Personalizam

• Malo reči ima toliko slojeva kao reč ličnost. • Na površini znači samo bilo koje ljudsko biće, jedinka

koja se može brojati (countable individual). • Međutim, njena dublja značenja ukazuju na

jedinstvenost pojedinca, koji nije razmenljiv te se zato ne može brojati.

• Govorićemo o „ličnosti“ onda kada individuu posmatramo sa stanovišta njene jedinstvenosti, neuporedivosti i stoga nezamenljivosti . (Von Balthazar).

• Personalizam je pokret nastao u XX veku u epohi najdramatičnijih kriza i sukoba koje je čovek ikad proživljavao.

• Osnivač francuski filozof Emanuel Munije (1905-1950)

• Dva ključna dela: “Manifest u službi personalizma” (1938) i „Personalizam“ (posthumno objavljen, 1950); časopis Esprit (osnovan 1932) koji izlazi i dan danas – tiraž od 10.000, dva puta više nego krajem 80-ih!

• Reakcija na ekspanziju totalitarizama (fašizma, nacizma i komunizma)

• Takođe reakcija na individualistički liberalizam• Uviđanje teškog stanja, krize savremenog

sveta• Ujedno i poverenje u ljudsku snagu, snagu

razuma, slobode i ljubavi.

• Personalisti su postavili osnovne probleme savremenog čoveka.

• Istovremeno su zahtevali su da se ti problemi rešavaju i nudili su skice i smerove rešenja.

• Angažovana misao, a ne pesimistička i nihilistička reakcija.

• Iako je prvobitni personalizam inspirisan hrišćanskom antropologijom, vrlo je lucidan i realističan u promišljanju društvenih pitanja i pravaca rešenja.

• Personalizam postoji u mnogo različitih verzija, te je teško definisati ga kao filozofski pokret.

• To je difuzan i eklektičan pokret koji nema nekog mislioca/naučnika ili delo kao svoju univerzalnu referentnu tačku.

• Adekvatnije je zato govoriti o više personalizama nego o jednom personalizmu: hrišćanski, agnostički, ateistički, levičarski, a postoje personalistički elementi u islamskoj, budističkoj, vedantskoj i kineskoj (konfučijanskoj) misli.

• 1947. francuski filozof Žak Mariten (Jacques Maritain) je napisao da postoji najmanje dvanaestak personalističkih teorija, kojima je ponekad zajednička samo reč „ličnost“ , „osoba“ (person, personne), odnosno naglasak na subjektivitetu osobe, koji se protivi bezličnim sistemima.

• Adekvatnije je personalizam nazvati širim pogledom na svet (Veltanšaung) jer obuhvata više škola i doktrina , koje ipak sadrže neke središnje i fundamentalne zajedničke ideje i vrednosti.

• Središnja afirmacija čoveka kao:• individualnog, samosvesnog, slobodnog i

stvaralačkog bića, • bića koje svojom jedinstvenošću, kreativnošću i

slobodom unosi novo, nepredviđeno u svet • Zato su personalisti odbijali da izgrade celovitu

sistematsku teoriju (“izam”) u kojoj bi se ličnost pretvorila u apstraktan pojam čoveka.

• Personalizam je više usmerenje, pogled na svet, kritički stav prema svim “izmima” koji postvaruju , gutaju i otuđuju čoveka.

• Personalizam snažno ističe značaj, jedinstvenost i nepovredivost ličnosti, ali isto tako snažno naglašava i njenu relacionu i komunitarnu dimenziju.

• Naziv „personalizam“ se zato može legitimno primeniti na bilo koju školu misli koja fokus stavlja na realnost osoba i njihov jedinstveni status među drugim bićima.

• Zato se personalisti pozivaju na indirektne doprinose široke lepeze mislioca kroz istoriju filozofije, koji sebe ne nazivaju personalistima.

• Personalisti veruju da ljudsko biće treba da bude ontološko , epistemološko i aksiološko polazište svakog saznanja i vrednovanja.

• Oni istražuju iskustvo, status i dostojanstvo ljudskog bića kao ličnosti.

• Pošto je osnovna karakteristika personalističke filozofije da postavlja čoveka u centar razmatranja, kao entitet od koga treba poći u istraživanju karaktera objektivne realnosti, koreni personalističke filozofije se mogu naći još kod Sokrata.

• Preorijentacija od problema kosmosa na antropološke probleme (koja u antičkoj filozofiji počinje od sofista i Sokrata), karakteristika je koja povezuje tu epohu sa pretežno antropološkim karakterom XX veka.

• Sokratova maksima „Poznaj samog sebe“ kao polazna tačka svakog saznavanja drugi je zajednički elemenat.

• Zajednička genealogija i koren egzistencijalizma, fenomenologije i personalizma.

• Obraćanje individualnoj egzistenciji kao primarnijem objektu saznavanja - jedini put da se dođe do objektivnog saznanja sveta.

• Egzistencija ličnosti je najviša forma egzistencije, jer podrazumeva ne samo objektivnu nego i subjektivnu, ne samo prirodnu i socijalnu nego i duhovnu realnost.

• Do te forme postojanja se ne može doći samo saznavanjem objektivne datosti.

• Zato je neophodno najpre ispitati čoveka kao subjekat i instrument svekolikog procesa saznavanja.

• Personalistička misao se razvijala kroz ceo XIX vek, kao reakcija na depersonalizujuće elemente u prosvetiteljskom racionalizmu, panteizmu, idealizmu, Hegelovom sistemu, individualizmu kao i kolektivizmu, i materijalističkom, psihološkom i evolucionarnom determinizmu.

• To je teorijski pristup koji osobu (ličnost) posmatra kao vrhovni eksplanatorni, epistemološki, ontološki i aksiološki princip svekolike stvarnosti.

• Verzije personalizma se razlikuju po naglasku koje stavljaju na neko od tih područja: tako postoji napetost između idealističke, fenomenološke, egzistencijalističke i tomističke verzije.

• Čovek je apsolutna, samobitna vrednost ili vrednost po sebi.

• Jedino biće koje postavlja pitanja vrednosti i smisla; jedino biće koje saznaje i postavlja vrednosti

• Sva pitanja ekonomske, političke i društvene organizacije treba da se usmeravaju na čoveka kao subjekta svih vrednosti i kao vrhovnu vrednost.

• Drugim rečima, ekonomija, politika, kolektiv treba da budu u službi čoveka, a ne obrnuto.

• Čovek ne može da bude instrument za postizanje drugih vrednosti, jer je on subjekat svih vrednosti.

• Filozofija je obično razdvajala čoveka od sveta (subjekat od objekta), kaže Munije, stvarajući tako dve realnosti: materijalnu i duhovnu.

• Personalizam nastoji da to spoji: čovek je u istoj meri telo koliko i duša; on je kao prirodno biće deo prirode, ali i više od toga: čovek je subjektivna forma egzistencije i jedini je u stanju da transcendira prirodu.

• Personalizam naglaša subjektivnost ličnost, i time i njenu singularnost, kao onu karakteristiku koja čoveka čini ličnošću.

• Duhovne vrednosti, čija je osnova u ličnosti, postaju izvor svih ostalih vrednosti.

• Personalizam ne želi da porekne materijalnu osnovu kao bazu ljudske egzistencije, ali insistira na tome da se mora otići dalje od te osnove da bi se shvatila ljudska ličnost.

• Ono što je specifično ljudsko duhovne je prirode, konstatuju personalisti.

• „Čovek ima neka sveta i neotuđiva prava ne kao prirodno već kao duhovno biće“ (Nikolaj Berđajev, 1874-1948)

• Ukoliko pod terminom spiritualnosti podrazumevaju psihu čoveka i mentalne elemente njegove egzistencije, (a često baš na to misle), onda je personalizam blizak shvatanjima moderne antropologije.

• Ali pravi izvor personalizma je hrišćanska filozofija, te iz te povezanosti se razvijaju i izvesni metafizički elementi koji manje ili više dolaze do izražaja, (npr. u personalizmu Renuvijea, Berđajeva, Maksa Šelera i Landsberga, više nego kod Munijea).

• Munije izjavljuje da u osnovi njegovog personalizma stoji hrišćanska koncepcija ličnosti.

• Ličnost ima svoj koren u apsolutu – u Bogu koji je i sam ličnost i koji pruža mogućnost svakoj drugoj ličnosti da učestvuje u božanskom.

• Hrišćanski personalizam time dobija dvostruku prednost:

• Čvrst metafizički temelj za potvrđivanje bezuslovne vrednosti i dostojanstva ličnosti;

• Izvor nade i optimizma, odnosno izlazak iz besperspektivnosti i bezizlaznosti.

• Munije se zalaže za celovito tumačenje čoveka.• To po njemu znači da se suštinska osobenost

čoveka ne nalazi u njegovoj dominaciji nad silama prirode.

• Objašnjenje čovekovog razvoja samo radom i tehnologijom predstavlja mistifikaciju tih aktivnosti, a zanemarivanje drugih, metafizičkih aktivnosti čoveka.

• S tim uvidom se slažu mnogi antropolozi.

• Edgar Moren: savremena tehno-ekonomska civilizacija temelji se na apsolutnoj dominaciji homo sapiens-a i homo faber-a.

• Iz pojma i definicije čoveka, isključeno je sve što je demens – san, strast, mit, stvaralačko plemenito ludilo, i ono što je ludens – igra, užitak, zabava.

• Slično mišljenje izložio je i Ernest Fišer koji je tvrdio da samo „stvaralački čovek može da bude kompletan čovek“.

• „Celoviti čovek nije ni homo faber, ni homo sapiens, ni čovek koji radi, ni onaj koji razmišlja, mudruje, istražuje, a ni spoj toga.

• Ono što ne sme da nedostaje jeste homo ludens, čovek koji se igra. (lat. ludere, igrati se, engl. ludic od franc. ludique: „sponatno razigrano“)

• Autentična igra ne postoji bez izrazite estetske dimenzije. Razume se, svaka igra nije umetnost, niti je u njenoj blizini.

• Verujemo da se očovečeni svet ne može ostvariti bez umetnosti i igre, bez njihove slobodne i nadahnute egzistencije.“

• Celovito sagledavanje ličnosti• Da bi se dao odgovor na pitanje: „Šta je čovek“

moraju se uzeti u obzir sve njegove aktivnosti, njegov celokupni život u u kojeg vrlo često sama nauka nije u stanju da prodre (ni prirodne nauke, kao biologija i fiziologija, ni društvene, kao ekonomija, sociologija).

• Civilizacija je „metafizički odgovor na metafizički poziv, čovekov odgovor s obzirom na ljudsku transcendenciju i sudbinu“ a ne samo na ekonomske i političke zahteve.

• „Personalistička civilizacija je takva koja je i strukturom i duhom orijentisana ka razvoju ličnosti i svih njenih individualnih karakteristika.

• Ona priznaje prirodu društva kao nešto različito od proste sume individualnih interesa i superiorno materijalnom interesu individua kao takvih.

• Ona ima kao svoj krajnji cilj da omogući svakoj individui da živi kao ličnost, tj. da upotrebi maksimum inicijative, odgovornosti i duhovnog života.“

• Ličnost je, dakle, ne samo fundamentalni pojam već i fundamentalni objekt svake konkretne akcije.

• „Ličnost nije nešto što se može saznati polazeći spolja...Ali ona se ne može definisati ni kao izvestan unutrašnji substratum...Ona je živa aktivnost samostvaranja, komunikacije i dodira, koja shvata i saznaje sebe, u aktu koji predstavlja ostvarenje personalnog“.

• Ličnost je, prema tome, jedan poseban način egzistiranja, u kojem ona kreira situacije, odnose, a istovremeno kreira sebe: beskonačni akt personalizacije.

• Personalizacija: stalan hod, beskonačan i kontinuirani proces, a ne dovršeni čin.

• Nije isto individua i ličnost niti živeti i egzistirati.• Neki ljudi su „slepi za ličnost“, nemaju čulo za nju.• Mnogi pojedinci umiru a da se nikada nisu rodili kao ličnosti

(Erih From)• Individua: disperzija, rastvaranje u materiji, objektima,

ospoljenje, strujanje impersonalnih sila i uticaja u kojima se krećemo

• Ličnost: integracija, koncentrisanje, sabiranje (logos), samoodređivanje i samoposedovanje.

• Dva pola ljudske egzistencije – bipolarnost• Prelaz iz spoljašnjeg, iz zone mehaničkog, biološkog,

socijalnog i psihološkog u unutrašnje sfere.– Više o tome u predavanju „Pojam ličnosti sa stanovišta

personalizma“

• Proces personalizacije nije kretanje zatvoreno u sebe, nego, naprotiv, proces koji se odnosi na nešto izvan čoveka i mogućan je jedino u tom odnosu.

• Idealna personalistički shvaćena ličnost ne poklapa se sa idealom individualista: čoveka kao suverenog, neograničenog i neuslovljenog gospodara slobode.

• Naprotiv, odnos, komunikacija je osnovni uslov personalizacije.

• Ličnost se ne bi nikad razvila u izolaciji.• Ličnost jedino i postoji u odnosu na druge,

jedino je ona u stanju da izađe iz sebe, da se deli sa drugima, da saoseća sa njima, da ih voli.

• „Druge ličnosti ne ograničavaju moju ličnost, nego naprotiv, omogućavaju mi da rastem i da se razvijam“.

• Personalizam, dakle, ne potcenjuje socijalnu egzistenciju, naprotiv, priznaje je kao nužan uslov za ostvarenje ličnog života.

• Upravljenost ka drugima i ostvarenje skrivenog, subjektivnog unutrašnjeg života nisu suprotne težnje u ličnosti, nego komplementarne.

• Ostvarivanje personaliteta: • Prvi korak – identifikacija • Drugi korak – izdvajanje, diferenciranje• Treći korak - stvaranje „personalne zajednice“, koja

se može ostvariti tek afirmacijom ličnosti.• Prihvatajući Marksovu teoriju otuđenja, Munije se

slaže da je savremeni svet otuđeni svet, jer je istovremeno i depersonalizovan i nosi gubitak osećanja za zajednicu.

• U ime ličnosti i zajednice ličnosti, Munije je kritikovao i liberalizam (individualizam, materijalizam) i svaki oblik kolektivizma (fašizam, nacizam, komunizam).– „Komunisti i fašisti podjednako tvrde da istinu

znaju samo kolektivi i da se ona razotkriva jedino u kolektivnoj borbi.“(Berđajev)

– „Pristalice liberalnih doktrina ga opustošuju, oduzimajući mu celokupnu njegovu nadindividualnu sadržinu koju on od istorije dobija. Pojedinac, naime, organski pripada svom rodu, svojoj otadžbini, državi i crkvi, čovečanstvu i kosmosu.“ (Berđajev)

• Bunt protiv bilo kakve ideologije, u ime personalističke norme.

• Kant: čovek je cilj po sebi i ne sme se nikada tretirati samo kao sredstvo u službi drugih ciljeva.

• Berđajev ističe svoj kult duhovne slobode.• Spoj aristokratskog shvatanja ličnosti i socijalizma– Personalistički socijalizam, „ se radikalno razlikuje od

preovlađujuće metafizike socijalizma zasnovane na premoći društva nad ličnošću. Personalistički socijalizam proizlazi iz premoći ličnosti nad društvom“ (Berđajev)

• „Verujem u potpunosti u ličnosti, u postojanje genija i velikih ljudi koji uvek shvataju dužnost služenja, osećaju potrebu ne samo za uspinjanjem, nego i za silaženjem.

• Ali ne verujem u grupni aristokratizam, u aristokratizam zasnovan na socijalnom izboru. Nema ničeg odvratnijeg od određivanja sebe kao elite prema narodnim masama. Elita se čak može pokazati ‘svetinom‘...“ (Berđajev)

• Berđajev je reagovao protiv plemićke sredine u kojoj je ponikao, i otišao u tabor revolucionarne inteligencije:

• „Ali s gorčinom sam video da u tom taboru isto tako nema uvažavanja dostojanstva ličnosti, i oslobođenje naroda odveć često se spajalo s porobljavanjem čoveka i njegove svesti...Nigde nisam mogao u potpunosti da se svrstam i osećao sam se dosta usamljeno.“

• „Ponovo sam osetio izvornu istinu Tolstojevog odnosa prema lažnoj romantici istorijskih vrednosti. Vrednost čoveka, ljudske ličnosti, je iznad istorijskih vrednosti moćne države i nacije, cvetajuće civilizacije i dr.“ (Berđajev)

• Tolstojeva pobuna protiv lažne veličine i lažnih svetinja istorije, protiv laži socijalnih odnosa među ljudima.

• „Priznavanje prvenstva ličnosti označava metafizičku nejednakost, različitost, nepristajanje na zbrku, potvrđivanje svojstva protiv vlasti količine.

• Ali, ova metafizička kvalitativna nejednakost uopšte ne znači socijalnu, klasnu nejednakost.

• Sloboda koja ne poznaje sažaljenje postaje demonskom. Čovek je dužan ne samo da se penje, već i da silazi.“ (Berđajev)

• I „ličnost poslednjeg među ljudima, a koja u sebi nosi lik najvišeg bića, ne može da bude sredstvo ni za šta, ima u sebi egzistencijalno središte i ima pravo ne samo na život, koji savremena civilizacija odriče, nego i na ovladavanje univerzalnom sadržinom života.“

• Antihijerarhijski personalizam. „Ličnost ne može biti deo bilo kakve hijerarhijske celine, ona je mikrokosmos u potencijalnom stanju.“ (Berđajev).

• „Načelo jednakosti samo po sebi nema samostalnog značaja, ono je potčinjeno slobodi i dostojanstvu ličnosti.“ (Isto)

• Emanuel Munije je zagovarao, protiv individualizma i kolektivizma, slobodu i autonomiju ljudske ličnosti nerazdvojnu od dimenzije solidarnosti i društvene odgovornosti.

• Čovek se definiše kroz svoje interpersonalne odnose.• Kroz te odnose (ukoliko su autentični) sazreva njegov

lični identitet. • Drugim rečima, svoju vrednost ne ustanovljuje

izolovanjem već odnosima, vezama. • Nadindividualni sadržaji, pored jedinstvenih,

individualnih svojstava određuju ličnost.

• Definisao je personalizam kao “svaku doktrinu, svaku civilizaciju koja potvrđuje primat ličnosti u odnosu na materijalne nužnosti i kolektivne mehanizme koji treba da podržavaju njen razvoj”

• Ličnost po definiciji nije stvar, nije instrument, sredstvo, alatka i ništa u njoj se ne sme tretirati kao stvar.

• Za razliku od stvari, ona ima unutrašnji, subjektivni svet.

• Svaka osoba je cilj po sebi, i ima prioritet u odnosu na svaki drugi mogući interes (ekonomski, politički, itd.)

• Personalistička civilizacija je civilizacija čije strukture su usmerene na ostvarenje ličnosti svakog pojedinca.

• Realnost organizacija, kolektiva, društva je priznata i uvažena kao neophodna, ali njihova krajnja svrha je da omoguće svakom pojedincu da se ostvari i da živi kao ličnost, što znači da može da izrazi maksimum svojih potencijala, inicijative, kreativnosti i odgovornosti.

• Personalizam je pre svega etički stav: • „Etika se zasniva na principu da nijedna institucija i

nijedna stvar nije iznad ljudske individue, bilo da je to etika monoteističke religije ili svetovnog humanizma, da je cilj života da razvije čovekovu ljubav i razum i da sve druge aktivnosti moraju biti potčinjene tom cilju (Erih From, “Zdravo društvo”, str. 132)

• Ali apsolutna vrednost individue ne ostvaruje se nauštrb drugih niti se može ostvariti bez drugih.

• Neprekidna dijalektika pojedinca i društva

• Osoba je apsolut u odnosu na bilo koju materijalnu ili društvenu realnost i za svaku drugu osobu.

• Ljudsko biće nije stvar koju treba uklopiti u organizaciju. On je subjekat, tj osoba koja ima svest čija vrednost se temelji i na njenoj uronjenosti u zajednicu ljudi.

• Nikad se ne može smatrati samo delom neke celine: porodice, klase, države, čovečanstva.

• Nijedan drugi čovek, a još manje kolektivitet, organizacija, ne može legitimno da je koristi kao sredstvo za svoje (“više”) ciljeve.

• Prema hrišćanskoj doktrini, i Bog poštuje njenu slobodu.

• Najbolja organizacija društvenog života je ona koja podrazumeva ostvarenje individualnih ljudskih prava i društvene dimenzije imanentne svakom pojedincu.

• Pravo se, tada, definiše kao skup stavova koji favorizuju lični razvoj kroz susrete i saradnju (kroz pravo na rad, na informacije, na obrazovanje, na boravište, stanovanje, humano okruženje, na mir i sl.)

•

• Tradicionalna etika je stavljala naglasak na individualnu odgovornost (naročito u protestantizmu).

• Od XVII veka, tome se dodao pojam društvene etike koja se bavi stvaranjem institucija koje će unaprediti ekonomske, političke, kulturne, obrazovne i naučne strukture koje često sadrže nepravdu i neravnopravnost.

• Personalizam je anti-ideologija jer ideologije preziru ličnost.

• “Personalistička civilizacija” afirmiše, na ekonomskom planu primat rada nad kapitalom, odgovornosti nad anonimnim, bezličnim mehanizmima vlasti, društvenu dimenziju postojanja nad individualnim, samoživim profitom.– Po tom pitanju su zajedničku borbu vodili hrišćanski

personalisti i marksistički humanisti, ali su se razilazili u drugim stvarima: npr. u shvatanju ličnosti i rešenjima za njeno oslobođenje od ekonomskih i društvenih sila koje je postvaruju i unižavaju i onemogućavaju joj izražavanje njenih moći i slobode.

• Personalizam je stvaralački, aktivistički stav: za razliku od prirodne evolucije, čovek je svestan da može da istražuje i bira smer u kojem će se kretati, ciljeve, ideale koje želi da ostvari.

• Čovečanstvo je svesno da upravlja sopstvenim hodom.

• To znači da može da napušta stare, krute šeme i strukture koje su ga porobljavale i otuđivale od sebe samog i od drugih, a koje su uvek izražavale volju jedne manjine, iskrivljenu svest i inerciju.

• Nekoliko personalističkih predloga:• Inovirati smisao ljudskog rada: osloboditi rad od

tegobe, od robovanja produktivizmu i rehabilitovati kreativnu delatnost kao izvor vrednosti i samoostvarenja.

• Inovirati smisao ekonomije: zasnivajući ekonomiju na mnogo bogatijoj i raznovrsnijoj ideji vrednosti od ideje profita (i njegovog maksimalizovanja) koja preovladava u tržišnoj ideologiji.

• Inovirati smisao obrazovanja: • Idealna država bi bila ona u kojoj je sve

obrazovanje.• Izaći iz obrasca i vizije u kojoj u školu treba ići “jer

je obavezno” ili zato što “priprema za aktivan život, za tržište rada”.

• Funkcije obrazovnog sistema nije da ljude prerađuje kao hranu za Moloha ekonomskog sistema

• Treba da pomogne svakome da postane on sam u susretu sa drugima.

• Učitelj, nastavnik profesor koji ima zadatak da prenese i objasni, je, prema Sokratovoj formuli “babica”

• On pomaže inteligenciji učenika da se ispolji i njegovom humanitetu da se izgradi.

• Uvođenje u obrazovanje ideje potčinjavanja društvu je inače laž, jer društvo nije statična kategorija, nezavisna od ljudskih težnji i odluka – društvo se izgrađuje, poboljšava, unapređuje

• Kritike upućene personalizmu: “utopizam”, “idealizam”.

• Ali šta je utopija?• Utopija nije sistem iluzija ni bekstvo od

stvarnosti. Ona u sebi sadrži stvaralački princip i princip nade.

• Ideal, oličen u utopiji, je kvasac promena i preobražaja stvarnosti ili nekih njenih segmenata

• Pravo pitanje je odakle dolazi tendencija, koja je toliko rasprostranjena, da se utopija smatra samo naivnom projekcijom želja ili iluzijom.

• Cinizam ili ravnodušnost i rezignacija koji nalaze razne oblike samoopravdanja.

• Na svaku novu ideju, svako smelo, nekonformističko, vedro pitanje “A zašto da ne?” kontrira se rezigniranim ili ciničnim protivpitanjem “A čemu?”

• Formula „čemu?“ je lajtmotiv nihilizma. • Ako se naša implicitna, nesvesna filozofija

života svodi na to da nema drugih vrednosti osim individualnog interesa, onda je svaka nada, svaka utopija devitalizovana, a svaka akcija usmerena na promenu status kvoa inhibirana u samom začetku.

• Odbacivanje ideologija u prilog personalističke etike.

• Etičke vrednosti su najviše na hijerarhiji svih ljudskih vrednosti, jer su bez etike ostale vrednosti (ekonomske, političke, estetske, religiozne i dr.) obesmišljene.

• Jedini moralni subjekat je čovek i to svaki pojedinačni čovek.

• Stoga je on (njegov život, njegova dobrobit, razvoj, stvaralaštvo, sloboda, sreća) svrha razvoja civilizacije.

• Današnje vreme se naziva epohom postideologija• Ideologije se odnose na koherentne, zaokružene,

jasno opredeljene, totalizujuće teorijske sisteme koji se vezuju za osnivače, “učitelje” (marksizam-lenjinizam, pozitivizam, modernizam, strukturalizam, egzistencijalizam, feminizam i dr.)

• Neke od tih ideologija, koje su se realizovale kao društveni projekti, dramatično su se urušile.

• Druge, kao teorijski sistemi ili intelektualni pravci, jedne za drugim su prošle kroz proces dekonstrukcije i sada postoje samo neki njihovi rezidualni elementi.

• Eksplicitne i zaokružene filozofsko-društveno-političke ideologije su nestale (bar privremeno) sa istorijske scene, ali to ne znači da su naše vreme i savremena društva neideologizovana.

• Postoje skrivene, implicitne, ali moćne ideologije koje, kao sistemi vrednosti i uverenja, oblikuju našu svest i naša ponašanja nauštrb personaliteta (ličnosti, osobnosti)

• Pojam ideologija (fr. idéologie , od dva pojma poreklom iz grč. ideja i logos: bukvalno, nauka o idejama ) skovali su francuski prosvetitelji u XVIII veku. Dobija različita značenja kod raznih mislilaca u XIX i XX veku.

• Termin ideologija ima šire i uže značenje• U širem značenju, ideologija je ukupnost društvene

svesti (religija, nauka, moral, nacionalna svest...) određenih društvenih grupa i društvenih zajednica; sistem ideja, verovanja i normi

• U užem značenju (sociologija), ideologija je specifična pojava u društvenoj svesti : manje više netačna, nepotpuna svest o aktuelnoj društvenoj stvarnosti

• Oblik „iskrivljene" svesti.• Svaka ideološka svest ima istu strukturu: posebna

grupa, klasa, njen interes, racionalizacija tog interesa, nametanje te racionalizacije kao jedine istine .

• „Istina“ koja se slaže sa interesima nosioca moći u datom društvu.

• Marks: ideologije nastaju u klasnom društvu. Ideologija se razvija kroz klasnu svest o svom interesu koji je uslovljen položajem u društvu.

• Klasna svest postaje ideologija kada klasa počne da izjednačava svoj interes sa interesom društva. Tada njen interes postaje društvena istina.

• Vladajuća klasa vrši simboličko nasilje nad potčinjenim klasama.

• Pjer Burdije (1930-2002) francuski sociolog je uveo termin simboličko nasilje da bi opisao moć dominantnih slojeva da nametnu svoje kulturne i simboličke produkcije kao legitimne potčinjenim slojevima i celokupnom društvu.

• Prema marksisitičkim misliocima, ideologija je sistem ideja, verovanja i vrednosti kojima se izražavaju osnovni interesi jedne klase, ali ne neposredno, tj. ti interesi se prikazuju kao interesi većine u društvu, da bi tako racionalizovani bili lakše nametnuti drugim klasama kao njihovi sopstveni interesi i usmerenja.

• Ideologija prema tome može biti ideologija vladajuće klase (konzervativna), ili ideologija klase koja teži vlasti (revolucionarna) koja težeći besklasnom (racionalnom) društvu teži i ukidanju potrebe za ideologijom.

• Poznavanje društvenog položaja pojedinaca ili grupa može nam pomoći u određivanju njihovih interesa.

• Problem koji se ovde javlja jeste kada pojedinac ima više društvenih uloga, pa se njegovi postupci zbog pritiska sa različitih strana ne mogu tačno predvideti.

• Ideologija, prema odnosu istine i zablude u sebi, može da bude manje više progresivna (objektivna, naučno utemeljena); da teži konzerviranju postojećeg stanja; ili da bude prevashodno retrogradnog karaktera.

• Upravo po tome što ideologija nije celovita istinita svest, što ima mobilizatorsku, usmeravajuću i integrativnu funkciju, što u nastojanju da privuče i indoktrinira što veći broj ljudi ne koristi argumente već simbole, kultove i rituale, što teži da nametne svoju istinu i svoje razlikovanje dobra i zla, ona kod svojih sledbenika često poprima oblik verskog zanosa.

• Ovo doduše više važi za totalitarne ideologije nego za ideološke sisteme u pluralističkom društvu, mada i u takvom društvu, pojedini pripadnici ili simpatizeri nekih partija, odnosno njihovih vođa, ispoljavaju svoju privrženost na način koji je karakterističan za religioznu svest.

• Potrošačko društvo takođe ima svoje kultne građevine, zajedničke obrede i svečanosti: šoping-molovi, marketing, masovna kupovina, rasprodaje i sl.

• Današnje implicitne ideologije ne izazivaju tolike religiozne i emocionalne reakcije, ali to ne znači da manje utiču na čoveka.

• To su “soft” ideologije koje, poput vode, prodiru u sve pore pojedinačnog i kolektivnog bića.

• Savremeni kolektivni pogled na svet i čoveka (Veltanšaung) odlikuju:

• Scijentizam• Racionalizam• Materijalizam• Individualizam• Hedonizam• Ekonomizam (i konzumerizam)• Determinizam• Relativizam

• Scijentizam (i pozitivizam)• Stanovište po kojem i društvene, poput prirodnih

nauka, treba da izostave iz svog fonda saznanja sve vrednosne sudove, odnosno sve ono što ne može neposredno da se proveri.

• Slepa vera da prirodne nauke (i tehnologija) mogu da odgovore na sva pitanja ljudske egzistencije.

• Vera u linearni, beskonačni razvoj nauke i svođenje celokupnog razvoja čovečanstva na naučno-tehnološki progres

• Pozitivizam• Učenje koje se zasniva isključivo na

činjenicama.• Ono što se može opisati i proveriti.• Metodologija prirodnih nauka• Verovanje da je moguće stvoriti nauku o

čoveku i društvu na istim načelima i postupcima kao i prirodne nauke (fizika, hemija, biologija).

• Temeljna pretpostavka pozitivističkog pristupa je da se ponašanje ljudi, poput ponašanja materije, može objektivno meriti.

• Objektivno merenje vrši se opažanjem ponašanja, na temelju kojeg se mogu stvarati iskazi o uzrocima i posledicama ponašanja (kao u posmatranju materije).

• Faktori koji se ne mogu direktno opažati (unutrašnja stanja) nisu posebno važni i mogu zavaravati.

• Statičnost,sputavanje ljudskog uma u otkrivanju novog: „žablja perspektiva“.

• Personalizam nije protiv nauke i tehnologije, ne zagovara nekakav povratak idealizovanoj i mitologizovanoj prirodi.

• Naprotiv, naučna otkrića su ukinula ili ublažila mnoge elementarne patnje, oslobodila čoveka potčinjenosti ćudima prirode, rešila mnoge ljudske probleme.

• Optuživati naučni i društveni napredak pod izgovorom da ne može da reši sve čovekove probleme je retrogradno mišljenje.

• Naučni, industrijski i tehnološki progres je, oslobodivši čoveka tegobne borbe za opstanak, stvorio prostor za razvoj njegovih intelektualnih i duhovnih moći.

• Nauka i tehnologija nisu ukaljane nekakvim imanentnim grehom, defektom.

• Problem je kad se apsolutizuje eksperimentalna nauka smatrajući da je sposobna da osigura čoveku jedino istinito i potpuno znanje, da reši sve probleme, zadovoljavajući sve, pa i psihološke i duhovne potrebe.

• Racionalizam : • Učenje, koje smatra da se stvarnost može

spoznati samo mišljenjem, intelektom. • Ne priznaje da naša osećanja, intuicija,

iskustvo mogu biti izvori dragocenih saznanja o nama samima, o drugima i o svetu.

• Ne priznaje unutrašnja čula.• Prošireni i suženi racionalizam

• Čuvena je razlika između racionalne inteligencije i intuicije koju je ustanovio veliki filozof i nobelovac, Anri Bergson.

• Razlikovao je inteligenciju, kao praktičnu funkciju, od intuicije kao kreativne funkcije.

• Racionalna inteligencija je „naštelovana“ na materijalni i prostorni svet.

• Ona ima praktičnu funkciju računanja, proračunavanja, merenja, predviđanja, oslanjajući se na poznate obrasce.

• Njen glavni cilj je da obezbedi opstanak tako što upozorava na opasnosti, stvara oruđa i sredstva za čovekov opstanak i udobnost.

• Zato inteligencija ostvaruje svoju suštinu u tehnici i naučnoj tehnologiji.

• Intuicija se razlikuje od inteligencije po svom izvoru i svrsi.

• Ona prevazilazi zatvorene okvire koje inteligencija stvara da bi lakše upravljala svetom.

• Intuicija ide u unutrašnjost stvari, na njihov živi izvor.

• Njen cilj nije upravljanje i kontrola u službi opstanka, dominacije, eksploatacije prirode ili nekog drugog interesa, već neposredna spoznaja i razumevanje konkretne suštine, prirode stvari, i njihovog odvijanja i trajanja

• Intuicija je neka vrsta skoka imaginacije, onoga što Kestler naziva „uzlaznim tokom“ tj. mentalni uspon.

• Za razliku od navike, koju je isti autor nazvao „silaznim“ ili „opadajućim“ tokom mentalnog saobraćaja (obrazačko mišljenje, automatizmi) intuicija je skok u novo, neobičnim prespajanjem ideja, ona je na izvoru otkrića i kreacije.

• Anri Poenkare je intuiciju poistovećivao sa stvaralačkom imaginacijom

• Prošireni racionalizam (ili um: širi, dublji i viši od racija)

• Iako ih jasno razlikuje, Bergson tvrdi da se intuicija i inteligencija (intelekt, racio) ne suprotstavljaju jedna drugoj.

• Intuicija se često javlja kao plod dugog intelektualnog napora, sinteza svih elemenata koje je inteligencija analizirala.

• Intuicija ne vrši imaginativni preskok "na prazno". Intelekt je pre toga primio, obradio i razumeo mnoge informacije.

• Osim toga, ono što nam intuicija pokaže može da se pojasni, razume, saopšti i prenese samo pomoću inteligencije i njenih simbola.

• Bez te analize, intuicija bi ostala manje ili više snažnan, ali nedefinisan, maglovit osećaj.

• Intuicija bez inteligencije bi ostala neproduktivna, dok bi inteligencija bez intuicije ostala nekreativna

• Materijalizam:• Pogled na svet koji materiju (tvar) smatra

osnovom svega, odnosno jedinom postojećom stvarnošću

• Popularna upotreba pojma tumači maerijalizam kao pohlepu za materijalnim stvarima te se obično koristi kao suprotnost razumevanju da postoje i duhovna i nematerijalna stvarnost i vrednosti koje mogu biti značajnije od materijalnih.

• Kao i u slučaju nauke, personalizam ne umanjuje značaj materijalnih dobara i blagodeti.

• Naprotiv, tek oslobađanje od siromaštva i borbe za preživljavanje, od ekonomskog ropstva i materijalna nezavisnost omogućavaju realnu slobodu, razvoj i primenu autentične ljudske – političke, duhovne i moralne slobode.

• Ali materijalno je samo neophodni preduslov ili sredstvo u službi punog razvoja suštine ljudskog bića a ne alfa i omega ličnosti i društva.

• Ekonomizam:• Shvatanje da ekonomija (i putevi novca, kao njen

sastavni deo), predstavlja suspstancu, biće, vrhovni regulatorni mehanizam, kojim se nastoji objasniti sve drugo u ljudskom društvu, umesto da on sam bude objašnjen složenim društvenim pojavama.

• Društvo, celokupna politička i društvena organizacije u službi ekonomije

• Danas preovladava ekonomski redukcionizam: čovek kao prevashodno homo economikus

• Do poslednje velike globalne krize suvereno je vladala beskrajna vera u „spontani rad tržišta“

• Previđa se da su uslovi rada tržišta, finansijski zakoni, kao i poreski fiskalni zakoni, pre svega, političke i vrednosne procene i odluke.

• Naivno verovanje da potpuno slobodno, tržište može samo sebe da reguliše.

• „Tržisni monoteizam“ ili „tržišni fundamentalizam“

• Mitologija nužnog i dovoljnog rasta proizvodnje za razvoj jednog društva.• Pri tome se tema tipa i načina

raspodele postojećeg ili stečenog bogatstva u društvu, potpuno zanemaruje.

• Rešavanje ekonomskih problema u nekom društvu (a posebno u siromašnom društvu kakvo je , recimo, srpsko) itekako je važno.

• Dopustimo čak i to da ono u jednom trenutku istorije nekoga društva može čak biti smatrano i najvažnijim.

• Greška nije u tome. • Greška se krije u tvrdnji da se kroz

aksiologiju ekonomskih vrednosti (uvećanje bogatstva, materijalizam i potrošački hedonizam) procenjuje i normira sve drugo u jednom društvu.

• Aksiologija: teorija vrednosti, učenje o vrednostima

• Upravo da bi se razvijala ekonomija po meri i potrebi čoveka (kao individualnog i društvenog bića), nužno je da visoko moralne , etičke vrednosti stupe na snagu i da odluče koji tip društva želimo i koji tip društva kao najrazvijenija živa vrsta na zemlji treba da želimo (koji je poželjan).

• Koji tip društva najviše pogoduje zdravlju, razvoju i sreći čoveka.

• Meri se indeks sreće

• Greška nije u želji da se ekonomija razvije.

• Greška je u neshvatanju činjenice da ekonomija nema sopstvene, sebi imanentne univerzalne i večne zakone nezavisne od ljudskih etičkih, političkih i psiholoških odluka.

.

• Ne shvata se (ustvari ne želi se prihvatiti) da čovek nije samo ekonomsko biće pa ni samo društveno biće, već da je, iznad svega, individualizovano, jedinstveno, stvaralačko, duhovno i moralno biće (tj. da je čovek u meri u kojoj je to) i da su stoga njegove potrebe diferencirane i multidimenzionalne.

• Munije je isticao da je uzrok ekonomske krize politička, moralna i duhovna kriza.

• S ekonomizmom kao vrhunskim načelom ide i konzumerizam. Nekoliko značenja:

• 1.U ekonomskoj nauci konzumerizam predstavlja ekonomske politike kojima je cilj podsticanje potrošnje, odnosno stav prema kojem potrošnja treba da diktira ekonomsku strukturu društva

• 2. Organizovani pokret građana i vladinih agencija s ciljem unapređenja prava i snage potrošača u odnosu prema prodavcima.

• 3. Izraz kojim se opisuje stav prema kojem sreća nekog pojedinca zavisi od konzumacije (potrošnje) dobara i usluga, od posedovanja materijalnih dobara.

• Potrošačko drustvo je produkt, ali i neophodnost globalne ekonomije.

• Potrošnja podstiče proizvodnju (začarani krug)• http://blog.b92.net/text/15091/Konzumerizam/• “...nametnuta relacija između sreće i vlasništva nad

materijalnim dobrima. Ta relacija, danas izražena u frazi ‘Money can buy happiness’ će osloboditi ideju koja će definisati svet u kome danas živimo, svet zasnovan na potrošnji kao ‘jedinom mogućem i ispravnom’ putu ka sreći....“

• Ta čarobna veza između sreće i posedovanja materijalnih dobara je pokretačka sila (driving force) sveta u kome živimo i neoliberalne ekonomije čijeg kraha smo svedoci.

• Više od 70% učešća u zapadnim razvijenim ekonomijama je bazirano na potrošnji koja je postala najveći i skoro jedini pokretač ekonomije.

• Pošto stvarne ljudske potrebe ni u kojoj meri na zahtevaju toliku potrošnju roba i usluga stvorena je ogromna psihološko-propagandna mašinerija sa jednim ciljem da omogući dalju prodaju i u nedostatku bilo kakvog realnog argumenta potrošnja se nameće idejom da ljude čini srećnijim

• Nezajažljiva potrošnja (konzumerizam) je postala način života, ritual u kojem ljudi pokušavaju da nađu duhovnu satisfakciju i satisfakciju sopstvenog ega.

• Potrošnja je u sebe uključila način i smisao života, merila vrednosti drugih ljudi i samih sebe.

• Kao što je Nistrom (Paul Nystrom) dobro primetio jos pocetkom prošlog veka jedan od najboljih primera besmisla konzumerizma je moda, gde ljudi pod pritiskom okruženja bivaju prisiljeni na kupovinu i potrošnju novih modnih proizvoda, koji veoma brzo postaju demode i tako potrošači ulaze u začarani krug u kome stalno kupuju a nikada ne postižu cilj zbog kojeg su ušli u taj krug.

• Savremena analogija su tehnološki gadgets koji još brže bivaju zamenjeni bržim, boljim, modernijim ...

• Ovakav potrošački pogled na svet dovodi u pitanje motiv i smisao sopstvenog delovanja i sopstveni smisao života.

• Nedostatak ovog smisla okupira svu ljudsku pažnju na površne stvari poput mode i tako ograničava druge ljudske, pre svega, međuljudske aktivnosti koje doprinose stvarnoj sreći.

• Luksuzni i nepotrebni proizvodi predstavljaju statusne simbole na osnovu kojih se određuju statusi unutar društva i unutar samih ljudi - sposobnost, veština i znanje su zamenjeni potrošnjom i tako postali osnova samopouzdanja i samopoštovanja.

• Potrošnja i asocijacija sa brendovima kao zamene za zdrave međuljudske odnose su bitan, ako ne i presudan element kulturne hegemonije koju vladajuće klase nameću ostatku društva kako bi bile u stanju da ga kontrolišu.

• Konzumerizam je razlog zašto sve potčinjene klase vladajuću klasu danas doživljavaju kao uzor, sopstvenu težnju ,a ne kao protivnika u večnoj klasnoj borbi za sopstveni boljitak – zarobljeni su unutar nametnutog, a usvojenog, modela.

• Hegemonija konzumerizma se proširila na sve sfere društva:

• Umetnost se naveliko meri "tržišnim" vrednostima dela (npr, u kom salonu je izloženo neko delo)

• Znanje i obrazovanje su na putu da postanu gotovo isključiva tržišna kategorija,

• Porodični odnosi su postali deo kulture konzumerizma (potrošački praznici su danas jedini preživeli običaji)

• Kultura je postala potrošnja kulturnih „dobara“ i „usluga“.

• Imati umesto biti.

• Koliko je ta hegemonija moćna primetio je još Norman Daglas rekavši da ideale nekog društva najbolje možete proceniti prema reklamama.

• „U konzumerizmu reklame prestaju da budu odraz ideala društva, jer su ideali postali odraz reklama.“

• Kritika potrošačke kulture (konzumerizma) počela je u XIX veku kada su Marks i Veblen ukazali na to da će takva nezajažljiva potrošnja dovesti do promena u kolektivnom shvatanju života, koje će ugroziti sam opstanak društva.

• Marks ukazuje na to da će prekomerna potrošnja umanjiti stvarnu upotrebnu vrednost dobara i zameniti je fiktivnim tržišnim vrednostima.

• Nezajažljiva potrošnja ugrožava temelje našeg postojanja, uništavajući životnu sredinu, uništava i unazađuje postignuti nivo demokratije.

• Iscrpljujući prirodne resurse i menjajući ljudsku svest slabi mogućnost oporavka i obnove društva.

• Konzumerizam je došao do tačke u kojoj se pretvara u svoju suprotnost "enoughism" ("dostaizam" ) u kome sve većom i većom kupovinom ljudi u stvari postaju sve manje i manje srećni.

• Ljudi danas rade satima i danima kako bi sebi priuštili sat ili dva konzumerizma – šopinga, u kome sve manje i manje uživaju uz zanemarivanje sopstvene porodice, emotivne, prijateljske i društvene odnose iz kojih dolazi najveći deo ljudske sreće.

• Hamilton u knjizi "Fetiš rasta" (Growth Fetish) primećuje da je rast baziran na konzumerizmu postao fetiš koji najbolje opisuje rečenicom: "Ljudi kupuju stvari koje im ne trebaju, parama koje nemaju a sve da bi impresionirali ljude do kojih im nije stalo".

• „Stvari koje im ne trebaju bacaju da bi kupili nove, novac koji nemaju uz veliku kamatu otplaćuju svojim radom koji postaje sve duži, a broj ljudi koje ne vole a žele da impresioniraju je sve veći i veći.

• Konzumerizam polako porobljava svet na način na koji verovatno ni sami tvorci te ideje nisu mogli da pretpostave.

• Vreme radi u njihovu korist jer sve više i više ljudi širom sveta pada pod uticaj potrošačke ideologije.“

• „Pre nekoliko decenija Martin Luter King* je rekao da je krajnje vreme da se naglo okrenemo od društva baziranog na stvarima ka društvu baziranom na ljudima ukoliko želimo da izbegnemo tri užasa: rasizam, militarizam i ekonomsko izrabljivanje.

• U međuvremenu konzumerizam je ojačao a ova tri užasa su postala sve izraženija.”

• *M-L. King je bio pod snažnim uticajem bostonske personalističke škole

• Personalisti ne odbacuju potrošnju niti proizvodnju sve raznovrsnije, funkcionalnije i kvalitetnije robe jer čovek ima složenije i više potrebe i želje od bioloških.

• Čovek je biće kulture. Oduvek je pravio i voleo lepe predmete, ukrašavao oruđe, kuće, hramove, svoje telo.

• Kao što ne treba odbaciti nauku i tehnologiju ili materijalna dobra, tako ne treba odbaciti ni slobodu potrošnje.

• Ono što je opasno, to su ideologije koje raznovrsnost ljudskih dimenzija i vrednosti svode na jednu od njih, kojoj daju preuveličani značaj po cenu sakaćenja čovekove suštine.

• Konzumeristička ideologija niveliše razlike između ličnosti i kultura, uniformiše svest i ponašanja, obezličuje čoveka, atomizuje društvo: umesto odnosa i veza, solidarnosti, atomizovane individue, jer potrošnja nije odnos.

• Modus “imati” umesto modusa “biti”.• Konformizam, mimikrija: potrošač je čovek mase, gomile.• Stanje svesti: čak i kada siromaštvo sprečava potrošnju, ona

je pokretački poriv i ideal. • Paradoks: proces siromašenja širokog i dubokog zahvata ide

ruku pod ruku sa jednako intenzivnim i sve jačim konzumerizmom.

• U tesnoj vezi sa konzumerizmom su individualizam i hedonizam.

• Individualizam u pozitivnom smislu:• U osnovi demokratije: isticanje ličnih vrednosti,

autonomije, inicijative, slobode, razvoja.• Individualizam ne znači rat pojedinca protiv drugih i

nastojanje da se oni ugroze, već pretpostavlja poštovanje drugih i uvažavanje njihovih potreba.

• U protivnom, sistem koji počiva na individualizmu doživeo bi krah.

• Individualisti ne nailaze na dobar prijem kod osoba sa “grupnim mišljenjem”.

• Kritika individualizma može biti ilustracija konformističkog stava.

• Individualizam u pežorativnom smislu. Pojedinac kao društveni atom; egocentrizam: obuzetost svojim željama, htenjima i uskim interesima nauštrb drugih i zajednice.

• Individualista smatra sebe centrom sveta, ali drugima to ne priznaje.

• Individualizam teži da ignoriše kolektivne i društvene probleme i da ih rastvara u probleme individualne sudbine.

• Odatle sledi dezangažovanje iz polisa (npr psihologizacija društvenih problema).

• Suštinski defekt individualizma jeste u tome što se zasniva na načelu razdvajanja.

• Pojedince zamišljamo kao prvobitno razdvojena bića, tuđa, čak i suprotstavljena jedna drugima.

• Egoistički interes je njihova jedina društvena veza.

• Liberalni individualizam postaje maska nagona za moći i zakona jačeg.

• Dostigavši određeni stepen ostvarenja, individualizam je počeo da pokazuje svoje nedostatke: usamljenost, teskobu, nesigurnost, strah.

• Veliki gradovi, koji su nekada oslobađali od skučenosti malih sredina, gutaju čoveka u anonimnoj masi.

• Beži se iz njih vikendom (ko može)

• Hedonizam, takođe u negativnom smislu, je poistovećivanje svrhe života sa ličnim uživanjem i zadovoljstvima, sa maksimalnim ispunjavanjem individualnih, trenutnih afektivnih i čulnih poriva.

• Konstantno traganje za razonodom, zabavom, prijatnošću (zabava kao paradigma postojanja)

• Masovna potrošačka kultura neguje mit individualne sreće. Taj mit odbacuje svaku uznemirenost, teskobu, poraz, nesreću, a njegovi psihički potrošački proizvodi imaju euforizujuće dejstvo.

• Standardizovana potrošačka “sreća” ukida individualnost.

• Egzistencija ličnosti je, prema personalistima, najviša forma egzistencije jer podrazumeva ne samo objektivnu stvarnost nego i subjektivnu.

• Ali to ne znači afirmisanje individualizma, kao izraza egocentrizma.

• Munije suprotstavlja individualizam personalizmu, jer je prvi stav zatvoren za druge, za zajednicu, a drugi je otvoren za svet i za druge.

• Ne radi se međutim o radikalnoj suprotnosti, već o dinamičkoj tenziji: prevazilaženje egocentrizma, neprekidna “personalizacija” kroz delatno otvaranje sebe svetu, vrednostima, drugim ljudima.

• Mi postajemo mi sami samo kroz druge (Lav Vigotski)• Potrebna su dva tela da bi se stvorila jedna duša. Jedna

duša se gradi zahvaljujući drugom telu i duši (Boris Sirilnik)

• Svaka subjektivnost je intersubjektivna (Gabriel Marsel)• Ja se ne može odvojiti od njegovih interpersonalnih

veza, ono što sam ja za sebe deo je onoga što sam za druge (Ronald Dejvid Leng)

• Životni problemi “pacijenata” moraju se se sagledati u etičkom i društvenom odnosu (Tomas Sas)

Jezekilj Adamovski (“Radikalna etika ravnopravnosti”): primer personalističke etike

• “Društvo nije sačinjeno od izolovanih, samodovoljnih pojedinaca, niti je kolektiv koji prevazilazi određene pojedince koji ga sačinjavaju (teza da je kolektiv iznad pojedinaca)

• Lično postojanje jedino je moguće u interakciji s drugima: pomoću slike, tela, pogleda i reči mojih prijatelja, ja postojim kao čitava osoba

• „Socijalni život nije ništa više od ovog neprestanog dijaloga s našim prijateljima, onima koji su živi, onima koji su mrtvi, i onima koji tek treba da dođu na svet.

• Etičko postojanje je, stoga, ono kojim se rukovode ljudi koji znaju da su obavezni da budu u stanju da odgovore drugima šta su, šta rade, i šta nisu uspeli da urade.“

• Etika dijaloga stoga zahteva posvećenost našim prijateljima, lično postojanje koje pretpostavlja odgovornost za drugog, i koje ne traga za izgovorima ili alibijima, niti se povlači u monolog ili u posvećenost transcendentnom (bilo da se radi o Bogu, Nauci, Naciji, Čovečanstvu, Klasi, Partiji ili Pojedincu).

• Determinizam• Reč „determinizam“ u filozofiji označava teoriju po

kojoj je svaki događaj ili stanje u svetu neizbežan ishod prethodnih uzroka. Ova teorija ima posledice po filozofiju morala, naučnu misao i psihologiju.

• Što se tiče morala, ako je ova teorija istinita, onda su izbor i slobodna volja iluzorni i ljudska bića se ne mogu smatrati uračunljivim i odgovornim za svoje radnje.

• U psihologiji, determinizam predstavlja ugaoni kamen i frojdove i bihejviorističke teorije i prakse.

• Glavne kritike upućene Frojdovoj teoriji ličnosti su, u prvom redu, da je po njoj čovek mehaničko, reaktivno biće, determinisano nagonskim silama, igračka svoje prirode što ne ostavlja dovoljno mesta za ličnu odgovornost i slobodnu volju.

• Libido: panseksualizam

• Biologističko shvatanje ljudske prirode po kojem je čovek energetski sistem, koji je podstaknut seksualnim i agresivnim nagonima, egoističan (princip zadovoljstva) determinisan (nesvesnim uzrocima ponašanja), u večnom sukobu sa društvenim ograničenjima.

• Pored nagona, pojedinac je determinisan svojom prošlošću

• Određenost ličnosti ranim detinjstvom

• Danas takođe vlada biologizam, odnosno genetizam (svegenetska teorija): teorija da je celokupno ljudsko ponašanje zapisano u genima, da je jedinka predodređena genetskim nasleđem

• Ekonomsko-društveni determinizam: teorija da egzistenciju čoveka ne određuje njegova svest već, obrnuto, da njegovu svest određuje njegova društvena egzistencija.

• Primarna odrednica društvene egzistencije je “način proizvodnje u materijalnom životu”

• Kulturni determinizam: stanovište da su za mentalitet i ponašanje pojedinca odgovorni kulturni faktori.

• Kulturalistička antropološka škola• “Mi smo automati kojima potpuno upravljaju sile

sredine i koji su okolo razbacani kao čepovi od plute po površini vode i koji pogrešno prihvataju rezultantu spoljnog sveta kao slobodnu volju” (Nikola Tesla, Moji pronalasci, Školska knjiga, Zagreb 1977, str.81)

• Zajedničko svim navedenim “izmima” je zaboravljanje da su to sve apstrakcije.

• Ni materija, ni um, ni društvo, ni ekonomija ne osećaju, ne misle, ne vrednuju, ne streme, ne rade: to rade ljudi i to svaki konkretni, pojedinačni čovek.

• Pridavanje karakteristika samosvesnog subjekta apstraktnim pojmovima.

• Redukcionizam• Svi prethodni “izmi” izraz su osiromašenog

tumačenja.• Svođenje svega na samo jedan uzrok,

(monokauzalnost) na samo jedan razlog, na samo jedno objašnjenje

• Jednostrano tumačenje pojava

Redukcionistička greška:• Izjednačavanje proizvoda s njegovim izvorom,

kasnije faze sa ranijom, svođenje složenijeg oblika na jednostavnije

• Npr: „cveće je (samo) organizovano đubre“; „ljubav je (samo) biohemijska reakcija”; „čovek je određen svojim genetskim nasleđem ili ranim detinjstvom”; “čovek je (samo) viša životinja” itd.

• Reč „samo“ je uvek implicitno prisutna u redukcionizmu.

• Kada objašnjavamo čoveka kao biće mi se ne možemo lišiti ni jednog od posebnih nivoa njegove prirode: biohemijskog, fizičkog, biološkog, sociološkog, psihološkog, filozofskog, duhovnog.

• Svaki od tih nivoa objašnjava po jedan aspekt čovekove višeslojne prirode

• Greška nastaje onoga trenutka, kada kroz jedan od tih pogleda pokušamo da objasnimo sve drugo, odnosno kada sve poželimo da svedemo na objašnjenje samo u jednoj ravni (prisutno i u scijentizmu)

• U tom slučaju činimo i logičku i empirijsku grešku.

• Osoba je fundamentalna kategorija za objašnjenje realnosti, jer je ona svesni, samosvesni i saznajni subjekat – u dinamičnom procesu postajanja.

• Uloga događaja • To ne znači da ne postoje ljudi, vrednosti i

svrhe za koje se pojedinac vezuje, angažuje pa čak i žrtvuje, ali slobodnom odlukom, jer se povezao sa njima, usvojio ih je kao svoje unutrašnje odrednice, kao konstitutivne delove svoje ličnosti.

Relativizam• Još jedno obeležje savremenog pogleda

na svet, koje ne pogoduje razvoju morala, odnosno koji nagriza temelje na kojima počiva moral kao uslov personalizacije jedinke i društva.

• Antropološki, etnološki, sociološki, istorijski kulturološki podaci kao da unose zabunu u naše vrednosne sisteme.

• Da li etika zavisi od toga gde smo rođeni, u kom istorijskom periodu, u kojim klimatskim, geografskim, ekonomskim i socijalnim uslovima?

• Još jedna redukcionistička greška: poistovećivanje morala sa običajima

• Relativistička greška• Relativizacija vrednosti: ono što je dobro za

moje društvo , zemlju i epohu nije za druge• Krajnja konsekvenca: etika postaje stvar ličnog

sentimenta, odnosno ukusa a o ukusima se ne raspravlja.

• “Pošto je sve relativno, ništa me ne obavezuje”• “ Ako Bog ne postoji, onda je sve dozvoljeno!”

(Dostojevski)

• Različita ljudska društva imaju mnoge zajedničke duboke strukturalne elemente.

• Kad ih ne bi imali, ne bi postojala mogućnost uzajamnog razumevanja i onda društvene nauke ne bi ni bile moguće.

• Postoji zajednički temelj koji određuje pojam ljudskog bića

• Zajednička ljudska situacija, njene fundamentelne odrednice - potrebe, radosti, nade, tuge, težnje

• Kulturu ili zajednicu stvaraju zajednički :• standardi, • vrednosti, • ideali, • ukusi, • prioriteti, koji zajednički moral čine

mogućim

• Kako dolazi do naizgled tako velikih razlika u moralnim vrednovanjima različitih društava i epoha?

• Primer:

• Dve zajednice se slažu oko osnovnog načela da je moralno ono što svakoj pomaže da napreduje, a nemoralno ono što koči njen razvoj.

• Ali, zajednica koja živi u toploj klimi sa malo vode drugačije će gledati na odeću i korišćenje vode nego ona koja živi u hladnom podneblju i ima obilje vode.

• Zajednica sa mnogo muškaraca i malo žena neće monogamiju posmatrati na isti način kao zajednica sa približno istim brojem muškaraca i žena ili sa mnogo većim brojem žena nego muškaraca.

• Različiti uslovi, dakle, daju razloga da se različite radnje smatraju moralnim ili nemoralnim.

• To je velika dilema i kada razmišljamo o političkom, ekonomskom i društvenom odlučivanju na međunarodnom nivou

• Primer:• Da li maksimalni nivo termalnog zagađenja

koji stvaraju elektrane treba da bude isti u nekoj siromašnoj zemlji i u Nemačkoj?

• U Nemačkoj se odluka o davanju prioriteta između opstanka pastrmke i veće proizvodnje električne energije racionalno donosi u korist pastrmke.

• Situacija je obrnuta u afričkim zemljama• Odavno je poznato da mnoga prava, naprimer

prava na kvalitetnu medicinsku negu ili obrazovanje, zavise od ekonomskog razvoja određene zemlje

• Slično se mogu analizirati i drugi postupci.• Otvaranje površinskih kopova i ogoljavanje šumskih

područja bez ponovnog sađenja stabala dovodi do nestanka površinskog sloja zemlje i razlivanja voda: oboje je štetno i oboje se može sprečiti.

• Ali u nedovoljno razvijenim zemljama lokalne šume su često jedini izvor goriva i građevinskog materijala za mesni živalj.

• On nema mogućnosti za ponovno pošumljavanje i zanima ga trenutni opstanak (jer je ugrožen) a ne dugoročne posledice njegovih postupaka.

• Religiozna i činjenična verovanja utiču na shvatanje moralnog i nemoralnog

• Verovanje u bogove vulkana koji traže ljudsku žrtvu

• Verovanje da dete još nije ljudsko biće: infanticid kod drevnih Grka

• Verovanje da urođenici u Americi i Australiji nisu potpuno ljudi: ropstvo

• Verovanje da je žena niže biće: viševekovna diskriminacija

• U mnogim slučajevima industrijskih grehova pričinjena šteta bar u početku nije namerna i nije poznata.

• Azbest• Duvan• Pesticidi i herbicidi• Tek pošto broj slučajeva oboljenja i urođenih

deformacija poraste, naučnici potraže uzrok i identifikuju izazivača.

• Intervencija vlada i političke volje: traži se i podstiče izrada bezbednijih alternativnih hemikalija.

• Saznanje da postoje bezbednije i podjednako dejstvene alternative čini nerazboritim i nemoralnim prihvatanje većeg rizika i realne štete koju nanose proizvodi stavljeni van zakona.

• Psihijatrija i psihologija:• Mnogi nekadašnji poroci i gresi se sada definišu

kao bolesti zavisnosti.• Primedba: ta definicija ipak može da se dovede u

pitanje, jer se ne može alkoholizam ili narkomanija poistovetiti sa bolešću u čijem izbijanju nismo saučestvovali.

• Zbog toga mnogi smatraju da se te pojave ipak mogu i moralno procenjivati.

• I razvijena društva imaju neka verovanja za koja misle da su objektivna činjenična znanja

• Verujemo da to nisu samo verovanja već činjenična znanja.

• Moralni sudovi se zasnivaju i na pretpostavkama koje nisu još naučno dokazane ili nisu uopšte dokazive

• Primer: • Da li embrion može da se tretira kao ljudsko

biće? Važno za raspravu o (ne)moralnosti abortusa

• Kad prestaje život? Kad stane srce, kad prestanu moždane funkcije? Važno za raspravu o pasivnoj i aktivnoj eutanaziji

• Ko odlučuje kad treba “skinuti” pacijenta sa aparata koji mu održavaju vitalne funkcije?

• Zaključak povodom relativizma• Neka društva veruju u ono što je netačno. Do

neke mere, to važi za svako društvo.• Ali fond činjeničnog znanja se razvija i napreduje.• Kao što može da greši u pogledu činjenica, tako

društvo može da greši u pogledu nekih svojih moralnih sudova.

Nigde ne postoji celovit moralni sistem koji bi imao apsolutnu vrednost i koji samo čeka da bude otkriven.

Ali nigde ne postoji ni celovit i dovršen naučni sistem – dakle, nije nam dostupan totalitet istine

Neprekidan proces poboljšanja, ispravkiU slučaju etike, kao u slučaju nauka, napredak je

nepobitan i svaka nova teorija pobija pogrešne,a integriše u sebe valjane elemente prethodnih teorija

• Princip “sve ili ništa” je poguban• Svako traganje za apsolutom dovodi do

nihilizma: • “Ako ne mogu da dostignem apsolutnu

izvesnost, onda ništa više nije izvesno, istinito, vredno mojih pregnuća”

• Opasnost od maksimalističkih zahteva.• Sprečavaju dijalog, traženje kompromisa

ili konsenzusa• Razlikovati nužni kompromis od

kompromitovanja temeljnih vrednosti

• Nihilizam proizlazi od latinske reči nihil što u prevodu znači ništa.

• Nihilizam je poricanje vrednosti bilo koje ili svih socijalnih struktura, vlasti i zakona, normi vrednosti i moralnih principa.

• Ovakva orijentacija može voditi ka :• aktivnom otporu i nasilju prema svim

uspostavljenim sistemima ili• pasivnim otporom svemu, bez ikakvih alternativa

na umu.

• Među faktorima koji dovode do urušavanja ili ništenja vrednosti, ulogu igra i tip vaspitanja i obrazovanja koji danas dominira.

• Koje se sposobnosti i veštine valorizuju i promovišu, a koje se zanemaruju i potiskuju?

• U skladu sa preovlađujućom tehnološkom kulturom: maksimalno razvijanje i korišćenje racionalno-utilitarnih i primenjivih sposobnosti na račun emocionalne, socijalne, moralne i duhovne inteligencije i razvoja celovite, uravnotežene ličnosti.

• Uska specijalizacija• Marksov izraz: “fah-idioti”

• Leva hemisfera mozga (instrumentalna, funkcionalna, analitička, kalkulišuća inteligencija) snažno dominira nad desnom (opažanje celina, veza, odnosa; intuicija; istančana diferencijacija, empatija, mašta itd.)

• Primenjene nauke, tehnološka znanja nauštrb formiranja karaktera i ličnosti.

• Mi u modernom društvu suviše stavljamo naglasak na poznavanje informacija i tehnološkog znanja, a skoro ignorišemo kritičnu važnost toga ‘kakav biti’.“ (Isak Adižes)