BORISLAV PEKI (Dereti) - U proznom stvaranju 60-ih godina javljaju se dve generacije pisaca umnogome meusobno suprotne ali i komplementarne: prva se iskazala sredinom 60-ih a duga na prelazu 60-ih i 70-ih godina. Pisci prve generacije nastavili su osnovni pravac proznog stvaranja prethodne decenije. Njihove su glavne odlike: tenja ka univerzalnim temama, zatim estetizam, formalizam, konstruktivizam, visoko kultivisani izraz. "Zaokuplja me veni problem forme", rekao je Danilo Ki (1934), vodei pisac u ovom narataju. Njegovi romani i pripovetke meu kojima su neki prevedeni na vie jezika (Bata, pepeo, 1965; Peanik, 1972), dok je ciklus pripovedaka Grobnica za Borisa Davidovia (1976) doiveo internacionalni uspeh ostvareni gustom simbolikom i suzdranim kazivanjem, u kojem se poetsko preplie s esejistikim, izrazili su prustovsku nostalgiju za minulim vremenima. Blizak Bulatoviu, ali smireniji i ujednaeniji od njega, Mirko Kova (1938) slike srama i rasula prenosi s nacionalne na porodinu ravan i u vie knjiga, meu kojima se zrelou izdvajaju zbirka pripovedaka Rane Luke Metrevia (1971) i roman Vrata od utrobe (1978), iznosi razliite verzije porodine hronike, u kojima je rat samo pozadina data esto s ironinom distancom. Najstariji pripadnik ovog narataja Borislav Peki (1930), javio se poslednji, ali je dosada viestruko nadoknadio proputeno, objavivi osam romana, preko etrdeset drama i radio-drama, zatim veliki broj eseja, dnevnikih zapisa, publicistikih tekstova. Od romana posebnu panju zasluuju magistralno Zlatno runo (do sada izilo pet tomova izmeu 1977. i 1982), o odiseji jedne cincarske porodice od poznog srednjeg veka do drugog svetskog rata, i "anr-roman" Besnilo (1983) s elementima trilera, naune fantastike i negativne utopije. Ostali pisci ovog pravca jesu: Radomir Smiljani (1934), meu ijim se knjigama izdvaja trilogija romana o samozvanom filosofu i spasitelju sveta Hegelu Miloradoviu; Branimir epanovi (1937), poznat naroito po kratkim romanima Usta puna zemlje (1974) i Smrt gospodina Golue (1977), zatim, neto mlai od njih, Filip David (1940), pripoveda i dramski pisac, s oseanjem za nestvarno i mistino, i Boko Ivkov (1942), analitian, kontemplativan, okrenut zaviajnom panonskom ambijentu.

"Vreme uda" - Knjiga o udima nove ere...ivimo u vremenu uda u kome su uda okrenuta protiv oveka.

Od uda se ne zahteva da pomau ve da menjaju, a od ovih najveih ne da izopauju sadanjost ve da razgraujui je, grade budunost. Borislav Peki . Okvir ovog Pekievog maestralnog romana, sastavljenog iz pria, jesu biblijski motivi Isusovih uda u Judeji. Sa poetinom dijalektikom ona su izokrenuta u svoju suprotnost sa puno humora ali i duboke empatije za ljudsku patnju, ljubav i sudbinu. Leprozna ena je isceljena ali nije prihvaena vie nigde, slepi ovek progleda ali vidi svet i zgaen sam sebi kopa oi, mutavac kada progovori o onome to je uvek mislio biva razapet na krst. Sloeno i slojevito delo na slikovit nain ukazuje na iskljuivost ideologija, dogmi i doktrina, gde iz najveeg nametnutog dobra proistiu najvee nevolje. Na magian nain uvedeni smo u svet daleke prolosti gde ideoloka zagrienost i netrpeljivost bilo koje dve suprostavljene snage pokazuje iste osobine kao i u bilo koje doba ljudske istorije. Ideoloka polarizacija zrai svojom porukom sve do dananjih dana.

Peki u ovm djelu pokazuje zapanjujue poznavanje ljudske due i odnosa oveka prema svijetu i svijeta prema oveku. Na izuzetno dubok, a opet tako jasan i razumljiv nain izlae svoje shvatanje bjesmisla svake dogme i beskompromisne ideologije, koja dobrobit drutva pretpostavlja dobrobiti pojedinca. Ne postoji vee dobro - ukoliko je graeno na zlu prema ijednoj dui. Da li udo moe biti samo po sebi cilj, nezavisno od elja i potreba bilo udotvorca , bilo onog nad kojim se udo vri? Paradigma o Lazaru i njegovom mestu u sopstvenom vaskrenju je toliko vanvremenska da se moe sa pravom postaviti pitanje o tome da li smo kao rod i kao pojedinci ita nauili za svo vreme naeg bitisanja na ovom svetu. Po mom, skromnom miljenju, pria o Judi je centralni motiv celokupne knjigem i kao da sva ostale prie (uda) vode do nje i posebno do kratkog dijaloga Filipa i Jude u kojem se jasno ogoljava ,,vrednost" i ,,boansko" apsolutne vere i dogme.

Citanje knjige je poput citanja Novog Zavjeta, ali sigurno jos primamljivije. Tekst knjige je isprepleten verovanjem u Boga, oca naseg, uz dodatno verovanje da svaki pojedinac nosi u sebi svog Boga. Isto tako, knjigom preovladjuje gospod Isus Hrist, Sveta crkva, "Vera"- koja je od izuzetne vaznosti za sav narod, i koja treba da zivi i postoji u nama, koja je iznad veroucitelja i mnogih vernika... Pisac deli duse, prvenstveno, na bogohulnike i one posvecene Bogu, i cvrsto odane njemu... Zatim, na vapijuce i presite duse. Duse koje vape za blagodeti i miru podarenom od strane Boga. Bogohulnici su ustvari gresnici, a oni koji su okrenuti ka Bogu su neduzni. Knjigom dominira i proricanje sudbine, kao i sveta rec. Pisac govori o potrebi za sirenjem jevandjelja medju svim narodima, o tome da se neduzni blagoslove rajskom hladovinom. Neizbezno je i sejanje straha i patnje u narodu. Preporucujem ovu knjigu koja se lako cita, uz neizmerno prijatan osecaj, i nosi se sa sobom....

Peki je uspio da izgradi svoje linosti kao nosioce iste ideje, smisla i sudbine. On je pronaao veoma rafinirane skrivene mogunosti za duhovita izopaenja, materijal za snane konstrukcije novih, drukijih pria, za gorki, trpki humor umiranja, preobraajui tako ideju spasa Novog Zavjeta u mrku sumranu fresku boanske nemoi. Jer, spasa kao da nema i ne moe biti, kae ova rezigrinarana knjiga i ljudi su zatoenici svojih unutranjih svetova izgradjenih mukom, suzom, matom i silinom pradavnog moranja u koje je Peki metamorfozirao prastari fatum. Znam u naoj knjievnosti pisaca koji su nastupili sa vie potencijalnog dara, ne znam nijednog koji je nastupio sa vie zrelosti.

U centru pieve panje je britansko carstvo od najranijih vremena pa do ivota ostrvljanina s kraja Drugog svetskog rata. Englesku istoriju Peki sagledava u odnosu na prilike u ostalim evropskim zemljama pa irom sveta. Njene dogadjaje komentarie kao paradigmu vlastitog naroda.

Osobenost Pekievog stvaralakog postupka ogleda se u nesvakidanje inventivnoj sprezi mita, fantastike i realistike, odnosno sprezi imaginacije, kontemplacije i erudicije.