„Ovo je vreme krupnih kapitala i krupnih igrača sposobnih da emituju svoje interese, uticaje i

moć celinom planetarnog prostora. Saglasno tom imperativu podstiču se i odvijaju procesi

ujedinjavanja i integracija, ali i novih oblika osvajanja, potčinjavanja i dominacije„1

UVOD

Globalizacija potiče od engleske reči „the globe“ što znači Zemlja, zemaljska kugla,

okruglo ili loptasto nebesko telo, pri čemu globalizacija obuhvata sve društvene procese i odnose

koji imaju planetarni karakter, koji se manifestuju u svim aspektima svetskih zbivanja.

Globalizacija predstavlja povezivanja koja prevazilaze okvire nacionalne države, a cilj

im je povećanje ekonomskog rasta i bogatstva.

„Globalizacija upućuje na sliku sveta kao zajedničkog prostora u kome se niti

međuzavisnosti - tehnološke, političke, ekonomske i ekološke - pletu ogromnom brzinom,

poništavajući geografske distance, univerzalizujući demokratski oblik vlasti i uvećavajući

bogatstvo." Dakle, osnovno obeležje globalizacije jeste tehnološka revolucija, odnosno stvaranje

globalne ekonomije sa svetom bez granica i univerzalnom kulturom: jednake forme, moderne

tehnologije, tržišne ekonomije i demokratija.

Pristalice globalizacije smatraju da je to proces koji vuče ka društvenom progresu u

svim njegovim aspektima (ekonomsko-političkom, tehnološkom, kulturno-naučnom),

doprinoseći da svi (i bogati i siromašni) postaju bogatiji.

Na drugoj strani su oni koji smatraju da je globalizacija isključivo "Projekat

dominacije Zapada", nove imperijalne politike i "amerikanizacije" sveta. Dok za jedne

globalizacija označava integraciju sveta i stvaranje globalne ekonomije i kulture, za druge ona

označava podele i sukob civilizacija. Za dobitnike ona predstavlja civilizacijski napredak, dok

je za gubitnike destruktivna sila, koja produbljuje jaz između bogatih i siromašnih, stvarajući

uslove da bogati budu još bogatiji, a siromašni još siromašniji.

1 Đuro Kovačević, Neizbežnosti globalizacije, www.sac.org.yu/slike/5791820031202politika.doc.

I GLOBALIZACIJA

1.POJAM GLOBALIZACIJE

„Globalizaciju možemo definisati kao proces ekonomskog, političkog, socijalnog i

kulturnog delovanja na nadnacionalnom nivou, koji na globalnom nivou menja ustaljene političke,

privredne, socijalne i kulturne odnose. Bitna determinanta ovog procesa je tehnološki razvoj koji

omogućava prostorno i vremensko smanjivanje sveta.“2

U drugoj polovini XX veka nastupio je novi ekonomski talas tzv. globalizacije.

Globalizacija predstavlja povezivanja koja prevazilaze okvire nacionalne države, a cilj im je

povećanje ekonomskog rasta i bogatstva.

Pet dimenzija globalizacije, društvo, politika, ekonomija, kultura i životna sredina ne

mogu sasvim striktno odvojiti jedna od druge, već se prožimaju. Ova povezanost ne samo

između aktera, već i između oblasti predstavlja jednu od posebnosti globalizacije.

Osnovni ekonomski aspekti globalizacije jesu liberalizacija, privlačenje investicija i

privatizacija. Glavnu ulogu na tržištu imaju multinacionalne korporacije.

Jedna od propratnih pojava globalizacije jeste i regionalizacija, odnosno regionalna

integracija u svetu. Svet je podeljen na tri bloka: evropski, tj. Evropsku uniju, azijsko-pacifički, tj.

ASEAN i severno-američki, tj. NAFTA.

Dublja analiza suštinskih dimenzija globalizacije podrazumeva napuštanje starog,

načina mišljenja i okoštalih ideoloških dogmi koje polaze od teritorijalnih ograničenja etno-

nacionalnih posebnosti i zatvorenosti. Ona ima u vidu činjenicu da na svetskoj sceni ne deluju

samo državno-nacionalni, već i naddržavni, međudržavni i nedržavni akteri, kao novi subjekti

globalno-svetskih odnosa (transnacionalne kompanije; transnacionalne tehnološke i saobraćajne

celine; raznovrsni kulturni i verski pokreti; nevladine organizacije; svetske i regionalne

institucije i organizacije; veliki informatički sistemi; Internet; globalni mediji: i dr.).

Globalizacija vodi stvaranju "svetskog društva". Reč je o objektivnom planetarnom

procesu sve gušće mreže povezanosti i međuzavisnosti pojedinačnih društava i stvaranju

jedinstvenog "svetskog sistema", koji izrasta

2 Prof. dr Tihomir Gligorić (2007): Osobine naroda, BINA, Banja Luka, str.95;

(1) na talasima nove tehničko-tehnološke revolucije i brzom ritmu stvaranja globalne

ekonomije;

(2) na talasima kulturno-informatičke revolucije (stvaranje kosmopolitske kulture,

homogenizacija ukusa, obrazaca ishrane, odevanja i životnih stilova i dr.); i

(3) na mreži nadnacionalnih regionalnih i svetskih institucija (Savet bezbednosti OUN,

Međunarodni monetarni fond, Međunarodna banka za obnovu i razvoj, Svetska trgovinska

organizacija, G-8, Evropska unija i dr.), kao značajnim oblicima globalnog upravljanja:

Istorijski posmatrano. najveću cenu su uvek plaćali slobodoljubivi i pravdoljubivi

narodi, kao što je, na primer, Srbija i srpski narod. Stoga je krajnje vreme da Srbija, u

tranziciono-reformskim procesima i svojoj okrenutosti ka EU i evro-atlanskim integracijama,

preispita svoju "istorijsku vertikalu" po pitanju svoje orijentacije i položaja u međunarodnoj

zajednici, iznalazeći adekvatna ekonomska i diplomatsko-politička rešenja za prilagođavanje

realnim sveskim procesima, a u cilju državno-nacionalnog opstanka i ukupnog društvenog

prosperiteta.3

2.POZITIVNE I NEGATIVNE KONOTACIJE GLOBALIZACIJE

Brojne rasprave o globalizaciji podelile su političare, ekonomiste, naučnike i filozofe.

Na jednoj strani su oni koji smatraju da je globalizacija nužnost, objektivan i spontan proces,

"zahuktala mašina" koja stvara novu mapu sveta i koju niko ne može zaustaviti. Pristalice

globalizacije smatraju da je to proces koji vuče ka društvenom progresu u svim njegovim

aspektima (ekonomsko-političkom, tehnološkom, kulturno-naučnom), doprinoseći da svi (i

bogati i siromašni) postaju bogatiji.

Na drugoj strani su oni koji smatraju da je globalizacija isključivo "Projekat

dominacije Zapada", nove imperijalne politike i "amerikanizacije" sveta. Dok za jedne

globalizacija označava integraciju sveta i stvaranje globalne ekonomije i kulture, za druge ona

označava podele i sukob civilizacija. Za dobitnike ona predstavlja civilizacijski napredak, dok

je za gubitnike destruktivna sila, koja produbljuje jaz između bogatih i siromašnih, stvarajući

uslove da bogati budu još bogatiji, a siromašni još siromašniji.

3 Mr Irina Bjelica, Evropska unija i globalizacija, Međunarodna politika, Institut za međunarodnu politiku i privredu, br.1125-1126.str.54-55.

Suština problema odnosa prema globalizaciji nije u opredeljenju "za" ili "protiv"

globalizacije (ili tranzicije), odnosno za jednu od suprotstavljenih (rivalskih) struja. S obzirom

da je globalizacija realnost, bitno je da se od simplifikovanih uvida i analiza pređe na

kompleksno poimanje globalizacije, kako bi se, zahvatanjem njenih krajnje različitih obeležja,

savlađivale i potiskivale negativne, a maksimalno koristile i afirmisle njene pozitivne

dimenzije, pogotovo što savremeni oblik globalizacije, za razliku od svih predhodnih, upravo

zbog ogromne međuzavisnosti pojedinačnih društava, ima šansu da se relativno stabilizuje na

(istorijski) relativno duži vremenski period, bez obzira na sve nepravde koje sa sobom nosi,

pre svega, prema nerazvijenom delu sveta.

Globalizacija danas rađa raznovrsne izazove, rizike i nejednakosti. Kao takva, ona

predstavlja veliku neizvesnost, ali i različite alternative (realne opcije). i to: demokratski (i

humaniji) ili autoritarni svetski poredak; "održivi razvoj" ili ekološko i tehnološko

samouništenje planete; stabilniji razvoj međunarodnih odnosa ili novi talasi globalizacije i

regionalna sukobljavanja; racionalno usmeravanje globalizacijskih tokova ili ciklične smene

svetskog haosa; jačanje političke demokratije ili umnožavanje autoritarnih režima, praćenih

masovnom represijom; i dr. Koja će alternativa u budućnosti biti dominantna, pokazaće vreme.4

2.1.Pozitivni aspekti globalizacije

Proces globalizacije se, često, prikazuje kao široko polje mogućnosti za sve,

uspostavljanjem ekonomskih principa na osnovu trgovinske deregulacije, maksimalne integracije

svetskog tržišta i fleksibilnošću radne snage u pogledu najamnina i uslova rada, privatizacijom i

deregulacijom.

Osnovni pozitivni aspekti procesa globalizacije su:

• globalizovana i modernizovana privreda zahteva viši nivo obrazovanja i

kvalifikovanosti radne snage - u savremenim uslovima globalizacije ljudski resursi i znanje

4 Miodrag Đorđević,Globalizacija i tranzicija,Teme, časopis za društvene nauke, br.1/2007.str.61-64.

predstavljaju najznačajniji privredni resurs i imaju presudan značaj za ostvarivanje efikasnog

pirvrednog i društvenog razvoja. Znanje ima značajan uticaj na efikasno ostvarivanje

informaciono zasnovane saradnje pojedinih zemalja i pojedinačnih kompanija u okviru širih

regija, jer se bez dobrih stručnjaka ne mogu efikasno koristiti ni drugi faktori razvoja;

• ujednačavanje uslova i regulative domaćih i stranih ulaganja - u procesu

globalizacije dolazi do promene u strukturi ulaganja sa težištem na ulaganja u naučno-

istraživački i kreativni rad (u cilju prihvatanja novih ideja i konkretnih pronalazaka), kao i

njihova raspodela prema sektorima, uz istovremeno usaglašavanje carinskih propisa,

spoljnotrgovinskog poslovanja i uslova proizvodnje i preduzetništva i dr.

• povećanje izgleda za zapošljavanje - ubrzani razvoj zemalja i regiona i

modernija infrastruktura omogućavaju brže zapošljavanje i otvaranje novih privrednih

kapaciteta;

• veća sloboda kretanja roba i kapitala - proces globalizacije svetske privrede,

preko liberalizacije, neizostavno snažno utiče na kreiranje ekonomskih politika savremene

države, a naročito onih manjih i onih koje su u razvoju ili tranziciji, čime su tehnološki

proces i konkurencija (kombinovani sa procesom liberalizacije) snizili barijere za

međunarodne tokove roba i usluga i faktora proizvodnje te je povećan interes za

međunarodnu specijalizaciju doveo do nagle ekspanzije međunarodnih ekonomskih

transakcija;

• povećana su strana ulaganja u rentabilne privredne grane i delatnosti –

uz pomoć i povoljno kreditiranje malih i srednjih preduzeća, jer imaju veću propulzivnost

i adaptibilnost u uslovima globalizacije tržišta;

•jačanje intenzlteta međunarodne konkurencije - širenjem mogućnosti i rasta

pojedinih tržišta na mnogo širem nivou od nacionalnog, otvorila se era globalnog

poslovanja koja omogućava kompanijama kombinovanje domaćih i inostranih marketing

aktivnosti na način koji zajednički i sinergetski doprinose ostvarivanju ciljeva pojedinih

preduzeća, i dr.;

•ulaganje uprateće službe i infrastrukturu koja treba daprati razvojne trendove -

putna mreža, luke i aerodromi, skladišni prostori, slobodne carinske zone, kompjuterizacija,

moderna oprema, i tehnologija u proizvodnim pogonima, i dr.; dosledna specijalizacija

pojedinih privreda i zemalja za privredne grane u kojima imaju komparativne prednosti,

itd.5

Nasuprot karakteristikama autoritarne globalizacije, danas se odvijaju i pozitivni procesi

demokratizacije globalnog poretka, iako su ti procesi veoma spori, praćeni raznovrsnim

otporima pojedinih država i nacija. Stvaralački odgovor na rizike autoritarne globalizacije ne bi

smeo da bude "antiglobalizacijski fundamentalizam", izolacija. Kao "mašina koja se ne može

zaustaviti", globalizacija treba (i može) da manifestuje svoju stvaralačku dimenziju. Otvaranje

prema stvaralačkoj strani globalizacije i stvaranje predpostavki da ona dođe do izražaja,

podrazumeva (i zahteva) utvrđivanje jasnih tranziciono-reformskih projekata, koji bi obuhvatili

sve sfere globalizacije. U tom smislu, naročito treba imati u vidu sledeće:

1. Neophodnost izgrađivanja novog odnosa na relaciji priroda – društvo, jer je

danas na delu proces razaranja prirodne sredine i ogromno iscrpljivanje prirodnih resursa, što

ubrzano vodi ka

ekološkoj katastrofi. Novi odnos na relaciji priroda – društvo mora da dođe do izražaja, pre

svega, pri utvrđivanju ciljeva proizvodnje, obrazaca potrošnje i tipova tehnologija u skladu sa

ekološkim kriterijumima;

2. Preduzimanje konkretnih mera u ekonomskoj sferi (poništavanje dugova

siromašnim zemljama, izdvajanje sredstava od strane bogatih za razvoj siromašnih zemalja,

kontrola iracionalnog kretanja kapitala i dr.), koje bi imale za rezultat smanjivanje siromaštva i

bede. U tom kontekstu. transnacionalne korporacije, uporedo sa sticanjem profita. mora da se

okreću obnovi morala i humanističkim vrednostima (socijalna briga, zdravstvena zaštita,

školovanje i dr.);

3. Ulaganje velikih napora za demokratizaciju političkog života, počev od

lokalnih zajednica, sa aktivnom lokalnom samoupravom, preko nacionalne države "sa manje

i više suvereniteta" (EU), do demokratije na globalnom nivou, koja podrazumeva učešće

država u nadnacionalnim institucijama i organizacijama;

4. Međusobno obogaćivanje i ukrštanje civilizacija (pluralizam kultura i

nacionalnih identiteta), a ne sukobi civilizacija i poništavanje nacionalnih kultura; i dr.

5 Prof. dr Todor Petković, Globalna ekonomija i poslovna diplomatija, Čačak, 2007.str.37-38.

Ovo su samo neki od opštih (strateških) pravaca tranziciono-reformske orijentacije

u uslovima globalizacije, koji se stalno moraju imati u vidu, pre svega, na svetsko-globalnom

nivou. Iz takve orijentacije proizilaze konkretni i veoma teški zadaci. Ukoliko se brže ne

nalaze odgovarajuća rešenja, globalizacija može da dovede veliki broj zemalja u položaj

gubitnika, sa teškim posledicama po budućnost čovečanstva.

Po mišljenju nekih teoretičara, danas nedostaje svetska vlada, koja bi bila odgovorna za

efikasnije (i pravednije) rešavanje globalnih problema koje izbacuje na površinu proces

globalizacije, budući da OUN, sa Savetom bezbednosti, nije pogodna za to. Umesto toga, sada

postoji sistem koji bi se mogao nazvati "globalno upravljanje bez globalne vlade", odnosno

sistem sa relativno malo globalnih institucija za globalno upravljanje, tako da najveći broj

nerazvijenih zemalja nema nikakav uticaj na globalnu politiku odlučivanja koja ih se tiče.

Vreme je da se izvrše određene promene, pre svega, u sferi međunarodnih ekonomskih odnosa,

kako bi se zaustavio proces globalne nestabilnosti koji je danas na sceni.6

2.2.Negativni aspekti globalizacije

• globalizacija dovodi do ukidanja klasičnog pojma ekonomskog i

političkog suvereniteta zemalja - u međunarodnim odnosima sila ima prednost nad

pravom koje samo daje legitimitet onome što ima prednost. A pošto su Sjedinjene

Američke Države najmoćnija država, onda međunarodni ugovori nameću nepotrebna

ograničenja te moći. I zato što je toliko moćna Amerika nije obavezna da baš svakoga

oslobađa, da se toliko iscrpljuje u "širenju slobode i demokratije po svetu", uveravajući

nas: da se američka moć nalazi u njenoj Ijubavi prema slobodi, a ne u njenoj vojničkoj

snazi. A kad se ta ljubav suoči sa tzv. realnošću, sloboda mora da sačeka. Kao globalna

sila SAD ne priznaju ni međunarodno pravo ni ekološke sporazume i kao takva postavlja se

za pokretača globalizacije i čuvara svetskog poretka. To, u stvari, nije ništa drugo do pax

americana u modernoj verziji "rimskog mira" koji je uzrokovao tolike ratove i konačnu

propast najveće imperije u istoriji;

• globalizacija je prouzrokovala porast svakovrsne moći, osobito moći novca

6 Miodrag Đorđević,Globalizacija i tranzicija,Teme, časopis za društvene nauke, br.1/2007.str.61-64.

- SAD i njene transnacionalne kompanije lansirale su parolu "kapital nema otadžbinu",

a tamo gde novac postaje božanstvo, sve etičke i kulturne vrednosti padaju u zaborav. Bez

novca i bez oružja ni istina nema pravo na život. A otkako je ta najstrašnija moć uzela

pod svoje neslućene potencijale nauke, čovečanstvu preti opasnost od nedostatka

kontrole ovog razularenog, "otkačenog" - turbo kapitalizma, koji nameće obrasce i

planove ekonomskog razvoja, ukida nerentabilna preduzeća i tako vrši nemilosrdno

"oslobađanje" viška radne snage, čime se stvaraju ogromni socijalni problemi, uz

istovremeno svođenje zemalja u razvoju na puko tržište jeftine radne snage, bez izgleda da

iz te pozicije mogu samostalno da izađu;

• disciplinovanje učlanjenih zemalja na sprovođenje odluka donetih u

međunarodnim centrima ekonomske i političke moći - rešavanje konflikata unutar

država ustaljeno je kao nenasilno i u skladu s pravnim normama, što treba da važi i u

međunarodnim odnosima. No, malo je nade u to da danas to mogu obezbediti moralno

pokojne Ujedinjene nacije i neodlučni i manipulisani Savet bezbednosti koji neprestano,

pod uticajem najmoćnijih zemalja, donosi rezolucije koje se sprovode disciplinovanjem

zemalja članica, najčešće kroz pretnju ili primenu sankcija (multilateralnih i

bilateralnih). Umesto da se globalizacijom širi pluralizam i uzajamno uvažavanje različitih

civilizacija, šire se kulturni i verski sukobi. U suštini, od strane najrazvijenijih zemalja vrši se

nametanje kulturnih obrazaca i načina života uz poništavanje kulturnog identiteta i

specifičnosti manje razvijenih zemalja i naroda. Sadašnje učvršćivanje osetljive mreže koje

nas povezuje nudi i nade i probleme. Jedan od tih je i pokušaj da se raskrsti sa suverenitetom

pojedinačnih država i da se on zameni međunarodnim institucijama, što neki smatraju utopijom.

Ipak, mora se pronaći način da se zajednički interes pomiri sa principom suvereniteta. Države

bi morale prevazići uski nacionalizam i anahrono poifnanje suvereniteta, i da nas

Ujedinjene nacije preobražavaju u istinsku svetsku zajednicu s proširenom Poveljom na

Ijudska prava. To pre svega zato što živimo u svetu u kome je međuzavisnost mnogo veća

nego ranije;

• nametanje modela društvenog razvoja, kulturnih obrazaca i načina života od

strane najrazvijenijih zemalja - na društvenoj nauci stoji zadatak da razotkrije u kom pravcu

duva vetar istorije da bi se sagledala snaga i granice globalizacijskog trenda i zasnovala

valjana strategija razvoja. Tumačenja učinka globalizacije, polazeći od podela "zli Zapad" -

"duševni Istok" u samom temelju je promašeno. Ta moralistička dihotomija ide mimo suštine

same stvari: ne postoji podela na homogeni, bez ostatka "zli", "iskvareni" (ranije "truli")

Zapad i njegovu kontrasliku "dobrog", pravdoljubivog i solidarističkog slovensko-

pravoslavnog, budističkog, hinduističkog, konfučijanskog, ili kakvog drugog Istoka. Uvek

postoji samo svet konkretne hijerarhijske globalne moći. U toj hijerarhiji danas je Zapad, na čelu

sa SAD, dominantan. Ta slika može se izmeniti za nekoliko decenija. Ali i tada će postojati

jezgro država koje u svojim rukama drže glavne poluge svetske moći i većina zavisnih država i

država - parija. Zato nije preterano reći da je daleko od istine da svet sve više postaje harmonična

zajednica putem globalizacije. Globalizacija kao svetski proces ukazuje da budući razvoj na

racionalnim osnovama nije moguć nasuprot "zapadnom vetru" i mimo progresivne linije razvoja

zapadnih društava. Ali on nije moguć ni kao puko podražavanje tih društava, kao nova

satelizacija, ali sada u odnosu na Zapad, niti je moguć unutar modela neoliberalnog

kapitalizma koji dovodi do "ekonomskih Černobilja", ali i onih socijalnih. Ovde odmah iskrsava

teško pitanje: može li se i kako, s obzirom na opšte stanje u zemljama u razvoju i zemljama u

tranziciji, slediti zapadni model (mada je on unutar diversifikovan), a da se pri tome izbegne ne

samo kolonijalni položaj nego i nešto gore - da se postane periferija periferije, sa spajanjem

razvoja nerazvijenosti "balkanizacije", latinoamerikanizacije i doskorašnje libanizacije u

procesu tranzicije. Sam pojam zapadnog modela društvenog razvoja se zato mora raščlaniti i

sagledati koja od varijanti tog modela, pod kojim uslovima i u kakvim kombinacijama s

drugim sistemskim i opštecivilizacijskim komponentama, najviše odgovara konkretnom

društvu, a da ono ne upada u globalizaciju, kao nametnutu "vesternizaciju", niti iluziju da se

može opstati odbacivanjem globalizacije kao takve. To znači da se od početka moraju tražiti

rešenja koja nisu imitacija tuđih modela već su rezultat istorijskih inovacija i znanja. Stvar je u

tome da se najpre onemogući "crni kapitalizam", da se stvaraju uslovi za postepeni privredni i

opšti oporavak i da se konkretna zemlja u maksimalno mogućoj meri uključi u globalizaciju

kao subjekat vlastitog razvoja. U suštini osnovno pitanje je kako slediti ono što se mora, kada je

reč o zapadnom putu razvoja, a pri tom izbeći potčinjavanje i moderno porobljavanje vlastite

zemlje i svog naroda od onih najjačih u procesu globalizacije, sačuvati "matični subjektivitet",

svoj nacionalni i kulturni identitet, ali i ne zapasti u istorijsku poraznu samoizolaciju?;

• Primena transfernih cena predstavlja posebno zanimljiv i interesantan aspekt

delovanja transnacionalnih kompanija. Transferne cene su one cene po kojima se, u okviru

sistema jedne transnacionalne kompanije, odvijaju poslovne operacije. One mogu biti znatno

iznad ili ispod svetskih cena. Transnacionalna kompanija može međusobnim internim obračunima

vrlo lako prikazati gubitak u poslovanju, ako joj to odgovara. Zna se da na gubitak ne plaća porez

čime se nanosi velika šteta zemlji u kojoj ta kompanija posluje. Jedan od načina izbegavanja

poreskih obaveza u zemlji domaćina može biti "overpricing".

Jedan od negativnih aspekata globalizacije vezan je upravo za pokušaj da se od

reverzibilnog procesa kakav je globalizacija stvori ideološki koncept - globalizam, koji donosi

univerzalne standarde za ceo svet. "Globalizam je shvatanje da svetsko tržište potiskuje i

nadoknađuje političko delovanje, tj. ideologiju neoliberalizma. Globalizam nastupa

monokauzalno, ekonomski, redukuje višedimenzionalnost globalizacije na samo jednu

dimenziju - ekonomsku, a sve ostale: ekološku, kulturnu, političku, društvenu globalizaciju

spominje samo kao podređene dominaciji svetskog tržišnog sistema." Problem nastaje u tome

što je veliki deo zemalja vezan za tvrdnju da "ono što je na Zapadu univezalizam, ostalima

je imperijalizam", kao i u postojanju dvostrukih merila u primeni univerzalističkih principa

(demokratija se promoviše, ali ne ako dovodi islamske ftindamentaliste na vlast; ljudska prava

su izvor sporova sa Kinom, ali ne i sa Saudijskom Arabijom i sl.).

Sledeći negativan aspekt globalizacije je pandemično širenje ekonomskih kriza i drugih

negativnosti pojednih oblasti (organizovani kriminal, terorizam) na ceo svet. Najveći nedostatak

se ipak sastoji u divergenciji bogatog i siromašnog sveta; umesto da globalizacija služi

konvergenciji - smanjenju razlika, jaz se neprekidno produbljuje. Za zemlje u tranziciji

globalizacija je dodatni izazov. Ne postoji dilema da li se treba uključiti u taj proces ili ne,

pitanje je samo na koji način to učiniti. Pravilno prepoznavanje uzroka, efekata i procesa

globalizacije omogućava zemljama u tranziciji uspešnije sprovođenje i samog procesa tranzicije.

Globalizacija je posebno ubrzala svoj hod posle kolapsa socijalističkih planskih ekonomija, što je

dovelo do dominacije liberalnog koncepta društva i zavisnosti postsocijalističkih zemalja od

svetskih centara ekonomske i političke moći. Globalizacija je proces pluralizacije sveta po

normama i pravilima igre koje su zasnovane na interesima kapitala i političke moći. Po prvi

put u istoriji političke vođe i narodi nedovoljno razvijenih zemalja i "druge Evrope" susrele su

se sa situacijom da im je budućnost zadana, a ime toj zadanoj budućnosti je tranzicija po

pravilima što su im odredile zapadne sile.

U celini gledano globalizacija sa sobom nosi brojne pozitivne, a li i veoma značajne

negativne posledice, koje izazivaju znatan otpor pre svega u nerazvijenim ali i u nekim

razvijenim zemljama. Proces globalizacije je neumoljiv i teško zaustavljiv i zbog toga na margini

ostavlja sve one zemlje koji mu se suprotstavljaju. Zbog toga se procesu globalizacije, više silom

ekonomskih nužnosti nego dobrovoljno, prepuštaju i zemlje koje su njegovi javni kritičari. Zato

se u veoma delikatnoj situaciji nalaze nerazvijene zemlje i zemlje u tranziciji, koje se nalaze pred

izborom da i dalje ostanu izvan tneđunarodnog tržišta, a to znači i bez razvojne perspektive, ili da

prihvate globalizaciju i tako svoju sudbinu prepuste međunarodnim centrima moći, što im

može doneti ekonomske prednosti, ali ih može dovesti i do gubitka ekonomske i političke

samostalnosti. U svakom slučaju izbor nije nimalo lak, a rezultat je u startu neizvestan, jer je

odabrani put bez povratka.

Na osnovu iznetog može se konstatovati da je osnovna karakteristika globalizacije

sveobuhvatnost prostora, ekonomije, politike, kulture, stanovništva i ostalih faktora društvenog

života u svetskim razmerama. Nosilac ili protagonista globalizacije je zemlja, odnosno država

koja se u datim društveno-ekonomskim, političkim, vojnim, tehnološkim, kulturnim,

demografskim i ostalim okolnostima javlja u ulozi globalne super-sile, a to su danas SAD.7

3.GLOBALIZACIJA SRBIJE

Savremeni proces tranzicije, kao odgovor na globlizaciju, ima svetski trend. On se ne

odnosi samo na zemlje u razvoju, odnosno na bivše socijalističke zemlje, već i na razvijene

7 Prof. dr Todor Petković, Globalna ekonomija i poslovna diplomatija, Čačak, 2007.str.38-41.

zemlje, s tim što se u razvijenim zemljama, za razliku od nerazvijenih, odvija mnogo lakše i

bezbolnije, jer je reč o privredama koje već tradicionalno funkcionišu kao tržišne privrede, sa

svojinskom strukturom zasnovanom na privatnoj svojini. Proces tranzicije u bivšim

socijalističkim zemljama pokazao se mnogo više bolnim nego što se predpostavljalo, jer se

radilo prevashodno o planskim privredama, na osnovama državne (društvene) svojine.

Međutim, upornost i istrajnost su dali rezultate, tako da su mnoge zemlje centračne i istočne

Evrope postale članice Evropske unije, neke su već postale kandidati, a neke previše zaostaju u

tranzicionom hodu. Obistinila su se predviđanja nekih ekonomskih teoretičara početkom 90-ih

godina XX veka, da su perspektive tranzicije mnogo bolje za severni deo Evrope, odnosno za

tzv. "lidere privatizacije" (Mađarska, Češka, Slovačka, Poljska i dr.), za razliku od "južnog

bloka", odnosno za tzv. "autsajdere privatizacije" (Bugarska, Rumunija, Albanija, Makedonija,

a naročito BiH, Crna Gora i Srbija)..9

No, ohrabrujuća je činjenica što je u Srbiji, pored ostalog, postignuta opšta saglasnost o

nužnosti tranzicionih promena u duhu tržišne ekonomije i višepatizma, kao i okretanja ka

Evropi i evroatlanskim integracijama. Ta činjenica je danas obavezujuća za svaku političku

grupaciju koja na demokratskim izborima osvoji vlast, da bude dosledna u ostvarivanju

postignutog konsenzusa, što će jačati realni optimizam i nadu za brže prevazilaženje brojnih

teškoća i problema na tranzicionom putu. Upravo u tom pravcu, neki rezultati su već sada

evidentni.8

3.1.Primer Srbije posle 2000. godine

Za analizu američkog globalizma posebno je zanimljivo iskustvo Srbije i srpskog

naroda u razdoblju od 1990. do 2002. Srbija, kao i ceo srpski narod, jednu deceniju su bili u

izolaciji, dakle izvan procesa globalizacije. Srpsko društvo se imenovalo kao tradicionalno

društvo, izvan tokova modernog razvoja i otuda je promena morala da dođe spolja. U vreme

„Miloševićevog režima", američka politička i medijska elita (kao i evropska) je iskoristila

sva raspoloživa sredstva za obaranje njegove vlasti — ekonomska, finansijska, diplomatska,

vojna. Takvu akciju protiv srpskih nacionalnih interesa imenovala je na različite načine, ali u

8dr Zoran Avramović,Globalizacija Srbije, Zbornik matice srpske za društvene nauke, br.112-113, Novi Sad, 2002.str.235-244.

osnovi je bio cilj ovladavanje Srbijom preko Zapadnoj alijansi lojalnih vlada i javnosti. Na

izborima od 2000. taj cilj je ostvaren uz ogromnu količinu novca i spoljnjeg pritiska na

stanovništvo Republike Srbije (Tim Maršal, 2002). Ali, to je samo početak. Američki

globalizam ide i dalje, njemu nije dovoljna samo vazalna vlast u Srbiji nego se kreće na put

osvajanja duha i duše srpskog čoveka. Mora se zadrobiti moć nad svešću, znanjem,

vrednostima, a za taj cilj najpodesnije su institucije, obrazovanja i medija.

3.2.Kako se globalizuje (amerikanizuje) Srbija?

Novac je moćno sredstvo za kupovinu lojalnosti pojedinaca i društvenih grupa, ali nije

dovoljno. Potrebno je osvojiti institucije i to na dva načina: instalisanjem moralno-politički

podobnih kadrova i ubaciti u nacionalne obrazovne i medijske ustanove svoje programe i svoje

modele. Nekoliko narednih primera pokazaće kako se medijski i obrazovno amerikanizuju

srpsko društvo i građani Srbije.

3.2.1.Mediji

U Republici Srbiji postoji, primera radi, radio i tv stanica B-92 koja finansijski

potpuno zavisi od inostranog novca i samim tim njen program je maksimalno okrenut

američkoj kulturi (filmovi, zabava, sport). Tehničke mogućnosti ove stanice mogle bi

odgovarati nekakvom CNN-u u Srbiji. Jedna pažljiva analiza sadržaja ove stanice pokazala

bi njenu političku obojenost, zapravo apsolutnu naklonjenost „prozapadnim strankama" i

izrazitu selektivnost u političkom informisanju. U skladu sa načelima slobodnog

informisanja ona to može da čini, ali karakter finansijske potpore jasno svedoči o vrsti

interesa koji zastupa. A to je rezultat globalizacije: novac nema granica, a sa novcem kao

postmodernom ideologijom ide sve ostalo - država, tradicija, nacija, moral, vrednosti.

Postoje drugi štampani i elektronski mediji u Srbiji koji primaju obilatu pomoć raznih

američkih fondacija koje su manje više bliske vladi i kongresu. Najzad, u Srbiji se emituju

specijalni programi američkih medija. Čuvena stanica „Glas Amerike" emituje svoj progam

na srpskom jeziku preko lokalnih radio stanica i televizija svaki dan i to četiri puta dnevno.

Dnevni list „Politika" objavio je 3. maja 2002. oglas u kojem navodi spisak 47 radio- i tv-

stanica u Srbiji sa frekvencijama na kojima se može pratiti program „Glasa Amerike". Kada

se ovome doda i činjenica da se sa širenjem kablovske televizije proširuje i broj gledalaca

CNN-a, onda je sasvim jasno u kojoj meri je osvojen medijski prostor u Srbiji od strane

američkog globalizma. O medijima možemo misliti dobro ili loše, ali oni ostvaruju

svoju funkciju: snabdevaju svojim informacijama građane-korisnike. Moderno društvo je i

informatičko društvo. Sve delatnosti i institucije zavise od „podataka", informacija u svakoj

fazi rada. Funkcija medija je da građane snabdevaju onim informacijama koje su im

potrebne za orijentaciju i koordinaciju u društvenom prostoru. Ako se zna da od vrste i

kvaliteta informacije zavise pravac i struktura odlučivanja o bilo kom predmetu, ovda je jasno

da izuzetno važnu ulogu u tom poslu ima onaj koji „građane snabdeva informacijama". A u

pozadini je odre-đeni politički i ekonomski interes. Tako, Srbi treba da koriste tuđe a ne

svoje informacije i javne stavove. Tim putem promeniće i svoje mentalne obrasce.

3.2.2.Obrazovanje

Ovo je svakako najvažnija ustanova u planu mentalne ili psihološko-intelektualne

transformaiije srpskog čoveka. U tom cilju osnivaju se „nezavisne" obrazovne institucije

(primer — BOŠ) ili se finansiraju „edukacije za otovoreno društvo" u zemlji i inostranstvu

(Soroš fond), odnosno programi demokratske edukacije (Soroš, Fridrih Ebert fondacija itd).

Sve ove ustanove, organizacije i programe povezuje edukacija za demokratiju, građansko

društvo i ljudska prava na američki način. Evo kako izgleda program BOŠ (beofadske

otvorene škole) u 2002. Obavezni moduli su: građansko društvo, EU i Balkan. A pojam

građanskog društva obuhvata — tržišnu privredu, ličnost i demokratiju, igru kao temelj

kulture, finansije i berzu, re-toriku, poslovnu kulturu, a to je tipični američki koncept.

Studentima se omogućavaju kontakti sa svetskim predavačima, učestvovanje na raznim

seminarima, korišćenje kompjutera itd. Primljeni studenti ne plaćaju školarinu, što znači da

neko drugi pokriva troškove.

Najnoviji korak u osvajanju obrazovnih ustanova je ulazak američkih fondacija (sa

ličnostima) u vladu Srbije (ministarstvo prosvete). Fond za otvoreno društvo (Soroš) finansira

stručne skupove ministarstva a ima i svog člana u Komisiji Ministarstva za akreditaciju

programa za usavršavanje nastavnika. Američki projekat „Ja, građanin" (pilot-primena) se u

toku 2002—2003. realizovao u 100 škola u Srbiji. U radu na ovom projektu radila je

Građanska inicijativa, BOŠ, Centar za razvoj Srbiji, a prevešće se i američki udžbenik za

predmet: „Ja, građanin". Dakle, stvar amerikanizacije srpskog obrazovanja je na delu. Za taj

posao novac uvek nađe kompetentne i nekompetentne Srbe. Pitanje je šta se dešava u

njihovoj nacionalnoj i moralnoj svesti — gotovo je retoričko pitanje.

Strana sredstva obaveštavanja pišu o „tihoj okupaciji" Srbije. Tako, radio „Glas

Rusije" izveštava da američki eksperti intenzivno uče srpski jezik i spremaju se da dođu u

Srbiju. Reč je o ekspertima za školstvo. „Kome iz vrha vlasti u ovom trenutku odgovara

prilagođavanje školskog sistema u Srbiji američkim normama nije teško pogoditi, ali pravo

je pitanje koliko će to koristiti učenicima, s obzirom na to da je u svetu opštepoznat nizak

nivo američkog osnovnog i srednjeg obrazovanja"9

S druge strane, ubrzano se otvaraju strane obrazovne institucije u Srbiji. Otvara se

nemačka škola u Beogradu (od prvog do desetog razreda). Već radi International High school

Belgrade, a otvara se Britanica International School Belgrade, dok neke srpske visokoobrazovne

ustanove nose imena na engleskom Jeziku IFAM, EUM (EU of Internationalmanagment and

Bussines ). Pravni fakulget u Novom Sadu oglašava upis u školu nemačkog prava sa

predavanjima na nemačkom jeziku (Građansko i privredno pravo Nemačke).

Pored medija i obrazovanja, prodor globalizacije (amerikanizacije) ogleda se i u

drugim oblastima društvenog života — u ekonomiji, kulturi, zabavi, sportu. Intenzivirane su

američko-srpske konferencije o poslovnim mogućnostima u Srbiji. Česti su dolasci američkih

biznismena u Srbiju, a američki novac stiže i preko međunarodnih finansijskih organizacija.

Na kakav način globalni američki duh ulazi u kulturu Srbije najupečatljivije pokazuju

filmovi na srpskim televizijama. Stitistička analiza bi pokazala da skoro devedeset odsto

filmova dolazi iz Amerike. Ovome se mogu dodati i neki drugi šou programi ili serije iz

biznisa i nauke. Nedavno je Jovan Radulović, upravnik Biblioteke grada Beograda, najavio

9 Tiha okupacija Jugoslavije, Borba, 26. novembar 2002.

otvaranje Američkog kutka u nekadašnjem Čitalištu u Zmaj-Jovinoj. Kutak će biti kompletno

opremljen od strane Amerikanaca, biblioteka će dati svoje osoblje, a čitaoci će imati prilike da

pozajmljuju ne samo knjige, nego i kompakt diskove i raznovrsnu literaturu" (Politika, 7.

novembra 2002).

Područje zabave obogaćeno je učenjem plesa uz američke instruktore. Gosti iz

Amerike uče mlade Beograđane plesu i koreografiji uz bluz, džez, ritam improvizaciju

(Radionica savremene igre, Politika, 7. novembra 2002).

3.2.3.Sport

Sport je oblast u kojoj su razmene najučestalije. Sve je više prenosa evropske lige, a i

kada je reč o američkom sportu, koji je najgledaniji u Srbiji, naravno reč je o košarci a i o

američkom fudbalu. Objavljuju se rasporedi američke lige, sportske vesti a pomenuta

stanica B-92 redovno prati američke košarkaške utakmice, i američki sport uopšte.

3.2.4.Nevladine organizacije

Konačno, velik broj nevladinih organizacija (Helskinški odbor, Odbor za humanitarna

prava, antiratna akcija itd.) — sve su to organizacije sa svojim centralama u Americi. U

najnovije vreme pojavljuju se nove organizacije tipa „Templarski forum" ili templarski

vitezovi. Vitezovi templara Srbije ravnopravni su članovi reda vitezova jerusalimskog hrama,

a predsednik je bivši narodni poslanik (Popović) republike Srbije (Politika, 8. novembra

2002).

Za potpunije saznanje pitanja o kojem se ovde raspravlja značajan je politički kontekst

amerikanizacije srpskog duha i svesti. Amerika je bombardovala Srbiju samo pre 9 godina, a

danas ulazi u sve institucije kao da se ništa nije desilo. Američka vlada i dalje uslovljava,

ucenjuje Srbiju i njenu vazalnu vladu, vladu koja je dopustila ulazak amerikanizacije.

Politički kontekst američke edukacije srpske omladine je neskriven. Radi se o

amerikanizaciji srpske nacije. Istovremeno sa prodorom američkog „civilnog društva" u

institucije obrazovanja, medije, vladinih i nevladinih organizacija, odvija se borba za američki

politički interes na Balkanu, Srbiji i posebno Kosovu i Metohiji.

Za Srbiju je stvar posebno značajna budući da se američki globalizam širi sa ciljem

duhovnog osvajanja i teritorijalnog prekrajanja Republike Srbije. Jednostrano priznavanje

Kosova i Metohzije kao nezavisne države samo je konačan ishod dugogodišnje politike

prema Srbiji. Ono što daje jedna ruka uzima druga. Razume se, ovde je reč o tendencijama

koje imaju svoje mnogobrojne ili malobrojne pristalice.

.

3.2.5.Kako se odbraniti i zaštiti od globalizacije (amerikanizacije) ?

Širenje američkog globalizma je opšti problem savremenog društva a ne samo srpska

briga. Odnosi između velike sile (lidera sveta) i ostalih, malih država mogu se zasnivati na

hegemonizmu ili nekom obliku sukoba, a to zavisi od nacionalnog karaktera i konkretne

politike malih naroda. Ali, ukoliko „međunarodna zajednica" ili najveći broj država prihvati

američki model društva, a samim tim i američki koncept obrazovanja i snažno mešanje u

medijsku oblast, onda ni Srbiji ne preostaje ništa drugo nego da prihvati globalizam o

kojem je reč. U takvim okolnostima nema zaštite niti odbrane od „međunarodne zajednice".

Podržavaoci američkog globalizma u osvajanju duha nacije, unutrašnji i spoljašnji,

tvrde da je takav model informisanja i obrazovanja poslednje dostignuće nauke i demokratije i

da ga treba univerzalizovati. Oni nastupaju sa pozicije konačne istine. U tome treba tražiti

odgovor na pitanje zašto bi Srbi prihvatili američki model građanskog obrazovanja i zašto bi

puštali američke medije u svoj prostor. Odgovor je, dakle, da je to zbog toga što je taj model

najbolji i da ga samim tim treba prihvatiti. Ali, to je upravo problem: diskusija o dobrom i

lošem obrazovanju traje otkada je obrazovanje institucionalizovano i nema racionalnog

opravdanja da se diskusija završi sa američkim izumom. Druga skepsa izvire iz nužnog

odbacivanja istorije iz takvog kondepta.

Odbrana od amerikanizacije svesti nalazi se na više mesta. Na prvom mestu —

ljudska priroda. Ona je nestalna i nepredvidiva. Čovek na iznenadne i nastajuće okolnosti ne

reaguje prema šablonu. U susret modela i nepredvidive situacije čovek uvek izlazi kao

pobednik. Tako i srpski čovek u sebi nosi izvesnu dozu nepristajanja na nametanje

obrazovne konstrukiije.

Osećanje nezavisnosti i autonomije čoveka takođe je mogućna brana amerikanizaciji

svesti. Čovek je osetljiv na pritiske koji dolaze iz inostranstva. Podela na strance i domaće je

istorijska i strukturna je odrednica ljudskog društva.

Svest o duhovnom porobljavanju može da bude potencijalno prepreka amerikanizaciji

Srbije. U tom slučaju, akcije će biti promišljene i tražiće se argumenti protiv duhovnog

preobražaja srpskog čoveka po meri američkih programa.

Identitet je onaj pojam koji u najpotpunijoj meri objašnjava smisao otpora

amerikanizaciji obrazovanja i informisanja. Snaga identiteta je u tome što se on i nesvesno

opire napadu na njegove osnove. U stvarima duha, svesti i mišljenja identitet igra veoma

značajnu ulogu i ta uloga je potvrđena tokom istorije.

U odbrani od amerikanizacije svesti treba računati i na autokritiku Amerike. Mogućno

je da će se naći neka duhovna snaga u Americi koja đe se suprotstaviti politici Amerike koja

ima cilj da amerikanizuje ostali deo sveta. Zasada su te snage slabe i ne vide se na horizontu

politike. Ukoliko bi ojačale, sigurno bi doprinele mirnijem životu na globusu.

Dakle, globalizacija srpskog duha je u znaku amerikanizacije i taj proces u Srbiji ima

svoje pristalice i protivnike. Među političarima, intelektualcima i profesorima nalaze se oni

Koji u amerikanizaciji svesti ne vide ništa rđavo i pomažu širenje takvog modela. Ali, postoje i

oni koji se tome suprotstavljaju i navode teorijske, identitetske i praktične razloge. U takvoj

konstelaciji snaga ne preostaje ništa drugo nego da se otvoreno bore protiv amerikanizacije.

Ukoliko ne ubede Srbe da to nije dobro za njihov opstanak i razvoj, onda će nastupiti neka

nova istorija za koju oni neće biti odgovorni.

U suštini amerikanizacija svesti u Srbiji nije ništa novo. Tokom istorije Srbi su bili

izloženi turskom, germanskom, katoličkom, komunističkom „pranju mozgova" pa su izdržali.

U odnosu na sovjetski komunizam američki globalizam je neuporedivo sofisticiraniji. Ovo

vreme je specifično utoliko što su sredstva suptilnija i razmere u pravom smislu reči

svetske.10

Duboko sam ubeđen da je našim samozvanim "vizionarima" privrednih i društvenih

reformi nametnut koncept koji je u skladu sa Vašingtonskim konsenzusom. Već pet godina taj

koncept ima vrlo ozbiljnu "konstrukcionu" grešku. I dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju

Jozef Štiglic je apelovao na zvaničnike tadašnje SR Jugoslavije da diplomatskim sredstvima

"eskiviraju" nametanje koncepta MMF. I pored toga, taj koncept, koji forsira naglu, preteranu

liberalizaciju uvoza, politiku precenjene vrednosti nacionalne valute, metodu brze

privatizacije, politiku radnih odnosa i sl. - u celini je i trajno prihvaćen. I posledice toga su

enorman rast uvoza, spoljnotrgovinskog deficita, deficita tekućih transakcija, gušenje

industrije, dinamičan rast spoljnog duga i nezaposlenosti koja je dostigla miliona lica. I pored

toga, iz tih instituta stižu pohvale na račun reformi i rezultata tih reformi. Pa, naravno, da će

one hvaliti svoja dela, a svakom objektivnom ekonomisti je jasno da su rezultati tih reformi

vrlo skromni i da su perspektive rasta i razvoja privrede, naročito zbog potrebe servisiranja

spoljnog duga koji je prešao 15 milijardi dolara - vrlo problematične.

I pošto su te institucije i najmoćnije zemlje uspele da "proguraju" za njih podobne ljude

na najzvaničnijim mestima gde se kreira ekonomska politika, male su šanse da se može nešto

promeniti u primeni tog koncepta. Kada su postale svesne da će relativno brzo postati članice

EU, Bugarska i Rumunija su našle snage da odbiju "sugestije" MMF koje su se svodile pre

svega na obezbeđenje servisiranja njihovog spoljnog duga. Neki srpski političari glume svoju

dilemu da li sa MMF zaključiti neki novi sporazum. Smatram da bi možda neki od njih i

"pustili" Fond, ali problem je što on neće pustiti njih, odnosno Srbiju, jer je ona veliki dužnik,

a Fond, direktno i indirekgno štiti interese kapitala, odnosno poverilaca.

Sve u svemu, Srbija, nešto iz objehtivnih, a više iz subjektivnih razloga, u neumitnom

procesu globalizacije, nije našla pravi put neophodne transformacije društva i privrede. I što je

najtragičnije, s obzirom na političku situaciju, u doglednoj budućnosti ništa se bitnije neće

promeniti. Zbog svega toga, nastaviće se trend većeg umiranja od rađanja i dalji odliv mladih

10 dr Zoran Avramović,Globalizacija Srbije, Zbornik matice srpske za društvene nauke, br.112-113, Novi Sad, 2002.str.235-244.

ljudi u inostranstvo, pa će se Srbija sve brže pretvoriti u ukletu zemlju OČAJNIČKOG

staračkog stanovništva.11

ZAKLJUČAK

11 Mlađen Kovačević,Neki elementi i posledice procesa globalizacije, Teme, časopis za društvene nauke, br.1/2006.,str.111-117.

Brojne rasprave o globalizaciji podelile su političare, ekonomiste, naučnike i filozofe.

Na jednoj strani su oni koji smatraju da je globalizacija nužnost, objektivan i spontan proces,

"zahuktala mašina" koja stvara novu mapu sveta i koju niko ne može zaustaviti. Pristalice

globalizacije smatraju da je to proces koji vuče ka društvenom progresu u svim njegovim

aspektima (ekonomsko-političkom, tehnološkom, kulturno-naučnom), doprinoseći da svi (i

bogati i siromašni) postaju bogatiji.

Na drugoj strani su oni koji smatraju da je globalizacija isključivo "Projekat

dominacije Zapada", nove imperijalne politike i "amerikanizacije" sveta. Dok za jedne

globlizacija označava integraciju sveta i stvaranje globalne ekonomije i kulture, za druge ona

označava podele i sukob civilizacija. Za dobitnike ona predstavlja civilizacijski napredak, dok

je za gubitnike destruktivna sila, koja produbljuje jaz između bogatih i siromašnih, stvarajući

uslove da bogati budu još bogatiji, a siromašni još siromašniji.

U celini gledano globalizacija sa sobom nosi brojne pozitivne, a li i veoma značajne

negativne posledice, koje izazivaju znatan otpor pre svega u nerazvijenim ali i u nekim

razvijenim zemljama. Proces globalizacije je neumoljiv i teško zaustavljiv i zbog toga na margini

ostavlja sve one zemlje koji mu se suprotstavljaju. Zbog toga se procesu globalizacije, više silom

ekonomskih nužnosti nego dobrovoljno, prepuštaju i zemlje koje su njegovi javni kritičari.

Na osnovu iznetog može se konstatovati da je osnovna karakteristika

globalizacije sveobuhvatnost prostora, ekonomije, politike, kulture, stanovništva i ostalih

faktora društvenog života u svetskim razmerama. Nosilac ili protagonista globalizacije je zemlja,

odnosno država koja se u datim društveno-ekonomskim, političkim, vojnim, tehnološkim,

kulturnim, demografskim i ostalim okolnostima javlja u ulozi globalne super-sile, a to su danas

SAD.

U svakom slučaju izbor nije nimalo lak, a rezultat je u startu neizvestan, jer je odabrani

put, put bez povratka.

LITERATURA

1. Mr Irina Bjelica (2007): Evropska unija i globalizacija, Međunarodna politika,

Institut za međunarodnu politiku i privredu, br.1125-1126, Beograd, januar-jun 2007.

2. Prof. dr Todor Petković (2007): Globalna ekonomija i poslovna diplomatija,

Čačak;

3. dr Zoran Avramović (2002): Globalizacija Srbije, Zbornik matice srpske za

društvene nauke, br.112-113, Novi Sad;

4. Mlađen Kovačević (2006): Neki elementi i posledice procesa globalizacije, Teme,

časopis za društvene nauke, Niš,br.1/2006.

5. Prof. dr Tihomir Gligorić (2007): Osobine naroda, BINA, Banja Luka;

6. Laslo Sekelj i Jovan Teokarević (2004): Tranizicija deceniju posle: pouka i

perspektive, Institut za evropske studije. Beograd;

7. - www.dadalos.org/globalisierung_bih/grundkurs (datum pristupa 27.04.2008.god.)

8. - www.sac.org.yu/5791820031202politika.doc ( datum pristupa 27.04.2008.god. )