ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

MAJ - JUN 2018.

BROJ 15

Sva prava zadržana © 2016 - Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja

Pag

e2

SADRŽAJ

ECKERMANN ...................................................................................................................................... 1

ŠTA JE U NAMA? ................................................................................................................................ 3

MIRENJE SA SOBOM .......................................................................................................................... 7

PREDNOST SVOJOJ GLAVI ............................................................................................................. 13

KONZUMIRANJE UMETNOSTI ....................................................................................................... 23

SKICE IZ ŠPANIJE ............................................................................................................................. 28

GRADOVI ........................................................................................................................................... 35

NESITE LEGENDE ............................................................................................................................. 37

AKO ..................................................................................................................................................... 42

IGRAČKE ............................................................................................................................................ 47

KORENOVANJE ................................................................................................................................ 52

A BILA JE SAVRŠENA DEVOJKA................................................................................................... 55

NJIVA – NIŠAN .................................................................................................................................. 57

DŽONI ................................................................................................................................................. 58

IZGNANSTVO U TIŠINI .................................................................................................................... 62

OVDAŠNJI I NEOVDAŠNJI .............................................................................................................. 65

ABECEDA, AZBUKA ........................................................................................................................ 71

KRIZA KRIZE ..................................................................................................................................... 74

O ALEKSANDRU NOVAKOVIĆU ................................................................................................... 79

O DIMITRIJU TASIĆU ....................................................................................................................... 82

O ALEKSANDRU B. LAKOVIĆU ..................................................................................................... 86

O IRENI PLAOVIĆ ............................................................................................................................. 88

JA PO SVOJE DOĐOH, A TI VIDI ŠTA ĆEŠ! .................................................................................. 90

BABA JAGA ..................................................................................................................................... 137

IN MEMORIAM ................................................................................................................................ 161

PRISTANIŠTA .................................................................................................................................. 165

ZAVRŠNI STIH................................................................................................................................. 169

MAŠTA ONOSTRANOG ................................................................................................................. 177

ECKERMANN .................................................................................................................................. 185

Pag

e3

ECKERMANN PITA

Boris Milivojević

ŠTA JE U NAMA?

.

.

.

Boris Milivojević, rođen 1971. u Zemunu. Išao u OŠ Svetozar Miletić. Pohađao glumu u

Dečjem dramskom omladinskom studiju pri RTB. Svirao klavir i kontrabas. Pevao u horu. U

desetoj godini počeo da se bavi glumom. Služio JNA. Završio Fakultet dramskih umetnosti.

Igrao u svim beogradskim pozorištima. Potpisao više od pet stotina kompozicija. Igrao u

šezdesetak filmova i serija.

.

.

Prva slika iz detinjstva?

Plavi lavor u kojem sam se kupao i plavo ćebe sa belim tufnama.

.

Kao dete niste voleli?

Nisam voleo da me šišaju. Nisam voleo spanać i zelje, a sad volim.

.

Bajka kojoj se vraćate?

Sve bajke volim, čitam ih, ali pratim i u video i audio formatu. Jedva čekam da krenu

nastavci Avatara.

.

Kako ste zakoračili u glumu?

Komično. Hteo sam da budem pevač, deca pevači su bili na šestom spratu, a ja sam otišao do

petog dokle je išao lift, jer su mi rekli do kraja. Tako sam upao u glumce, a ne u pevače.

.

Koliko je Vaš otac uticao na Vaše prve glumačke korake?

Pag

e4

Podržavao me da radim ono što volim. Govorio mi je, kad sam promašio sprat, da mogu biti

pevač ili glumac, svejedno. Otac je pisao, pokušao je da upiše glumu, imao najbolji pismeni,

ali nije pokušao da upiše dramaturgiju.

.

Sport?

U detinjstvu mi je dobro išao fudbal, ali nije mi se dopalo to što mora iz sve snage da se trči.

.

Po čemu pamtite Gidru?

Imao sam jedanaest godina kada sam snimao sa njim. Uvek je bio vedar, na snimanju je uvek

bilo veselo. Najviše me radovalo kad smo lomili tanjire u petom nastavku Žikine dinastije.

Polomili smo brdo tanjira i čaša. Sećam se i Čkalje, Pavla Vujsića, Milana Srdoča, svi su bili i

veliki ljudi i veliki glumci. Nema više jakih likova ili više takvi nisu potrebni ovom društvu.

.

Sećanje na Bekima?

Bekim Fehmiju, moj omiljeni glumac, pričao je da su on i Burduš bili prva podela za Kuma.

U tom Kopolinom Kumu krenuli su sa probama, Bekim je igrado Majkla, a Burduš Vita

Korleonea; međutim, tada je u Jugoslaviji bili fenomenalno. Burduš je rekao kako ne može

svako jutro da ide na probe, kako ne zna engleski. Burduš je isfolirao da je bolestan i kako

treba da ide nazad, u Jugoslaviju. Za njim je krenuo i Bekim koji je već radio u inostranstvu.

Naši glumci su bili prva podela za Kuma. Da su oni igrali, možda bi mi danas više radili u

Hiolivudu. Eh, da je Tesla krenuo da naplaćuje svoje izume, gde bi sada mi bili?

Ko će se setiti da reprizira 16 puta Bojan?

To možda sada nije in, deca ne žive kao što smo mi tada živeli… Tada su klinci imali neke

druge probleme, dosta toga se promenilo. Ne bi bilo loše da se pojavi neki novi Bojan.

.

Gde ste dali najviše?

Imam nekoliko uloga koje smatram dobrim ostvarenjima, imam manji broj uloga sa kojima

sam zadovoljan u potpunosti. To prepoznajem po tome kako se osećam na snimanju. Ne

mogu da izdvojim. Za mene je gluma uvek bila igra. Radovao sam se novom radu. Zanimljivo

je da istražujemo šta je u nama. Zabavan je taj posao. Što se uspešnije zabavimo – to će i

gledaoci bolje doživeti našu igru.

.

Muzika koja Vas je uznemirila?

Rage against the machine. System of u Down. Uznemirila me ta muzika i probudila. Govori o

ozbiljnim problemima današnje civilizacije sa kojima se treba izboriti.

.

Pag

e5

Selo?

I otac i majka su došli sa sela. Ja sam kupio kuću pored Beograda kada je to moglo da se

uzme za sitne pare. Življenje u gradovima delovalo mi je nehumanije u odnosu na življenje u

selu gde si u prirodi. Čoveku je potrebna tišina i dodir sa biljkama. Sadio sam grožđe i

paradajz. Ali, kada imam posla, ne stižem da se posvetim biljkama.

.

Poezija?

Ne čitam poeziju koliko bi trebalo. Probao sam neku modernu poeziju… Ne znam puno

pesama napamet. Ne mogu se pohvaliti da poznajem pesnike.

.

Među jezicima koje ne govorite, koji Vam je najmilozvučniji?

Ruski.

.

Grad koji želite posetiti?

Petrograd. Lisabon. Ima ih još.

.

Kakve glasine kruže o Vama?

Morao bih malo da se raspitam.

.

Kurosava?

Imam desetak Kurosavinih filmova, a sve sam odgledao; najzanimljiviji su mi bili Snovi.

.

Felini?

Amarkord pre svega. Sladak život. Kabrijine noći… Amrakrord sam gledao bar pedeset puta.

.

Markes?

Pukovniku neka ko da piše. Sahrana velike mame.

.

Koji lik biste želeli da igrate?

U glavi su mi Cezar i Ričard treći.

.

Praštate li?

Pag

e6

Praštam, uglavnom.

.

Tražite li da Vam se prašta?

Tražim.

.

Koja knjiga Vas čeka na noćnom stočiću?

Tako je govorio Zaratustra. Ja bosiljak sadim, meni Fridrih Niče.

.

.

Razgovarao Enes Halilović

Pag

e7

Irfan Kasumović

MIRENJE SA SOBOM

.

.

.

Irfan Kasumović rođen 1983. u Doboju. Diplomirao i magistrirao na Akademiji dramskih

umjetnosti u Tuzli gdje danas radi kao viši asistent na glumi. Igrao u četrdesetak prestava i

šest filmova; snimio nekoliko radio drama.

Gdje je Vaše djetinjstvo?

Moje djetinjstvo je obilježio strašni rat koji je sve nas na neki način oštetio. Iz tih razloga sam

od tih nedaća i loših stvari bježao u svijet koji je stvorio Branko Ćopić i slični pisci. Imam i

danas sabrana djela Branka Ćopića, i to mi je najvrijednija sačuvana stvar iz djetinstva, koja

mi uvijek vrate bezbrižnost i vedriju stranu u život. Tako da odgovor bi bio vjerovatno u mašti

i fragmentarnim sjećanjima.

.

Omiljena igračka?

.

Omiljena igračka i prva koje se sjetim jeste mali zeleni vitez sa oklopom i mačem. Nekako mi

je stalno prisutna slika te igračke kada pogledam trgovine igračaka ili djecu koja se igraju.

.

Da li ste imali ljubimca u djetinjstvu?

,

Brat i ja smo dobili na poklon pudlu koja nas je stalno pratila i postala nam čak i prijatelj i

saučesnik u našim dječijim pustolovinama. Nakon nje, vremenom sam sve životinje

distancirao od sebe. Danas sve životinje volim, ali na metar udaljenosti.

.

Pag

e8

Ko su Vaši preci?

.

Moji preci su bili porijeklom iz Doboja. Potičem iz radničke porodice, a djed i pradjed su bili

poljoprivrednici i imali ogromnu zemlju. Znam da je porodica u Doboj došla iz Travnika, a

kroz neke razgovore i susrete sa ljudima koji nose isto prezime dobio sam informaciju da naša

loza u Travnik je došla iz Bijelog Polja. Inače, jedan od životnih zadataka koji želim ostvariti

u budućnosti jeste ispitati i utvrditi porodično stablo. Poznavati korijene je elementarna

kultura i pitanje identiteta.

,

Bajka?

Bajka koja mi svako malo odzvanja u glavi jeste Tamni vilajet. Ko uđe pokajati će se, ko ne

uđe pokajati će se. U tu pouku stane čitav život.

.

Kada ste poželjeli da glumite?

Kao dijete gutao sam filmove, i za razliku od mnoge djece, sate sam mogao provesti na

jednom mjestu gledajući magiju i svijet filma. Mislim da je neka prva želja se tada rodila.

Čovjek koji je jedan od glavnih krivaca što sam danas glumac je moj profesor jezika iz

srednje škole Munib Milinkić. On je nas par uočio i pozvao da učestvujemo u nekim školskim

predstavama. Desila se magija, ljubav, koja i danas traje.

.

Šta je to glavno čemu Vas je naučio Vlada Kerošević?

.

Moj profesor glume me je mnogo čemu naučio. Ono što me i danas fascinira i što i danas

učim od njega jeste radna etika, profesionalizam, i ogroman rad i posvećenost. Postulati

profesionalizma uvijek čovjeka spašavaju bez obzira u kojim uslovima i okolnostima stvarao.

A energija koju prof. Vlado i danas ima je veća od mnogih energija mladih ljudi. Takav bih i

ja volio biti.

.

A Fadil Hadžić?

.

Pag

e9

Bez obzira koje društveno uređenje bilo, problemi običnog čovjeka su isti. Nepravda je uvijek

prisutna. Zlo je uvijek prisutno. I Fadil Hadžić me je naučio da se nekada velike istine i teme

učinkovitije obrade i plasiraju kroz žanr komedije.

.

Kada je glumcu najteže?

.

Ne bih da zvučim materijalistički, ali glumcu je nateže kada se ne bavi i ne radi ono što mu je

profesija. Meni je najteže nekako nakon predstave, kada se čovjek osjeća praznim, razgovarati

i družiti se s ljudima. Sve više osjećam potrebu za osamom.

.

Koji je od tuđih života najviše uticao na Vaš život?

.

U posljednje vrijeme, ništa me nije pomjerilo kao knjiga/biografija/život Bekima

Femiua Blistavo i strašno I i II. Moram priznati da nakon toga sam presložio sebe i svoj

pristup životu. Ne zaboraviti ko si. Cijeniti sebe. Raditi. Biti čovjek. Genijalne pouke koje

izbijaju iz genijalnih knjiga.

.

Šekspir?

.

Zaista najveći dramski pisac svih vremena. Stalna inspiracija. Jedna od najvećih zamki i

izazova za svakog glumca. Svako čitanje i svaka nova analiza mi otkriva novo značenje i novi

svijet.

.

Vjerujete li pozorišnim kritičarima?

.

Poštujem bilo čije mišljenje. Kada se baviš ovakvim poslom moraš prihvatiti činjenicu da

svako ima pravo da kaže i procijeni tebe i tvoj učinak. Prihvatam svaku kritiku, i vjerujem ako

je bazirana na činjenicama.

.

Knjiga koja Vas je ostavila ravnodušnim?

Pag

e10

.

Moram priznati da nisam pretjerano veliki ljubitelj ruske književnosti. Recimo, nikada nisam

imao oduševljenost Anom Karenjinom. Ne umanjujem kvalitet, ali sam ostao poprilično

ravnodušan.

.

.

Film kojem se vraćate?

Kum. Nisam siguran koliko sam ga puta odgledao, ali svaki puta me prikuca za ekran.

.

.

Šta upitati Filipa Latinovića?

.

A šta ako nije sve besmisleni haos?

.

.

Nosorog ili Ćelava pjevačica?

.

Nosorog. Meni inspirativniji i aktualniji.

.

.

Gdje živi muzika?

Muzika je dio nas. Živi u nama. Oko nas. I bez nje život bi bio isprazan i monoton.

.

.

Da li ste usamljeni u monodramama?

Ne. Najveći strah i izazov do sada mi je bila monodrama. To je čitav jedan svijet sa nizom

likova. Uzbudljiv i nepredvidiv rollercoster koji izvlači maksimum iz mene.

.

Pag

e11

.

Očekujete li da Hollywood dođe u sjenu Bollywooda?

.

Pa i ne baš. Hollywood je mašinerija koja će sve učiniti da i dalje zarađuje novac. Prilagođava

se i trudi se ostati na vrhu.

.

.

Reditelji koje treba gledati?

Egon Savin, Jan Fabre, Sergio Leone, Terence Malick…Teško je izdvojiti i dug bi spisak bio.

.

.

Šta poklanjate dragim osobama?

.

Knjigu. Meni je to najdraži poklon. I nema rok trajanja.

.

.

Uvreda koju ne možete zaboraviti?

Ima ih nekoliko. Najgore su one koje su u djetinjstvu bile zasnovane na imućstvu i tim nekim

društvenim kastama. To će uvijek biti prisutno.

.

.

Da li Vas uznemirava prošlost?

Moram priznati da sam s godinama počeo se suočavati sa nekim sjećanjima, traumama i

događajima iz prošlosti. Uznemiri ponekad, ali ću istrajati u mirenju sa sobom i sa svijetom.

.

.

Da li Vas hrabri budućnost?

Pag

e12

Nekad hrabri, nekad plaši. Radom pokušavam napraviti bolju budućnost.

.

.

Šta nikada nikome niste kazali, a kazaćete Eckermannu?

…Nemaj straha, umiri se draga!

Od utvare to ti srce zebe…

.

Činimo dobro i dobro će biti.

.

.

.

.

……….Razgovarao Enes Halilović

Pag

e13

Sava Damjanov

PREDNOST SVOJOJ GLAVI

.

.

Sava Damjanov pisac, književni istoričar, esejista i univerzitetski profesor, rođen je 1956. u

Novom Sadu. Kao prozaistu, književna kritika ga smatra jednim od vodećih predstavnika

srpskog postmodernizma. Njegova naučna istraživanja usmerena su pre svega ka fantastičnoj

književnosti, erotskim i jezičko-eksperimentalnim slojevima u tradiciji, teoriji recepcije,

postmodernizmu, kao i ka komparativistici. Jedan je od osnivača međunarodnog književnog

festivala „Prozefest“ (u Novom Sadu) i nagrade „Milovan Vidaković“ koja se dodeljuje za

životno delo. Predaje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je i diplomirao (1980),

magistrirao (1986) i doktorirao (1996) pod mentorstvom Milorada Pavića. Prevođen na

mnoge jezike, zastupljen u brojnim antologijama savremene proze. Predavao u Tibingenu,

Regensburgu, Frajburgu, Berlinu, Haleu, Getingenu, Bonu, Torinu,

Veneciji, Krakovu, Vroclavu, Varšavi, Gdanjsku, Lođu, Opolu, Sosnovjecu, Velikom

Trnovu, Ljubljani, Skoplju, Budimpešti, Kijevu i Lavovu. Sarađuje na doktorskim studijama

Univerziteta u Beogradu, Nišu, Nikšiću, Zagrebu i Lisabonu. Objavio 27 umetničkih i

naučnih knjiga.

.

.

.

Prva riječ koju ste izgovorili?

.

Bio je to primalni krik u trenutku rođenja (tj.izlaska-ulaska u ovaj svet): to je ona Reč što

beše na Početku!

.

Vaše prve igračke?

.

Sopstveni prsti.

.

Vaše igre?

.

Maštarije i eskapizmi svih vrsta, a u tako stvorenim paralelnim (?) stvarnostima SVE je bilo

igra…

Pag

e14

.

.

Kao dijete želeli ste da postanete?

.

Shodno prethodno rečenom, BEJAH i astronaut i ložač prekookeanskog parobroda i šofer i

majstor za kućne popravke (nickname: majstor Kvariš!) i admiral i farmer na Divljem zapadu

i-i-i:Svašta i NIŠTA u isti mah!

.

.

Prvo slovo koje ste naučili?

.

Nisam voleo slova jer sam obožavao jezik!

.

.

Šta Vas je rastuživalo?

.

Meni su sve bajke, čak i one sa “hepiendom” bile melanholične i tužne (a tako je ostalo do

dana današnjeg): Pale sam na svijetu je naslov jedne čijeg se autora ne sećam, ali nad kojom

sam plakao, kao i nad Bambijem ili Devojčicom sa šibicama…

.

.

Društvo u najranijem djetinjstvu?

.

Proveo sam vrlo samotno detinjstvo, povremeno okružen brojnim sestrama puno starijim od

mene – one su, u časovima dobre volje, malog Batu uključivale u svoj krug ali samo kao

svojevrsnu živu igračku pod različitim identitetima. Tako je bilo sve dok u 6. godini nisam

pošao u zabavište iz kojeg sam više puta bežao jer mi nedostajala prelepa sloboda Samoće.

.

.

Prvi bicikl?

.

Tricikl, tj. trotočkaš kojim sam jurcao po ogromnoj kućnoj bašti i pravio karambole.

.

Pag

e15

.

Prva lopta?

.

Ne sećam je se, iako sam pred kraj osnovne škole strasno igrao fudbal i trenirao ga sve dok

me u mlađoj juniorskoj ekipi trener nije pomerio sa mesta centarfora na poziciju centarhalfa…

.

.

Šta Vam bijaše najteže u školi?

.

Prevelik nivo socijalizacije koji se očekivao od svih nas podjednako, bez obzira na

individualne razlike (dakako da ovo tada – šezdesetih godina 20.veka – nisam TAKO

definisao, ali sam baš TAKO doživljavao).

.

.

Učiteljica?

.

Zorica Ignjatov, moja prva učiteljica, upravo je mimoilazila gorepomenuti kliše-ali, normalno,

ne u školi gde su vladala pravila i postojala masa đaka, nego van škole… Na primer, čim je

videla da se istim putem posle časova vraćamo kući, pozvala me da idemo zajedno i ti

razgovori sa njom tokom povratka iz škole značili su mi više od školskog gradiva!

.

.

Predjeli Vašeg djetinjstva?

.

Dvorište moje kuće, lavirintski ispunjeno biljem; okolne uličice koje su vremenom postale

strogi centar Novog Sada; napuštena štala ili svinjac na granici moje i nekoliko susednih bašti

(sa krova tog “objekta” posmatrao sam gradnju prvih bulevara i višespratnica na njima,

osećajući se kao da sam na vrhu sveta: osećaj koji sam kao “dežavi” vratio iz podsvesti pre

dve godine na vidikivcu Rokfeler-centra u Njujorku)…

.

.

Da li ste pisali ljubavna pisma?

.

O, da, i te kako: sećam se jednog od prvih, ostavio sam ga voljenoj u šupljini trešnjinog drveta

koje je krasilo njenu baštu… stidljiv da joj lično predam ili pošaljem direktnije, ali

Pag

e16

istovremeno i bezobrazno-lukav jer je bio period zrenja trešanja koje je ona obožavala i često

sam je gledao kako ih bere!

.

.

Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gdje su, šta rade?

.

Prethodno pomenuta danas je muzički pedagog i živi u Nemačkoj… a da sudbina voli

pošalice i ponavljanja (nevešto parafraziram Borhesa?!), dokazalo se pre desetak godina kada

mi je kao student na letnju školu srpskog jezika i kulture došla devojka lica gotovo identičnog

njenom: ubrzo ću saznati da joj je to kći!

.

.

Vaš nadimak iz školskih dana?

.

Očito da moje ime i prezime nisu bili podatni za nadimke, tako da sam ostao lišen tog

iskustva.

.

.

Da li ste bili skloni tučama?

.

U starijim razredima je to bio normalan deo đačkih fudbalskih utakmica, mada sam se par

puta potukao iz čistog hira-tačnije, iz narcisoidnosti (kako bih “hrabrošću” zadivio prisutne

devojčice)…

.

.

Šta ste čuli o Vašim precima?

.

O tome bih mogao napisati kratki roman jer je moja porodica držala do korena i njeni stariji

članovi uvek su ponosno pričali na te teme, kao da smo neka vlastelinska ili kraljevska

dinastija (čak i kada je sadržaj priča bio više no problematičan). Uostalom, u Kuli – gde su

Damjanovi registrovani još krajem 18. veka- na gradskom groblju jasno se ističe ogromni

monument od belog mermera: to je naša porodična grobnica, a ja ću biti prvi Damjanov koji u

njoj (svojevoljno!) neće počivati jer sam prvi koji se nije rodio u tom pitoresknom

vojvođanskom gradiću (gde od 1945-46. više niko iz moje porodice ni ne živi)!

.

Pag

e17

.

Preci koje ste sreli?

.

Muškarci su u mojoj porodici umirali rano (sa izuzetkom strica koji je živeo 96!), sve direktne

pretke već sam nadživeo… ali sam rano detinjstvo proveo uz baku po ocu (zvali smo je

“majkica”): mislim da je ona uticala na potonje formiranje moje ličnosti ne manje nego

roditelji…

.

.

Slika oca?

.

Bolna. Umro je prerano, kada sam imao devet godina… Posle sam ga upoznavao i otkrivao

kroz priče o njemu i shvatio da moja detinja sećanja nisu pogrešna: bio je neobičan, zanimljiv,

nimalo jednostavan čovek!

.

.

Šta bi danas poželjela Vaša majka?

.

Uvek je želela da “konačno sredim svoj život” (ma šta to sve podrazumevalo i značilo) –

verujem da bi opet našla neku uporišnu tačku za istu želju.

.

.

Gdje je otišla Vaša prva plata?

.

Poklopila se sa izlaskom moje prve knjige, kratkog romana Istraživanje Savršenstva, pa je

jasno GDE se ULILA (ili izlila?)…

.

.

Gdje Vam biješe ljepše, u danima ili u noćima?

.

Noć je bila MOJA, sve do pre desetak godina kada sam je spontano zamenio za jutra i

prepodneva.

.

Pag

e18

.

Da li ste ikada poželjeli da budete glumac?

.

Ne, pošto sam na vreme shvatio da je književnost takođe jedan vid glume!

.

.

Da li ste poželjeli da odete?

.

Da, put Svemira, u neku misiju naseljavanja drugih planeta gde bi se naša civilizacija nužno

nastavila razvijati na bitno novim postulatima…

.

.

Vaša ljeta?

.

Volim putovanja, pa sam i tzv. letnje odmore po pravilu koristio za odlazak na neka mesta i u

neke predele gde ranije nisam bio.

.

.

Grad?

.

Moj rodni i sudbinom mi podareni Novi Sad. A kada je nešto suđeno, nema se tu šta još

dodatno reći?!

.

.

Selo?

.

Za mene je selo nešto začudno, skoro egzotično jer su moja ruralna iskustva minimalna.

.

.

Planina?

.

Pag

e19

Opet to, ali drukčije (što bi rekao Vuk): samo uz dodatak da sam ravničar poreklom (i

genetikom)…

.

.

Pustinja?

.

Sahara…putovanje kroz nju (dvaput) i boravak (jedanput) u njenom srcu najbliži su bili mojoj

žudnji za otiskivanjem ka nepoznatim svemirskim prostranstvima!

.

.

Čemu služe milioni zakona i propisa?

.

Valjda zato da bismo mi naivniji katkad poverovali u njihovu ispravnost, a oni socijalno

inteligentniji ih nonstop kršili zarad sosptvene koristi?

.

.

Kome vjerujete?

.

Sebi samom, najpre i najviše (na kraju).

.

.

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

.

Istinu govoreći, pred svojom u ogledalu – ali ne zato što sam samoljubiv već zato što je to deo

svakodnevnih rituala – umivanje, pranje zuba, češljanje, brijanje, itd.

.

.

Kurosava ili Bergman?

.

KuroSava(Damjanov), koji je nekada voleo da gleda Bergmanove filmove…

.

.

Pag

e20

Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladosti?

.

Fantastično, bajkoliko, plemenito: kada bih živeo još jednom, ponovio bih ih!

.

.

Začin?

.

Svaki koji se pamti, dakle: koji ima neki svoj autentično-nezaboravan ukus (a nije ih bilo

malo tokom moga života)… međutim, so je ono bez čega ne bih nikako mogao na duže

staze…

.

.

64?

.

Šah mi je uvek bio dosadan, iako sam ga katkad u dokolici igrao – ali taj “greh” nisam okusio

sigurno već više od deset godina.

.

.

Vaši strahovi?

.

Samo jedan dubinski, arhetipski: VISINA…ali to je kao u Đavolu perverznosti E.A. Poa: što

više u meni raste ontološka jeza, to me više mami. Zato često na vidikovcima ili okomitim

liticama visokih brda pogledam nadole (odmah krene vrtoglavica i neki unutrašnji zov DA SE

PUSTIM), zato u avionu trenutak odvajanja od zemlje doživljavam kao trenutak umiranja,

zato više volim stojeće ili stone lampe nego plafonjere i lustere…

.

.

Šta čekate?

.

Nekakvog svog intimnog, podsvesnog Godoa – još nejasnijeg i apstraktnijeg od Beketovog?!

.

.

Čime se utešiti?

Pag

e21

.

Život sam po sebi jedina je suštinska uteha i – radost!

.

.

Čega se stidite?

.

Onoga čime se potajno najviše dičim!

.

.

Praštate li?

,.

Na žalost DA, i to veoma lako…

.

.

Tražite li da Vam se prašta?

.

Shodno prethodnom…

.

.

Čime se ponosite?

.

Onim što se starinski zove OBRAZ: sačuvao sam ga, uprkos turbulentnim vremenima i životu

kakav sam vodio. U TO sam sasvim siguran – a to lično osećanje je važnije od svega

drugog…

.

.

Ko Vas je razočarao?

.

Spisak bi bio dugačak, a obrazloženje uz njega – opet jedan kratki roman…

.

.

Pag

e22

Koga ste Vi razočarali?

.

Verujem da sam mnoge za koje ni ne slutim, a zbog nekih za koje pouzdano znam – kajaću se

zauvek!

.

.

Čemu uvijek dajete prednost?

.

Svojoj ludoj glavi…

.

.

Šta ste naučili od Vaših potomaka?

.

Mnogo šta: mislim da je privilegija mog naraštaja što više ne važi samo ono tradicionalno

pravilo “stariji-pamentiji” nego i obrnuto.

.

.

Da li ste ikada bili bezbrižni?

.

Trudim se da što češće budem jer to je prava sreća (ili barem jedan od fascinantnijih oblika

sreće)…

.

.

Šta dalje?

.

Kraj. The end… Barem što se književno-stvaralačkog života tiče, a to znači: Život sam po

sebi – Čarolija za koju je jedan ljudski vek prekratak!

.

.

.

. . Razgovarao Enes Halilović

Pag

e23

Milorad Milinković

KONZUMIRANJE UMETNOSTI

.

.

.

Milorad Milinković, rođen 1965. u Beogradu. Diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom

Sadu, odsek režija. Režirao sedam filmova i sedam predstava, objavio dva romana, režirao i

napisao scenarije za nekoliko televizijskih serija.

.

.

Prvi kontakt sa umetnošću?

.

Ne sećam se, verovatno slike. Kad sam bio mali, voleo sam da, kad bismo prošli pored kakve

galerije, svratimo unutra i da gledam slike. Kasnije sam nastavio i sam. Budući da sam živeo

blizu većine, nije bilo teško. Prvi film sam pogledao tek sa šest, sedam godina, mislim,

naravno, na bioskop, a ne na crtaće na TV-u. A u osnosvnoj školi su nas svako malo vodili u

pozorište Boško Buha, što je bilo lepo. Jedino nisu baš vodili računa o repertoaru, pa smo tako

bar deset puta gledali Vasilisu prekrasnu. Čim sam naučio da čitam, jako sam i to zavoleo.

Volim i sad konzumiranje svake umetnosti, to me čini fizički sretnim.

.

.

Kao dete želeli ste da budete?

.

Svašta. One želje iz ranog detinjstva ne pamtim, ali kasnije sam želeo da budem fudbaler ili

slikar. Sve dok sa deset, jedanaest godina nisam otkrio rock muziku. Onda je ona preuzela

primat, i zadržala ga sve do treće godine režije, kada sam se ozbiljno zaljubio u posao kojim

se i sada bavim.

.

.

Dečji film koji Vam nije dao mira?

.

Pag

e24

Razni. Gledao sam sve što mi se nudilo. A kao srednjoškolac sam se zarazio Kinotekom, te

sam bio jedan od onih koji su bili redovni tamo. Uvek sam sedeo u šestom redu desno, prvo

sedište. Da mogu da izađem, ako je film loš, a da ne ometam nikoga.

.

Najbolja pesma benda Morbidi i mnoći? Najgora pesma Big sexa?

.

Sve pesme su i najbolje, ali i najgore, kako vam drago. Uostalom, to je bio isti bend, sa istim

repertoarom, samo promenjenog imena.

.

.

Da li ćete ikad napustiti muziku?

.

Napustio sam aktivno bavljenje istom odavno. Sad samo rekreativno, pa ni to.

.

.

Šta je bila Jugoslavija osamdesetih?

.

To je bilo vreme kada sam ja bio tinejdžer i mladić. Moje najbolje godine, u fiziološkom

smislu, kao i godine kada najviše otkrivamo. Samim tim imam prilično romantična sećanja na

iste. Nisam objektivan, pa ne bih sad o srednjoj klasi i slično. Znate, svakome se godine

njegovog odrastanja čine kasnije kao fantastičan period, bez obzira na to kakve su zaista bile.

Kad se zaljubite u nekog, na primer, u najodvratnijem kraju grada, taj kraj će vam docnije

prizivati isključivo lepe uspomene. Isto tako je i sa vremenom. Zato mislim da nisu u pravu

ovi što kukaju za tim osamdesetim, samo navlače gnev novih klinaca. Znam jer smo tako i mi

prezirali matorce koji su stalno žvalavili o tome kako su šezdesete bile super.

.

.

Najvažnije što ste naučili na Akademiji umetnosti u Novom Sadu?

.

Da je za sve što radiš prvo i najvažnije naći razlog. Razlog zbog kojeg bi taj film (ili bilo koje

drugo delo) trebalo uopšte da nastane. A potom da se u to uloži maksimum, jer posle ništa

više nije važnije od toga što radite.

.

.

Najvažnije što ste naučili filmu nakon Akademije?

Pag

e25

.

Kako to zapravo u životu izgleda. Da smo sa svim idealima koje pokupimo na Akademiji, u

stvari potpuno u pravu.

.

.

Šta bi Hičkok rekao o Vašem filmu Mrtav ladan?

.

Pitajte njega. Čuo sam da postoje nekakve internet spiritističke seanse, ulogujete se i pitate.

Posle možete i meni da javite, veoma me zanima, mada ne verujem da ga je gledao. Kakav

god da je taj zagrobni život, ne može verovatno ni tamo sve da se stigne.

.

.

Ko je dao čitulju za Eskobara?

.

Neka dva momka, zaboravio sam im imena. Jednog smo i upoznali. Obični, normalni momci,

nisu imali veze s kriminalom, samo su se zezali. U tom filmu, jasno, ta čitulja je iskorišćena

samo kao lepet krila leptira koji pokrene lavinu u drugom delu sveta.

.

.

Najmanji novčani iznos kojim je moguće snimiti film?

.

Verovatno može i bez dinara. Ne znam, to je više pitanje za Ginisovu komisiju. Sad, niste

pitali kakav kvalitet bi imao takav film.

.

.

Iskustvo rada na Pinterovom tekstu?

.

Tekst k’o tekst. Dobar. Ne znam šta da kažem.

.

.

Iskustvo tragača?

.

Uh, toliko sam u ove tri godine pričao o ovome, da sam ožvalavio. Izvinite, ne mogu više.

Pag

e26

.

.

Možete li da upamtite podatak koji Vam nije zanimljiv?

.

Mogu, ako je važan. PIN broj kartice, svoj JMBG, sve to znam napamet. Ranije, kad nije bilo

mobilnih, znao sam napamet skoro sve brojeve telefona koji su mi bili važni. Zato sam sa

imenima slab.

.

.

Film koji preporučujete prijateljima?

.

Uf, ne mogu ni to. Ajde, Black Mirror, serija, ili Inside no.9 isto serija. Film… hm… De la

Inglesia?

.

.

Roman?

.

Klasika: Šekspir, Gogolj, Nabokov, Turnije, Apoliner… Latino: Sabato (sva tri romana, i to

redom!), Kortasar… novi rusi: Peljevin…

.

.

Možete li tokom televizijskog prenosa da prepoznate dogovorenu utakmicu?

.

Ne radimo, na žalost, domaće prvenstvo, pa nemamo iskustva.

.

.

Najlepši golovi u istoriji fudbala?

.

Ne znam, ovo zaboravljam… fudbal je kao pozorište, lepota trenutka. Kad ste gledali

utakmicu na odloženo?

.

.

Pag

e27

Koju Vašu preokupaciju ne treba da imaju Vaši potomci?

.

Nemam problem ni sa jednom. Samo da ne preteruju…

.

.

.. Razgovarao Enes Halilović

.

Pag

e28

POEZIJA

Marija Dragnić

SKICE IZ ŠPANIJE

.

.

.

za razliku od naših očeva

.

koji su prije mene stajali u redu

i čekali, kao i ja što čekam,

zahuktali brzi voz,

prevoz do utrobe svijeta,

da se pod njega bace,

za razliku od tebe

koja ne čekaš ništa

i uvijek rađe biraš

jahanje nego točkove,

španiju nego domovinu,

od sveg svjetla prvo ono

koje pada,

ja uvijek zadrhtim

pred usaglašenim vrhovima

krošanja.

od tog straha strašnije je samo to zapisati,

i to u pjesmi

koju ćeš ti čitati

prije naše sledeće

renesansne žurke.

ali, zato me i ljubiš, zar ne?

jer se plašim, to i kažem,

pa te vozim na mjesecu

da gledamo sve s visine.

.

.

Pag

e29

skice iz španije

.

prešao sam prvi prag dana

i shvatio da sam u španiji.

u krčmi,

već od jutra punoj

ljudi s plemenitim ciljevima,

ljudi na zadatku,

vezanih prećutnim dogovorima.

iz njihovih raširenih zenica

radoznali pogledi probijali su

moju otkopčanu košulju

natopljenu svježom krvlju,

dok sam spuštao ogromnog soma

na prvi slobodan sto.

jedan je turista u papučama

začuđeno promrmljao kako

u ovom gradu žive divovi.

ustima sam primicao

prvu čašicu ruma

kad mi je u uglu lijevog oka

nešto zavrcalo,

prsnulo

poput malog vatrometa.

okrenuo sam se.

bio je to kratak spektakl

rađanja vatre

sveden na vrh cigarete

među prstima gipkim i tankim,

gotovo prozirnim.

stajala je nalakćena na šank,

leđima okrenutim čaši

do pola punoj žestine

bez vode, bez leda.

u tminu zenice zagazila je

glomazna, blatnjava čizma

i u njoj misao na maleno stopalo.

broj 38, nikako veće,

i slatki nožni prsti.

njene duge noge

u uskim pantalonama

razvlačile su pogled

kao lastiš.

Pag

e30

iz oka su mi jurnule vatrene ptice

uz vijugu izvajane butine

pa preko talasa lake košulje

ka bijelom vratu

i luku odlučne usne,

da bi se konačno probile

iza plavog pramena

u duboku, bistru tamu.

duže od nekoliko trenutaka

moje su žar-ptice

lovile svjetlucave crne ribe

za njenim kapcima.

a onda je neočekivano

skrenula pogled

ka tipu koji joj je prišao

i dižući čašu sangrije

glasno predložio zdravicu-

za dug i lijep život!

uslijedilo je

kucanje stakla o staklo,

spuštanje njegovog lijevog dlana

na njen struk,

ispod kog se izmigoljila

kao jegulja.

zgrabio sam crveni stolnjak

i uz prasak stakla

prošao pored nje.

nisam se okretao.

koračao sam sporo

i iščekivao bol.

stigao je brzo.

sa srebrnim sječivom

zarivenim među lopatice

iskoračio sam na ulicu,

a onda potrčao da potražim

prvog razjarenog bika.

nije mi dugo trebalo da ga nađem-

ovo je španija.

mahao sam crvenom tkaninom

kao zastavom

pred njegovim očima.

odmah je odgovorio na provokaciju.

savršenstvo!

uzviknuo sam,

trgnuo nož iz leđa

i častio suparnika brzom smrću.

Pag

e31

iznenadio sam sebe,

s takvom lakoćom ubiti bika,

za to je potreban poseban talenat.

za to je potrebno pravo čudo.

darivao sam ga, kao blagi Bog,

kao zaštitnik nježnih zvjeri.

zvjerstvo uvijek krije

preveliku nježnost,

pomislio sam

i pomilovao još toplu glavu,

sa koje sam potom odsjekao uši.

pažljivo ih umotao

u bijelu maramicu,

i tada opet pomislio na nju.

ona sigurno nije iz španije.

možda je, kao i ja,

samo na proputovanju.

nižući zlatne izgovore,

jurio sam nazad ka kafani,

letio, kao anđeo,

sa krvavim darom u ruci.

.

.

sukob u staklenoj vili

.

prešla sam drugi prag dana

i shvatila da sam na sjeveru,

u vili, nedaleko od jezerske luke.

u kući za odmor, toplom skrovištu,

gotovo svom od stakla.

žuto svjetlo je prerušavalo

kristalne listiće skupocjenih lustera

u mnoštvo zlatnih luča,

samoodrživih u vrcanju

niže oslikanog, visokog svoda.

sve je tu bilo visoko.

plafoni i zidovi

sa kojih su me posmatrali

visoki ljudi

sa visoko okačenih portreta.

visoki su bili nogari dvosjeda

presvučenih u crveni pliš,

nasloni udobnih fotelja,

Pag

e32

nožice čaša za vino

i boce pune raznobojnih likera

iza staklenih vrata visokih vitrina.

i svjetlost je bila visoko,

i biljurna ogledala

u koja se zakucavala,

pa lomila

u upornim pokušajima da prodre

na drugu stranu

glatke, hladne površine.

visoko je bio i prozor

kroz koji sam netremice gledala

sjedeći za stočićem ispod sata

na kom se još pušio mirisni glog.

tamo niže, ka jezeru,

gledala sam tamnu površinu vode

kako se sitno meškolji

gužvajući svjetlost drugačiju

od one u velikoj kući.

bio je to dobro poznat sjaj.

sjaj krljušti crnih riba

koje isplivavaju

pod pouzdanom zaštitom

budnog mjeseca.

obližnja šuma mijenjala je boju.

ujednačenu liniju

gornje granice krošanja

obilazile su sve najtoplije nijanse.

sjetila sam se sličnog

saglasja vrhova,

vrhova tamnih prstiju

koji su vješto lovili

rasuto nebesko srebro

dok se slamalo i mlelo

u zahuktaloj mašini

isprepletanih udova,

prosipalo po vlažnoj

postelji zemlje.

ali, to je bilo daleko,

negdje na jugu.

u nekoj drugačijoj šumi

koju sam napustila

iznenađujuće lako trčeći

u crnim sandalama

Pag

e33

sa visokom štiklom,

kroz žbunje i mahovinu.

za sobom sam ostavila

ruke.

ruke koje nije ispružio

dok sam, bez okretanja,

umicala brzim sijenkama

ne tražeći putokaze

ka mjestu gdje je kuća.

jer ja nemam kuću.

imam ovu raskošnu vilu.

i visoki prozor

sa kog se pruža pogled

na čuda.

a onda se začuo prasak.

vidjela sam

kako padaju čaše,

kako se lako lome

njihove tanke stopice,

pa staklena vrata pred njima.

veliki kotlovi lustera

s kojih se prelivalo zlato

prosuli su se po podu,

razbili u mrak.

padala su skupocena ogledala,

rušili se svjetovi s obje strane

granice od žive,

krckali u hiljade staklića.

tek tada sam shvatila

da tlo se trese,

svod ruši,

a crne ribe povlače

pred dimom što nadire

iz šume koja gori.

iz zagušljive tame

iskoračila je dugonoga plavuša

u blatnjavim čizmama.

primicala mi se sporo,

odlučno,

sa zapaljenom bradvom u ruci.

govorila je nerazgovjetno

nešto što je ličilo na kratke,

ritmične stihove

o žaru u utrobi svijeta.

Pag

e34

nekoliko trenutaka

stajala sam kao začarana,

pa se trgla

i naglo

štiklom razbila prozor.

iskočila sam i letjela dugo,

padala,

kao anđeo,

sa velike, velike visine.

Pag

e35

Enesa Mahmić

GRADOVI

.

.

Lisabon

.

Popili smo vino

I krenuli cestom

Dolje prema Serra de Sintra

Jug je zavodnik

On otire tegobne misli

Dok ponovo ne zaboli

.

.

Varnasi

.

Noći su najljepše u Varnasiju

Dok moćne vatre proždiru splavove

Željela bih da imam hiljadu ruku i usana

Da postanem savršen konkavan oblik

Preko tvog tijela

Bez ijednog međuprostora

Pokazat ću ti grad sa pokretnim udovima

Kad mjesec preliva srebrom sirotinjske krovove

I majke dozivaju djecu na počinak

Pokazat ću ti pepeo koji sam sačuvala u dlanovima.

.

.

Pralje na Gangesu

.

Hodala sam dugo do mosta koji vodi u Haridwar

Ništa se nije čulo osim žubora vode

I prigušenih glasova pralja

U jednom trenutak

Pag

e36

Činilo se kao da tečem u istom ritmu sa vodom

I da voda teče kroz cijelo moje biće

Zatim

Pralje su ugasile fenjere

Voda je postala crna i smolasta

Kali- cijeli život u kruženju svjetla i tame

.

.

Moskva

.

Šareni krov crkve

Poznata slika reproducirana na hiljadu razglednica

Poznajem miris zime

Miris se najteže zaboravlja

Urlik vjetra, struganje lopate po zaleđenom betonu

Vidjela sam sveštenstvo

Oltar u oblaku tamjana

Odore od brokata i svile

Господи помилуй

Sanjam kako stojim u muzeju ogledala

Beskonačne refleksije

Iza svakog lika u ogledalu otkrivaa se drugi lik

Koji me posmatrao preko ramena.

I ne mogu otkriti da li su izrazi lica

zapitani, tužni ili puni nade?!

Brzo iščeznu

U srebrnastoj magli.

.

.

Jehovini svjedoci

.

Nepoznata žena

mi nudi letak

Za Spasenje

Gledam u njene otužne cipele

U njene suhonjave ruke

U njenu samoću

I plačem

Pag

e37

Nenad Obradović

NESITE LEGENDE

.

.

НОВО ДОБA

Без нове истине.

А стварање – обест.

А човек – бог.

И жари простор, и путују ствари,

уз стару бол.

Лети, већ винут у небо уз металну коб.

И снима покрет збијеног света, у ком,

под вођом распршен бог

савршенством биља

живи зањихан под својим сунцем

у мраку обиља.

Назад! – назад у стан, опијен, сâм;

никада сâм.

Да л’ зидови дају слободу?

И слућен, слути и сâм, незнан: савршен траг,

па предаје бол, наслеђен, драг.

Без истине:

у дрхтају чучи бог, моћан, млад.

Бог је млад.

А небо – ни њему доступно –

он недостојно љуби, сад љуби…

Баш сад! – ужарених груди:

као сред леда чађ – оставља траг.

У туђим уснама познавши страст:

позна и жртву – једину сласт.

Pag

e38

СЛЕТ

Па ипак – љуби вече!

Тамна мансарда,

и у њој: један уморан црвен цвет.

Неки авион, гле!

(Многи још у даљини, лете, дању, небо крече)

Над расветом велеграда, сада,

кружи, и црвено трепери. А свет? –

цео је стао у пртљаг, пакете;

све шаренило у кравате,

и осмех стјуардесе.

Не издалека, из невидних станова сваки креће.

Ето путника до мајушног прозора, пилотима,

(два пилота у лаганом заносном паду свом сазвежђу,

све ближи слету, новом рађању), омамом

Земље, којом кружи.

Чини му се: види своју зграду, свој дом.

Два пилота све ближи…

Чини му се: на улицама нема гужви.

Нова година: многобројне – електричне пахуљице, звездице,

светле.

Свете! –

у тамној мансарди крај пластичне јелке,

чуј! – црвени цвете:

Човек је бесмртно дете

Ужаса – који пролази.

А смрт дах што проноси

заборав – незагубљени.

СКИТНИЦА

Вене су покретне степенице пуне људи.

Лепота их смирује ал’ љубав оживљава!

Неко уморно обори очи, да не скита.

Жељом да сања – запита:

„Где сам?

Зар нисам…

Гле! – Јесам!“

Pag

e39

Један, други, трећи…

Не! – први пут, други пут…

Четврти! – у сусрет срећи:

усталасан целим телом,

несташном смиреношћу.

Неуморно, неуморно, кроз ноћи,

предуго, без успеха – грехом

да потчини и страшћу слепом:

дар заједништву – самоћи.

Лепотом узнемирен да љубав оживљава!

ХИБРИС

Она је:

огледала сањива,

и њихови портрети, скулптуре, фотографије;

шарени затворени прозори храмова,

и њихове златне огрлице и високе капије;

падајући углови топлих зракова,

и њихови судари стапања у тврде одсјаје.

Неизбројни сунцокрети

поређани као невини дечији хор –

спуштају поглед са Сунца

у раскалашну брезу и снажан бор.

Она је:

леђима – ка несвладаној великој реци –

чији је вал, са чијег је дна.

Дави неурамљена платна, тихе речи –

чије маште, и чијег сна?

Отетом музиком обучена у свежањ раскошних сенки –

чије лепоте, чијег засена?

Горди и слепи,

њом опијени, лепи:

пркоси исконском жељом –

распршен траг – сањив и хром.

А она:

болна –

под пластичним осмехом маске;

трулежна –

у свили;

под отвореним плавим небом,

Pag

e40

заклоњена златном стрехом –

зрачи у помрачини.

НАЈХУМАНИЈА МОЛИТВА

„Молим ти се

безбожно,

хумано,

за сувисло!

Не убиј у мени страх од осамљености и мира.

Не чувај ме од бучног сјаја немира.

Насмеј ме и стврдни ми бело лице

у бронзани осмех – да се не издвајам.

Заледи ми груди, и смрзни у њима

сваки напор срца да мисли.

Додируј ме чијим год рукама

само да тело у хладним ноћима подгревам.

Најхуманија молитва! –

за новине да пишем, рецимо!

О деци, ето! Нарочито сиромашној, по целом свету

што љубављу игром и радозналошћу наоружавају их срца –

да убијају нас и расту у крадљивце скупих умрлица.

За њих се молим!

Она не признају вечне истине крцатих учионица;

она не верују у наше богове, њихова чуда и литургијске моћи;

она не поштују ни сабор ни канонске молитве у доба ноћи.

За њих се молим!

Али не заборави и мени помоћи!

Јер њима не треба много:

нешто игре, мало љубави, дара.

Ко зна: то и од несреће ствара!

Зато те молим! – да као лира, зазвучи светом, свима! –

зелена, црвена, плава, новчаница,

заносније од првих пољубаца.

Код тебе нема греха, па нема ни опроста.

Тражим само среће и осмеха – дај их и најгорима, дај свима!“

***

А на почетку свих почетака, беше само бучна, суверена природа,

и, где она допушташе: тврда благодат, прозрачност, тишина.

И стојећи у њој, сећања белих, као прва, нова страница однекуда

пале, празне књиге – тај нови Човек наслути у себи палимпсест.

Pag

e41

То беше прво откриће! Та стара Птица, што поново треба да

прогледа, осмели се, полети, запева! – птићи беху јој учитељи.

И ето где бруји, сада, све већим трбусима:

излази из њих с ожиљком будућег вриска,

накупљеног црвенила у дамарима отиска.

„Без сумње, слава му! Велики је!“ – пева, беседи,

у заносу поверљивости због љубави коју не просипа,

већ везује! – да плеше. Окривљена да се давно одрекла себе, која,

обећана беше још пре прве птице, прве песме, и пре првог боја.

Сад да јој се свети!

„Хајде, ко ће да је се реши?!“ –

Нежне радосне силе, лепе,

криве за све нове заборављене почетке, слободне, слепе.

Ко ће да погреши…

.

Pag

e42

Ivana Maksić

AKO

.

.

……………………Ako

.

……………………posvećeno kiplingovcima

.

Ako ne brineš da li ćeš sačuvati prisebnu glavu

kada se profit oko tebe dobacuje golim životima

preko bodljikavih žica.

Ako ne pristaješ na čekanje, jer ono zamara

sve osim dugova i strpljivog sistema – tranžiranog

lepila kamatne razlike između istine i laži.

Ako uviđaš da to što te ne mrze samo znači da te ne vide

i baš zato daješ maha svojoj mržnji, pred „očima sveta“.

Ako ti je svejedno – sanjao, ne sanjao,

Ako ne učestvuješ u kolektivnoj produkciji „snova“.

Ako ti misao sakate na pokretnoj traci

a ipak istrajavaš u refleksiji nad iskustvom i svetom.

Ako smeš tuđe delo da pretvoriš u prah

kada ga svi oko tebe sriču napamet.

Ako ti vlastito delo znači da vidiš svet i odnose u njemu

pre nego ponavljaš kako je pisanje tvoj poziv.

Ako možeš da sabereš sve što nemaš,

ne praveći inventar ni popis

za neku buduću transakciju.

Ako znaš da je cinično svako sticanje

kad mnogi nikada neće imati krov nad glavom.

Ako ne opštiš sa kraljevima, nego ih pljuješ,

ostavljajući im da budu skromni kada se obrate za milost.

Ako se ne mešaš sa gomilom već si deo nje,

jer biti gomila znači biti obespravljen.

Ako se, uopšte uzev, ne plašiš nikakvog mešanja.

Pag

e43

Ako praviš razliku između prijatelja i neprijatelja

između šale i uvrede: ne šališ se sa neprijateljima,

a prijatelje ne vređaš.

Ako bar neko može računati na tebe

Ako računaš protiv nepravde

Ako računaš na sebe, pa i preterano.

Ako ne ispunjavaš minute sekundama

Niti sate minutima

Niti život danima

Jer znaš da se ceo život meri

samo susretom i borbom.

Ako ne misliš da je vreme novac,

već i jedno i drugo otimaš od sebe

zbog onih koji imaju još manje.

Tada nećeš imati kolonizatorske snove:

da bude tvoj ceo svet i sve što je u njemu.

I iznad svega, nećeš pisati podle pesme.

.

..

Vakcina Ujedinjenih Arapskih Emirata

.

Ožiljak vakcine na mom levom ramenu

Novčić je Ujedinjenih arapskih emirata

Sa palmama i peskom

Srebrno poravnatim dinama

Kotrlja se kao vetar

Struji kao kroz baldahine

Pod kojima se nešto diže i spušta

Toliko me brine

Što sutra prvi put

Držim čas Irancima

Da sanjam besmislen novčić

Utisnut direktno u meso

Čipujem se Kserksom

I gledam kako da preskočim

Lekciju sa glomaznim

Kipom slobode

To je moj mali omaž

Zapadnoj valuti

Čije se istorijske lekcije

Naglo prekidaju

Nakon tuđih osvajanja

Kultura uvek zamire

Pag

e44

Kad nije evropska

Jezik se odlaže u čašu s protezom

Da ne progovori stranim primesama

Reći:

Danas pričamo o Van Gogu

Jednom od najvećih slikara

Znači još jednom

Protiv svoje volje

Biti u šaci kolonizatora

Neumrlih eksploatatora

.

.

Infastruktura

.

Tvoj grad ima stabilnu

Infrastrukturu

Kioske sudskih izvršitelja

Kladionice i zalagaonice

Second-hand izloge

Umesto bioskopa renoviraju se kasarne

U knjižarama smeju se generali

Popovi, patrijarsi i slavske pogače

Straćare padaju same od sebe

Od nekog nepodnošljivog straha

I uigranog ćutanja

Niču ničiji stambeni blokovi

Privatni poslovni prostori

Trotoarom hodaju isključivo

Džipovi i lendroveri

Dečijim kolicima se sudaraju bledi

Odsutni i prezaduženi roditelji

Ikone svetaca vise

Kod ginekologa, zubara,

Frizera i automehaničara

Fabrike rade non-stop

Na kostima neplaćenih radnika

Tela se uvoze i izvoze

Po potrebi privatnih vlasnika

Preduzetnika i veleposednika

.

Pag

e45

.

Moshi moshi

.

Znam da trešnja cveta svakog proleća

Krajem marta u Tokiju

Nešto kasnije na Hokaidu

Traju samo nedelju dana

Te bledunjave latice koje znače

Da život je lep ali da mora

Da se ustaje u pet i putuje

Sat i po do Tokija, ostaje uvek

Prekovremeno i onda čeka da svi

Pa i šef odu kući, poslednji

Krenem i ja, istim brzim

Metak-vozom, osim

Ako ne idem na shochu

Sa šefom i kolegama

Čim otključam vrata

Čeka me poziv, čas engleskog

Iako zevam, a ponekad zaspim

Nikada ne odustajem,

Čak i kada zakasnim

Kada me pitaju kako sam danas

Kažem da je vruće i mnogo vlažno

Potom mogu da

Odspavam do jutarnjeg voza

U slobodno vreme

Volim da sređujem

Sobu, čistim,

Pijem i kuvam,

Oblačim kimono

I jedem yakitori

Japan je vrlo bezbedna

Zemlja, smrtna kazna

Nije ukinuta, skoro niko

Nije religiozan, Kjoto

I Nara su divni

U jesen kada sve boje

Iscure, i kada nema

Mnogo Kineza, kao što nema

Ptice nippon ni vukova,

Kinezi svuda bacaju smeće

I previše su glasni

Dolaze i sve kupuju

Kaže Toshi-san

Dođite, dođite

Na planinu Fudži

Na jedan izlazak sunca

Pokraj nekadašnjeg

Pag

e46

Vulkanskog grotla

Reče i pokaza mi

Pepeljaste obrise planine

Sa svoga prozora

U sobi Hide-sana

Vetar uvek zavija

On piše tužne priče

O detinjstvu i žirafama

U njima hoda kao bokser

Across the liver

I moli me samo da mu

Sakupim engleski.

.

.

Stablo golo do pojasa

.

ispred mene ispisuje se šuma

stablo se mrda golo do pojasa

neprirodna poza sasvim je opravdana

vegetacija je samo jedan isečak

čelo sa petokrakom se

neočekivano probija

ramena i leđa lepe se

za pušku, namešteni kadar

nije za novo kropovanje

prenosi se i multiplicira

šuma se gusto izdiže u tela

koja su iznijansirana stabla

a stabla u senci kamuflirana tela

noge, ruke, mišići, žilave tetive

kače se za korenje drveća

uranjaju u žile i biljne sokove

toga nema u gradovima

u salonskim stanovima i ostavama

na stepenicima višespratnica

ljudi tavore ispod pločnika

ispod praga i parketa, samo

olistale grane su spremne za napad

tu, u šumi, nađi solidarno drvo

srasti sa njim, načulji uši:

sumrak se pretvara u svitanje,

boje se čas zatamnjuju,

čas posvetljavaju.

.

Pag

e47

Monika Herceg

IGRAČKE

.

.

.

Gledati ptice

.

One prosipaju zareze kad pripremaju seobe,

sazrijeva vjerojatnost opet prazne maternice.

Majka je vrabac pune kosti.

Otpuhne dokaze o okrugloj zemlji s obzora,

ukošti svijet u sjemenku za jedan od pet međuobroka

i razrjeđenog kljunova

savije cvrkut u pažnju prema pogodnoj vremenskoj prognozi.

Glave naslonjene na srce servera pažljivo prati

algoritam za napuhavanje oblaka.

Vjetar mora disati udah u krilo, izdah niz krilo.

Jednom se u kronično umoran organizam spustila oštroumna ptica

i pitala zašto ne zaoštrim glas prema bogu.

Samoća je netopiva pa izaziva

prometne zastoje ili infarkte.

Nikad ne kuham jer bih kuhala samo za sebe.

Samoća je neslana čak i kad sam u morskoj vodi

dovoljno dugo da mi narastu ljuske.

Spoznaja da se krila proizvode serijski kao vijci

znak su izmicanja povjerenja u božansko.

Uvijek potisnem sjećanja o vlastitoj prirodi stroja pod pazuhom

kad utonem u početnu točku.

Bog često traži

da skočim poput prvorazredne ptice i preskočim njegovu sjenu.

Često je sjena tako velika da moje oči

nikad ne izađu iz mraka.

.

.

Pag

e48

Drugorazredni otac

.

Londonska magla je koncept o kojem ne znam ništa

iako sam uvijek mislila da ću putovati

Zaprimati svijet u dlačice, depilirati ga

i puštati šume, New York, Brač, Niagarine slapove niz odvode

Da ću samouvjereno kao predizborna kampanja secirati autoceste

i savijati ih u cijev nerastezljive rodnice

Ali ovih dana osjećam se kao magla strogog britanskog naglaska

i težim kao cijela Zemlja koju nisam prisno upoznala

Biljke se boje rascvasti kraj mene

jer ću im nepovratno zaraziti zavodljivost

Stabla se boje pljunuti pupove iz vršaka

da im ne pojedem kisele zametke

Plešem mjesecima na oštrici nedjelje mada bih je trebala poslužiti

obitelji uz svoje marinirane oči i batake

Istina je da sam usamljena i u čekaonici posvajam

svakog uglađenog djeda i njegovu staračku kožu

dugo guram u grlo

kao da će pomoći kod iskrenosti

Jadna Persefona, ništa ne pomaže provjetriti komore srčanog mišića

Niti tješenje izmišljenim košticama nara kojima se igram gurajući ih u pupak

kao da su svaka mali Pluton, ničije mjesto u vakuumu

Nebo oguljeno do plave preskakuje u aorti prijeteći da će ponovno potopiti planet

Znaš, sanjam nekad da šetamo parkom

Držiš me za ruku poput izvrsnog oca

Tako si pažljiv kad te sanjam

Šest mjeseci si, Zeuse

Šest mjeseci puštao

da me skidaju i siluju

u bestežinskom mraku

.

.

Maryam Mirzakhani tri beskonačnosti slaže na kruh

uz sir i majonezu

.

Godinama sam bila dječak plašeći se svojih bedara

U odrezanoj kosi skrivala sam geografiju prezrelog tijela

pod širokim majicama botanika je bujala

kao amazonska pluća

Korito sam prezimljena radost puna aseksualnih koštica

Moje obline zuje kao rebra stare trafostanice

kad prohodavam vektorsko polje

Pag

e49

U tvojim dojkama dinamika gašenja dana

bubri slično kumulonimbusim

i ti pališ bez straha i razmišljanja maternicu kao svijeću

pa je puniš Riemanovim plohama

svjesna da ljeto podgrijava tumore

da se matematika pokazuje upornima

i nema veze ako će bučne geometrije uskoro

preseliti u kosti

Ja još uvijek prije predavanja iz kvantne mehanike

uplašeno odstranim ženu iz sebe

Geometrijsku erekciju

pospremim u hlače za slučaj da netko zaviri

pa pregovaram s Heisenbergom

satima o neodređenosti

grudi koje ostavitm na porti

A ti, Maryam

Tvoja otkrivena glava

nakon selidbe u crne kronike iranskih novina

oštro gleda u muškarce uvrijeđene prekratkom kosom

tako lijepa tako pametna tako mrtva

puneći njihovu muškost do zadnje kapilare

vertiklanom jednadžbom poraza

.

.

Igračke

.

Opet ispod kreveta kao zrela kruška isčekujem rasklopne noževe

Skrivena u aritmiji zaraženih miševa

Prašina je singularitet nijemih djevojčica

koje su dopustile

svesti se na binarni kod

Tektonika njihove poslušnosti uglazbljena je

u masnim brkovim

Šutnja im je plava kao podočnjaci iskusne žene i košta

Košta punu snagu akumulatora, istosmjerni očaj

koji može potjerati tristo konja u galop

Neki dan sam razumjela

Prijenos djevojčice u majku događa se samo kada

umre član čopora

Tad dalekovodi saginju glave od razgovora

o svim vrstama kuhinjskih krpa, zaprške i žganaca

Potrebnog popravka čeljusti i štednjaka

Oplakivanje započne uvijek u seciranju usplođa voćke

Završi u rečenici koja se nadima kao kravlji trbuh

ispod oscilacija neizraslog srca

Pag

e50

Po gustoći iskrenosti osjetim

Studeni je, vrijeme da

miriše na zaključano ljeto

kad opet pokušam pobjeći iz žice

Jesi li na drugoj strani?

.

.

Teleskopi Jocelyn Bell probijaju neutronske organe

.

U pupku velikog praska

učili su te šivati gumbe na košuljama

da se ne primijeti kad su otpali od teškog karaktera

Učili su te da je dno svemira unutar keramičkog lonca,

da su svježe ubrane glavice cvjetače

jedine rasprsnute zvijezde

Žena može rastvoriti nebo kao jaje ako poželi,

iz grudnjaka može uperiti teleskop,

ali samo kako bi pronašla izdanke brkova na ženskim licima

Oni se moraju kratiti kao rečenice

Glasnija, moraš biti glasnija

kad prevodiš nebeska jajašca,

male usmrćene jezgre topline

Najgore je kad oči bole od rotacije svibnja

Pulsar naginje vakuum u točku

Ono što se prolijeva skupljaš u antenu

iz nepravilnih signala mrtvih sunaca

buja optika, u iščekivanju da se tvoj fokus izoštri

u njihov neutronski pogon

Kažeš da si oprostila što su ti prošupljili sinapse

Što je svijet mogao znati, Jocelyn, o tvojim teleskopima

koje si mogla sazrijeti iz moždine

kao sir iz mlijeka

Sad kad čučiš u katalozima neba

ne možeš primijetiti da djevojkama sreća razmješta tijelo

nevoljko kao sol zaleđenu cestu,

nose spektroskop umjesto srca

a onda zrelost potapa

i zaborave udahnuti,

Tako je jednostavno, Jocelyn

.

Pag

e51

.

Stiropor

.

Pretrpane molitve kondenziraju se u kilometarske oblake,

Elizabeth kosi travu preko koljena, škakljaju je izbijajući brkovi

Sestra je od pet sestara, kržljava usidjela maternica, trava je beskompromisna u urastanju

kao živo oderano ljeto koje se naslućuje u ljubičastoj nervozi grožđa

Kažeš nebo je stiropor, ali pokušaj mrvljenja je sigurno promašaj

Tvrdo je i kompaktno kao plastični kukovi

kostovlje planetarnog obraza

Pastrve izluđene antidepresivima koje pišamo

zaboravljaju brže nego mi rođendane,

datumi su prazna korita

Na obali ribe samoubojice,

svijet naotekao od ispušnih plinova

Zubno meso povlači se pred kiselim voćem

glasnim toliko da vrisak zgušnjava poljubac kao zaleđeno riječno korito

Ispod ledene površine u blagodati anomalije vode

ribe trepću nasukane na bolest koju smo ispustili

Uvozna ljubav prema hidroelektranama smanjuje topivost brzine,

dijagonalno ubrizgavanje metala i lijekova

u ribotok

kao u krvožilni sustav

Sestra kosi visoku visoku travu, oblači se u brata dok otkos

kao kazaljka sata obgrljuje razbacano podne,

žene otvaraju rebra i presađuju jedna drugoj pod suknju pohotne susjede

Nebo je sigurno poderana plahta, Lizzy, kažeš brat si od pet sestara

Pogledaj kako požar djevojaštva smanjuje dostupnu atmosferu u pikulu

baš kao kad gori stiropor

.

Pag

e52

PROZA Đorđe Aćimović

KORENOVANJE

.

.

………..Moj koren je na Romaniji.

Vodim poreklo od drevnih Rimljana. Tako kažu enciklopedije. Plebei Romani sunt.

Zavijam kao žgoljavi vuk s Romanije. Mesec se pokaže, pa se sakrije. Kada sve oko

mene uvene nestaću tamo, ali ne mogu sada da razmišljam o tome. Treba da se osetim

dovoljno za…

Zadovoljan.

Prozori su lupali cele noći, ili sam to sanjao. Probudio sam se. Nešto mi je curilo iz

oka, osećam sasušen trag na jagodičnoj kosti. Sluzavi suza-puž otpuzao je neprimećen u

okolnu misteriju, dok su mi oči bile zatvorene, i nestao. Gde je nestao? Probudio sam se na

istoj stranici romana. Da li sam sinoć išta pročitao? Da li sam sinoć išta napisao? U kojoj sam

sada fazi, čitanja ili pisanja? Da li sam sinoć plakao je možda bolje pitanje da se postavi

prisutnima. Samo sam ja prisutan.

Svaka stranica je ista i dok je tako napredak se neće primećivati. Jedino što odaje je

pesak u satu. Pesak curi polako, gomila se uvek prema dnu, narasta kao pakao. Han Pijesak.

Koren moj. Hladni kivot u starom dobrom kavezu na koji sam sam navario rešetke,

ostao je neraspremljen. Sada se osećam sigurnije naročito kada sam van kuće.

Ne želim ništa ni od koga, ni od sebe ni od boga jer ne mogu mnogo da potegnem.

Živim nem. Živim ne. Imam još nekoliko lica u licu. Osećam kako se ponekad tope i otiču u lavirint okolne misterije.

Otišao bih na Romaniju samo kada bih našao vremena.

Čitam Marka Tomaša. Čujem komšije koje se deru da je on promašaj. Platim, ne znam

odakle, studentkinju komparatistike, da mi snimi kako čita sve objavljene pesme i puštam

komšijama po ceo dan. Nekoliko policija mi dolazi na stan. Bila mi je i veterinarska

inspekcija, kažu da je neko prijavio žgoljavog vuka u ulazu.

Scene mi lete pred očima kao kada dete bacaka fotografije po stanu. Smanjujem

lagano Tomaša. Izgubim se na ulazu. Nikada nisam bio u Češkoj ali kao da jesam. Sada mogu

da odem gde god hoću. Pola dva je noću. Neko bi rekao sitan sat. I najsitniji sat na svetu

meri. HellMarry pas. Lopta beskonačno dugo leti.

Pag

e53

Pitam se šta, do đavola, sve ovo, jebi ga, može da znači?

Ludilo neko, meko, podmetne se pod mene. Ne mogu da kažem da sam na nečemu.

Suše mi se usta, imam tremu. Gladan sam slatkiša. Da imam svest ne bih znao šta ću s njom.

Sada sam u Sokocu, u glavnoj seoskoj kafani. Gladan sam ali nemam ideju šta bih

naručio. Možda i imam ideju, ali nikada nisam siguran u nju kao što je ona sigurna u mene.

Počešem vene.

Konobarica ponovo dođe. Pozdravi me po imenu, zdravo Đorđe. Ovde bi svi mogli da

me poznaju, moj koren je ovde, na ovom planinskom platou. Ja ne poznajem nikoga ovde, pa

tako ni sebe. Sama je u lokalu. Mora da je neko poznat umro, pa su svi sada na groblju. Ona

me premeri dobro, kao za kovčeg, i sedne za moj sto, ali ne privuče stolicu. Ugnezdi se kao u

krilo sokola i približi se mom licu. Najviše volim da nosim Đorđe masku. Možda je ipak

ostala da stoji na pristojnoj udaljenosti. Iz kuhinje mirišu kuvane kosti. Vučja čorba.

– Sad sam se setila, pa ti si onaj pisac… Šta ćeš jesti? – pita.

– Da li si sama ovde, danas, mislim u kafani? – odgovaram pitanjem.

– Da, ja sam ovde i kuvarica i kelnerica i šefica – odgovara mi.

Odgovara mi da nastavim priču jer ne znam šta bih naručio osim vučje čorbe a ona nije još

gotova.

– Da nisi malo žgoljava za kuvaricu ako ti ovo drugo dvoje poverujem? – počnem da

kopam.

– Da nisi malo potlačen predrasudama? – staloženo me pokopa. Predrasude su za

pisanje plitak grob. Nevezano za pisanje, ne bi trebalo da sudiš o ljudima na osnovu njihovog

izgleda – završi i zabode krst.

– I dalje bih htela da mi napišeš nešto – kaže i pogleda prema kuhinji.

– Nisam poneo svesku u koju zapisujem misli – na radiju počinje Elvis.

Sumnjičava prema mom izgovoru, vadi iz skrivenog džepa salvetu i pruža mi je otvorenu.

– Napiši mi ovde – kaže.

– Nisam poneo ni olovku – odgovaram.

– Upotrebi moju.

Bacim pogled na salvetu, spustim kapke, podignem nogu s kvačila i dodam gas, ali

ništa se ne desi. Ostajem na startnoj liniji. Pored mene protrčavaju i konji i psi i zečevi i

kornjača. I Alisa. Pogledam je opet. Ona se podbočila preda mnom na sopstveni kuk i izgleda

primamljivo. Htedoh tako da počnem, ali mi se učinilo uvredljivim. Povukao sam ravnu liniju.

– Moram do kuhinje da promešam čorbu, a ti nastavi – govori dok odlazi.

– Ništa nisi napisao? – kaže kada se vratila. Deluje mi kao da sam trepnuo.

– Imam problem s memorijom – pokušavam da se opravdam.

– Vrati mi salvetu, i ravna linija će biti dovoljna za uspomenu kad umreš – kaže.

Pag

e54

– Izvoli – predajem joj salvetu.

– Preporuči mi jednu autorku za čitanje? – pita.

– Ne znam njeno pravo ime, ali naći ćeš je pod pseudonimom, Italijanka je – kažem.

Ona ode da doda još soli u lonac s kostima i da na internetu potraži ime spisateljice.

Lažno ime. Iskoristio sam priliku da se iskradem iz mreže koju je isplela oko mog stola. Više

nisam gladan. Ostavio sam novac na kariranom stolnjaku. Na parkingu je prazno kao u limbu,

kao u ringu, jutro posle borbe. Nikoga nigde nema. Svi su na groblju. Ili na nebu. I zvezde i

avioni i sve grane iz jednog korena.

Moj koren je ovde, ne vidim drugo mesto gde bih završio svoju vegetaciju.

Vegetiram svaki, isti, dan izvan četiri zida kivota. Osećam se, tu na parkingu, udaren,

udavljen. Znam gde sam, ali ne znam da sam izgubljen. Mora da sam napravio previše

pogrešnih izbora, kako sam se sve više odmicao od mesta gde sam porinut.

Ovamo gde jesam, u okolnoj misteriji, ljudi se raduju. Duvaju u vuvuzele, nose novu

garderobu, a ne vide da je rob skriven u njoj. Igraju uz muziku. Jedina muzika koja ima smisla

je pogrebna. Ne znam niti jedan dobar pogrebni bend koji bi svirao za mnom. Smislio sam

melodiju. Trebalo bi da se raspitam o tome.

Tako su lepi i negovani svi ti, nikako obični, muškarci. Sve žene su nekako, pitome.

Menjao bih se s njima, kada bi moglo, ovog minuta. Ali to je to, taj minut bih izdržao.

Okrećem dvogled u ovaj bizarni eksperiment i umesto da uveličavam i približavam umanjim i

udaljim sve od sebe. To potraje minut i onda sam opet dobro. Prelazim ulicu od svega,

zajedno sa žgoljavim psom koji bi voleo da je sit. Moj koren je ostao u planini, trebalo bi da

mu se vratim i da samo Mesec gledam.

Pag

e55

.

Matija Pavićević

A BILA JE SAVRŠENA DEVOJKA

.

.

…..Sedeo na stepenicama trga, u slučaju da se ne sećaš. Pio sam pivo, pušio cigaretu i mrštio

sam se svim ljudima oko sebe koje sam iz nekog i meni nepoznatog razloga rešio da mrzim.

Iz zvučnika mog pametnog uređaja mogla si da čuješ vrištanje Johnny Rotten-a i njegovih

tadašnjih Seks Pistolsa. Nosio sam čirokanu i majicu bez rukava sa likom Sid Vicious-a iz

istog tog benda. Nisam očekivao da će mi taj dan proći išta drugčije od ostalih. Planirao sam

da popijem još tri piva i odem kući da progutam par ksanaksa i da se nadam da se sutradan

neću probuditi. A onda si ti prošla. U crnoj letnjoj haljini i kožnoj jaknici. Istovremeno si

izgledala kao đavo i kao anđeo. Baš iz tog razloga si u mojim očima ličila na rocknroll

boginju. Bila si nasmejana i vesela, a ja nisam mogao da shvatim zašto. Videli smo se par

puta po barovima, a jednom smo čak i popričali, toga se valjda sećaš. Sa distance si pogledala

u mom pravcu i nasmešila si mi se. Moje lice je takođe krenulo da formira nešto nalik osmehu

ali mu to nisam dozvolio da uradi. Ja sam ipak bio panker. Srce mi je preskočilo jedan otkucaj

i eksirao sam pivo. Ti si nastavila da šetaš a nisi ni znala da sam se ja u tebe baš u tom

trenutku zaljubio.

…..U tvoju energiju i tvoju neuobičajnu lepotu. U tvoju tamno plavu kosu. U tvoj nos. Imala

si savršen nos. U tvoj čudan naglasak i tvoj blago krivi osmeh. U sve to što te čini

nesavršenom. Sve te stvari za koje bi drugi rekli da su mane, upravo su to što je tebe

činilo savršenom. Barem meni.

…..Možda sam se pre svega zaljubio u ideju da se jednostavno ponovo zaljubim. Da ponovo

osetim taj neobjašnjivi fenomen koji me dovodi do ivice ludila. Taj osećaj koji me tera da se

okrenem praznom papiru. Taj osećaj koji me tera da pišem pesme. Taj osećaj koji me tera da

krvarim po ovom virtualnom papiru. Taj osećaj koji mi ne dozvoljava da zaspim, ali koji mi

takođe ne dozvoljava da budem umoran. Taj osećaj koji me istovremeno hrani i čini gladnim.

…..Skrenula si u malu uličicu i nestala, a ja sam zamišljeno gledao u pravcu te raspale ali

novo ofarbane crvene zgrade koju si ostavila iza sebe. Gde li si išla? Znajući mene i moju

sreću, verovatno kod momka. Devojke kao ti uvek imaju momka. Najčešće pogrešnog

momka. Možda baš zato što pravi momak glumi pankera i ne želi da dozvoli sebi da pokaže

da mu je stalo do nečega ili još gore nekoga.

…..Zamišljao sam nas kako sedamo u kola i obilazimo sva Francuska sela. Kako sedimo i

živimo u malom ateljeu u Parizu. Siromašni. Kako radim dve smene u lokalnom kafiću i kako

se kockam samo da bi smo preživeli. Kako glumim Hemingveja i kako se bavim pisanjem.

Kako uporno tražim način da mi svaka naredna rečenica bude bolja od prošle. Kako uporno

ne pronalazim taj način. Kako se uporno susrećem sa neuspehom. Kako me ti nezavisno od

svega podržavaš i kako obožavaš moje reči. Čak i kad su sranje. A često znaju da budu sranje.

Ali najvažnije od svega zamišljao sam kako na kraju svakog dana ja znam da dolazim kući

tebi… a znao sam da je to neprocenjiv osećaj. Zamišljao sam nas kako pijemo vino na maloj

Pag

e56

terasi i kako gledamo u nebo. A na nebu milion zvezda koje nam objašnjavaju koliko smo

zapravo nebitni. I koliko treba da se izgubimo u očima jedni drugih umesto što blentavno

gledamo u njih u potrazi za nekim smislom i nekim odgovorom. Pogotovo kada oboje znamo

da najbliže što ćemo ikada doći tom nekom smislu je baš taj trenutku. Ja sam tebi, a ti meni,

smisao. Barem te jedne večeri na terasi u malom ateljeu u Parizu ti i ja ćemo osetiti istinsku

ljubav i osetiti kako je to kada sve konačno dođe na mesto. When all the stars allign. Kako

ceo život postane kristalno jasan i sve istinski ima smisla. Barem te jedne večeri… i do kraja

života ćemo se prisećati tog dana. I sav bol i sva patnja će biti vrednis tog trenutka.

…..Vidim nas kako sedimo, pijemo i uglavnom ćutimo. Vidim nas i kako doživotno

putujemo. Skoro isključivo kolima zato što ti ne voliš da letiš, a voliš prirodu. A i tvoj pas

uvek mora da bude sa nama. Vidim nas kako stajemo samo da bi probali neko novo vino i

kako bi imali seks na još jednoj novoj lokaciji i tako lupili još jednu recku. Vidim i kako je taj

seks svaki put bolji od prethodnog. Vidim čežnju u tvojim očima koja ne želi da ispari. Vidim

tu istu i u svojim. Vidim nas kako se držimo za ruke kad god šetamo zajedno. Pa čak i kad

smo ljuti jedan na drugo.Vidim sebe kako zaboravljam na pank. Kako zaboravljam na mržnju

i tugu. Kako zaboravljam na kišu i tamu. Kako boje postaju za nijansu svetlije i bistrije. Kako

se ceo svet otvara samo meni. Lepa moja ja sam sve to video u tih dva minuta. Samo tebe više

nikad nisam.

.

Pag

e57

Rade Tanasijević

NJIVA – NIŠAN

.

.

…..Na granici atara sela Konatica i Draževca nalazi se turski nišan. Najpre je stajao u obali

visoko postavljen. Na njegovoj istočnoj strani nalazili su se urezani zrakasti znaci, solarni

simboli. Vremenom su počeli da blede i da zarastaju kao ožiljci. Sada se jedva poznaju. Bager

koji je potkopovao obalu potkopao je i nišan, i tako se našao uzdužno na sredini puta.

Godinama je tako stajao, a onda je premešten tik uz obalu našeg imanja. U vreme turske vlasti

selo u čijem bi ataru bio ubijen turski zvaničnik bilo je osuđeno na represalije i plaćanje

velike globe. Otud je telo ubijenog Turčina položeno na među. Ostavljajući ovce da blaguju

špartali smo prstićima po vidljivim znacima na kamenu krečnjaku. Znali smo da dole leži

Turčin sa svojom zlatnom sabljom, kopljem, možda i sa zelenom zastavom na kojoj su

polumesec i zvezda. Pribojavali smo se pri prvom sumraku da tuda dogonimo ovce. Nišan je

sporo stario, sem lišajeva na severnoj strani, zbrinut u samoj obali, u proleće bi zarastao u

travu macu i visoku kukutu, s jeseni se belasao i bio je vidan izdaleka. Zbilja. Ko leži tamo?

Nikad nećemo saznati. Spomenik se neće nikad sam uspraviti, a naš strah da će Turčin ustati

iz groba i početi da nas vija svojom krivom sabljom nestao je. O onome što se znalo,

generacijama se ćutalo. Da li se radi o junačkom delu, osveti ili pljački. Ne zna se. A nišan

ćuti.

NIŠAN

skončan krajem

A

trajem

u prah stišan

A

nišan

ćutnjom večit

A

rečit

crno počet

A

dočet

glasom belim

A

svelim

krilom cvalim

A

palim

Pag

e58

Zoran Ž. Paunović

DŽONI

…..

…..Stajao je kraj prozora, posmatrao sneg kako pada i prolaznike u praznično okićenoj Knez

Mihajlovoj ulici dva sprata ispod sebe i popio gutljaj vrele, gorke, duple turske kafe iz velike

bele šolje. U tamnoj kancelariji agencije za promet nekretnina čuli su se samo ravnomerni

šum kompjutera i njegovo plitko disanje. Osećao se ispunjeno, ponosno i srećno i pomislio je

da se poslednji put tako osećao kada su dobili Maju. Slično se osećao kada se rodila i Ana, ali

rođenje prvog deteta je ipak nešto posebno. Nasmešio se, duboko uzdahnuo i odmahnuo

glavom. – Čoveče, skoro četvrt veka… Neverovatno kako vreme brzo prolazi… – stresao se

kada je pomislio koliko Ana ima godina. Više je voleo da razmišlja o Aninim nego o Majinim

godinama jer mu je tako delovalo da je i sam mlađi.

Spolja su doprli prigušeni zvuci praštanja petardi i fijuci vatrometa kupljenih kod uličnih

prodavaca. Bacio je pogled na ručni sat, video je da ima još dosta vremena do odlaska kući pa

je seo za radni sto. Stavio je naočare na nos da bi na Fejsbuku ponovo pogledao fotografije

bebe guste crne kose. Nasmešio se i vrhovima prstiju dodirnuo glavu crnokosog dečaka.

Pomislio je da mali liči na njega i da će ga razmaziti poklonima i pažnjom. Pomalo se i čudno

osećao jer je o sebi razmišljao kao o muškarcu u najboljim godinama a eto, već je postao

deda. Nasmešio se a u levom uglu monitora iznenada se pojavilo obaveštenje da je dobio

novu poruku. Uspeo je da pročita samo Samo da ti pozelim srecan pre nego što je poruka

nestala pa je odmah kliknuo mesindžer i otvorio poruku.

Samo da ti pozelim srecan Bozic. Lepo se provedi. Vidimo se. – pročitao je poruku,

zapitao se zašto današnja mladež ne koristi dijakritične znakove kada pišu poruke i kliknuo na

sićušnu profilnu sliku devojke crne kose i malo tamnije puti u desnom gornjem uglu monitora.

Pomislio je da mora da je ofarbala kosu kasno prošle noći ili u toku dana jer je juče uveče još

uvek bila plavokosa. Pogledao je vreme kada je postavila fotografiju i video da je to uradila

pre nekoliko minuta. Odmahnuo je glavom, nasmešio se polaskan što misli na njega a glavom

su mu proletele slike njihovog jučerašnjeg seksa nabrzaka u kancelariji, osetio je erekciju,

rukom namestio nabrekli ud u zgodniji položaj i pomislio kako je najverovatnije htela da mu

se pohvali novom bojom kose pa mu je poslala čestitku da bi joj pogledao najnoviju fotku.

– Nema veze, bitne su lepe želje – pomislio je, lajkovao joj fotografiju i otkucao Hvala

Sanja. Srećan ti Božić. Vidimo se sutra. Džoni. Poslao joj je poruku i priznao samome sebi da

mu je ona najviše prijala od te tri devojke koje je u decembru upoznao preko Badua. I u seksu

a i inače. Sa njom se dobro osećao, sa njom se osećao mladim, njoj nije smetalo što ima višak

kilograma i što je ćelav, ona nije tražila da je izvodi na piće ili večere i kupuje skupe stvari

kao ostale devojke, sa njom je sve bilo opušteno jer nije razmišljao o tome koliko će im veza

trajati jer je znao da neće dugo i da će na Baduu lako pronaći neku novu studentkinju iz

provincije ili neku mladu mamicu željnu razgovora i malo pažnje.

Zadovoljno se nasmešio i dlanom prešao preko stomaka. Uzeo je mobilni telefon sa

stola, pronašao Gocin broj u imeniku i pozvao je.

Pag

e59

– Korisnik Telenorove mreže nije trenutno dostupan. Molimo pozovite kasnije – čuo je

dobro poznati ženski glas govornog automata, oposovao u sebi i namrštio se. Ponovo je bacio

pogled na sliku crnokose Sanje, pomislio da mu je svejedno kakva joj je boja kose, pa je zatim

kliknuo na slike crnokose bebe i uvećao ih.

– Ma, isti ja! – ponosno je zaključio, pomazio dečakov nos vrhom kažiprsta i ponovo

pozvao Gocu.

– Korisnik Telenorove mreže nije… – prekinuo je vezu i istog trenutka mu je telefon u

ruci zazvonio. Trgao se ali je sačekao da zazvoni tri puta, pa se javio.

– Ćao, ja sam. Gde si? – upitao ga je ženski glas.

– E, ćao. Pa, u ofisu sam – kazao je.

– Nema te da se javiš, pa reko’ da proverim da slučajno nisi zaboravio da uzmeš vino?

Prase će uskoro biti gotovo…

– E, super. Nisam, nisam zaboravio, nego ne znam šta ću pre… Moram da odgovorim

još na nekoliko mejlova i da obavim još par razgovora. Uzeo sam dva port novala za večeras,

ništa ne brini – rekao je i pomislio da treba što pre da pozove vinoteku, proveri dokle rade,

rezerviše dve boce novala i da ih uzme na putu do kuće, a ako ne rade ili nemaju noval, reći

će da se okliznuo, da je pao i da su se flaše razbile, pa će imati barem neku vajdu od

neočišćenog leda na trotoarima i tih minus deset napolju koji stežu grad već treći dan

zaredom. – Mislim da super ide uz prasetinu… A ako se nekome ne dopadne, imamo i

domaće crno, ništa se ne brini, naši smo, na kraju krajeva – rekao je, potvrdno klimnuo

glavom nekoliko puta unevši se u priču, i dodao: – Do pola osam sam sigurno kod kuće. Eto

mene, čim završim.

– Okej, vidimo se. Ljubim te – rekla je i prekinula vezu.

Uzdahnuo je i bacio pogled na fotografiju crnokosog dečaka na monitoru. Okretao je

mobilni u ruci i ponovo pozvao Gocu. Ponovo je čuo ženski glas govornog aparata pa je

prekinuo vezu i spustio telefon na sto.

Ustao je i otišao do prozora. Voleo je da posmatra Knez Mihajlovu i njene šetače iz

mračne kancelarije. – Korzo! – pomislio je i nasmešio se a onda se sa telefona začuo zvuk

nove poruke pa je odmah prišao stolu i uzeo mobilni. Telenor ga obaveštava da je korisnik

062 357 ** ** ponovo dostupan.

Odmah je prepoznao Gocin broj pa ju je brže-bolje pozvao. Telefon je dugo zvonio a

onda je čuo ozbiljni glas: – Halo, dobro veče. Gordana, dežurna sestra na telefonu. Izvolite.

Najpre se zbunio ali je pretpostavio o čemu se radi pa je prošaputao kao da još neko

osim Goce može da ga čuje: – Zdravo Goco, Siniša ovde. Je l’ možeš da razgovaraš ili da te

pozovem kasnije?

– Izvolite, recite – čuo je hladan odgovor koji kao da je izgovorio govorni automat.

– U redu, hvala ti… Znam šta si mi rekla i poštujem to, ali izvini, stvarno ne mogu više

da izdržim. Gledam slike malog na Fejsu i isti je ja, zar ne?

Sa druge strane nije bilo odgovora.

Pag

e60

– Goco, eto, ne znam šta još da ti kažem… Do sada sam ispoštovao sve što si tražila, i

alimentaciju, i sve ostalo, i nisam se nikad mešao ni u tvoj ni u Nikolinin život, detetu nikad

nisam rekao ko sam joj ja jer si tako zahtevala, ali molim te, moraš da mi dozvoliš da

povremeno vidim malog. Ni njemu nećemo ništa reći. Unuk mi je, shvati me, molim te –

rekao je na ivici suza.

– Goco? – kazao je kada ništa nije čuo sa druge strane.

– Dobro Siniša, koji je ovo put danas da me zoveš? Dvadeseti? A lepo sam te zamolila

da prestaneš s ovim. Mučiš me čoveče, zar ne shvataš? – konačno je prošaputala odlučnim

glasom.

– Ja tebe mučim Goco? Ne znaš ti kako je to kad ne možeš unuče da vidiš… Tri nedelje

kako se dete rodilo a ti nećeš ni da se javiš. Zašto? Hajde mi lepo reci zašto – rekao je držeći

telefon u jednoj a kafu u drugoj ruci dok je stajao kraj prozora.

– Siniša, ovo mora da prestane, već sam ti sto puta to rekla. Jednostavno mora. Mora!

Da li me razumeš?

– Ali zašto Goco, zašto? Zar ne može sve da bude kao i ranije? Zar previše tražim?

Unuče, eeeej, Goco!!!

– Okej, sam si ovo tražio… U kancelariji si, je l’ da?

– Da.

– Reci mi molim te da li sediš.

– Da – slagao je.

– Sigurno?

– Sigurno.

– U redu. Ne znam kako ovo drugačije da ti kažem. Nikola nije tvoj unuk – ledenim

glasom prošapulata je Goca.

Gocine reči su ga paralisale, u ušima mu je odzvanjalo Nikola nije tvoj unuk Nikola nije

tvoj unuk Nikola nije tvoj unuk, činilo mu se da su te reči stvorile vir oko njega, vid mu se

zamaglio i uspeo je samo da tiho kaže: – Kako? Ne razumem.

– Siniša, da li treba da ti crtam?

– Crtaj Goco.

– Ti ne možeš da budeš deda…

– Kako, bre, ne mogu? – zbunjeno ali i ljutito je upitao. Osetio je kako mu slepoočnice

bubnjaju.

– Lepo, čoveče. Bože, oprosti mi… – rekla je još tišim glasom pa je nastavila: – Htela

sam da ti se javim posle praznika ali si ti uporan i uporan… Siniša… ti ne možeš da budeš ni

deda, ni otac. Ne možeš da imaš decu, je l’ shvataš. Izvini, ali stvarno ne znam kako drugačije

da ti…

– Jesi ti normalna? – prekinuo ju je i pomislio na Maju i Anu.

Pag

e61

Goca je ćutala.

– A Nikolina…? A deenka analiza…? – ljutito je rekao a bubnjanje u slepoočnicama je

postajalo sve jače i jače.

– Siniša, ti nisi Nikolinin otac, mogu da ti pokažem rezultate, čuvam ih… Sterilan si…

– Zašto si onda…? – jedva je prozborio.

– Jer sam bila mlada. Bez muža, bez posla… Shvataš? Molim te, dežurna sam. Hajde da

se čujemo posle praznika, pa da popričamo kao ljudi, molim te. Moram da idem. Izvini –

rekla je i prekinula vezu.

Šolja sa kafom mu je ispala iz ruke i tamna tečnost se razlila po podu. Zateturao se.

Naslonio se šakom o prozor a drugom rukom je grčevito stezao mobilni telefon. Slika

prolaznika u Knez Mihajlovoj ispod njega se najpre duplirala a onda su njihove siluete postale

samo tamne mrlje pa su i sasvim nestale u nekakvoj čudnoj, svetloj izmaglici. Ruka mu je

skliznula sa prozorskog stakla i sledeća misao mu je bila kako je pod baš tvrd i hladan.

Pomislio je da što pre mora da pronađe broj hitne pomoći na mobilnom telefonu i pozove ih

ali ga prsti nisu slušali. U glavi mu je odzvanjao Ružicin glas i Kupi dve flaše crnog vina,

nemoj da zaboraviš, ljubim te od pre par sati kada je izašao iz stana i rekao da mora da ode do

kancelarije, Gocino Nikola nije tvoj unuk, Anino i Majino uglas Ti si najbolji tata na svetu! a

pred očima mu se vrteo vrtlog razvučenih i izobličenih lica crnokose bebe, devojaka koje je

upoznao preko interneta, Nikoline, Goce, Ružice i dve smeđokose devojčice dok ga radosno

dozivaju Taaataaa.

Pag

e62

ESEJ

Marijana Jovelić

IZGNANSTVO U TIŠINI

.

.

Autoportret sa zavijenim uhom: Izgnanstvo u tišinu, ili rađanje pažljivijeg slušaoca ?

Seniha Pepić-Župljanin „Uvod u uvod“

Edicija Sent, Novi Pazar 2018.

…..Kada šetamo šumom zimi, ne shvatamo da će naša tela osetiti veću toplotu. Zimi, ogolelo

granje dopušta sunčevoj energiji i svetlosti, da u intenzivnijoj meri prodru do nas, u dubinu

šume. U kasno proleće i leto, pak, rascvetale i napupele grane drveća, iako donose pomamne

mirise, sprečavaju dospeće toplote, te naša tela osećaju, uprkos višoj temperatuti vazduha,

uistinu veću svežinu i hladnoću. Da li je novi dan, u svoj svojoj svetlosti i punoći, zbilja

simbol obnovljivosti i rastuće snage životnog Erosa? Ne nosi li noć jednaku moć regeneracije,

onda kada Mesec postane istinski Cornu copiae (rog izobilja), a Nocturno muzika koja miluje

uši vangogovski neutešnog, ali u sebe duboko sigurnog Prometeja, koji oseća olakšanje zbog

obnavljanja svoje džigerice noću, dok tama obavija svet. On se noću, obnovljene jetre, oseća

sjajno, ne samo zbog sebe nego i zbog činjenice, da vatra, koju je ukrao za ljude, tek

obasjavajući tminu dobija svoj pravi izraz, suvislost i totalitet. Svetlost, dakle, ne poseduje

identitet i svest o sebi, ako ne stoji tik uz tamu. Pepićeva, osim što vešto rukuje svetlošću i

tamom otkriva da, koliko je paperje doista lagano, možemo uočiti tek nakon nošenja

gvozdenog tereta u rukama.

…..Nemirnim perom pesnikinja podseća, da je svet harmonija i borba suprotnosti. Jedno te isto prebiva u nama, rekao je još Heraklit: Živo i mrtvo, budno i spavajuće, mlado i staro, te u

skladu sa načelom Panta rei ( sve teče ), u jednog istog umetnika, kao i u jednu istu reku, ne

možemo ući dva puta. Ova neustrašiva pesnikinja, vratolomno se upušta u borbu suprotnosti.

To svesno čini, ne da bi istakla antinomičnost, antagonističnost i disonantnost

disharmoničnog sveta. Ona, gotovo pojkilotermički, poput rajske ptice čije telo poprima

toplotu okoline u kojoj se kreće i obitava, oseća dubinsku, praiskonsku, drevnu zakonitost

Kosmosa i civilizacijsku nužnost sazrevajućeg bujanja jednog samosvesnog bića: samo kroz

antagonizam, naše biće se, odista, najbolje usaglašava sa stvarnošću, te postajući svesno

vlastitog sopstva, izgrađuje samosvojni, konzistentni self-esteem (sliku o sebi). U skladu sa

tim, stvaranje postaje uspešnije a, jednovremeno, u tom procesu davanja, ne gubi se pečat

autentičnosti. Pepićkina poezija na taj način naglašava, da autentičnost ne znači neumitno

autarhičnost i jalovu samodovoljnost. Nadalje, težeći da se usaglasi sa realitetom, ona na

jedan socijalno adekvatan, poželjan i prihvatljiv način, izgrađuje sebe i svet oko sebe,

decentrirano priznavajući svetu njegove slabosti, kao i samoj sebi vlastite. Seniha Pepić u

tom, samo na prvi pogled u sebe zagledanom procesu introspektivne samospoznaje, ogoljuje i

Pag

e63

svet oko sebe, razobličava ga i skida njegove maske, potvrđujući davno poznatu esenciju, da

život pod maskama možda jeste lepši, ali se zato teže diše. Pepićeva se ne boji slobode. Ona

nije sartrovski prepadnuta od sopstvene slobode. Ne oseća da to što je čovek rođen slobodan,

istog baca u kavez bez rešetaka, osuđujući ga na tu slobodu. Ipak, njeni stihovi impliciraju, da

čovek ne može da ne izabere i da je jedino pravo ograničenje njegove slobode, uistinu sama

sloboda. Pol Holbah je tvrdio, pomalo u očajanju da, dokle god dubinska potreba i porivi

diktiraju i određuju naše izbore, oni ne mogu biti slobodni a, sledstveno tome, ni mi sami.

Dakle, mi, u stvari, nemamo svoju slobodu izbora pa time, nužno, ni vlastitu slobodu.

Pepićkinim bićem drhturavo, katkad iskričavo, a ponekad silovito-rasplamsano-frenetično,

trepere poetska pobuda i poriv. Ona se ne libi da pokaže, da ta pobuda diktira njen izbor.

…..Pesnikinja nije ophrvana strepnjom od osvete razobručene lavine osećanja. Njeni vulkani

se, katkada, izlivaju naglo, nezaustavljivo i eksplozivno, a nekada do erupcije dolazi tiho,

polagano, smireno, mudro i postojano. U svakom slučaju, lekovito je dejstvo pepela nad

njenim zatomljenim Herkulanumom i Pompejom, jer dariva čitaoca i potomke isceljujućim,

blagorodnim poklonom: uputstvom za ratnu veštinu ili, kako da bez gubitka dođu do sebe

samih, davajuću se svetu. To davanje ne mora uvek da nas zastraši, obeznani, osujeti. Ono ne

mora da bude skopčano sa lišavanjem od bilo čega što do tada nosimo u svojim rukama.

Naprotiv, ono te ruke neštedimice puni. Tako Jastvo, bez bojazni od svoje dezintegracije,

ushićeno i nepokolebljivo ponire u Drugost, opravdavajući suštinu i punoću jednog

kreativnog čina. Kao što ne postoje dva identična otiska jezika i dve iste pahulje snega, tako

ne postoje ni dva istovetna bića. Raznolika razuđenost nije obespokojavajuća, nego nas

nagoni da nikada ne pokleknemo u borbi za samoizgrađivanjem i vlastitim razvijanjem, koja

pretpostavlja neizostavnu potrebu za nadopunjavanjem i selektivnim, kritičkim primanjem

uticaja, po principu similis simili gaudet (sličan se sličnom raduje ). Pojedine pesme čitalac

doživljava kao „hladan tuš“. Osvešćuju ga, nagoneći ga da bude svestan činjenice, da je

njegov sudbinski zadatak, da istraje na putu svojevrsne autognoseologije, koja nosi prizvuk

trnovite i, katkad, neumoljivo-nemilosrdne samospoznaje, neretko autofagocitozne, budući da

ista podrazumeva neugodno razjedanje sopstvenog bića i prethodno postavljenih spoznaja,

kao reviziji podložnih zakonitosti i istina. Pomenut „hladan tuš“, zaogrnut je u obličje nebeske

kiše koja, u kontaktu sa izlivenom lavom, tvori topli gas, predstavljajući finu paru koja

prepokriva vrhove vulkanskih kratera, simbolišući intelektualnu, sofisticiranu, rafiniranu

misaonu transcedenciju svih burnih, silovitih razdiruće-strastvenih unutrašnjih procesa

kiptenja, koji prate put sazrevanja i ličnog i globalnog uzrastanja.

…..U sudnicama svakodnevnog života, raznorazni lažni arbitri elegantiae uzvikivali bi:

Audiatur et altera pars!(Čujmo i drugu stranu). Pepićeva neustrašivo klikće: Audiatur et mea

pars!(Čujmo i moju stranu), ne želeći da time sebeljubivo nametne istinitost i objektivnost

svoje vlastite istine, kao jedinog i neoborivog načela, nego težeći da pokaže svetu, da treba

ozbiljno da računa i na njen glas, u zajedničkoj borbi koja donosi promenu. Njena poezija

nalikuje zvukovima čineliste u simfonijskom orkestru. Činelista skromno i uzdržano, sve

vreme trajanja numere, očekuje taj uzvišeni trenutak u kome će čitav orkestar zanemeti, da bi

se čuo njegov kratak zvuk. Pepićeva, kao kompozitor reči i tonova ne boji se svoje visoke

odgovornosti: da sačeka baš taj momenat, kada ceo orkestar zaćuti, da bi ona dobila šansu da

odsvira svoj ton, bez straha od pogreške koja deluje tim uočljivije za publiku, jer svi ostali

instrumenti ćute, a falš preti da izazove veće posledice, budući da su činele, „zdravorazumski“

promatrano, najjednostavniji instrument. Dakle, njena poetika minimalistički jednostavnog

iskaza, obeznanjuje svojom filozofsko-kontemplativnom superponiranošću, transponovana na

nivo jedne „tihovane“ umetnosti koja ne „bode oči“ preusiljenošću i sterilnom

pretencioznošću. Eksternalizacija strasti i poetski acting out, nije uvek najubedljiviji i

najefikasniji vid ekspresije unutarnjeg vrenja. Naprotiv, interiorizacijom sveta, njegovim

propuštanjem kroz kritičke unutrašnje filterske mehanizme, ona donosi onu tihu, napetu,

Pag

e64

neizvesnu dinamiku procesa koji se odvijaju na naše oči, poput formiranja snežnog pokrivača

i otvaranje latica ruže. Ovo liči na proces gutanja plena od strane gladne zmije, prilikom koga

se na telu zmije mogu jasno ocrtati obrisi tela plena. Ali, Pepićkin otrov nije fatalan i ubojit u

negativističkom smislu. Njen otrov je, uistinu, lek! Čitalac ga, gotovo sokratovski konzumira

odmah, neodložno, u maleno-postepenim količinama, ponavljajući reči samog antičkog

mislioca, neposredno pred stradanje: Ja sam spreman! Pepićkina poetika nije nužno i

eksplicitno estetizovana u primarnoj funkciji dekoracije i detoksikacije njenog i čitaočevog

duhovnog prostora. Ona ima etičku i gotovo egzistencijalističku vrednost i funkciju putokaza

u kretanju napred, u susret promeni. Time ona ruši mitomansku privrženost kultu estetičke

misije poezije, uvodeći princip estetike kao korektiva mnogo značajnijeg procesa

individuacije i promene ličnosti i ponašanja, kao krajnjeg cilja svakog, pa i poetskog

stvaranja. Pepićka pri tome, sve vreme, ne ide contra naturam (protiv prirode), nego deluje u

saglasju sa prirodnim zakonitostima Vasione, koje naglašavaju potrebu povratka čoveku i

načelima jednostavne prirodnosti, kao majci potonje meditativne nadgradnje i duhovnog

načela incipit vita nova.

…..Zaključci koji su predmet besplodne, u životu neosvedočene intelektualizirane

spekulacije, neživotvorni su, nekorisni i neprimenljivi u praktičnoj sferi ljudskog delanja.

Time kontemplacija, lišena gotovo biologistički-nativističko-realističnog tkiva, postaje nešto

što ne donosi promenu i ne može biti u službi umetnosti, uprkos svojoj pretenziji da bude

korifej duhovne izgradnje. Ako je, kao što Hese kaže, čovek veličanstveni eksperiment

prirode koji postoji samo jedanput onda, u životu i pisanju, ne treba da bežimo od ogleda,

poručuje pesnikinja, između redova. Borba ne treba uvek da bude revolucionarna.

Subverzivni vid akcije, dakako, može da bude mnogo delotvorniji i, u krajnjem ishodu,

efikasniji. Bitno je ponuditi konstruktivna pesnička rešenja, koja proizilaze iz realnog

sagledavanja života, jer umetnikova kontemplacija ne sme nužno biti otuđena od realiteta i

psihopatološki lišena realne percepcije objektivne stvarnosti.

…..Time pesnikinja podseća, da lepota nije u posmatranju cvasti koja buja i lista koji se

raspomamljeno razotkriva na drvetu. Lepota života i umetnosti kao serviliae vitae, sastoji se

upravo u, naoko manje romantiziranoj i privlačnoj, ali čvrstoj, postojanoj, stabilnoj

svrhovitosti poezije, koja predstavlja stablo sa dvostrukom ulogom i funkcijom: da vodu sa

hranljivim materijama brižljivo i u potpunosti provede od korena do vrha drveta i da to deblo

drži u najpravilnijem, najadekvatnijem položaju, koji bi na najbolji mogući način omogućio

čitavoj biljci, sa svom njenom raskošno razbokorenom krošnjom, da dobije i upije svu

potrebnu količinu svetlosti.

Pag

e65

Dušan Stojković

OVDAŠNJI I NEOVDAŠNJI

.

.Esejistika Mome Dimića

1.

…..Prošlo je punih deset godina od smrti Mome Dimića. Da je živ imao bi sada sedamdeset

četiri godine. …..Umro je 2008. godine i gotovo je zaboravljen sasvim. Dodeljuje se, doduše,

nagrada za putopis nazvana po njemu, ali, plašim se, da je dobijaju oni pisci koji baš mnogo

veze s putopisom nemaju, a pogotovu oni čije delo ni u kakvom dosluhu s Mominim delom

jeste. Za našu sredinu to je sasvim uobičajena stvar, ali bi trebalo, jednom, i kod nas da se

uobičajene stvari izoubičaje. No, pitanje koje je mnogo zanimljivije glasi: Zašto je Moma

Dimić zaboravljen tako brzo i tako potpuno? Ako je pitanje zanimljivo, odgovor je

jednostavan: Mnogo je bolji pisac od onih koji bi trebalo o njemu koju reč da prozbore i

napišu. Nisu ga, verovatno ljubomorni, čitali dovoljno ni dok je bio živ, a sa tom praksom

nastavili su i danas. Moma Dimić je – zapravo – nepročitan veliki pisac. Najlakše je

kritičarima, i takozvanim kritičarima, bilo da ga – stoga što se on ogledao gotovo u svim

žanrovima (pesme, haiku pesme, pripovetke, romani, drame, putopisi, scenariji, eseji, prevodi,

sastavljanje antologija, dnevnici, memoarska proza…) – pišući o delima koji pripadaju

jednom od tih žanrova, „sele“ u onaj o kojem trenutno ne pišu i tako ga zaobiđu. Ako su i

pisali o njegovim ostvarenjima, ne tako retko, pisali su o njima, ne razumevajući ih i ne

iščitavajući ih dovoljno dobro, tako što su promašivali temu i donosili pogrešne zaključke.

Nisu razumeli ono što je moralo da bude polazna osnova svakog pisanja o Dimiću. Ovaj naš

pisac iskošeni je avangardist. Sve što je napisao duboko se nije slagalo sa tradicionalnim,

ustajalim, okamenjenim, ubuđalim. Otvarao je u svim žanrovima kojima se bavio nove vidike

i bile su potrebne dobro odabrane naočari da bi se to uočilo kako valja i protumačilo kako

treba. Oni koji su pisali o Dimiću najčešće su bili kratkovidi a za optičkim pomagalima

posezali nisu.

…..Naš prilog o Momi Dimiću posvetićemo njegovoj esejistici: onoj o stranim piscima koju

je sam zbrao i objavio u knjizi Neovdašnji: Pisci i susreti (Udruženje književnika Srbije,

Beograd, 2007) i onima o našim piscima koje, na žalost, nije uspeo da okonča i u knjigu,

objavljenoj nalik, smesti.

.

.

2.

…..Objavljenu Dimićevu esejističku knjigu vidimo kao treći tom njegovih izabranih dela.

Prva dva su, za nas, Izabrane pesme (2003) i Odlazak u Nemenikuće, Izabrani

putopisi (2003). Da bi piščeva sabrana dela bila kompletna, potrebno bi bilo da se pojave i

Pag

e66

izabrane pripovetke, jedan ili dva toma koji bi sadržali njegove romane i knjiga tekstova o

domaćim piscima.

…..Neovdašnji donose tekstove o stranim autorima sa kojima je naš pisac bio u prilici da se

susretne i druguje, kao i nekolike priloge o piscima iz prošlosti i o knjigama koje su našim

čitaocima donosile tekstove iz stranih literatura, kao i tekstove o samim tim literaturama. Da

se, kako srednjovekovni naši pisci kazuju, ne bi umnožilo pisanje (ovde: štampanje), pisac se

odriče priloga koje je objavio u nekolikim svojim ranijim knjigama. Navodi te knjige: Pesnik i

zemljotres (1978), Monah čeka svoju smrt (1983), Putnik bez

milosti (1991), Mesta (1992), Pod bombama (2000) i Odlazak u

Nemenikuće (2003). …..Posebno žalimo što se nekoliki među njima nisu obreli među

stranicama knjige o kojoj pišemo. U pitanju su tekst o američkim piscima u Ajovi i dragocen

esej o Robertu Grejvsu „Zima orfičkog iskušenika“ iz druge, esej o velikom izraelskom

pesniku Jehudi Amihaju „Juče u Jerusalimu“ iz treće, prilog o Ginteru Grasu i „Svedenborgov

vrt“ iz četvrte i tekst „Jasna Poljana“ i još jedan esej o Jehudi Amihaju, ovaj put naslovljen

„Jerusalim“, iz poslednje navedene knjige. Tek tada bi Dimićevo bavljenje stranim piscima,

tim „malim Vavilonom“ kako sam pisac kaže, bilo potpuno i zaokruženo sasvim.

…..Neovdašnji se sastoje iz četiri dela. Rusi (Lav Nikolajevič Tolstoj, Boris Pasternak, Bulat

Okudžava, Vladimir Vojnovič, Viktor Sosnora, Vasilij Aksjonov, Vladimir Burič, Josif

Brodski, Eduard Limonov i Vladimir Visocki), Šveđani (Tomas Transtremer, Artur

Lundkvist, Per Ulov Enkvist, Sven Delblank, Gunar Ekelef, Sun Akselson, Hari Martinson,

Katarina Frostensen, Katarina Tajkon i Lase Sederberg) i Rumuni (Emil M. Sioran sa dva

teksta o njemu, Nikita Stanesku, Marin Soresku, Euđen Simion i Joan Flora) izdvojeni su u

zasebne celine. Ostali su ostali (Horhe Luis Borhes, Kenzaburo Oe, Peter Handke, Ferenc

Juhas, Lorens Darel, Čang Sjanghua, Ježi Harasimovič, Fernand Arabal, Patrik Beson,

Salman Rušdi, Bil Braun, Pol Disnard, Đana Salustio, Šolem Alejhem, Antonio Porpeta, Žoze

Kardoz Pireš, Đidi Mađa, B. Vongar i Letonci; njima su pridodati i tekstovi o

knjigama Zemlja čuda u izlomljenom ogledaluSvetozara M. Ignjačevića, Devojke i žene u

Šekspirovom svetu dr Predraga Pejčića, Razgovori u Parizu Branke Bogavac, Afrika – sjaj i

tama Momčila Stefanovića, Jedan dan u životu Ivana… Ivana Furlana i Mesečina nad poljem

duhova, Antologija savremene azijske priče Nadežde Obradović).

…..Dimić se nije zaustavio samo na pisanju o stranim, neovdašnjim, piscima. Bio je dragocen

prevodilac sa švedskog jezika: P. U. Enkvist, T. Transtremer, A. Lundkvist, B. Seterlind, S.

Akselson, K. Tajkon, L. Sederberg i, antologijski, izbor savremenih švedskih pesnika i

njihovih pesama u knjizi Pet švedskih pesnika. Sa engleskog jezika preveo je zbirku pesama

Bilma B. Vongara (2005) i knjigu Psi na Tibetu Đidi Mađe (2007). Ne smemo nikako

smetnuti sa uma ni dragocenu antologiju Ostaci svetlosti (2005) koja nas upoznaje sa

stvaralaštvom pesnika učesnika Međunarodnih susreta pisaca u Beogradu.

Simbolično je što se knjiga završava tekstom o Banumbir Vongaru, našem Sretenu Božiću,

koji je, preko Francuske, stigao do Aboridžina i pisao zapažene knjige na engleskom jeziku.

Ovaj pisac se izmestio iz naše literature kojoj je tek počeo stidljivo izdaleka da se približava

da bi se duboko (i praistorijski) ukorenio u podneblje koje je survivalno. Dimić, koji je

kao putnik bez milosti proputovao i propešačio gotovo čitav svet, ostao je duboko ukorenjen u

naše tle, ali i dovoljno otvoren da razume one koji misle drukčije i pišu na osoben način o

temama koje, time što su ljudske po bolu koji ih nadahnjuje, postaju u isti mah i univerzalne.

…..Neovdašnji su knjiga koja nas daruje mnogim zanimljivim informacijama. Navešćemo

nekolike: Milovan Đilas je bio dalji rođak pisca Vladimira Vojnoviča koji je starinom srpskog

porekla (str. 46); pogrebna povorka na sprovodu pesnika Vladimira Visockog bila je duga 10

kilometara (104); tada mla- di, Artur Lundkvist je za susret s Henri Milerom kupio svečano

odelo (133); roman Ja, Edička Eduarda Limonova je, pre nego što će biti štampan, odbilo

trideset pet izdavačkih kuća (75); švedski nobelovac Hari Martinson bio je nekadašnje

Pag

e67

„opštinsko dete“ (184); Emil Sioran se čitavog života hranio po studentskim menzama i vozio

bicikl kao jedino prevozno sredstvo (218); Peter Handke je pešice otišao iz Salcburga u Pariz

(265), tokom 78-dnevnog bombar- dovanja Srbije provešće, u dva navrata, u našoj zemlji

ukupno dvadeset dana, deleći sa nama zlo koje su nam drugi nanosili (269), a u selu Retimlja

hodaće „sasvim bos“ (273); Rut Berlau, ljubavnica Bertolda Brehta, posle njegove smrti je

stalno sa sobom nosila gipsanu skulpturu koja je prikazivala njegovu glavu (153); Sveta

Lukić, uveliko osiromašio zbog ogromne ekonomske krize u koju smo upali, silazi u

samoposlugu e da bi kupio jednu jedinu bocu vina koju će popiti sa Dimićem i Vasilijem

Aksjonovim, svojim dragim ruskim prijateljem, koji su ga iznenada posetili. (58)

…..Jednako su zanimljivi detalji iz života pojedinih pisaca (na neke nas Dimić podseća, a

neke – takvih je kudikamo više – nam upravo on otkriva): L. N. Tolstoj nije zabeležio ništa u

svom Dnevniku na dan svog poslednjeg rođendana kao „da je slutio već neko Astapovo“ (21);

kada se sagleda čitav literarni opus velikog švedskog pesnika Tomasa Transtremera, ispada da

je on ispisivao najviše po jednu jedinu reč dnevno (107); kada je teško oboleo, ovaj pisac,

sada sa oduzetom desnom rukom, „Za sebe, ili goste, rado će odsvirati poneki klavirski

komad napisan posebno za levu ruku“ (120); Sioran je čovek bez adrese jer nema ni rumunski

ni francuski pasoš (211). I sam Dimić će se zapitati da li je Vongarova Đumala, Aboridžinka

kojoj je ovaj pisac posvetio mnoge potresne knjige, „uopšte i postojala.“ (389)

Kada piše o pojedinim piscima Dimić je u stanju da, najčešće u jednom jedinom potezu, fino

iznijansirano, uoči ono što je bitno za njihov izgled, glas, pisanje. Glas Buluta Okudžave

„deluje nekako zadimljeno, reči razmaknute, razgrizene, jedine preostale“. (36) Pisac kakav je

Vasilij Aksjonov morao bi u Americi u kojoj se obreo pošto je emigrirao iz SSSR-a „da

razvija i neku vrstu škrga – da bi disao u stranom elementu“. (56) U Formulama putovanja,

knjizi pesama nastajaloj i u našoj zemlji, Transteremer „beleži, doslovno izveštava o

stvarnom, golom nemiru svoga oka“ (108), a „Srodna asocijacija o Transtre- merovoj poeziji

jeste poređenje sa zmijskim svlakom, zakačenim na goleti, između dva trna…“ (111) Josif

Brodski je „pesnik vlastite rasutosti u svetlosti“ (64), a njegovo osobeno „pesničko

jevanđelje“ skladano je „zamamnom mutnošću slika“. (65) Gitara Visockog „ustvari je

hajdučko oruđe a ne instrument zabave“, a njegov „drhtavi glas… miluje sneg krvlju

tetoviran, ćudljive konje, ogolele nerve zemlje…“ (102) „Najoriginalniji filosof današnjice”

(217), Emil Sioran jeste „duh u izlizanoj kućnoj haljini“. (211) U njegovom delu „S

nesravnjivom gorčinom postavljena su već pitanja Bogu na koja će on ko zna kada moći da

odgovori. Možda i nikad.“ (219) Nikita Stanesku „Imao je lice kao otkinutu neku tamnozarnu

suzu. (…) Napukle duše disao je preglasno, trkač sasvim izdvojen od trke, ruku razvenčanih

od leta, svojom spoljašnjošću kilometrima udaljen od unutrašnjosti. Rođenjem premetnut iza

smrti.“ (224) Spev Mrtvi kos(1985) mađarskog pesnika Ferenca Juhasa, njegova Božanstvena

komedija, ovaj put u čitavih 25000 stihova, uz Fineganovo bdenje nedostižnog Džemsa

Džojsa, prava je „pesnička gromada“ bez ikakvih vezivnih šavova, sasvim slivena i

iscizelirana. (283) Kritičku notu, makar prikrivenu, opažamo u ovakvom „slikanju“ Milo-

rada Pavića: „Svaki pisac bavi se svojim uspehom, ali samo poneki pisac doživi da se uspeh

pozabavi njime lično.“ (16). Nesumnjivo kritički naboj sadrže sledeće rečenice, naš odgovor

onima koji su nas darivali „Milosrdnim anđelom“: „Neko zlurad, možda zavidan ili odista

neupućen, zajedljivo će reći kako su Beson, Handke, Pinter, i po neki još pisac, na ratu u

Jugoslaviji, grdno profitirali. I jesu! Njihov ratni plen je – bespoštedna istina.“ (319)

…..Nekolike aforističke opaske zaslužuju da budu zapamćene: „Od šezdesete nadalje čovek

ima ponovo iluziju da nešto gradi“ (47); „Gluvoća, slepilo, sakatost, nemost – to su neizbežni

putevi naši u pravcu nestajanja, smrti. Otud se, ipak, kao iz Hada, vraćaju Orfeji, ne osvrćući

se za sobom“ (54); „ … maloreki i askete… govore nam najviše“ (125); „ … s pisanjem

iskonska naša nevinost nestaje, a započinje umiranje…“ (126). Jedna je nadasve poetička:

„Kao povod za pisanje može da vam posluži, mirne duše, baš svaki događaj dana, ili veka,

Pag

e68

svačiji život i svačija smrt.“ (277)

…..Pisac je ponekad i direktnije unosio i ponešto autobiografsko u svoje pisanje o drugima, te

je – a to čine svi značajni pisci – pišući o njima, otkrivao da u jednakoj meri i o sebi samome

piše: „Jeste, putovanja su skupa i zamorna, ali jedna od njihovih dobrih strana je što na

takoreći svakom koraku susrećeš barem te ljupke devojke” (12); podseća nas kako je scena

bombardovanja zoološkog vrta obrađena u romanu Mala ptica, preko scenarija Dušana

Kovačevića, dospela u Kusturičin film Podzemlje (218); najlepša pesma svekolike svetske

poezije, po njemu, je „Bliži se jesen“ poljskog pesnika Ježi Harasimoviča. (307) Da je do

kraja života ostao ono što je oduvek bio, putnik–neodustajnik svedoči nam podatak, takođe

pribeležen u ovoj knjizi, o tome kako je, teško bolestan, već više u vlasti smrti nego života,

krenuo na svoje poslednje putovanje s kineskim piscem Đidi Mađom. Ovaj ga je odveo da

vidi ono što mu je nedostajalo među posećenim, u srce, dušu i putopise ugrađenim mestima:

Tibet. Pošto je video Tibet, mogao je da umre!

…..Zaštitni znak Mome Dimića u ovoj knjizi biće i nekoliki, potencijalni,

neologizmi:domaločašnji; nestance; odmah–prepoznavanje; putnik–neodustaj- nik;

tumarnuti; čovekomrzitelj.

…..On koji je poznavao sjajno švedsku literaturu, pisao o njoj i prevodio njene najistaknutije

moderne pisce, pribeležiće i kako „nema švedskog pesnika koji nije ujedno i veliki putnik“.

(114)

…..Da je u samom srcu svekolikog njegovog pisanja, kao i Andrićevog (za našeg nobelovca

tvrdili su to, i primerima dokazivali, Aleksandar Petrov i, po- sebno, Predrag Palavestra),

lirsko, probaćemo da pokažemo navođenjem nekolikih fragmenata koji su, po nama, na sam

korak od pesme od proze (poneki to nesumnjivo već i jesu): „Vremena prošla i ona buduća,

svom snagom svojih pritajenih i tako vidljivih zuba, udaraju po tome što je između, što je

zalogaj, što prolazi“ (97); „ … o smrti što je razdrljenih nedara tumarala i tih dana (1999 –

D.S.) porušenim sokacima porušenih kuća…“ (271); „Krug naših nemih tela zagradio je

prilaz onom divljem povetarcu, ili se on samo povukao, tek – šuma sveća pobodenih u zemlju

složno zaplamsa i pred nama svom snagom blesnuše svetla okca kroz koja gledaju – jedni u

druge – živi i mrtvi…“ (276).

…..Moma Dimić je pribeležio: „Svet je već prepun stranaca! Niko nama nije kriv što smo eto,

ponekad, neovdašnji to jest stranci samima sebi, i to ne samo kad prelazimo granicu. A još

manje je utešno što smo zauvek stranci njima – strancima.“ (330). Onaj ko je ovo napisao

činio je sve da nas predstavi drugima u najboljem mogućem svetlu, trudeći se u isti mah da i

druge približi nama toliko da prestanu da budu neovdašnji i postanu, kada je o našim

čitalačkim lektirama reč, sasvim ovdašnji.

.

.

3.

.

…..Naš pisac je planirao da sklopi knjigu koja bi sadržala tekstove o srpskim piscima i koja bi

bila pandan njegovoj knjizi Neovdašnji koja je donela njegove eseje o stranim autorima.

Nisam siguran da bi ona bila naslovljena Ovdašnji mada pretpostavljam da bi to verovatno bio

slučaj. Ostala je nedovršena pošto je pisac, u razgovorima, pripominjao kako mu nedostaju

nekoliki tekstovi da bi ona bila kompletirana.

…..Ovo je tekst o njenoj hipotetičkoj sadržini.

…..Bili bi u njoj – ubeđeni smo i tekstovi o slikarima, npr. oni o Ljubi Popoviću („Posvećenje

strahu“), Radomiru Reljiću („Prepoznavanje paradoksa“), Radoslavu Trkulji, Radomiru

Pag

e69

Steviću Rasu („Slovo Ras“), Petru Omčikusu („Čovek koji farba nebo“ i „Mi smo slikari“),

Bori Iljoskom („Azbuka `nevažnog` pokreta“), Stevanu Kneževiću („Čivilučni puž žongler“),

Kosi Bokšan („Mi smo slikari“), Stanku Zečeviću (katalog), Draganu Momčiloviću

(katalog)… Sigurno i „Noćni rad Vojislava Jakića“.

…..Jedan odeljak bi možda nosio podnaslov Tamošnji i svedočio o našoj literarnoj dijaspori.

U njega bi pisac svakako uneo svoje tekstove o onim piscima o kojima je često i predano

pisao. Takvi su, izvan svake sumnje, Vasa Mihailović, Vojislav Đerić i Mirjana Matarić–

Radovanov. Prvom je propratio knjige Božić u starom kraju, Šesta rukovet: pesme u prozi,

Darovi sna, Izabrana poezija i Jagnje i vuk: basne za veliku i malu decu, drugom Bilo je ljeto,

Sunce i kapija, Berači daljine, Grčevi osveta i Kalem plača, a trećoj roman Ugovor ljubavi i

priče Svetlost i senke.Dimić je pisao i o knjigama Beli kamen Jona

Miloša, Rastojanja Snežane Ivković, Stari i novi svet: priče iz Kanade Katarine Kostić,

romanu Dolac Malta Borisa Anđelića, romanu pograničnom Živeti u Mohaču Predraga

Stepanovića… Napisao je pogovor za antologiju srpske priče u dijaspori Priče iz tuđine koju

je priredio Vasa Mihailović. Ima i tekst o Vladi Petriću u Americi – „Mass media“.

…..Pratio je skrajnute ili, u trenutku pisanja o njima, još uvek nedovoljno afirmisane pisce

poput Miodraga Hrnjeza (Izvornica, Rukobranica i Gledam Hercegovinu), Jovanke

Stojčinović–Nikolić (Golo Sunce), Vladete Kolarevića (Preobraćanje), putopisca Čede

Živanovića (I preblizu i predaleko, Daljine i Na Merkurovom putu)… Posebno se pozabavio

stvaralaštvom Aleksandara Soknića, pišući o trima njegovim knjigama: Vaskrsenje, Klavir

Gospođice V. i Trošenje smisla i druge priče. Pisao je i o Dodirima beskraja Ljiljane R.

Nikolić, romanu SpališteDragoslava Živadinovića, Tehnologiji nasilja Sime M.

Mraovića, Strmnogorcu Živote Filipovića, pesničkoj zbirci Kosovski, crni kosovi Slavice

Jovanović. Vrlo verovatno, probrao bi ponešto i od tih priloga i uključio u svoju knjigu.

Dimić je više puta pribeležio koju o književnim prilozima članova književnog kluba „Branko

Ćopić“.

Pisao je haiku poeziju i pisao o njoj.

…..Obratio je pažnju na nekoliko pisaca sa Kosova i Metohije. Imamo, na primer, tekstove o

pesničkim zbirkama Priznaj da si nevin Ranka Đinovića, Kosovo, zemlja vaznesena Darinke

Trifović, Kolašinski raskovnik i Raskopani temelj Milana Mihajlovića.

…..Dva puta je pisao o meni: o Malom suncu i antologiji Telo u telu.

…..Zanimljivi i dobri su tekstovi o prozi Saše Hadži Tančića, kao i o knjigama Žitni

jezik Dušana …..Čolovića, Iz dubokog sveta Dimitrija Milenkovića, Parabola o

zvonu Dobrivoja Jevtića, Ruža Budimpešte Ljubiše Đidića, Domaći vetar Daneta

Stojiljkovića, romanu Kolibaši Živorada Lazića. Moma Dimić ima i tekst o Ali Krasnićiju.

..,..U vidokrugu pažnje bili su mu i mladi pisci. Pisao je, između ostalog, i o zbirkama Vrata

grada Bojana Maksimovića, Tompusi točkovi i Nenapisane pesme Dejana

Bogojevića, Brzinom voza Dušana Vidakovića.

…..Eseji koji bi se sasvim sigurno obreli u Ovdašnjim su: „Bora, Baba Zlatin“ (o Borisavu

Stankoviću), „Desankin slučaj“, „Ipak Matić“, „Matićevo more“, „Dečaci, nebesa, rat:

memoarska proza Miodraga Pavlovića i Tomasa Transtremera – jedna paralela“, „Branko,

Blažo i ja“, „Hipnoza smrti: trideset godina kasnije: Sećanje na Branka Miljkovića“, pogovor

za epistolarni roman o prijateljstvu i ljubavi Tek što sam otvorila poštu signaliste Miroljuba

Todorovića, esej o Adamu Puslojiću „Sizif kao gost“, tekst o Miroslavu Antiću, tekst o Ivi

Andriću objavljen u knjizi Nobelovci, pet priloga o Aleksandru Deroku: „Derokov vek“, „Pod

Jeroplanom“, „Vrtložasti predeli sećanja na jedan Beograd kojeg više nema“, „Derokovski

duh Beograda“ i „Kuće i drugi neimarski dani“, esej „Pesnici osamdesetih“, štampan u

kraljevačkoj Povelji 1986. godine. Verovatno, i poneki drugi. Nesumnjivo, svi autopoetički

tekstovi (na primer, „Sreća i smrt“, „Životi na krilima“, „Karneval prolaznosti“, „Izazov

sažetosti“, „Antijunak“, „Strah od smrti“, „Darovani“, „Kolektivno pisanje“), posebno oni o

Pag

e70

Toli Manojloviću i knjizi o ovom junaku („O Toli (i bez njega samog)“ – tekstovi iz 1964,

1976, 1968, 1976. i 1985, „Tola i `Tola`”, „Ponovo“), esej „Na levoj strani korica“. Možda

ponešto iz knjige Hilandarski razgovor: 18 mojih savremenika (1989). Sasvim izvesno,

poneki intervju.

…..Ostaje nam da iskreno žalimo što se ova knjiga o kojoj je tokom poslednjih svojih

ovozemljskih dana Moma Dimić intenzivno razmišljao, i verovatno je u sebi skladao, nije

okončana. To nas nikako ne oslobađa obaveze da, idući njegovim tragom, prateći njegove

želje, ne učinimo to mi sami. Ovdašnji, zaduženi smo da Ovdašnjim obdarimo ovdašnje

čitaoce. I one koji su zaboravili Momu Dimića. I one koji su počeli da ga zaboravljaju uprkos

tome što njegovo delo i on sam to ni po čemu ne zaslužuju.

.

Pag

e71

Vladislava Đorđević

ABECEDA, AZBUKA

.

.

A – Atakama pustinja. Mesto odakle se najbolje vide zvezde.Mesto gde se i misli

razbistravaju. Mesto gde budućnost i prošlost stanuju u isto vreme. Film Patricio

Guzman Nostalgia for the Light.

.

B – Bomba… Ona koja uništava ali i ona koja podstiče život. Može biti strašna ali i divna. A

ima i ta vitaminska bomba… Uvek dobrodošla.

.

V – Vladislava… Ja… Kao mala nisam volela svoje ime. A sada sam srećna što se tako

zovem. Po dedi. Velikom lafu. Uvek sa bombonama u džepu za decu u ulici.

.

G – Glišić Milovan… Omiljeni srpski pisac. I njegova Leptirica. Film za pamćenje.

.

D – Drama… Suština mog poziva.

.

Đ – Đango Rajnhard. Čarobni gitarista. Dokaz da se može biti vrhunski i kada okolnosti to ne

dozvoljavaju. Svirao je i stvorio muzički pravac sa dva prsta.

.

E – Epoha… Kao zadatak. Sagledati je iz danas.

.

Ž – Žar ptica… Stravinski… Konjić Grbonjić… Ruske bajke…

.

Z – Zaraza. Film Variola vera. Strašno sam se plašila…

.

I – Istina. Uvek. Jer je rasterećujuća. Oslobađajuća.

.

J – Jin i Jang.

.

Pag

e72

K – Krmenadla… Moje drugo ime… Ima jedna slika kad sam mala i kad sam zinula najviše

što sam mogla da je pojedem odjednom. Sad u obližnjoj mesari obično tražim šest odjednom i

da budu masnije.

.

L – Lavkraft… U planinama ludila.. S onu stranu sna… Zarobljujući fantastičan.

LJ – Liljan… Ljubičica…

.

M – Muzika… Po meni najkompletnija umetnost. Najlakše se rasplačem na muziku. Volim

renesansu… I Baha…

.

N – Nema ne mogu… To nas uče na akademiji… To nam je utkano u organizam. To učim i

svog sina.

.

Nj – Njami Njami… U Africi su smatrali da je to bog reke Zambezi… Paganizam.

.

O – Old Boy… Južnokorejski mnogo dobar film. Koliko reč može imati težinu i strašne

posledice.

.

P – Pozorište. Moja druga kuća.

.

R – Rast… Kad se raste zajedno… Kad se raste u svakom smislu… Rasti Dok nas smrt ne

rastavi – Mira Furlan je pisala. Predstava koju neću zaboraviti.

.

S – Strah… Kompleksna stvar… Ume da parališe… Ali mene najčešće pokreće… Inače me

privlače ti dvostruki principi u jednom… Dualnost… Kao znak teatra… One dve maske:

tragedija i komedija…

.

T – Tišina… Danas već tako retka. A toliko važna.Tišina potrebna da se misli. Tišina da bi se

bolje čulo.

.

Ć – Ćopić… Sve od Ćopića… Volim njegovu Ježevu kucicu… Čak znam par strofa i na

znakovnom jeziku.

.

Pag

e73

U – Ukrasti… Nekome pažnju… Posao nas na sceni… Jer tu imamo moć… I možemo šta

hoćemo… Sve je transparentno.

.

F – Farenhajt 451. Fransoa Trifo.

.

H – Hamlet. Sećam se u Kinoteci nekad, za vreme fakulteta, odgledala sam zaredom ser

Lorensovog Hamleta i ruskog Hamleta kojeg je igrao Inokentije Smoktunovski. I kako sam

posle ruskog filma plakala kao kiša shvativši koliko je to tragedija. Čudno. Razlika istoka i

zapada.

.

C – Crvotočina. Prečica kroz prostor vreme… Naučna fantastika. Blejd Raner.

.

Č – Čehov. Poseban dramski pisac… Kad ga dobro postave, biva magičan… Kao Ujka

Vanja iz 42 ulice, Luj Mal.

.

Dž – Džeri Luis. Obeležio moje detinjstvo.Veliki komičar. Strašno smešan, a tako ozbiljan –

pomislim kako balansira na samoj granici razuma. Opasan čova.

.

Š – Šekspir…The rest is silence.

Pag

e74

Dragoljub Kojčić

KRIZA KRIZE

.

.

…..Pojam savremenosti može se tumačiti iz dve ravni. Sama reč ukazuje na vreme u tački

sadašnjosti. Naravno, to je uobičajeno, konvencionalno, tehničko ili fizičko značenje,

sadržano i u samoj leksičkoj konstrukciji. Na drugoj strani, to je zavodljivi putokaz koji ne

dozvoljava da se lako „odlepimo“ od sveukupnosti egzistencijalnog doživljaja i njegovih

aroma i spustimo u čistu dubinu pojma. Iako savremenost po svojoj upotrebnoj učestalosti i

kategorijalnom čitanju pretežno pripada kulturološkoj sferi i njome se uspostavljaju odnosi

tradicije, nasleđa, već oformljenih vrednosnih i saznajnih celina, sa svetom u nastajanju,

gotovo kao istorijski dijalog i fuga nadigravanja koja se odvija u tokovima i promenama

civilizacije, ovaj razgovor ipak moramo da započnemo iz ravni koja je prvo pomenuta, ali sa

perspektivom „kvantnog preskakanja“ sa jednog na drugi nivo.

…..Savremenost je zapravo biće samo, čisto biće bez naslaga koje nanosi vreme. Iako je

vreme konstituens reči, čisto biće ga zapravo ne poznaje. Kada kažemo „sada“ isključili smo

sve ono što prethodi ili se nagoveštava. Druga je stvar što zbog kulturološke inercije čujemo

odzvanjanje nasleđenog ili nam uobrazilja predlaže pejsaže budućnosti. To nije čisto „sada“

nego nalepljeni kolorit. Problem je što je nemoguće da ga se otarasimo. Dakle, temi moramo

da pristupimo gotovo aporijski, izvlačeći se pedalj po pedalj kroz izukrštane niti ontologije,

psihologije, neposrednog doživljaja postojanja i pojmovnih visova kulture.

…..Izbor i izvor metode pao je na pripovedačku svetlost koja po svojoj prirodi već ima

pomenutu izukrštanost i aporijsku dramu. Da bismo razumeli sebe, što je razumljivi korak pre

nego što se upustimo u biće pa u savremenost, neophodno je da uspostavimo mapu svoga

identiteta. Horhe Luis Borhes tu mapu opisuje kao životvorni i stvaralački princip iz koga

proističemo mi sami i svet u kome živimo: „Čovek reši da nacrta svet. Tokom godina

ispunjava prostor ucrtavajući pokrajine, kraljevstva, planine, zalive, brodove, ostrva, ribe,

kuće, instrumenta, zvezde, konje, i ljude. Pred smrt on otkriva da taj strpljivi lavirint ocrtava

njegov sopstveni lik.“ Tako se od čistog bića i praznog identiteta ulazi u biće punog identiteta.

Iz načelnih raloga naveli smo dramu postajanja, ili, kako bi se u filozofiji devetnaestog stoleća

reklo – problem početka. Sad je već utemeljno i lakše da se bavimo odnosom čoveka i sveta u

modusu savremenosti, upravo ove čije bilo otkucava u razdoblju u kome živimo.

…..Zbog čega upotreba reči „drama“ u ovome diskursu? Zbog toga što gotovo nikada ne

postoji poklapanje između pojmova i pojedinačnih bića, što je, naravno uočeno još u

Platonovoj filozofiji. Ta napetost, ili barem nedovoljnost, provlačiće se kroz celokupnu

istoriju mišljenja, pa i u onim epohama kada se činilo da podvajanje ovih regija predstavlja

jeres, a dogma obezbeđuje apsolutno jedinstvo postojećeg.

…..Odstupanje nekog bića od svoga pojma nazivamo krizom. Svako pojedinačno biće je

celina. Nema jednostavnosti koja je dalje nesvodiva, osim naravno čistog postojanja. Svaka iz

reda postojećih stvari je složenost, ma u kojoj gnoseološkoj optici da je posmatramo. Kada

govorimo o krizi pojedinačnog bića onda je po sredi zapravo kriza celine. Celina se ne

poklapa sa svojim pojmom. Kriza jednog dela prenosi se kao talas plime na celinu. Ali

evidencija krize, ma na kome stupnju njenog nastajanja i napredovanja, upozorava nas da

Pag

e75

nešto nije u redu sa pojedinačnim bićem, da je ušlo u perspektivu urušavanja i nestanka.

Hajde da kao najjednostavniji primer, na kome je svako osetio fenomen krize, uzmemo

zdravlje u kome čovekovo biće odgovara svome pojmu i bolest kao stanje u kome odstupa,

ponekad i napreduje do konačnog razlaza sa svojim pojmom. To je ontologija smrti.

…..Sa stanovišta vrednosti života, njegovog očuvanja i otimanja od smrti kriza je

najznačajniji instrument. Kriza je ontološki alarm, krik bića pred ponorom u čijem bezdanu je

ništa. Ali, ako čisto biće odgovara svome pojmu, onda ono ne može da bude smrt niti

odbačena lešina iz koje nikada ništa ne može da proistekne. U pojmu bića je život, naravno ne

u biološkom smislu, nego kao stvaralački princip iz koga uopšte nešto postaje. Ako iz toga

ništa ne može da postane, onda nije biće. Logički govoreći – čemu ono uopšte?! Ta reč

„uopšte“, primenjena na dva mesta, zapravo je „ili-ili“, nema kompromisa, nema modaliteta,

biće prosto mora da odgovara svome pojmu ili je apsolutno ništa, suprotnost koju

označavamo kao nebiće.

…..Ali kakav je status alarma koji nazivamo krizom? U alarmiranju on nije samo neka

slučajna ili spoljašnja strana bića. Naprotiv. Upravo da bi biće opstalo, da ne propadne, da

bude jednako svome pojmu i izbori se za svoj ontološki status – kriza je sama njegova suština,

princip koji ga čini onim što mu govori ime – biće! Biće se otkriva kroz krizu, u alarmu koji

signalizira nedovoljnost i odsupanje od pojma, inače bi bilo mrtva praznina.

…..Ako se odmaknemo od čistog bića i pitanja koja se na njega odnose u bezvremenosti,

zatičemo obeshrabrujuću situaciju u razdoblju u kome živimo i u ravni duhovnih oblika koji

tvore naš prostor postojanja. Njegova armatura su vrednosti, pre svega intrinsične, one po

kojima sve druge vrednosti dobijaju svoj smisao. Među njima, naravno i ponajpre jeste etika.

Govor o krizi morala ima planetarnu raširenost. Pritom se misli na propadanje moralnosti u

različitim sferama i na različitim nivoima čovekovog odnosa prema svetu. Individualni moral,

kao odnos čoveka prema sopstvenom sistemu vrednosti, kao sakrosanktnost i moć savesti i

kao njihovo ispoljavanje kroz obaveznost odnosa prema drugobiću, relativizovali su se i

pogubili u epohi dominacije materijalnih interesa nad kulturom i duhovnošću. Takozvana teza

o uzaludnosti ukazuje da saznajni i tehnološki napredak čovečanstva nije doneo srazmerni

napredak u moralnosti ljudskog roda. Dvadesto stoleće i prožimanje nauke sa biznisom

donelo je nove oblike moralne iskvarenosti. Naučna dostignuća prestaju da bezuslovno služe

čovečanstvu i često mu se predaju u meri koja je izbaždarena komercijalnim interesom.

Današnju farmaceutsku industriju Dante bi svakako smestio u treći krug grešnosti. Prljave

tehnologije, ekološki kriminal, marketinške podvale ili nekontrolisana upotreba hemijskih

supstanci u industriji hrane – sve je to „velika slika“ profesionalnih sektora već stotinu

godina. Možda najveći problem, pak, predstavljaju međunarodne političke organizacije koje

bi trebalo da služe upravo promociji i uspostavljanju moralnih vrednosti, bez čega nije

moguće uspostaviti civilizovanu koegzistenciju različitosti i mir kao svetsko stanje. Moral je

vrednost koja leži u osnovi prava i svih drugih normi i instrukcija ljudskog ponašanja.

Radijusi njegovog pojavljivanja su beskonačni i, kada kažemo da je u krizi, to znači da ćemo

prepoznati njegovo odsustvo i tamo gde ga direktno i kategorijalno ne očekujemo – na primer

u umetnosti.

Naravno, „o ukusima se ne raspravlja“, svako ima pravo da mu je bliža jedna ili druga vrsta

umetnosti ili njen žanr. Ali, o dometima umetnosti se svakako može utemeljeno raspravljati i

izvoditi zaključke. Ako uzmemo takozvanu ozbiljnu muziku, u zadnjih stopedeset godina

doživela je neverovatne preokrete – od Betovena, Šuberta, Vagnerove opere, Stravinskog,

preko Šenbergovog uvođenja dvanaestotonske lestvice, atonalne muzike, minimalizma, pa do

eksperimenata Džona Kejdža koji završavaju u trostavačnoj kompoziciji „Četiri minuta i

trideset tri sekunde“, koliko traje apsolutno bezglasje izvođača. Kako bi sada izgledalo

poređenje sa prvim stavom Osme simfonije Antona Bruknera u kome jednostavan početni ton

prerasta u tremendo svih zvukova ovoga sveta? Ko može da se seti savremene simfonije ili

Pag

e76

kompozicije koja bi mogla da nadživi svoje doba?

….Povlačenje čoveka u sopstvenu prazninu, odstupanje od punoće doživljaja sveta, isto tako

vidljivo je i u slikarstvu. Od suprematizma i Maljevičevog Crnog kvadrata, naslikanog usred

predrevolucionarne drame ruskog društva, pa do Polokovog apstraktnog ekspresionizma kao

projekta američkih tajnih službi, Raušenbergovih praznih belina, sve su to simptomi da je

životna sila u povlačenju. Krah euharistije i radosti življenja u dehumanizovanom svetu, u

svetu velikih socijalnih eksperimenata – komunizma, fašizma i jednodimenzionalnog

potrošačkog društva, prirodno svoj najbolji izraz pronalaze u eksperimentima savremene

umetnosti. To može biti bolesni simulakrum radosti u ciljanoj regresiji tapet-slikarstva Takaši

Murakamija, ali nije čudo što kulminaciju krize predstavljaju Hirstovi opskurni akvarijumi sa

telima pravih životinja uronjenih u formaldehid. Ispražnjenost odnosa prema drugome i prema

svetu je spirala moralne neodgovornosti i samoponištavanja čoveka. Krizu čovečnosti

iskazuje kriza umetnosti.

…..Već odavno nema velikog romana, a i da ga ima pitanje je koliki krug čitalaca bi zadobio.

Jer, i čitaoci su organski deo književnosti i književnog doživljaja, i od njihove uloge zavisi

kako će nam se ocrtati smisao jedne epohe, da li ćemo je posmatrati u svetlu prevlasti krize ili

duhovne moći. Pritom treba imati u vidu da u umetnosti depresivno ili pesimističko stanovište

nije iskaz krize. Velika literatura, ma bila to Hamsunova „Glad“ ili Solženjicinovo „Odeljenje

za rak“, govori o krizi u drugim sektorima postojanja, ukazuje na probleme, ali sama sobom

nije kriza. Ta literatura je suprematija duha nad svetom. Kriza se javlja kad nema literature sa

snagom da estetski oblikuje iskustvo sveta, kada je duh ispod svoga vremena.

…..Posebno poglavlje entropije životnog naboja pripada muzici koja je imala najveći

kulturološki uticaj na društvenu, pa i političku istoriju novijeg doba. Politička previranja i

surovi oružani sukobi na Dalekom istoku posle Drugog svetskog rata, posebno u Indokini,

podstakli su spontani revolt savesnih građana Amerike i Evrope. Popularna muzika, posebno

neki od njenih istaknutih autora, postala je integrišući oblik širokog antiratnog pokreta.

Protestni naboj poklopio se sa izuzetno visokim umetničkim dometima rok muzike, kako u

muzičkom tako i u poetskom smislu. Odlazak velikih imena kao što su Lenon, Hendriks i

Morison splasnuo je energiju koja je podsticala društvo da se usmeri prema humanim

horizontima. Politički inženjering i komercijalni interesi pretvorili su je u industriju zabave i

nikada više nije dobacila do misionarske uloge kakvu je nekada imala.

…..Sličnu sudbinu imao je i svetski film. Remek dela Andreja Tarkovskog koja su posvećena

transcendentalnoj drami egzistencije, duboki humanizam Kurosave i američkog filma

„njujorške osećajnosti“ kod Šlezingera, Kopole, Skorsezea i Šredera, evropski majstori Felini,

Antonioni ili Bunjuel, danas nemaju čak ni epigone. Tragovi svesti o tome šta bi film mogao

da bude opstaju samo u enklavama takozvanog autorskog filma i kod reditelja hermetičkog

izraza. U oba slučaja prijemčivi su samo za malobrojnu publiku.

…..Ako pojam umetnosti sadrži u sebi sve njene potencijale, pa i civilizatorsku misiju, onda

je umetnost naših dana zaista „senka senke“, čak možda i senka trećeg stepena i za nju je

kriza zajedničko i jedino određenje.

…..Politika je u svome najvišem značenju bavljenje opštim dobrom i, pre svega, utemeljuje

život društva sada i u budućnosti. Utoliko opštost jeste njen logički status a vrednosti njena

arhitektura. Neka od najznačajnijih filozofskih dela posvećena su promišljanju političke sfere

ili čak predstavljaju krunu velikih filozofskih sistema, kao što je to slučaj u grandioznih

stotinu godina nemačke klasične filozofije. Danas više nisu mogući intervjui kakve je pod

zbirnim naslovom „Agonija Evrope“ između dva svetska rata objavio Bogdan Radica. Više

niko ne konstatuje agoniju i, reklo bi se, ne razume šta to uopšte znači. Atrofiranje alarma da

sa našim svetom nešto nije u redu, da je kriza zahvatila sve regije postojećeg, predstavlja

ulazak u najdublju moguću agoniju čovečanstva – u krizu krize!

…..Dakle, ako su promišljanje i razgovor o najvažnijem opštem interesu, o poklapanju

Pag

e77

društvene realnosti sa pojmom čoveka i ljudske zajednice, po prirodi stvari u domenu

političkog uma, onda seme stanja koje smo nazvali krizom krize treba tražiti u principima koji

počivaju u osnovi političkog. Modernost u ovoj sferi počinje Rusoovom tezom da su svi ljudi

rođeni slobodni i jednaki u pravima. Dvostrukost vrhovnih vrednosti imaće svoj odraz u

razdvajanju puteva u političkoj teoriji i praksi. Pridavanje većeg značaja slobodi obrazovaće

liberalnu ideologiju. Jednakost, istaknuta za vodeće načelo, vodiće ka egalitarizmu političke

levice. U realnosti dvadesetog veka, liberalna društva štitila su svoje ustrojstvo odbranom od

pokreta koji su vodili u totalitarizam i negaciju aksioma slobode. Društva realnog socijalizma

su, sa još više predanosti, gušila politički i kulturni pluralizam, a slobodnog tržišta nije bilo ni

na gradskim pijacama. Epilog: zapadni čovek je sveden, kako kaže Markuze, na jednu

dimenziju, dimenziju potrošača, a čovek Istoka na uplašeno biće. Vrednosti o kojima je

govorio Ruso nisu se susrele i zaživele u organskom jedinstvu.

…..Ali, uprkos ideološkoj shizofreniji dvadesetovekovnog globalnog društva, postoji jedna

zajednička crta, zapravo jedinstveni antropološki deficit na oba politička pola. Ljudsko biće se

svodi na materijalni aspekt postojanja. Sloboda se na prvome mestu shvata kao sloboda u

vlasništvu i u sticanju. Ne treba prenebregnuti da su još kod Džona Loka, preteče liberalizma,

čovek i njegov svet pretežno posmatrani iz ugla vlasništva, pojedinac čak i kao vlasnik

samoga sebe. U socijalizmu jednakost je redukovana na jednaku raspodelu materijalnih

dobara. Da li je Rusoova teorija prirodnih prava drugačije mogla da završi kad je iz definicije

čoveka izbačeno ono što je upravo njegova specifičnost i njegovo najviše određenje – da je

čovek duhovno biće? Nije se pridavala važnost neposrednom iskustvu da ljudi često odustaju

od svojih interesa u korist drugih zato što su moral i altruizam, znanje, kontemplacija i

umetnost snažniji motivi od posedovanja. Zaboravila se Milova maksima da je bolje živeti

kao nezadovoljni Sokrat nego kao zadovoljna budala. Izgubilo se iz vida da su duhovne vrline

najviša tačka u hijerarhiji vrednosti i da, na primer, čin žrtve kao nedvosmislena negacija

materijalizma, zadobija najviše i najmasovnije poštovanje u društvu. Politički redukcionizam

je kompromitovao i samu ideju o prirodnim pravima i pretvorio je, u celini ili u njenim

razdvojenim polovima, u instrument i apologiju vlasti u modernome dobu.

…..Čovek odvojen od duhovnosti kao svoga najvrednijeg svojstva – to je nasleđe koje smo

preneli iz prethodnog stoleća. Hladni rat je završen, izbrisane su ideološke razlike između

Istoka i Zapada, razdoblje u kome živimo svakako možemo nazvati postideološkim, ali

shvatanje čoveka ostalo je tragično nepotpuno, kao što je i bilo. U pomućenom ontološkom

poretku kriza je osvajala nove regije stvarnosti i uznapredovala do potpunog odumiranja

signala za upozorenje.

…..Banalizovani čovek-interes ne razlikuje se suštinski od životinje, osim što su sredstva koja

koristi u procesu samoostvarivanja razvijenija nego u prirodnom stanju. Ako je logički

pokretač napretka bila sposobnost kritičkog mišljenja da uočava odstupanje bića od svoga

pojma, onda je kriza krize zlokobni nagoveštaj regresije. Uzalud stvaranje iluzije da je

civilizacijsko stanje redovno. Dežurna palijativna sredstva, kao što su briga za ljudska prava,

rodnu ravnopravnost, ekologiju, zdravu ishranu ili ugrožene životinjske vrste, ne mogu da

otklone strepnju da je dugo i uspešno putovanje kroz milenijume zaustavljeno. Pred nama se

otvorilo zastrašujuće pitanje na koje nema odgovora: kuda dalje, zašto više nema vedrine kroz

čiju beskonačnost bismo videli smisao i radost budućnosti?

…..Međutim, kao što je napred rečeno – u pojmu bića je život. Biće ne poznaje smrt. Ne samo

da nam uvek daje priliku, biće čudesno i nevidljivo bdi nad nama – sve dok u pomračenju

uma i u vrednosnoj pometnji suicidno ne odlučimo da prekoračimo granicu i ignorišemo krizu

krize. Ali, kao što je svest o krizi pojedinačnog bića uslov njegovog vraćanja u okvire svoga

pojma, tako isto svest da postoji kriza krize, da nam se neprimećeno i bez naše reakcije

dogodio raspad sveta, upravo predstavlja šansu. Kada nam se učinilo da je svet krenuo u

bespovratnu regresiju i da je kriza krize proždiruća tmina svega postojećeg nalik kosmičkim

Pag

e78

rupama iz kojih nema vaskrsenja, toga časa zapravo aktivira se alarm svih alarma i ponovo

nas upućuje da uočimo svaku pojedinačnu krizu – krizu etike, krizu nauke, krizu umetnosti,

krizu prava, krizu humanizma – i započnemo rekonstrukciju urušenog sveta. I na meta nivou

kriza odrađuje svoju konstruktivnu ulogu. Tako se čovek vraća u biće samo i vraća mu dug.

Savremenom čoveku dato je granično iskustvo i mogućnost da jednom zauvek prestane s

kompromitacijom smisla sopstvenog postojanja. Koliko god izgledalo da naše vreme svedoči

raspadanje sveta koji je s mukom izgrađivan kroz istoriju, a odvajanje čoveka od svoje suštine

ulazi u završnicu, zapravo se događa naš presudni susret sa čistim bićem. Sa te šekspirovske

tačke izbora, ako se odlučimo za biti, tek je moguća ponovna izgradnja sveta prema pojmu

čoveka. Od aveti ništavila kriza krize tako postaje putokaz opstajanja.

_ _ _ _ _ _ _ _

.

…..Ne postoje škola mišljenja ili intelektualni metron koji bi mogli da, makar približno,

ponude odgovor na pitanje kakav će izbor u Hamletovoj dilemi napraviti naše doba. Da li

je kriza krize kraj ili početak? Svako za sebe mora da potraži trag koji vodi prema skrivenom

srcu misterijuma. Koliko ljudi, toliko tragova.

…..Moj trag su jedan slikar i jedan fotograf. Lorens Alma-Tadema svoj opus ostvaruje u

drugoj polovini devetnaestog veka. Njegovo slikarstvo najpre se može svrstati u akademizam,

još primerenije – akademski realizam. Dejvid LaŠapel je američki „fine art“ fotograf

hibridnog stila koji on naziva kič, pop, nadrealizam. Snagu i raskoš svojih emocija

opredmetio je i u baletskom video-klipu u kome igra Sergej Polunin. Naš je savremenik.

…..Ako stavimo Alma-Tademine slike i LaŠapelove fotografije jedne pored drugih uočićemo

sličnost kompozicije. Slikar predstavlja prizore antičkog sveta, fotograf je sav u flagrantnoj

savremenosti, ali likovi koje prikazuju, pojedinačno ili grupno, nalaze se u gotovo istovetnim

životnim situacijama i u prostoru sa jednakim linijama perspektive. Uz malo kompjuterske

dorade mogli bi se zameniti autori. Osim…

…..Alma-Tadema stvara u epohi koja je stabilna i smirena, u kojoj se ne postavlja pitanje

krize. Filozofija, muzika, književnost i slikarstvo, kao izrazi samosvesti čovečanstva, dosežu

svoje zvezdane trenutke. Prirodno je da ovaj slikar u svoje delo unosi harmoniju i antičku

rafiniranost mere. A tu je sve što je ljudsko: igra, dremež, eros, dokolica, melanholija, odmor,

spokoj, sanjarenje, prijateljstvo, starost, poverenje. Ono što je najvažnije, tu je apsolutna

postojanost bića i vedrina neupitne budućnosti. Ni šuma od krize.

…..Na drugoj strani, već spektar intenzivnih boja kod LaŠapela ukazuje da su slične ljudske

situacije ovde pod temperaturom uznemirenosti. Energija prikazanog događanja otkriva da

likovi otimaju od trenutka sve što je moguće jer je nesigurno koliko će još potrajati.

Budućnost je neizvesna i svi žetoni bacaju se u igru koja se odvija sada. Radost je heroinski

delirijum, prijateljstvo ortakluk u razvratu, poverenje je spletkarenje, ples je obest a eros

skaredna pornografija. Moj trag koji vodi kroz LaŠapelove prizore ostaje nedorečen u

najvažnijem pitanju: da li ovaj fotograf i sam učestvuje u kulminaciji poricanja bića i bez

distance oslikava dekadenciju koja vodi u ništavilo, ili je poput ontološkog alarma upozorio

da su svetkovine Moloha terminalni stadijum krize krize.

.

…..Odgovora nema. Dovoljno je i pitanje.

Pag

e79

KRITIKA

Čedomir Ljubičić

O ALEKSANDRU NOVAKOVIĆU

.

.

.Kad je nebo vezano žicom

.

(Aleksandar Novaković: „Gloriosa“, Književna radionica Rašić, Beograd, 2017)

.

…..Zamislite novu reč za svako pojedinačno umetničko delo! U svakome od njih pojavljuje se

druga boja, i za svako od njih stvoreni su drugi nervi u mehanizmu čoveka.

…..U najnovijem romanu: Gloriosa, Aleksandra Novakovića (Beograd,1975) vrsnog i

priznatog multimedijalnog umetnika, intelektualca britkog jezika, nepokolebljivih stavova i

nepotkupljivih uverenja, temperamentnog pregaoca koga ne treba da brine konkretna vrednost

suda književnih autoriteta. Samo jedna nova reč bila bi nedostojna njegovog dosadašnjeg

opusa i nesumnjivog značaja u savremenoj srpskoj prozi tako da je najsvrsishodnije posegnuti

za onim što već postoji. Gromoglasni urlik i nepristajanje na pasivan odnos prema događajima

iz bližeg i daljeg okruženja, iz bliže i dalje istorije su te reči, te vodilje i putokazi, koje u

obilju boja iskrslih iz svake narativne celine ponaosob zaokružuju potrebu Aleksandra

Novakovića za pripovedanjem.

…..U svim dosadašnjim romanima Aleksandra Novakovića poetika plavetnila utkana je u

samu srž slobode i misli koja iz nje proističe. Tu i takvu misao ovaj stvaralac od svog prvog

do potonjeg dela neumorno i nepokolebljivo sledi.

…..U romanu Gloriosa, oslikani su oni porivi ljudskog bića koji se buni kada je nečije nebo vezano žicom.

…..Razabrati jedinstvo u raznovrsnosti ne znači ništa drugo do otkriti suštinu, a otkrivanje

suštine najpouzdaniji je pokazatelj inteligencije. Najviši stepen inteligencije je forma. A

forma je simetrija, red i određenost i to su, svakako, najbitnija svojstva i lepote i harmonije.

…..Upravo su ovi elementi noseći stubovi romana Gloriosa, isto koliko i dokaz da Aleksandar

Novaković u svom romansijerskom angažmanu sasvim sigurno ne pripada onoj vrsti autora

koji ne znaju da li se više plaše sopstvene hrbrosti ili ne mogu hrabro da priznaju sopstveni

strah.

…..Gloriosa, konceptualno originalna, tematski jezgrovita i ubojita pogađa čitaoca baš tamo

gde treba. U dah. Ne ostavljajući mu prostor za bavljenje nečim drugim osim magijom čitanja.

Pag

e80

…..Glavni junak romana Gloriose, je beogradski pravnik, bonvivan, fudbalski

reprezentativac, otmen i decentan, vazduhoplovni as Španske republike Božidar Boško

Petrović( u romanu Gloriosa – Duško Popović). Nikada potpuno zaboravljen, ali i nikada

dovoljno dopričan.

…..U Španskom građanskom ratu učestvuje od decembra 1936. godine u republikanskom

ratnom vazduhoplovstvu. Oborio je sedam fašističkih aviona i postao jedan od najpoznatijih

pilota iz redova internacionalnih brigada na strani predsednika španske republike Manuela

Azanje.

…..Gloriosa je sačinjena od osamnaest narativnih celina ili bolje reći očevidaca života, dela i

smrti Božidara Boška Petrovića.

…..Delovi tri ispovedne celine iz Gloriose na najupečatljiviji način donose živopisnost ratnih

užasa ali i demistifikaciju običnog čoveka i uzvišenog ideala. Donose snažan otisak istine da

koliko je čovek važan idealu – toliko je ideal važan čovečanstvu.

…..Božidar Petrović je diplomirao na pravnom fakultetu u Beogradu. U tom istom gradu se

zaljubio u avione i letenje i postao avijatičar. Sa služenja redovnog vojnog roka kao rezervni

oficir vojske Kraljevine Jugoslavije izašao je u činu poručnika. Fudbal je igrao u BSK – u,

Jugoslaviji, Vojvodini, kao i u fudbalskoj reprezentaciji Jugoslavije. Sa osećajem za pravdu,

humanost i solidarnost sa kojim je rođen i stasao u čoveka, zbog kojih je još kao dete dobio

batine od oca – žandarma, jer je branio nepoznatog mladog komunistu, otišao je, u najvećoj

tajnosti, u španski građanski rat.

…..U ispovednoj celini Filipa Dragovca, doktora, kapitena državne reprezentacije Kraljevine

Jugoslavije u fudbalu, komuniste ubijenog u logoru na Banjici od strane Srpske Državne

Straže Milana Nedića, Aleksandar Novaković nam donosi prvu veliku sliku vazduhoplovnog

asa, navalnog igrača, neodoljivog ljubimca uznosljivih beogradskih gospođica.

…..Znate, Duško jeste proždirao knjige i jeste pročitao Kapital ali mislim da ga, kao ni brojni

drugovi, nije ispravno razumeo. Razumeo je je revoluciju, diktaturu proleterijata, raspodelu

dobara ali dijalektički materijalizam nije. To je kao da ste hrišćanin koji zna za Novi ali ne i

za Stari Zavet. Ali on je znao da drugarski da sve od sebe, da razume i, još više, da se bori za

one koji su imali manje od njega a upravo je to srce svih stvari.

…..Nurija Cazals, jedna od likova u romanu sa najsnažnijom aurom heroine,katalonska

spisateljica i revolucionarka, Duškov saborac ali i ljubavnica, čitaocu jasno, precizno i

plastično dostavlja, kao u kakvojdobro zapečaćenoj koverti, dan i događaj koji će glavnog

junaka Gloriose preseliti u večnost:

…..Duško je znao da su fašisti često znali da glume da su pogođeni a onda kad se zaboravi na

njih, okrenu i zapucaju. Krenuo je za Fijatom jer je hteo da bude siguran. Fijat je, u stvari,

već bio fatalno pogođen i eksplodirao je dok mu se Duško približavao. Detonacija je slomila

krila Dušanovog aviona i bacila ga na susedno brdo. Poginuo je kako je i živeo – nepobeđen.

Mesec dana po njegovoj smrti na moju kućnu adresu u Barseloni je stigla crna kutija s

Duškovim ličnim stvarima. Bio je 18. Jul 1937. godine.

…..Aktivni učesnici španskog građanskog rata pokrivali su celu skalu političkih pozicija i

ideologija tog vremena. Frankova pobunjenička strana je uključivala fašističke falange,

karliste i legitimiste monarhiste, španske nacionaliste i većinu konzervativaca. Na

republikanskoj strani su se borili većina liberala, baskijski i katalonski nacionalisti,socijalisti,

staljinistički i trockistički komunisti i anarhisti svih boja.

Pag

e81

…..Treću najznačajniju narativnu celinu romana Gloriosa, čini ispovedni okvir majke Duška

Popovića (alter ega Božidara Boška Petrovića, udarne igle Fudbalskog Kluba Vojvodina iz

Novog Sada) Vide Popović u kome je strpljivo i brižno naslagano sve ono neoborivo i

neporecivo kada se povede razgovor o sudbini, čovekovoj ulozi u sopstvenom životu, užasima

rata, postradanjima, iskupljenjima i neoproštenim gresima:

…..Šta mu je prolazilo kroz glavu kad je gledao kako je gore?Kako je iz ovog doma stigao do

jalove rupe u nekoj nedođiji gde je bačen…I šta mu je trebala ta Španija? Ona i dalje postoji

a Duška nema.

…..Koliko god poneki narativni pejsaži iz Gloriose bili gorki, brutalni i nemilosrdni, što je,

možda, u literarnom svetu( ali i u vanliterarnom), onda kada je nečije nebo vezano žicom –

normalno, čitav roman vezuje jedna druga mnogo manje opasna žica – ljubav. Ne ljubav iz

romantičarskih pobuda, ne ljubav koja će nesvesno naivna slaviti život i onda kada nema šta

da se slavi, ne ljubav koja je ljigavo slatkasta i komercijalizovana zahvaljujući moru prosutih

imbecilnih floskula sa namerom da postanu definicije. Ne, to nikako ne!

…..Aleksandar Novaković kategoriju ljubavi poistovećuje sa kategorijom slobode ali

nenametljivo,na momente stidljivo, a u svakom slučaju sa namerom da zamračene umove

prosvetli istinom da su ljubav i sloboda jedno. Jedno ne isključuje drugo i jedno bez drugog

ne biva, ne funkcioniše.Jedna pesma ako nije ispevana iz ljubavi prema njoj nikada neće biti

tačna, a ako je ispisana iz ljubavi – nikada neće biti pogrešno prikazana, jer su deformacije

ljubavi vernije nego i najveća matematička tačnost.

Pag

e82

Gordana Vlahović

O DIMITRIJU TASIĆU

.

.Ono što se otkriva našem pogledu

(Dimitrije Tasić: Dno i sjaj, Neopres, Beograd, 2017)

.

…..Dimitrije Tasić, novinar, urednik listova i časopisa, izdavačke kuće BIGZ, saradnik i

urednik emisija iz kulture, magistrirao je radom (1978) O neizrecivom u poeziji Dušana

Matića. Magistarski rad poslužio mu je kao osnova za obimnu književnu studiju o Matiću

nazvanu Dno i sjaj. Naslov je izveden iz Matićevog stiha Da se dodirne tamno dno i

neizrecivi sjaj života(iz poetske knjige Laža i paralaža noći). Podnaslov (pomenuti

magistarski rad) tematizuje knjigu, a nazivi poglavlja koja Tasić grupiše u tri dela uzeti su iz

naslova Matićevih eseja.

…..Čitalac na prvim stranama knjige usmeren je ka ključnom pojmu – neizrecivom, u koji se

uključuje misao koja izmiče, nepouzdanost saznanja, te pitanja bez odgovora. Pogled u

nedogled drama je izricanja neizrecivog, uz zlatnu prašinu reči, traganje za poezijom koja je

„hleb svih ljudi.“ Tasić navodi problem neizrecivosti kod Matića kao problem saznanja i kao

problem izraza. Ivica saznanja je nepotpuna, a moć pesničkog govora tajna slutnje, sugestije,

skrivenosti.

…..Prateći Matićev životni put, tog „budućeg čoveka“ (D.T.), autor ističe godinu 1898,

godinu smrti Stefana Malarmea i godinu Matićevog rođenja; a Malarme će biti Matićeva

literarna simpatija. Ta godina je i godina rođenja Rastka Petrovića i Desanke Maksimović.

Otvaraju se vrata beskraju. No, Matić će kasnije zapisati da je roditi se slučajnost, jer „bilo je

hiljadu razloga da ne postojim. I ja, evo, postojim…“ Prve tri godine života – neizreciva

tišina, nikakva uspomena, nikakav znak. Kasnije, značajne su:

– 1914 – iz Šapca u Kruševac, pod Bagdalu;

– 1915 – sa sedamnaest godina, albanska golgota;

– poratno parisko intelektualno sazrevanje i nadrealistički zanos (Spinoza, Niče, Volt Vitmen,

Bodler, Malarme, Breton), Matićev široki „proplanak uma“;

– 1930 – ozvaničen nadrealizam u Beogradu koji postaje kosmopolitski, a Matić, sa još

dvanaestoricom, vatreni zagovornik nadrealističkog duha;

– književne deobe i polemike između dva rata; atmosfera pobune i revolta;

– logor na Banjici 1942.

…..Tasić navodi Matićeve knjige, eseje, članke, romane, aktuelne dnevne zapise, pisma,

razgovore, te čitajući ih provodi čitaoca kroz nemogući život koji jeste. A u njemu, životu, su

ukus stvarnosti, mnogolikost, mnogobitnost, kritika života i neizreciva čar, sjaj i tamno dno.

Pag

e83

…..Autor nastoji da dokuči to pesnikovo otvaranje ka nedovršenom beskraju. Traga za

tamnim i sjajnim tajnama života kroz Matićeve pesničke i prozne tvorevine u kojima je

eksplicitno poimanje nedorečenosti i neizrecivosti a da „razlozi ne dopiru uvek do korenja

bića.“ Uočava Tasić dramu izricanja prisutnosti neizrecivog kod mnogih stvaralaca (od Orfeja

i njegovog donjeg sveta, te kod Bodlera, Hartmana, Isidore Sekulić, Sartra – malo okasnelog

priznanja, ali priznanja, ipak). Prisutno je i u muzici, na primeru Vladimira Jankeleviča

(Muzika i neizrecivo). Za Dušana Matića život je ono ogromno i strašno, i u isti mah krhko i

nežno. O tajni postojanja i tajni nestajanja ne zna se mnogo, samo se sluti da ne bi nestalo bar

trunka svetlosti tamo gde prestaje njena moć.

…..Dimitrije Tasić, govoreći o poetskoj neizrecivosti, posvećuje joj celo poglavlje, beležeći

istorijat odnosa prema reči i poeziji, kroz vekove, od Orfeja do nadrealista. Po jednom od

mitova Orfeja je Zevs ubio gromom zato što je „pevao“ božanske tajne. Za njim se pominju

Homer, Platon, Aristotel. U srednjem veku hrišćanski bog je jedina, i neizreciva istina, a

govor poezije je lažan. Renesansni čovek otkriva višeznačnost reči (Dante), a Hamlet izriče

ono čuveno: „Ostalo je ćutanje“. U Dekarta je logika uma a u Paskala logika srca. Matić bira

Lajbnicovo „dodirivanje krajnosti“ i „ostatke ćutanja“ (nije praznina, no se ne može sve

izreći). Kod romantičara je poezija iznad svega i predavanje beskraju. Po Hegelu poezija je

samo „oduševljeni duh“, a prava saznanja su u religiji i filozofiji, dok Kjerkegor traži

konkretnu istinu, ali je nije dosegao. Niče uzvikuje: Bog je mrtav, ali „vetar podozrenja“ ne

staje, pa ni Marks ne miruje.

…..Tasić radoznalog ali i strpljivog čitaoca dovodi do modernih pesnika koji i dalje traže

neizrecivo sa novom svešću (Bodler, Rembo, Lotreamon, Malarme), taj isti Malarme koji

ostavlja stihove:

…a zatim neki Malarme je postojao

tvrdio je da i beline govore…

…..Neostvareni je san pesnički: da će naći apsolutnu reč, reč za stvar koja ne postoji. Matić,

nadrealista, iz sna, iz simbola. Neće da imenuje stvari, već samo da ih sugerira. I Blok će biti

nesrećan zbog saznanja o granicama, a futuristi pokušavaju da uhvate smisao ili tajnu u zvuku

a ne u reči određenog značenja u pojmu. Kod nadrealista svemoć sna vrhunac je poezije,

blesak munje ujedno je i njena tama; tražilo se „šesto čulo poezije“, čulo za neizrecivo.

Crnjanski nam Sumatrom nudi novu osetljivost, Rastko Petrović otkrovenje, Vinaver traženje

„tajanstvene saopštljivosti“, Nastasijević maternju melodiju kojom se otvara ono što je

najmuklije u biću, Ujević magiju poezije koja peva čoveka kako „prisluškuje zvukove vasione

tajne.“ Za Matića je na prvom mestu život pa lepota tek zatim dolazi.

…..Svoje teze Dimitrije Tasić dokazuje primerima iz Matićevih knjiga. Obrazlaže da pesnička

traženja neizrecivog prati svest da se tom traženju ne sagledava kraj. Citira Matića: I znaš da

moraš znati što ne znaš i saznati putem koji ne znaš (Da imenuješ senke zvezda, Bagdala).

Kako se čovek stalno menja te i svest, onda i poezija mora da izmišlja „novi govor za nove

prisustvo.“ Istina se ne poseduje, ona se traži mišlju, akcijom; mišlju i životom. Poezija ima

svoju istinu, svoju tajnu, ali potiče iz života i vraća se životu. Poezija u stvari ritmuje same

izvore, samo korenje naše egzistencije i obznanjuje ih ljudima (Matić: Nova Anina balska

haljina). Dva su po Tasiću osnovna Matićeva stava: „Samoća poezije ali i zajedništvo pesnika

s ljudima.“ No, pesma uvek kaže više nego što reči po sebi govore, uvek govori drugo, a ne

ono što je direktno imenovano. I kad govori o stvarima, ne govori o njima: Isto to, samo malo

drukčije (Matić). Insistira Tasić uz navođenje primera iz svetskog pesništva, iz teorije

književnosti i Matićevih dela da imenovati i pesnički izricati nije isto, te ono u knjizi

Pag

e84

dominantno izricati neizrecivo jeste rodbinska ukletost (Isidora Sekulić) pesnika i poezije.

Onaj je to skriveni govor poezije koji peva tajnu ali je ne otkriva.

…..Autor studije tumači kod Matića pitanja istine i zablude, tzv. „pluralizam istine.“ Našto ta

kopija stvarnosti kad smo u posedu iste, pita se Matić u Novoj Aninoj balskoj haljini. A

neizreciva je mnogolikost dana i časa, i trenutka, te života, a onda i pesničkog izraza.

Sizifovsko je uranjanje u dan, u nemogući život koji jeste, to neizrecivo polje mogućeg.

…..U pokušaju da dokuči suštinu Matićevog stvaranja, Tasić naglašava:

– Bitka oko zida, bitka je same egzistencije, stvarnog i nestvarnog, postojanja i nepostojanja,

pitanje je tajne koja u sebi nosi sve druge tajne;

– bitka oko zida, između mogućeg i nemogućeg u izmicanju misli dela;

– jedina apsolutnost kod Matića je apsolutnost ljubavi, neizrecivo volim, volim jednine i

množine, vremena sadašnjeg;

– traga se ne za „sivom jasnoćom stvari“ već za onim iza;

– neizrecivost sveta je u neizrecivosti pesme, u jeziku koji ne imenuje, već sugeriše, u ehu

reči, a ne u samim rečima, te i u tišini koju one donose;

– vođenje u saznanje i san;

– pevati i živeti; pratiće Matića tamna svetlost dna i neizrecivi sjaj života, sve uz ostatke

ćutanja i eho reči.

…..Dimitrije Tasić jedno poglavlje naslovljeno Nemoguće ili zadržano bekstvo

neizrecivogposvećuje nastanku nadrealističkog pokreta, nalazeći sličnosti i razlike između

francuskih i srpskih nadrealista. Matić, te i Đorđe Kostić korene srpskog nadrealizma vide u

danima rata i stradanja na „putu – rasulu“ preko Albanije, u „raspolućenoj stvarnosti“, i zarad

demistifikacije građanskog sveta, a u povezivanju sa marksizmom. On, taj pokret naš

samorodan je, no ne isključuje se veza sa francuskim.

…..Bilo je perioda prekida Matićevog pevanja: vreme Gernike, krvave Španije,

glasnogovornika Hitlerovih, kad slobode nije bilo za život, pa ni za reči. Trajalo je ćutanje

kad jezivu stvarnost rata reči ne mogu da pokriju, sve dok nit života ne zabruji. Nije slučajan

iskaz:

ja ne mogu da ćutim

ja sričem ovaj vek

…..I nepotpuno, nesigurno sriče. Nije sam u svojoj misli jer, njegovo je: Mislim, dakle

postojiš(cogito ergo es); postoji drugi, kome govori. Tajni plamen, dah života, makar da je,

ipak, bio.

…..Pesmama More, Talas, Buđenje materije peva buđenje večne, praiskonske materije, po

Tasiću je to „laso najdalje zavitlan u nedovrešeni beskraj.“ U pobuni protiv „sive jasnoće“,

pred tajnama sveta. A nedremljivo oko bdi i otkriva novo i drugo, i gleda neizrecivi svet.

…..Knjiga Dno i sjaj jeste precizno, temeljito, sveobuhvatno obrazlaganje postavljenih teza

pronalaženjem primera u Matićevim delima, ali je u velikoj meri kretanje po istoriji

književnosti, upoređivanje i otkrivanje sličnosti i oponentnih stavova u odnosu na Matićeve.

Pag

e85

Pronalazi filozofsku dimenziju Matićeve poetike. Neiscrpna je literatura korišćena pri radu na

knjizi: originalna dela Matićeva, prevodi, članci, eseji, studije o Matiću, sve navedeno na

devet strana na kraju knjige. Bez namere da ko bude izostavljen, ali je sjajno što su korišćeni

tekstovi odličnih poznavalaca Matićevog dela Jovana Hristića i Draška Ređepa, prijatelja,

poznavalaca i tumača Matićevih ideja o snovima, tajni sveta, neizrecivosti, danas i ovde, i još

ponegde.

…..A sve što je pisac ovog teksta prevideo ili nedovoljno izrekao objasniće Matićem:

Znam

Volim

I neću znati da kažem…

Pag

e86

Ilija Bakić

O ALEKSANDRU B. LAKOVIĆU

.

.

Gusto tkanje (nepouzdanih) ispovesti

.

(Aleksandar B. Laković, Kad kuće nismo zaključavali, edicija SENT, Građanski forum, Novi

Pazar, 2017)

.

…..Knjiga „Kad kuće nismo zaključavali“ romaneskni je prvenac Aleksandra B. Lakovića

(1955) zapaženog pesnika i kritičara, antologičara i urednika. Znatiželjni čitalac kome je

poznat Lakovićev poetski opus svakako će na stranicama romana potražiti odjeke autorovih

stihova i, čini se, to njegovo očekivanje neće biti iznevereno. Pesnika i romanopisca vezuju ne

samo tematska interesovanja već i obraćanje pažnje kako na velike tako i (možda i više) na

male, obične stvari, odnosno sveprisutna primirenost tona i jezička preciznost. Konačno, kako

je to u pesničkim knjigama gde su svaka pesma i svaki ciklus delići velike slike odnosno

komadići mozaika, lepo sami za sebe ali, istovremeno, lepi i kao deo celine (za razliku od

zbirki koje ostaju, kako im ime kaže, skup istovrsnih ali i raznorodnih segmenata), tako u ovoj

knjizi – „podeljenoj“ u cikluse – priče sjaje kao zaokruženi, završeni komadi koji se, pak,

postepeno, kako čitanje odmiče, slažu, sada kao fragmenti, u jednu životnu priču koja je, opet

(kao i svaki život), žiža, tačka prelamanja u prolaznoj sadašnjosti, tačka sabiranja, sastajanja

različitih prošlosti i rađanja (mogućih) budućnosti.

…..Sledstveno tome, da nije bilo prađeda i njegovog postojanja na crnogorskom kršu ne bi

bilo ni seobe 1920-tih u Metohiju, u selo Dobrušu, niti bi se krčile močvare, ne bi bilo ni oca

ni njegovog tragično poginulog brata u poslednjim danima rata, niti pripovedača koji će

svojim očima gledati – mada ne uvek i razumevati viđeno – kako nestaje staro vreme a rađa

se, razvija, dešava novo doba koje porodicu vodi u Peć, Prištinu, Kragujevac, Beograd…

…..U ovo prostorno-vremensko-porodično tkanje upliću se, živi i mrtvi, prisutni i odsutni

(pored predaka, roditelja, braće i sestara) rođaci, kumovi, tetke, prijatelji, profesor, poštar,

kućni ljubimci, televizor, biblioteka, bolesti, snovi, poplave, želje, stvarnosno i onostrano.

Pojedini akteri imaju svoje samostalne priče a, potom, iz njih odlaze u sledeće kojima su,

nominalno, junaci neki drugi ljudi. Poneko se, opet, više puta pominje uzgred, kao „sporedni

lik“ da bi, konačno, stigao do svoje verzije događaja mada ima i onih što će svuda biti i ostati

samo pomenuti, samo „statisti“.

…..Život, uostalom, ima nerazaznatljive puteve a događaji i nečiji doživljaji vremenom se

razotkrivaju kao sticajevi (ne)sretnih okolnosti na koje se može uticati vrlo malo (ili ni toliko).

Kakva bi nečija životna priča bila da nije bilo pogibija ili zadesnih smrti, da se neko nije

našao baš tamo gde je bio i povukao obarač? Da đed nije unuku darivao novac za knjige, da se

baba nije plašila da će načinom odlaska sa ovog sveta obrukati familiju, da nije bilo čudnog

Pag

e87

osionog rođaka ili Malog koji će u dalekom svetu postati slikar? A šta je tek sa smrtima od

malarije i sušice koje su čitave kuće u novom zavičaju iskorenile? Šta je sa očima isplakanim

za umrlim sestrama i braćom? Konačno, šta je sa navalama neobjašnjivih slučajnosti, sa

naziranjem zaumnih principa sudbina koji se iznenada predstave zbunjenom čoveku?

…..U svim vremenima, svejednako teškim, gorkim, životnih je radosti (bilo i jeste) malo,

teško dolaze a brzo nestaju. Jednako tanana je i žiška samog postojanja, rađanja, odrastanja i

nalaženja sopstvenog mesta u selima, gradovima, među rodbinom i susedima u vremenima

smutnim, ratnim i poratnim, koja donose nove vlasti, nove običaje i zabrane. Postojanje i

opstajanje imaju cenu koja se mora platiti spaljenim selima, izdajama i pogibijama, mukom da

se zaradi hleb, da se odoli iskušenjima i sačuva čisti obraz, sopstveni i porodični.

…..Autor o svim tim malim a opet krucijalnim činjenicama, o prošlosti i svakodnevici i

odjecima koje će ostaviti, piše bez afektiranja, pompeznosti i (melo)dramatičnosti, bez

ostrašćenosti koja bi zamaglila realnost, sa distanciranošću koju nosi protok godina i decenija.

Niti njegovih priča vode ga napred i nazad, uz i niz strelu vremena ali ih on vešto spaja u

široku sliku. Otuda je začudno i zbunjujuće povremeno pominjanje pripovedačeve sklonosti

da ponešto zaboravi, jadikovanje nad nemogućnosti da se do tančina razabere u tkanju

vremena. No, ova nepouzdanost biva „opravdava“ u finalnom segmentu koji sve prethodne

spaja u romanesknu celinu (pa dotadašnje priče postaju poglavlja romana) istovremeno

postavljajući pitanje na koje nema (ili nema konačnog) odgovora – može li se spoznati

totalitet postojanja, može li se izračunati suma, rezultat svih prošlosti i sudbina? Ili je svaka

priča, po svojoj prirodi, ograničena, jednostrana, delimična? Ljudski nesavršena?

…..Laković ispisuje priče kao da su one ispričane na nekom intimnom porodičnom

okupljanju, za stolom ili kraj ognjišta. Ne trudi se da svaku pripovednu liniju okonča u istoj

priči-poglavlju u kojoj ju je i započeo (jer će to uraditi u nekoj drugoj priči-poglavlju). Njegov

jezik je jasan a iskaz neposredan i zadržavan brojnim zarezima koji „teraju“ na zastajanje koje

bi koristio i sugestivni govornik kako da bi udahnuo tako i da bi uvećao uzbudljivost i

uverljivost svoje priče, podcrtao značenja i znamenja koja se pomaljaju iz zbira ljudskih,

pojedinačnih i generacijskih postojanja i trajanja, dugih ili kratkih, zdravih ili bolesnih,

srećnih ili paćeničkih ali uvek veličanstvenih u svojoj neponovljivosti.

Pag

e88

Milica Milenković

O IRENI PLAOVIĆ

.

.

Trka lirskog tela u trideset i jednom dahu

.

(Irena Plaović, Veliko toplo, Brankovo kolo, Sremski Karlovci 2018)

.

…..Ako je samo pesmi dato da razgovara sa pesmom i da je razume, nije li svako pisanje o

poeziji neizbežno pesmotvorno, makar u mogućnosti? Ovim dilemom otvaram turnir

tumačenja nad neponovljivim uzbuđenjem pesmom i jezikom koje mi je donela zbirka Veliko

Toplo Irene Plaović.

…..Pesničko ostvarenje Irene Plaović nudi nam se kao zbirka-poema, izazov-trka koju treba

doživeti u (trideset i) jednom dahu. Lasciar le cose celesti, kao prolog, i Prezrite zaključke,

kao epilog, čine neimperativni interpretativni okvir, čime se može objasniti to što autorka

uvodne i zaključne pesme smešta u zagrade.

…..Veliko Toplo preporučljivo je čitati na nogama, u pokretu i naglas, uz disanje pažljivo

usaglašeno sa ritmom osmeračkih dahova. Ljubiteljima poezije koji ne mogu da se pohvale

nužno zavidnom fizičkom spremnošću skrećem pažnju na to da se gotovo svaki galopiorajući

dah završava svojevrsnim misaonim smirajem (I sve se miri u meni). Iskreno radovanje

jezičkoj melodičnosti i suštinsko prepuštanje njegovoj ritmičnosti, eto to postaju odlike trkača

koji se prepusti izazovu.

…..U ukupno trideset i tri pesničke deonice, Veliko Toplo govori o svim mogućnostima i

nemogućnostima za hvatanje koraka sa samim sobom, o sustizanju i o preticanju sebe. Dok

dahovi galopiraju beskrajnom stazom asocijacija, telo koje se takmiči u trci samootkrivanja –

lirsko telo – izlazi iz sebe da bi progovorilo o jezičkim odjecima svega što ga je oblikovalo.

…..Telo se suočava sa svim dokazima svog iskustva iščitavajući na sebi zatečene tragove

burnih traganja tokom proleća i leta, dana i noći, u svesti i u snu. Ono istrčava iz sebe da bi sa

sobom i o sebi progovorilo. Seća se gradova, obroka i njhovih ukusa i oblika, dodira, knjiga i

tekstura nekih drugih tela. Koliko ih se seća, toliko ih i domaštava. Ono se takmiči sa sobom

da bi se samootkrilo – ne bi li utvrdilo gde prestaje koža, a gde počinje jorgan – ne prestajući

da priziva i preispituje svoje nagone i nakane. A kako lirsko telo progovara? Kroz jezičke

eksplozije ukroćene u dahove.

…..Dahovi su nizovi reči o voljenjima i propadanjima, o ljubljenjima i otrganjima, o

unutrašnjim sprintovima koji se istrčavaju po nekim neminovnim zakonima postodrastanja. U

njihovom galopu iščitavaju se spoznaje kojima se pristupa nevoljno ili uz uzbuđenje, a do

kojih se na cilj stiže odranih kolena. A šta su kolena ako ne mesto na koje se spušta brada kad

se umorno telo sklupča posle trke i savije ka sebi? Kao lavina jakih senzacija koje se kotrljaju

preko jezika, ovo je knjiga koja se ne čita samo kolenima, već i nepcem, i koja se usvaja po

Pag

e89

zemljotresu među kukovima. Trka stihova čija se brzina oseća pod prstima i čije se tekstualne

teksture udišu.

…..U ritmu jednog disanja odvija se pesmotvorna igra asocijacija. Iz pesničkog tela cede se

značenja koje srču sile nepravedne neutoljenosti i grešne prezasićenosti. Jezik udara u nepce i

odzvanjaju i reči i ukusi. Veliko toplo stavlja se u pogon na enegiju erosa, ono okuplja i

raslaže, ono tvori i razara. Veliko toplo je samo jezik.

…..Ova zbirka govori nam o gorostasnostima jezika koji je jak i moćan čak i u svojim

nemoćima, jer toposi neizrecivosti niču svuda po grlima kao plikovi požude. U ovoj trci

dahova, moguće je sasvim lako izaći iz svih mesta, doba, doba i ukusa, ali ne i iz jezika svog

tela. Jedino taj izlazak je kršenje bića i kršenje pravila. Uostalom, i dobro je što jezik

utelovljuje, jer sve su najbolje stvari potpuno izmišljene.

…..Šta je Veliko Toplo ako ne i strašna milina, duboko propadanje u sebe od koga se

sunovraćuje krvni pritisak i pročešćuju otkucaji srca? Veliko Toplo dolazi i obuzima telo

čijim krvotokom kruži poezija. Veliko Toplo je i nagoveštaj spokoja koje guta i tupi oštrice da

bi zaštitilo telo koje tek dorasta razumevanju mraka.

…..Irena Plaović u dahovima zbirke Veliko Toplo sa mnogo snage u grlu i stomaku peva o

sazrevanju, prezrevanju i nedozrevanju. Sasvim jasno postaje da, ako je bar nešto saznatljivo

u pojmu svoje beskonačnosti, to mora biti telotvorna moć pesmotvornog jezika. Jedino je biće

koje traži svoje uporište u sili poezije, ono koje nikad neće izgubiti sebe. Ova knjiga-pesma

koja je pobedila svesku uverava da je moguće izaći iz sebe i s radošću se sebi vratiti. Jedino,

međutim, ako je na tom putu odlaska vođa jedno Veliko Toplo. Na kraju, kao uteha, ostaje

određenje poezije kao prilike za samoiščitavanje i za samozaborav. Ova dva puta nikako nisu

postavljene mimoilazno, naprotiv, ujedinjeno nas vode ka odgovoru na pitanje kako se postaje

i biva samim sobom.

Pag

e90

DRAMA

Semir Gicić

JA PO SVOJE DOĐOH, A TI VIDI ŠTA

ĆEŠ!

LICA:

SVETISLAV JAKOVLJEVIĆ – odiše samopouzdanjem, iako mu sa-vest nije najčistija.

Naizgled naivan i uljudan gospodin, a u suštini ote-lotvorenje pakosti.

DUBRAVKA JAKOVLJEVIĆ – njegova žena. Po količini teksta i igre njena bi uloga bila

relativno glavna. Zapovedvičkog držanja, ži-vahna, okretna. Naizgled snažna ženetina, ali

srčani bolesnik. Po zani-manju kasirka. Malerozna i sujeverna. Žali se na svoju sudbinu, jer je

njena sudbina, sudbina njene porodice.

DUŠAN JAKOVLJEVIĆ – sin. Šta može kad mu se uvek desi da naiđe u nezgodno vreme i

kaže ili uradi ono što ne treba. Večiti puber-tetlija. Po zanimanju, bez zanimanja. Po

obrazovanju, bez obra-zovanja.

SANDRA JAKOVLJEVIĆ – Nosi epitet osvetnika, ali joj to nikako ne leži. Naizmenično

plaha i bojažljiva, odnosno, snalažljiva i nesna-lažljiva. Da nije nje, ne bi bilo ove drame.

MALER BELAJBEG – advokat. Čovek neodređenog stasa.

.

.

ČIN PRVI

I

Pag

e91

VREME: Današnje, dakle, teško.

MESTO: Dnevna soba porodice Jakovljević.

(U pozadini su dva velika prozora i ulazna vrata u sredini. Levo su vrata spavaće sobe, a

desno sinovljeve sobe.

Dnevna soba je prostrana, uređena na srednjostaleški, klasičan način. Različiti komadi

nameštaja za sedenje, daska za peglanje uz prozor, usisivač, ogledalo na zidu i mnogo

nesvakidašnjih detalja protiv uroka razasutih po sobi kao što su na primer: potkovica, zečji

repić i slično. Posle male pauze čuje se Dubravka kako doziva sina. Približavaju se ulaznim

vratima.)

DUBRAVKA (off):

Dušane, stani, Dušane! Čuješ li šta ti pričam!?

DUŠAN (uđe):

Ne želim da te čujem, ostavi me na miru.

DUBRAVKA (Uđe i ona i hiteći dojuri do police sa lekovima. Popije lek i čašu vode.

Duboko uzdiše):

U grob ćeš me oterati. Nemoj mi stajati s leve strane, rekla sam ti!

DUŠAN:

Nema potrebe za tolikom panikom.

DUBRAVKA:

Nema? Uhvatila sam te sa Simonidinom ćerkom u hodniku kako se cmačete. Ščepam te za

vrat, tebe baš briga. Nju još manje. Treba da vas komšije vide, pa da nas ogovaraju do

sudnjega dana!

DUŠAN (hladno i nezainteresovano):

Nek’ ogovaraju.

DUBRAVKA (uviđa da je bolje da spusti loptu i udeli majčinski savet): Kako ti to nije

dovoljno? Planira da mi se u kuću uvali. Rospija mršava…niskobudžetna.

DUŠAN:

Nije mršava. Cura je manekenka.

DUBRAVKA:

Manekenka? Pa i majka joj je bila manekenka, pa se manekenisala sa svima. Ova je na nju

povukla. K’o tapacirani kostur.

DUŠAN:

Sa njom nije ništa ozbiljno.

Pag

e92

DUBRAVKA:

Znači, ovo ti je bilo prvi put?

DUŠAN:

Ma, jok. Po’vatamo se tu i tamo.

DUBRAVKA:

Pu-pu-pu. Pomeri se s mesta.

DUŠAN:

Lepo meni, njoj još lepše. Ako znaš na šta mislim?

DUBRAVKA:

Pored svih cura na ovom svetu, naš’o si rengenski snimak da ’vataš. Hoćeš da se zaraziš? To

prekidaš odmah. Bez žalbe, bez polemike. Gotovo! Kuku meni, struju nisam platila.

(Krene u sobu. Čovek prođe pored nje, ne obazirajući se na svađu. Ona zastane, a on otvori

vrata).

.

.

.

II

DUBRAVKA (suprugu):

Gde ćeš?

SVETISLAV:

U lov.

DUBRAVKA:

Tek tako, Svetislave. K’o pored groblja.

SVETISLAV:

Šta da vam radim? Svako treće popodne, priča je ista. (Dušanu): Nisi valjda u mojim kolima?

DUŠAN:

Danas nisam.

DUBRAVKA (Suprugu):

Tebi je samo do auta. Tako mi Boga, poješću vas žive. Dovde ste mi došli! Nemoj mi stajati s

leve strane.

Pag

e93

SVETISLAV:

Sa kojom si ga uhvatila jutros?

DUBRAVKA:

Sa Simonidinom ćerkom.

SVETISLAV:

Sa onom unicefkom?

DUŠAN:

Ma takve su manekenke danas.

SVETISLAV:

Kazni ga, Dubravka!

DUBRAVKA:

Tako, dakle. Ja, koja sam srčani bolesnik, da ga kažnjavam, a ti ćeš da ideš u lov. Nisi ga

kažnjavao kad je ponavljao, skinuo mrak sa četrnaest godina, bežao od kuće, pušio travu,

tuk’o se u kafani, pov-raćao želudac od alkohola. Tek kad si ga uhvatio da ti orgija u kolima,

kaznio si ga.

(Otera ga napolje i zalupi vrata).

.

.

.

III

DUBRAVKA:

Dakle, tu smo stavili tačku? Je li?

DUŠAN:

Gde?

DUBRAVKA:

Bože, uzmi me, nemoj da me čeputaš. Pu-pu. Sa onom ofingerkom si završio? Je li?

DUŠAN:

Gotovo.

DUBRAVKA:

Zakuni se.

Pag

e94

DUŠAN:

Umrla ti, ako lažem.

DUBRAVKA(Zarida):

Kuku! Povuci se za uvo! Brzo! (Dušan posluša neredbu) A sad se lepo zakuni.

DUŠAN:

Kunem se.

DUBRAVKA:

Ne držiš ukštene prste?

DUŠAN:

Ne.

DUBRAVKA (konačno odahne):

Lep si, a uvek naletiš na neke, Bože me prosti… šlogirane karanfile. Te će ti ženske doći

glave. Samo misliš na onu stvar. Baksuze. Nije čudo, rodila sam te na mali utorak.

DUŠAN:

Idem, jer opet počinješ sa svojim sujevericama (Odlazi).

DUBRAVKA:

Ćuti. Nisam sujeverna, samo realna.

DUBRAVKA: (Dušan izađe. Mala pauza). Kuku meni, struju nisam platila. (Ode i ona).

.

.

.

ČIN DRUGI

.

I

(Žena usisava u dnevnoj sobi. Neko zvoni. U prvi mah ne čuje zvono. Posle par sekudni, čuje

zvono i doziva sina da otvori.)

DUBRAVKA (Iz sveg glasa, usisivač i dalje uključen)

Dušane, čuješ li me, Dušane! Neko zvoni! Dušane!

DUŠAN (Dođe):

Pag

e95

Šta je?

DUBRAVKA (još glasnije):

Neko zvoni! (Kad vidi šta je obukao, ugasi usisivač). Četvrtak ujutro, on obukao crvenu

košulju. Pa, jesi li normalan?

DUŠAN:

Aman, majko.

DUBRAVKA:

Ćuti sad. Raspravićemo posle. Sad otvori vrata.

(Sin otvara vrata i razgovara sa nekim. Žena nastavi sa usisavanjem. Par sekundi posle, on se

vraća egzaltiran. Ona ugasi usisivač i pakuje ga).

DUBRAVKA:

Kakav ti je to osmeh? K’o da si spav’o sa ofingerom u ustima. Ko je bio?

DUŠAN:

Bila. Žensko. Mislim, nije bila. Tu je! Znaš kakva riba. Ludilo, kevo!

DUBRAVKA:

Kakva keva, jezik pregrizo. Pu-pu. Povuci se za uvo. Čuješ šta ti kažem? U grob ćeš ti mene

oterati sa tvojim fuksama.

DUŠAN:

Nije moja.

DUBRAVKA:

Pa, šta hoće kog đavola, ovako sabajile?

DUŠAN:

Traži tatu.

DUBRAVKA:

Šta hoće, more?

DUŠAN:

Traži tatu.

DUBRAVKA:

To sam već čula.

DUŠAN:

Pa, što pitaš opet?

Pag

e96

DUBRAVKA:

Mislila sam šta hoće od tate?

DUŠAN:

Kaže, to će njemu reći. Šta ja znam? Njegove švalerske igrarije su isključivo njegove.

DUBRAVKA:

Pu-pu. Pomeri se s mesta.

DUŠAN:

Šalim se. Gde je tata?

DUBRAVKA:

Juri kučiće i mačiće po šumama. Nije se još vratio iz lova. Uvedi je, a ja ću ga zvati. (Žena

ode da telefonira i usput komentariše). U deset ujutru je našla da ga traži i to kad moram da

idem na posao. Kuku meni, struju nisam platila.

(Sin otvara vrata i uvodi lepu, negovanu i tananu curu od dvadeset i kusur godina. Sin je

šarmira).

.

.

II

DUŠAN:

Uđi. Sedi, sad će on. (Ona sedne). Ti si?

SANDRA:

To ću njemu reći. A vi ste?

DUŠAN (duhovito):

E, to će ti on reći. Ha-ha-ha. (Duga tišina). Odavde si? (Ćuti, pa kaže, računajući da je fazon

smešan). Aha i to ćete njemu reći.

SANDRA (promumla):

Mmmm… da.

.

.

III

DUBRAVKA (Dolazi. Odmeravajući gosta):

Pag

e97

Dobro jutro! (Pošto nema odgovora, pokušava da dozna ko je dotična osoba): Mogu li ja

nekako da vam pomognem?

SANDRA:

Ne, gospođo. Može jedino vaš muž.

DUBRAVKA:

On će sad doći. Ja moram da idem na posao.

.

.

IV

(Ulazi Svetislav)

DUBRAVKA:

Evo i njega. (Suprugu): Traži te neko. (On gleda fokusirano na devojku i ne mrda.) Pamet u

glavu, Svetislave! (Daje mu bokal vode sa stola). Evo ti, prospi za mnom. Pa, idem ja!

DUŠAN:

Evo, ja ću da te pozovem.

DUBRAVKA (Cikne):

Ne! Ne! Sedi dole! (Čovek prosipa vodu, a pre no što potpuno izađe, čuje se žena). Kuku

meni, struju nisam platila. (Ode).

.

.

V

DUŠAN (Prikrade mu se, dok otac i dalje zumira devojku):

Svetislave, daj mi ključeve od auta.

SVETISLAV:

Mani me se, Dušane. Nego, ko je ova?

DUŠAN:

Pojma nemam. Ništa ne pregovara. A kad progovori, bolje da ne pro-govori. Mada, dobra je.

Svetislave, otimaš sinu sveže meso.

SVETISLAV:

Pag

e98

Prvi put je vidim u životu.

DUŠAN:

Kako da ne. Daj ključeve. Molim te. Imam zakazan sastanak sa jed-nom devojkom.

SVETISLAV:

Evo! I nestani, molim te.

.

.

VI

(Čovek i cura ostaju sami)

SVETISLAV: (Smeten i postiđen jer ne zna ko je osoba prekoputa. Osećajući se nelagodno,

zauzme sasvim zvaničan stav).

Pa, kako ste? (Tišina) Mislim, globalno… ovako…

SANDRA:

Ne znam šta da ti kažem. Dečko me šarmira, tvoja žena spopada. Tako nekako.

SVETISLAV:

To je Dubravka, moja žena. Nervozna je, ali ima dobru dušu. Srčani bolesnik.

SANDRA (Drsko):

Sa onolikim brkovima i ja bih bila nervozna.

SVETISLAV (Zabezeknut):

Oprostite?

SANDRA:

Nisam došla po tvoje izvinjenje. To mi ne treba. Zato ću odmah preći na stvar. (Devojka

razgleda sobe i nameštaj po kući).

SVETISLAV:

Devojko, ja vas ne razumem.

SANDRA:

Reči ne razumeš, a da li ti je moje lice poznato? Čuješ li šta te pitam?

SVETISLAV:

Ja takvo ponašanje ne dozvoljavam u svojoj kući.

Pag

e99

SANDRA:

Jesi li baš siguran da je ova kuća tvoja?

SVETISLAV:

Ne razumem.

SANDRA:

Aman, čoveče, ti baš ništa ne razumeš.

SVETISLAV:

Vašem izgledu ne priliči takvo ponašanje i rečnik.

SANDRA:

Zašto? Da te nisam psovala?

SVETISLAV:

Ovako više ne ide. Vaše ponašanje je nedopustivo. Hoćete li se, molim vas, konačno

predstaviti?

SANDRA:

Nije problem. (Izvadi papir i daje mu, ne gledajući ga.) Izvoli.

SVETISLAV (Uzima):

Šta je ovo?

SANDRA:

Izvod iz matične knjige rođenih. Kao lična indetifikacija.

SVETISLAV (Preseče se. Uzme dokument i razmatra):

U redu. Šta to ovde piše? (Sedne) Republika Srbija, izvod iz matične knjige rođenih.

SANDRA:

Ime čitaj.

SVETISLAV:

A, da. Ime Sandra, prezime Jakovljević.

SANDRA:

Da li ti to nešto govori?

SVETISLAV:

Pa… Imamo isto prezime.

SANDRA:

Pag

e10

0

Dakle, ipak me razumeš?

SVETISLAV:

Malo.

SANDRA:

Bolje malo, nego pogrešno. Ovaj razgovor sa tobom je teži no što sam mislila. Pročitaj ime

oca i majke. (On traži imena, pa kad ih locira, zanemi) Imena su ti poznata. Lice svakako

nije. (Drhtavim glasom). Nisi se usudio da me posetiš.

SVETISLAV (Prebledi):

Nije valjda?

SANDRA (Vrisne u plač):

Jeste. Tako je. Ja sam Bracina ćerka. Tvog rođenog brata, koga si pljunuo čim je otišao u

grob. Moju majku iz kuće isterao, a na mene zaboravio.

SVETISLAV:

Bože moj, neverovatno. Ćerka moga Bratislava. Kako si porasla.

SANDRA:

Sram te bilo. Kako možeš u oči da me pogledaš?

SVETISLAV:

Ne znam šta da ti kažem.

SANDRA:

Ne moraš ništa. Sve znam.

SVETISLAV:

Ne znaš, sine. Nije tačno da sam tvoju majku iz ove kuće isterao. A na tebe nisam zaboravio.

Nisam mogao da te nađem.

SANDRA:

Lažeš.

SVETISLAV:

Ne lažem. Ti moraš da čuješ drugu stranu priče. Ja za tvoju sudbinu nisam kriv.

SANDRA:

Tako svi kažu kad su optuženi. Prebacuju krivicu na drugoga.

SVETISLAV:

Dušo, ja ti se kunem.

SANDRA:

Pag

e10

1

Nisam ti ja ništa. Kakva duša?

SVETISLAV (Najednom promeni stav. Sasvim odlučan):

Dobro. Neću se pretvarati. Ne poznajem te, s tim shodno, ne gajim nikakve emocije prema

tebi. Sad mi reci, zašto si došla? Hoćeš da mi rasturiš porodicu? Da me isteraš iz kuće? To bi

ti htela.

SANDRA:

Da te isteram iz kuće – ne mogu. Mada bi to najmanja kazna bila za tebe. Konsultovala sam

advokata, koji će me zastupati na sudu. Rekao mi je da po zakonu ne mogu sve da ti uzmem.

SVETISLAV:

Što nisi došla ranije?

SANDRA:

Znala sam šta hoću, samo nisam znala kad je najpodobniji trenutak.

SVETISLAV:

I misliš da ćeš mi stvarno uzeti deo kuće?

SANDRA:

Ovo je moj pokojni otac sa tobom gradio. Polovinu gradnje plaćao.

Kud ga đavo natera da s tobom u posao uđe? Polovina je njegova i amin. Toliko ću da

uzmem. Spremna sam na poštenu kompenzaciju, ali neću da se ponižavam.

SVETISLAV:

Ako si završila, ja bih da ti čestitam. Vidim da si se dobro pripremila, pre no što si ovamo

došla da se sa mnom suočiš.

SANDRA:

Takva sam na oca.

SVETISLAV:

Tvoj otac je bio obično govno.

SANDRA (Opomene ga):

Moj otac je mrtav.

SVETISLAV:

Bez obzira.

SANDRA (Krene na njega puna mržnje):

Oca nemoj da mi diraš. U usta da ga nisi stavio.

SVETISLAV (Krene i on na nju, ona se uplaši, povuče i zaplače.):

Pag

e10

2

Vidi je! Sad i plače. Na početku si se ponašala bahato, a sad mi glumiš nevinašce.

SANDRA:

Nemam šta da glumim. Stid sam ostavila kod kuće kad sam ovamo pošla.

SVETISLAV:

Stid kad ode, ne ume da se vrati. Nemoj jednu priču, pa drugu. Pronađi se.

SANDRA:

Koliko sam se samo namučila. Proklinjala sam te svakoga dana. Ali nije mi žao. Ta patnja me

je očvrsnula, da bih tebe uništila. Mene siroče napadaš, a svog sina si lepo odgojio.

SVETISLAV (Ubedljivo):

Kog sina?

SANDRA:

Ovaj što je otišao sa tvojom ženom.

SVETISLAV (Još ubedljivije):

Nije mi on sin.

SANDRA:

Misliš da ću da poverujem u te budalaštine?

SVETISLAV:

Kako hoćeš? Otvoreno sam ti sve rekao. Izneo ti karte na sto, bez pardona.

SANDRA (Sumnjičavo):

Dakle, nije ti sin?

SVETISLAV (Ubedljivo):

Ne. On je student. Uzeo je sobu kod nas pre tri godine.

SANDRA (Poveruje):

Bilo kako bilo, ti moju sobu izdaješ i stanarinu trpaš sebi u dzep. A ja sam kao siroče išla od

rođaka do rođaka. Više se i ne sećam ko me je sve odgajao. Je l’ ti čuješ šta ja tebi pričam?

SVETISLAV:

Slušam, al’ te ništa ne čujem, još manje razumem, a sve to ukupno me uopšte ne zanima.

Gledam te i ne mogu da verujem. Ista majka. Tako mi se i ona žalila kad je došla sa

stomakom do zuba.

SANDRA:

I te kako me se tiče. Ja po svoje dođoh, a ti vidi šta ćeš!

SVETISLAV:

Pag

e10

3

Po svoje? Ako si došla po svoje, onda je red da ti nešto dam.

SANDRA:

Šta ćeš da mi daš?

SVETSILAV:

Pa da vidimo. Evo, na primer, mogu jedino da ti dam kurac.

SANDRA (U neverici):

Proklet bio. Manijače! (Zaplače se i krene da ga udari, ali on nju preduhitri i krvnički je

ošamari. Sandra plačući izleti iz stana. On stoji hladnokrvno i pripaljuje cigaretu).

.

.

.

ČIN TREĆI

.

I

(Jutro. U dnevnoj sobi sedi bračni par Jakovljević. Žena pristojno obučena za posao kasirke.

Muž pristojno dotučen zbog jučerašnje svađe, koja ga posle prespavane noći, ipak tišti. Piju

jutarnju kafu.)

DUBRAVKA:

Lepo je što si jutros ostao kod kuće da zajedno pijemo kafu. Bar jedno jutro da ne ideš u lov,

pa da se kod kuće siti ispričamo. (Mala pauza. Svetislav zamišljeno gleda u jednu tačku). Ne

možeš da veruješ kakva je kriza na poslu. Posle toliko godina, brinem za svoje radno mesto.

Ti sigurno misliš da preterujem i kako nisam normalna. Ti meni stalno kažeš „Dubravka, ti

nisi normalna”. A meni samo još crna mačka da se pojavi na poslu, i tad možemo da idemo

kud-koji. Kuku meni, Goci nisam izjavila saučešće. (Mala pauza. Svetislav grize nokat od

palca). Čuješ li šta ti ja pričam?

SVETISLAV (Pošto je pripalio cigaru i srknuo kafe, najzad progovri, ali odnekud sasvim

mirno, zamišljeno):

Biće bolje. Nemoj da si pesimista.

DUBRAVKA:

Ma, nisam pesimista. Ne znam kako da sastavimo kraj s krajem. Ako ostanem bez posla, ne

pitaj. Ali Bog neće dati da dobijam otkaz tek tako. Uvek sam pošteno radila. Dobro, ti nisi

nikad nisi ni radio. Ali se nismo nikad ogrešili ni o nekog. (Mala pauza. Svetislav

uzdahne). Dušan troši, da Bog dragi sačuva. Niko ne zna da se rokfeleriše kao on. Zatvoriš

jednu rupu, on ti napravi duplo veću. Koliko vidim, mora-ćemo da prodamo auto.

Pag

e10

4

SVETISLAV (Pošto se povrati iz obamrlosti, vikne iz sveg glasa):

Šta!?

DUBRAVKA (Preseče se. Zakrklja):

Idi bestraga, čoveče. Na smrt me preseče. Pu-pu. Pomeri se s mesta. Hoćeš da mi srce

stane. (Ode do police sa lekovima. Popije lek i vodu).

SVETISLAV:

Dubravka, čuješ li sebe? Moja kola nećemo prodavati.

DUBRAVKA:

Dobro. Ne moramo. Dabogda pocrkali od gladi. (Povuče se za uvo).

Daleko bilo.

SVETISLAV:

Auto nemoj više u usta da mećeš.

DUBRAVKA:

Dobro. Čula sam te. Auto ostaje. Šta se tebi desilo? Mora da si ustao na levu nogu. Uzmi moj

list od fikusa, stavi ispod dupeta. Biće ti lakše, veruj mi.

SVETISLAV:

Ostavi me bar na čas. Nije mi dobro.

DUBRAVKA:

Da zovem lekara?

SVETISLAV:

Nema potrebe.

DUBRAVKA:

Pa, stavi list od fikusa, poslušaj me.

SVETISLAV:

Proći će i bez toga.

DUBRAVKA:

Znam šta će te oraspoložiti. Daj da ti gledam u šolju.

SVETISLAV:

Ovako te molim, ostavi me na miru.

DUBRAVKA:

Pag

e10

5

Ama, smiri se. Ja svakako idem na posao za deset minuta. Posle radi šta ti je volja. Da vidim

šta ti piše? Jaoj meni, okrunjena ti šolja.

SVETISLAV:

Pa?

DUBRAVKA:

Pa, zato si ti takav. ’Ajd bar želju da ubodeš. Hajde, ubodi prstom. (Očajan zbog njenog

brbljanja, posluša je). Jesi li pomislio želju?

SVETISLAV (nezainteresovano):

Da.

DUBRAVKA:

Eto. Ostvariće ti se.

SVETISLAV (Podrugljivo):

’Ajde?

DUBRAVKA:

Hoće. Šta si pomislio?

SVETISLAV:

Da mi pojedeš govno. Eto šta sam pomislio.

DUBRAVKA

Sram te bilo pogana jezika. Uzmi ga, Bože, preko veze, da ti ga ja ne šaljem gore po

protokolu. Kako možeš tako nešto da mi kažeš? Kuku meni, nisam Goci izjavila saučešće.

(Ustane da telefonira. Digne slušalicu i zastane da čuje). Halo? Molim vas, gospođo, spustite

slu-šalicu. (Svetislavu). Ovo je neverovatno. Dvadesetprvi vek, a dvojne linije se i dalje

pojavljuju. Nikada mi nećemo u Evropu. (U slušalicu). Halo, gospođice, spustite, moram da

zovem Gocu, da joj izjavim saučešće. Svetislave, dođi ovamo, glupača mi duva u slušalicu.

SVETISLAV (Ustane i uzima slušalicu):

Halo. Gospođice, molim vas, predstavite se.

DUBRAVKA:

A? Šta kaže?

SVETISLAV:

Ne znam. Mazi se. (Stavi slušalicu na uvo). Sad kaže da su joj noge namazane kokosovim

uljem. Alo, curo, ne dahći. Čuješ li me!? Ne dahći!

DUBRAVKA:

Šta radi?

Pag

e10

6

SVETISLAV:

Stenje. I pominje moje ljubavno ćebe. Šta joj to znači?

DUBRAVKA:

Pojma nemam. Ali znam da ti nemaš dlake po grudima. Daj kurvu, da joj kažem reč, dve.

Slušaj me, fukso. Spusti slušalicu, da ti ne bih u grob spustila. (Svetislavu). Ovo mora da je

neka Dušanova. Idi i bani mu u sobu. (Svetislav ode, a Dubravka sluša i komentariše za

sebe): Slušaj kurveštiju što je prosta.

(Svetilav vuče pospanog Dušana)

.

.

II

SVETISLAV: Spusti, Dubravka. To je rospija od ovog skota. On se uspavao, a slušalica

ostala podignuta. Ta je ludača celu noć dahtala. Vidiš kako je promukla?

DUBRAVKA:

Kuku meni. (Spusti): Dušane, je li ovo tačno?

DUŠAN:

Ma, nije to moja cura. To su one cure sa kasete.

SVETISLAV:

Hotlajn?

DUBRAVKA:

Vid’ ovoga. Kako ti znaš? Holtajn?

DUŠAN:

Eto, tata zna, pa nek ti objasni.

SVETISLAV: (Opravdava se Dubravki)

Video sam reklamu u onim novinama. Znaš li da minut slušanja ovih stenjodahtalica košta

oko pedeset dinara, plus pdv, pa ti vidi. A ona je dronfulja stenjala celu noć.

DUBRAVKA(Očajno krikne):

Kuku, kuku, kuku! Celu noć si je slušao. Ja ću morati da zovem popa da okadi ovu kuću. Ovo

je ukleta kuća. Pogledaj se na šta ličiš. (Svetislavu): Nikad neće odrasti.

SVETISLAV:

Neće!

DUBRAVKA:

Pag

e10

7

Još je u pubertetu.

SVETISLAV:

Još!

DUBRAVKA:

On je celu noć slušao te telefonske jahačice.

SVETISLAV:

Jeste!

DUBRAVKA:

Znaš li koliko on ima godina?

SVETISLAV:

Šta da se radi? Znam.

DUBRAVKA:

Šta znaš? Ti si ga uvek podržavao u ovome. Znaš li koliko ima godina?

SVETISLAV:

Ama, znam, ženo!

DUBRAVKA:

Koliko?

(mala pauza)

SVETISLAV:

Sad si me zbunila.

DUBRAVKA:

Teško meni. Evo, igra mi oko. Kakvi me jadi sabaile nađoše. Dušane, idi umij se, siđi dole,

upali auto, izbaci ga iz dvorišta i čekaj me. Samo da ja uzmem tašnu i jaknu iz sobe. (On ode

po zadatku, a ona krene u spavaću sobu, ali vrata se ne otvaraju): Šta je sad ovo? Ova vrata

neće da se otvore. Svetislave, čuješ!?

SVETISLAV:

Čujem. Nategni jače.

DUBRAVKA:

Nategni koliko hoćeš. Opet neće. Dođi ovamo, ne stoj tu. (Svetislav dođe): Nemoj sa leve

strane. Zaobiđi me.

SVETISLAV:

Pag

e10

8

Skloni se, ženo, da bih video šta je sa vratima. (Pokuša i Svetislav, ali uzalud) Boga mi neće.

Neko se zaključao.

DUBRAVKA:

Šta lupaš? Mi smo iz te sobe izašli pre sat i po vremena. Kako je mogao neko da se zaključa

ili prođe pored nas? (Mala pauza). Jaoj. Neko se ukurco unutra dok sam ja kuvala kafu, a ti se

tuširao. (Uspaniči se). Lopovi! Kuku meni, pored sve muke, pokraše me sabajle. Lopovi! A

Goci ne izjavih saučešće. Lopovi!

.

.

III

(Dolazi Dušan)

DUŠAN:

Šta je sad problem? Što vičete?

DUBRAVKA:

Opljačkani smo. Eto što vičemo. Dok ti tamo dahćeš, neko je izneo sve iz moje sobe. I zlato, i

goblene i heklano. (Lupi se po čelu). Danas je petak, trinaesti. Lepo sam rekla, na ovaj dan se

treba zaključati i ne izlaziti iz kuće. Čak ni da jedeš. Može da ti presedne. A vas baš briga.

Širom otvorili vrata.

(Čuje se glas iz sobe)

GLAS (off):

„Gospođo, nisu lopovi.”

DUBRAVKA (Dušanu):

Nego ko je?

DUŠAN:

Nisam ja ništa rekao.

DUBRAVKA:

Nego ko?

GLAS (off):

Ja sam.

DUBRAVKA (Kulturno uputi osobi u susednoj spavaćoj sobi):

Pag

e10

9

Ko si ti što vičeš tako glasno u sobi mojoj. (Namigne mužu i sinu, kao znak da je preuzela

situaciju u svoje ruke).

GLAS (off):

Ja sam ona devojka od juče.

DUBRAVKA:

Tačno sam znala. Šta će ona tamo? Prokleta bila, videla sam da ima urokljive oči.

Neverovatno. (Curi): Gospođice, hoćete li molim vas da napustite moju intimnu, spavaću

sobu?

SANDRA (off):

Ne.

DUBRAVKA:

Gospođice, ljubazno vas molim da napustite kuću Jakovljevića.

SANDRA (off):

Pravo kažete. Kuća Jakovljevića. Zašto onda da je napustim?

DUBRAVKA:

Ja ovu ne razumem. Čekaj, ona je juče ostala sa tobom. Šta ti je rekla? Ko je ona?

SVETISLAV (Vidno uplašen):

Pojma nemam.

SANDRA:

Imaš, Svetislave.

DUBRAVKA:

Ona ti ime zna.

DUŠAN:

Možda mu je švalerka. Koliko vidim, biće ovde i povuci, a Boga mi i

potegni.

DUBRAVKA (Cikne):

Nemoj da ti ja potegnem šamarčinu, znaš? Beži dole i upali auto. Čekaj me, ja ću sigurno

doći.

(Dušan ode)

.

.

IV

Pag

e11

0

DUBRAVKA:

Svetislave, ko je ona?

SVETISLAV:

Pričaću ti kad dođeš. Situacija je malo komplikovana. (Tiho da Sandra ne čuje). Isterao sam

to đubre i vidiš, ona ponovo došla.

DUBRAVKA:

Ovoliko malera nije me nikad našlo. I to u jednom danu. Odoh u crkvu da zapalim sveću. A

pre toga, otići ću na posao, da im se javim. Od-biće mi deset posto od plate, jer sam zakasnila.

Ma, najbolje da se obesim. Svetislave, odoh. A ti ovo reši. Sam si zasrao, sam ćeš da čistiš.

Nemoj da me ova fuksa sačeka kad dođem.

SANDRA:

Čula sam vas.

DUBRAVKA:

More, sikter iz moje kuće. (Krene nogom da razvali vrata). Svetislave, razgovaraj lepo sa

njom. (Izvadi nešto iz novčanika). Drži ovo dok pričaš sa njom. Pomoći će ti.

SVETISLAV:

Šta je to?

DUBRAVKA:

Detelina sa četiri lista. Čuvam je dugo. Čuvaj se i ti. Ova je spremna da ti oči iskopa. Idem.

Zaključaj vrata, da ti ne uđe još neko.

SVETISLAV:

Hoću, ne brini.

DUBRAVKA:

Kako da ne brinem? Pored tebe može ceo bataljon da uđe, ti nećeš primetiti. (Izlazi). Kuku,

opet nisam Goci izjavila saučešće. (Izađe).

SVETISLAV (Ispred ulaznih vrata):

A struju, jesi li platila?

DUBRAVKA(Čuje se glas iz daljine):

Pusti me čoveče!

(Svetislav se vrati u kuću i zaključa ulazna vrata. Priđe vratima spavaće sobe u kojoj se nalazi

njegova bratanica).

.

Pag

e11

1

.

V

SVETISLAV:

Slušaj, ne znam kako da ti kažem. Izvini za ono juče. Znam da si ljuta. Ali to nisam bio ja.

Udario sam te u afektu.

SANDRA:

A ona tvoja ponuda? I ona je bila u afektu?

SVETISLAV:

Moja ponuda?

SANDRA:

Pa, rekao si mi da možeš jedino da mi daš svoje genitalije.

SVETISLAV:

Jaoj. Nisam valjda? Stvarno nisam znao šta pričam.

SANDRA:

Znao si, Svetislave. Džaba se izvinjavaš. To radiš samo zato da tvoja žena ne sazna istinu.

SVETISLAV:

Upravo se toga bojim. Dogovorićemo se oko svega, samo nemoj da otvaraš usta. Bar otvori

vrata.

SANDRA:

Tek tako? Pa da me ponovo udariš. Ne hvala. Kakav si, silovao bi me.

SVETISLAV:

Ma, šta ti pada na pamet? Ti si mi kao rođena ćerka.

SANDRA:

Nisam ti ja ništa i ne izlazim iz sobe, dok mi ne prepišeš ono što mi pripada.

SVETISLAV:

Pa tad ni ne moraš da izlaziš.

SANDRA:

Tako je, kako je. Ti si kriv za sve. Kad mi provučeš rešenje o podeli imovine, izaći ću. To

uradi što pre, da ne bih progovorila sa tvojom ženom.

SVETISLAV:

Pag

e11

2

Idem da nazovem advokata, da ti prepiše deo kuće.

SANDRA:

Polovinu!

SVETISLAV:

Polovinu? Juče si se zadovoljavala jednom sobom.

SANDRA:

Juče za juče. Juče je puk’o šamar, pa se ulog povećao.

SVETISLAV:

Opasan si igrač. Samo nemoj Dubravki ništa da kažeš, a ni ovom stu-dentu. Voli moju ženu

kao majku rođenu, pa će joj reći.

SANDRA:

Sve dok radiš za ovu stvar oko podele imovine, biće u redu.

SVETISLAV:

Idem da to sredim (Ode).

.

.

.

ČIN ČETVRTI

.

.

I

(Dnevni boravak. Svetislav se kreće nervozno po sobi. Ulazi Dušan).

DUŠAN:

Šta je, ćale?

SVETISLAV:

Život mi je, sine. Život. Jesi li poveo mamu?

DUŠAN:

Jesam. Potpuno je odlepila.

Pag

e11

3

SVETISLAV:

Znao sam.

DUŠAN:

Odbili su joj deset posto od plate.

SVETISLAV:

Koleteralna šteta.

DUŠAN:

Što si tako uznemiren?

SVETISLAV:

Kako da ne budem pored tebe takvog?

DUŠAN:

Sad sam ja kriv za sve.

SVETISLAV:

Jesi. Što li sam te pravio? Bolje da sam te o čaršav obris’o. Daj mi ključeve od auta.

DUŠAN:

Nemoj, ćale, molim te.

SVETISLAV:

Čujes li šta ti kažem?

DUŠAN:

Uzmi ih sutra, nek ostanu još danas kod mene. Imam zakazan sastanak.

SVETISLAV:

Daj ovamo, nemoj da raspravljaš sa mnom. Boli me uvo za tvoj provod. Dovde sam sebi

došao sa ugađanjem i opet ne valjam. Daj ključ!

DUŠAN (Vadi ključ i daje ga kao inferiorno pseto):

Izvoli.

SVETISLAV:

E, tako. Sad možeš da ideš.

DUŠAN:

Gde ću bez auta?

SVETISLAV:

Pag

e11

4

Ne znam. Povedi je na burek. Pa na kokice, posle toga u bioskop. Hajde šarmeru, neka ti

proradi mašta.

DUŠAN:

Ako je tako, onda bolje da joj se na oči ne pojavljujem. Nego reci ti meni, ko ti je ova? Hajde,

meni možeš da kažeš. Dobra riba, moram da priznam. Kakva je u krevetu?

SVETISLAV (Udari ga po potiljku):

Nemoj da lupaš. Šta ti pada na pamet? Nego, kad smo već kod toga. Slušaj me dobro.

DUŠAN:

Slušam.

SVETISLAV:

Ja sam pre par godina od jednog čoveka pozajmio par hiljada maraka.

DUŠAN (Iz sveg glasa):

Šta!?

SVETISLAV:

Pratiš li me? Nisam mu ih vratio. On je, umro, a dokumenta o poz-ajmici dao ćerki i ostavio

amanet da ona te pare traži. Evo sad se zaključala i neće da izađe dok joj ne vratim pare.

Razumeš?

DUŠAN:

Razumem. Pa, kako ćeš to da rešiš?

SVETISLAV:

Pusti mene da to završim. A ti ćeš ovu sobu kilometrima zaobilaziti, dok ona ne napusti kuću.

Sa njom nećeš kontaktirati.

DUŠAN:

Zašto?

SVETISLAV:

Zato sto sam ja tako rekao. I još nešto. Ako te slučajno upita nešto, ti joj reci da nisi moj sin.

Ti si samo student-podstanar i tebe ova situacija ne zanima.

DUŠAN:

Znači, ja sam student-podstanar i mene ova situacija ne zanima.

SVETISLAV:

Tako je.

DUŠAN:

A šta studiram?

Pag

e11

5

SVETISLAV:

Otkud znam? Izmisli nešto. Recimo kriminalistiku. To bi ti stajalo. Lanci, katanci.

DUŠAN:

Zašto?

SVETISLAV:

Zato što moraš da studiraš nešto.

DUŠAN:

Mislim, zašto da lažem da ti nisam sin?

SVETISLAV:

Pa, konju… Zato što voziš moj auto. Ovako mi nisi ništa, jer je auto tvoj. A da si mi sin, kao

što i jesi nažalost, auto bi bio moj. Onda bi ona rekla: „Prodaj auto i vrati pare”. Razumeš

sad?

DUŠAN:

Malo.

SVETISLAV:

Bolje malo, nego pogrešno.

DUŠAN:

A odakle sam?

SVETISLAV:

Jaoj, ništa ne možeš sam da smisliš. Recimo, iz Tošinog bunara. Hajde sad beži mi sa očiju,

treba advokat da mi dođe.

DUŠAN:

Kako ću bez auta? Smiluj se. (Ponovo napravi lice inferiornog psa).

SVETISLAV:

Jaoj. Namazan si svim Jakovljevićevskim bojama. Evo ti ključ. Samo nemoj da mi seješ

Jakovljevićevsko seme po kolima. Zbog tebe svake nedelje plaćam dubinsko čišćenje.

DUŠAN:

Ma, jok. Idem da kupim nešto za doručak. Majka nije ništa spremila.

SVETISLAV:

Znači, moram i pare da ti dam?

DUŠAN:

Baš tako.

Pag

e11

6

SVETISLAV:

Uh. (Vadi novac i daje). Evo ti. Idi sad molim te, čovek samo što nije došao.

DUŠAN:

Dobro. Hvala, ćale. Idem. (Otvara vrata, avokat čeka ispred.) Izvolite.

,

.

II

.

SVETISLAV:

O, gospodine, stigli ste. Izvolite. (Advokat uđe, a Dušan ode). Gde si, Malere, kućo stara? Što

čekaš ispred?

ADVOKAT:

Ja sam zvonio, ali niko ne otvara već tri minuta.

SVETISLAV:

Mora da su nam isekli struju.

ADVOKAT:

Vidim da ste u velikim problemima.

SVETISLAV:

Žena zaboravila da plati. I ne moraš da mi persiraš, nema nikoga.

ADVOKAT (Izvadi plavu kovertu):

Doneo sam ti tvoj deo.

SVETISLAV:

Koliko?

ADVOKAT:

Po dogovoru! 30%.

SVETISLAV (Otvori pogled i prebroji novac.):

Hvala ti. Zadovoljstvo je poslovati sa tobom. Do sada me nisi izneverio. Ali, nisam te zbog

toga zvao. Izvoli, sedi. Imam jedan slučaj za tebe.

ADVOKAT:

Odmah ću te opomenuti da su moje usluge prilično skupe.

SVETISLAV:

Pag

e11

7

Ma, bubreg ću da prodam, samo ovu muku da skinem sa vrata. I krv ću da dam. Zovi zavod za

transfuziju ima da im napunim vreće.

ADVOKAT:

Nije potrebno. Nisam ja krvopija. Ja radim samo za novac. Takođe te

moram upozoriti na avans koji uzimam pre razgovora.

SVETISLAV (Tiho):

Razumem, ali ja ne želim da me braniš na sudu, već savet koji će mi pomoći da oteram ovu

ludaču.

ADVOKAT:

Ja sam proučio tvoj slučaj. Nije nimalo naivan. Pa ću reći da ona nije baš luda. Ali to je tvoja

privatna stvar. Ako ti želiš da je ostaviš bez igde ičega, to je tvoja stvar.

SVETISLAV:

Ma, ona je žensko. Udaće se. A šta da radim sa ovim mojim klipanom? Moram bar ovo

kućerka da mu ostavim.

ADVOKAT:

Naravno, naravno. Sve po želji. Dakle, njen otac nije ostavio testa-ment?

SVETISLAV:

Ne. On je mlad otiš’o na onaj svet. Nismo se tome nadali. (Nasmeje se).

ADVOKAT (Malo poćuta) :

A šta je tu smešno?

SVETISLAV:

Ništa. Nastavi, molim te.

ADVOKAT:

Elem, tvoj brat i njena majka nisu bili venčani?

SVETISLAV:

Nisu. Ona je došla sa stomakom do zuba. On je prihvatio, ali nisu stigli da se venčaju. Živeli

su u divljem braku neko vreme, a on je umro nedugo zatim.

ADVOKAT:

U tom slučaju, nema nikakvih začkoljica na tvoju štetu. Ja ću ovo da rešim i ona će morati da

napusti kuću.

SVETISLAV:

Daće Bog da je tako. (Stisne mu ruku).

ADVOKAT:

Pag

e11

8

Nema na čemu.

SVETISLAV:

Da te ispratim. (Krenu ka ulaznim vratima. Svetislav ih otvori, a Du-bravka stoji ispred,

usplahirana).

.

.

.

III

DUBRAVKA:

Što ne otvaraš, crni Svetislave? Pola sata stojim, k’o u redu za akcije. (Uđe).

SVETISLAV:

Polako, Dubravka. Nemoj pred čovekom.

DUBRAVKA:

Šta, bre, nemoj? (Mala pauza. Dubravka shvati da nema struje). Kuku meni, isekli mi struju.

SVETISLAV:

Kuku svima nama. Što si došla ranije?

DUBRAVKA:

Pustili su me ranije. Ovakve muke samo ja imam. A ko je ovo?

ADVOKAT:

Čast mi je da se predstavim. Advokat Maler Belajbeg.

DUBRAVKA:

Pu, daleko bilo. Ko vam dade takvo ime?

SVETISLAV:

Dubravka, prestani!

DUBRAVKA:

Drago mi je. Oprostite. Moj suprug vam je verovatno objasnio ovu nemilu situaciju, koja, eto

kako i sami vidite, samo mene može da zate-kne, da mi jedna rospija, bane u kuću, zaključa se

u spavaću sobu, pu, crkla dabogda!

ADVOKAT:

Smirite se gospođo. Ja sam vašem mužu obećao, da će ona napustiti stan, u što kraćem

periodu. A kad ja što obećam, to ću i ispuniti. Neka vam to bude dovoljno.

Pag

e11

9

DUBRAVKA:

Ma, ne treba nama advokat, gospodine advokate. Već milicija, žan-darmerija, govnjiva motka,

pa da vidi stoka…

ADVOKAT:

Ne brinite se gospođo, problem je ovaj gotovo rešen. Ukoliko sutra. Ako je to sve što ste imali

da mi saopštite, ja bih išao. Drugi klijenti čekaju.

SVETISLAV:

Toliko.

DUBRAVKA:

Vama toliko, a meni će morati do tančina.

SVETISLAV:

Ovuda, gospodine Belajbeg.

ADVOKAT:

Hvala i svako dobro.

SVETISLAV:

Doviđenja. (Advokat ode).

.

.

IV

.

SVETISLAV:

Pametan ovaj advokat, pa to je neverovatano.

DUBRAVKA:

Pametan vraga.Vide li kako gladi dlan, jesi primetio?

SVETISLAV:

Ne razumem, koji dlan?

DUBRAVKA:

Levi. A to znači da će mu stići velike pare. Koliko si mu obećao?

SVETISAV:

Nismo se još dogovorili.

DUBRAVKA:

Pag

e12

0

Crni Svetislave, pa on će te odrati.

SVETSILAV:

Pa šta da radim?

DUBRAVKA:

Da ubiješ kurvu! Eto šta da radiš.

SVETISLAV:

Jesi li normalna? Pa da robijam zbog uljeza.

DUBRAVKA:

Nego pričaj ti meni. Ko je ona? Šta će ovde? Šta traži? Sve do detalja.

SVETISLAV (Poluglasno):

Ispričaću ti. Mada sam mislio da nema potrebe da ti ovo pričam, ali ipak ima.

(Razgovaraju o razlozima aktuelnog problema)

DUBRAVKA:

Šta!? Pa šta si ti mislio? Da će to ostati tako nerešeno? Zato nas neka kletva prati. A kako

misliš da to advokat reši? Ona poseduje dokument

koji može da te uništi.

SVETISLAV:

Imam ja argument za nju. Da je argumentujem kad hoću. Upamti šta ti kažem. Da je ovo

pravna država, pa da se i bojim. Ali dok je ovakvo stanje, bolje reći, sranje u državi, ovo je

mačji kašalj.

DUBRAVKA:

Kome to pričaš? Znam te, Svetislave, bolje no svoj džep.

(Neko lupa na ulazna vrata. Svetislav otvara vrata.Dušan stoji ispred sa zapakovanom

hranom).

.

.

V

DUŠAN:

Ljudi, napolju mrak, a mi bez struje.

SVETISLAV (Ode do prozora):

Pag

e12

1

Vidi, stvarno. (Zaviri duboko kroz prozor). Dubravka, eno Simonide sa onim njenim

sponzorom.

DUBRAVKA:

Ne zanima me.

SVETISLAV:

Trči za njom k’o da je poslednja, a ona neće da se okrene. Žalosno!

DUBRAVKA:

Stvarno? (Otrči do prozora). Vidi kurve. Izmuzla čoveka, pa joj više nije zanimljiv.

SVETISLAV:

Kako se ljudi vežu za idiote, pa to je neverovatno.

DUBRAVKA:

Pa, bila sam mlada…

SVETISLAV:

Ne pričam o nama, Dubravka!

DUBRAVKA: Pa ti bi pičao o svemu, samo ne o svom problemu. Sram te bilo. Stojiš tu i

ogovaraš ljude. (Najedanput se čuje lomljenje stakla). Šta ovo bi? Svetislave?

DUŠAN:

Ja sam. Ispao mi tanjir.

DUBRAVKA:

Kuku, kuku! Svetislave, pa on meni raspario servis. Šta je ovo sa nama? Ovo je ukleta kuća.

Šta je to sa ovom kućom, što me živu dere od kad sam u nju ušla. Dobro kad nisi razbio

ogledalo. Sedam godina nesreće bi nas pratilo. Ma, baš me briga. Ako ti je. Šetate se po kući

k’o vampiri. Niko da upali sveće. (Sedne na kauč, gde Svetislav leži).

DUBRAVKA:

Jaoj. Preseče me. Što ne gledaš kud ležeš?

SVETISLAV:

A što ti ne sedaš kud gledaš?

DUBRAVKA:

Svetislave, možemo li da se vratimo na započetu temu?

SVETISLAV:

Naravno. Reci.

DUBRAVKA:

Pag

e12

2

Ja mislim da treba da se odreknemo auta. Znam da ga voliš, ali kako god okreneš, mi para

nemamo.

SVETISLAV:

Sačekaj da advokat dođe i istera ovu mahalušu.

DUBRAVKA:

Ne može ona da izdrži unutra koliko ja mogu da čekam. Čekaj! Neću više da čekam.Čekala

sam ja i previše. Palo mi je nešto na pamet!

SVETISLAV:

I meni!

DUBRAVKA:

Mislimo li na isto?

DUŠAN:

Ako mislite to što i ja mislim, stvarno ste perverzni. Ako znate na šta mislim?

DUBRAVKA:

More marš, stoko neiživljena. Sedi i jedi te splačine koje si doneo. Ne petljaj mi se u

razgovor. Svetislave, daj mi telefon.

SVETISLAV:

Šta će ti?

DUBRAVKA:

Da usisam staklo sa njim, Svetislave. Eto šta ću. (Ode do telefona, mrmljajući za sebe). Pita

me „Šta će ti telefon”. Da nazovem nekog. Preuzeću stvar u svoje ruke. Ti rešavaj sa

advokatom, a ja ću kako

znam i umem. I pokupi ovo staklo. Hoćeš da se posečem, pa da iskrva-rim na licu mesta? To

ti hoćeš! (Okreće broj i ide u drugu sobu)

SVETISLAV:

Jeste, pripremam atentat na tebe.

DUŠAN (Otvara sendvič):

Koga će mama da zove?

SVETISLAV (Kupi razbijena parčad ogledala):

Sta misliš? Sigurno neku gataru.

DUSAN:

Još veruje u to?

SVETISLAV:

Pag

e12

3

Prodaje muda, da ne kažem za šta.

(mala pauza)

DUŠAN:

Ova se cura živa ne čuje. Kao da je umrla.

SVETISLAV:

Daće Bog.

DUŠAN:

Nemoj tako, tata.

SVETISLAV:

Ajd’, ćuti tu i jedi. Ti ćeš da me učiš šta ću da radim.

DUŠAN:

Ja samo kažem. Opet sam ja kriv.

SVETISLAV:

To ce advokat da završi sutra. Nemoj samo ti da se mešaš, rekla ti je majka.

DUŠAN:

Ok, ćale. Ok! (Prokomentariše za sebe). Smarač.

(Dubravka se vraća iz mraka u dnevni boravak i razgovara telefonom. U desnoj ruci su joj

papir i hemijska olovka).

DUBRAVKA:

Tako dakle… (Piše). Znači, obučem gaće naopako… Obujem različite čarape… Aha.

Poželjno je da jedna bude žuta sa crnim tačkicama, a druga tirkizna sa zlatnim trouglovima…

A gde da nađem takve čarape?

Ako nema, nema. Dobro. Dalje… Da nacrtam krug oko pupka… Mogu li hemijskom

olovkom, jer flomaster nemam? Plave boje, svakako… Zamislite, pišem hemijskom plave

boje. Ma najbolja ste proročica, to je, kako da kažem… neminovno. Šta još treba? Kako?

Šnalu da zakačim pod levi pazuh… To će da boli, Dorinda. Pa, dobro. Ako moram, moram. I

to je to… Šta, ima još? Šta to? Da joj sipam so u obuću… Ne mogu. Fuksa mi ušla obuvena u

spavaću sobu. Bolje bubreg da mi je uzela… Pu, pu. Jesam, povukla sam se za uvo. A može li

ovaj ritual bez te soli u cipele… Pa, da pokušamo… Novac ću vam uplatiti za pola sata. Broj

vašeg žiro-računa znam. Deset hiljada dinara. Idem sad da uzajmim kod moje prijateljice

Simonide, divna jedna žena, i novac će vam biti uplaćen za pola sata… Časna reč. Hvala vam

mnogo. Vaš sam doživotni dužnik. Hvala još jednom. Prijatno, gosin. Dorinda… (Spusti

slušalicu i okrene se prema Svetislavu sa stavom pobednika). E, ovo je pametna žena, a ne

kao onaj tvoj smušeni advokat. Sad ćeš da vidiš kako će ova muka da nestane. (Dušanu). Diži

se, Dušane, da me povezeš.

SVETISLAV:

Pag

e12

4

Pusti dete, neka pojede ovo.

DUBRAVKA:

Dušu mi je on pojeo. Hajde, kreni, nemam vremena.

SVETISLAV:

Ja ću te povesti. Neka dete jede.

DUBRAVKA:

Pita li neko mene jesam li danas išta u usta stavila? Niti sam šta čalabrcnula ni čalapopila. U

ovoj kući samo ja rintam i zarađujem, kupujem i otplaćujem, perem, peglam, čistim, ribam,

zgrćem i razgr-ćem veš, čistim cipele, pomeram trosede, dvosede, kauče, fotelje, usisavam,

potirem, kuvam, pržim i pečem. Pa šta hoćete od mene!? Ali dobro. Neka me povede bilo ko,

samo brzo.

SVETISLAV:

Idemo.

(Izlaze. Čuje se njih razgovor iz vrata. Odlaze).

SVETISLAV:

„Deset hiljada dinara ćeš da daš toj lopurdi?”

DUBRAVKA:

„Svetislave, nemoj da vređas ženu. Rada je da pomogne…”

.

.

VI

(Dušan ostaje sam. Ode do vrata spavaće sobe gde se nalazi Sandra i pokuca).

DUŠAN:

Alo, curo. Jesi li tu? Čujes li me? Jesi li tu ili si zaspala?

SANDRA:

Čujem te, dečko. Ostavi me na miru. Ti si njihov čovek.

DUŠAN:

Mene ova priča ne zanima. Ja sam samo podstanar.

SANDRA:

Zašto me onda zoveš?

Pag

e12

5

DUŠAN:

Kupio sam ti nesto da klopaš.

SANDRA:

Hvala, nisam gladna.

DUŠAN:

Znam da jesi. Od jutros nisi ništa ni čalabrcnula ni čalapopila. Ako hoćeš da se boriš, moraš

da si malo i naoružana. ‘Ajde otvori. Molim te. (Mala pauza. Sandra otvara vrata). Tako,

brate. Nemoj da se plašiš.

SANDRA:

Gde su ovi?

DUŠAN:

Otišli su. Neće se skoro vratiti. Gužva je u gradu.

SANDRA:

Zašto ovo radiš?

DUŠAN:

Hoću da ti pomognem. Boriš se za nešto što ti pripada. Mislim da si dobra osoba. Ja volim

ovo dvoje, a i ti si mi draga. Ja samo želim da se ovo reši.

SANDRA:

Ja nisam kriva.

DUŠAN:

Znam. Budi vesela, ne budi nevesela. Otac ti je umro davno ili sko-ro?

SANDRA:

Ne želim o tome da pričam. (Sedne da jede). Je l’ mogu ja ovo da po-nesem tamo u sobu?

DUŠAN:

Zašto? Ostani ovde. Neću da te vežem i bičujem. Obećavam.

SANDRA (Nasmeje se):

U pravu si. Nije fer? ’Ajd da te ispoštujem.

DUŠAN:

Meni je ovaj gazda, Svetislav, rekao da je on pozajmio pare od nekog čoveka, tvog oca…

SANDRA:

Šta ti je reako?

Pag

e12

6

DUŠAN:

Pa da je davno pozajmio pare od nekog oca, valjda tvog, i ti si došla po njih i nećeš izaći iz te

sobe dok ih ne dobiješ. Tako je rekao.

SANDRA:

Ne želim da razgovaram o tome. Molim te, promeni temu.

DUŠAN :

Evo recimo, je l’ imaš dečka?

SANDRA:

Znala sam da ćeš me to pitati. Ne, a ti, imaš li devojku?

DUŠAN:

Ne, to za mene ne postoji.

SANDRA:

Zašto?

DUŠAN:

Kako da ti to objasnim? Nisam ja taj tip. Dan, pa i dva. I dosta!

SANDRA:

Zar se nikad nisi zaljubio?

DUŠAN:

Možda, ne znam. Ne verujem. Ali, kad me već pitaš, da ti kažem. Možda je to ljubav, ali ne

umem da prepoznam.

SANDRA:

Aha, ipak te neka omađijala.

DUŠAN:

Da vidiš, i jeste. Jedna lepotica mi ne izlazi iz glave. Prođem pored

nje, i kad nam se pogledi susretnu, ja kao pokošen. Ne mogu da izdržim.

SANDRA:

To je neki znak.

DUŠAN:

Nije ona videla taj znak. Izbegavam da joj ga pokažem.

SANDRA:

Ne razumeš. To je znak za tebe. Zaljubljen si!

Pag

e12

7

(Mala pauza)

U čemu je problem? Baš si blesav.

DUŠAN:

Ti si se meni dopala, čim sam te ugledao.

SANDRA:

Tebi se svaka dopadne, samo da ide na dve noge.

DUŠAN:

Nije tako. Volim ja one u kolicima. Ali ti si baš posebna.

SANDRA:

Ha-ha-ha. Nemoj, sad ću da pocrvenim. Jesi li odavde? Šta studiraš?

DUŠAN (Nespreman) :

Iz Mošinog bunara. Ovde studiram ovo… ekriminologiju.

SANDRA:

Misliš kriminalistiku?

DUŠAN:

E, to. Lanci, katanci. A ti?

SANDRA:

Pravo.

DUŠAN:

Vidi se. (Nasmeju se).

SANDRA:

Mislim da bi ti lepo stajala uniforma. Pendrek, lisice. Pa još auto.

DUŠAN:

Mogu i bez toga da te privedem.

SANDRA:

Ma, nemoj. Ti bi me odmah spopao. Nemoj da si bezobrazan. Čekaj.

DUŠAN:

A kako se snalaziš u njihovoj spavaćoj sobi?

SANDRA:

Pag

e12

8

Nikako. Dosadno. Ubi’, Bože! Nema televizora, nema knjiga, nema ničega. Samo krevet i

ormar.

DUŠAN:

Šta da ti radim? Evo, nabaviću ti nekako televizor. Hoćeš da ga premestim iz moje sobe u

tvoju, mislim njihovu sobu?

SANDRA:

Baš si blesav. Nisam došla da se zabavljam. Uostalom, tebe bi isterali iz stana kad bi saznali

da si mi dao televizor i da mi na bilo koji način pomažeš.

DUŠAN:

Ne znam kako da ti pomognem. Baš ti je dosadno tamo. Imaš prozor, pa gledaj ljude.

SANDRA:

Pa da me Svetislav pogodi iz snajpera pravo u glavu.

DUŠAN:

Ne zezaj. Nije Svetislav takav.

SANDRA:

Ne znaš ti njega.

DUŠAN:

Kako da ne znam rođenog… gazdu. (Zbunjujuće): Mislim, oca, koji mi je kao

gazda…Razumeš?

SANDRA:

Ne razumem… Nije ni važno, nećemo o njemu.

DUŠAN:

Tebi se nijedna moja ideja ne sviđa.

SANDRA:

Lako je tebi da tako pričaš. Ne ide to tako. Kad te sudbina namuči… Ma, neću više o tome.

(mala pauza)

DUŠAN:

Pošto se ovi neće vratiti neko vreme, hoćeš da ti pravim društvo tamo u sobi? Doneću karte ili

neku drugu igru koju voliš da igraš. Možemo da mešamo, da delimo.

SANDRA:

U redu. Ali, izlaziš iz sobe, čim se oni približe kući.

DUŠAN:

Pag

e12

9

Ma, važi. Čućemo ih. Uvek je galama kad se njih dvoje pojave.

SANDRA:

Idi po karte i dođi, ja odoh u sobu.

DUŠAN:

Evo me za minut. (Dušan ode do svoje sobe i za par sekundi proleti kroz dnevni boravak sa

kartama i vinom. Uđe kod Sandre i čuje se kako zaključava vrata.)

.

.

.

ČIN PETI

.

I

(Jutro. Dnevna soba. Dubravka i Svetislav sede i piju kafu. Oboje namrštenih faca gledaju,

svako u svoju tačku i uzdišu. Dubravka u različitim čarapama.)

DUBRAVKA (Podnadula):

Uh!

(mala pauza)

SVETISLAV:

Eh.

DUBRAVKA:

A šta ti uzdišeš, majke ti?

SVETISLAV:

Kako da ne uzdišem?

DUBRAVKA:

Ovo su Tantalove muke.

DUBRAVKA:

Kakve Tantalove muke? Tantal bio dovde u vodi, a mi smo dovde u govnima.

DUBRAVKA:

Još me ova šnala pod pazuhom stegla, meso mi čupa. E, to su muke.

Pag

e13

0

SVETISLAV:

I te muke te koštale deset hiljada dinara.

DUBRAVKA:

Bolje bi bilo da ćutiš. Ti si nas u ovo uvalio. Tako mi i treba kad sam se udala za baksuza. I

dete ti je sad takvo. Samo znaš da ujutro odeš u lov. Ovolike godine ideš tamo, a nikad te

ptica nije posrala. (Mala pauza). Šta čekaš, čoveče? Zovi ga!

SVETISLAV:

Zvao sam ga hiljadu puta, ne javlja se.

DUBRAVKA:

Zovi ponovo.

SVETISLAV (Svetislav okreće broj, ali bez promene).

Evo. Zvoni i ništa.

DUBRAVKA:

Čekaj do kraja.

SVETISLAV:

Čekam. (Pauza). Ništa.

DUBRAVKA:

Kuku meni, šta mi je sa detetom? Prvi put da nije prespavao kod kuće. Njega je neko

kindapovao.

SVETISLAV:

Nemoj da pričaš svašta. Sigurno je prespavao kod neke devojke.

DUBRAVKA:

Mislila sam da ovo neću nikad reći, ali daj Bože da je tako, kao sto kažeš. Ali, kola su mu

parkirana ispred.

SVETISLAV:

Ne znam. Nisam pametan.

DUBRAVKA:

Reci mi nešto što ne znam. Uh! (Mala pauza). Ama, zovi ga, čoveče, ne mogu više!

SVETISLAV:

Ne javlja se, ženo!

DUBRAVKA:

Pa, potraži ga. Upali auto. Nađi mi sina!

Pag

e13

1

SVETISLAV:

Gde da ga tražim?

DUBRAVKA:

Šta ja znam? Zovi miliciju, 92, B92… Učini nešto. (Neko pokuca na vrata. Dubravka skoči).

To je on. Konačno, mamin sin. Krvi ću mu se napiti. (Otrči do vrata. Otvori, a ispred stoji

advokat). Nije on, Svetislave. Ja ću da se samoubijem. (Zaplače).

.

.

II

SVETISLAV:

Vi ste, gosp. Belajbeg. Izvolite.

ADVOKAT (Uđe):

Situacija kod vas je i dalje alarmantna. Šta je gospođi?

SVETISLAV:

Naš sin se od sinoć nije vratio kući, pa je ona načisto spapandrknula.

DUBRAVKA (Advokatu):

Nađite ga, molim vas. Spasite me ove muke. Ovog pakla. (Kroz plač). Ne mogu više. Molim

vas.

SVETISLAV:

Hajde, smiri se. Naći ćemo ga.

ADVOKAT (Prilazi mu ljubazno, tapšući ga po ramenu):

Znam da je sad nezgodna situacija, ali vam donosim ohrabrujuće vesti, vezane za onaj vaš

problem.

SVETISLAV:

Pa kad bi svi advokati radili svoj posao kao vi, pravda bi bila i brza i dostižna. Znači, rešili ste

ono oko čega smo vas zadužili?

ADVOKAT:

Naravno. Ali, nažalost, kako vidim, to više nije glavni problem. Izvo-lite. (Daje mu koverat)

SVETISLAV (Ščepa pismo i distancira se od svih. Zastaje vidno uznemiren i brižljivo čita za

sebe):

Ma, samo ovu muku da sklonim sa vrata.

DUBRAVKA:

Pag

e13

2

Sram te bilo. Ovo ti je važnije od života rođenog deteta.

SVETISLAV:

Polako, Dubravka. Bar nešto da nas mimoiđe. Ti sad možeš da skloniš tu šnalu i čarape.

Džaba si pravila maskenbal.

DUBRAVKA:

Ti misliš da je ovo cirkus? Da je sve tvoj advokat rešio? Ma, ja ću tu gusku ovim rukama

zadaviti, čim izađe odande.

ADVOKAT:

Molim vas, gospođo Jakovljević, da ovu stvar izvedemo civilizovano do kraja.

DUBRAVKA:

Bila sam ja civilizovana i više no što treba. Ali, ovo je prevršilo svaku meru. Treba da se

zavučem u mišju rupu, a miševi da kolo vode. (Njoj): Slušaj me, kalašturo! Izađi iz te sobe

dok nisam vrata razvalila.

ADVOKAT:

Strpite se, još koji minut. Sad ću joj se ja, kao službeno lice, obratiti. (Dođe do

vrata): Gospođice, ja vam se u ime zakona obraćam. Čujete li me?

SANDRA (Iz sobe):

„Čujem. Izvolite”.

ADVOKAT:

Došla je naročita naredba da vi ovaj dom napustite još danas. Molim vas da tako postupite.

SANDRA:

Ti, odmereni i smireni, koji se deliš sa zdravim razumom. Pre no što ti plate i pokažu koga

treba da napadaš, poslušaj sebe.

ADVOKAT:

Ovo ona meni? Što lepo govori. Sjajno.

DUBRAVKA:

Nemojte da se pecate. Čita sa papira. Vidite da zamuckuje.

ADVOKAT:

Primetio sam. Možda citira? Ili naučila napamet? Vratimo se temi. Gospođice, čuli ste

naredbu!

SANDRA:

Ne želim da razgovaram bez advokata.

DUBRAVKA:

Pag

e13

3

Evo ti ga advokat, jebo te advokat. (Advokatu): Glupača.

ADVOKAT:

Strpljenja, gospođo, samo strpljenja. (Sandri): Vi imate pravo na advokata, ali ne dok ste pod

ovim krovom. Ovde imate epitet uljeza. Kad izađete, možete se sa ovom porodicom

sučeljavati na sudu. A do tada, ova porodica može protiv vas da podnese krivičnu prijavu

zbog upada u privatno vlasništvo.

SANDRA:

Ovo je i moje vlasništvo.

DUBRAVKA:

Govno je tvoje vlasništvo. More, sikter iz moje kuće.

ADVOKAT:

Molim vas, gospođo, da ovo privedemo kraju.

DUBRAVKA:

Recite njoj, ja samo branim sebe i svoju kuću, dok ovaj moj sedi skrštenih ruku.

(Svetislavu): Uradi nešto, šta si se tu skočopizdio?

SVETISLAV:

Šta da radim? Pusti čoveka da ovo završi.

DUBRAVKA:

Ma, pun mi je kufer svega, sad ću da joj… (Zaleti se i ramenom razvali

vrata i zajedno sa njima upadne u sobu. Čuje se neartikulisano vređanje i šamaranje Sandre

od strane Dubravke. Par trenutaka kasnije, Dubravka izlazi u poluonesvešćenom stanju).

SVETISLAV:

Jesi li je izudarala, majku li joj njenu, pokvarenu?

DUBRAVKA (Tesko dišući) :

Svetislave, sa mnom je gotovo…

SVETISLAV:

Sta lupaš? Je l’ to ona tebe isprangijala, moja Dubi?

DUBRAVKA:

Nije. Al’ sam još gori udarac dobila. Znaš li ko je bio u njenom krevetu?

SVETISLAV:

Šta? Kurva dovela sponzora u nas bračni krevet? Pravi mi jebarnik od kuće. Gde mi je pištolj?

(Izlazi Sandra razgolićena, obnaženih grudi i raštrkane kose. Advo-kat za njom):

Pag

e13

4

SANDRA:

Prokleti bili. Na ovome vam neće ostati. Ja vam se kunem, nikad vas neću ostaviti na miru. Pa

i kad dobijem ono što mi pripada.

DUBRAVKA (Ležući, iznemoglo):

Svetislave, udavi je. Zečepi joj usta za sva vremena.

SVETISLAV (Advokatu) :

Molim te, Malere, izvedi je odavde, dok mi nije pao mrak na oči, pa da raskomadam i nju i

njenog harmonikaša.

SANDRA:

Odlazim. Ali ću se vratiti. U to budite sigurni.

(Dubravka jeca)

SVETISLAV:

Marš napolje.

SANDRA:

A tebe će, Svetislave, stići mnogo teža kazna…

SVETISLAV (Krene pištoljom na nju. Advokat mu otme oružje):

Napolje kad kažem!

SANDRA:

Obećao si da ćeš rešiti ovu stvar ljudski i ispraviti grešku, a ti si opet sve upropastio.

ADVOKAT:

Hoćete li da napustite ovaj dom ili da upotrebimo silu?

SANDRA:

Vi mi se ne obraćajte. (Krene ka vratima da izađe. Dušan izlazi iz spavaće sobe i uhvati

Sandru za ruku).

DUŠAN:

Čekaj. Nemoj da ideš.

SVETISLAV (Ne može da izusti):

Šta… Otkud… Ti…?

DUŠAN:

Znam da si rekao da je se klonim, šta ima veze? Žao mi je što se ovako svađate, ćale.

SANDRA:

Pag

e13

5

Šta?

DUŠAN:

Rekao sam ti da sam ovde podstanar, ali to nema nikakve veze.

SANDRA:

Ovo ti je otac?

DUŠAN:

Jeste.

SVETISLAV (Krene na Dušana. Advokat ih razdvoji i stoji između njih): Budalo. Svinjo.

Rekao sam ti da je se kloniš.

DUŠAN:

Dobro, ćale. Šta je sad to važno? Svidela mi se.

SVETISLAV:

Ona ne sme da ti se sviđa. Idiote! Znaš li sa kim si spavao?

DUŠAN:

A šta, ti kao nisi?

SVETISLAV:

Umukni!

DUŠAN:

Neću da ćutim, hteo si je za sebe. Reci pred kevom istinu. Terao si me da lažem.

SVETISLAV:

Tišina!

DUŠAN:

Dobro, evo ti je. Ja sam je overio.

SVETISLAV:

Prestani!

DUŠAN:

I samo da znaš, nije nešto.

SVETISLAV:

Jebo si sestru, govnaru!

(Svetislav otima advokatu pištolj ne bi li ubio Sandru. U toj gužvi, pištolj opali i Dušan pada

kao pokošen. Dubravka ustaje i pokušava da uzme tablete sa stola.)

Pag

e13

6

DUBRAVKA (Polako, mumlajući):

Za sve si ti kriv. Nije moje dete krivo. Ostavi ga. Ti si kriv. Ti!

Dubravka, videvši Dušana krvavog, pada pokošena srčanim uda-rom. Oboje umiru, a

Svetislav prilazi Sandri pištoljom uperenim u njenom pravcu. Najednom pištolj okrene ka sebi

i ubije se.

ADVOKAT (Hladno prilazi Sandri koja je u delirijumu):

Ovo je tvoje prokletstvo!

.

.

K R A J

Pag

e13

7

Senka Petrović

BABA JAGA

.

Lutkarski dramski komad

.

(Po motivima narodne priče i drame Dva javora Evgenija Švarca)

.

Lica:

Vasilisa

Medved Miša

Ljudmila

Agaton

Baba Jaga

Ivan

Fjodor

Jegor

Mama

Dečak 1

Dečak 2

Kućica, Miševi, Javorovi

Dečja soba. Dečaci, u košuljicama za spavanje, skaču po krevetu i veselo se smeju. Ulazi

Mama.

MAMA: Hej! Smesta u krevet vas dvojica!

DEČAK 1: Ali, mamaaa..

Pag

e13

8

DEČAK 2: Mi smo već veliki.

MAMA: Ni reči više. Da li hoćete da vas otme Cvilidreta kada ne slušate mamu.

DEČAK 1: Mama, mi više ne verujemo u te priče.

DEČAK 2: Da. Toga se plaši još jedino Ivan.

MAMA: Jel tako? Dobro. Ali ako odmah legnete ispričaću vam jednu novu priču.

DEČAK 1: Novu?

DEČAK 2: Jel’ strašna?

MAMA: Nisu priče strašne, nego ljudi. Ako hoćete da je čujete prvo lezite i budite mirni.

DEČAK 2: Hoćemo, mama.

MAMA: Ovo je priča o najviše zloj, najgoroj i najstrašnijoj veštici na svetu. Ona je stvarno

postojala pre mnogo, mnogo godina. Ispričaću vam priču o Baba Jagi.

DEČAK 1: Hahaha.. Kako neko može biti strašan kada ima tako smešno ime?

MAMA: Iiiiii.. Nemoj da te čuje. Jer ona mnogo voli da se sveti ako je neko ismeva. Budite

dobri i pažljivo slušajte.

Baba Jaga je živela u Mračnoj šumi. Zla, grozna i opasna volela je da hvata ljude, a

naročito decu koja bi pobegla od kuće. Kada ih uhvati onda bi ih skuvala u velikom loncu i

pojela. Ili bi ih pretvarala u drveće i kamenje da ih njihovi mame i tate nikada više ne nađu. A

oni bi bili zarobljeni zauvek.

DEČAK 1 i 2: (malo su već uplašeni) Aaa uuu..

MAMA: U isto to vreme živela je jedna divna žena, po imenu Vasilisa. Vasilisa Prekrasna.

Ona je imala tri sina.

DEČAK 2: Kao ti, mama.

MAMA: Da, kao ja.

DEČAK 1: A jesu li oni imali tatu?

MAMA: Budite strpljivi i sve će te saznati. Znači..

Vasilisa je imala tri sina: Fjodora, Jegora i Ivana. Kada su Fjodor i Jegor napunili po

trinaest godina pomislili su da su junaci kao njihov tata i otišli su od kuće u svet da rade

junačka dela. Posle samo nekoliko nedelja njihovi konji su se sami vratili i majka Vasilisa je

znala da im se nešto strašno desilo. Krenula je da ih traži.

Dok Mama priča scena se menja. Pojavljuje se šuma iz magle. Čuje se zlokobni Baba Jagin

smeh, jauci dečaka kroz šuštanje drveća i naposletku glas Vasilise Prekrasne. Sve vreme dva

najveća i najlepša javora, bakarnog i zlatnog lišća se pokreću, granama mašu i šušte kao da

joj odgovaraju.

Vasilisa je lepa, snažna žena. Srebrne, duge kose i krupnih zelenih očiju. Nosi mač za

pojasom i džak na leđima.

Pag

e13

9

VASILISA: Fjoodoooreeeeee… Jeeegoooreeeee.. Fjodore! Jegore!

DECO MOJA DRAGA

NESTALA BEZ TRAGA

MAJKA VAŠA VAS TRAŽI

NE ZNA SE KOJI MI JE DRAŽI

FJODOR JE PRVENAC

JEGOR JE DRUGI

MAJKA VAS VOLI

BEZ DA SE TRUDI

ISPOD SRCA BILI

U SRCU OSTALI

A ONDA STE DAVNO

BEZ TRAGA NESTALI

GDE STE SE SKRILI

MOJI SINOVI MILI

NESTAŠNI STE BILI

OD KUĆE STE OTIŠLI

MALENI DEČACI

OD TRINAEST LETA

ZBOG VAS SADA MAJKA

SVUD’ PO SVETU ŠETA

Fjooodooreee.. Jegoooree.. Jegore!! Fjodore!

Tri godine ih dozivam. Tri godine ih tražim. Srce mi samo nalazi put. Pocepala

sam tri para cipela, prošla pola sveta. Pitala, dozivala, molila i plakala. Ali njih nema. A

najmlađi Ivan mi sam kod kuće ostao.

(Publici.) Da li ste ih vi videli? Moja dva mala sina, bakarne i zlatne kose? Sa

kovrdžicama? Niste ni vi? (Tiho se rasplače.) Tako sam umorna. (Zevne.)

Ne! Nema odmora. Moram, moram dalje da ih tražim. Naći će ih majka makar

prevrnula nebo i zemlju. Fjodoooreee… Jegooreeee..

( Podigne se čudna magla i vetar, i Vasilisa padne u nesvest. Nailazi Medved Miša. Oko

vrata nosi pokidan lanac. Riče i brunda.)

Pag

e14

0

MEDVED: Brrmrmrrrrrroarrrrr!!!!!!!!! GRRRRRRRRRRR!! Brrmrmrm.. Brrmmmmmm..

VASILISA: (Trgne se.) AAAA!!!

MEDVED: GRRRRROOAARR!!! (Krene prema njoj.)

VASILISA: (Potegne mač.) Stani ako ti je život mio! (Medved se ukopa, ali opet krene uz

urlik. Vasilisa zavitla mačem.) Odbij! Ovo je mač Danila junaka! Njime je Zmaj Ognjeni

skraćen za glavu. Odlazi, zveri! (Krene na Medveda.)

MEDVED: Stani! Joj! Molim te, nemoj.

VASILISA: (Stane iznenađena Medvedovom reakcijom.) Ko si ti?

MEDVED: Ja sam Medved Miša. Sluga Baba Jage.

VASILISA: Šta hoćeš od mene?

MEDVED: Da te rastrgnem i ubijem.

VASILISA: Zašto?

MEDVED: Baba Jaga je tako naredila. Rastrgati sve koji uđu u Mračnu šumu. A ja moram da

je slušam. Međutim, meni to ne prija. Ja sam dobar.

VASILISA: Ako si dobar onda nemoj to da radiš.

MEDVED: Moram, gospo. Sluga mora da sluša gospodaricu ako želi da se oslobodi ropstva.

VASILISA: Ko je ta Baba Jaga?

MEDVED: Najstrašnija veštica koja je ikada ugledala dan. A ružna je kao prazna

košnica meda. Zla, debela, ćorava i ćopava. Služim je već godinama jer sam pozajmio hranu

za svoje prijatelje Ljudmilu i Agatona. I kako sam siromašan nisam mogao na vreme da

vratim dug te me je stavila u lance i naterala godinu dana da služim.

VASILISA: Kako godinu dana kada si rekao da je služiš godinama?

MEDVED: Eeee, vidiš. To ni ja sam ne znam. Svaki put kada godina istekne ona me zabuni,

prevari sa tom nekom matematikom i ja onda opet počnem godinu ispočetka.

VASILISA: Siroti Mišo.

MEDVED: Nemoj da me žališ. Ja sam ponosan sluga.

VASILISA: A lance si pokidao.

MEDVED: Možda nisam pametan, al’ sam mnogo jak. A ko si ti, gospo? I odakle ti mač

Danila junaka?

VASILISA: Ja sam Vasilisa. Žena Danila junaka. Kada je poginuo mač sam uzela da ga

čuvam za sinove.

MEDVED: Gospo! Junak Danilo me je spasao kada sam bio meče. Večni sam mu dužnik. A

od sada tvoj. Dok sam živ tebi i tvojoj deci niko neće nauditi. Reci, kako mogu da ti

pomognem.

Pag

e14

1

VASILISA: Da li si video moje sinove, bakarne i zlatne kose, sa kovrdžicama? Fjodor i Jegor

se zovu. (Javori jako zašušte.) Tri godine ih po svetu tražim, ali ne nalazim traga.

MEDVED: Na žalost, nisam. Ali pitaću svoje prijatelje.

VASILISA: Gde su oni?

MEDVED: Uvek u blizini. Ljudmila! Agaton!. Dođite, mili moji.

LJUDMILA: (Veselo dotrči.) Av, av, av, gazda, gazda, gazda. Moj dragi, lepi gazda. Av!

(Umiljava se, te spazi Vasilisu.) grrrrrr… Ko je to?

MEDVED: Mir, ona je prijatelj. Ljudmila pozdravi Vasilisu. (Ljudmila veselo dotrči do

Vasilise koja je pomazi.)

VASILISA: Zdravo, Ljudmila. Mnogo si lepa. A gde je Agaton?

AGATON: (iz off-a) Tu sam.

MEDVED: Dođi ovamo.

AGATON: (iz off-a) Neću.

VASILISA: Zašto?

AGATON: Fino vaspitanim mačorima ne pristaje da poslušaju od prvog puta.

VASILISA: O čemu on to priča?

LJUDMILA: Njemu za sve treba tri puta da bi pristao. Ja se već namazim dok on dođe.

MEDVED: Agatone, dolazi ovamo i lepo pozdravi Vasilisu!

AGATON: (iz off-a) Ma, nipošto.

MEDVED: Agatoneee!!!!

AGATON: Pa, dobro. Nek’ vam bude. (Izlazi.) Dobar dan, gospo.

VASILISA: (Pomazi ga.) A ipak si ti jedan lepo vaspitan mačak.

AGATON: Naravno. Lepo mačji vaspitan, nenadmašan lovac na miševe i neprevaziđen

pripovedač bajki.

VASILISA: Drago mi je da sam te upoznala.

LJUDMILA: A mene, a mene?

VASILISA: I tebe, lepotice.

MEDVED: Dosta maženja. Ljudmila, Agatone, Vasilisa je u nevolji. Već tri godine traži

sinove. Da li ste negde videli, nanjušili ili štogođ čuli o dva dečaka bakarne i zlatne kose sa

kovrdžicama?

LJUDMILA: Ja nisam.

AGATON: Nisam ni ja. Ali sumnjam… (Svi napeto iščekuju nastavak rečenice.)

MEDVED: Govori u šta sumnjaš!

Pag

e14

2

AGATON: Neću da vam kažem. Ma, nipošto. Pa, dobro. Nek’ vam bude. Sumnjam da ih je

otela Baba Jaga.

VASILISA: O, ne!

AGATON: I sumnjam da ih je ili pojela ili da ih je začarala i pretvorila u nekakvo drveće.

Dosta novih stabala se pojavilo u šumi u poslednje tri godine. (Javori jako šušte.)

MEDVED: Može biti da si u pravu.

AGATON: Po običaju.

VASILISA: O, moj Bože! Moja deca! Medvede Mišo, brzo me odvedi do Baba Jage. Gde je

njena kuća?

MEDVED: To se nikad ne zna.

VASILISA: Molim?

MEDVED: Kuća Baba Jage je skoro jednako gadna kao i gazdarica. To je jedna odvratna

klimava građevina od ljudskih kostiju i polomljenih krčaga, na kokošjim nogama. A kokoš ko

kokoš. Pameti ni za lek. Čas je tu, čas je tamo.

VASILISA: Kako da je pronađemo onda?

MEDVED: Dovoljno je samo da je dovabimo svi zajedno. Hajde, prijatelji moji. Piju, piju,

piju. Pi, pi, pi, pi, pi.. (Svi zajedno dozivaju.)

Izlazi kućica na kokošjim nogama. Zveči, trese se, trči na sve strane. Lupa vratima.

VASILISA: Koliko je strašna.

MEDVED: Veštičji dom. (Kućica pobegne.)

VASILISA: Pobeže! Mišo, kako sada da je uhvatim?

MEDVED: To je nemoguće. Ne smeš da joj se približiš jer će te noge išutirati. A to boli.

VASILISA: A da ju nežno pozovem?

MEDVED: Dobra ideja. Probaj.

VASILISA: PI, PI, PI, PI, PI, PI

KUĆA NA NOGAMA ČETIRI

PI, PI, PI, PI, PI, PI

NOGAMA KOKOŠJIM

KUĆA ŠETA, STANI – KRENI

SADA NEKA DOĐE MENI.

Vasilisa nekoliko puta ponavlja strofu. Kućica prvo osluškuje, bojažljivo krene i nežno priđe i

sedne ispred Vasilise.

Pag

e14

3

LJUDMILA: Uspela si, gospo Vasilise.

AGATON: Sada je pitanje da li je matora kod kuće.

Vrata se polako otvaraju.

MEDVED: O, nee. Evo je! (Iz kućice izlazi Baba Jaga. Medved, Ljudmila i Agaton pribijeni

jedno uz drugo se tresu.)

BABA JAGA: JA SAM BABA

STRAŠNA BABA

U MENI JE STO VRAGA

NE MOŽEŠ MI NAĆI TRAGA

ZATO ŠTO SAM TAKVA BABA

ZVANA – BABA JAGA

NIKAD NIŠT’ NE DAJEM

NIKAD SE NE KAJEM

ZA PRAVDU NE HAJEM

DOBROTU PREZIREM

I STALNO NEŠTO BAJEM

ISTINU NE VOLIM

NEŽNOST JE BEZ VEZE

UČINITI ZLO NEKOM

MOJ JE INTERES

RUŽNA JA SAM

TO JE LEPO

ZLA JA SAM

MRZIM SLEPO

A NAJVEĆI JE ĆAR

DA NAPRAVIM DAR-MAR

NEPOSLUŠNA DECA

MOJ NAJDRAŽI SU PLEN

UKROTIM IH LAKO

DOK SI REK’O: TREN

Pag

e14

4

PITATE SE KAKO – TO JE TAKO LAKO

POGLEDAJTE ŠUMU

SVAKO DRVO DEČAK TO JE

KAD NE SLUŠAJU MAJKU

NEKA VEČNO KAO DRVA STOJE

KAO DRVA STOJE

(Kućici.) Gubi se! A vi, dole glavu robovi. (Vasilisi.) Zdravo, Vasilise. Lukavo si mi kućicu

dozvala.

VASILISA: Kako znaš moje ime?

BABA JAGA: Ja sve, pametnica, znam. Sve vidim, sve čujem. I talente posedujem.

VASILISA: Onda bi trebalo da znaš gde su moji sinovi. Zovu se..

BABA JAGA: (Prekine je i karikira.) Fjodor i Jegor, od trinaest leta, bakarne i zlatne kose sa

kovrdžicama. Bla, bla, bla.. Naravno da znam. I znam da su pobegli od kuće jer su hteli da

izigravaju junake. To se kažnjava.

VASILISA: Reci mi gde su. Molim te.

BABA JAGA: Uf, uf, uf.. Preklinji me malo lepše.

MEDVED: Nemoj, Vasilise, preklinjati. Slugom ćeš joj postati.

BABA JAGA: Umukni, robe!!!

VASILISA: Majka se ne ponižava kada preklinje za svoju decu. Baba Jago, preklinjem te reci

mi gde su moja deca. Preklinjem te najlepše na svetu!

BABA JAGA: Uf, uf, uf.. Lukave li žene. Hmmm.. Ovo čak može da bude zabavno. Vidi

ovako: Čujem da si veoma vredna.

VASILISA: Dok sam tri sina odgajila, svemu sam se naučila.

BABA JAGA: Daću ti tri zadatka. Ako ih dobro ispuniš pokazaću ti tvoje sinčiće.

VASILISA: Prvo mi dokaži da znaš gde su oni.

BABA JAGA: Vidi, malu, kako pregovara. Dobro. Klinci, javi te se mamici. (Cele šuma

krene da šušti. Čuju se glasovi dečaka: MAMA! Majčice naša. Tu smo u šumi. Baba Jaga nas

je pretvorila u…) Ćut’! Dosta je bilo.

MEDVED: Budi oprezna, Vasilise. Ona svaki glas zna da oponaša.

VASILISA: Uho majke ne možeš da prevariš. Mišo, to su bili oni! Jesi li čuo? Tu su u šumi

začari. Baba Jago, govori šta treba da radim.

BABA JAGA: Uf! Vidi, vidi, kako je žustra. Još samo da si zla, mogla bi mi stvarno biti od

neke koristi. E, pa, sluškinjo, evo zadataka:

OČISTI MI KUĆU

Pag

e14

5

OD PLAFONA DO PODA

DA SE SIJA, DA SE BLISTA

KAO ČISTA VODA

VASILISA: To je lako.

AGATON: To je kuća u koju ni pacov ne bi ušao koliko je prljava.

VASILISA: Ispuniću to.

BABA JAGA: Zadatak drugi:

TRISTA ĆUPOVA BLAGA

U MRAČNOJ ŠUMI

ZAKOPANO STOJI

SVE IH SKUPI

SVE PREBROJI

NEMOJ SLUČAJNO

DA FALI DUKAT KOJI

VASILISA: U redu.

LJUDMILA: Vasilise, Mračna šuma je ogromna i puna zamki.

VASILISA: Ispuniću to.

BABA JAGA: Uf, uf, uf.. Vidi ti tu neustrašivost. Zadatak treći, od svih najveći:

U STAROM MLINU

U DŽAKOVA STO

POMEŠALI SE PŠENICA I RAŽ

MIŠEVI IH PROGRIZLI

TO JE NJIMA DRAŽ

TI IH RAZDVOJ I SAMELJI

U BRAŠNO FINO, BELO

I TADA ĆEŠ SINOVE

VIDETI ZACELO

Dajem ti tri dana da zadatke ispuniš!

VASILISA: Dobro.

MEDVED: Zlotvorko, kako da stigne sve to? Gde ti je savest?

Pag

e14

6

BABA JAGA: (Najšarmantnije moguće.) Hahaha.. Nemam je. Niti sam je ikada imala.

VASILISA: Mene je rad spasao od svih nevolja. Ispuniću i to.

BABA JAGA: A moj rad je da nevolje stvaram. To me hrani, to me leči. Kad zlo stvorim

uživam u sreći. Idem sada da pljačkam, kradem, izmlatim i otmem. Da bol, tugu i nesreću

nanesem. I tada od sreće sva da se tresem. Hahahahaha.. A vi, na posao, robovi moji! (Zvizne i

kućica dotrči. Iz kućice doleti magična korpa sa metlom. Krene huka, zvižduci i dim. Baba

Jaga sedne u korpu i zavesla metlom, te na taj način odleti, uz karakterističan smeh. Kućica

pobegne.)

MEDVED: Crna Vasilise, ako ne ispuniš zadatke ostaćeš joj sluškinja zauvek.

VASILISA: Ne brini, Mišo. Imam plan. Ali biće mi potrebna vaša pomoć, prijatelji.

MEDVED: Ja sam uz tebe dok me šape nose.

LJUDMILA: I ja ću ti pomoći, i ja.

AGATON: Ja neću. Ma nipošto. Ajd, dobro, nek ti bude. Uz tebe sam svakom dlakom.

VASILISA: Hvala vam, prijatelji. Počećemo od najtežeg zadatka. Prvo idemo do Starog

mlina po džakove. Mišo, treba mi tvoja snaga da sve to donesem.

MEDVED: Do Starog mlina će nam trebati više od celog dana hoda.

LJUDMILA: Nećemo stići, nećemo stići…

VASILISA: Smiri se, malena. Znam! Zamolićemo kućicu. Njene kokošje nogice će nas brzo

odneti tamo i nazad.

MEDVED: Kako si pametna, Vasilise. Ja se toga nikad sam ne bih setio.

VASILISA: A dok Miša i ja odemo po džakove, sačekajte nas tu.

PI, PI, PI, PI, PI, PI

KUĆICE, DRUGARICE

GDE SU TVOJE NOŽICE

DA NAS BRZO NOSE

KOKOŠJE I BOSE

PI, PI, PI, PI, PI, PI

(Kućica, u svom klimavom stilu ulazi.) Hoćeš li nam pomoći, drugarice? (Kućica se namesti

tako da se Vasilisa i Medved popnu na nju.) A sada nas ponesi do Starog mlina najbrže što

možeš, molim te. (Kućica ih ‘raketnom’ brzinom odnese. Jedino ostanu tragovi dima.)

LJUDMILA: Av, av, av, av, av, av…

AGATON: Ooo, prekini da se dereš.

LJUDMILA: Joj, što ne volim kada me gazde ne vode sa sobom. Prosto mi se plače.

AGATON: Ako počneš da plačeš i ja ću otići.

Pag

e14

7

LJUDMILA: Ne! Evo, neću. Ni suzu. Samo me ne ostavljaj i ti.

AGATON: Tiho! Neko dolazi.

LJUDMILA: Ko? Gde? Odakle? Av, av, av.. grrrrrrrrrrr..

AGATON: Aman, ćuti više i sakrij se. Ovo je neko snažnog glasa. (Agaton i Ljudmila se

sakriju i vire. Iz daleka se čuje pesma koja se približava. I sa pesmom na scenu ulazi Ivan.

Dok on peva javori šušte i granama pokušavaju da ga spreče da prođe dalje.)

IVAN: OOOOOOO!!!!

JA SAM JUNAK VEDRA ČELA

NEKA ZNADE ŠUMA CELA

JAK SAM, UMAN, SNAŽAN, ČIO

DUŠMANINU NISAM MIO

OOOOOOOOOOOOO!!!

JA SAM JUNAK SIN JUNAKA

DANILA SLAVNA, SRCA HRABRA

IMAM MAJKU I DVA BRATA

ZA NJIM SADA SVETOM TRAGAM

OOOOOOOOOO!!!

KO GOD DA MI U NJIH DIRNE

NEK’ SE ČUVA, NEK’ SE BRINE

PRAVDA ĆE IH STIĆI MOJA

OSVETA JE SNAŽNOG KOVA

OOOOOOOO!!!

JA SAM JUNAK MLAD

IME MI JE IVAN

KAD PORASTEM KAO TATA

BIĆU JUNAK SILAN

BIĆU JUNAK SILAN

(Agaton i Ljudmila kada su videli da je dečak u pitanju izađu iz zaklona. Ivan imitira borbu

mačevima vitlajući varjačom. On je dečak od trinaest godina, srebrne kose kao Vasilisa.

Odelo mu je iznošeno, a džepovi puni raznih stvarčica. Kada ugleda Agatona i Ljudmilu, koji

ga gledaju ‘mrtvi-ladni’ iz žustrine borbe se razneži kao pravo dete.)

IVAN: Vidi. Kuca i maca. Divno. Mac, mac, mac, kuc, kuc, kuc. Dođite, lepotice.

Pag

e14

8

AGATON: Prvo i prvo, ja sam mačak Agaton, a ne maca. A drugo, mačke se maze samo kad

one hoće.

IVAN: Izvini, mačku Agatone. Nisam znao. A ti, lepotice? Hoćeš li ti da se maziš?

LJUDMILA: Kuce uvek vole da se maze. Ali treba prvo da sačekam gazdu. Ivan ipak priđe

Ljudmili. Nežno je pomazi, a ona jedva dočeka.)

AGATON: Jak si ti karakter, Ljudmila. Nema šta.

IVAN: (I dalje se igra sa Ljudmilom.) Ljudmila. Ljudima mila. Kakvo lepo ime za lepu kucu.

LJUDMILA: (Uživa.) hahaha, av, av, av.. Hvala.

IVAN: Ja sam Ivan.

AGATON: Čuli smo dok si drnjokao pevajući.

IVAN: Ko je vaš gazda?

LJUDMILA: Dobri Medved Miša. Zbog nas je u ropstvo pao kod Baba Jage.

IVAN: To je nesreća.

LJUDMILA: Joooj.. Ni pakao joj nije ravan koliko je zla. Svi je se boje.

IVAN: Junaci se ne boje nikoga.

LJUDMILA: Ti si junak?

IVAN: Naravno.

AGATON: Junaci su obično malo veći.

IVAN: Veličina pravog junaka je u hrabrosti i pravednosti.

LJUDMILA: A kako si postao junak?

IVAN: Rastao sam tako i jednog dana shvatio da se ničeg ne bojim. Znači – postao sam

junak! I krenuo da radim junačka dela. Ali, prvo moram da nađem mamu.

AGATON: Pa, da. Baš kao i ostali junaci.

LJUDMILA: A ko je tvoja mama?

IVAN: Vasilisa Prekrasna, žena Danila junaka.

LJUDMILA: Vasilisa! Av, av, av. Vasilisa je tvoja mama?

IVAN: Da. Molim vas mi recite ako znate nešto o njoj.

AGATON: E baš nećemo. Ma, nema šanse. Dobro, ajd’, nek’ ti bude. Tvoja majka je ovde.

IVAN: Stvarno!?! (Sakrije se iza javora.)

AGATON: Da. Baš si pravi junačina.

IVAN: Mama mi je rekla da čuvam kuću. A nisam je poslušao.

Pag

e14

9

LJUDMILA: Ne boj se. Tvoja mama je jako dobra.

IVAN: Ona je najbolja majka na svetu. Mnogo sam je se uželeo. I majke, i braće.

AGATON: I tvoja braća su tu.

IVAN: Kakva sreća! Gde su? Jegore, Fjodore!! Fjodore, Jegore!! Braćooo!!! Pa, gde su?

LJUDMILA: Na žalost ne znamo tačno gde su.

AGATON: Ova Mračna šuma je šuma Baba Jage. Ona je uhvatila tvoju braću i magijom ih

sakrila tako da ja ne mogu da ih čujem, niti Ljudmila da ih nanjuši.

IVAN: Kakva nesreća. Jadna moja braća. (Rasplače se, pa se trgne.) A mama? Nije valjda i

nju zamađijala?

AGATON: Vasilisa je dobro. Ona će spasti tvoju braću. Baba Jaga joj je dala tri tako teška

zadatka da te muka uhvati. Ali svi ćemo pomoći da ih ispuni.

IVAN: Moja mama je prava junakinja.

LJUDMILA: Ona i Medved Miša su otišli do Starog mlina i treba svakog trenutka da se

vrate.

IVAN: Jedva čekam da je vidim.

AGATON: Nećeš morati dugo. Čujem ih da dolaze.

IVAN: (Opet se sakrije.) Nemojte da me otkrijete. Ja ću izdaleka da je gledam. Pa ću posle da

se javim.

AGATON: Junački, nema šta.

LJUDMILA: Moramo da ga poslušamo. Ipak je on čovek.

(Ulaze Vasilisa i Medved na kućici. Svako drži po džak. Medvedu se jako vrti u glavi.)

VASILISA: Hvala ti, kućice. Uspeli smo sve da donesemo.

MEDVED: Jaoj. Medvedi nisu stvoreni da idu toliko brzo.

VASILISA: Ljudmila, Agatone, sada ste vi potrebni.

LJUDMILA: Volim kada sam potrebna, av, av, av..

VASILISA: Ljudmila, tvoj njuh je jači od našeg. Njuškaj po šumi i pronađi zakopane ćupove

sa dukatima.

LJUDMILA: Sjajno! Sjajno! Napokon nešto što liči na lov. Nos u zemlju i po šumi njuš,

njuš, njuš, njuš..

VASILISA: Miša i kućica će ići s tobom, da brže iskopate ćupove i donesete ih sve ovamo.

MEDVED: Ja se više na toj skalameriji ne vozim. (Kućica ga šutne.) Jaoj! Dobro, de, izvini.

VASILISA: Idite polako. I pratite Ljudmilu.

MEDVED: Šta sve jedan medved neće uraditi za prijatelje.

Pag

e15

0

LJUDMILA: Jupiiii… Idemo da tražimo. Njuš, njuš.. Njuš, njuš.. Tražim ćupove. Njuš,

njuš.. (Izlaze Ljudmila, Medved i kućica.)

VASILISA: Agatone dobri, ti si strah i trepet za svakog miša.

AGATON: Istina.

VASILISA: Onda te kao prijatelja molim – sakupi sve miševe iz šume i nateraj ih da razdvoje

pšenicu i raž. A dok oni rade pričaj im smešne priče kako ne bi jeli zrno već se smejali.

AGATON: Pričanje priča mi je uža specijalnost. Naročito smešnih. Ne brini, Vasilise, do

sutra će zrno biti razdvojeno.

VASILISA: Hvala, dobri moj. (Agaton izlazi. Vasilisa je sama. Javori zašušte.) Kako su lepi

ovi javori. Zlatne i bakarne boje, kao kosa mojih dečaka. I tako lepo šušte.

Ah, deco moja draga, gde li ste samo? Da li me čujete? Jeste li gladni, žedni? Da

li vam je hladno? Majka će vas spasti i kući odvesti. Moji mali dečaci hteli da budu junaci.

Ah, tako sam umorna. Prilećiću malo dok se ostali vrate. Treba celu noć mleti

brašno. (Legne kod javora.) A javori šušte kao da pevaju..

Uspavanka za Vasilisu

(Pevaju sinovi. Glasovi Fjodora i Jegora kroz šuštanje javora sa Ivanom.)

MAJKO DRAGA SPAVAJ MIRNO

ŽELIMO DA SNIVAŠ DIVNO

MAJKO NAŠA VREDNA, RADNA

NAJVIŠE SI SRCU DRAGA

SANJAJ, MAJKO, DIVNE SNOVE

SAN I JAVA DA SE SPOJE

SINOVI TI TVOJI POJE

ZA MIR, ODMOR MAJKE SVOJE

LAKU NOĆ, LAKU NOĆ

NEK’ TI ODMOR DADE MOĆ

LAKU NOĆ, LAKU NOĆ

USKORO ĆEŠ KUĆI POĆ’

SA SINOVIMA DOMU DOĆ’

(Ivan u toku pesme izađe iz zaklona, peva majci i na kraju je poljubi u kosu.)

mrak

(Na sceni su Agaton i miševi koji dovršavaju posao razdvajanja zrna pšenice i raži. Svuda su

ćupovi sa blagom i džakovi sa brašnom.)

Pag

e15

1

AGATON: Brže radite! Još samo jedan džak je ostao. Nemoj zrno da fali.

MIŠEVI: Neće, šefe, ne brini.

AGATON: Znate li kako su svi miševi postali sivi?

MIŠEVI: Ne znamo. Pričaj nam da nam rad lakše ide.

AGATON: U STARO VREME MIŠEVI

SVIH SU BOJA BILI

BELI, RIĐI, ŠARENI,

I NISU SE KRILI

MIŠEVI: HA, HA, HA, MIŠEVI

HA, HA, HA, ŠARENI

AGATON: BEŠE TADA JEDAN MAČAK

SAV SMOTAN I BEO

NIKAD NIKOG ON NIJE

UPLAŠITI HTEO

MIŠEVI: HA, HA, HA, SMOTAN MAČAK

HA, HA, HA, HA, HA

AGATON: TOGA MAČKA MIŠEVI

GNJAVILI SU ČESTO

GRICKALI MU UŠI, REP

I BILO IM JE SMEŠNO

MIŠEVI: HA, HA, HA, JESTE SMEŠNO

HA, HA, HA, HA, HA

AGATON: AL’ JEDNOG DANA MAČAK TAJ

NALJUTI SE MNOGO

I ODLUČI MIŠEVE

DA KAZNI VRLO STROGO

MIŠEVI: (Ćute.)

AGATON: Što se ne smejete?

MIŠEVI: Preselo nam nešto.

AGATON: Smejte se na silu. I radite vešto. Sad!

Pag

e15

2

MIŠEVI: (Na silu se smeju.) ha, ha, ha, ha, ha, ha

AGATON: POZOVE MAČAK BRATA DVA

JEDAN ŽUTI, DRUGI RIĐI

DOBRI LOVCI NAPADOŠE

KOG ĆE MIŠA PRVO STIĆI

Smejte se!!!

MIŠEVI: (Smeju se skoro kroz plač.) ha, ha, ha, ha, ha, ha

AGATON: OD SILNOGA STRAHA

ONDA MIŠEVI POSIVE

I OD TADA STALNO

U MIŠJOJ RUPI ŽIVE

MIŠEVI: Da, da, u mišjoj rupi žive.

AGATON: Da li vam se dopala priča?

MIŠEVI: Jeste, šefe, baš je poučna. Uz nju se brže radi. A apetita nema. Evo, sav posao smo

završili. Ne fali ni zrno.

AGATON: Da pogledam. E, bravo. Za ovo vas neću loviti mesec dana. A sad, tutanj! Bežite

koliko vas noge nose.

MIŠEVI: Idemo, idemo. Hvala, šefe Agatone. (U trku izlaze.)

AGATON: Šic. Oh.. Sto priča sam ispričao.

LJUDMILA: (Umrljana od zemlje.) Bravo, Agatone, av, av, av. Milina te je slušati. A

zadatak je ispunjen.

AGATON: Dobro, smiri se. I prekini da me ližeš takva prljava od kopanja ćupova. To mačke

same rade. (Igraju se.) Tiho! Neko dolazi.

LJUDMILA: Nije valjda, Baba Jaga.? Grrrrr…

(Ulaze Vasilisa, Medved i kućica. Svi su brašnjavi.)

VASILISA: Bravo, prijatelji moji vredni. Svi ćupovi su iskopani i svo brašno samleveno. A

ostao nam je skoro ceo dan da zadatke ispunimo. Još samo da operemo kućicu. To ćemo brzo.

(Kućica krene da se išunja.) Stani, drugarice. Pi, pi, pi, pi, pi.. Evo, i mi ćemo sa tobom na

reku. Svi su zaslužili kupanje.

SVI: Aaaaa… Neee…

Pag

e15

3

VASILISA: Ooo, da. Agatone, Ljudmila, pođite za mnom. Idemo do reke kućicu da očistimo

i svi da se okupamo.

MEDVED: Jel sam ja pošteđen kupanja?

VASILISA: Ti, Mišo, ostani da čuvaš ćupove i brašno. I budno pazi da Baba Jaga ne naiđe i

pokvari nešto.

MEDVED: Vrlo rado. (Svi odlaze. Medved zeva.) AAAAaaaahhh.. Danima i noćima nisam

spavao. Ali nema spavanja. Da radim neku fiskulturu da se razbudim? (Krene kao da vežba.)

Jaoj. Nije to za medvede. Znam, pevaću: Spavaj mi, spavaj, sad medo ti.. Uuu, ne valja ta

pesma. A ne znam drugu. No, samo malo leđa da počešem o ove lepe javore. (Kako krene da

se češka, tako zaspi i zahrče.)

IVAN: (Ulazi, napecao je ribu. U kosu i garderobu mu se uplelo gomila granja i lišća. Sav je

prljav.) Jedva sam utekao da me mama ne vidi. Morao sam kroz žbunje da se provlačim. Malo

sam se uprljao, ali nema veze. (Vidi Medveda.) A vidi ti ovog čuvara kako spava. Sreća da

sam ja došao da pazim. A mogao bi i ručak da pripremim. Sigurno su gladni. Sve sam naučio

da kuvam kada sam bio sam. Mi junaci ne idemo nikuda bez varjače, udice, praćke, pištaljke i

kresiva. Mudri smo mi. Prvo treba da skupim grančice za vatru.

(Prišunja se Baba Jaga.)

BABA JAGA: O, prokletnice vredne. Ispade da je dobro organizovana. Ne smem da

joj dozvolim da ispuni zadatke. Zar da ostanem bez takve sluškinje? Koga ću onda da

mučim? Znam, ukrašću ćup zlata i džak brašna i optužiti nju. Uf, uf, uf.. Kakva sam

pametnica. (Krene prema ćupovima. Ivan iskoči pred nju.)

IVAN: Stoj, babo! Ne prilazi.

BABA JAGA: Ijuu. Koji si sad pa ti stvor?

IVAN: Ja sam strašni čarobnjak!

BABA JAGA: Ma nemoj? A kako se zoveš?

IVAN: Zovem se.. Sram te bilo kako ne znaš. Paa, zovem seeeee.. Zovem se Slaven Jagomrz.

BABA JAGA: Nikad čula.

IVAN: Zato što si glupa.

BABA JAGA: Kako se usuđuješ tako da razgovaraš sa mnom!?! Sad će ti uši pući od moje

vriske.

IVAN: (Publici.) A ja imam pištaljku. (Krene da pišti.)

BABA JAGA: Jaoj, moje uši! Kakva je to dreka. Prekini!

IVAN: Ućuti, babo. Vidiš da sam glasniji.

BABA JAGA: Ali nisi moćniji. Vidiš onu šišarku.

IVAN: Vidim.

BABA JAGA: (Dune u nju. Šišarka padne.) Aha!

Pag

e15

4

IVAN: Mlako je to. Vidiš li ti onu šišarku skroz gore?

BABA JAGA: Koju? Aha. Vidim. Pa šta?

IVAN: (Dok Baba Jaga gleda gore Ivan uzima kamen. Publici.) A ja imam praćku. (Skine

najvišu šišarku.) Ha!! Opet sam bolji ja.

BABA JAGA: Aaaaaa.. Prokleti stvore. A da vidimo da li si brži.

IVAN: Samo kreni da trčiš, matora. Stićiću te dok kažeš “britva”. (Baba Jaga krene da trči.

Ivan publici.) A sada ćemo malo da pecamo vešticu. (Zabaci udicu i krene da je vraća dok je

ne prestigne.) Hahahahaha… I šta sad kažeš baba rugobo?

BABA JAGA: Pućiću od besa!!!! Ali, dobro. Priznajem. Dobio si ovu bitku, ali ne i rat.

(Ode.)

IVAN: Bravo ja, bravo ja. Pravi sam junačina. Pobedio sam Baba Jagu. Gde su sada ostali da

me vide. Kako je bila smešna. Hahahahahaah.. (Dok se raduje, Baba Jaga se prišunja sa

druge strane.)

BABA JAGA: Mene si mislio da nadmudriš, slinavče. (Uhvati ga.) Aha! Prepoznala sam te.

Isti si kao ona tvoja dva musava brata. Sad ću te u kamen pretvoriti!

IVAN: AAAAAAaa.!!! Upomoć!!! Mama!! Mamaaaaa!!

(Vasilisa utrčava.)

VASILISA: Ivane, sine! Pusti ga, veštice!

BABA JAGA: Šta ćeš da mi daš za njega?

VASILISA: (Isuče mač.) Ovaj mač po vratu. Njime je Zmaj Ognjeni skraćen za glavu. Pusti

mog sina! I bori se kao čovek.

BABA JAGA: (Pusti Ivana i isuče crni, kriv, svetleći mač.) Više volim da napadam sa leđa,

ali može i ovako.

(Vasilisa i Baba Jaga se bore mačevima. Vasilisa izbije Baba Jagi mač i stavi joj svoj pod

grlo.)

BABA JAGA: Stani, stani, stani. Ako me ubiješ nikada nećeš naći svoje sinčiće.

VASILISA: Veštice! Pridržavaj se dogovora. Sve sam zadatke ispunila.

BABA JAGA: Ali ko je još video da sluškinja naređuje gospodarici? Sram te bilo.

VASILISA: Gde su moji sinovi?

BABA JAGA: Spusti mač, pa ti možda i kažem.

IVAN: Ne veruj joj, mama.

BABA JAGA: Ćuti ti, prljavi! I? Vasilise sluškinjice, šta si odlučila? (Vasilisa spusti mač.) E

tako.

VASILISA: Sada mi reci.

BABA JAGA: Uf, uf, uf.. Ala je neko nestrpljiv. Polako.

Pag

e15

5

VASILISA: Ali sve sam zadatke ispunila.

BABA JAGA: To je tačno. Ali si zato gazdaricu napala. Za to moram surovo da te kaznim.

VASILISA: Kazni mene, ali pusti moje sinove.

BABA JAGA: (Jako se zakašlje.) Uf, uf, uf.. Muka mi je od takve dobrote. Napravimo novu

igru. Ti sama pronađi svoje sinove do sutra ujutro.

VASILISA: A ako ne uspem?

BABA JAGA: Tada ćeš mi dati šta god od tebe zatražim.

VASILISA: Ništa nije vrednije majci od dece. Pristajem.

BABA JAGA: Pazi! Imaš vremena do sutra ujutro, a onda.. HAHAHAHAHAHA!!!

(Zacrvene joj se oči, počne sve da se dimi. Baba Jaga se iskotrlja napolje.)

IVAN: Mama!

VASILISA: Sine moj dragi. (Zagrle se.) Da te vidi majka. Kako si porastao.

IVAN: Jesam, mama. Postao sam pravi junak. Ali mnogo sam te se uželeo te sa krenuo da te

tražim.

VASILISA: Kada si došao?

IVAN: Još juče. Naredio sam Ljudmili i Agatonu da ti ne kažu da sam tu kako ne bi morala i

na mene da misliš.

VASILISA: Ja uvek mislim na tebe, sine. Jesi li mnogo bio usamljen?

IVAN: Jesam. Ali sam stalno nešto radio po kući.

VASILISA: Hohoho.. A gde si se tako isprljao?

IVAN: To sam ja tek danas kada sam se krio od tebe. Inače sam se svaki dan umivao. I kad je

trebalo i kada nije.

VASILISA: Milo moje čedo!

MEDVED: (Probudi se naglo.) Šta bi? Ko je to? Šta se desilo?

VASILISA: To je moj najmlađi sin Ivan.

MEDVED: Zdravo, maleni.

IVAN: Zdravo, Mišo. Jesi li se odmorio?

MEDVED: Oh, nesreće. Zaspao sam.

IVAN: I dok si spavao Baba Jaga je došla i htela da ukrade zlato i brašno. Ali ja sam je

pobedio u borbi. Pa me je posle na prevaru uhvatila.

VASILISA: A onda je majka spasla tebe.

IVAN: Da si video samo kako ju je mama isprašila u mačevanju.

MEDVED: Umalo je isprašila i mene kad smo se videli prvi put.

Pag

e15

6

VASILISA: Mišo, propade nam posao. Baba Jaga sada neće da pusti moje sinove.

MEDVED: OOooo, neeee.. Ja sam kriv. (Rasplače se.) Medved budala, to sam ja. (Ulaze

Ljudmila, Agaton i kućica. Svi su čisti, ali najveća promena se vidi na kućici, koja izgleda

skoro kao kućica neke dobre bakice.)

LJUDMILA: Av, av, av.. Šta bi, gazda, moj lepi? Zašto plačeš?

MEDVED: Zaspao sam na straži. I onda je došao Ivan. I onda je Vasilisa morala da se

mačuje sa babuskarom. I sada Baba Jaga neće da oslobodi Fjodora i Jegora. Iiii… (Svi se

kolektivno rastuže.)

VASILISA: Smirite se. Dala mi je nov zadatak. Do sutra ujutro moram sama da ih nađem.

Inače ću morati da joj dam šta god od mene zatraži.

MEDVED: Kako ćeš sama kada niko od nas ne može da ih nanjuši ili čuje?

VASILISA: Uzdaću se u srce majke. Tu su oni negde u blizini. Osećam to sve vreme od kako

sam došla. Samo sada budite tihi. (Javori šušte. Kako Vasilisa ide dalje od njih oni šušte jače,

kada im priđe oni se smiruju. Kada ih napokon dodirne javore orose suze.)

IVAN: Mama, vidi, ovi javori plaču.

VASILISA: To nisu javori. To su oni. Fjodore, Jegore, deco moja. Ako je majka u pravu

zašuštite jako. (Zašušte najjače što mogu. Vasilisa i Ivan ih grle.) Oni su. Osetila je majka da

ste tu. Još prvi dan dok sam spavala u vašem hladu. Ne plačite, deco. Čuvaću vas od svakog

zla. Važno je da smo se pronašli.

MEDVED: Oh, grešnog mene, jaoj, jaoj, jaoj… Oprostite, dečaci. Molim vas.

VASILISA: Šta ti je, Mišo, sada?

MEDVED: Koliko puta sam počešao leđa o njih. Al’ kad nisam znao. Jaoj, jaoj, jaoj..

VASILISA: Smiri se. Kako si mogao da znaš. Opraštaju ti moji dečaci. Je li tako, deco?

(Javori ‘potvrdno’ zašušte.) Vidiš? A sada, prijatelji, treba da stražarimo celu noć da se Baba

Jaga ne vrati i ne naudi nekako mojoj deci.

IVAN: Braćo, ja ću da vas štitim.

LJUDMILA: Ja ću da stražarim kao nikada pre.

AGATON: Ja ću osluškivati kao što nijedna mačka nije.

MEDVED: Ja ću biti budan kao sova.

VASILISA: Mišo, sakupi malo drva da zapalimo vatru. I da ugrejemo vodu. U kućici ima

jedno puno vedro.

IVAN: Za šta će ti topla voda, mama?

VASILISA: Za tebe, junače. Da se okupaš.

IVAN: Ali, mamaaaa… Kupao sam se pre nego što sam krenuo na put.

MEDVED: Voda je topla, gazdarice.

Pag

e15

7

IVAN: Ali, mama…

VASILISA: Nema ali. Dođi. A vi pazite. (Odu iza kućice.)

IVAN: (Dok se kupa, ostali se kikoću.) Jaoj, vruće je.. Joooj.. Ušla mi je voda u oči.. Iiiii, I u

uši. Ufff… Ali, junaci trpe i gore stvari. Izdržaću. (Izlazi lep i čist.) Dobro sam!

VASILISA: E, tako. (Poljubi sina.) Sedimo u krug. I pričajmo da noć brže prođe.

LJUDMILA: Av, av.. Ja volim da slušam priče.

AGATON: A ja znam jednu vrlo važnu.

VASILISA: Slušamo te svi.

AGATON: Pre dosta godina jedan čovek i žena su dobili sina. Taj sin je bio mali kao palac,

ali zato lep, dobar i vredan kao desetorica velikih sinova. Dali su mu ime Mališa. Pored tih

ljudi živela je jedna zla čarobnica. Kada je videla koliko je Mališa vredan htela je da ga otme,

ali Mališini roditelji su ga uspešno čuvali.. I, zla čarobnica odluči da ubije Mališinu mamu i

tatu. Taman kada ih je uhvatila iskoči pred nju Mališa i reče: “Stani, zlico! Evo mene. Pusti

moje roditelje i ja ću biti tvoj sluga.”

MEDVED: I šta dalje? Ja ne razumem.

AGATON: Kada neko svojevoljno odluči da svoju slobodu menja za život drugih to pobeđuje

svako zlo. Jer nesebična ljubav je najsnažnija sila na svetu.

IVAN: Jesu li pobedili zlu čarobnicu?

AGATON: Naravno. Pustila je Mališine roditelje, a on je ostao da raste i živi u sreći, zdravlju

i slobodi.

LJUDMILA: Kako se zvala ta zla čarobnica?

AGATON: Zvala se Baba Jaga.

VASILISA: Shvatate li, prijatelji? To znači da i protiv nje postoji oružje. Koja ljubav

je nesebičnija nego ljubav majke prema detetu? Hvala ti, Agatone, na ovoj priči.

AGATON: Sitnica. Nema na čemu.

(Javori zašušte. Vasilisa ih miluje.)

VASILISA: Ne bojte se, deco moja. Još malo i mukama će biti kraj. Sunce tek što se nije

probudilo. (Pojavi se nagoveštaj zore.) Evo. Dolazi dan. Pevajmo, prijatelji, dobrodošlicu

ovom danu. Da se svi ohrabrimo. (Dok svi pevaju rodi se dan.)

ZORA RUDI, ZORA STIŽE

SJAJNO SUNCE SAD SE DIŽE

NOĆ SE DALJE SPORO KLIŽE

DANA EVO, SVE JE BLIŽE

SUNCE TOPLO, SUNCE ZLATNO

SATA TVOGA KUCA KLATNO

Pag

e15

8

SAD NAM SVETLOST TVOJA TREBA

KAO VODE, KAO HLEBA

SUNCE BUDNO SIJA VREDNO

NA SVETU JE ONO JEDNO

SUNCE, ZORO, DOBRI DANE

HVALA ŠTO NAM DANAS SVANE

(Dok oni pozdravljaju sunce, Baba Jaga se pojavi sa drugog kraja scene.)

BABA JAGA: Uf, uf, uf.. Kakav bezobrazluk! Oni pevaju. I još su srećni. Bljak!! Tek ću im

sada zabiberiti. (Nestane i iskoči ispred njih.)

Pa, sluškinjo, vidim da si pronašla svoje balavce. Stvarno je šteta što si čovek,

a ne veštica. Takav talenat propada na dobro.

VASILISA: Pronašla sam ih, Baba Jago. Sada ispuni svoje obećanje i poništi čaroliju.

BABA JAGA: Hahahahahahaha… Uf, uf, uf.. Nasmeja me. Zar ti misliš da veštice održavaju

svoja obećanja. Naivna si, Vasilise.

MEDVED: Zlotvorko nemoguća!!! Dokle ide tvoja pokvarenost.

BABA JAGA: U nedogled.

VASILISA: Baba Jago, vrati mi moju decu ili..

BABA JAGA: Uf, uf, uf, jel’ ja to čujem da ti, moja sluškinja, meni pretiš? Shvati, devojčuro,

da mene nije moguće pobediti. Pobeda je moja!

VASILISA: To ćemo još videti!

(Vasilisa isuče mač. Baba Jaga munjevitom brzinom isuče svoj, uhvati Ivana i stavi mu mač

pod vrat.)

IVAN: Mama!!!

VASILISA: NE!!! Ivaneee!!

BABA JAGA: Tišina!!! U stvari, predomislila sam se. Održaću obećanje. Ako mi daš ovo

derište zauvek za roba vratiću ti ostalu dvojicu.

VASILISA: Ti tražiš od mene da biram između svoje dece?

BABA JAGA: Normalna stvar.

VASILISA: Baba Jago, to je nemoguće. Razumi majku. Pa i ti si žena.

BABA JAGA: Žena jesam, al’ zla sam kao zver. A decu toliko mrzim da sam svoju rođenu

pojela.

VASILISA: Ti si čudovište.

BABA JAGA: Hvala na komplimentu. Daj mi ga za roba ili ću svu trojicu ubiti.

Pag

e15

9

IVAN: Stani, babo! Ja sam pristajem da ti postanem rob čim oslobodiš moju braću.

BABA JAGA: Šta si rekao, drekavče!?!

IVAN: Ja ti sam dajem svoju slobodu za slobodu moje braće. Svojevoljno.

BABA JAGA: AAAAAAAaaa!!! NEEE!! Prokletniče mali! Sve si pokvario. Ko se još

dobrovoljno žrtvuje za druge?

IVAN: Brat za brata.

VASILISA: Majka za dete.

MEDVED, LJUDMILA I AGATON: Prijatelj za prijatelja.

BABA JAGA: (Zacrvene joj se oči od besa.): Umuknite, robovi!!!

IVAN: Iz nesebične ljubavi to radim.

BABA JAGA: Začepi! Pućiću od besa!!!

IVAN: Prijatelji, ismevajte je. To je najviše nervira.

SVI: hahaha… Ne možeš nam ništa. Rugobo. Smešna veštice. Mi smo slobodni, a ti si slaba.

Ti si jedna gadna baba. Niko te se više ne boji. Hahahahahahahahaha

(Baba Jaga se dere, plače, vrišti, počne da se dimi i okreće. I na kraju raspukne. Tišina.)

VASILISA: (Grčevito zagrli sina.) Ivane, jesi li dobro?

IVAN: Jesam, mama. Ali šta će sada biti sa Jegorom i Fjodorem?

VASILISA: Ne znam, sine.

(Krene prigušena muzika i dim. Polako se pojačava. Cela se šuma trese. Kad se dim raščisti

vidimo na mestu javora dva dečaka bakarne i zlatne kose, sa kovrdžicama. Gledaju zbunjeno

oko sebe.)

VASILISA: Fjodore, Jegore.

FJODOR i JEGOR: Mama! MAMA!!! (Ulete joj u zagrljaj.)

IVAN: Braćo! (I on im se pridruži.)

VASILISA: Oh, sreće, o radosti. Vidite li, prijatelji? Napokon grlim svu svoju decu.

(Ljudmila i Medved uveliko plaču od razneženosti. Priđu Agatonu koji šmrče.)

LJUDMILA: Jesi li se ti to raznežio, Agatone?

AGATON: Šta ti pada na pamet? Procureo mi nos od alergije na dim.

(Ljudmila i Medved mu, naravno, ne poveruju i čvrsto ga zagrle. Agaton zarida na sav glas.

Kreće zajednička radost.)

FJODOR: Oprosti nam, majko, što smo otišli od kuće.

JEGOR: Mnogo smo pogrešili.

Pag

e16

0

VASILISA: Opraštam vam.

FJODOR: Mi smo samo hteli da budemo junaci kao tata.

VASILISA: Znam, deco. Ali i junaci moraju da porastu uz svoju majku. Da skroz ojačaju i

svašta nauče. A kada dođe pravo vreme ja ću vas sama pustiti.

JEGOR: Hajdemo kući. Mnogo smo je se uželeli.

VASILISA: Krenimo. No, prvo se pozdravimo. (Medved, Ljudmila i Agaton su pokunjili

glave.) Zbogom, dragi prijatelji. Vašu pomoć i dobrotu nikada nećemo zaboraviti.

IVAN: Zašto ne bi i oni pošli sa nama?

MEDVED: Medvedi žive u šumi, junače.

LJUDMILA: A veran pas ostaje uz svoga gazdu.

IVAN: Agatone, hoćeš li ti sa nama?

AGATON: Neka hvala. Tri dečaka u kući su previše za jednog mačka. Ja ću se useliti u

kućicu, dekorisaću je sa novim zavesama, posaditi muškatle, grejati se pored peći i pričati

priče po svetu.

IVAN: Stanite! A šta će biti sa ovolikim brašnom i zlatom?

MEDVED: E ovaj je pametan kao ti Vasilise.

IVAN: Hajde da ga svi podelimo.

AGATON: E, to mogu samo pravi junaci.

VASILISA: Uzmite, prijatelji. I krenimo svako na svoju stranu dok nam se putevi ponovo na

radost ukrste. Deco, pođimo.

FJODOR: Samo da se sa šumom oprostimo.

JEGOR: Zbogom, braćo javori. Nikada vas nećemo zaboraviti.

FJODOR: Zbogom. (Šuma šušti.)

VASILISA: Zbogom, svima. Čuvajte se u zdravlju i veselju.

(Svi krenu na različite strane. Šuma se pretvori u sobu sa početka. Majka pokrije uspavane

dečake i izađe. Na fotelju skoči beli mačak.)

AGATON: (Publici.) Krenite i vi vašim kućama. Slušajte majke. I znajte, u svakom od vas se

nalazi po jedan pravi pravcati junak. Kraj priče.

mrak

Pag

e16

1

ZA ANTOLOGIJU

Borislav Radović

IN MEMORIAM

.

.

.

Mitska priča

.

U ono doba kad su tkači

mitova vukli mitske niti,

osnov behu oblik i način

glagola imati i biti.

.

Onda bi vukli mitske niti

i na sva usta i sva zvona

slavili pohod u zabiti

raznih zmajeva i grifona.

Na sva su usta i sva zvona

naročito hvalili pretke,

tek potom borbe oko trona,

otmice, preljube i spletke.

.

Posebno su hvalili pretke, unoseći u mitske sveske

podvige opasne i retke,

odgovore jasne i reske.

.

uneli bi u mitske sveske

nešto prljavog mitskog rublja;

nikad, međutim, bez nebeske

podrške ni bez rodoljublja.

.

Pag

e16

2

S nešto prljavog mitskog rublja,

znali su u to doba tkači

mitova, priča nije dublja

ali daleko duže znači.

.

,

Pogled iz dvorišta

.

Stare su kajsije već gotove. S proleća

olistaće jedva još koja grana.

Ne budu li ruže uskoro orezane,

sneg će ih polomiti u korenu.

Žute novine se na vetru pletu kao

pas u noge… U toplim krajevima

vode se ratovi; ponegde padne vlada.

A ovde treba pronaći grabulje,

pokupiti lišće i malterom zaliti

pukotine oko kuće, pre kiša.

.

.

Shvatanje o drvetu

.

Ti, koji gledaš drvo kako raste

Ili ponire

U okomitome počinku,

I koji živiš tu dvogubu sliku

Nesvršenu u njenom razdiranju,

Hoćeš li umeti

Da ne budeš ni mučenik ni krvnik,

Samo posrednik, kao i to drvo,

Između mraka i svetlosti, svega

Što jesi i što nikad nećeš biti,

Hoćeš li moći da sačuvaš, jednom

Kad ustreba i sam da se iskupiš,

Svu svoju ljubav za taj praznik uglja?

.

.

Žar-ptica

.

Pag

e16

3

Beše čаs izvаn nаših slаmnih kućа

i šeširа (dа plаne požаr više),

beše položаj nekog bivšeg srcа

što nа metvicu i rаsаp miriše,

kаd poželesmo i kаd ugledаsmo

veliku pticu sletelu nа pismo

nаšeg dlаnа, nа skupocene reči:

nаhrаnismo je tаko i ubismo.

.

.

Kineski pastiš

.

Bilo bi to ovde još najbolje rešenje:

postati nevidljiv u majskom predvečerju.

Proći kroz plesače i sesti na terasi.

Ne klimati glavom, ne smešiti se nikom.

Piti štogod hladno, sa dosta mehurića

što bi svetlucali diskretno u praznini.

Koji put otići na pišanje i uzgred

venecijanskom se rugati ogledalu.

Baciti ispravu i ključ sa žutom kruškom.

Nemati pregradu u vratarevoj loži.

I nikuda više ne tragati za sobom

srećno izgubljenim u mlakoj pomrčini.

.

.

Pred bibliotekom

.

Pred bibliotekom u septembarsko popodne

dvoje su se mladih prošetali i stali

pod omanji jasen, u hlad. Na pola reči,

on hitnu neku cmu svesku:

Uzvitla se ptičje u jasenovu krošnju

pa slete, a za njom i jedna suva grana.

On diže tu granu u nagnu njom da tuče

otrovnicu svesku na travi, od sveg srca.

Nema šta, čist madijski obred;

lice ne odaje da li se ipak šali.

Da li je povez, tvrdi povez,

presvlake možda odveć crne

za njegove oči, pod koricama krio

njen dnevnik s dva-tri podatka o kome drugom;

da li beleške s kojima su

Pag

e16

4

neki ispit danas polagali ili pali?

Ili je bila kakva knjiga,

stvar dušu dala za lomače

koje pucketahu u pradavna vremena

kad su im očevi još kvasili pelene;

ako baš mora takva igra —

slatka igra, šta li — da ima miris dima?

.

.

Nož iz druge ruke

.

………………….En un cajón hay un puñal…

………………….H.L. Borges, EL PUÑAL

.

Na stolu mi leži nož svinutih kanija,

pokrivenih plitkom, već izlizanom šarom,

s dve sitne karike za nošenje o pasu.

Kupljen negde na Han Haliliju,

one zime u Kairu;

ne bogzna šta, anadolski rad.

Kad mi stigne pošta, zbog kakvog časopisa,

obično se mašim i noža, pa izvlačim

sečivo svilasto i usko, mlečnobelo:

liznu li krv?

Ikada otkako je sakovano,

krvcu, – zapitam se dok rasecam tabake.

Beše li pri ruci, na mah, i štogod drugo;

A ne tek ovako, stvar korisna u kući?

Pag

e16

5

Boris Maruna

PRISTANIŠTA

.

.

.

Podrhtavanje mramora

.

Ako kada posjetite moju bivšu ženu u Los Angelesu

Zamolite je da vam pokaže fotografiju

Iz Adrijanove vile u Rimu.

Ono što ćete uočiti bit će svršetak ljeta:

I Castelli Romani zastrti maglom

Jutro je između devet i deset; ja sam u novom skupom kaputu

Čovjek u boljim vremenima i boljim godinama

– Unaokolo šeću posljednji američki turisti –

Na jednoj od terasa stoji mramorna Venera

Kojoj sam prišao s leđa

I čvrsto je zagrlio straga uhvativši rukama

Njezine dojke; ako netremice gledaš

Imaš osjećaj da mramor podrhtava

Moja gospođa mjeri svjetlo

Neki se od turista okreću i

Gledaju prizor

Moj novi kaput je raskopčan i zakriva

Sa strane Venerina gola bedra

Moja je glava između njezina vrata

I lijevog ramena

Rukama čvrsto držim dojke.

Sad moja gospođa fokusira, ne žuri nikamo

Treba joj beskrajno dugo

Da nađe pravi okvir, snima:

Na fotografiji mramor zaista podrhtava

Inače se Venera nezainteresirano smješka i gleda

Nekamo u daljinu.

Ja također.

.

.

Pag

e16

6

Being there

.

Najprije se s desna pojavi

general Ky (njegovo odijelo je besprijekorno

kao da njega samoga ni nema osim

u opisu magazina

Time) i on izjavi da mi još

vjerujemo u demokraciju i njen

osjećaj za fair play Zatim doplutaju

iza ugla dva astronauta

i prvi od njih drži u rukama

čekić i guščje pero

i ispustivši ih dokaže

izvan svake razborite sumnje

da je Galileo uglavnom znao

što radi Uskoro za njima dojaše u grad

neki cowboy

i poput kakva neodgovornog Billy the Kida

smjesti kuglu pravo između očiju

mjesnog šerifa: mjesni šerif

nema vremena da bilo što kaže

Cowboy ispuše cijev svog revolvera

galantno se nakloni prisutnim

gospođama i odjaše

u tren oka

kako je i dojahao Gradonačelnik odmah

organizira potjeru

a bankar tješi udovicu i raspisuje

natječaj: Živ ili Mrtav! Ali

vraga Onaj se bistri cowboy već snašao

i u međuvremenu napravio

nešto novaca preprodajući ukradenu

stoku u donjem Texasu

i sad se nalazi u dalekom gradu

na sjeveru i u hotelskoj sobi

gleda televiziju

i puši dobre cigare

i pije Black & White

i udara svoju bivšu zaručnicu

i baš ti se (općenito uzevši) njemu

fućka.

Pouka: Mi bismo trebali žaliti Amerikance

kao sami sebe Oni nisu drugačiji od nas

samo što su puni špinata i snage

pa kad nešto hoće

po uzoru na svog predsjednika

oni to i učine.

I stvar pali.

Pag

e16

7

I ponekad ne pali.

.

.

Argonauti

.

Nema drugog načina, jedna je zelena voda

Nakon dobro obavljena posla mi se uvijek vraćamo

Pristaništima iz kojih smo krenuli lukama što

Ne postoje vraćamo se slomljenih ruku

Daleki poduzetni ljudi s velikim

Iskustvima onih

Koji se spremaju na smrt plovimo

Natrag razderanih jedara

Zatrovana srca plovimo s uzburkanim mislima

Na naše žene na našu djecu tko će nam reći koliko

Odanosti skrivaju njihove duše

Koliko svagdašnjeg smisla za život

Zrače njihove oči

Bezubi stižemo tom kraju

Kojem smo uvijek išli

I ne plačemo

Već dugo u noć kad se slegne tišina u kuću

I mir kao nadgrobni spomenik zauzme

Svoje mjesto u nama bespomoćno ležimo uz žive leševe

Uz isušena prsa trule trbuhe naših žena

I kao lavež prohujalih godina slušamo kako njihovim žilama

Kola krv izjedena voda jedino mjesto što još uvijek

Čuva svježima tiha sjećanja

Na našu mladost.

.

.

Marx je mrtav

.

Marx je mrtav

Nietzsche je posljednji put

Zalupio vratima

Lenjin se ukrcao na ubrzani vlak

Moja susjeda se budi s vlagom

Među tankim nogama i unatoč tome

Tvrdi da njezini sni

Niječu Freuda

Napokon je i Mao preplivao

Žutu rijeku

Pag

e16

8

Rockefeller se ispružio

Pod sumnjivim okolnostima

Uskoro će otići Sartre

Uskoro će Krleža skrenuti iza

Ugla

Uskoro će jesenski vjetar

Zamesti lišćem

Posljednji fijaker

A ja jedem doručak u krevetu

U hotelu Playa Mazatlan

I slušam kako se kapi

Mlake suptropske kiše

Skližu niz stakla

Niz debelo meso kaktusa

Ulazi mlada sobarica i zbunjeno se smješka

Čini se kao da nešto traži

Kaže da se zove Rosa Alba

Ja je zovem hermanita

I jedem svoj doručak

I odmjeravam joj noge, godine i prsa i

Pogađam se u sebi

Da joj ponudim

Ili

Ne ponudim

Honorarnu zaradu

Za mene još nije vrijeme

Umiranja.

.

.

.

……………………………….Izbor sačinila Danijela Jovanović

Pag

e16

9

Asmir Kujović

ZAVRŠNI STIH

.

.

Na biciklu

.

U gradu smorenom od julske vreline

samo na biciklu pirka vjetrić;

ti drvoredi što promiču pored mene,

taj asfalt što podatno klizi pod gumama –

sve je to moje od davnina

I taj zaljubljeni par na klupi,

šarov što dahće isplažena jezika,

taj glas sa tonske probe za “Baščaršijsku noć” –

sve sam to ja kad sam bio mlad

Jedna je stvar lebdjeti iznad grada,

a sasvim druga lebdjeti u njemu.

U granama što listaju sunčeve zrake,

u spletenim lozama uz ograde kuća

razaznajem nedokučivu formulu

neminovnosti mojih posrnuća

Točkovi premotavaju minule korake.

I, kad bih stigao do početka trake,

znao bih da je sve premontirano

da se složi s ovim ljetnim danom;

i plakatom, što mi u susret hita:

“Život kako ga piše Cedevita”.

.

.

Pariska parada

.

Iz Spomenice hodočašća

na Remboov grob u Šarlvilu

Dok udišem vazduh na ulicama Monmartra

Koji je prošao kroz pluća Apolinera i Sartra,

Pag

e17

0

Povorka pijanica iz Rotonde za mnom kaska:

U džepu mi kliker Svemira prije Velikog praska!

S vrha željeznog “A” – Ajfelove kule

Papirnatim avionima odašiljem nove Zlatne bule,

Trijumfalne kapije izdaju mi tapije na sve mirakule;

Ovdje se i čemer i bijeda nose ko plemićke titule!

Ovdje sam uz Bodlera u krčmi otkrio da i spleen

Može me katkada zgrijati bolje nego ruski plin.

I sve su Parižanke junakinje iz filmova i romana:

Drže se svojih karaktera klonirane Brižit i Ana.

Hamurabi i pisar iz Sakare moja su braća azilanti,

Đokonda, Venera Miloska, Sfinga, svi ti Rembranti,

Mikelanđelov Rob što se otima iz mišićave stijene –

Udarcima i obljupcima klesan je sav kras vaseljene!

Amonov hram sad je od Luksora do mjesta giljotine

Gdje Antoaneta dželatu izusti: ”Izvinite, gospodine”.

S bilježnicom u krilu na klupi pod mostom Sene

Dama dopisuje Aznavurove šansone nedovršene;

Pozdravljam Tunižane, Marokance i ostale Maure

Čije dvorske gospe odgojiše De Bornove trubadure!

Naša Gospa s mojom bistom neće u objektiv da stane,

Infracrvenom kamerom usliko bih i kokuzne šejtane!

U nekom baru svastika na prsima Bude ko galaksija:

Svaki joj krak obavijen kracima što ih sam obavija!

Tek na pariskoj javi sam Ja-van (u snu sebi Ja-san) –

U sobama Sopstva od viška Dušika raspojasan!

Betlehemske zvijezde iskre iz asfaltnog kremena

Da ne prekoračim rub nebesa i početak vremena.

.

.

Gladne godine

.

Ugledam jutros vozeći se u tramvaju

posivjelu zgradu u mom starom kraju:

davne studentske groznice, u tuđim kaputima,

pod drugim imenima, tu još prebivaju

Sa iste terase na četvrtom spratu

u huci saobraćaja predveče čuo bih flautu.

Kroz rupičaste zavjese iz drugih soba

promatrao sam kočije iz austrijskog doba.

Mahnuo bih sad mom starom radiju

s izvješćem o napadu Gandvame na Lauraziju

Pag

e17

1

Moji eleuzinski i orfičarski preci

kozaračkim kolom svezani u genskoj pletenici

tu prvi put odaše svoje svete tajne;

al inflacija razjede te kovanice sjajne

i grbovi njini pripadaju tuđoj istoriji

Da, plaćao sam i na mostu i na ćupriji.

Anđeli i Mikelanđeli prizvani za pisaćim stolom

kušali poređenje Trojanskog konja s Kipom

slobode i koka-kolom.

Vrijeme kad se sadi i kad se sabire ljetina,

al mene je greškom zapao kalendar Aboridžina.

Sličio sam pijanom grobaru koji za probu

hrče u tuđem otvorenom grobu.

Od Jedžudža me dijelio zid u kupaonici

okrenut prema zlogukoj Grbavici.

U zoru na prozoru slušao grličina jadanja

što uporedo još traje peti dan stvaranja –

kada od tona riba i planktona nastade nafta

(strvine su oduvijek gorivo Noinih jahta),

te triput obnovismo prvu godinu rata

zbog jednog ispita;

nakon što izumriješe dinosauri

od miševa skrivenih ispod blata

razmiliše se sisari

sve do današnjih primata.

Džibril na svemirskom kvantnom kompjuteru

pobjeđuje i kad gubi od vojske džina,

koji listom sliče na Milosku od Luvra Veneru

na koju je nasađena glava Kaligulina

Pa osmotri te namrštene Galilejce

što gegaju se trotoarom poput mučenika:

svak je pozvan namjesto Trinaestog Učenika,

ali večeras je prijenos “istorijske” utakmice,

pa koncert slavne srbijanske pjevačice,

a u istom terminu

rasplet najgledanije turske sapunice.

.

.

Felicitarni račun

.

Konačno mogu početi da živim

sada kad si sjela za moj stol.

Kroz tvoje oči gledaju druge oči

Pag

e17

2

kao sa prozora rodne kuće

koja je davno srušena

Sva geometrija svijeta počinje

kad na mjestu jednog budu dvoje,

tako je zapisano u fraktalu snježne pahulje.

Odležao sam sva svoja službovanja

i konačno mogu početi da živim –

ovaj put sam navio budilnike.

Mada, ne znam da li sam spreman,

trebalo je da završim druge škole

da za tebe budem dovoljno stručan

Marširao sam s krdom bizona preko pustih prerija,

s pingvinima bdio noći duge po četiri mjeseca,

zubima rastrzao gazele u sibirskim stepama,

na pijesku pustinje Gobi jeo snijeg s kamilama,

uz Magelana za kormilom

motrio Magelanov oblak

Da najzad

Da konačno

za tebe budem dovoljno stručan.

.

.

Koloseum

.

Od kamene čipke tvojih lukova

ostaše krnjeci podignutih palčeva.

Je l’ samrtni krik il’ pobjednički urlik

to što tupo odzvanja među stupovima?

Dolje, na pješčanom oltaru –

ko će koga prinijeti na žrtvu?

Ko će čiju sad primiti žrtvu?

Ako je planinska stijena vajarski kalup

morskog talasa il’ nazubljenog plamena,

tvoj kamen je istesan ranije.

Prazna je carska loža. Iz nabora pukotina

galopiraju sjene oklopljenih ratnika,

muzičara, pehlivana, pantomimičara, političara,

ovdje je Hanibal nadjačao Scipiona

pogođen vlastitim promašenim udarcima;

stazu kojom su marširale ponosne legije,

gdje je Bahova sveštenica dojila mlado jare,

asfaltirane ceste oprezno zaobilaze.

Pag

e17

3

Lavlje njuške umrljane krvlju

zijev na pustim tribinama.

Tu je Eneja s podignutim štitom

u blagom šuštanju povjetarca

udisao posljednje Didonine riječi.

Čiju glavu nasaditi na kamenu statuu cezara?

Ko da diriguje horskim poklicima?

Ko će od mreže meridijana nanovo načiniti

ukrštenicu znanih matematičkih formula?

U arenu se ulazi kroz dvije kapije istodobno

I prije nego se oglase trube

i zlatni orao s barjaka pokaže pravac vjetru,

na travi gdje se rob učio hrvačkim zahvatima

Galateja postavlja plameni obruč Pigmalionu.

Iz arene se izlazi kroz dvije kapije istodobno.

– Samo Suncem ćeš Sunce vidjeti

i Mitra će na zaklanom biku dojahati

Neron Redivivus u zlatnom oklopu –

kamatara Seneke neposlušni učenik;

motreći odozgo vene i nerve puteva

nepropisno razgranate –

s njime se trguje željama i strahovima

s njime se cjenka za grijehe i dobročinstva

Pa neka mu bude –

u ovoj šahovskoj igri njegova su pravila;

potomci onog kog zadoji vučica

u porotničke toge odjenuti

slijede strogu hijerarhiju čopora.

Kačketi, šeširi, sunčane naočari, fotoaparati

i plastične bočice s ocvježavajućim pićem

krstare tuda da pokažu nadmoć

nad izumrlom vrlinom

Njihov je Rim od Rima rimskiji –

i što je veća granica carska,

veća je zemlja varvarska.

.

.

Vidikovac

.

Odavde me svečano ispalite iz topa

U tu panoramu s razglednice Šiznilenda,

Pag

e17

4

Odavde me lansirajte iz vaših laptopa

Da sustignem sopstvena krešenda!

Da ruke osjetim ko Džibrilove rukavice!

Pa da se minulog sjetim kao sveti Pavle

Mladih dana kad ga zvahu Savle –

Da drevne kletve obratim u zdravice.

Dušu što je čupana iz mesa

Ko iz mokre vune grana trnovita,

U vjetar da presadim glasom Hermesa

Nek se rasprsnem u buket vatrometa

Da se nebesa zatresu od urnebesa!

Neka me prozovu Remboova kometa.

.

.

Lezbijin povratak

.

Vidim da te vidim kakvu te vidjeh nekad.

Usnim da te usnim: kako prilazim tvojoj usni,

Čujem da te čujem, i u tom je akordu nesklad;

Kušam kome su sad tvoji poljupci bezukusni.

Vidim da te vidim kakvu te ne vidjeh nikad

I osjećam da osjećam, ili se samo sjećam

Kako s preminulim sjenama tvojim vijećam:

Pod pragom čujnosti izvjetrio je ružin kad.

Vidim te tek sada kada te ne vidim više:

U mumiju nekad me tvoji pogledi zaviše.

U naspramnim zrcalima beskraji još se dvoje

Dok se ne rasparaju na moje i na tvoje.

Gospodarice, gošćena i podarena od roba –

Gledam te kakvu te gledah iz Katulovog groba.

.

.

Završni stih

.

Malo se svijeta iskupilo

na recitalu poezije Maka Dizdara,

sav je Stolac uzbuđen zbog lokalne svadbe

Pag

e17

5

Dok u parku, pored spomenika,

slavna glumica govori stihove,

nailazi motorizovana svadbena povorka

Preglasnim sirenama zaglušuje

stih o Gorčinovoj nepreboli

i odnosi završetak pjesme.

.

.

Po Njutnu

.

Vidjeh gimnastičarku kako pade s grede

U okretu htijuć da preskoči sebe.

Potom, kako, nevesela, grede

S pogledom dičnog viteza iz Tebe

I dadoh za pravo Njutnovome mnijenju

Da sam Bog i anđeli nose silu teže;

O tom ćuti pilot pri prvom uzlijetanju,

Na vrhu alpinista dok rub stijene steže

Znaju to Saturn, Merkur i Venera –

Da im treba notni sistem za muziku sfera.

Jer Mjesec je mjesec – iz Sunčevog ugla

Pa i vrtlog Mliječnog puta, utvara arguska

Puževe je kućice samo prazna ljuska.

Svaka tačka, i u knjizi – koturajuća kugla.

.

.

Po Njutnu

.

“Koturajuća kugla” – prema tekstu Đordana Bruna: “Sad pak, ako sve ove posebne stvari u

beskonačnome nisu razlučene, nisu različite, nisu vrste, nužno nisu ni broj; dakle univerzum

je opet nepokretno jedno. Ovo stoga, jer obuhvaća sve, jer ne podnosi dva ili više bitaka i ne

dopušta sa sobom, niti u sebi bilo kakve promjene; prema tome on je sve ono, što može biti; u

njemu (kako neki dan rekoh) nema razlike između akta i mogućnosti. Ako se akt poklapa s

mogućnošću, onda je nužno, da se u njemu točka, pravac, površina i tijelo međusobno ne

razlikuju. Jer ovaj pravac je površina utoliko što on, gibajući se, može postati površina; a

površina se pretvorila u tijelo na taj način, što se ona može pokretati i može postati tijelo.

Nužno je stoga, da se u neizmjernom točka ne razlikuje od tijela, jer ona, gibajući se, postaje

pravac, pravac površina, a površina tijelo; budući je dakle točka u stanju da postane tijelo, ona

se od njega ne razlikuje tamo gdje su mogućnost i akt jedno te isto. (…) Recite mi; što je

pravcu različnije od kruga? Što je pravome oprečnije od svinutog? Ipak, oni se u principu i u

najmanjem dijelu (minimi) poklapaju; jer – kako je prekrasno zapazio Cusanus, otkrivač

Pag

e17

6

najljepših tajni geometrije – kakvu razliku možeš pronaći između beskonačnog kruga i ravne

linije? Zar ne opažate, kako se zakrivljenost kruga, što ovaj više raste, sve više približava

pravoj crti? Stoga svakako treba reći i vjerovati, kao što je linija to ravnija, što je veća,

najveća od sviju mora biti u superlativu ravnija od svih ostalih; tako da najzad beskonačni

pravac i beskonačni krug postaju jedno te isto. Evo, dakle, kako se sve ne samo najveće i

najmanje slivaju u jedan bitak, kako smo ranije pokazali, nego također i u najvećem i u

najmanjem opreke postaju jedno i nediferencirano. ” (De la causa, principio e uno, preveo

Edo Pivčević)

.

.

.

………………………………………………Izbor sačinila Danijela Jovanović

Pag

e17

7

Darko Daničić

MAŠTA ONOSTRANOG

.

.

Časovi

.

1.

Ništa ne mere, časovi samo pričaju priče

kojima ograničavaju svet u nama. Trenuci

od kojih smo brižljivo sazdani rastu

kao pljusak usred noći, mokri stub koji u blesku

premosti čekanje između udaljenih svetova.

Sati i minuti, telefonski pozivi, žive u neumerenosti,

od neumerenosti, u lakomoj peni nečitkih glasova.

Teško je dosanjati vreme koje je preostalo,

rasaditi sate u spora sećanja, kao u prolećne vrtove

pune polena i iskričavog vazduha.

Od svega što živi samo mi želimo

više života od ovog što imamo.

Usplahireni tom navalom neispričanih priča,

skriveni pod nevericom zauzdanih senki,

osećamo hipnotičku moć pozlaćenih zupčanika

čije nas kazaljke bešumno brišu.

.

2.

Otkako su prošle godine, svet je utihnuo

a neučinjeno raste u tebi.

Samo se verzije događaja množe.

Toliko sekundi i minuta ne možeš

držati u sebi i izlaziš kao kad mladi zečevi

napuštaju legla da bi osetili navalu života

u trenu kad prasne pucanj.

Trči, zeko, trči,

lavež je prekrio nebo nadimljeno barutom,

pa je ono ugljen koji će jednom izgoreti

i otkriti gde je utrnula svetlost susrela slepe oči

Zevsovih i Temidinih kćeri.

.

Trči, samo trči,

Pag

e17

8

oči goniča sevaju,

tvoj život mere brži otkucaji

od mog kasnog razumevanja:

život je spora spoznaja,

pogasiće se monitori

igrica će se završiti,

a novi ljudi dobiće

stara imena.

.

,

Nelagodnost

.

Život se sastoji od malih nedovršenih usamljenosti.

Gužvaš ga kao neposlato pismo,

diskretno ga premećeš iz džepa u džep –

tamo gde će manje da žulja.

Ima li svrhe dopisati po neki red,

sudbini reći nekoliko prisnih reči

kao ćutljivom prijatelju uz pivo koje se mlači.

Zadobiti naklonost nemirnih snova,

kao što usamljena silueta čamca u sumrak

uliva poverenje mirnoj reci,

pa joj ona dopušta da uskim šavom zaceli

slatkovodni mesec na svom licu.

Uvek kad se probudiš u ovoj ulici, zauzmeš

isti oblik, posegneš za istim pokretima, za istim glasom,

jer treba biti samerljiv sa zadatim izgledom

i sopstvenim dokumentima – da bi te poznale ptice,

i sunce, da izbegneš neprijatne molbe prosjaka i izbeglica,

da bi uvek na isti način prodavcu na uglu rekao

„dobar dan“ i „dobro veče“, da bi, najzad,

pripitomio život zbunjenog neznanca

u sopstvenoj koži.

Ta samoća koje se hvataš, samo je oblik tišine

prikladan ljudskom korišćenju,

čapljasta sojenica na kratkom dahu,

i dok se preneš, već poruka puni etar ponoćnog radija:

Pospana noć će zameniti svetove.

Nećeš znati ko je pevao, zaboravićeš da si išta imao,

ne prepoznajući tonove crnih dirki u kupoli

smalaksalog neba, dok ti neželjeno nasledstvo

neprestano raste u rukama.

.

Pag

e17

9

.

Lek

.

U proleće, pisali smo duge, sirove pesme,

(sve što ti padne na pamet),

a onda ih ređali na colove daske

sa čvornovatim znamenjima

kroz koja su se videli rodoslovi

čamove prošlosti.

Poezija je prosejavanje svetlosti,

zato je dugo treba sušiti na suncu i vetru

dok nam ne ostanu samo krte, lomljive reči

koje zimi potapamo u vrelu vodu

i pijemo kao čaj koji ozdravljuje putnike

i leči zvezde od nesanice.

.

.

Dremež

.

Kad je Ted Hjuz umro,

moja žena je pričala o šampinjonima,

svežim i belim, na pijaci tog jutra,

jeftino kupljenim.

Ležali smo u krevetu, obučeni,

zagledani u tavanicu, podizali smo zid

između smrti pesnika i budućeg ručka,

pomažući jedno drugom da zbijemo

udrobljeno telo tišine između nas.

Mora da su tad i gavranovi poleteli,

crni, na sivom otežalom nebu,

uzmuvani nejasnim događanjem.

Ne znam da li se uvek desi

da prhnu ptice, kao od reskog pucnja,

kad neko umre ?

Ili te crne, divlje ptičurine kriče

loveći nečiju dušu ?

Taj zatvoreni krug ishrane

nikako da proniknem – gde, u stvari,

sve od nas završava ?

Na kraju, videh samo odraz jednoroge noći

kako me probija ubrizgavajući

otrovne sumnje, kolac gloga

Pag

e18

0

dovoljan za smrt

bez snova i košmara.

.

.

Odbegla mera

.

U davna vremena daljinu su odmeravali rečima.

Reči je bilo manje, a razdaljine su bile veće.

Ni reči ni daljina nije nedostajalo.

U jeziku su bile sve mere.

Danas smo drugačije rasporedili znanje.

Rečima smo ozvučili unutrašnjost bića,

toplokrvne slogove ocedili smo kao med

sa pčelinjih saća, gledajući noć

dok kaplje kroz rešeto zvezda.

Umesto reči, oko nas kazaljke i brojevi tiho šumore,

približavajući se graničnim vrednostima.

Digitalni instrumenti mere blizinu koja nestaje,

pa čak i dušu, demonskom preciznošću,

u stanju smo da izvagamo.

I sad kad smo razdevičili svet, začuđeni,

vidimo manjkavost znanja. Ćutimo,

osluškujući govor svemoćnih instrumenata

koji nam jednolično daju uputstva, gledajući

kako nestaje vidik koji poznajemo,

u užasu shvatajući da sami smo sebi nepotrebni.

.

.

Druga strana tišine

.

Tišina u svojim rečnicima nema odrednicu zvuk.

Katkad se samo sa onostranog prelije muzika

i ona dobije te radoznale oči

koje osećaš na potiljku kad sve zamre.

I kao što mudrac naslućuje svet

koji nije video, slika zadrhti

na ušnoj školjci slepog,

pre nego što je dodirom utisne u pamćenje.

Godinama pokušavam da dokučim koliko tišine

oslobodi list uzdrhtao posle kiše,

da je prepoznam u nevidljivom smislu starenja

Pag

e18

1

što te takne nekako kad i gostoprimljiva usamljenost;

da naučim da zvuk koji me raspara

propustim kroz sebe i ponovo se,

kao strpljivi vidik, sklopim nad njim.

I oslepeli Bah, kad je pred smrt iznenada progledao,

samo je potvrdio već naslućeno –

raskošna usamljenost pati za muzikom

koja ne proizvodi zvuk.

Zato je otišao nemaran koliko vidljivog treba da čuje.

U časovima kao što je ovaj,

u sparno leto kad daljina dozreva u pogledu,

a naš se imetak uvećava za jedno sasvim obično, tiho

seosko popodne, toliko udaljeno od svega uzbudljivog,

onostrano se nagnulo nad nama, nikad bliže,

pružajući svoju radosnu ruku male, savršene tišine.

.

.

Tajna

.

Vekovima nas uče filozofi

da nevidljivo nije nevidljivo

ako ga doumiš.

Tajna života je u listu,

sećam se da je pričao neki mudrac

sa bradom punom mesečine,

kao srednjovekovni tumač Univerzalija,

zarobljen u svetom dimu kafane Šumadija.

Nije to zbog alhemičarskog hlorofila

koji nagriza i oživljava mrtve rečenice,

niti zbog, kostoboljom stabla,

nagoveštenog proleća,

biti na peteljci – govorio je,

gde blizina smrti čini život stvarnim,

jedino je njegovo lice.

Sad se od svega najviše sećam tišine,

samonikle i udaljene od pogleda

kako marljivo trebi istoriju od svakodnevnog,

suve listove koji nestaju u sećanju

otkinuti težinom zrelog jesenjeg sunca

koje se već oseća na maglu i trulež

i sklanja ih iz čujnog

u nevidljivo.

.

Pag

e18

2

.

Mašta onostranog

.

Kako prepoznati krst

u krugovima što ih voda stvara,

uobličavajući nebo u izdanak čvrste sfere

sazdane u duhu ?

Gde su stubovi metafizike iza kojih

Novi svet zrije

kao narandže u svetom gaju ?

Iskorak je uvek lebdenje nad ništavilom,

ali ako oči neke presretneš pogledom,

budi siguran da se vraćaš.

U lepetu krila,

kako prepoznati onaj jedan – anđeoski,

traženi disonant,

i sačuvati ga za drugi život?

.

.

Razgovor sa pesnikom

.

Od tvojih očajnih vremena do mojih izgubljenih sati

Fedar je zaspao, dragi Jovane.

Nesigurne mere u koje se uzdasmo,

i sami nesigurni, potopiše potopi,

zavejaše snegovi… Ono što preosta

odnesoše varvari i sami iznenađeni našom nemoći.

Sada se sumrak gasi gore na terasi, osmatračnici

na vrhu katarke koju zatamljuju zvuci sa ulice.

Ne razaznaju se glasovi u bistrom vazduhu,

niti iko pominje naša imena.

Zavaljen u plastičnu stolicu, kao vrač na kuli

blizak nebu, osluškujem žamor taksista na ulici,

razgovor kao svakodnevna žrtvenica da se skrati čekanje.

Ne gledaju gore u duše zaplašene odlaskom

među tačne zvezde, mudre i tihe,

gde smrt je sasvim obično iskustvo

o kome ćeš mi tek pričati.

.

.

Pag

e18

3

Crno mastilo sipe

.

Bezbojne sipe,

hitre kroz gustu dubinu,

o opasnosti,

crno mastilo ispuštaju,

da zbune gonioca

i zametu

nepostojani, vodeni trag.

Tako i ja,

pred goniocima,

mada spor i nevoljan,

crno mastilo

na papir ispuštam,

nemogući lavirint pravim,

trag da zametnem

u nepostojanom vremenu,

i umaknem sebi.

.

.

Tri kralja

.

Sećam se, bio je jun.

Sedeli smo znojavi

Na klupi ispred izloga

Prodavnice. Uz pivo,

Prigušeno pričajući o fudbalu.

Kao tri kralja

Koja u tajnosti posećuju

Davno označeno mesto,

Vođeni zvezdanom rukom Strelca,

U predvečerje Irodovih hordi.

.

.

Na današnji dan

.

Na isti dan u godini

kada je rođen Ernesto Gevara,

umro je Luis Borhes,

piše u rubrici „Na današnji dan“.

Nepostojeći dan u životima dva Argentinca

Pag

e18

4

u kojem se ukrštena vremena nanovo ravnaju,

život i smrt se produžavaju u nevidljive oktante

kao plećato stablo u neizvesnu dubinu zemlje.

Gevara je bio samo Če,

a Horhe Luisu prezime je bilo nadimak.

Ta prisnost u oslovljavanju odgoneta nam

kako su im se uverenja račvasto zabola

u bistri vazduh istovremeno rastući u dan i u noć,

i bez obzira na razlistali metež godina i ljudi,

postala platežno sredstvo

u svim nijansama slobode.

.

.

.

………………………………………….Izbor sačinila Danijela Jovanović

Pag

e18

5

ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

MAJ - JUN 2018.

BROJ 15

Autor fotografije: Medin Halilović

Sva prava zadržana © 2016 – 2018. Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)