Vera Pavladoljska

Lukavica je htela da me nadlukavi

Punio se mesec u avgustu kao lokva

Ispaljivane pune duge preko jezera i glava

Na radilištima u rudnicima boksita

UbeĎivao sam nepoznate ljude

U tvoje ime

Vera Pavladoljska

Grešile su pijane ptice u prostoru

Prepelica je kljunom gore okretala

Svest je mrčala meĎu liticama

Gonjen točilima kršima i gubom

Do grla u ţivom blatu mislio sam

Koliko si me volela

Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao ţivotinja

Grom u lancima čamio za brdima

Molio sam za sluh fizičkih radnika

Divio se njihovom surovom apetitu

Zaklinjao jednog gluvonemog mladića

Da izgovori tvoje ime

Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec

Pod laţnim imenom leči svoj pepeo

U mrcavi meĎu dvojnicima

Dok muzika sneg u uši ubacuje

Kleo sam se u obe ruke naročito desnu

Da te nisam voleo

Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci

U kanjonu Tare kod Kolašina

Govorio istine na svim jezicima

Ţario i palio da ih poveruje

Dok je ćutala sećao sam se

Da si mi najkrupnije laţi verovala

Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice

Sve na svetu me na te podsećalo

Hvalio sam se da si luda za mnom

Cela plaţa da ti se uzalud udvara

Kako te teram da ideš iz glave

I kako nećeš

Vera Pavladoljska

Kulo crnog ţara pod slepim očima

Zarazna zvezda sve i svašta saţdi

Dok mi se padobran nije otvarao

I kad sam u zavičajne bezdane padao

Pričali su da te zovem iz sveg glasa

Al nisam priznavao

Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje beţao u gore

Da te glasno zovem da niko ne čuje

Bio sujeveran - pitao prolaznike

Kako tvoje lice zamišljaju

Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene

Pa da se ne okrenem

Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji izmeĎu dve zvezde

Nevidljivi uhoda ima nešto protiv

ŢeĎ za rakijom je slična fantaziji

U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta

Bile su dve usne nepismenih ţena

Po ugledu na tvoje

Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke

Med zlatnih meridijana u vodi

Opisivao oči jedne ţene mesec dana

U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu

Ubedio da su mi sve što imam u ţivotu

Misleći na tebe

Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica

Sada me pogrešno traţi oko zemlje

Vučen tajnim magnetom mog čela

Napija mesec da prokaze gde sam

Zlostavlja mora kuša vazduh i podmićuje

Ti ćeš me izdati

Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca

Sve sijalice gore usred dana

Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slaţu

Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje

Jedan od vlašića sklon je porocima

I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju

Nekoliko drţava tvrdi da si njina

Ti si na svoje ime ljubomorna

Kablogrami se u dubokoj vodi kvare

Niko ne zna gde su slova tvog imena

U mrtvim i laţnim jezicima u pogrešnim

naglascima

U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi

Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika

Koje ptica kuka

Vera Pavladoljska

Kad bih znao da

Kad bih znao da bih se ponosno drţao

Na robijama i pred sudovima:

Ţario bih, palio, i sve izdrţao

I svemu se odupro golim udovima!

Kad bih znao da bih sto ispod stopala

Sam ćušnuo i sam omču namakao:

Večnosti bi se moja duša dokopala

A moj dţelat bi za mnom zaplakao!

Al bojim se da bih počeo da molim

Da plačem, klečim i sve da izdajem,

Da bih sačuvao samo ţivot goli

Na sve da pljunem, na sve da pristanem!

Kosovo polje

Kradu mi pamćenje,

Skraćuju mi prošlost,

Otimaju vekove,

Dţamijaju crkve,

Araju azbuku,

Čekićaju grobove,

Izdiru temelj,

Razmeću kolevku.

Kud da čergam s Visokim Dečanima?

Gde da predignem Pećaršiju?

Uzimaju mi ono

Što nikome nisam uzeo,

Moje lavre i prestonice,

Ne znam šta je moje,

Ni gde mi je granica,

Narod mi je u najmu i rasejanju,

Pale mi tapije

I zatiru postojanstvo.

Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?

Da mi pomunare ponovo Ljevišu?

Očni ţivac su mi odavno rasturili,

Sad mi i beli štap otimaju,

Ţrtveno polje sa krvavom travom

Ne smem da kaţem da je moje.

Ne daju mi da uĎem u kuću

Kaţu da sam je prodao,

Zemlju koju sam od neba kupio

Neko im je obećao.

Ko im je obećao

Taj ih je slagao,

Što im ne obeća

Ono što je njegovo?

Zato jurišaju na mene udruţeni

Kivni što sam ih poznao.

1987.

Lažne mi puteve

Laţne mi puteve pod noge poturaju.

Laţne mi reči u usta guraju.

Pun mi je ţivot laţi pune uši.

Do grla u strašnoj laţi što me guši.

Sve što je moje laţni prizvuk ima.

Sve što je moje ko da je od dima.

Laţ je podrţana laţnim svedocima.

I istina nigde nikog ne zanima.

Kako da izdvojim laţ iz tog što dišem.

Kako da ne laţem u tome što dišem.

Kad me laţima kao pticu pune:

Ko i druge laţi moja glava trune.

Reče mi jedan čoek

Reče mi jedan čoek

na jednom mestu,

kod jednog čoeka,

jednu stvar,

ne mogu ti reći Ďe,

odma bi se setio koji je.

Taman se dan od noći odvajao,

kad ono,

no je bolje da ne znamo ni ja ni ti za ovo,

i Ďe ti bijag počeo pričat,

taman u cik zore,

a zove neko po imenu ta i ta,

doĎe tu i tu,

u tome u čemu si,

te ja iz onijeg stopa,

ja s ove bande, on s one,

ojd, ojd, ojd, bolj, bolj, bolj,

kad imam koga i vidjet.

Samo ja ovo s tobom,

da ostane meĎu nama,

kaţem ti ko tebe,

ovo ti pričam s ovu stranu vrata,

to znamo ja i ti i crna zemlja,

to nije da rečeš ko bilo i o čemu bilo,

no zaista biranik izmeĎu nas,

bez omrazi i ikakve ile,

znaš ga ti posigur.

Te ti on mene tupa i tupa,

da te strag uvati,

da ne vjeruješ ušima,

da se to moţe desiti onome čoeku,

nije čoče - jes bogomi, - ama veliš li -

velim,

sve istinsku istinu, istinit čoek, nije od

onijeg,

višega čuda nijesam čuja u moje dnevi.

A Bog ti jedan, zaĎosmo u debeli dan,

zaĎosmo u duge i široke,

a ono se naoblači, Bog naredi uljev kišani,

meće svećice, pukli Boţje nerimi,

suvo ni pod pazuo, sve cicera voda,

a mene koto na vatru, ona uzica bjeljavine,

a oću da čunem šta će mi reći,

te ja poitaj, a on čeki čeki da završim.

Sve da mi je neko pričo ne big vjerovao,

toga kukanja, u snu se snilo,

te savi one Ďuzine, pa jopet nagradi,

Samosazdana ruko Boţja,

šapti, šapti, šapti,

a obrni se da ko ne čune,

taman ko ovo mi,

nije čoče - jes bogomi - e vidio - vidio,

jes - nes, dana mi današnjeg,

more li to bit - more.

Te ţivni, ţivni, nećemo nikud,

viĎi Ďe je sunce, zaranci, omrkosmo,

te ta dan to tu osta,

zemlje mi u koju ću,

pričam ti ko da ću sjutra da mrem,

ovo bez tebe danas nijesam nikome,

a ne big voleo ni ti posele,

tu nije bilo nikoga do Boga,

pod kaul,

to ni zemlja ne zna,

nemoj preko usta da grdan nijesi,

ne gubi duši mjesta,

e sam ja čoek od svojega posla,

ljudi su me tako cijenili dosad,

a tako mislim i posad,

dok mi se ne uspe zemlja na obraz,

oba mi svijeta,

umrloga mi sata.

Na jad mi doĎe dan

i Ďe ga sretog,

a kućeš mimo ljude,

da me puška ubi bio bi raetni,

to je bilo za nevjerovati,

ne mogu ti reći šta

odma bi se sjetio,

to je on mene u povjerenju,

a mene je ko podkamen,

a to u tebe gledam,

tišti me na dušu,

ne mogu ti reći šta,

ne čula mi se riječ,

gluvo bilo,

olaknulo mi je,

a znam nećeš nikome.

Kune se u jedno dijete, u kamen zatuca,

glave mi,

prs u grlo, jes pa jes, pod garanciju,

ako je on mene lago ja polagujem,

a što bi me lago - da izlaze kolac,

a ne vjerujem bogami,

to je meĎu nama zaista ko najbolji,

ne mogu ti ga kazat,

odma bi se sjetio,

znaš ga ti, da ga ne imentujem,

no otvori oba, vidiš koja su vremena.

Reče mi ta čoek,

kojega nikad očima nijesam vidio,

sad me ne zapitkuj kako to,

iskoči abgara ko Ďavo iz torbe,

tuknu mi na uvo,

a ne znam vljedomo,

ma nemoj - moj bogomi - ama neka,

e kad je tako - vjeruj bogomi,

tako će i biti,

ovijem riječima zasu,

pomagaj sude nebeski,

a kako to - kako im se trag utro.

Riječe mi pod cijenu ţivota,

ja nikako da se alavertim da se to

moze desit.

vjeruj ga - taman je tako,

nije to iz njegove glave,

pade čič na zemlju,

svojijem bi prstom oko izbio,

a on udri, udri, Gospodu se poklanjam,

sve mu zadnja prvu pritiska,

ko da mu kiša naodi iz jezika,

reko bi čoek neće nikad,

nemoj ovo kome,

ni crnoj zemlji,

no prs na usta,

e bi se odma znalo ko je reko,

ma šta veliš - velim bogumi.

Tucismo se taman nonje, og junače,

e volig bi da nijesmo,

e moţe bit nesto pa čudno na mene,

to se mene uvijek šćelo,

da me snaĎu jadi na pravdi Višnjega,

da se sve izlize i istanji,

na kule na vile,

da se spuţe ko led izmeĎu prsta,

pa da od toga ne bidne ništa,

pa će bit da sam ja reko,

a ova godina znaš kakva je bila,

ni suve, ni sirove, ni okoliša,

kuj bi ona pilez, prosula po famelja,

desetoro onijeg puţa,

jedno drugome do uva,

no riječ iz usta ko kamen iz ruka,

je li - jes, nije čoče - jes bogomi,

nema se kuj,

a u jednu ruku milo mi je te mi reče,

da to ne čug ne big preţalio,

ne smijem ti reći šta,

no se pripazi dobro.

Nemoj da bi ovo kome za otkup ţivota,

ja ovo tebe, a ti nemoj nikome,

to on ne bi drugome,

a mene je ko podkamen stanac,

povrg svega jada još i to,

nemoj me ništa pitat,

kazo big ti da mogu,

nemoj ovo daljit,

to je čoek koji zna svake niti,

nijesam ti smio ni ovoliko,

ako jes - ako nije.

Te ti se on mene takvu i takvu stvar,

da me ne zapadne jedne da izgovorim,

koliko izgovori li ti oĎe,

no ne zaboravi na koju si,

medom ti se presjekla,

dušmanin ti je ne prekinuo,

taj jezik u vilice ne uvodi,

a imo je i rasta, noći mi noćašnje,

valjetno ime Boţje,

granu zora a on zaparadio,

sve iz jednog vitilja ,

a ja sluša, sluša, sluša,

ovijeg mi nebesa, aug, aug.

Tako ni proĎe dan i noj, dvije

poluredice,

sve od rasvita do smirovišta,

granu li to zore - ogranu bogami,

ne umjesmo se razdvojit,

taman ko ovo mi,

ne bilo primjenjeno,

no ja ne misljag ni o čemu no o

svome jadu,

ali kad navlači priču i jade zaboravig,

a pogotovu kad mi spomenu za toga čoeka,

to i to, tu i tu, na tome i tome mjestu.

A nije ni do Bog,

a jes bogomi,

a prekrsti se lijevom kod desne,

moţe li to bit - moţe bogomi,

nemo me sad ništa pripitkivat,

i da ti kaţem nećeš mi vjerovati,

a mene da je neko drugi vaistinu ne big,

to je ostalo tu i tutilo,

i tu zapečati,

zemlje mi u koju ću,

oba mi svijeta,

umornog mi sata,

ovoga mi nimeta,

ţivota mi svačijega,

no otvori četvere,

i pazi,

ne smijem ti reći na što,

i nemoj,

ne mogu ti reći šta,

no dobro utuvi i ne izvrzaj iz glave,

e ćeš svakoga svoga u crno zavit,

svakoga ko ima iše u tebe,

nemo me ništa zapitkivat,

nijesam ti smio ni voliko.

Ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u

kamen

Volim te

IzmeĎu dva uporednika dok provirujem glavu

izmeĎu dve ţiške u slepoočnicama

u pauzama kad radnici piju čaĎavo mleko

i prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila

dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši

izmeĎu dva daleka poreĎenja

Volim te

Brodovi se ljuljaju kao poljupci

i sloj vazduha se na lepe senke cepa

u mašineriji noći

moje je srce slično kompresoru

naklonjeno svemu što nema veze sa mnom

dok pokušavam nestati u poljupcu

Volim te

Rudnici kamene soli u mom srcu

zora lomi suĎe od porcelana

kad si sa mnom znam da si na drugom mestu

postaću prašina ako prašinu voliš

ti koja me tuĎim imenom zoveš

Volim te

Dolazi proleće i jednu pravu damu

niko ne moţe zamisliti bez pudlice

stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me

ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci

ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo

svet me izgubi ali ti me dobi

Volim te

Što vide slepi ne vide zaljubljeni

pokvareni anĎele o sneţe u avgustu

moje ruke su ostale oko tebe kao obruč

ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu

ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš

odavno već svojim očima ne verujem

Volim te

Prica o Svetom Savi

Kad je Sveti Sava išao po zemlji

Još pre svog roĎenja

Dok se zvao Rastko

Kao što ide i sada

Samo ga ne vidimo

A moţda je to bilo i docnije

Krenuo je Savinim stopama

Ka Savinom izvoru

Ka Savinom vrhu

Kuda i mi idemo

Jer drugoga **** i nema.

Kad je negde oko Savina dana

Naišao Savinom stranom

Napali su ga psi

Kao što i sad napadaju

Svakoga ko se uputi Savinim tragovima.

Putnik je najpre sastavio tri prsta

Kakve je odredio da se i mi krstimo

Plašeći ih znakom

Od koga su još više pobesneli

A ni do danas nisu uzmakli.

Onda se sagnuo da dohvati kamen

Ali kamenje beše zamrznuto

Svezano za zemlju studenim sindţirima

Jer beše jaka zima

Kao i ove godine

Kao uvek oko Savina dana.

Već su raznosili Savina stopala

Savin kuk i Savin lakat

Po prodolima i jarugama zemlje

Zbog koje je podeljen svet

Kad je Sveti otpasao mač - usta

Jedino oruţje koje je nosio

A koje je i nama ostavio

Govoreći ove reči:

-Neka je prokleta zemlja u kojoj su

Paščad puštena, a kamenje svezano.

Kad dođes u bilo koji grad

Kad doĎes u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kad doĎes vrlo kasno u bilo koji grad

Ako taj grad slučajno bude Valjevo

Gde sam i ja došao

Doći ćeš putem kojim si morao doći

Koji pre tebe nije postojao

Nego se s tobom rodio

Da ideš svojim putem

I sretneš onu koju moraš sresti

Na putu kojim moras ići

Koja je bila tvoj ţivot

I pre nego što si je sreo

I znao da postoji

I ona i grad u koji si došao.

Kad doĎes u bilo koji grad

Odakle bilo

Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina

Ili niotkud sasvim svejedno

Kod odeš od svoje kuće

Bilo kuda

Samo da što pre odeš

I doĎes u bilo koji grad

Recimo u Valjevo

Kad god da doĎeš

Doći ćeš vrlo kasno

Jer se dugo putuje

Dok doĎe u tvoj zivot

I tu se zauvek zaustavi

Ona koja je prema tebi krenula

Iz velike daljine

Odnekud iz Ruskog Jerusalima

Sa Kavkaza iz Pjatigorska

U kome nikad nije bila

I zvala se kako se zvala

Recimo Vera Pavladoljska

I izgledala kako je izgledala

Kako više niko na svetu ne izgleda.

Kod doĎes u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Jer gradovi su uvek daleko

I u njih se dolazi iz daljine

A svako putovanje se oduţi

Jer svi misle jedino o povratku

Mada povratka nema

A ko god odluči da putuje

Mora krenuti jednog dana

A kad god krene

Krenuće u ono doba

U koje uvek neko kreće od kuće

Obično u nedelju

Kad si i ti krenuo

A kad god je nedelja

Najčešće si u nekom drugom gradu

A u kojem god da budeš

Recimo u Valjevu

Biće to jedini grad

U kome si oduvek bio

I čim si čuo njeno ime

I pre nego što si je sreo

Oduvek si je znao

I voleo već vekovima.

Kad doĎes u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad

Ako taj grad slučajno bude Valjevo

Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje

Tvojim i batom još nekoga

Ko s tobom putuje

I glas mu ide po vetru

U dan neobičan za to doba godine

Da ni sam nećeš biti siguran

Ni koji je to grad

Ni koji su tvoji koraci

Samo ćeš poznati onaj glas

Koji ne ide po vetru

Nego se javlja u tebi

U dan neobican za to doba godine

Kad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu

U koje si došao kao neznanac

Ne znajući nikoga

Ni grad ni Veru Pavladoljsku

Ni da se zavole najviše

Oni što se znaju najmanje.

Kad doĎeš u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kad doĎes vrlo kasno u bilo koji grad

Svet će postati uspomena na nju

I neće biti ni jednog mesta na zemlji

Gde te neće sačekivati

Ni ogledala u kojem je nećeš videti

Ni plave kose koja nije njena

Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha

Zapamtio je prostor

Gora i voda

Onakvu kakvu si je prvi put video

U bilo kojem gradu

Recimo u Valjevu

U KaraĎorĎevoj ulici

IzmeĎu Pošte i Suda

I evo nailazi ono doba godine

Ili tvoga ţivota

Kad su sve ţene ona

I nose njenu glavu

Ali ni jedna celu

A ona ţivi nepoznata meĎu ljudima

Odmara se od tebe i od svog imena

Ali ma gde ţivela i ma ko bila

Znaćeš da je to ona

I da ne moţe biti niko drugi

Jer nikog drugog na tvom svetu nema.

Kad doĎeš u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kad doĎes vrlo kasno u bilo koji grad

Recimo u Valjevo

Okruţiće te deca kao svakog pridošlicu

I u celom gradu nećeš poznavati nikog

Jer su svi otišli

I s tim bi se nekako pomirio

Ali niko se ne vraća

Sve je gotovo a još nikoga nema

Niti ima čvrstih obećanja

Da ćemo se ponovo sresti

I to je ono što najviše zabrinjava

Pa ipak čovek nije manje nego voda

Pa voda ne umire

Niti je smrt nešto

Što se na svetu dogaĎa prvi put

I da ţivimo hiljade godina

Prošle bi kao jedna

Jer godine su tu da doĎu i odu

Ali sve što je njino

Nije Vera Pavladoljska

Koja ti je dala što ni sama nije imala

I uvek bila pomalo u oblacima

I u njih se konacno preselila

Ali dok iko ikom čita ovu pesmu

Ona se raĎa sve svilenijeg osmeha

I nema ništa sa grobljem i smrću.

Kad doĎes u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kad doĎes vrlo kasno u bilo koji grad

Sve će ti biti odnekud poznato

Kao poljubac već davan nekome

U grad ko zna koji

Kad doĎes ko zna kad

I ko zna otkud

Ili Veljeg Dubokog ili niotkud

Sasvim svejedno

Sve će ti biti isto kao da nisi dolazio

I da uopšte ne postojiš

Jer proviĎenje ne zuri

I ništa ne zaboravlja

I ne fali mu ni mašte ni ideja

Da sve poveţe i ispuni

Kao što je pisano

Samo ti ne bi bio isti

I ništa ne bi bilo kao što jeste

Da je moglo biti kao što nije

Jer postoji samo jedan grad

I samo jedan dolazak

I samo jedan susret

I svaki je prvi i jedini

I nikad pre ni posle nije se dogodio

I svi gradovi su jedan

Delovi jednog jedinoga grada

Grada nad gradovima

Grada koji si ti

Prema kome svi idu

Da se sretnu sa tobom

Dobro je što si došao

Da se u to uveriš

Baš u Valjevu

I sretneš Veru Pavladoljsku

I čim si je video

Oduvek si je voleo

I unapred oplakivao rastanak

Koji se zbio

Pre nego što si je sreo

Jer postoji samo jedan grad

I samo jedna ţena

I jedan jedini dan

I jedna pesma nad pesmama

I jedna jedina reč

I jedan grad u kome si je čuo

I jedna usta koja su je rekla

A po svemu kako su je izgovorila

Znao si da je izgovaraju prvi put

I da moţeš mirno sklopiti oči

Jer si već umro i već vaskrsnuo

I ponovilo se ono što nikad nije bilo.

Slamka

U onoj noći s petka na subotu

Sudnjega časa u tvome ţivotu

Čistaja djevo i najreĎi cvetu

Poslednje što si ti od mene čula

Bilo je: "Volim te

Najviše na svetu!"

Ali na čemu bi onaj što ne ume

Više ţiveti odrţao sebe

Da mu na usnama što se ne dvoume

Ne dodade slamku

I reč

"I ja tebe!"

Otkad glavu promolih iz majke

Otkad glavu promolih iz majke

Ja se samo sklanjam od bezumne hajke.

Umesto da sam na dugačkom štapu

Otud prvo isturio kapu

I dok potroše uk ispamećenja

Odlagao muku svog roĎenja.

(Da nisam gologlav i goloruk bio

Još bih se u majci ko u rovu krio.

A moj štap i kapa od veka do veka

Stigli bi u ruke poslednjeg čoveka.)

Matija Bećković

Matija Bećković – suza ili mina

Put što sebe pravi ili voz bez šina

Nosi li on bombu mesto glave

Davi li on reči ili njega dave

Nosi li on rupu mesto srca

Ili kao davljenik u svom srcu grca

Jeli on santa leda otkinuta

Ili zver sto na njoj zavija i luta

Jeli on grom u lance vezan kao stene

Ili hladna vatra u grudima stene

Nosi li zamrzle munje u rukama

Hoće li on biti slabić na mukama

Sme li on da stane na trg i jauče

Dok svetovi u njega sav svoj bes izruče

Kao gvozdena zavesa on će da se sruši

U vlastitu vatru u vlastitoj duši

Baš je njega briga bar je njemu lako

Sve je oţivelo čega se dotako.

Kad sam je prvi put video

Radnici koji nikada nisu videli more

Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače

Ta ţena taj gigant ta drţava u drţavi

Kad sam je prvi put video rekao sam:

"Eto kako treba da izgleda prestonica jedne

zemlje

Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči."

Jedina nevina ţena koja raĎa decu

Ta djevuška visoka kao podzemna ţeleznica

I lepa kao da uopšte ne postoji.

Njenu sobu su razneli mirisi.

Ona se šminkala i češljala

I to je sve sto je uradila za poeziju.

Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost

Jer ja sam roĎen sa mnogo više prljavština

No što ih je ona imala u ţivotu.

Već nema u srpskom jeziku reči na koje se

mogu

osloniti

Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno

spavao

Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica

Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti.

Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom

Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga

grada

To famozno to zeleno to gorko uvo

Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj

radio-stanici.

Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao

Ali nije prestalo da me poziva na telefon

Svojom telepatskom azbukom svojim visećim

mostovima.

Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči

Snimila je sve što je rekla u ţivotu

Njene korake, njen smeh i njen kašalj

Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne

poznajem.

Gradove u kojima ţivimo vezuju naša pisma.

Ja ne znam za drugo nebo sem njenog

kišobrana.

Kad me ona voli ne znam od čega ţivim

Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često

umirem.

Visoko u nebu setim se da ne umem leteti

ProĎem glavom kroz zid i vidim da sam

pogrešio

Tad zviznem nogom mesec iznad grada

I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati

sastanak za nekoliko dana.

Njen najgori Ďak gutač ljubavnog plamena

sa injem u ušima

Tumačim svojoj krvi njeno pretesko gradivo.

Pun otpadaka kao golfska struja

Silazim niz stepenice u zemlju

I jedini ne znam za svoju tragediju

Taj svirepi podtekst naše ljubavi.

O suzo na jastuku

Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo

Izgubljen u vazduhu.

Kad sam je drugi put video

Kad sam je drugi put video rekao sam:

“Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.”

Obećala je da će doći ako bude lepo vreme

Brinuo sam o vremenu pisao svim

meteorološkim stanicama

Svim poštarima svim pesnicima a naročito

sebi

Da se kiše zadrţe u zabačenim krajevima.

Bojao sam se da preko noći ne izbije rat

Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu

naš sastanak

Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.

Te noci sam nekoliko vekova strepeo za tu ţenu

tu ţenu sa dve senke

Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime

Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom

Koju sam davno sreo na ulici i pitao:

Gospodjice, osećam se kao stvar koju ste

izgubili

Da nisam moţda ispao iz vaše tašne.

Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i

lične ljubavnike

Volim je više no što mogu da izdrţim

Više od mojih raširenih ruku

Mojih ljubavnih ruku punih ţara punih magneta

i ludila

Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama

Noći za mene sve duţa bačena izmeĎu nas

Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje

Moje su uši pune njenog karmina

Te providne te hladne uši to slatko u njima

Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.

Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta

Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje

glave

Šumo vremena šumo ničega ljubavna šumo

Još ne prestaje da me boli uvo

Koje mi je pre roĎenja otkinuo Van Gog

To uvo što krvari putujući u ljubavnim

kovertama.

U staklenu zoru palu u prašinu

Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih

slobodno jaukao

Ptico nataloţena u grudima što ti ponestaje

vazduha

Radnice po podne na tuĎem balkonu

Već dvadeset godina moj pokojni otac ne

popravlja telefon

Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih

isprava

O koliko ćemo uţasno biti razdvojeni i paralelni

O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima

Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće

I visoke prozore spuštam pred njene noge

Moje srce me drţi u zatvoru i vodi pred njenu

kuću

Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju

Ta ţena puna malih časovnika sa očima u mojoj

glavi

Taj anĎeo isprljan suncem list vode list vazduha

Ljubomorne zveri oru zemlju i same se

zakopavaju

O sunce naĎeno meĎu otpacima

Zuje uporednici kao telegrafske ţice

Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu

I mrtve ih krila godinama zadrzavaju u

visinama

Kao što mene njena obećanja zadrţavaju u

ţivotu.

O siroče u srcu što ti brišem suze

Moja nesrećna ljubavi razmeno Ďubreta

Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to

izmislio

Kuća ništavilo na svim prozorima

Sve je dignuto u vazduh

Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave

nadom.

Poeziju više niko neće pisati

Poeziju više niko neće pisati

Opevani predmeti napustiće pesme

Nezadovoljni kako su do sada tumačeni i

prepevavani.

Sve što je bilo predmet poezije

Ustaće protiv nje i njenog kukavičluka!

Stvari će same izraţavati nešto od onoga što se

nisu usudili pesnici.

More – stara lektira pesnika zauvek će

napustiti poeziju

I vratiti se svome grobu u kome je odraslo.

Zalazak sunca izblamiran u pesmama,

Zvezdano nebo dovedeno do kiča,

Dići će ruke od poezije!

Ruţe insistiraju na svojoj boji

I neće pristati na prevrtljivost pesnika.

Reč sloboda će pobeći iz poezije i vratiti se

svome značenju

Pesnici neće imati jezika na kome bi pevali.

IzmeĎu poezije i pesnika neće biti nikoga

I pesme će tada napasti pesnike,

Traţeči od njih da ispune obećanja.

Pesnici će pokušati da izmaknu ispred onog što

su rekli,

Ali će ih stići ono što su izmišljali i

predviĎali.

Poezija će traţiti njihove ţivote

Da bi njene metafore bile istinite i potvrĎene.

U novim generacijama:

Niko po tu cenu neće hteti da bude pesnik,

A pesnik se ne moţe biti drukčije u tolikoj laţi.

Budući pesnici radiće pametnije poslove.

Slobodni ćovek neće pristati da piše pesme

Da bi zbog toga bio pesnik,

A pesnik se ne moţe biti drukčije.

Drvo, dojučerašnji simbol u poeziji,

Zapevaće na trgu o svojoj mračnoj prošlosti

I niko neće moći da ga zameni

Jer zna o sebi bolje od ikoga!

Pravi pesnici će biti protiv poezije,

A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao.

Zbog ugleda u očima pravih pesnika,

Poeziju više niko neće pisati.