politeia_8.pdf

Факултет политичких наукаУниверзитета у Бањој Луци

Булевар Војводе Петра Бојовића 1А78000 Бања Лука, Република Српска

Тел: 051/304-011, Факс: 051/304-032, E-mail: [email protected]

ПОЛИТЕИА, научни часопис Факултета политичких наука уБањој Луци за друштвена питања

ISSN 2232-9641UDK 32(05) «POLITEIA»

Година IV, број 8, Бања Лука, децембар 2014.

Оснивач и издавач: Факултет политичких наука Универзитета у Бањој Луци, Булевар Војводе Петра Бојовића 1А, 78000 Бања Лука (за часопис „Политеиа“), Тел: 051/304-011, Факс: 051/304-032; Е-mail: [email protected]

Главни и одговорни уредник: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

Извршни уредник: Александар ВРАЊЕШ

Уредник електронског издања: Борислав ВУКОЈЕВИЋ

Редакција: Никола ПОПЛАШЕН, Брацо КОВАЧЕВИЋ, Александар БОГДАНИЋ, Александар САВАНОВИЋ, Ђорђе ВУКОВИЋ, Весна ШУЋУР-ЈАЊЕТОВИЋ, Дарко ТАНАСКОВИЋ (Београд, Србија), Срђа ТРИФКОВИЋ (Чикаго, САД), Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ (Мошевац, Федерација БиХ), Дарија ЗАВРИШЕК (Љубљана, Словенија), Роналд Л. ХАТЧЕТ (Кервил, САД)

Графички уредник: Александар ВРАЊЕШ

Лектор и коректор: Нина КУЈАЧА

Тираж. 300 примјерака

Штампа: «Комесграфика», Бања Лука

За штампарију: Звонко САВИЋ, директор

Часопис излази два пута годишње

Рјешењем Министарства просвјете и културе Републике Српске бр: 07.030-053-85-7/11, од 23. 5. 2011. године, часопис «Политеиа» Бања Лука уписана је у Регистар јавних гласила под редним бројем 617.

ISSN 2232-9641 UDK 32(05) „POLITEIA“

П О Л И Т Е И АНаучни часопис за друштвена питања

Број 8

Факултет политичких наука

Бања Лука, 2014.

С А Д Р Ж А Ј:

Тема броја: РУСИЈА – УКРАЈИНА – БАЛКАН

Срђа Трифковић, Геополитичка позадина украјинске кризе ................... 11 Миша Ђурковић, Рад и економија у социјалном учењу Рускеправославне и римокатоличке цркве ........................................................ 29Иван Станојевић, Безбедносна дилема у Украјини - Друго читањеБерија Посена ............................................................................................ 57Матеј Савић, Сувереност држава између кризе међународног права и савремене политичке реалности ............................................................... 69Јелена Пономарјева, Русија и Република Српска: везе народа ивремена ...................................................................................................... 99Никола Поплашен, Руска политика и политике земаља Балканапосљедњих деценија .................................................................................. 103Владимир Рогов, Технологије обојених револуција у Украјинии Србији: сличности и разлике .................................................................. 107Милош Шолаја, Настанак ‘де факто држава’ на постсовјетском простору као резултат међународних процеса - сличности и разлике с постјугословенским просторимa ............................................................... 113 Сергеј Правосудов, Руско-српска енергетска сарадња ............................ 115Жељко Будимир, Украјинска криза и њене геополитичке посљедице на Балкан ................................................................................................... 119Ирина Астанпенкова, Културно-хуманитарна сарадња Русијеи Републике Српске ................................................................................... 121Олег Солдат, Преко филма до гаса: српско-руско партнерствоу проблемима ............................................................................................ 123

Прилози на тему: МЛАДА БОСНА И ИДЕЈА НАЦИОНАЛНОГ ОСЛОБОЂЕЊА

Алекса Буха, Први свјетски рат у контексту Младе Босне или шта је превасходило и (на)водило у Велики рат ................................................. 127Слободан Рељић, Принципова жртва - О времену када је угроженост народа толика да политизује и ђачку омладину ...................................... 135Ђорђе Вуковић, Пуцањ(е) слободе и одмазде .......................................... 157Драган Ђукановић, Јелица Горданић, Положај словенских етничких заједница у Аустро-Угарској - Повод за избијање кризе ......................... 177

Ђоко Трипковић, Србија у вртлогу обрачуна великих сила у Првом светском рату - ратни циљеви, резултати, последице .............................. 193Ђорђе Микић, Идеологија «Младе Босне» .............................................. 201Слободан Јанковић, Италијански иредентизам у оквиру народноослободилачких покрета у Аустроугарској ................................. 217Владимир Трапара, Офанзивни реализам и мале државе: Случај Балкана у Првом светском рату ............................................................... 235

ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ

Дарко Танасковић, Како бити свој, а не између? Оглед о савременомсрпском идентитету ................................................................................... 253Вукашин Павловић, Токвилов допринос политичкој социологији .......... 265Милан Јовановић, Душан Вучићевић, Парламентарни избори у Србији2014. године - Политичка рокада ............................................................ 301Љубомир Кљакић, Поредак и алтернатива - Узорни случај српског мислиоца Светозара Стојановића. Прилог за историју идеја и људског карактера у доба историјске демисије светског система ......................... 329Владе Симовић, Религијско обликовање бошњачке нације .................... 351Давор Стрика, Да ли демократизација може да доведе до насиљапримјер Босне и Херцеговине ................................................................... 371Драгана Вилић, Улога знања и образовања у савременом друштву ...... 389Љиљана Стевић, Отворена питања у односима Нр Кине и Јапана .......... 405Ивана Марић, Примјена маркетинга у политици .................................... 431

ОСВРТИ И ПРИКАЗИ

Слободан Наградић, Феноменологија правно-судских манипулација ........................................................................................... 445

Упутство ауторима и рецензентима ......................................................... 451

C O N T E N T S:

Topic of the issue: RUSSIA – UKRAINE – BALKAN

Srđa Trifković, The geopolitical background of the Ukraine crisis .............. 11Miša Đurković, Work and the economy in social teaching of the Russian Orthodox Church and the Roman Catholic Church ...................................... 29Ivan Stanojević, Security dilemma in Ukraine - the second reading of Barry Posen ................................................................................................. 57Matej Savić, State sovereignty between the crisis of international law and contemporary political reality ..................................................................... 69Elena Ponomareva, Russia and Republic of Srpska: bonds of people and time ........................................................................................... 99Nikola Poplašen, Russian politics and politics of Balkan countries in recent decades ....................................................................................................... 103Vladimir Rogov, Technologies of colour revolutions in Ukraine and Serbia: similarities and differences ......................................................................... 107Miloš Šolaja, Formation of “de facto states” in post-Soviet space as a result of international processes – similarities and differences with post-Yugoslavian spaces ............................................................................. 113Sergei Pravosudov, Russian-Serbian energy cooperation ........................... 115Željko Budimir, Ukranian crisis and its geopolitical consequences on the Balkans ................................................................................................. 119Irina Astanpenkova, Cultural-humanitarian cooperation between Russia and Republic of Srpska .................................................................... 121Oleg Soldat, Towards gas over film: Serbian-Russian partnership in problems ................................................................................................. 123

Theme contributions: THE YOUNG BOSNIA AND THE IDEA OF THE NATIONAL LIBERATION

Aleksa Buha, The First World War in the context of the Young Bosnia or what preceded and led (guided) to the Great War ................................... 127Slobodan Reljić, Princip’s sacrifice – Times when a nation in jeopardy turns students’ youth towards politics ................................................................. 135Đorđe Vuković, Shot(s) of freedom and retaliation ...................................... 157Dragan Đukanović, Jelica Gordanić, Position of Slavic ethnical communities in Austria-Hungary – occasion for beginning of crisis ........... 177

Đoko Tripković, Serbia in whirlpool of clashes between the great powers in World War I – war goals, results, consequences ......................................... 193Đorđe Mikić, Ideology of the Young Bosnia ................................................. 201Slobodan Janković, Italian irredentism in people’s liberation movements in Austria-Hungary ......................................................................................... 217Vladimir Trapara, Offensive realism and small states: case of Balkans in World War I ................................................................................................ 235

ARTICLES AND DISCUSSIONS

Darko Tanasković, How to be your own, and not in between? Study of modern Serbian identity ................................................................ 253Vukašin Pavlović, Tocqueville’s contribution to the Political sociology ....... 265Milan Jovanović, Dušan Vučićević, Serbian parliamentary elections 2014 – political “Castling move” ............................................................................. 301Ljubomir Kljakić, The Order and alternative - Exemplary case of the Serbian thinker Svetozar Stojanović. Enclosure to the history of ideas and human character in the era of historical demision of the world system .................. 329Vlade Simović, Religious shaping of the Bosniak nation ............................. 351Davor Strika, Can democratization lead to violence - Example of Bosnia and Herzegovina ................................................................................................ 371Dragana Vilić, Role of knowledge and education in modern society ........... 389Ljiljana Stević, Ongoing questions in relations between People’s Republic of China and Japan .......................................................................................... 405Ivana Marić, Usage of marketing in politics ............................................... 431

OVERVIEWS AND REVIEWS

Slobodan Nagradić, Phenomenology of the legal and judicial manipulations ............................................................................................. 445

Instruction for the authors and reviewers .................................................. 451

ТЕМА БРОЈА:

РУСИЈА – УКРАЈИНА – БАЛКАН

Срђа Трифковић1

Оригинални научни радUDK 327::911.3(477)

doi 10.7251/POL1408011T

ГЕОПОЛИТИЧКА ПОЗАДИНА УКРАЈИНСКЕ КРИЗЕ

THE GEOPOLITICAL BACKGROUND OF THE UKRAINE CRISIS

Abstract: Animosity towards Russia-as-such, regardless of the ideological character of her regime, is a lasting constant in the policy of Washington and the West European governments subservient to the U.S. That policy rests on the geopolitical and cultural premises which have been fully internalized by the Western elites, and which are not subjected to any critical examination. Faced with this existential challenge, Russia has not yet articulated a comprehensive strategy of defense. This is largely due to the fact that her power structure is still significantly impacted by the influential circles of pro-Western technocrats unwilling to contemplate de-dollarization of the financial system, and the pernicious presence of parasitic oligarchs whose sole loyalty is with the location of their their ill-gotten gains.

Keywords: Ukrainian crisis, Russia, Ukraine

Апстракт: Анимозитет западних сила према Русији као таквој, независно од идеолошког карактера њеног режима, трајна је констан-та политике Вашингтона и њему подређених западноевропских влада. Он почива на геополитичким и културолошким премисама које су у пот-пуности интернализоване од стране елита Запада и које нису подлож-не критичком преиспитивању. Русија још није артикулисала свестрану стратегију одбране од тог егзистенцијалног изазова, добрим делом ус-лед чињенице да су у њеним структурама моћи још увек веома утицај-ни кругови прозападних технократа несклоних дедоларизацији финан-сијског система и паразитских олигарха чија је лојалност тамо где су им покрадене паре.

Кључне речи: Украјинска криза, Русија, Украјина

1 Професор по позиву на Факултету политичких наука Универзитета у Бањој Луци

12 Срђа Трифковић: Геополитичка позадина Украјинске кризе

У јесен 2013. председник Руске Федерације деловао је као успешан и са правом самоуверен државник светског калибра, способан да проак-тивно артикулише глобалне интересе своје земље и да развија стратегију њихове одбране. Њему су и ненаклони западни аналитичари признавали мајсторство у дипломатској интервенцији којом је првих дана септембра 2013. спречена, у последњем часу, западна војна интервенција у Сирији.2 Изгледало је да ништа више не стоји на путу реализације Јужног тока, након што је супарнички пројекат „Набуко“ претрпео неславни крах.3 Руска економија бележила је пристојан раст. Путинова понуда пакета обилне финансијске помоћи украјинском председнику Виктору Јану-ковичу децембра 2013. испрва је деловала као успешан контраманевар Бриселу у циљу укључивања те стратешки битне земље у процес Мо-скви драгих евроазијских интеграција.4

У том тренутку било је тешко замислити да ће недуго потом већин-ски руски градови надомак границе РФ бити изложени терору необан-дериста и да ће стотине хиљада избеглица потражити уточиште у Ру-сији.5 Било је незамисливо да ће се Москва наћи на удару све тежих и видљиво штетних санкција САД и осталог неочекивано послушног „Запада“ (укључујући и некада евроцентричне Немце и Французе).6 Из-гледало је мало вероватно да ће и сам Путин, после насловних страни-ца Тајма, бити демонизован у западним медијима по шаблону reductio ad Hitlerum.7 Тешко је било замислити да ће „Јужни ток“ бити сторни-ран интервенцијом Европске комисије по вашингтонском диктату, што објективно представља тежак ударац руској енергетској стратегији и по-литичком утицају на европском југоистоку – без обзира на неизвесне алтернативне сценарије зависне о хиру неоосманског султана.8 Поготову 2 В. нпр. “Analysis: Putin scores diplomatic win on Syria” by Jill Dougherty, CNN, 12. септембар 2013. <http://edition.cnn.com/2013/09/12/politics/syria-putin-analysis/> 3 “European Pipeline Loses Bid to Ship Gas: Setback for EU Quest to Diversify Energy Supply Away from Russia”, The Wall Street Journal, 26. јуни 2013.4 “Russia Bails Out Ukraine In Rebuke to U.S., Europe”, The Wall Street Journal, 17. децем-бар 2013. Аутор текста у водећем америчком дневнику Џејмс Марсон констатује да је Русија „нададутирала Запад у хладноратовској борби, чиме бившу совјетску републику задржава у орбити Москве“.5 “Više od 480.000 stanovnika Ukrajine je od aprila ove godine prebeglo u Rusiju, a 240.000 zatražilo je privremeni izbeglički status u toj zemlji, saopštila je ruska Federalna migraciona služba, a prenosi agencija Itar Tas.“ Beta, 29. novembar 2014 <http://www.rtv.rs/sr_lat/evropa/vise-od-480.000-izbeglica-iz-ukrajine-u-rusiji_542085.html>6 “Rouble fall, sanctions hurt Russia’s economy: Medvedev”, Reuters, 10. децембар 2014.7 “David Cameron and the cynicism of comparing Putin to Hitler”, The Guardian, 3. сеп-тембар 2014.8 “Russia’s Startegic Setback” by Srdja Trifkovic, Chronicles Online, <https://www.chroniclesmagazine.org/russias-strategic-setback/>

13“Политеиа”, бр. 8, Бања Лука, децембар 2014.

је било тешко замислити да ће амерички амбасадор у Кијеву Џефри Пјат после 22. фебруара 2014. уживати проконзулску моћ упоредиву са оном коју су имали совјетски амбасадори у земљама „социјалистичке заједни-це народа“ пре пола века.9

Руски пропуст

Преломни тренутак није наступио са мајданском кризом као так-вом, већ са неуспехом руских обавештајних и безбедносних структура да такав развој антиципирају и да му се адекватно супротставе током првих шест седмица 2014. када су немири попримили карактер споља оркестрираног сценарија промене режима. Ово уистину изненађује, по-готову с обзиром на чињеницу да је мајдански модел већ доживео гене-ралну пробу са „наранџастом револуцијом“ једну деценију раније – и да су управо у Кијеву Руси располагали прворазредним обавештајним ресурсима.10

Током пет посета Москви од марта до новембра 2014. нисам до-био адекватан одговор иначе добро обавештених саговорника на питање како и зашто се то десило.11 Систем је затајио, чега су моји саговорници били болно свесни. Као што је један од њих у поверењу рекао, „Да је исти степен политичке, дипломатске и безбедносне вештине био анга-жован са наше стране који је неколико месеци раније био примењен у за нас далеко мање важној Сирији, могуће је да би се Јанукович био одр-жао“. Бивши оперативац ФСБ био је још директнији: „Да смо уопште помислили да обучавамо милитантне Шкоте за насиље у Глазгову, наши би нам шефови рекли да смо луди!“

У одсуству проактивних потеза Кремља, изазову недорасли украјински председник Јанукович повлачио је изнуђене, ад-хок импро-визоване и попустљиве потезе који су само изазивали даљу ескалацију насиља милитантних јуришника обучаваних у Пољској и Литванији и деморализацију њему лојалних снага безбедности. Пуч од 22. фебруара 2014. тако је учињен могућим. Дубоко подељена, али у великом делу територије и становништва Русији наклоњена Украјина, са корумпира-ним али легитимно изабраним Јануковичем на челу, брзо се преокре-нула у хистерично антируску креатуру Свободе и Десног сектора. Под 9 “Twilight of the Proconsuls”, Foreign Policy, 10. фебруар 2014.10 Видети “Moscow’s Spy Game: Why Russia Is Winning the Intelligence War in Ukraine”, Foreign Affairs, 30. октобар 2014.11 Неискрене и испразне апологетске фразе апаратчика МИД-а о „немешању у уну-трашње ствари других земаља“ овде нису вредне озбиљне пажње.


утицајем систематске пропаганде контролисаних медија, Украјина је по-стала објекат операције брзог преобликовања и глајхшалтовања колек-тивне свести – унеколико упоредиве са прекомпоновањем Муслимана у Бошњаке 1991-92. – и са већ видљивим, ништа мање сличним резулта-тима. У београдским медијима недавно се појавило сведочанство једног донедавног житеља украјинске престонице, Дениса Добрикова, од кога ће подићи жмарци многе Србе који су рат дочекали у Сарајеву.12 Он је са породицом летос избегао из Кијева у Москву:

„У свим разговорима на улици, у метроу, свуда се осећала мржња коју је тешко сакрити, а која се понекад и намерно распирује. Памтим време ‘наранџасте револуције’, када би се људи у превозу побили због политичких неслагања, зато што је овај за Јушченка, а онај за Јанукови-ча. Данас се више не бију, јер су готово сви за ‘јединствену Украјину’, али су спремни да убију сваког ко каже и једну једину реч против... У последње време ми нисмо излазили ни у шетњу: на скверу седе роди-тељи, пију пиво, љуште семенке, разговарају о подлим Русима. А деца се играју бандероваца“.

Људи попут Добрикова не остају да се боре (за кога, за шта?), они беже главом без обзира. Сада је Украјина на добром путу да буде транс-формисана у русомрзачку копију свог западног дела, Галиције и Подо-лије, уз неизвесну будућност милиона Руса и Русима до сада претежно наклоњених Украјинаца у источном и јужном делу земље (области Хар-кова, Дњепропетровска, Херсона, Николајева и Одесе, да о проруској јужној Бесарабији не говоримо). Повратак Крима, па чак и опстанак но-ворусијског џепа на југоистоку, представљали би слабу накнаду за такав преокрет у трећој по величини европској земљи која је животно значајна за руски геостратешки положај.

Путинова стратегија после анексије Крима заснивала се, како из-гледа, на уздржавању од свесрдне помоћи снагама самоодбране Доњец-ка и Луганска, под претпоставком да ће Кијев узвратити понудом све-обухватног политичког споразума о „финландизацији“ Украјине споља (неулазак у НАТО, еквидистанца) и децентрализације изнутра. Зато је Кремљ средином маја чак најавио да ће признати исход непосредно предстојећих председничких избора, премда је њихов исход био унапред зацртан. После Порошенкове победе на тим изборима – спроведеним у условима упоредивим са атмосфером хрватског референдума о независ-12 Денис Добриков, „Живот у Кијеву је постао морално неиздржљив“, додатак Геопо-литике за октобар 2014. Русија и Србија, стр. 9-10.


ности 1991. – постало је јасно да руска умереност није уродила плодом. Мапа источне Европе била је на путу да личи на мапу Брест-Литовског мира марта 1918. (која је само измењена у корист бољшевика војним поразом Немачке на западном фронту).

Као што је рекао бивши амерички амбасадор у Москви Мајкл Мекфаул, крајњи исход са вашингтонског становишта треба да буде „де-путинизација“ Русије.13 Творци америчке стратегије нису неупућени у историју. Они активно прижељкују понављање већ виђених последица геостратешких неуспеха у руској прошлости. Моћни и популарни цар Николај Први умро је 1855. као сломљен човек услед поразног Кримског рата, а његов наследник, цар Александар „Ослободилац“, морао је потом да приступи одлучним реформама. Фебруарска, а потом бољшевичка ре-волуција 1917. не би биле могуће без општег незадовољства које је на-стало као последица Великог рата. Стаљин је претрпео нервну кризу пр-вих дана нацистичке инвазије 1941, ужаснут могућношћу колапса свог ауторитета. Хрушчов је смењен добрим делом као последица пораза у кубанској ракетној кризи 1962. Брежњевљев авганистански фијаско две деценије касније директно је допринео колапсу кредибилитета последње тројице совјетских лидера и распаду саме државе.

Разумети русофобију Запада

Пропуст Кремља да почетком 2013. одлучним, проактивним ме-рама спречи мајдански расплет може се приписати само недовољној спознаји доносилаца одлука степена решености „западних партнера“ Москве да Русији не признају апсолутно никакву легитимност стратеш-ких интереса, ма где и ма када. Изазови са којима се Русија суочава – са Запада у целини, а од стране САД посебно – и са којима ће наставити да се суочава још много година, бројни су и егзистенцијално опасни. Неки су коментатори збивања током протеклих годину дана назвали „новим хладним ратом“, али им је констатација погрешна. Хладни рат никада није ни престао, као што се видело на примеру две рунде проширења НАТО пакта после колапса СССР-а и две украјинске кризе у периоду од само десет година.

Ти изазови нису плод руских потеза. Они су присутни и постојаће без обзира на политику Кремља. Они одражавају дубоки анимозитет за-падне политичке и медијске елите према Русији као таквој. Тај се ани-мозитет у садашњој форми појављује у време Кримског рата; сада има

13 Викиликс, 10MOSCOW 305_a, од 11. фебруара 2010, 08:29 (четвртак).


потпуно зрелу форму. Западна (а пре свега англо-америчка) русофобија почива на два камена-темељца:

• Геополитички – Поморске силе (таласократија) теже да оп-кољавају, спутавају, стежу и контролишу евроазијски „харт-ланд“ (телуократија) оличен у Русији. Ово је била окосница британске политике пре Великог рата – тзв. велика игра у Цен-тралној Азији и на Босфору – и хладноратовске политике САД током пола века после 1945.

• Културолошки – Антипатија према Русији и однос према њој као екстремном „драгом“ од стране западне политичке, академ-ске и медијске елите има атавистички карактер. Реч је о фено-мену неподложном рационалном дискурсу и саморефлексији његових носилаца, што конфликт чини неизбежним и нереши-вим. Сходно потпуно интернализованој русофобној парадигми, крајњи циљ западних елита није промена овог или оног аспек-та руске политике, већ промена режима у Москви – као нуж-ни предуслов темељите и неповратне трансформације руског идентитета, у духу покорности самоуништавајућој западној постмодерни (геј параде, разуздани сатанизам, христофобија итд).

Геополитичка логика америчке стратегије неумољива је. Априла 1904. шкотски географ Халфорд Макиндер одржао је незаборавно пре-давање пред Краљевским географским друштвом у Лондону. Његово излагање под насловом Географски стожер историје изазвало је сен-зацију и означило је настанак геополитике као аутономне академске дисциплине. Према Макиндеру, контрола над евроазијским „светским острвом“ од стране поморске силе (у то време Британије као лидера и Америке као јуниорског партнера) представља кључ глобалне хегемо-није. У срцу светског острва је „стожерно подручје“, Хартленд како га је Макиндер назвао, које се простире од Волге до Јангцеа, од Хималаја до Арктика. Како је сам Макиндер рекао, „мој је фокус на физичкој кон-троли територије, пре неголи на узроцима опште историје“.

Четрнаест година касније, на крају Великог рата, преокупиран својом тежњом да се успостави ефикасна баријера састављена од мањих држава између Русије и Немачке, Макиндер је своју теорију сажео на следећи начин:

Ко влада Источном Европом контролише Хартленд;Ко влада Хартлендом командује Светским острвом;Ко влада Светским острвом контролише свет.


Ова формула објашњава суштину украјинске кризе, као и основну мотивацију америчких твораца спољне политике који неумољиво теже да шире НАТО ка истоку.

Макиндеров модел био је подложан извесним модификацијама у годинама које су уследиле. У књизи објављеној 1942. године под насло-вом Америчка стратегија у светској политици, амерички политиколог холандског порекла Николас Спајкман развио је „велику стратегију и за рат и за мир, засновану на импликацијама географског положаја Аме-рике у свету“. У 19. веку, писао је он, руском притиску из „хартленда“ супротстављала се британска поморска моћ у тзв. великој игри у Цен-тралној Азији. Судбина Америке јесте да преузме ту улогу једном када Други светски рат буде готов. Чак шест месеци пре стаљинградске бит-ке, када је пораз Јапанаца код Мидвеја тек предстојао, Спајкман је писао да „руска држава од Урала до Северног мора не би била ништа боља него немачка држава од Северног мора до Урала“. По њему, да би се то спречило Америка треба да контролише по њему кључни регион: при-обални појас који се граничи са Хартлендом, а који је он назвао рубним подручјем (римленд). Он је сходно томе изменио Макиндерову формулу: „Ко контролише римленд влада Евроазијом; ко влада Евроазијом кон-тролише судбину света“.

Спајкман је умро 1943, али су његове идеје нашле одраза четири године касније у стратегији „обуздавања“ СССР коју је формулисала ад-министрација председника Харија Трумана. Чврсто држати под контро-лом римленд од Норвешке преко централне Европе до Грчке и Турске био је превасходни циљ америчке стратегије у хладном рату и основни мотив за стварање НАТО савеза 1949.

Чим се СССР распао, обуздавање је прерасло у разуздану експан-зију. Већ 1996. председник Бил Клинтон је прекршио обавезу свог прет-ходника Буша старијег да неће бити ширења НАТО ка истоку и алијанса је избила на руске царске границе. Под Бушом млађим, проширила се 2004. малтене до предграђа Ст. Петерсбурга са пријемом три балтичке републике. Цело време, међутим, Украјина остаје главни згодитак, како рече Бжежински, не само кључ ускраћивања Русији приступа Црном мору него и потенцијални геостратешки нож у мекој утроби југозападне Русије.

Стога нови Дранг нах Остен, овог пута под америчким вођством, има своју логику и свој таласократски смисао. Са становишта вашинг-тонског неолиберално-неоконзервативног дуопола, од продора у Украји-ну и стварања тензије са Русијом нема бољег начина да се обезбеди ду-


горочна америчка доминација над европским римлендом. Тиме се За-падна Европа поново безбедносно везује за НАТО (тј. САД) и ставља се тачка на некакву независну европску спољнополитичку стратегију. Што је најважније, спречава се приближавање двеју континенталних (телуро-кратских) сила, Русије и Немачке. Евентуална осовина Берлин-Москва већ век и по је најгора ноћна мора англосаксонских стратега.

Украјински мит

Таква политика САД наилази на здушну подршку бивших сатели-та и Западу окренутих житеља СССР-а у Варшави, Талину или Лавову, премда је тиме угрожена безбедност саме Америке – да о интересима Западне Европе не говоримо. Ширење НАТО је учинило неминовним да руске интерконтиненталне балистичке ракете остају усмерене на аме-ричке градове. То много не секира житеље Риге или Букурешта, али би требало да брине становнике Њујорка, Сиетла или Омахе. Геополитич-ка игра око Украјине по укусу је многих источних Европљана којима је атавистичка русофобија нераскидиви део њиховог идентитета, погото-ву када то значи да ће њихове неонацистичке склоности бити прећут-киване, заташкаване, или напросто негиране на Западу – баш као што се прећуткује, заташкава или негира фанатични џихадизам Башарових „умерених“ противника у Сирији. Слепа мржња према свему руском у Галицији – оличена у „Десном сектору“, Свободи и добровољачким ба-таљонима под нацистичким знамењем – представља облик колективне психозе вредан озбиљне антрополошке анализе; али та болест сада има не само уздржани, већ свесрдни карт бланш Запада.

Потврду представља начин на који западни политичари, аналити-чари и медији говоре о „народу Украјине“, поистовећујући притом ту утвару са галицијско-унијатским дискурсом. Таква нација до недавно није постојала: језичке поделе одражавале су дубоке културне, духов-не и емотивне разлике, а не само пуко неслагање о споразуму са ЕУ или чланству у НАТО. До Мајдана, Украјина је била спој два некомпати-билна идентитета, попут раскола између Севера и Југа уочи америчког грађанског рата. Попут САД у време Линколнове победе на председнич-ким изборима 1860, Украјина је у тренутку пуча у Кијеву била распо-лућена земља која може бити хомогенизована само и једино насиљем, као што је њиме 1865. била хомогенизована Америка. Тај је процес сада у пуном јеку.

Наравно, „унионисти“ (у овом случају галицијски екстремни на-ционалисти) не могу да преваспитају Новоросјане и да их преобрате у


русофобне Украјинце-бандеристе, уколико их претходно војно не поко-ре и не подвргну дугогодишњем систематском терору. На исти начин ни Русији окренути житељи Доњецка и Луганска не могу да приволе запад-ноукрајинске неонацисте да прихвате Русију као партнера и пријатеља. Украјина је, prima facie, била парадигматична неуспела држава (failed state), коју је западна интервенција претворила у хобсовски кошмар. Било би логично претпоставити да било која спољна сила која покуша да контролише тај шизофрени конгломерат мора бити осуђена на неуспех.

Западни стратези, потпомогнути консалтингом и логистиком ру-софобних сателита у Варшави, Риги, Талину итд, ово не прихватају. Њихова је намера да споља и изнутра поистовете „народ Украјине“ са идеолошким премисама мајданског режима, у чему су локалне изврши-оце нашли у унијатским неонацистима и у бескрупулозним олигарсима попут Порошенка и Коломојског. Пројекат се спроводи систематски и са обилато финансираним предумишљајем. Широм западног света бан-деристичка варијанта идеолошког украјинства се третира као датост, на исти начин на који је мултиетничка, грађанска итд. „Босна“ третирана као датост почетком 1990-тих.14

За водеће земље ЕУ, статус и границе Украјине представљају пери-ферна питања, осим ако се не посматрају кроз америчку призму геопо-литичке игре нултог збира. За САД ово јесте и вазда је била опционална криза, невезана за било какав рационално дефинисани амерички држав-ни интерес ван Макиндеровске детерминистичке парадигме. За Русију, међутим, да о житељима Доњецка и Луганска не говоримо, ово је живот-но питање. Владимир Путин се суочава са изазовом. На њега он мора да нађе одговор јер, реално гледано, протекла година указује на способност његових противника да вуку ризичне потезе зарад остварења геополи-тичких циљева који нису ни нови ни тешко објашњиви.

Империјална пренапрегнутост

Нормални односи Запада са Москвом изискују прихватање чиње-нице да Русија има легитимне интересе у свом непосредном окружењу, као и спознају да се и Русија и Запад суочавају са егзистенцијалном тро-струком претњом глобалног џихада, масовне трећесветске имиграције споља и демографског колапса изнутра. 14 У оба случаја нема ничег светог, правно недодирљивог и политички непромењивог у границама које су зацртали бољшевички комесари и комунистички диктатори. По-кушај да буду силом очуване на истоку Украјине, без спремности макар на федерални модел државне децентрализације, морао је да води ка рату и крвопролићу, као што је био случај у бившој Југославији.


Нормалних односа нема и неће их ни бити, из простог разло-га што тзв. спољнополитичка заједница у Вашингтону није нормална. Доказ представља настанак тзв. Исламске државе, духа који је побегао из америчке боце, коме сада Вашингтон жели да парира наоружавањем непостојећих умерених сиријских противника Башара ал-Садата. Мање познат али геополитички гледано знаковитији доказ представља дале-коисточна турнеја председника САД априла 2014, током које је посетио Јапан, Јужну Кореју, Малезију и Филипине. Неки неупућени посматрач би закључио да је Барак Обама наступао са позиција неприкосновене глобалне доминације САД. Он је својим наступима наговестио ширење америчких војних обавеза у региону западног Пацифика, иритирао је Кину и подстакао је америчке клијенте да буду тврди у односима са Пе-кингом.

У Токију Обама је изненадно потврдио да се америчке безбедносне гаранције Јапану односе и на Сенкаку острва, која Кинези зову Диаоју и која су већ деценијама предмет оштрог територијалног спора између Јапана и Кине. У Сеулу он је запретио новим санкцијама Северној Ко-реји и потврдио је да 28.000 америчких војника остаје на јужној страни демаркационе линије у недоглед. По његовим речима, САД „неће окле-вати да употребе војну силу да бране своје савезнике“. У Манили је по-тписан нови војни савез о стационирању и ротацији америчких снага на филипинској територији, што наговештава највећи пораст војних ефек-тива САД у Југоисточној Азији од вијетнамског рата до данас. Обама је подржао Филипине у територијалном конфликту са Кином око спорних острва у Јужнокинеском мору и истакао да је америчка војна заштита Филипина „гвоздено чврста“.

Стиче се утисак да САД постепено улазе у клопку империјалне пренапрегнутости. Непромишљено је да једна велика сила истовремено изазива два своја најближа ривала. Криза у Украјини у пуном је јеку, а САД изазовно бацају рукавицу Кини. Решавати оба кризна жаришта са позиција хегемоне моћи и наметати исход по сопственом укусу је опас-но, као што су се кроз историју на своју штету уверили многи амбициоз-ни хегемонисти заслепљени ароганцијом и хибрисом:

• Шпански краљ Филип II и његови нејаки наследници деценијама су водили многе ратове против многих непријатеља. Када је после бескрајних крвопролића потписан Вестфалски мир 1648, Шпанија – најмоћнија земља света један век раније – била је поражена од Енглеза и Холанђана на мору, од холандских устаника и Француза


на копну, пет пута банкротирана и сведена на статус силе другог реда, понижавајући положај од кога се више никад није уздигла.

• Француски „краљ сунца“ Луј XIV мислио је да може да ратује и изађе на крај са Енглезима, Хабзбурзима и Холанђанима, ако треба и симултано, како би им наметнуо своју вољу европског хегемона. На крају је најмоћнија европска сила свог времена била поражена и банкротирана, а Луј је умро као сломљен човек.

• Наполеон је покорио континенталну Европу, али њен поморски руб Енглеску и евроазијски хартланд Русију није. Хтео је да их победи у детаљу, био је побеђен.

• У вилхелмовској Немачкој, Бизмаркови неспособни наследници су страћили огроман капитал стечен дипломатском генијалношћу „гвозденог канцелара“ и довели Немачку у непријатан положај да царска, хришћанска Русија и републиканска, масонска Француска склопе одбрамбени споразум против ње. Чак су се Русија и Енгле-ска 1907. удружиле – незамисливо у Бизмарково време – суочене са заједничком претњом неуротичног динамизма Берлина.

• На крају – али не и последње – не заборавимо да је Хитлер 1941. поновио Наполеонову фаталну грешку из 1812. отварања новог фронта (против Русије) док је стари (против Енглеске) остао не-решен.

Америка под Бараком Обамом наставља ту лошу навику набеђе-них хегемониста да стварају и потпирују кризе на разним тачкама света, премда им недостају и стратегија и ресурси за њихов менаџмент. Ре-зултат је руско-кинески савез, оличен у гасном споразуму из маја 2014, који је настао на отворено дефанзивним, тј. антиамеричким премисама. Он представља својеврсни ехо руско-француске алијансе из 1893, пред-видљиви резултат арогантног понашања велике силе која не зна своју меру и која је неминовно навела слабије супарнике да се удруже у циљу обуздавања заједничког противника. Као што су Русија и Француска имале многе дивергентне интересе онда, тако их Русија и Кина имају сада – пре свега у Централној Азији – али су нашле заједнички интерес у супротстављању хегемону.

Америчка Брежњевљева доктрина

Почетком 1970-тих др Хенри Кисинџер је уистину мудро сагледао корист од отварања САД према Маовој Кини као кључни елемент стра-


тегије индиректног ускраћивања маневарског простора Брежњевљевом СССР-у и стварања мултиполарног света. Онда је Совјетски Савез био далеко моћнији од Кине, па је било логично америчко повезивање са сла-бијом страном у троуглу. Данас, пак, Кина је економски и демографски далеко јача од Русије, па би за САД оптимална стратегија била да тежи добрим односима са Москвом као слабијом страном у том истом троу-глу. Америка, међутим, нема државника Кисинџеровог калибра, који би сагледао значај дугорочног споразумевања са Москвом ако је Америци толико стало да сузбија кинеске амбиције на западном Пацифику.

Разлика између „леве“ и „десне“ варијанте вашингтонског спољ-нополитичког консензуса, између вилсоновских либералних интервен-циониста (Барак Обама, Хилари Клинтон, Саманта Пауер, Сузан Рајс итд.) и неоконзервативних глобалних хегемониста који после новембра 2014. контролишу оба дома Конгреса (поготову сенатори Џон Мекејн и Ричард Лугар) само је у тактичким детаљима, али не и у вредносним поставкама и стратешким циљевима политике према Русији.

Обама неуморно понавља мантру о Америци као „незамењивој на-цији“. Њу је лансирала Медлин Олбрајт пре две деценије, дајући тиме још један доказ своје менталне нестабилности. Њу је поновио Бил Клин-тон 1996. „објашњавајући“ америчку интервенцију у Босни и Херцего-вини. Сам концепт је одраз интелектуалног и моралног банкротства ње-гових носилаца. Америка је „незамењива“ коме? Да ли су све остале нације света „замењиве“? Да ли те нације мање или више кротко прихва-тају сопствену замењивост и америчку незамењивост? Незамисливо је за једног озбиљног лидера ма које друге силе света –рецимо Владимира Путина или Си Ђинпинга – да изнесе такву тврдњу о сопственој нацији. Америчко натурање некакве сопствене „незамењивости“ је у најбољем случају неукусно, а у најгорем психопатски грандоманијакално.

Проблем је да се такве хибристичке, психопатске делузије лако претварају у спољнополитичке циљеве који нису подложни ма каквом компромису. Са становишта вашингтонског либерално-неоконзерватив-ног дуопола, свако супротстављање вољи „незамењиве нације“ је по де-финицији зао и недопустив чин. Тако је на пример тадашња америчка представница у УН Сузан Рајс осудила руско и кинеско противљење америчком предлогу резолуције којом би се овластило бомбардовање Сирије као „гнусно“, „срамотно“ и „неопростиво“.

Идеологија америчке „изузетности“ и глобалне доминације уроди-ла је САД-варијантом Брежњевљеве доктрине ограниченог суверените-та из 1968., која је била измишљена да би се оправдала интервенција у


Чехословачкој. Нова, америчка еманација тог правно и морално неодр-живог концепта нема географски лимитиран домен, за разлику од совјет-ског узора који се односио само на земље лагера.Обамина Америка себи присваја право да интервенише било где, било када, ма где у свету.

У Украјини та је америчка доктрина суочила Русију са највећим изазовом од 1941. Русија том изазову до сада није пружила адекватан одговор. Сада крупну оперативну грешку из зиме 2013-14. треба исправити. Русија као свој стратешки циљ треба да постави про-мену режима у Кијеву – ништа мање неће осигурати мир и стабилност на југозападу – и потоњу денацификацију (дебандеризацију) Украјине. Тај је циљ далеко легитимнији, како са реалполитичког тако и са морал-ног становишта, од западног циља промене режима у Кијеву по сваку цену – укључујући масовна убиства (снајперисти на Мајдану пред пуч) и ослонац на атавистички талог једне несигурне, вештачки интегрисане постмодерне „нације“ чији је вредносни ослонац у реторици и симболи-ци Хитлерове Нове Европе.

Потреба конкретних мера

Да будемо начисто: Русија никада неће задобити западно прихва-тање њених легитимних интереса у блиском иностранству. Москва сто-га треба да следи руске државне и националне интересе са гвозденом одлучношћу, уз пуну спознају да нове санкције и додатна демонизација следе без обзира на то шта Русија учинила или не учинила. Алтернатива је ерозија руске стратешке позиције и опадање угледа и кредибилитета председника Путина. Да би такав исход спречила, Русија треба да ко-начно и трајно одбаци илузије о „партнерству“ са Западом, које су још увек присутне у дискурсу руских лидера, као први корак. Не може се бити партнер са онима који Русију у УН сврставају у категорију еболе и Исламског калифата.

Русија треба да размотри могућност низа конкретних потеза, као мост између реторике (Путинов говор на скупу Валдај клуба у Сочију) и теренског деловања. Прво и пре свега, треба спознати да су досадашње руске контрасанкције биле реактивне и ограничене. Крајње је време да руска влада усвоји мере које ће озбиљно погодити комерцијалне интере-се земаља које су јој наметнуле санкције. Ово је најефикаснији могући начин да се подстакне политички притисак на владе дотичних земаља од стране пословне заједнице, менаџера, акционара и радничких синдиката истих, а у циљу промене антируске политике њихових влада.


Конкретно, нема никаквог разлога да Русија настави да увози десе-тине хиљада немачких, британских, француских, италијанских, америч-ких, чешких или јапанских аутомобила сваког месеца, као да се ништа није догодило. Русија треба да уведе „привремену царину“ од 25-30% на увоз возила из наведених земаља за све време трајања њихових санкција против Русије. Када радници Мерцедеса, Фолксвагена, Шкоде, Тојоте, Јагуара, Форда, Џенерал Моторса итд. (чијих су производа препуне мо-сковске улице), отпуштени због колапса руског тржишта, почну да де-монстрирају захтевајући промену политике која им је упропастила жи-воте, када акционари и директори наведених фирми почну да лобирају у истом циљу, ефекат на Меркелову, Оланда, Камерона, Обаму и остале биће далеко снажнији од изјава руских функционера у причаоници на Ист Риверу.

На исти начин, када Бритиш Ервејзу, Ер Франсу, САС-у, Луфтхан-зи, КЛМ-у и америчким авиопревозницима буде ускраћен прелет преко руског неба, а азијске компаније из Сеула, Пекинга, Сингапура, Куала Лумпура итд. преузму њихове линије, путнике и профите, исти ће при-тисак уследити од радника и послодаваца на владе дотичних земаља да промене антируски курс.

Зарад жешћег одговора на западне изазове, што би било у интересу читавог света, руско руководство требало би да размотри низ додатних конкретних мера: Русија треба да предузме иницијативу да се садашњи енергетски савез Москве и Пекинга развије у одбрамбени савез. Русија такође треба да размотри могућност закључења билатералних одбрам-бених споразума са другим земљама (нпр. Ираном) које су у опасности да се нађу на удару западне агресије.

1. Русија треба да испоручи најсавременије противваздушне ра-кетне системе СС-400 влади Сирије, поготову с обзиром да има места сумњи да је америчка „стратегија“ против џихадиста у Ираку и Сирији заправо прикривена стратегија изнуђивања промене режима у Дамаску по саудијској и турској рецептури.

2. Русија треба да развије стратегију де-доларизације глобалног финансијског система. Обрачун руско-кинеских трансакција у рубљама и јуанима је само први корак. Русија треба да преузме иницијативу да се исти принципи примене у међусобној трго-вини земаља БРИКСа.

3. Русија треба да покрене тренд неодложном продајом свих об-везница америчког трезора (Treasury Bills) које поседује, као и формалним саопштењем да их више никада неће куповати.


Било би занимљиво пратити реакције светских финансијских тржишта на такав потез.

4. Русија треба да објави намеру да најдаље до 2020. године све спољнотрговинске трансакције, а пре свега нафте и гаса, обавља у корпи валута које неће укључивати амерички долар.

5. Русија треба да убрза обнову својих стратешких нуклеарних арсенала, чиме би се НАТО стратези отрезнили од илузије да њихов за сада још увек рудиментарни антиракетни систем у централној Европи и на Аљасци отвара простор за некажњени први удар.

6. Русија треба да обустави испоруке ракетних мотора типа РД-180 Америци, које САД користе за лансирање ракета типа Са-турн 5 а које носе шпијунске сателите за Централну обавеш-тајну агенцију (ЦИА), НСА, Пентагон итд.

7. Русија треба да обустави сарадњу са америчким агенцијама (тј. НАСА) које и даље користе услуге руских „такси превозни-ка“ ка заједничкој свемирској истраживачкој станици као да се ништа није догодило.

8. Русија треба да знатно убрза модернизацију тактичког нуклеар-ног арсенала и конвенционалних снага као одговор на недавно инаугурисану стратегију Пентагона познату под именом „Мо-ментални глобални удар“ (Prompt Global Strike). Тиме би ев-ропским чланицама НАТО био послат јасан сигнал да постоје озбиљни и потенцијално егзистенцијални ризици у покорном прихватању вашингтонског диктата.

9. Као одговор на провокативне демонстрације силе западних сила у Црном мору, Русија треба да организује сложене зајед-ничке вежбе са морнарицама Кубе и Венецуеле у међународ-ним водама у Мексичком заливу. Руске нуклеарне подморнице уз подршку флоте треба да врше видљиве маневре у међуна-родним водама испред Њујорка и Лос Анђелеса.

10. Русија треба да искористи западне санкције као повод да на-покон ограничи одлив капитала и да наметне драконске порезе на износ новца, који је протеклих деценија био не само штетан него управо срамотан, а и даље се наставља.15

11. Русија треба да искористи западне санкције као прилику да раз-вије дугорочну стратегију пореским олакшицама подстакнуте

15 “Russia Capital Rush Extends to $13 Billion Last Quarter” by Vladimir Kuznetsov and Ksenia Galouchko, Bloomberg, 9. октобар 2014. <http://www.bloomberg.com/news/2014-10-09/russia-capital-outflows-slowed-to-13-billion-last-quarter.html>


супституције увоза, да покрене свеобухватни инвестициони програм који би умањио њену зависност од Запада у свим сек-торима националне економије.

После свега шта се десило у протеклих годину дана јасно је да Ру-сија не жели контролу над Украјином, нити јој је она потребна. Русима је на југоисточној граници потребан један стабилан, предвидив и неу-тралан партнер, који је спреман на договоре и способан да те договоре испоштује. То није Порошенко,нити ма ко око њега, да о Верховној Ради не говоримо. Иако Новоросија (Доњецк и Луганск) желе потпуну неза-висност, Путин и његови саветници очигледно не подржавају ту опцију. Они се залажу за висок степен аутономије те две области (а можда и других) у федерализованој Украјини и за дугорочни споразум Москве и Кијева о битним питањима војне неутралности, енергетских проблема и политичког модуса вивенди.

Трезвени руски скептици упозоравају да такав исход није могућ без промене режима у Кијеву – што ће западне силе свим средствима покушати да спрече – и без економске стабилизације Украјине, што би изискивало десетине милијарди долара или евра, које засигурно неће доћи са Запада. Русија несумњиво неће бити спремна да та средства обе-збеди све док је на власти у Кијеву марионетски режим који слепо следи налоге Вашингтона и Брисела и који почива на морбидно русофобним премисама.

Закључак

Рат у Украјини се води и није завршен. У то се аутор ових редова уверио током посете Доњецку, широј околини и азијском приобаљу но-вембра 2014. Ништа неће полако доћи на своје, као што тврде поборни-ци „меке“ линије из Путиновог окружења – олигарси тешки милијарде долара са личним финансијским интересима у капитулантској политици. Санкције још дуго неће бити укинуте, а ни цене нафте неће се вратити на ниво од пролетос, све док САД диктирају Саудијцима и Емиратима повећану производњу у циљу изазивања буџетске кризе у Русији.

Око Путина се током протеклих 14 година окупио један од кон-центричних кругова саветничких екипа, оличен у премијеру Медведе-ву, који је досад како-тако решавао изазове Запада – млако, реактивно, никада срчано, а камоли аналитички проактивно. Неки од њих су Мед-ведљеви миљеници, јапијевски Руси нижих средњих година са америч-


ким акцентом, московски технократи склони западном стилу живота и моделу менаџмента. Неупоредиво утицајнији су Путинови стари дру-гари из лењинградских борилачких клубова, у суштини примитивци и медиокритети којима је он омогућио да се обогате јер има поверења у њих. Они су можда лојални њему лично (што је све више под знаком питања са енормним растом њиховог богатства), али немају ни трун-ке националног осећаја нити одговорности – да о некаквој способности аналитичког расуђивања не говоримо. Они су по мишљењу једног од мојих саговорника „зло Русије, дворска котерија у најгорој традицији Европом фасцинираних и комплексом ниже вредности опседнутих Руса попут Петра“ (негде званог Велики).

Украјинска криза, од сада па за дуги низ година, захтева доношење брзих и радикалних одлука на бази спознаје некомпатибилности инте-реса. Током те кризе испоставило се да тај сегмент кремаљске елите није способан да одлучно делује у складу са консензусом о битним на-ционалним и државним интересима те велике нације. Део Путиновог окружења, пре свега моћници привредног сектора и крупне олигархије, и даље жели попуштање Западу – зарад сопствених финансијских инте-реса пре свега – и мора бити неутралисан да би Русија опстала.

Даље попуштање било би фатално и неморално. Било би горе од злочина, да парафразирамо Таљерана, било би грешка. Руски „западни партнери“ (о неким „пријатељима“ да и не говоримо) не постоје у вла-дајућој елити англосфере и њених европских сателита. У периоду још увек присутне глобалне доминације САД, са све изразитијим разорним последицама западне духовне и моралне декаденције на рушевинама ев-ропске и хришћанске цивилизације, парадоксално је али евидентно да и сам опстанак „Запада“ постаје неизвестан. Напуштање јалове наде у до-говор са тим исконским злом алфа је и омега руског (и наравно српског) опстанка у овом веку и свим који му следе.

Миша Ђурковић1

Оригинални научни радUDK 271.222(470):364.662

doi 10.7251/POL1408029DJ

РАД И ЕКОНОМИЈА У СОЦИЈАЛНОМ УЧЕЊУРУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ И РИМОКАТОЛИЧКЕ

ЦРКВЕ2∗

WORK AND THE ECONOMY IN SOCIAL TEACHING OF THE RUSSIAN ORTHODOX CHURCH AND THE ROMAN CATHOLIC

CHURCH

Abstract: The Russian Orthodox Church is the first in the Orthodox world to start building codified social teaching. The basic document was pub-lished in 2000. as the basis for the future development of specific questions. In this article the author analyses the position of the Church in issues of work and the economy. He starts with an analysis of the appropriate parts of the 2000. document, and then moves to the second document that was adopted in 2004. under the name of the Code of moral rules in the economy. At the end, these attitudes are compared with the teachings of the Roman Catholic Church and the author explores the consequences of the attitudes of the Rus-sian Church in the overall social trends in Russia.

Keywords: social teaching, the Russian Orthodox Church, the Roman Catholic Church, work, the economy.

Апстракт: Руска православна црква је прва у православном све-ту почела да изграђује кодификовано социјално учење. Основни доку-мент објављен је 2000. године као основа за будући развој конкретних питања. У овом чланку аутор анализира позиције цркве у питањима рада и економије. Анализирају се адекватни делови документа из 2000. а затим и другог документа који је 2004. донет под именом Кодекс мо-ралних правила у економији. На крају се ови ставови пореде са учењем Римокатоличке цркве и истражују се последице ставова руске цркве на укупна друштвена кретања у Русији.

1 Виши научни сарадник на Институту за европске студије у Београду2 ∗ Рад је настао као дио пројекта 179014 који финансира Министарство за просвету, науку и технологију Републике Србије.

30 Миша Ђурковић: Рад и економија у социјалном учењу Руске православне и ...

Кључне речи: социјално учење, Руска православна црква, Римока-толичка црква, рад, економија.

Свака институционализована религијска пракса обухвата пре свега одређене верске ритуале који се редовно обављају на местима дефини-саним за ту сврху. Код највећих и најразвијенијих религија издвојио се посебан ред свештеника који своју религијску праксу обављају најчешће у храмовима. Штавише, за већину савремених људи представа о рели-гији углавном се и везује за (односно своди на) простор храма у коме се добровољно сакупљају припадници и поштоваоци одређене религијске праксе или традиције. Већина савремених друштава је дефинисана и уставом одређена као секуларна друштва у којима се однос између држа-ве и религијских заједница дефинише на различите начине.

Међутим, то ни у ком случају не значи да је религија постала ис-кључиво приватна ствар коју би требало гетоизовати у простор храмова. Милитантни секуларисти додуше настоје да религију протерају не само из друштвене и јавне сфере, већ и из најуже приватне сфере породичних домова. Но савремена либерална демократија подразумева огроман про-стор за друштвене инцијативе у којима верске заједнице могу да играју изузетно велику и важну улогу, у складу са чињеницом да се највећи број грађана и даље самоодређује као припадник неке од њих.

Либерална демократија суштински даје пре свега форму уређења државног и друштвеног живота, остављајући огроман простор у јавној сфери за испуњавање норми, правила и вредности којима ће се ова фор-ма испуњавати. Штавише, феномен савремених културних ратова уну-тар појединачних држава показује да постоје огромна фундаментална спорења између припадника истог друштва, а да оно упркос томе на-ставља сасвим добро да функционише.

Верске заједнице у таквим савременим плуралним па чак и мул-тикултуралним и мултиконфесионалним друштвима играју бар у неким областима и даље важну улогу. Оне су углавном прихватиле своју из-мењену позицију у односу на онај доминантан и привилегован положај који су имале до пре пар векова. Ретко која верска заједница данас на-ступа са позиције јединог и сувереног арбитра у моралним, вредносним и нормативним питањима. Но уз пуно уважавање нових околности оне усвајају нове методе и начине како да своју верзију истине и своје схва-тање света и морала пренесу до што већег броја људи у друштву и јавној сфери. Дакле верске заједнице не претендују да буду једини и сувере-ни арбитри у дефинисању јавне сфере, али такође одбијају да по сваку


цену прихвате владавину моралног и вредносног релативизима, као и да своју праксу сведу само на простор храмова. Штавише, верски ритуал (литургија, миса, намаз) остаје и даље један фундаментални део рели-гијске праксе, али поред њега јасно је назначен и други, чини се не мање темељан и важан за време које долази: социјално учење.

Шта је социјално учење неке верске заједнице?Најкраће речено то би био скуп доктрина, начела или принципа

које специфична верска заједница развија полазећи од својих основних верских текстова и предања како би верницима понудила смернице за де-ловање у друштвеном, државном и уопште јавном животу. Она их дакле заснива и изводи из свог основног корпуса верских текстова и верских доктрина, али у исто време настоји да те своје идеале или нормативне погледе понуди и колико може и наметне и држави, друштву, медијима, послодавцима, радницима и другим актерима који делају у јавном про-стору.

У предсекуларним државама, религије су имале званичну пози-цију институција које становницима дају општа морална начела. Црква је тада настојала да у координацији са властима дефинише правила и норме понашања која су по правилу била обавезна. Међутим у савреме-ном свету у коме су држава и цркве начелно одвојене, верске заједнице свеједно морају да наставе са праксом изградње моралних и вредносних начела којима усмеравају животе својих припадника. Али овај скуп на-чела добија и ширу социјалну димензију тиме што велики број грађана који су верници у јавном животу наступа полазећи од тих позиција. Та-кође, у плуралном друштву верска заједница бива принуђена да то своје виђење прилагоди језику, времену и оквиру ширих друштвених кретања како би успела да се приближи што већем броју људи. У мултиконфе-сионалним друштвима стога де факто постоји нека врста компетиције верских заједница и њихових социјалних учења, јер се све оне труде да своје принципе што више прошире у јавној сфери.3

Дакле, ранија верска социјална учења била су уско испреплетана са основном верском доктрином и интегрисана у систем државне иде-ологије јер их је дефинисао положај цркве као дела државног система. Савремена социјална учења одређује чињеница да их стварају цркве,

3 Но пошто већина њих брани класичан, традиционални морал, постоји све већи број питања око којих током међуверског дијалога верске заједнице формирају заједничке ставове са којима излазе у јавност и са којима се обраћају законодавцима. Тако су нпр. у Србији током дебате о Закону о црквама и верским заједницама (донет 2006) и Зако-ну о забрани дискриминације (2009), највеће традиционалне верске заједнице у јавност излазиле са заједничким ставовима


које се боре за своје место у секуларним друштвима. Отуд се социјална учења заокружују у посебан систем нормативних начела и социјалних правила, који се тек изводи из основне верске доктрине, а у исто време гледа и на секуларну заједницу у којој треба успешно да функционише. Данашње верске заједнице морају стога да воде рачуна и о форми из-лагања и о маркетиншком пропагирању свог учења и о разним другим питањима ако желе да буду успешне и актуелне.

Верска заједница која има највећа искуства на том пољу је свака-ко римокатоличка црква. И сам термин и концепција социјалног учења потичу из ове религије до те мере да при претраживању на интернету термин социјално учење у највећем броју случајева иде уз одредницу Католичка црква. Римокатолици су након дуге и углавном неуспешне фронталне борбе током деветнаестог века против секулариста, либерала и социјалиста, крајем столећа почели да мењају своју стратегију. Уместо да захтева од државе да јој силом очува повлашћени положај званич-не цркве и да грађане декретом усмерава ка функцији верника, црква одлучује да призна неумитност плурализације и секуларизације држа-ве, и у складу са тим почиње да развија бројнe нове тактике борбе за срца и умове људи. Црква наиме почиње да делује као озбиљан и снажан друштвени ауторитет који покушава развијеним социјалним деловањем и учењем да привуче и одржи пoд својим окриљем највећи део попула-ције.

Како се у Основама социјалног учења Католичке цркве истиче, у фокус посебно почиње да долази набујала радничка популација. То су људи који су искорењени из свог некада традиционалног пасторал-но окружења у коме је религија имала свој природни положај, а који у градовима упадају у вртлог нових изазова, проблема и искушења.4 Рад-ничко питање постаје кључно питање и за Римокатоличку цркву: с једне стране потребно је спречити да тај радник постане жртва бруталне екс-плоатације у новој индустријској организацији рада, где се он сагледава само као радна снага и трошак, а са друге неопходно је спречити да он постане жртва комунистичке инструментализације борбе за радничка права која би га лишила традиционалних вредности и духовног живота. Дакле црква је своје социјално учење кренула да гради управо у сврху борбе за очување градског радничког становништва уз свој систем вред-ности и њихову еманципацију и заштиту на традиционалним и верским основама, како не би постали жртве ни капиталистичког ни комунистич-ког материјализма и отуђења.

Иако се овај приступ развијао деценијама уназад, формални по-4 Види Основи КЦ, 2006, стр. 144.


четак примене нове стратегије означава објављивање енциклике Rerum novarum 1891. године. Упркос бројним политичким лутањима, црква ће у наредних сто двадесет година истрајно развијати и богатити своје социјално учење које данас представља један обиман корпус начела и принципа за деловање римокатолика у савременом свету.5

Можда не толико систематично и свеобухватно, но и друге вер-ске заједнице ће полако кренути у том правцу.6 На пример, у исламским земљама које су постајале секуларне развили су се бројни системи и ме-ханизми за самоорганизовање и социјално делање муслимана у новим условима. Пример Турске је крајње занимљив јер је са Ататурком ство-рена изразито антитрадиционална и секуларна држава у којој је војска као ултимативни чувар устава одржавала систем и спречавала повратак ислама у јавну и државну сферу док је могла. Но верници и улема су раз-вили изузетно успешан и ефикасан систем џемата као вером инспири-саних организација грађанског друштва које су своју делатност шириле у свим сферама људског деловања, од религијске праксе, преко обра-зовања, привредних делатности, медија, медицинских делатности и на крају хуманитарне помоћи.7 Најпознатији пример данас је свакако по-крет Хизмет имама Фетулаха Гјулена који је својим књигама, пропове-дима и другим врстама јавног обраћања формирао једно посебно учење које многи виде као неку врсту исламског протестантизма. Полазећи од тих принципа, следбеници су на више нивоа развили покрет који делује у десетинама земаља и који је страховито много учинио за реисламиза-цију савремене Турске.

Као што је познато, Православна црква се од свих традиционал-них цркава обично најмање одликује окренутошћу практичним живот-ним питањима. Постоје објашњења која ову чињеницу везују за њену специфичну теологију и традицију, као и она која указују на то да је ко-мунистичка владавина у Русији, Србији, Бугарској, Румунији итд. одго-ворна што православне цркве у тим државама нису раније и ефикасније кренуле у развијање свог социјалног деловања и учења.8 Грчка црква је додуше развила широку хуманитарну и социјалну делатност, али њу није у довољној мери пратио рад на теоријским основама овог учења. Први стварни покушај стварања неке врсте кохерентног система поука

5 Погледати добар прегледни чланак Маријана Валковића, „Socijalni nauk Crkve i socijalna politika” , Valković, 1993.6 Погледати на пример Социјална учења у Епископалној цркви, Hood, 1990. 7 Детаљније о џематима у Зилкић, 2013, и Ђурковић, 2013.8 О теолошким и историјским разлозима због којих Православна црква није развила систематизовано социјално учење детаљније погледати у Makrides, 2013.


и правила за друштвено делање православних верника појавио се 2000. године у Русији.

Ово је догађај од великог значаја не само за руску већ и за оста-ле православне цркве, односно друштва. Документ под називом Основе концепције социјалног учења Руске православне цркве преведен је и на наш језик и од 2007. године доступан је и домаћим читаоцима.9 У вези са њим постоји читав низ веома занимљивих питања која тематизују на-чин како је документ осмишљен и писан, како је формулисан, како је примљен итд. Стога аутор овог текста припрема једну ширу студију која ће исцрпније обрадити бар део тих проблема.

У овом чланку одлучио сам да посебно издвојим питања третмана рада и економских проблема. Дотичући се тих питања, Руска црква је на свој начин ушла у дијалог са последицама изразито бурне и социјал-но погубне руске транзиције у капитализам. О овом комплексу питања двојица патријарха и архијереји су се оглашавали у разним приликама, а организоване су и дебате, конференције и округли столови на којима су и интелектуалци из црквених редова водили занимљиве расправе. Но најважнија начела социјалног учења о раду и економији налазе се у по-менутим Основама, као и документу који се 2004. године појавио под именом Кодекс моралних принципа и правила у економском животу.10 Зато ће моје излагање бити базирано на ставовима који се налазе у ова два документа.

*

Но пре него што кренемо са излагањем елемената социјалног учења, неопходно је макар укратко представити атмосферу у којој је оно настало. Време распада СССР-а и Јељцинове владавине у Русији се све више одређују као нека врста нове Смуте или Смутних времена.11 Деведесете године12 обележили су чеченски рат, пљачкашка приватиза-ција у којој је компрадорска корпоративна елита овладала најважнијим 9 Види Основи РПЦ, 2007, у редакцији и са предговором владике Иринеја Буловића.10 Свод нравственных принципов и правил в хозяйствовании, 2004.11 У питању је период између 1598. и 1613, доба између краја династије Рјурјевича и почетка владавине династије Романових. Ово доба обележели су велика несигурност и страдања руског народа. У великој глади умрло је око два милиона људи, државу су окупирали представници пољско-литванске уније, а уз све то одвијали су се устанци, борбе између претендената на престо и узурпатора. Смутно време је постала метафора за бездржавље и хаос. 12 Патријарх Кирил је 2012. нпр. изјавио да је Русија успела да „превазиђе хаос из деве-десетих” захваљујући божјем чуду и уз учешће лидера земље. Види http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/201296/Putin-uveo-veronauku-i-etiku-u-skole


економским и медијским ресурсима у земљи, децентрализација у којој су губернатори регија почели да се понашају као аутономни владари, и владавина прозападних либерала који су доминирали владом и њеном финансијском и економском политиком. На друштвеном плану то је из-азвало катастрофалне последице у погледу пораста броја незапослених, пропадања индустријских капацитета, распада финансијског система, успона мафије која је завладала улицама градова, урушавања система здравствене и социјалне заштите, смањењем животног века становни-ка, додатним ширењем алкохолизма, али и наркоманије и проституције. Укратко, из комунистичког поретка држава је прелазила у неку врсту анархије коју су преко својих фаворита и агената утицаја надгледали и подстицали Американци и друге велике западне силе.

Држава и друштво нашли су се у вредносном, идеолошком и со-цијалном вакууму. Разумљиво, у таквом хаосу не важе никакви озбиљни економски закони нити је могућ развој озбиљног финансијског система. Стивен Холмс је у сада већ класичном чланку из 1997. године управо пример Русије користио као најбоље објашњење својих теза да нема ли-бералног друштва ни либералне економије без јаке државе која штити имовину и права, и обезбеђује испуњавање обавеза и уговора страна које су актери економског процеса.13

Парадоксално, управо у то време се по први пут после више стоти-на година црква нашла у ситуацији одвојености од државе, са слободом да осмишљава свој идентитет и своју мисију у посткомунистичком све-ту. Већ крајем осамдесетих црква је почела да практикује новопронађе-ну слободу и да се у јавности оглашава својим ставовима о одређеним питањима. Но описана друштвена атмосфера у којој су страни фактори додатно уносили хаос подстичући развој верских секти, супкултурних покрета и масовно распростирање хедонизма те тако интониране поп културе, наметала је цркви неочекиване приоритете. Она је обнављала своју харитативну делатност, али је морала да најпре унутар саме себе одржи јединство и јединствену организацију. То уопште није био лак посао будући да су сви проблеми друштва и државе почели да се прели-вају на саму цркву, свештенике и вернике. И унутар цркве су постојале различите идеолошке струје,14 а свештеници на локалу су често верни-цима давали нормативна правила понашања по сопственом нахођењу. Уз то, црква је наследила спор са заграничном црквом, отворио се проблем Православне цркве у Украјини итд.13 Holmes, 1997.14 Либерални свештеник Глеб Јакуњин је 1997. рашчињен јер је супротно препорукама врха цркве учествовао на парламентарним изборима.


Посматрајући хаос и пропадање вредносног система, морала, друштва и државе црква је постајала веома критична према транзицији и вредносном систему који се њоме успостављао. Чињеница да је РПЦ све више критиковала последице западног присуства у Русији као и да је истицала све већу пажњу за питања руског идентитета у земљи и за-рубежју, навукла је на себе гнев како домаћих либерала тако и страних аналитичара. Од тада су почела стална учитавања која цркву оптужују за ултраконзервативизам, фундаментализам, антисемитизам, отпор рефор-мама, противљење модернизацији и вестернизацији земље итд.

У таквој ситуацији цркви је требало времена да сама са собом раш-чисти приоритете и да врло пажљиво почне да се враћа у јавни живот.15 Највећи успех из тог периода свакако је доношење федералног Закона о слободи савести и верским заједницама из 1997. године. Овај закон је по Ноксовој најоспораванији легислативни акт који је донет у постсовјет-ској Русији.16 Председник Јељцин је најпре одбио да га потпише тврдећи да је неуставан и да крши међународне конвенције о људским правима, да би га након усаглашавања са Думом коначно прихватио и потписао 26. септембра 1997.17 Најважнији резултат овог закона је усвајање основ-не поделе на традиционалне и остале верске заједнице.

У позадини ових дешавања црква је почела озбиљно да се бави пи-тањем изградње свог социјалног учења. Године 1994, када је већ постало јасно да ситуационо реаговање у хаосу није довољно, на Архијерејском сабору црква је фактички започела процес разраде посебног документа. Током 1996. и 1997, патријарх и Синод су пред јавност изашли са низом званичних објава и посланица18 у којима су се изразито критички одно-сили према пороцима и духовном и материјалном сиромаштву у које је друштво западало. То је била права припрема за документ који ће 2000. године бити усвојен на Архијерејском сабору.

*У Основама РПЦ рад и економска питања добила су релативно

мало простора у односу на читав текст. У српском издању то је 12 стра-

15 О положају цркве у време Јељцинове владавине погледати студију Зое Нокс, Руско друштво и православна црква. Види Knox, 2005, као и чланак Николаја Митрохина, 2007, „Руска православна црква 1990. Године” .16 Види Knox, 2005, стр. 1.17 О целом процесу припреме и усвајања овог закона погледати чланак М. Одинце-ва „О историји доношења закона о слободи савести”, http://www.rusoir.ru/president/works/273/18 Погледај у Chaplin, 2005. О процесу припреме и израде Основа РПЦ видети Бала-шов, 2001.


ница од око 200 што чини 5–6% читавог документа. Код римокатолика су пак рад и економија добили око петине читавог текста, дакле нешто око 20%. У овом учењу види се такође да је од економских питања апостро-фирана само својина, док се по страни остављају сва друга разматрања, укључујући и нека за Русију доста ургентна као што су нпр. корупција, кредитирање, финансијски систем итд.

С друге стране, у поретку разматрања ова два поглавља заузимају симболички веома истакнута места. Долазе одмах после теолошких ос-нова те разматрања питања нације, државе, права и политике. Шесто поглавље носи наслов „Рад и његови плодови” , а седмо „Својина” .

Поглавље о раду има шест целина. У првој се даје богословска ос-нова третмана рада. Подсећа се да је стваралачки рад одраз човекове бо-голикости, односно да је дар стваралаштва нешто у чему човек подража-ва Бога. Но након пада рад је међутим добио примарно егзистенцијалну функцију, борбе за преживљавање, док је стваралаштво потиснуто.

Друга целина подсећа на Богом дефинисани, богоузорити ритам рада за човека и верника. Попут Бога и човек би требало седми дан у не-дељи да одвоји како би пре свега славио свог творца. Занимљиво, овде се ни не помиње потреба да се и сам човек одмори и да направи паузу коју би посветио себи, свом духовном развоју, дружењу са породицом итд. Осим слављења Господа, аутори истичу да су дозвољене активности и милосрђе и некористољубива помоћ ближњима.

Следи затим одељак који на врло конзервативан начин треба да упозори људе како достигнућа материјалне цивилизације, специјализа-ција и професионализација рада могу да буду извор саблазни и пропа-сти. Писац полази од тога да ови резултати помажу побољшању мате-ријалних услова људског живота. Но тврди се да то по правилу води удаљавању човека од Бога и заваравању да земаљски живот може да се уреди само путем разума без Бога. Као илустрација божјег кажњавања гордости наводе се велики потоп цивилизације каинита и неуспешна градња вавилонске куле.

И наредна целина наставља са негативним, одричућим излагањем односа према раду. Овде се упозорава да рад сам по себи није безуслов-на вредност, да није богоугодан ако служи себичним интересима поје-динаца или заједница или греховном задовољавању тежњи душе и тела. Дакле експлицитно се одбацује основна линија англосаксонског капита-лизма која читав економски живот гради на подстицању себичности и наглашава се да рад без правих моралних основа и мотива није вредност. Тврди се да су два прихватљива мотива за рад исхранити себе и помоћи


другима. Тек у другом пасусу позивањем на изреке светих отаца истиче се етичка и едукативна природа рада. Осуђује се лењост а рад се назива „школом друштвене праведности”. Пример монаха који су били изузет-но вредни радници наводи се као пример позитивног односа хришћана према раду.

У наредном одељку црква истиче да не прави разлику између било каквог рада који има за циљ добробит људи: дакле одбија се хијерар-хија више или мање вредних занимања и тражи се да се једнако цене и физички и духовни рад. Једина подела је на богоугодне и порочне „ин-дустрије”. Црква експлицитно осуђује учествовање (намерно се не каже рад) у индустријама које пропагирају грех и порок и које задовољавају погубне страсти и навике као што су пијанство, наркоманија, блуд и прељуба. Занимљиво је да овде није поменута и коцка. Такође било би интересантно видети разраду овог начела: да ли би то значило осуду великог дела маркетиншке и пропагандне бранше или промет алкохола?

Последња целина доноси два момента. У другом се налаже онима који раде и који су за то способни да брину о онима који нису као што су немоћни, болесни, избеглице, сирочад, удовице, али – занимљиво – и дошљаци уопште. Тиме се уводимо у општији налог цркве да се ради здравља и духовног благостања друштва захтева праведна расподела производа рада. Дакле слично римокатоличком учењу, и у Основама се захтева солидарност и праведна расподела средстава.

Занимљивији је ипак први део овог поглавља у коме се аутори тек одважују да загребу у комплекс најважнијих и најсложенијих питања која су повезана са организацијом рада и радних односа у друштву. По-зивајући се на Свето писмо, писци истичу захтев да се радник праведно награди за свој рад. И то је међутим све. Познајући стварну природу радних односа и предузећа у Русији деведесетих, неочекивано је да те ствари нису ни побројане ни развијене. Нема ни речи о праву радника на организовање, штрајк, на било каква друга права сем праведне плате. Нема помена услова у којима се ради, ни радног времена. Нема осуде дечјег рада, рада на црно и других девијација. С друге стране, не види се да се раднику предочавају његове обавезе према предузећу и средста-вима којима управља. Основе говоре само о обавезама радника према Господу, али не и према предузећу и имовини која му је поверена на управљање.

Чини се дакле да ово поглавље својим квалитетом заостаје не само за адекватним римокатоличким узором, већ и за другим развијенијим де-ловима истог документа. Но ако се зна да постоји раширена предрасуда


како се православље уопште не бави практичним и економским пробле-мима, сама чињеница да је питање рада тематизовано представља зна-чајан помак. Али очигледна је потреба да се овај сегмент учења озбиљно и конкретније развије у складу са реалним односима у друштву о коме говори.

Седмо поглавље односи се на питања својине. Штета је што бављење економијом није проширено, али је за простор који је читав двадесети век провео експериментишући са економским уређењима до-некле разумљиво зашто је баш питање својине апострофирано као по-себно важно. Ово поглавље има четири целине и кроз питање својине аутори покушавају да дају шири осврт на место привређивања у укуп-ном животу човека.

Прва почиње експлицитним навођењем основних својинских пра-ва: право поседовања и коришћења, право управљања и стицања доба-ра, право отуђивања, потрошње, промене или уништавања предмета својине. Затим се јасно истиче да црква не окреће главу од питања мате-ријалног живота човека и да је он за њу такође важан. Ово је важно због оживљених полемика унутар саме цркве које су се водиле током деведе-сетих где је у неким круговима ојачала антиматеријалистичка струја која позива на потпуно окретање духовном развоју. Но одмах следи ограда која упозорава на претерану усхићеност материјалним добрима и каже се да црква тражи умереност између две крајности односа према мате-ријалном богатству.

Још важније упозорење је подсећање да су сва добра од Бога и да њему (а не човеку) и припада крајње право поседовања и располагања. Чини се да је ово указивање на релативност права својине човека ве-ома важно у доба опште помаме за стицањем и успона ултратржишне идеологије из деведесетих која полази од премисе о „светости” индиви-дуалне својине. Овај део се завршава извођењем тврдње да грехован од-нос међу људима који превиђа ову релативност рађа поделе и отуђеност међу људима.

Друга целина побија тврдњу да је материјално богатство основ среће. Подсећајући на речи апостола Павла да је корен свију зала сре-брољубље, аутори опомињу да се живот не сме свести на непрестану трку за богатствима. Али то не значи да богаташ не може да се спасе. Он мора да управља својином на прави начин и да део свог богатства (не све!) дели другима и чини тиме добра дела. Но то је до њега, а не до дру-гих. Свето писмо, каже се, признаје право човека на својину и „осуђује насртај на њу”.


Посебно је важна теза којом се отвара трећа целина: црква признаје постојање многих облика својине. Затим се наводе државни, друштвени, корпоративни, приватни и мешовити облици својине као они који су у различита времена добили различиту укорењеност у разним земљама. Помало неочекивано након комунистичког искуства, црква тврди да не треба давати предност ниједном од ових посебних облика: сваки је подо-бан за грех као и за правилно коришћење. Овде се поново иде против по-свећивања приватне својине јер је искуство деведесетих показало да је приватизација донела више греха и нанела више штете руској привреди него све државно власништво. Истовремено, ово није само прагматизам који урачунава све већу носталгију људи за комунистичким временима и облицима власништва, већ пре отпор квазилибералном фундаментализ-му и финансијској глобализацији. Посебно се у објашњењу види афир-мација глобалне плуралности, мултикултуралности и одбране права сва-ког народа да сам изабере облике својине који му највише одговарају.

Неколико параграфа ниже указује се и да се у прецизно одређеним условима и приватна својина (иако начелно неотуђива) заправо сме пре-узимати уз правичну накнаду, али се препоручује да се то ради што мање јер може изазвати социјалне потресе.

Затим се истиче значај интелектуалне својине. Тиме црква добро показује да увиђа како се мења свет и како се морамо бавити и новим облицима својине, све значајнијим за измењени облик привреде. И на крају се црква кратко осврће на идеју о добровољном удруживању и са-моотуђивању имовине. Говори се, дакле, о некој врсти задругарства и о манастирској привреди. Истиче се да су такви примери показали како заједничка имовина може бити ефикасно унапређивана, али се опет по-навља да одрицање од личне својине мора бити искључиво добровољно и повезано са личним духовним избором.

И последња целина говори о имовини саме цркве као посебном облику својине. Он је изграђен на добровољним прилозима и зато црква тражи да се ова својина не опорезује и не третира као остала својина којом се држава бави. Црква тражи да се опорезују делатности из којих црква понекад ствара профит, али да прилоге држава не би требало да дира.

*

На округлом столу који је 2001. године одржан као нека врста деба-те о Основама, на примедбу да из документа не следе јасни приоритети за практично деловање, протојереј Николај Балашов, један од важнијих


људи у структури цркве и аутор занимљиве књиге коментара социјалне концепције РПЦ19, одговорио је да документ свакако није идеалан, али да је најважније да је црква кренула у том правцу и поставила основе од којих се може ићи даље. Подсетио је да су и римокатолици понекад врло брзо након енциклика ишли даље и дорађивали своја начела.20

Чини се да је након објављивања Основа брзо уочено да је еко-номски део један од најсажетијих и незадовољавајућих. Но црква је на-ставила дијалог са другим деловима друштва и државе па је тако већ 2002. одржан Седми светски сабор Руса са основном темом „Вера и рад: религијске и културне традиције и руска економска будућност”. Са бла-гословом патријарха и уз учешће председника, свештеника, политича-ра, бизнисмена, научника, лидера синдиката и пословних асоцијација итд. водила се озбиљна расправа21 и одлучено је да се донесе нека врста кодекса економских активности. Под окриљем цркве основана је рад-на група са представницима разних економских струја која је урадила основни нацрт документа. У групи су се налазили Сергеј Глазјев, нека-дашњи министар а затим оштар критичар руских либерала, Владимир Мау, један од архитеката економских реформи из деведесетих и Јелена Катајева, заменик директора федералне комисије за тржиште капитала. Из цркве су ту били Павел Шашкин и веома утицајни Всеволод Чаплин.

Идеја је била да се не прави још један од постојећих детаљних корпоративних кодекса понашања, већ да се у форми Декалога, десет заповести, понуди морални оквир пословања упућен свим актерима еко-номског процеса, укључујући и државу. Нацрт је разматран и дорађиван на неколико конференција које су укључивале заинтересоване стране и коначно усвојен на Осмом светском сабору Руса. Назив документа је Кодекс моралних принципа и правила у економском животу (Свод нрав-ственных принципов и правил в хозяйствовании). Он понавља неке од ставова изнетих у Основама, али је далеко озбиљнији и свеобухватнији доносећи и неке врло занимљиве и доста храбре новине. Идеја је била да се прате десет Божјих заповести и да се постави идеални нормативни модел са свешћу да је стварност далеко од тога, али да се према нечему мора управљати.

У првој заповести се тражи хармонија духовног и материјалног ус-меравања човека. Подсећа се на читаву историју спорова у руској исто-19 Николай Балашов, И сотворил Бог мужчину и женщину: Комментарии к Социаль-ной концепции Русской Православной Церкви, Даниловский благовестник, 2001. http://www.synergia.itn.ru/kerigma/brak/balashov/IsotvorilBog.htm20 Пеикова, Прусак, 2001.21 http://www.russian-orthodox-church.org.ru/nr212173.htm


рији који воде од дебате јосифљана и нестјажатеља22 до савремених спорова постсовјетског периода. Уочава се да је у руској традицији по-стојала доминација склоности ка приоритету духовног над материјал-ним, али се јасно истиче да је крајност таквог избора водила ка страш-ним трагедијама.

У другој заповести понавља се увид да богатство није само по себи циљ већ је оно пре свега искушење и одговорност. И држава и предузет-ници се упозоравају да при доношењу економских одлука воде рачуна о принципу правичности. Предузетници се подучавају да одсуство култа новца даје човеку унутрашњу слободу јер новац треба да буде само сред-ство за постављене циљеве.

Праву новост доносе последња два пасуса која се баве сиромашни-ма. Тврди се да је сиромашан човек који своје способности не користи или их користи само за материјалне циљеве такође неморалан. И сиро-маштво је – као и богатство – искушење. „Сиромашан човек је дужан (истакао М. Ђ.) достојно да се стара о себи, да стреми ка ефективном по-слу, да подиже свој професионални ниво, како би изашао из свог бедног положаја.” Ово је један од већих помака у овом документу и показује да црква има јасну свест о ситуацији у којој се народ, држава и свет налазе и стога подстиче и најниже слојеве становништва да повећаним трудом подижу себе и своју нацију. Дакле живот у сиромаштву и просјачењу свакако више није врлина.

Трећа заповест апострофира значај културе пословних односа и посебно верност датој речи као предуслову ефикасних уговорних од-носа. Предузетници се уче да су дужни да се осећају одговорним за рад својих радника и последице укупног радног процеса. Упозоравају се да дугорочно граде своје позиције и своју репутацију јер је пословна репу-тација актив који се тешко гради а лако губи, као и да нечасна игра нуж-но води и личном краху и урушавању економског система. Тврди се да обмана клијента у сфери услуга и трговине често води ка банкротству. Такође се и власт упозорава да мора да води рачуна не само о испуња-вању уговорних обавеза између других играча, већ да она треба да буде пример. Дакле и тако што плаћа дугове државе према предузећима, али и тако што политичари морају да воде рачуна да испуњавају обећања која су дали у кампањама. У тексту се јасно наводе и пороци који су 22 Свод, 2004. У питању је познати спор између две струје унутар цркве који се одвијао током петнаестог века. Јосифљани, окупљени око игумана Светог Јосифа Волоцког, заговарали су већи значај црквене имовине, а нестјажатељи (непоседници) који су сле-дили Светог Нила Сорског заговарали су аскетски идеал и одрицање од манастирске имовине како се црква не би преобразила у богату и искварену институцију.


недопустиви на радном месту: псовање, непристојно понашање према лицима другог пола, насиље, пијанство, фамилијарност. Осуђује се и грубо, немарно и бахато понашање према купцу.

У четвртој заповести даје се оно што је недостајало у Основама. Налаже се предузетницима да воде рачуна о томе да радник није механи-зам који се може непрестано експлоатисати. Указује се на његове потре-бе за одмором, духовним и физичким развојем и променом делатности како би се развио, одморио, окрепио, био задовољнији а тиме постао и бољи радник. Развијање талената и потенцијала појединца може да до-несе корист и предузећу и читавом друштву.

Ово је на нормативном нивоу несумњиво тачно, али познајући природу савременог радног процеса и стратификацију људи тешко је очекивати да оваква препорука може ефективно да се користи за све рад-нике и све делатности. Нажалост, у многим врстама делатности не види се потреба за креативношћу већ пре за механичким обављањем истих делатности. У историји капитализма од самог почетка постоји проблем коришћења слободног времена за раднике јер је уочено да је за многе од њих то било проклетство: док су се на послу услед обавеза и страха да не изгубе посао понашали пристојно, слободно време би користили за пијанство, коцкање и друге врсте порочних провода због којих би се задуживали, трошили плату итд. Нажалост, проблем слободног времена или доколице је још један од оних проблема који у православној тради-цији није обрађиван, а о коме би и црква и друге институције требало да се оглашавају.

И пета заповест наставља на истом трагу. Тврди се да су сви дужни да се брину о достојном животу радника. Износи се такође контроверз-на теза да само онај ко не ради у стисци и ко види перспективу пен-зије, здравствене заштите и сл. може да ради како треба, да планира и да са радошћу обавља своје послове. Предузетницима се препоручује да отворе могућност радницима да се одговорно укључе у управљање предузећима, да би себе могли да доживљавају као партнере одговор-не за судбину предузећа. Проблем је међутим што се најчешће радници не показују довољно одговорним за такав приступ. Искуство друштвене својине показало је да у већини случајева радници не показују озбиљ-но знање ни заинтересованост за проблеме развоја предузећа. Западни модел се базира управо на страху радника од менаџмента и од губитка посла ако га не обавља добро.

У наставку се истиче да држава не треба само да непосредно брине за потребе инвалида, деце без родитеља и других угрожених група, већ


да треба да створи адекватне услове у којима ће милосрдна дела обавља-ти други актери. И коначно, налаже се да се пензионери не третирају као проблем већ као људи који су много урадили за предузећа, што позитив-но утиче на васпитавање младих.

Шеста заповест: рад не сме да убија и обогаљује човека. Овде се понављају налози из Основа да послодавац мора да обезбеди максимал-ну заштиту на раду, а да с друге стране радник мора одговорно да се односи према послу и имовини предузећа. Тврди се да брижни однос послодаваца према раднику оплемењује и носи корист и за њега самог. Инсистира се да се пословни успех не сме тражити по сваку цену уз угрожавање живота и здравља других, јер је то „преступно и порочно”.

У седмој заповести се тражи одвајање политичке од економске вла-сти. Тврди се да би свако учествовање бизниса у политици и медијској сфери морало да буде транспарентно и свима познато. Тражи се дакле максимална транспарентност и у власништву и донирању медија. Кључ је да у економском животу не би смело да буде места за корупционаше и да власт не би смела да се употребљава за боље позиције у тржишној конкуренцији. Писац сматра да је дужност да се са таквим лицима не по-слује и не одржавају везе. Овде се у односу на Основе проширује списак недозвољених „пословних активности”, па се додају и трговина људима, медицинско и духовно шарлатанство, шверц оружја и наркотика и поли-тички и верски екстремизам.

У осмој заповести се набрајају поступци којима се крши природни закон и наноси штета и друштву и себи: крађа туђе имовине, немар пре-ма заједничком власништву, неплаћање радника, обмањивање партне-ра. Додаје се и еколошка димензија, па се свим производним актерима налаже дужност да брину о ресурсима и помажу пројекте за заштиту животне средине.

Можда је најважнији налог да се плаћа порез: аутори кажу да је неплаћање пореза држави заправо крађа од сиромашних, старих, инва-лида и других незаштићених људи. Уз то иде и тврдња да је прикривање профита у виду изношења новца у оф шор зоне исто што и поткрадање свог народа. Овим црква указује на две рак-ране руске економије које (уз корупцију) највише погађају руску привреду: утаја пореза и изношење новца у пореске рајеве. Но истовремено се овде указује и на проблем превисоких пореза: држава је дужна да не захвата у кесе људи више него што је то потребно јер су пристојни порези основ ефикасне и моралне привреде.

Следи заповест која се односи на конкуренцију и рекламу. Инси-стира се на значају поштене конкуренције јер монополи спречавају на-


предак и развој. Али забрањено је сузбијати конкурента нечасним сред-ствима, лажима и сличним непровереним информацијама. Познајући савремену технику манипулације преко пропагандног програма, црква врло експлицитно упозорава да су рекламе које користе директну об-ману, експлоатишу сексуалне инстинкте, подстичу човека на пушење и пијанство и користе се душевном незрелошћу деце и тинејџера немо-ралне и да би сами предузетници морали да их осуде. У рекламама се не смеју вређати верска и национална осећања људи.

Последња заповест односи се на положај својине. Понављају се тезе из Основа, али има и важних додатака. Брани се државна и друштве-на својина и указује како њено незаконито присвајање значи подривање националне економије и страдање милиона људи – ово се односи на пљачкашке приватизације. Понавља се да приватизација није сама по себи циљ већ да треба да води ка низу економских побољшања. Указује се да нечасно приватизован капитал заправо не припада власнику и да је држава дужна да уведе правичност и исправи овај дуг.

Текст се закључује тезом да економски живот у крајњој линији за-виси од духовног и моралног састава личности које у њему учествују. Карактер доброг радника слика се као човек с добрим срцем и светлим умом, духовно зрео, трудољубив и одговоран.

Документ је углавном дочекан позитивно. Негативне реакције које су долазиле из медија ишле су у два правца: једни су критиковали доку-мент као превише апстрактан и недовољно конкретизован, док су други доводили у питање саму идеју да се црква оглашава поводом економских питања.23 Црква је међутим настојала да овај документ буде што универ-залнији и приступачан најширем домену учесника у привредном животу Русије, без обзира на веру и етнос. Стога у документу нема цитата из Библије нити хришћанских теолошких аргумената. Тако је у децембру исте године документ подржало и Међуверско веће Русије које обухвата представнике православне, јеврејске, исламске и будистичке заједнице. Касније су га подржали и чланови Саветодавног већа протестантских цркава Русије. У тексту објављеном половином наредне године, један од аутора документа протојереј Чаплин наговестио је да је за цркву ово по-четак процеса у ком намерава да се озбиљно бави питањима која се тичу економије, истичући да ће на конференцијама и скуповима посебно бити разматране теме повезане са глобализацијом и међународним економ-ским односима, као вид протеста против тенденција да земље „златне

23 Види Chaplin, 2005, http://www.orthodoxytoday.org/articles5/ChaplinEconomicEthics.php


милијарде”24 на неравноправним основама контролишу све економске и финансијске токове у свету.

*

На крају ћемо са неколико запажања илустровати разлике у односу на социјално учење Римокатоличке цркве. Код њих је, чини се, више ис-такнута улога рада као васпитног елемента. Тамо се експлицитно тврди да је рад дужност: нерад шкоди човековом бићу, док делање прија и телу и духу.25 То није случајно, јер подсећа се да је управо око питања рада из-грађено читаво савремено социјално учење. Рад је темељна категорија: „Наиме, рад као ’главни кључ’ који води решењу читавог социјалног пи-тања условљава не само економски развој, већ и културни и морални развој људи, породице, друштва и целокупног људског рода“.26

Римокатоличко учење уводи објективну и субјективну димензију рада. Укратко, ово прво је баратање ресурсима и оруђем да би се заго-сподарило земљом, а ово друго (у чему се види достојанство рада) јесте реализација човека, његово делање као креативног бића које спречава да га сведемо на робу или безлични део организације производње.

Овде се такође много храбрије улази у суштину радног процеса и односа између различитих фактора. Између осталог, јасно се каже да је рад због своје субјективне димензије примарнији у односу на капитал, иако се заправо тражи њихова комплементарност.27 Такође, детаљније се набрајају проблеми повезани са радом као што су рад на црно, рад ма-лолетника, али и претерани рад, посвећеност каријери, флексибилност рада и сличне ствари које одузимају време неопходно за друге актив-ности суштинске за човека. Посебно се апострофира угроженост поро-дичног живота због претераног захтева рада. Постоје посебна поглавља која детаљно анализирају рад жена, рад малолетника,28 рад емиграције29 24 Појам „златна милијарда” доста је раширен у Русији, док га на Западу углавном ко-ристе у конспиролошким круговима. Њиме су обухваћени САД, Европска Унија, Јапан, Аустралија и пар мањих земаља.25 Основи КЦ, 2006, стр. 143.26 Исто, стр. 145.27 Штавише, црква ставља ограду на сам концепт „људског капитала” .28 Одговорно се уочава да неки облици парцијалног рада могу бити од користи неким категоријама малолетника док се њихова брутална експлоатација осуђује као једно од највећих зала савременог света.29 Признаје се нпр. право на породично спајање, али се тражи од свих субјеката да ге-нерално помогну да се у њиховим домицилним земљама подигне ниво развоја и њима обезбеди посао. Тиме се имплицитно брани органска традиција заједница у (западним) земљама у којима ова црква делује.


и рад пољопривредника. Уз то се као основна тема све време провлачи питање утицаја рада и радног времена на савремени породични живот.

Слично као и у учењу РПЦ, и овде се истиче захтев за учешћем радника у власништву, управљању и расподели плодова рада, само што се све то детаљније образлаже субјективном димензијом рада. Од држа-ве се јасно тражи да она буде гарант људима да су им недеља и верски празници слободни дани кад се могу посветити духовном развоју и по-родичном животу.

Ово учење је далеко обимније и због дуге историје разрађеније, одлучније, експлицитније и храбрије. Тако се на пример истиче да људи имају право на рад, и у том поглављу се детаљно наводе препреке да се ово право оствари, а незапосленост се третира као нека врста праве друштвeне непогоде. Јаче се истиче свест о динамици савременог света у коме су људи натерани да чешће мењају послове па се стога од државе и грађанског друштва тражи да осмисле и спроводе програме у којима се радници лакше едукују и преквалификују за друге послове. Од ре-ализације права на рад, тврди се, директно зависе социјална правда и грађански мир.30

Део о правима радника је врло детаљан и развијен. Што се тиче на-докнаде рада, црква врло тврдо и патерналистички истиче да директни договор између послодавца и радника не гарантује праведност тог од-носа где је природна правда старија и већа од слободе уговора.31 Право на штрајк се апострофира као једно од најважнијих, у прихватљивим и законом дефинисаним оквирима. Уочљиво је да учење РПЦ не иде ни приближно оволико далеко у погледу дефинисања радничких права. Ри-мокатоличко учење има посебан део о синдикатима, а много се даје на њихов значај који се не исцрпљује само у организовању и борби за права већ и у едукацији друштвене свести радника и подстицању њихове по-требе за учествовањем у управљању државом и јавним пословима. На-равно, уз препоруку да синдикати ипак остану одвојени од политичких партија.

Уочава се да глобализација ствара нове облике рада и нове катего-рије радника (сезонски радници, досељеници, привремено запослени) са којима се мора остварити пуна солидарност. Добро се уочавају и до-бре стране (већа динамика и флексибилност, више елана и прилике за мања и средња предузећа), али и лоше стране пословне глобализације (несталност и несигурност посла, мања социјална правда) и зато се пре-вентивно истичу аспекти на које се као опасне треба посебно усмерити. 30 Исто, стр. 156.31 Исто, стр. 161


Разумљиво, код РПЦ је однос према глобализацији далеко нега-тивнији услед искуства деведесетих и мање отворености за екуменске процесе који су римокатолицима од почетка осамдесетих далеко ближи. Римокатолички писци истичу да се глобализација не сме схватити као нешто што је детерминисано и да је треба видети и као прилику и као опасност. Основни захтев је глобализација солидарности и већа брига за сиромашније категорије и слојеве унутар богатијих друштава као и по-себно за сиромашнија друштва за која то буквално може значити питање опстанка. Део о раду закључује се позивањем на обнову праве хијерар-хије вредности са радником као најважнијим елементом радног процеса.

У делу посвећеном економији полази се од библијског становишта где се (између осталог) и зеленаштво апострофира као грех, а што је из неког разлога у учењу РПЦ пропуштено. Генерални однос према богат-ству, економској делатности и среброљубљу готово је идентичан с оним што смо нашли у руском учењу. У римокатоличкој традицији изванред-но је развијена теза о моралним основама економије и неодвојивости економије и морала – то је у економској науци резутирало са учењем ордо-либерала, односно социјално-тржишном економијом32 у којој је чо-век „покретач, средиште и циљ целокупног социоекономског живота”.33 Осуђује се потрошачка култура и робовање поседовању и зарађивању. Јасно се каже да је капитализам морално прихватљив ако је то систем у коме се слобода унутар економског сектора налази у чврстом правном оквиру који је ставља у службу пуне човекове слободе чије је средиште етичко и верско. Ово учење брани капитализам и уравнотежену тржиш-ну привреду инсистирајући на значају економских слобода, приватне иницијативе, личног планирања и иновације.

Следи затим детаљна анализа значаја предузећа и улоге предузет-ника за кога се одређују потребне моралне карактеристике и признаје његова посебна улога али и одговорност. Учење наглашава и социјал-ну димензију предузећа као институције, простора за сусрет, сарадњу и вредновање способности ангажованих лица. Отуд се наводи за римо-католичку традицију веома важан елемент малих пословних јединица као посредничких институција у друштву: задруге, мала предузећа и занатска и пољопривредна предузећа породичног типа. Тражи се да пре-дузеће буде и солидарна заједница, унутар себе али и према околини у којој делује, како друштвеној тако и природној. Истиче се да је добит 32 Погледати Лексикон социјално-тржишне привреде, 2005. Код нас је о мислиоцима ове традиције писао Божо Стојановић. Видети његове радове о Валтеру Ојкену (Стоја-новић, 2008) и Вилхелму Репкеу (Стојановић, 2007).33 Основи КЦ, стр. 175.


адекватан покретач економске активности, али се указује да добит није увек знак да предузеће адекватно служи друштву.

У овом одељку се поново осуђује зеленаштво које је осуђено и у Катехизису католичке цркве. Уводи се међутим и димензија међународ-ног зеленаштва где се посебно осуђује зеленашко кредитирање земаља у развоју којима је новац очајнички потребан. Штета је, међутим, што се ово не разрађује и не прецизира где је разлика између прихватљивог и зеленашког кредитирања. Истовремено се износи врло занимљива теза која подржава глобализацију, да ће се развој или пренети на све делове света или ће се рецесија јавити и у најбогатијим државама.34

Учење врло позитивно говори о слободном тржишту и наводи предности које оно доноси економији. Но истовремено објашњава да оно није савршено и да свој смисао добија само ако се сузбију његове мане и поставе јасни морални и правни оквири у којима реализује своје потенцијале не угрожавајући друге важне димензије друштва и околи-не. И овде се уочава снага правне културе која је развијена на западу у односу на врло слабо помињање правног оквира, владавине права и правосуђа у руској варијанти.35 Улога државе у економској активности се дефинише преко постављања правног оквира и карактеристичног римо-католичког концепта супсидијарности.36 Осуђује се претерано мешање државе у привредне активности јер се тиме сузбија слобода, али и одго-ворност грађана. У односу на руску варијанту приметно је непрестано подсећање на породичне вредности и значај времена које мајка и људи уопште треба да проводе са својом децом и осталим члановима породи-це.То се истиче и приликом кратког, али врло прецизног одељка посвеће-ног начелима моралне пореске политике.37 Следе затим одељак о улози посредних тела у економији и одељак где се посебно тумаче феномени штедње и потрошње.

Последњи одељак дела посвећеног економији разматра нове фе-номене у привреди. Понавља се да је глобализација шанса али и ризик, и тражи се да се обезбеди глобализација у оквирима солидарности, без маргинализације. Веома важна и храбра је теза да треба осудити протек-ционизам великих земаља који дискриминише производе из сиромаш-

34 Исто, стр. 181. Ово је писано пре избијања последње светске економске кризе. 35 О антиформалистичкој традицији православља детаљно пише Makridis, (2013).36 Овај концепт који је данас изразито популаран у европским студијама, потиче запра-во из социјалног учења Римокатоличке цркве. Први пут се јавља у Rerum novarum, а пуну разраду је доживео у Quadragesimo anno, енциклики из 1931. Протестантска вер-зија овог принципа назива се сферни суверенитет.37 Основи КЦ, стр. 186.


них земаља, и спречава развој индустрије и преношење технологије у те земље. Ако се међутим погледа пољопривредна политика ЕУ која је симбол тог бруталног протекционизма,38 види се да овакви налози цркве нису много урадили у Европи. Штавише, питање је да ли је у пракси мо-жда такав протекционизам цена за одбрану европског села и свих оних других вредности које црква потенцира, али само унутар простора Ев-ропске уније, односно „тврђаве Европе”.

Црква овде велики део посвећују апелу за сузбијање опасности које стоје у вези са финансијском глобализацијом: није добро да се у богатом свету стално подижу нова права у исто време кад у сиромашном делу света право на воду, храну и дом још нису обезбеђени. Показује се брига за очување глобалне мултикултуралности како се не би уништа-вале партикуларне културе, укључујући и право људи на очување своје вере. Глобализација, каже се, не сме да буде нова врста колонијализма. Уводи се и појам „међугенерацијске солидарности” који се пре свега од-носи на тезу да садашње генерације не смеју да раде ствари којима ће оптерећивати будуће генерације: ово се односи на трошење ресурса и задуживање.

Веома значајна, актуелна и пророчка јесте и осуда отуђења финан-сијског система који је почео да следи аутореференцијалну логику без повезаности са реалним сектором у привреди. Чињеница да су финан-сијске трансакције многоструко премашиле базу на којој су изграђене, упозорава се, може да води трајном нарушавању стабилности укупног привредног система. Криза која је уследила свега пар година након објављивања овог документа показала је сву оправданост ових упозо-рења.

Но, лек који се предлаже јесте оно што свакако највише одваја ово учење од руског. Док се тамо аутори изразито негативно односе према већем броју последица глобализације и залажу за очување плурализма одлучивања и националног суверенитета, овде се писци залажу за јачање међународних институција које би требало енергично да врше функције усмеравања економије и финансија.39 Истиче се да традиционалне мере заштите држава изгледају осуђене на пропаст, а да и сам појам нацио-налног тржишта пада у други план. Потпуно у складу са трендовима у западној политичкој теорији,40 римокатоличко учење захтева већи нагла-сак на управљање глобалним процесима, уз ограду да то треба да буде 38 Погледати Прокопијевић, 2005. Део о пољопривредној политици су стр. 134–162.39 Основи КЦ, стр. 193, 194.40 Види врло репрезентативан скорашњи зборник о глобалном управљању Бабића и Бојанића, 2012. За критику тих тенденција погледати Ђурковић, 2012.


у интересу читавог света и посебно у интересу сиромашних земаља у развоју. Понавља се теза да ће хуманији и солидарнији глобални развој користити и самим богатим земљама. Проблем је међутим што се ове земље углавном не понашају у складу са таквим препорукама, а глоба-лизацију користе управо за даље сиромашење и експлоатисање слабије развијених простора.

Поглавље се завршава позивом на што ширу едукацију људи, по-трошача и учесника у глобалним економским процесима како би што адекватније могли у њима да учествују.

*

Видели смо дакле да је у питањима рада и економије социјално учење римокатолика далеко развијеније, детаљније, минуциозније и ак-туелније него што је одговарајући покушај руске цркве. То је сасвим и разумљиво с обзиром на чињеницу да се оно развија више од сто година, док је руска црква тек почела да гради свој приступ. Но он је за потребе православног света више него значајан, иако још увек многа важна пи-тања нису покренута. Чини се да ни после Кодекса квалитет социјалног учења у овим питањима није достигао ниво, свеобухватност и храброст приступа које Основе имају у питањима биоетике нпр. Могуће да су томе допринели и практични разлози: пошто су највећи донатори цркве богати привредници, можда није било упутно бавити се синдикатима и подржавати радничко организовање и право на штрајк на пример. Али важно је да је црква изашла са довољно развијеним комплексом морал-них судова и појавила се у јавном простору као одређени ауторитет не само за постављање питања него и за будуће учествовање у развоју еко-номског живота.

На крају би требало да погледамо какве су до сада последице овога са чиме је црква изашла у јавност. Постављају се следећа питања: у којој мери је све ово ушло у живот, да ли је економија данас у Русији више или мање хришћанска и хумана него пре десетак година, и да ли је РПЦ на све то утицала својим ставовима и учењем.

Већ цитирани чланак протојереј Чаплин је завршио веома опти-мистичким погледом на будућност утицаја РПЦ и других цркава на еко-номски живот у Русији. Насупрот онима који су тада говорили да се окончава религиозна ренесанса у Русији, он је покушао да нађе низ ар-гумената који указују на друге тенденције: тврдио је да је све већи број бизнисмена који се у личном животу и у предузећима придржавају мо-


ралних норми православља, затим да је уочљиво како је све више икона и других верских симбола присутно на радним местима, такође да све већи број фирми које дају хуманитарну помоћ тврде како су инспириса-не позивом хришћанства да се помогне слабијестојећима, па онда да се појављују фирме које јавно оглашавају да је цела њихова корпоративна култура пословања базирана на православљу, и коначно да је посна хра-на постала редован део менија у јавним али и другим институцијама. Највише наде полагао је у чињеницу да се променио састав људи који долазе у цркву, односно да је све већи број породица које доводе озбиљ-ни људи у средњим годинама.

Црква је током протеклих девет година наставила да делује у јавно-сти како је Чаплин најавио, оглашавајући се повремено и о економским питањима и организујући повремено скупове о таквим темама. Било је ту и симболички веома значајних корака као нпр. када је патријарх Кирил 2009. Светог Јосифа Волоцког (вође струје Јосифљана, познатог по од-брани власништва и имовине) прогласио заштитником предузетништва у Русији.41 РПЦ је формално успоставила редовну сарадњу и сусретање са органима власти на свим нивоима, од парохија преко епархија до саме патријаршије. Но недавно рађена истраживања јавног мнења по-казала су врло занимљиву слику о стварном положају цркве у друштву и држави. Око 54% испитаних сматра како црква позитивно утиче на општедруштвени живот државе (4% сматра да утиче негативно, а 19% да не утиче).42 На питање да ли православље треба да постане државна религија позитивно је одговорило само 30%, док је чак 48% одговори-ло да држава и црква морају бити одвојене. Интересантно је такође да су храмови далеко посећенији у градовима (посебно у Москви) него на селу где веома мали број људи одлази у цркву чак и за време празника.43 О практичној укорењености православља говори и податак да је током великог васкршњег поста преко 70% људи имало нормалан начин исхра-не, да је нешто мање од 10% постило током последње недеље, а да је пун пост испоштовало мање од 3% анкетираних.44

Једно истраживање Левада центра објављено је недавно под нази-вом „Руси себе доживљавају верницима, али у цркву не иду”. Чак 68% становништва се декларише као православно, а 19% као атеисти. Док је 2007 око 20% тврдило да у цркву иде бар једном месечно, данас је тај 41 http://www.themoscowtimes.com/news/article/orthodox-businessmen-get-a-patron-saint/391268.html42 http://fom.ru/TSennosti/1134543 http://www.levada.ru/05-05-2014/paskhu-aktivnee-vsego-prazdnuyut-v-moskve44 http://www.levada.ru/30-04-2014/soblyudenie-velikogo-posta


број пао на 14% па се уочава да је религиозни ентузијазам у паду. Чак 35% никада не иде у цркву. Процене су да у причешћу и другим светим тајнама учествује око 17% људи.45

Једно друго прошлогодишње истраживање показало је да нешто више од половине становника сматра да црква игра позитивну улогу у друштву, али њену улогу пре свега виде у вези са бригом за духовни и морални живот друштва очекујући да се не меша у политику. Види се нека њена улога у међунационалним односима, у унутрашњој и спољ-ној политици, те образовању, али се црква не повезује са питањима еко-номског живота.46 Односи између цркве и државе углавном се сматрају хармоничним.

Можда најбоље о стварном стању говори недавна опширна изја-ва оца Чаплина47 дата након увођења санкција Русији током украјинске кризе. Том приликом рекао је низ веома индикативних ствари. Он тврди да су санкције прилика да се руски народ и посебно руска елита откло-не од конзумеристичког система вредности који су преузели од запад-ног човека. Посебно се апострофира финасијска и банкарска елита која своје циљеве поставља у складу са оним како живе њене колеге са Вол Стрита48 и којој је поручио да не би требало да седе на две столице. На-супрот томе Чаплин позива на умереност у прохтевима и жељама која очигледно не карактерише припаднике руског друштва данас. Свакоме ко је посетио Москву и видео возни парк на улицама тог града јасно је о чему се ради.

Он је приметио да су руска пољопривредна газдинства последњих година дискриминисана у односу на привилеговане западне компаније које без проблема продају своје производе у Русији. Поставио је и пи-тање зашто се западним банкама и финансијским структурама дозвоља-ва да у Русији раде како хоће и да уносе културу која се базира на прин-ципима „новац прави новац” и „новац је кључ за све” а која је и на самом западу изазвала многа зла.49 45 http://www.levada.ru/24-12-2013/rossiyane-schitayut-sebya-veruyushchimi-no-v-tserkov-ne-khodyat46 http://wciom.ru/index.php?id=459&uid=11459847 Као што смо видели и раније је био веома утицајан у овим питањима, а од 2009. и формално је заузео кључно место будући да је постао председник синодалног одељења Патријаршије за сарадњу цркве и друштва и члан познате Друштвене палате Руске Фе-дерације.48 О томе како то изгледа треба погледати последњи Скорсезеов филм Вук са Вол Стри-та (2013), рађен по мемоарима једног од највећих берзанских мешетара Џордана Бел-форта.49 http://ria.ru/religion/20140807/1019176169.html


РПЦ, и то треба рећи, није институција која је створила праксу да се оглашава поводом актуелних спорова рада и капитала у Русији, нити се бави законодавством које се односи на питања из економског сектора. Како је то приметио један од анкетираних колега, они се за законодав-ство тог типа заинтересују само кад се директно односи на сфере које погађају црквене интересе. Дакле све у свему, црква није до сада успела да се наметне као озбиљан ауторитет у сфери привредне делатности у Русији. Постоје и даље формални скупови и протоколарна саветовања са представницима бизниса и државе, али – као и у многим другим ства-рима – не постоји стварни утицај.

Но за праведну оцену треба ствари посматрати компаративно. Упр-кос дугој традицији и одлично развијеном учењу, и Римокатоличка црк-ва се на западу све више протерује из јавног живота остајући без могућ-ности да утиче и арбитрира у оваквим питањима, као што је то некада било. Но понекад принципи које је поставила настављају да делају, па је тако рад недељом максимално ограничен, а могу се наћи и занимљиви примери из реда великих компанија које следе налоге бриге за човека. Не треба заборавити и да је читава култура пословања, однос према по-резима, опстанак државе благостања и много тога другог што још траје у западној Европи, наслеђе некадашњег великог утицаја цркве и њене борбе да се капитализам умери, хуманизује и упристоји.

У Русији се све то тек гради у хаотичним условима у којима се црква бори са глобалном хедонистичком и потрошачком цивилизацијом, као и са домаћом неодговорном пословном и финансијском елитом. Но у време када су синдикати немоћни, она ипак представља какав-такав ау-торитет за бригу о људима и за ублажавање бруталне пословне културе. Уз то треба рећи да је у неким другим областима као што су образовање, биоетичка питања, третман породице и забрана промоције хомосек-суализма, обнова идентитетске политике итд, црква заједно са другим друштвеним актерима остварила заиста позамашне резултате.

Она се евидентно изборила за своју позицију у друштву и држа-ви,50 али јој је највећи проблем то што се смањује број активних верника и што се православље код многих доживљава као необавезујућа форма, а не као стварни образац живота и понашања о чему сведоче и даље вели-

50 Положај Српске православне цркве у том погледу још је и гори. СПЦ се не оглаша-ва поводом актуелних питања повезаних са светом рада и економије. Одређене дебате о односу религије па и православља са економским питањима воде се под окриљем фондације Конрад Аденауер и Хришћанског културног центра. Погледати занимљив покушај прављења зборника радова о односу религије према економским питањима у Младеновић, 2012.


ки број абортуса51, као и распрострањеност наркоманије и алкохолизма и низак очекивани животни век52.

Литература:

Бабић, Ј, Бојанић, П, (ур.), (2012), Глобално управљање светом, Правни факултет Универзитета у Београду, Досије студио, Београд.

Балашов, Н, (2001), И сотворил Бог мужчину и женщину: Коммента-рии к Социальной концепции Русской Православной Церкви, Да-ниловский благовестник, http://www.synergia.itn.ru/kerigma/brak/balashov/IsotvorilBog.htm

Valković, M, (1994), „Socijalni nauk Crkve i socijalna politika”, Revija za socijalnu politiku, br. 1, str. 15–23.

Ђурковић, М, (2012), „Идеје о светској влади – новија виђења”, у Идео-логија, партије и међународни односи, ИПС, Београд.

Ђурковић, М, (2013) „Фетулах Гјулен и џемат Хизмет”, Култура полиса, бр. 21, стр. 1–22.

Зилкић, А, (2013), „Исламска заједница Турске – Дијанет”, у Ђурковић, М, Раковић, А, Турска – регионална сила?, ИЕС, Београд, стр. 56–62.

Элбакян Е.С, Медведко С.В, (2001), „Влияние религиозных ценностей на экономические предпочтения верующих россиян”, Социологи-ческие исследования, бр. 8.

Knox, Z, (2005), Russian Society and the Orthodox Church: Religion in Russia after Communism, Routledge.

Makridis, V, (2013), „ Why Does the Orthodox Church Lack Systematic Social Teaching”, Skepsis, vol. XXIII, стр. 281–312.

Младеновић, А, (пр.), (2012), Религија и економија, Хришћански култур-ни центар и Министарство економије и регионалног развоја владе републике Србије

Митрохин, Н, (2007), „Русская православная церковь в 1990 году”, НЛО, бр. 83, http://magazines.russ.ru/nlo/2007/83/mi21.html

Одинцов, М, И, „Об истории принятия Закона о свободе совести”, http://www.rusoir.ru/president/works/273/

51 Године 2011. било је 73 абортуса на 100 рођених, што је и даље највиша стопа на свету. Упркос томе што је још 2006. број абортуса био већи од броја рођених, а 1997. је било дупло више абортуса него рођених, ово је огроман проблем за фертилитет, на-талитет и здравље жена у Русији. Црква игра велику улогу у борби за смањење овог броја, али наслеђе бољшевизма који је подстицао слободан секс и абортус је ужасно.52 По проценама Светске здравствене организације из 2013. Русија је испод светског просека, при чему је очекивана дужина живота за мушкарце свега 65 година.


Основи социјалне коцепције Руске православне цркве, (2007), Беседа, Нови Сад

Папско веће за правду и мир, (2006), Основе социјалног учења Католич-ке цркве, Конрад Аденауер фондација и Београдска надбискупија, Београд.

Пеикова, З, Прусак, А, (2001), „ОСНОВЫ социальной концепции Рус-ской Православной Церкви, (кругый стол)”, Социологические ис-следования, бр. 8

Прокопијевић, М, (2005), Европска унија – увод, Службени гласник, Бе-оград

„Свод нравственных принципов и правил в хозяйствовании”, (2004), Православная беседа, бр 2.

Стојановић, Б, (2007), „Вилхелм Репке – економски хуманизам”, Социо-лошки преглед, вол. 41, бр. 4, стр. 473–490.

Стојановић, Б, (2008), „Валтер Ојкен”, у Лакићевић, Д, Стојановић, Б, Вујачић, И, Теоретичари либерализма, Службени гласник, Бео-град, стр. 203–240.

Holmes, S, (1997), „What Russia Teaches Us Now: How Weak States Threaten Freedom”, The American Prospect, бр. 33, Јули/Август, стр. 30–39.

Хасе, Р, Шнајдер, Х, Вајгелт, К, (ур.), (2005), Лексикон социјалне тр-жишне привреде, Конрад Аденауер фондација, Београд.

Hood, R, (1990), Social teachings in the Episcopal Church, Morehouse Pub Co

Chaplin, V, (2005), „Russian Orthodox Church and Economic Ethics at the Turn of the Millennium”, http://www.orthodoxytoday.org/articles5/ChaplinEconomicEthics.php

Чаплин, В, (2014), „В РПЦ одобряют ограничение импорта, меняю-щее стандарты потребления”, интервју за агенцију РИА Новости, 07.08.2014.

Ivan Stanojević1

Originalni naučni rad UDK 327.5 (477)

doi 10.7251/POL1408057S

BEZBEDNOSNA DILEMA U UKRAJINI – DRUGO ČITANJE BERIJA POSENA2*

SECURITY DILEMMA IN UKRAINE – THE SECOND READING

OF BARRY POSEN

Summary: This paper tries to establish which circumstances have changed in Ukraine and led to the crisis in 2013 and armed conflict in 2014. The model for analysis is borrowed from Barry R. Posen’s paper “The Security Dilemma and Ethnic Conflict” (1993). Posen uses the concept of security dilemma in order to explain why the ethnic conflict emerged between Serbs and Croats during the breakup of Yugoslavia and why there was no conflict between Russians and Ukrainians during the breakup of the USSR. The main task of this paper is to check if Posen’s explanation still stands and to check if Posen’s indicators could have signaled that the conflict in Ukraine in 2014 was imminent.

Key words: Ukraine, Russia, Barry Posen, ethnic conflict, security dilemma, game theory.

Sažetak: U ovom radu pokušavam da ustanovim koje okolnosti u odno-sima Rusa i Ukrajinaca u Ukrajini su se promenile i dovele do krize koja ja počela 2013, a eskalirala 2014. godine. Kao obrazac za analizu koristim tekst prof. Berija Pozena (Barry R. Posen) Bezbednosna dilema i entnički sukob (The Security Dilemma and Ethnic Conflict) iz 1993. godine u kome uz pomoć koncepta bezbednosne dileme objašnjava zašto je došlo do entičkog sukoba između Srba i Hrvata posle raspada SFRJ, a istovremeno nije došlo do suko-ba Rusa i Ukrajinaca posle raspada SSSR. Prema tome, glavni zadatak ovog rada je da pokaže da li Pozenovo objašnjenje još uvek stoji i da li je upravo promena faktora za koje je on smatrao da su bili ključni za održanje mira u Ukrajini sada dovela do kraha demokratije i sukoba u ovoj etnički složenoj državi1 Istraživač saradnik na Univerzitetu u Beogradu – Fakultetu političkih nauka.2 * Rad je nastao u okviru naučno-istraživačkog projekta Univerziteta u Beogradu – Fakulteta političkih nauka pod nazivom “Politički identitet Srbije u lokalnom i globalnom kontekstu” (evidencioni broj 179076), koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije.

58 Иван Станојевић: Безбедносна дилема у Украјини – друго читање Берија ...

Ključne reči: Ukrajina, Rusija, Beri Posen, etnički konflikt, bezbednosna dilema, teorija igara.

Uvod

Kriza u Ukrajini počela je protestima zbog suspendovanja trgovinskih pregovora Ukrajine sa Evropskom unijom3, krajem novembra 2013. godine, što je nažalost bio samo uvod u eskalaciju tokom 2014. godine. Demonstranti su zauzeli gradski Trg nezavisnosti (Maidan) i Gradsku većnicu u Kijevu. Protesti su postali nasilni posle usvajanja zakona o zabrani protesta.4 Snaj-peri ukrajinske specijalne policije ubili su više od 90 demonstranata.5 Život je izgubilo i 20 policajaca.6 Protesti su doveli do ostavke premijera Ukrajine Mikole Azarova u januaru7 i bekstva predsednika Viktora Janukoviča u Ru-siju u februaru8.

Posle urušavanja sistema usledila je Ruska okupacija i aneksija Krim-skog poluostrva u martu9. Oružani sukobi na istoku i jugoistoku Ukrajine između ruskog stanovništva i ukrajinskih organa reda počeli su u aprilu. Do 20. juna sukobi su odneli vise od 423 života, po proceni Ujedinjenih nacija10. Nažalost, kraj im se ne nazire.

Sukobi u Ukrajini su etničkog karaktera. Za razliku od etničkih sukoba Srba i Hrvata koji su počeli odmah po raspadu Socijalističke Federativne Re-publike Jugoslavije, sukob između Rusa i Ukrajinaca izbio je 22 godine posle raspada Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika. Iz tog razloga je važno ispitati da li su uzroci tih sukoba paralelni i zašto Ukrajina nije bila u stanju da održi svoju unutrašnju i spoljnu bezbednost.

Profesor Beri Pozen (Barry Posen) je 1993. godine objavio članak Bez-bednosna dilema i etnički konflikt (The Security Dilemma and Ethnic Con-flict) u kome je pokušao da objasni koji su faktori uticali na to da pri raspadu 3 http://www.bbc.com/news/world-europe-25032275 (pristupljeno 01.07.2014. godine)4 http://csis.org/ukraine/index.htm (pristupljeno 04.07.2014. godine)5 https://news.vice.com/article/memories-of-euromaidan-sniper-victims-from-the-people-who-loved-them (pristupljeno 04.07.2014. godine)6 http://mvs.gov.ua/mvs/control/main/ru/publish/article/989615 (pristupljeno 04.07.2014. godine)7 http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/10/Svet/1506137/Ukrajina,+premijer+podneo+ostavku.html (pristupljeno 04.07.2014. godine)8 http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=02&dd=28&nav_id=817835 (pristupljeno 04.07.2014. godine)9 http://www.b92.net/info/komentari.php?nav_id=826634 (pristupljeno 04.07.2014. godine)10 http://www.un.org/apps/news/story.asp?NewsID=48118#.U7JtORZB_dw (pristupljeno 01.07.2014. godine)


SSSR ne dođe do rata između etničkih zajednica, iako je u sličnoj situaciji pri raspadu SFRJ došlo do rata. Pored identifikovanih faktora, Pozen definiše i indikatore za rano upozoravanje za potencijalni konflikt između Rusa i Ukra-jinaca. Cilj ovog rada je da proveri da li Pozenovo objašnjenje i dalje stoji i da li uočavanje indikatora moglo da signalizira da će do sukoba doći.

U prvom delu rada predstaviću originalni koncept bezbednosne dileme i objašnjenje prof. Berija Pozena. U drugom delu analiziraću faktore koji mogu da navedu aktere da se osećaju dovoljno moćnim da krenu u ofanzivu ili do-voljno ranjivim da ih strah od protivničkog napada podstiče na preemptivni napad (windows of opportunity and vulnerability). U trećem delu pokušavam da ustanovim da li su uočljiva Pozenova četiri indikatora koji su mogli da upozore na nastanak potencijalnog etničkog sukoba u Ukrajini. U zaključku ću ponuditi odgovor na pitanje da li Pozenovo objašnjenje uzroka etničkih sukoba uz pomoć bezbednosne dileme i dalje stoji.

Bezbednosna dilema i Pozenovo objašnjenje11

Bezbednosnu dilemu je kao koncept predstavio Džon Herz u svojoj knjizi Political Realism and Political Idealism (Herz 1959). Dilemu često ko-riste pobornici škole realizma u međunarodnim odnosima. Dilema se ogleda u paradoksu koji nastaje kada se jedna zajednica dodatno naoruža, želeći da poveća svoju bezbednost, što utiče na njene susede da se osećaju manje bez-bedno, pa se i oni dodatno naoružaju, što zauzvrat sve učesnike bezbednosne dileme čini manje bezbednim nego što bi bili da se uopšte nisu naoružavali.

Bezbednosna dilema između etničkih grupa najčešće nastaje kada dođe do urušavanja vrhovne vlasti koja je garantovala poredak i bezbednost na nekoj teritoriji. Taj preduslov za upotrebu koncepta bezbednosne dileme ispu-njen je u Ukrajini 1991. i 2014. godine. Prvo je 1991. nestao Sovjetski savez, a onda je 2014. godine došlo do vaninstitucionalnog rušenja poretka u Kijevu.

Pozen navodi da je Bezbednosna dilema veoma izražena kada su ispu-njena dva uslova. Prvo, ukoliko je teško razlikovati namenu novog naoruža-nja, pa je državama teško da signaliziraju odbrambene namere. Drugi uslov predstavlja veća efikasnost potencijalnog napada od mogućnosti istih snaga da se odbrane od napada druge strane.

Kada govorimo o prvom uslovu, u moderno vreme je veoma teško ra-zlikovati ofanzivnu od defanzivne namene naoružanja. Pozen navodi primer da tenkovi i oklopna vozila imaju veliki napadački potencijal, ali su u isto vreme najbolja sredstva za odbranu protiv neprijateljskih tenkova i oklopnih 11 U ovom delu ukratko navodim koncepte i objašnjenje koje Pozen nudi u svom radu. Svi delovi koji nisu drugačije navedeni preuzeti iz Pozenovog teksta.


vozila. Iz tog razloga povećanje defanzivnih kapaciteta jedne države navodi druge da se osećaju manje bezbedno, pa se i oni dodatno naoružavaju.

Pre nego što pređem na drugi uslov koji uvećava bezbednosnu dilemu, analiziraću ovu situaciju koristeći teoriju igara. Ovakva trka u naoružanju u teoriji igara oslikava situaciju koju zovemo zatvorenikova dilema. Zatvoreni-kova dilema predstavlja stratešku situaciju u kojoj igrači sledeći svoje lične interese (povećavajući sopstvenu bezbednost) dolaze do ishoda koji je šte-tan za sve učesnike u dilemi (veoma narušena bezbednost). (Dixit & Skeath 2004, 345-382) Dilema je prikazana na matrici 1.

Ukrajinci

Žive mirno Naoružavaju se

RusiŽive mirno 2, 2 0, 3

Naoružavaju se 3, 0 1, 1Matrica 1: Bezbednosna dilema kao zatvorenikova dilema

Ukoliko obe zajednice žive mirno, dobijaju isplate12 2. Ukoliko se jed-na zajednica naoruža, dok druga živi mirno, zajednica koja je stekla oružanu prednost dobija isplatu 3, dok dok druga koja se zbog toga sada oseća nebez-bedno i suočava se sa invazijom dobija isplatu 0. Isto važi i u obrnutom sluča-ju. Ukoliko se pak obe zajednice naoružaju, obe će se osećati manje bezbedno nego ranije, ali i siromašnije, jer su na naoružanje potrošili sredstva koja su mogla biti potrošena za unapređenje drugih javnih dobara. Dakle, iako bi za obe zajednice bilo bolje da žive mirno i sarađuju one se ponašaju na nesarad-ljiv način i to iz dva razloga. Prvo, plaše se da ne budu “uhvaćeni na spava-nju”, jer ukoliko oni pokušavaju da budu miroljubivi druga strana može da se naoruža i iskoristi novonastalu situaciju u svoju korist. Dakle, da bi izbegao isplatu 0, racionalan igrač (zajednica) će izabrati strategiju da ne sarađuje i da se naoruža kako bi zaštitio svoju bezbednost i dobio isplatu 1. Drugi razlog je zato što pokušava da uhvati drugog igrača nenaoružanog i iskoristi priliku da poboljša svoj položaj na račun druge strane (window of opportunity).

Drugi Pozenov uslov za uvećanje dileme je razlika u potencijalnim re-zultatima napada i odbrane teritorije sa istom količinom ljudstva i naoruža-

12 Isplate su navedene ordinalnim brojevima koji samo oslikavaju redosled preferencija igrača, ali ne i srazmeru među tim preferencijama.


nja. Dva glavna faktora su tehnologija i geografija. Tehnologija je univerzalni faktor i ponekad može da obezbedi presudnu nadmoć vojsci koja napada ili vojsci koja se brani. Što je naoružanje jednostavnije to više ljudi može da ga koristi, a što ga više ljudi koristi lakše ih je motivisati na ideološki, etnički ili verski sukob. Suprotno tome, oružje zasnovano na nuklearnoj tehnologiji ima veliku moć odvraćanja kada su u pitanju potencijalni sukobi. Pritom, nacio-nalizam ne igra veliku ulogu sa vojne tačke gledišta kada je u igri nuklearno oružije.

Tehnologija je bila na značajno različitom nivou za vreme raspada SFRJ i SSSR. Dok su u se u Hrvatskoj pušakale teritorijalne odbrane i para-vojne formacije, i Rusi i Ukrajinci su posedovali nuklearno naoružanje čija bi upotreba nanela veliku štetu na obe strane. Iz tog razloga je tehnološki faktor negativno uticao na sprečavanje sukoba u Hrvatskoj, a pozitivno u Ukrajini.

Drugi Pozenov faktor je geografija. Za razliku od tehnologije, geografi-ja je promenljiv faktor. Ponekad je jedna entička grupa izolovana u male teš-ko odbranjive enklave13, što drugu grupu stavlja u povoljniji položaj. Suočena sa sigurnim porazom u slučaju da bude napadnuta, prva grupa ima podsticaj za preemptivni rat kako bi spojila enklave ili proširila teritoriju tako da bude lakše odbranjiva u budućnosti. Suprotno tome enklava može da bude velika, ekonomski autonomna i vojno odbranjiva što smanjuje potrebu za preemptiv-nim ratom. U zavisnosti od geografskog položaja, veličine i mogućnosti en-klava da se odbrane od potencijalnog napada, menjaju se i podsticaji bratske susedne države da interveniše u sukobu.

Pozen tvrdi da je geografski faktor bitno uticao na početak sukoba Srba i Hrvata u Hrvatskoj, a da je sa druge strane sprečio sukob Rusa i Ukrajinaca u Ukrajini. Razlog za tu tvrdnju je što su Srbi u Hrvatskoj živeli u nekoliko enklava koje su u slučaju napada teško mogle da se brane ili pomognu jedna drugoj u odbrani, pa je Srbija napravila prvi potez kako bi sprečila napad Hr-vata na srpske enklave. Istini za volju, Pozenova tvrdnja se pokazala tačnom tokom operacija Bljesak i Oluja hrvatske vojske 1995. godine. Tada Srbi u Hrvatskoj nisu bili u stanju da se samostalno odupru sinhronizovanom napa-du hrvatskih snaga.

S druge strane, 12 miliona Rusa čini 21 odsto populacije Ukrajine. Oni ne žive u izolovanim enkavama, već se većinski ruska mesta nalaze jedna bli-zu drugih, kao i blizu granice sa Rusijom. Zbog takvog geografskog položaja Rusi nisu imali razloga da se osećaju ugroženo. Ukrajincima ne bi bilo jedno-stavno da ih savladaju, a blizina Rusije činila je izvesnom rusku intervenciju kojom bi rusi u Ukrajini bili zaštićeni.13 Pozen umesto enklava koristi frazu ostrva stanovništva (islands of population), ja koristim enklave zbog odomaćenosti tog termina.


Prozori ranjivosti i mogućnosti14

Pozen navodi tri faktora koji mogu snažno da utiču na povećanje oseća-ja ranjivosti ili da navedu zajednicu da veruje da je sada prilika da kroz sukob ostvari svoje istorijske ciljeve. Prvi je institucija obaveznog služenja vojnog roka u prethodnom režimu. Obavezno služenje vojnog roka čini sve vojno sposobno stanovništvo obučenim za rat, a takođe olakšava krađu i upotrebu zaplenjenog naoružanja, jer pljačkaši znaju šta traže i kako da transportuju i upotrebe naoružanje. Ovaj faktor je bio ispunjen i u SFRJ i SSSR, pa nije pravio značajnu razliku u analizi niti pravi razliku u analizi konflikta 2014. godine.

Drugi faktor su očekivanja intervencije neke od susednih država u slu-čaju sukoba. Uticaj potencijalnih saveznika sa jedne ili druge strane može da ima presudan uticaj na potencijalni sukob. Savezništva mogu biti javna ili prećutna, što zajedno sa brojem potencijalnih saveznika dodatno usložnjava odluku o početku sukoba. Neposredna blizina i nadmoćnost Rusije odvraćale su Ukrajince od bilo kakvog pokušaja napada na Ruse u Ukrajini. Nasuprot tome, naklonjenost Nemačke Hrvatskoj uz iskrivljenu percepciju Nemačke kao skoro super sile ohrabrila je Hrvatsku na otcepljenje. Propaganda u Srbiji to je iskoristila da naglasi hrvatsko-nemačke veze i špekuliše o planovima Nemačke, analogno Drugom svetskom ratu, pa je i to ušlo u računicu isplati-vosti preemptivnog rata.

Na kraju, treći faktor predstavlja postojanje drugih kriznih situacija koje mogu da okupiraju pažnju svetskih sila i međunarodne zajednice i tako njiho-vu intervenciju učine manje ili više verovatnom. Činjenica da su velike sile preokupirane nekim važnijim problemima i krizama širom sveta može biti signal da se započne ofanziva i iskoristi povoljna okolnost na međunarodnom planu kako bi se izvršila vojna ofanziva kojim bi bio uspostavljen novi status quo. Ironično, upravo je kriza pred raspad SSSR okupirala pažnju svetske javnosti koju su nacionalisti u Jugoslaviji iskoristili kako bi započeli sukobe.

Indikatori za rano upozorenje u odnosima Rusa i Ukrajinaca

U zaključnom poglavlju svog rada Pozen definiše četiri indikatora za koje je tvrdio da mogu da utiču na remećenje mira između Rusa i Ukrajinaca (Posen 42-43). Ovde ću navesti njegove indikatore i pokušati da pokažem šta se po tom pitanju događalo do danas.

14 Eng. Windows of Vulnerability and Opportunity.


1. Denuklearizacija Ukrajine i rast nacionalizma

Pozen navodi da će Ukrajina morati sve više da se oslanja na naciona-lizam kako bi ojačala koheziju i snagu svoje vojske, u slučaju da se oslobodi svog nuklearnog potencijala, kao što se i obavezala.

Tokom protesta na Trgu Nezavisnosti u Kijevu (Euromaidan) 2014. godine pored ostalih, značajnu ulogu imale su desničarske organizacije kao što su Desni sektor i Svoboda (Sloboda). Ultradesničarska partija Svoboda u svojim programskim ciljevima15 navodi ukidanje autonomije Krima i gosto-primstva Ruskoj Crnomorskoj floti u Sevastopolju16.

Posle bekstva predsednika Viktora Janukoviča, Svoboda je u prelaznoj Vladi dobila mesta zamenika premijera i ministra odbrane17, dok je šef te par-tije i budući kandidat na predsedničkim izborima Oleg Tjagnibok18 pozvao na, kako je rekao, deputinizaciju Ukrajine i ponovio da “Kremlj pokušava da razbije zemlju”.19

Rusija je ovu smenu vlasti videla kao puč koji je usledio posle terora, ubistava i nereda koji su sprovodili nacionalisti, neonacisti, rusofobi i antise-miti. Predsednik Rusije, Vladimir Putin smatra da oni, ideološki naslednici Stepana Bandere20 i danas vode glavnu reč u Ukrajini.21 Postoje i druga mi-šljenja po kojima je nakon svrgavanja predsednika Viktora Janukoviča “po-stalo jasno” da bi nova ukrajinska vlada poništila sporazum o Sevastopoljskoj bazi, pa je Putin morao da reaguje kako bi sačuvao ruska vojna postrojenja, kao i pretenziju Rusije da bude pomorska sila u Crnom moru i na Meditera-nu.22

Iako je prošlo 20 godina od denuklearizacije Ukrajine23 do snažog ispo-ljavanja nacionalizma u Ukrajini, ovaj deo Pozenovog argumenta stoji. Rusi 15 http://en.svoboda.org.ua/about/program/ (pristupljeno 02.07.2014. godine)16 U Harkovu je 2010. godine potpisan je sporazum kojim se produžava iznajmljivanje pomorske baze u Sevastopolju Rusiji do 2042. godine. Ukrajina će zauzvrat dobti 30 odsto popusta na ruski gas, što bi Ukrajincima godišnje štedelo četiri milijarde dolara. http://www.diploweb.com/Russia-s-Black-Sea-fleet-in.html (pristupljeno 02.07.2014. godine) 17 http://www.rferl.org/content/ukraine-whos-who-cabinet/25279592.html (pristupljeno 02.07.2014. godine)18 Tjagnibok je pre pristupanja Svobodi bio član nacističke Socijal nacionalne partije Ukra-jine (http://photo.ukrinform.ua/ukr/rubrics/photo.php?id=297562 )19 http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/10/Svet/1512120/Ukrajina,+dani+raspleta%3F.html (pristupljeno 02.07.2014. godine) 20 Stepan Bandera je bio kvisling i saradnik nacista tokom Drugog svetskog rata.21 http://eng.kremlin.ru/transcripts/6889 (pristupljeno 02.07.2014. godine)22 http://nationalismwatch.com/2014/05/18/a-paradigm-shift-in-russias-foreign-policy/ (pristupljeno 02.07.2014. godine)23 http://bioprepwatch.com/international_nuclear_policy/u-s-commemorates-20th-anniversary-of-ukraine-denuclearization/334635/ (pristupljeno 02.07.2014. godine)


su prepoznavši nadolazeću potencijalnu opasnost, preduzeli akcije za zaštitu svojih prava i autonomije u delovima Ukrajine u kojim čine većinu, uz im-plicitnu podršku Rusije. Događaji koje ću opisati u nastavku neodoljivo su podsećali na “balvan revoluciju” u Hrvatskoj 1990. godine. Krim je proglasio nezavisnost 11. marta24, a na referendumu 16. marta stanovništvo Krima se izjasnilo za pripajanje Rusiji25. Region Harkova proglasio je nezavisnost 7. aprila26, dok su regioni Donjecka i Luganjska proglasili nezavisnost 12. ma-ja.27

2. Derusifikacija vojske Ukrajine

Smanjenje broja Rusa u vojsci Ukrajine moglo bi da poveća sposob-nost ukrajinske vojske u potencijalnom ukrajinsko-ruskom sukobu. Poten-cijalno iznenadno slabljenje ruskih vojnih sposobnosti koje bi koincidiralo sa derusifikacijom vojske Ukrajine bilo bi znak za uzbunu kada su u pitanju rusko-ukrajinski odnosi.

Ovaj faktor je uticao na eskalaciju krize u Ukrajini, i to zahvaljujući status quo, a ne promeni koju je Pozen naveo kao potencijalno važnu. Na-ime, vojska Ukrajine uređena je tako da vojnicu budu u službi bilzu svojih rodnih mesta, pa je većina Rusa u ukrajinskoj vojsci službovala u sredinama sa većinski ruskim stanovništvom. Tako su se mnoge postave ukrajinske voj-ske predale pro-ruskim snagama po izbijanju krize na Krimu u martu 2014. godine. Da stvar bude gora po Ukrajince, mnogi visoki oficiri prebegli su na rusku stranu. Najupečatljiviji primer je kontra-admirala Denisa Berezovskog, komandanta ukrajinske mornarice koji je samo dan pošto je imenovan na taj položaj, prešao na stranu [ruske] Autonomne Republike Krim, pritom preda-jući ukrajinsku mornaricu Rusima.28 Tako su do 26. marta sve 193 vojne baze na Krimu bile pod ruskom komandom.

Na taj način ukrajinski hendikep koji je Pozen opisao, snažno je uticao na krizu u Ukrajini i doneo značajnu prednost Rusima, kao što je Pozen i predvideo. 24 http://rt.com/news/crimea-parliament-independence-ukraine-086/ (pristupljeno 02.07.2014. godine)25 http://www.cnn.com/2014/03/16/world/europe/ukraine-crisis/ (pristupljeno 02.07.2014. godine)26 http://rt.com/news/kharkov-clashes-ukraine-independence-993/ (pristupljeno 02.07.2014. godine)27 http://www.aljazeera.com/news/europe/2014/05/ukraine-separatists-declare-independence-201451219375613219.html (pristupljeno 02.07.2014. godine)28 http://www.bbc.com/news/world-europe-26410431 (pristupljeno 30.06.2014. godine)


3. Terorističke ili paramilitarne grupe

Pojava paramilitarnih formacija ili terorističkih grupa u Ukrajini imala bi snažno zapaljivo dejstvo na odnose između dve zajednice i bila bi vesnik nevolje.

Još u februaru je AFP preneo snimak Dmitra Jaroša, vođe ekstremno desne grupe “Desni sektor” koji objašnjava kako je Desni sektor protiv pri-stupanja Ukrajine Evropskoj uniji (zato što je ona birokratsko čudovište koje ljudima nameće antihrišćanska i antinacionalistička pravila), ali i objašnja-va da su se njihovi borci već dokazali u prolivanju krvi u ulici Gruševski29. Navodi da oni znaju kako da se bore, da su Ukrajinci bili najbolji vojnici u SSSR i poručuje Rusima da ne intervenišu u Ukrajini, jer će biti poraženi.30 Proruske naoružane snage koje nisu imale nikakva obeležja bile su glavni akteri krize na Krimu do aneksije. Takođe, na Istoku Ukrajine proruski pobu-njenici zauzimali su zgrade ukrajinske administracije u Lugansku, Harkovu, Donjecku i drugim gradovima, da bi kasnije učestvovali u žestokim borbama sa ukrajinskim snagama bezbednosti. Na Krimu su proruske naoružane snage zauzele aerodrom u Simferopolju 11. Marta31, a do 26. Marta svih 193 vojnih baza na Krimu. Na istoku ordinira paramilitarna kozačka jedinica koja sebe naziva “vučijih sto”. Kažu da se neće vraćati u Rusiju dok ne pokore Ukrajinu ili poginu na putu ka tom cilju.32

4. Promena odnosa snaga

Ukoliko se Ukrajina značajno brže i bolje ekonomski oporavi nego Ru-sija ili ako Ukrajina stekne moćne saveznike dok se Rusija nađe u izolova-nom položaju, ili ako Rusija počne da se boji da će joj neprekidni pogranični ratovi držati vojsku zauzetom u budućnosti, Rusi mogu početi da razmišljaju o preventivnoj akciji protiv Ukrajine.

Ovaj četvrti indikator je prvi uočen i doveo je do pojave ostala tri. Kao što sam naveo na početku, Ukrajinska kriza je počela Janukovičevim odbaci-vanjem trgovinskog sporazuma sa EU i približavanjem Rusiji. Protesti koji su usledili bili su usmereni protiv Janukoviča i, između ostalog, njegove proru-

29 Poprište žestokih sukoba između demonstranata i policije u januaru 2014. godine. http://en.itar-tass.com/world/716231 (pristupljeno 30.06.2014. godine)30 https://www.youtube.com/watch?v=8jyxq6YLLKg (pristupljeno 30.06.2014. godine)31 http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=03&dd=11&nav_id=822296 (pristupljeno 30.06.2014. godine)32 http://time.com/95898/wolves-hundred-ukraine-russia-cossack/ (pristupljeno 30.06.2014. godine)


ske politike. U takvim okolnostima do izražaja je počeo da dolazi anti-ruski sentiment, odnosno da se sve jače ispoljava ukrajnski nacionalizam.

Povrh toga, Rusija je ostala izolovana u svom pogledu na krizu u Ukra-jini i njeno tumačenje. Dok su Evropska unija i SAD na proteste gledali kao legitimne i demokratske, Rusija ih je posmatrala kao terorističke i neustavne. Posle bekstva Janukoviča u Rusiju i dolaska, između ostalih, nacionalista na vlast u Kijevu, Rusi su se pribojavali da bi se se njihova prednost u odnosu snaga mogla promeniti u budućnosti, posebno uz ekonomsku pomoć Zapada Ukrajini. Takva bojazan je Rusiju navela na preemptivnu akciju koja je dovela do proglašenja nezavisnosti Krima, Donjecke, Luganske i Harkovske oblasti. Rusija je, takođe, reagovala aneksijom Krima i odlukom Ruske Dume kojom je predsedniku Putinu omogućeno da pošalje vojsku Rusije u Ukrajinu.

Zaključak

Dvadesetjednu godinu posle objavljivanja Pozenovog teksta, tvrdim da njegovo objašenjenje i dalje stoji. Povrh toga, teorija o bezbednosnoj dilemi još uvek ima jak eksplanatorni potencijal kada su u pitanju etnički sukobi, po-sebno u situaciji kada su urušene najviše institucije vlasti. Možemo uočiti tri od četiri Pozenova indikatora za krizu u Ukrajini i do sukoba je zaista došlo, dok je činjenica da nije došlo derusifikacije vojske Ukrajine donela prevagu ruskoj strani na početku sukoba.

Prvo, Rusija se osetila izolovanom po pitanju dešavanja u Ukrajini, dok je nova vlast u Kijevu dobila veliku podršku i finansijsku pomoć iz EU i SAD. Na duži rok takav odnos snaga mogao bi da utiče na smanjenje nadmo-ći koju Rusija ima u odnosu na Ukrajinu.

Drugo, denuklearizacija Ukrajine je Ukrajince ostavila bez mogućnosti da odvrate potencijalni ruski napad. Umesto toga Ukrajincima je ostalo da se oslone na nacionalizam kao glavni izvor motivacije u potencijalnom sukobu sa Rusima. Bujanje ukrajinskog nacionalizma u situaciji urušenog poretka i učešće ukrajinskih nacionalista u novoj vladi, posebno u ministarstvu odbra-ne, bili su signali zabrinutost Rusima koji su tražili nezavisnost, ali i za Rusiju koja je podržala težnje svog naroda, okupirala i anektirala Krim.

Treće, pojava naoružanih bandi na obe strane, od protesta u Kijevu do vojnika u “neobeleženim uniformama” u punoj ratnoj opremi na Krimu i na jugoistoku Ukrajine značila je da je prostora za mirno rešenje i sprečavanje sukoba sve manje. Iako je svaka strana tvrdila da želi samo da zaštiti svoju zajednicu, svaka nova pojava tih “zaštitnika” činila je da se druga strana ose-ća manje bezbednom i da stremi da se još više zaštiti, čineći obe strane menje bezbednim, a mir fragilnim i teško ostvarivim.


Derusifikacija ukrajinske vojske se nije dogodila, pa četvrti indikator nije uočen. Veliki broj ruskih vojnika u ukrajinskoj vojsci, koji su stacionirani u sredinama u kome je živi većinski rusko stanovništvo, značajno doprineo ruskoj prevazi na početku sukoba.

Ukrajinska kriza nažalost još uvek nije završena. Kada i na koji način će se to dogoditi danas je teško predvideti i to pitanje ne ulazi u domen ovog rada. Ono što je za ovaj rad važno jeste da Pozenovo objašnjenje još uvek stoji i da dokazuje da su Pozenova predviđanja u vezi sa budućim sukobima Rusa i Ukrajinaca pokazala kao tačna.

Literatura

Posen, Barry R. (1993) “The Security Dilemma and Ethnic Conflict” in Survival. Vol 35, no. 1, Spring 1993. str. 27-47.

Dixit, Avinash i Susan Skeath (2004) Games Of Strategies. New York: W. W. Norton & Company. (2. izdanje).

Herz, John H. (1959) Political Realism and Political Idealism. Chicago: University of Chicago Press.

Horowitz, Donald L. (1985) Ethnic Groups in Conflict. Berkley: University of California Press.

Internet stranice

http://bioprepwatch.com http://csis.org http://en.itar-tass.com http://eng.kremlin.ru http://en.svoboda.org.ua http://mvs.gov.ua http://nationalismwatch.com http://photo.ukrinform.ua http://rt.com http://time.com http://www.aljazeera.com http://www.b92.net http://www.bbc.com http://www.cnn.com http://www.diploweb.com http://www.rferl.org http://www.rts.rs


http://www.un.org https://news.vice.com https://www.youtube.com

Матеј Савић1

Прегледни научни рад UDK 341.1/.8:32

doi 10.7251/POL1408069S

СУВЕРЕНОСТ ДРЖАВА ИЗМЕЂУ КРИЗЕ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА И САВРЕМЕНЕ

ПОЛИТИЧКЕ РЕАЛНОСТИ

STATE SOVEREIGNTY BETWEEN THE CRISIS OF INTERNATIONAL LAW AND CONTEMPORARY POLITICAL

REALITY

Abstract: From Boden’s understanding of state government as sovereign, i.e. the highest, independent, continuous and indivisible, law, society and the state with its most important quality - the sovereignty of the state government to date have undergone major changes. The sovereignty of the state government and the independence of the state, per se is increasingly more relative phenomenon, from both, the internal and external aspects. The international community as a whole, international law and the will of the stakeholders in the international relations have a growing impact on the internal life of the state, while the state and its authority in the doctrine is attributed with the special qualities such as efficiency, legality, legitimacy, democracy ect.. The political reality is that the doctrine of sovereignty is increasingly associated with the special - exclusive resources and capabilities of certain countries and not to the quality of government, elements of the state, or the will of the people. However, question of state sovereignty is much more than a basic aggregate resource evaluation and simple deregulation, because without a healthy nation-state and its sovereignty internationally recognized system of coordination, or any rightfully supranational order that each state inter se could create, can not exist.

Keywords: state, sovereignty, integration, international law, foreign policy, contemporarity, legal consciousness, crisis.

1 Виши асистент из области Међународног јавног права на Факултету политичких на-ука, Универзитета у Бањој Луци

70 Матеј Савић: Сувереност држава између кризе међународног права и...

Апстракт: Од Боденовог схватања државне власти као сувере-не, тј. највише, самосталне, непрекидне и недјељиве, право, друштво и држава са својим најбитнијим квалитетом – сувереношћу државне власти, до данас су прошли кроз великe промјене. Сувереност државне власти и независност држава, јe све више релативан феномен, како из унутрашњег, тако и са спољашњег аспекта. Међународна заједница у цјелини, међународно право и воља заинтересованих субјеката међуна-родних односа имају све већи утицај на унутрашњи живот државе, док се држави и њеној власти у доктрини приписују посебни квалитети као што су ефективност, легалност, легитимност, демократичност итд. Савремена политичка реалност је таква да се у доктрини све чешће сувереност доводи у везу са посебним – ексклузивним ресурсима и капа-цитетима одређених држава, а не са квалитетом власти, елементима државе, или пак, вољом народа. Међутим, државна сувереност пред-ставља много више од основне агрегатне процјене ресурса и просте дерегулације, јер без здраве државне организације и њеног суверените-та не може постојати, данас међународно прихваћен систем коорди-нације, нити било какав супранационални суверенитет, или пак општи правни поредак, који би државе међусобно могле успоставити.

Кључне ријечи: држава, сувереност, интеграција, међународно право, спољна политика, савременост, правна свијест, криза

1. ТЕОРИЈСКА РАЗМАТРАЊА ДРЖАВЕ И СУВЕРЕНИТЕТА

Сматра се да „зачетке теорије о суверености државне власти не-сумњиво можемо наћи још у Аристотеловом појму аутаркије“.2 Међу-тим, „када је у другој половини XVI столећа обелодањено да је тежиште модерне државе у њеној власти, јавила се потреба за новом правном тео-ријом. Такву теорију је дао истакнути француски правник тог доба Жан Боден (Jean Bodin). Државна власт је суверена, тј. виша према подани-цима и невезана законима. Она је самостална, непрекидна и недељи-ва“.3 Према овом схватању, самосталност суверене власти је двострука: 2 Појам аутаркије обухватао је особине државне власти - независност и самосталност, које ми изражавамо појмом суверености, како то наводи Г. Вукадиновић у Теорија др-жаве и права 1, Нови Сад, 2006, стр. 35.3 Е. В. Спекторски, Држава и њен живот, Београд, 2000. стр. 82, при чему Г. Вука-диновић у цит. дј., стр. 35, наводи да је његово схватање о суверености настало посма-


спољашња и унутрашња. Спољашња самосталност значи да суверена власт није у вазалној зависности од друге државе и да, у складу с тим независно ствара домицијелно позитивно право. Унутрашња самостал-ност се огледа у независности власти и њених поданика којима она запо-виједа. Непрекидност се састоји у томе што суверена власт остаје иста, мада се њени носиоци мијењају или умиру.4 Недјељивост значи да сви државни органи добијају своју надлежност од суверене власти. Управо стога, сматра се да се тек у XVI вијеку јавља цјеловито учење о суве-рености као посебној и битној карактеристици државне власти. “Раз-лог за непостојање такве теорије у старом веку немачки теоретичар Г. Јелинек (Georg Jelinnek), с правом, налази у чињеници да држава није имала никакву супарничку силу против које би се тај појам могао из-градити.“5 Наиме, унутар феудалног друштва долази до наглог развоја грађанских друштвених односа који су захтевали шире и слободније просторне оквире, а то је у том периоду било могуће само компромисом - стварањем апсолутне монархије са монархом као сувереном. Боден, својим учењем о суверености, које је настало из посматрања тадашње праксе, представља реалног идеолога и градитеља француске апсолутне монархије. „С обзиром на схватање да је сувереност недељива, апсолут-на и правно неограничена, он је сматрао да је најбољи облик владавине монархија“.6

трањем и уопштавањем стварне праксе француске државе. При овоме, Д. Врбан, Др-жава и право, Загреб, 2003. стр. 30., истиче да „није случајно да се идеја суверенитета појавила управо у 16. ст. те да је потекла од француских писаца. Наиме, изнимне су повијесне прилике у тој и у другим еуропским земљама придонијеле да је мисао о вр-ховној и неограниченој државној власти сазрела у то доба и била поступно све више прихваћена. Иако тај концепт није био познат у антици и раному средњевјековљу, а није био ни у складу са замисли заједнице кршћанских народа, он се сасвим погодно уклопио у нове међународне околности. Радило се о стварању националних држава које су биле не више заједнице вјерника или особа везаних персоналном лојалношћу према суверену, него териториј на којему сви становници потпадају под једну власт. Суверенитет се послије надовезује и на апсолутизам, који брани Хобс. Управо је такво схваћање суверенитета изазвало и највише отпора. Зато је прихваћање идеје суверене власти, захтијевало и становиту концепцију легитимитета.“4 У старој француској монархији та је непрекидност изражавана формулом: „le roi est mort, vive le roi; краљ је умро, живео краљ“, како то наводи Е. В. Спекторски у цит. дј., стр. 825 „Тек на крају средњег века државна власт јача и осамостаљује се у односу на црк-ву, крупну феудалну властелу, Свето римско царство на западу и градске корпорације. Овим разлозима треба додати и специфичности тренутка у коме се јавила Боденова теорија о суверености.“Цит. према, Г. Вукадиновић, Теорија државе и права 1, Нови Сад, 2006. стр.35-36.6 Г. Вукадиновић, цит. дј., стр.35-36.


У XVIII вијеку “републиканац Русо је прихватио теорију монархи-сте Бодена, само с том разликом што је уместо краљевске суверености прогласио народну сувереност.“7 Као и највећи број представника тзв. класичне теорије суверености, Жан Жак Русо (Jean - Jacques Rousseau) сувереност схвата као највишу власт у организованом политичком тије-лу. Као један од најзначајнијих представника теорије друштвеног угово-ра, Русо, „овакву највишу власт не даје владару или неком другом посеб-ном телу, већ политичком телу, друштву у целини“8. Народ као цјелина је суверен, народ друштвеним уговором добија „неограничену власт над свим његовим члановима; то је та иста власт која, руковођена општом вољом, носи назив сувереност“.9 Она, дакле, није ништа друго до „вр-шење опште воље“.10 Сматра се да се „у Русоовој теорији народ као носи-лац суверенитета не јавља апстрактно као неки метафизички субјект.“11 Суверен је, за Русоа, скуп појединаца, организованих у колектив који се руководи општом вољом. Стога, „појединац спонтано препознаје колек-тивни интерес грађана који постоји упоредо са егоистичним интересима сваког појединца“12 и својом вољом прихвата обавезу да поштује исти. Такође, грађани се увек налазе истовремено у два различита положаја, имају другачија својства зависно од становишта са којег се посматрају. Са становишта појединаца, грађани се јављају као поданици потчињени сувереној власти; а са становишта целине, сваки појединац се јавља као суверен .“13 Као што се може видјети, Русо потпуно и досљедно стоји на концепцији недјељиве народне суверености, тј. друштвеног уговора, на основу којег је грађанско друштво неприкосновени носилац тзв. грађан-ског суверенитета. Иако се сматра да је ова концепција постојала и прије Русоа, „Русоово схватање се од свих досадашњих разликује по томе што је он сматрао да народ није само носилац суверенитета и његов извор, него је неопходно да сам народ у потпуности врши суверену власт. Није, дакле, могуће никаквим актом пренети вршење суверене власти на вла-дара или неке посебне народне представнике“.14

Такође, у одређеном броју дјела истиче се да се „сматра да је Хобс (Thomas Hobbes) дао најпотпунију теорију о државном суверенитету. Наиме, он је основу за постојање суверености налазио у иманентној људ-7 Е. В. Спекторски цит. дј.,, стр. 83.8 Исто, стр. 36.9 Ж. Ж. Русо, Друштвени уговор, Београд, 1949, стр.28.10 Исто, стр.24.11 Шире в. исто12 Н. Кецмановић, Политика, држава и моћ, Београд, 2010. стр. 123.13 Г. Вукадиновић, цит. дј., стр.37.14 Исто, стр.38


ској природи, у непомирљивим психолошким законима који су резултат историјских појава и чињенице да је човјек човјеку вук – Homo homini lupus est и да се без организоване апсолутне власти државе друштво претвара у рат свих против свију“.15 Тако, успостављање државе, као и очување државно-правног поретка представља друштвену неопходност и, слиједом тога, апсолутна власт суверене државе, према њему мора бити загарантована. Хобсова теорија друштвеног уговора истиче неоп-ходност успостављања апсолутне власти, „јавног мача који пресеца све спорове и води општем смиривању.“16 С друге стране, учење енглеског философа Џ. Лока (John Locke) које представља основу идеја либера-лизма и конституционализма у праву, политици и економији супротно је Хобсовој философији. У дјелу „Две расправе о влади“ – Two Treatises of Government, Лок природно стање – state of nature не дефинише као ратно стање, прије свега зато што људска природа није егоистичка него је рационална. Према томе, у природном стању влада природни закон – law of nature који је истовјетан разуму. У природном стању влада пот-пуна слобода и савршена једнакост и по природном закону свако је свој властити судија и извршилац.17 Тако је граница политичке власти, на пр-вом мјесту постављена природним законом, затим односима повјерења и утврђеном сагласношћу оних над којима се влада. Стога је потреб-на ограничена власт државе која не тиранише своје поданике – чланове друштва.18 На тај начин долази и до реализације концепта релативне и подјељене власти, уз Локово фундаментално право својине –fundamental law of property које прокламује привредну слободу и приватно влас-ништво, при чему су грађани, приватни власници, заправо носиоци су-веренитета.

Надаље, за питање суверенитета значајно је и учење И. Канта (Imanuel Kant), који је под утицајем просвјетитељства и Русоових идеја, природно стање дефинисао као стање насиља, пуке самовоље и бесправ-ности у коме нема компетентног судије, да у случају спора, изрекне пра-вомоћну пресуду.19 Према томе из таквог стања бесправности се мора 15 М. Бартош, Међународно јавно право, Београд, 1954, стр. 270-271.16 Т. Хобс, Левијатан, Београд, 1961. стр. 111. и 151.17 J. Locke, Two Treatises of Government, II, p. 19.18 „Законодавна власт је, по Локу, основна и највиша. Пошто је природни закон основ-на норма за све људе, он је то и за законодавну власт. Тиме је Лок природно право, као рационално право, поставио изнад државе.“ Надаље, „од законодавне власти Лок раз-ликује и одваја извршну власт у држави... која осигурава поштовање закона изнутра. Лок замишља још једну власт коју назива природном или федеративном.“ Шире в. Љ. Тадић, Филозофија права, Београд, 1996. стр. 75.19 Исто, стр. 102.


изаћи, како би се ступило у грађанско стање, тј. „стање појединаца у међусобном односу.“20 Појам државе у Кантовој филозофији схваћен је као илузорна општост у којој се слој приватних власника осамостаљује у односу на све остале као владајућа класа. У том смислу, држава грађан-ског друштва је изграђена од појединаца који су власници и образовани и на тај начин своји властити господари. Акценат суверености је по-стављен на грађанско друштво, гдје само појединци који су на тај начин еманциповани имају својство грађанина и само, као такви могу бити но-сиоци грађанског суверенитета. „Кант је, такође, у општим појмовима скицирао механизам који ће покренути човечанство ка вишем нивоу ра-ционалности који ће репрезентовати либералне институције.“21 На дру-гој страни, Хегел (Georg Wilhelm Friedrich Hegel), у својој филозофији права даје заокружену теорију апсолутног државног суверенитета, не-гирајући грађански суверенитет и супротстављајући му једино државну сувереност. Нема сумње да је Хегелова философија у свом политичком облику била и антилиберална и антидемократска. Хегел је оправдао др-жаву као државу, чак је „уздигао на пиједестал божанске моћи(премда, вероватно, само у пантеистичком смислу). Њему је сметао либерализам који државу узима само као пуко средство за циљеве грађанског друштва и његовог егоистичног принципа.22 У том смислу, Хегел је, супротно Ру-соу, сматрао да „природа државе не почива у уговорном односу, било да се држава схвата као уговор свих са свима, било као уговор тих свију са владаоцем и владом.“23 Држава, према њему, као највиши ауторитет представља заштитника приватне својине, међутим, за остварење виших циљева држава може захтјевати жртвовање како имовине, тако и живота.

Као што можемо и примјетити, теорије о суверенитету, још од Бо-дена, па до данас осцилирале су између апсолутног суверенитета власти, тј. државе, народног суверенитета и грађанског друштва, демократских вриједности и слобода, до неприкосновености приватног власништва, конституционализма, либералне демократије, те правне државе – упо-редо са доктрином развијали су се inter se држава, право и друштво, уопште у процесима који су међусобно били условљени. Тако, поједно-стављено речено, дуги низ година, радило се о односу либералне правне државе која се противи апсолутистичкој полицијској држави, гдје се питање суверенитета потпуно актуализује.24 У том сукобу, либерално 20 Шире в. И. Кант, Метафизика чудоређа, Сарајево, 1967. стр. 118.21 Ф. Фукујама, Крај историје и последњи човек, Подгорица, 2002. стр. 82.22 Шире в. исто, стр. 115.23 Г. В. Ф. Хегел, Основне црте филозофије права, Сарајево, 1964. стр. 82.24 „Основне принципе либералне државе формулисали су Лок (Locke) у Енглеској,


грађанство је увијек показивало изразити таленат при поистовјећивању својих класних интереса са општим интересима и идентификовању своје (врсте) државе, напросто са државом. С тим у вези, Ф. Нојман (Franz Neumann) истиче како је либерално грађанство „само своју држа-ву називало правном државом, свим другим државама које не одговарају његовим захтјевима одрицало је правни карактер, а све друге државе је сматрало неправним државама, деспотијама.“25 И овдје се може примје-тити константна дилема, у вези легитимације основног носиоца суве-ренитета (појединац-друштво-држава) и правне регулисаности власти и постојања поретка (правна држава), али и питање суверенитета у међу-народном смислу (између држава).

У том смислу, истиче се да нпр., по једнима, сувереност представља конкретну чињеницу која извире из међусобних односа појединих др-жава, док, по мишљењу других, основ државног суверенитета лежи у темељу формирања и постојања државе, а не у међународном праву. Међутим, природно рационално право се с разлогом прво јавило у тео-рији међународног права, с тим у вези и стоје тезе о суверености држава inter se, тј. идеје о тзв. вањском суверенитету. Како то примјећује Љ. Тадић, „проблеми рата и мира, окупација и репресалија, проблеми пло-видбе и слободе мора у свеопштој експанзији и борби за моћ и превласт посебних (националних) држава поставили су у средиште пажње упра-во могућност самоспоразумијевања које прекорачује државне границе и националне разлике.26 За сувереност се најчешће каже да је то битно својство државне власти које значи да је државна власт врховна власт. Да је држава суверена – то значи да је државни поредак поредак изнад кога нема вишег поретка, а једини поредак који би се могао признати као виши од државноправног поретка јесте међународноправни поре-дак. Стога се питање да ли је држава суверена или пак није, поклапа са питањем да ли је међународно право поредак виши од државног, или пак није.27 Слиједом наведеног, неопходно је, у вези државног суверенитета, споменути стајалиште Х. Келзена (Hans Kelsen), јер он сувереност схва-та на изразито специфичан начин. „У својим схватањима о суверености Келзен полази од става да поставка да је држава суверена представља посљедицу плуралистичке теорије која одбија да схвати међународно

Монтескје (Montesquieu) у Француској и Кант (Kant)у Немачкој. Најважнији међу тим принципима је свакако принцип поделе власти између законодавне, управне и судске власти.“ Шире в. Љ. Тадић, цит. дј., стр. 237.25 F. Neumann, Rechtsstaat, Gewaltenteilung und Sozialismus, Frankfurt, 1978. p. 125.26 Шире в. Љ. Тадић, цит. дј. стр. 66.27 Шире в. С. Савић, Основе права, Бања Лука, 2005. стр. 35.


право као правни поредак изнад држава и њихових правних поредака.“28 У својој теоријској анализи Келзен, стављајући на прво мјесто норма-тивни поредак, те дајући примат међународном праву над државним наглашава да „стварна моћ приморавања других на извесно понашање није довољна да се конституише власт... Појединац који је власт или који има власт мора да је добио право издавања обавезних заповијести... Так-во право, или моћ појединцу може додјелити само нормтивни поредак. Стога је власт, у првом реду карактеристика нормативног поретка. Само нормативни поредак може бити суверен.“29 Заправо, према њему, нор-мативни поредак је основа врховне власти и у том смислу је носилац суверености.

Дакле, већина писаца сувереном влашћу дефинише ону државну власт која је „врховна изнутра, а независна према ван“.30 Слиједом на-веденог, нагласак се ставља на дуалитет, гдје се сувереност дефинише двоструко, у унутрашњем и у вањском смислу, „тј. с обзиром на саму политичку заједницу и с обзиром на друге државе“.31 Тако је и Х. Хе-лер (Hermann Heller) замислио модерну, суверену националну државу као „споља и изнутра аутономну јединицу власти која одржава своју ефикасност сопственим снагама, и чија су територија и особље јасно ограничени.“32 Према њему држава је „суверена јединица одлучивања и дјеловања која је за то овлашћена од стране субјеката којима влада.“33 С друге стране, неолиберална политичка анализа, свакако се супротставља оваквим обновљеним предлозима за увођење јаког и рационалистичког етатизма. Уз помоћ теорија плурализма које су дуго доминирале међу англо-саксонским ауторима држава је разматрана као укупан збир реф-лекса и резултанти одређених социјеталних центара акције.34

Сматра се да је сувереност, прије свега, правни појам, што „упућује на то да не постоје правна ограничења за (вршење) власти. Међутим, с обзиром на начело учинковитости које је важно у међународном праву,

28 С. Савић, цит. дј. стр. 35.29 Х. Келзен, Општа теорија права и државе, Београд, 1951. стр. 448.30 Д. Врбан, цит. дј., стр. 29. при чему је интересантно изнијети став арбитра Макса Хубера који је изнесен у арбитражној пресуди из 1928. године у парници Оток Палмас (Низоземска/САД) који помиње В. Ђ. Деган у Међународно право, Ријека, 2000. стр. 557, гдје се каже: “Сувереност у односима између држава значи неовисност. Неовис-ност у односу на неки дио глобуса јесте право вршења на томе простору функција др-жаве уз искључење било које друге државе.“31 Д. Врбан, цит. дј., стр.29.32 Шире в. H. Heller, Staatslehre 6., Tubingen, 1983. p. 142.33 H. Heller, цит. дј. p.278.34 Шире в. К. Офе Модерност и држава, Београд, 1999. стр. 96.


захтијева се да вршење власти буде стварно, тј. да нека држава има кон-тролу над својим границама и да може, по потреби, примијенити силу за одржавање свога правног поретка“.35 Многи аутори истичу да „пи-тање суверенитета треба сагледати, не само с ужега државноправнога гледишта него и са гледишта политичке збиље и стварних друштвених односа“. Управо због овога „критичари тога појма наглашавају релатив-ност суверенитета државе гледе унутрашњих односа између јавне вла-сти и цивилнога друштва те с гледишта сувременога развоја међународ-них односа“.36 Тако се често истиче да данас државну власт не можемо посматрати као неограничену, нити у правном нити у фактичком смислу. Овакво схватање је исправно управо због тога што се „демократско об-ликовање политичких заједница супротставља идеји суверене и свемоћ-не власти“.37 Модерна друштва осуђена су да се ослањају искључиво на вољу народа. Универзално, слободно и једнако право гласа одраслих предодређује постојање грађанског суверенитета, ограничавајући, тако свемоћ власти. Воља народа је покретач државе либералне демократије, „онако како проистиче из једнаких и слободних права партиципације када се ради о основи њиховог сопственог оправдања, односно као на коначан агенс и подстицај за доношење колективно обавезујућих одлу-ка.“38 На тај начин, тзв. демократски суверенитет, данас формира др-жавну политику и дефинише карактер норми државно-правног поретка. Нећемо погријешити и ако, у овом случају, кажемо да је у питању из-вођење (деривација) суверенитета од народа, тј. грађанства до власти, односно државних институција. Тако, апсорбција народне – демократске иницијативе у политичкој вољи (власти), кроз парламент даје за резултат ступање на снагу и важење општих правних норми, које бивају на зако-нит начин инкорпориране у позитивно право државе.39 У оваквој корела-цији (народ-политика-власт-норма), гдје је сувереност један апстрактан квалитет, истовремено се обезбјеђује како легалитет, тако и легитимитет и правних прописа, али и власти која их доноси. Ипак, данас у државама XXI вијека постоји и супротан процес гдје се у доношењу одлука заоби-лази не само народ, већ и парламент као државна институција, о чему ће касније бити више ријечи.

35 Исто, стр.30.36 Д. Врбан, цит. дј., стр.32, при чему аутор наводи V.J. Maritain, Čovjek i država, Zagreb, 1992, стр.41-61.37 Исто38 К. Офе, цит. дј. стр. 134.39 Шире в. С. Савић, Важење и ефикасност права, позитивитет права и ступање на снагу правних аката, Правна ријеч, 35/13, Бања Лука, стр 31. до 46.


С друге стране, ако сувереност посматрамо са вањског аспекта, др-жава се непосредно релативизује, у складу са супрематијом међународ-ног права и његових обавезујућих норми – ius cogens. Према овоме, иако не постоји међународни институционални суверен, тј. највиша глобална власт, универзални нормативно-правни поредак је носилац суверености, самим тим што обавезује државе као субјекте међународног права. Како је то нагласио и Х. Келзен, општи нормативни поредак је основа свих (правних) овлаштења и он обавезује све, а власт је, према томе, само производ нормативног поретка.40 Поједностављено, то значи да држа-ве, заправо представљају карактеристику међународно-правног поретка из ког и деривирају своје право на (једнаку) сувереност и независност. Такође, морамо запазити да „све већа међуовисност држава у најразли-читијим облицима, почевши од трговачких и финансијских односа па до успоставе механизма колективне сигурности (војни савези), дјелује у смјеру релативизирања вањске суверености. У исто вријеме и идеја о међународној заједници, која се у почетку схваћа као узајамност запад-них земаља, односно западнога културног круга или земаља слободне привреде, мијења назоре о неовисности држава.“41

Данас смо свједоци поступног процеса десуверенизације држав-не власти (како грађанске тако и тоталитарне суверености) и то на пр-вом мјесту у тржишном смислу, гдје долази до „сучељавања приватних интереса, који су постали јавно релевантни, тј. посредовани државом и односима међу државама.“42 Ти приватни интереси у атмосфери тзв. слободне конкуренције већ превазилазе капацитете немалог броја др-жава, а тиме и потребу за координацију, или пак посредовање. Стога се идеје транснационалог концепта све више актуелизују, што одговара глобалном тржишту и мултинационалним корпорацијама, које у држави проналазе само баријере за остварење својих интереса и слободу проме-та (кретања) капитала. Међутим, савремене тенденције нису тако про-сте и једнозначне, јер држава у XXI вијеку, свакако захтјева разматрање питања суверености у много сложенијем и не само теоријском облику о чему ће бити ријечи у сљедећем поглављу.

2. КРИЗА МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА И САВРЕМЕНA ПОЛИТИЧКА РЕАЛНОСТ

Поред три елемента државе, те поимања њих као основних, у ли-тератури се, већ дуги низ година покушава, у складу са духом времена, 40 Исто,41 Исто, стр.35.42 Исто, стр 245.


дефинисати квалитативна димензија државне структуре. На тај начин се, још од периода ренесансе, наводе и неки додатни елементи. Тако, Ж. Боден (Jean Bodin) у дјелу Шест књига о републици из 1576. годи-не уводи појам „суверенитета као власти која је изнад права и припада суверену - владару, који представља извор права, те прокламује начело једнакости суверена без обзира на моћ државе чији је суверен.“43 Опште је познато да се у контексту овог дјела, најчешће спомиње суверенитет, односно апсолутна независност као пресудни доказ државности, како унутрашње, тако и вањске.44Аналогија са савременим поретком у међу-народноправном смислу, видљива је у димензији независности држава, која је прихваћена као један од атрибута суверенитета, и то у погледу његовог дејства према спољним субјектима.45 Без суверене државе не би било ни међународног права. Међутим, данас би држава без међународ-ноправног поретка лако могла нестати, при чему не постоје гаранције да се то, pro futuro, неће и догодити. Иако су многе државе своје прерога-тиве интегрисале у интеграциону димензију међународне заједнице, оне се нису одрекле свога суверенитета, који, још увијек, и у смислу међуна-родног права, можемо одредити као атрибуцију савремене државности.

На основу наведеног, може се закључити да „проблем суверените-та, још из доба апсолутистичких држава, када су га буржоаска схватања, већ у крилу феудалног државног уређења, формирала као начело, преко револуционарних схватања Русоовог Друштвеног уговора, Декларације права човјека и грађанина и пројекта Декларације међународног права, велике Француске револуције, многобројних гледишта писаца XIX и XX вијека, међународних аката тога доба, остаје до данас једно од основ-них питања међународног права“.46 Такође, тако савремена, а рођена, још у периоду XVIII и XIX вијека, Кантова („О трајном миру“ – Zum ewigen Frieden) идеја о интегрисању европских држава, на први поглед се налази у изразитом раскораку између суверености држава и поретка који је Џ. Бентам (Jeremy Bentham), давне 1879. године дефинисао као међународно јавно право. Међутим, ријеч је о супротном односу – из-разите складности. Интеграција, тј. придруживање, штавише, налази се у корелацији са интернационализмом, односно међународношћу. Прав-

43 J. Bodin, Le six livres de la republique, Paris, 1576. I p. 8.44 С тим што су се суверени тога времена, у складу са теоријом апсолутног сувере-нитета, готово сви (они довољно моћни) проглашавали господарима свијета, тако да је државност према вани, у највећем броју случајева доказивана директним сукобља-вањем.45 Шире в. Р. Етински, Међународно јавно право, Нови Сад, 2010, стр. 115.46 О. Мандић и С. Сокол, Држава, Загреб, 1977, стр.107


ни поредак који је успостављен на међународном плану и јесте, између осталог интегративног карактера, заснован на једнакости, равноправно-сти, добровољности, поступања у доброј вјери-bone fides, итд. Заправо, савремена интеграција држава inter se, према нашем мишљењу једино је и могућа на основу примјене и даље изградње правила међународ-ног права, у складу са универзалним вриједностима, али и партикулар-ним гаранцијама. С тим у вези, Ђ. Тасић47 наглашава да је „међународна заједница, по својим конститутивним елементима, предодређена да по-стане универзална и да омогући настанак солидарности народа, али је и обележена врло озбиљним недостацима.“48 Ти недостаци, с обзиром на интензитет савременог међународног живота и свеобухватности промје-на међународне правне свијести, у првим деценијама XXI вијека су јако изражени. Они представљају све већи проблем једном новом, савреме-ном и ширем друштву, које данас не познаје потпуну правну сигурност. „Међународна свест и институције нису ишле у корак са развојем еко-номске размене, јавне или приватне, са новим условима међународног живота, интересима народа.“49 Надаље, стварност је постала сложенија са кризом државно-правног поретка и хладноратовском злоупотребом права у политичке сврхе50, те пост-хладноратовским дисбалансом прет-ходне злоупотребе, јер је преостала (само) једна осовина моћи у облику САД која је злоупотребу међународног права максимализовала. Такође, развојем дискурса као што су антиетатизам, глобализам и глобализација, 47 Мисао, идеја и вриједности дјела Ђ. Тасића у XXI вијеку су изразито актуелне и, за међународно право, можда и значајније од већине савремених радова које можемо пронаћи у актуелном дискурсу међу српским ауторима. Иако је живио и писао, давно, између два свјетска рата и како то наглашава М. Милојевић „деловао у време јако из-раженог партикуларизма, Тасић је свет посматрао као недељиву целину упркос свим различитостима...“, при чему су „Тасићеве идеје о организовању Европе данас посеб-но актуелне...“ док“...Тасићево залагање за интернационализам као израз јединства и солидарности народа и држава вреди данас више него икад раније...“. Шире в. М. Ми-лојевић, Интернационализам и пацифизам Ђорђа Тасића, Београд, 2002., стр. 22. и 23. 48 Шире в. Ђ. Тасић, Међународна правна свест, Београд, 2002. стр. 31.49 Ђ. Тасић, цит. дј., стр. 31.50 Још од настанка војних савеза средином ХХ вијека и блоковске подјеле и једна и друга страна – НАТО пакт и Варшавски савез – предвођена нуклеарним силама запо-чела је праксу релативизације Повеље ОУН и оружано је дјеловала на територијама других држава. Употреба војне силе и кршење међународног права готово да је била еквивалентна пракса између САД и СССР. Примјери кроз које можемо сагледати овај међународноправни парадокс су рат у Кореји, од 1950. до 1953. године, Војно ангажо-вање (агресија) САД у Вијетнаму од 1955. до 1975. године, Иранско-Ирачки рат 1980. године, интервенције Сједињених држава у Латинској Америци, Совјетско дјеловање у Мађарској, Чехословачкој и Пољској, инвазија СССР-а на Афганистан 1979. године итд.


постпозитивизам, те транснационализам међународност и међународ-норавни систем координације у англо-саксонској савременој доктрини је међу великим бројем аутора проглашен превазиђеним. У таквој ат-мосфери сувереност држава је препозната као баласт Новом свјетском поретку, а национална држава и уопште држава модерног доба као ар-хаичан феномен који је неопходно превазићи потпуном (де)либерализа-цијом.

Однос међународног права и суверене државе, заправо не пред-ставља проблем, иако се данас у међународној политичкој пракси то че-сто покушава тако представити. Није ријеч, како бисмо могли закључи-ти, о сукобу унутрашњег и међународног права, нити је ријеч о питању међузависности држава која је успостављена међународним уговорима у систему Организације Уједињених Нација. Ријеч је о сукобу који је стално присутан у историји између заједница, цивилизација, ентите-та, организација људи, те држава и има холистички карактер.51 У XXI вијеку он се манифестује у виду сталне борбе за хегемонију, економске доминације, остварења додатне финансијске добити, тоталитету корпо-ративног управљања, војне надмоћи, поједностављено, ради се о јачању моћи државе на уштрб других држава, и то подривањем њиховог сувере-нитета. Међународно право, штавише, регулишући односе између држа-ва, својим правилима све поступке с циљем потчињавања једне државе другој de iure забрањује. На тај начин је и (извршен покушај) уведена правна сигурност у међународним односима Повељом ОУН 1945. го-дине. Ипак, реалност међународног живота се промијенила и због тога се у пост-хладноратовском периоду међународноправне норме и вријед-ности које оне штите све више доводе у питање. Нажалост, не ради се о унапријеђењу, обавезивању на поштовање, механизмима примјене, или пак, активној кодификацији међународног права, већ је процес су-протног смјера. Право се потчињава неконтролисаној политичкој вољи лимитираној само финансијским и технолошким капацитетима. Из тог разлога, Повеља ОУН данас представља сметњу, али истовремено и ос-нову за остварење спољне политике већине земаља западне хемисфере на челу са Сједињеним Америчким Државама. Тамо гдје је то одгова-51 “Шире в. Д. М. Митровић, Држава, право, правда, правници, Београд, 2009. стр. 34. при чему, аутор дефинише појам холизма: „Холистичка идеја је неупоредиво старија од свог номинално модерног порекла и интерпретације. У ствари, она је стара колико и људска мисао, јер су људи свет одувек сматрали целином, коју су са мање или више успеха објашњавали на најразличитије начине.“ Горе наведени сукоб има холистички карактер јер његово поријекло можемо пронаћи у људском духу који, заправо пред-ставља цјелину, тј. „одлику апсолутног света, а не само природе.“ Шире в. у цит. дј. стр 35. G. Simmel, Zur Philosophie der Kunst, Postdam, 1922. p. 46.


рало циљевима Новог свјетског поретка у оркестрацији НАТО савеза, међународна правила су од стране политичког запада (чланица НАТО-а) била круто тумачена и поштована, као што је то, нпр. био случај са ин-вазијом Ирака на Кувајт у августу 1990. године, као протуправним актом по којем, је Савјет безбједности ОУН реаговао невјероватном хитрошћу, док, с друге стране распад СФР Југославије52 и питање територијалног интегритета и чланства те државе у ОУН је до те мјере било релати-визовано да легитимни представници, те, тада још увијек међународ-но признате државе, у мировним преговорима деведесетих година нису могли добити ни адекватну дипломатску етикецију.53 У складу са наве-деним морамо констатовати да је крајем ХХ вијека дошло до значајних промјена у примјени међународног права. Како то наглашава Томас Вајс (Thomas G. Weiss) „две значајне норме међународног права су нестале. Међународно утврђене границе нису више светиња, нити је сецесија не-замислива, као што је досад била.“54

Инструментализација међународноправних правила и утилитари-зација ОУН кроз политику двојаких аршина и недосљедног тумачења норми од стране САД и савезника још је више узела замаха у првим деценијама XXI вијека. Како то истиче О. Рачић, „након што су неколи-ко деценија коегзистирали, не мешајући се у послове оне друге, УН и НАТО, једина респектабилна организација за колективну самоодбрану, почели су након пада Зида да сарађују. Савет безбедности је с времена на време, давао овлашћење НАТО-у да употреби силу којом располаже ради подршке очувању међународног мира и безбедности... вођен тре-нутно најснажнојом државом света, почео је да показује зубе. И то не само у међународним, него и у унутрашњим кризама.“55 Такође, Атлант-52 Такође, сецесија која је по међународном праву протуправан акт, призната је, у слу-чају СФР Југославије као правни основ за стицање државности одцјепљених држава Словеније и Хрватске, које су по кратком поступку признате од стране немалог броја држава западне хемисфере.53 На првом засједању о Југославији у Хагу 1991. године у организацији Европске заје-динце министар спољних послова Словеније, Дмитирј Рупел нагласио је: „Сведоци смо краја Југославије, она је мртва и о томе нема више шта дискутирати.“ Захтевао је енергично да се одмах удаље представници СФР Југославије, окренувши се делега-цији, поставио је питање: „Ко су они, кога они представљају?“ Такође, на пленарном засједању, министар спољних послова СФР Југославије, Будимир Лончар, тотално иг-норисан од стране свих представника, увријеђено је поставио питање: „Не знам у име кога ја говорим.“ Шире в. С. Аврамов, Постхеројски рат запада против Југославије, Ветерник, 1997. стр. 269.54 Шире в. Thomas G. Weiss, The UN and Civil War at the Down of the Twenty First Century – The UN and Civil War, London, 1995. p. 196.55 Шире в. О. Рачић, Уједињене нације између моћи и права, Београд, 2010. стр. 181.


ски пакт, на тај начин може преко својих држава одлучујуће утицати на ставове Савјета безбједности, или пак, парализовати она његова дејства с којима интереси НАТО-а не би били сагласни. Примјер за то су биле поједине одлуке о војним инвазијама пакта на самом крају ХХ и почетку XXI вијека. Дакле, и у Организацији Уједињених Нација и НАТО савезу извршене су значајне промјене и то без формалних измјена и допуна оснивачких уговора на којима почивају. Национални парламенти и воља народа су заобиђени.56 Као што смо већ рекли, међународно право шти-ти државу и њен суверенитет и својим правилима забрањује готово све поступке који су предузети од стране политичког запада крајем ХХ и почетком XXI вијека. Међутим, међународноправни систем и Организа-ција Уједињених Нација у пост-хладноратовском периоду ушли су у јед-ну ризичну и нестабилну фазу, којој тешко да би могле бити пронађене везе са ОУН из 1945. године. Суштински, савремена ОУН не може бити посматрна истовјетно као међународна организација која је формирана у Сан Франциску, ријеч је о, како то наглашава Р. Хигинс (Rosalyn Higgins) „новим Уједињеним нацијама“. 57 Умјесто да је почетком деведесетих година ХХ вијека дошло до „враћања изворним принципима и прила-гођавања Организације lege artis измењеним условима живота, дошло је до покушаја да се Савет безбедности издигне изнад целокупне струк-туре УН и постави као нека врста светске владе, која ствара и намеће своје аутономне норме без икакве контроле, сем сопствене.“58 Савјет безбједности од стране Сједињених Америчких Држава схваћен је као изразито јак међународни орган преко којег је могућа легитимација и реализација циљева садржаних у њиховој спољној политици. С друге стране, ОУН је постављена у незавидан и условљен положај у односу на једини респектабилан и способан војни савез – НАТО пакт.59 У раду ОУН правна логика замјењена је политичким аргументима и флоску-лама, пријетњама, уцјенама, али и насиљем, у којем Савјет безбједно-

56 Шире в. исто, стр. 182.57 R. Higgins, The New United Nations and Former Yugoslavia, International Affairs, vol. 69., no. 3, 1993. p. 469. 58 С. Аврамов, цит. дј. стр. 302. и 303.59 Организација Уједињених Нација је развојем операција за очување, наметање и успостављање мира изашла изван одредаба садржаних у Повељи, исту ствар је учинио и НАТО. Атлантски пакт је своју надлежност и унутрашњу организованост за дјело-вање у међународним односима значајно проширио да је постепено дошло до промје-не природе Пакта, али и суштине његове мисије. Двоструки положај истих утицајних држава – чланица у једној и у другој организацији омогућио је, на посредан начин пре-ношење усвојене политике НАТО савеза у органе ОУН, на првом мјесту у Савјет без-бједности. Шире в. О. Рачић, цит. дј., стр. 175.-190.


сти треба да заузима централну улогу. На тај начин је дјеловањем САД уведен у међународни живот стандард двојаких аршина. Тако је нпр. Успркос америчкој инвазији на Ирак, предсјeдник Џ. Буш (George W. Bush) тврдио да напад Руске Федерације на Грузију 2008. године пред-ставља акт који се не може толерисати. Једна оваква агресија на сувере-ну државу у XXI вијеку, према њему је (била) неприхватљива, иако су оружане снаге НАТО алијансе, у том тренутку већ биле стациониране у Ираку.60 Свакако, напад на Грузију је, без сумње био протуправни акт – чин агресије против суверене и међународно признате државе, међутим, САД и НАТО савез који су у том тренутку Ирак, Афганистан, тзв. Репу-блику Косово – дио Србије држале под демократском окупацијом нису имале и немају ни данас никакав нити правни, нити морални основ да наглашавају да је агресија на суверену државу у XXI вијеку протуправ-на и неприхватљива. Без етике и правне свијести, је како у политичкој пракси, тако и у начину размишљања државних званичника политич-ког запада обесмишљен међународноправни поредак створен од стране суверених, независних и, надасве praestati iure равноправних држава. „Као и многи други, и С. Халовеј (Steven Holoway) констатује несраз-меру између степена ангажовања САД у међународним преговорима и спремности да прихвате инструменте који из њих произлазе. Од најупе-чатљивијих примјера наводе се два: САД су учествовале у преговорима о стварању Међународног кривичног суда, али су одбиле да прихвате Статут (не само да га нису ратификовале, него су повукле већ стављени потпис)61; друго, њихово веома закаснело ратификовање добро познатих конвенција из области заштите и унапређења људских права (нпр. Пакт о политичким и грађанским правима, Конвенција против расне дискри-минације), па и тада са озбиљним резервама, широко је критиковано. Жеља да се максимално заштити од слобода кориштења сопствене моћи учинила је од великих сила слабе мултилатералисте.“62

Двоструки стандарди Сједињених Америчких Држава главна су карактеристика и политике која је вођена у вези са рјешавањем кризе у СФР Југославији 1992. до 1995. године, као и у СР Југославији 1999. године, гдје је обесмишљено право на самоопредјељење народа и селек-60 Шире в. интернет, доступно на http://www.advance.hr/vijesti/kraj-novog-svjetskog-poretka-i-svijet-nakon-njega/, пристољено у августу 2014. године.61 Овдје не можемо, а да се не присјетимо случаја када је Конгрес Сједињених Аме-ричких Држава одбио да ратификује одлуку о приступању у Друштво народа послије 1919. године, упркос великом ангажману предсједника В. Вилсона (Woodrow Wilson).62 Шире в. S. Halloway, U.S. Unilateralism at the UN: Why Great Powers Do Not Make Great Multilateralists, Global Governance 2000. p. 361.-381. Цитирано према О. Рачић цит. дј., стр 184.


тивно признавано методом сви могу само српски народ не може. Ова друга криза је окончана апсолутном негацијом међународног права и војном интервенцијом НАТО пакта на територији суверене и међународ-но признате државе. Хипокризија САД је постајала све више видљива у свим међународним кризама које су услиједиле. Међутим, значајно је нагласити да је још 2008. године када је сукоб у Грузији завршио, Буш упозорио Руску Федерацију да не признаје новонастале државне органи-зације Абхазију и Јужну Осетију. Русија је учинила супротно и признала их. „Америчко обмањивање је завршило, њихов војни утицај поткопан је у рату против тероризма у Ираку и Афганистану. Након двије деценије у којима су САД опкорачиле свијет попут Колосуса, године неспорне америчке моћи су завршиле.“63

Преостале двије чланице Савјета безбједности, Руска Федерација и Народна Република Кина, које нису чланице НАТО савеза, јачају у по-литичком, војном и свакако економском смислу, те све више захтјевају респектовање њиховог положаја у међународној заједници. Њихов поло-жај и глас у Савјету безбједности ОУН, послије кризе деведесетих годи-на прошлог вијека, данас све више добија на важности. Доказ у прилог овој чињеници приложен је у спољно-политичком дјеловању поводом избијања кризе у Сирији, која је прерасла у грађански рат 2012. године. Руска Федерација и НР Кина заједнички су уложиле вето, и то три пута на (три) Резолуције Савјета безбједности којима се намјеравала осудити Сиријска влада и обезбједити војна интервенција против Сиријске држа-ве. Није ни потребно посебно наглашавати да су предлагачи резолуција биле државе – чланице НАТО савеза. Њихова спољна политика је од по-четка конфликта у овој азијској држави изразито агресивна и у немалом броју случајева протуправна.64 Међутим, овакво стање и прерасподјела политичке моћи у међународној зајединици, иако краткорочно ствара какву-такву равнотежу, посебно је опасно, јер политички конфликти на

63 S, Milne, The End of the New World Order, The Guardian, Article, 2012., шире в. ин-тернет, доступно на: http://www.theguardian.com/commentisfree/2012/oct/19/new-world-order, приступљено у августу 2014. године.64 „Амерички председник Барак Обама одобрио је употребу шпијунских летова из-над Сирије како би се прикупиле обавештајне информације о активностима ИСИЛ-а. Многи се слажу како је ово први конкретан корак који води према америчким ваз-душним нападима у Сирији. Подсјетимо, сличан процес се десио и у Ираку – САД су прво почели са прикупљањем обавештајних података да би тада кренули са ваздуш-ним нападима.“ Шире в. интернет, доступно на: http://www.advance.hr/vijesti/osvrt-sad-mora-prihvatiti-postojanje-stvarne-anti-teroristicke-osovine-na-bliskom-istoku-i-shvatiti-da-je-medunarodni-zakon-vazniji-od-imidza-vlasti-u-washingtonu/, приступљено у авгу-сту 2014. године.


међународном плану постају све директнији и отворенији. Политички запад с циљем остварења своје агресивне спољне политике у борби за доминацију у свијету све интензивније дјелује кршећи правила међуна-родног права и као да нема намјеру да у томе посустане, док друге др-жаве – центри моћи, као што су Руска Федерација и НР Кина и остали65 предводници мултиполаризма имају све мање простора за дефанзиву.

Какву политику воде државе предвођене Сједињеним Америчким Државама, данас можемо примјетити и на примјеру Украјинске кризе у периоду 2013. и 2014. године и подршке политичког запада нелегално конституисаној власти у Кијеву, те протуправних аката које предузимају њихови дипломатски представници по питању војног сукоба на терито-рији те земље. Оваква пракса се додатно компликује новим начинима дјеловања Руске Федерације и савезника, с друге стране, која је прочи-тала правила двојаких стандарда и све адекватније користи савремене методе и протумјере за заштиту и остварење својих интереса.66 Проблем за међународно право лежи у томе што је, поред већ доказаних правних узурпатора – violatores legis у оквиру НАТО пакта, и РФ при заштити ин-тереса, све вичнија у маркирању и мимикрији сопствених протуправних аката, на које је приморана због оваквог дјеловања политичког запада на међународном плану. САД су механизме за такво насилничко дјеловање суптилно дефинисале и поставиле на изразито етичким вриједностима, као што су морал, једнакост, људска права, хуманост итд. Практична узурпација ових начела, заправо доводи до стања потпуне правне не-сигурности, одстрањивањем међународног права – диспозитивних нор-ми, оног што се не може – војно-технолошка надмоћ појединих држа-ва остаје лимитирана једино политичком вољом, што је неизмјерљива пријетња по људски живот уопште. У том смислу, како то наглашава С. Аврамов „у савременој дипломатији људска права постала су елегант-

65 Овдје мислимо на земље БРИКС-а; Бразил, Индија, ЈАР, али и на неке треће држа-ве, као што су Аргентина, Мексико, Иран, и сл. а које заузимају све значајнији положај у међународним односима. Такође, не смије се знемарити данас специфична улога СР Њемачке, која је истовемено чланица и ЕУ и НАТО алијансе, али са све већим међуна-родним утицајем и то аутономног (државног) карактера – независно од ове двије орга-низације.66 Нпр. присједињење Крима Руској Федерацији спроведено је на основу воље народа изражене на референдуму, (што представља ваљан правни основ) међутим противно је Уставном поретку Украјине, при чему војно ангажовање руских војних јединица до-датно усложњава процес присједињења. Аналогија са проглашењем независности тзв. Републике Косово недвосмислено постоји, а сценарио косовске независности писан је у Вашингтону. У таквој перспективи и условљености претходним прецедентом, РФ је управу.


на етикета за мешање у унутрашње ствари државе. Једна велика идеја стављена је у службу, текуће, често прљаве политике.67

3. СУВЕРЕНОСТ ДРЖАВА И САВРЕМЕНИ ПОЛИТИЧКИ ИЗАЗОВИ

Међународно право које штити општи и трајни мир68 И. Канта (Immanuel Kant) који је дао велики допринос за развој међународног организовања у свом есеју „О трајном миру“ – Zum ewigen Frieden из 1795. године заузевши становиште да је путем дугог поступка промје-на могуће постизање општег и трајног мира, чији би врхунац, управо представљало стварање (европске) конфедерације слободних земаља69 је издано и ius ad belli је постало хаотична свакодневница. Још од средине ХХ вијека трајни мир постаје баласт на путу ка остварењу хегемоније политичког Запада и на површини се јављају мултипликовани интере-си и вриједности које би требало заштитити. Трајни мир, парадоксално, постаје баријера за флуктуацију и умножавање капитала, при чему су се на првој линији удара Англо-америчког спољно-политичког иступања нашли, управо суверена држава и међународноправни поредак створен у плуралитету суверених држава. На тај начин, творци идеја транснаци-оналности (које претендују да скрајну међународни систем и оправдају поредак без државе, те конституишу транснационализам), покушавају да на глобалном плану обезбједе слободан простор са што мање држав-

67 С. Аврамов, цит., дј. стр. 314.68 Данас Европска унија, иако бременита (интеграционо, устројствено и институцио-нално) потешкоћама, са највећим проблемима се сусреће на економском плану. С јед-не стране проблеми се јављају због институционалне структуре и јавних политика ЕУ, при чему су присутне сталне несугласице између појединих чланица у погледу разрје-шавања кризе, што значајно продубљава кризу. На међународном плану, с друге стра-не, 25 година послије пада Берлинског зида, од тада, прво, 1992. године формирана и у неколико наврата проширена ЕУ (28 чланица) сусреће се, како са потешкоћама у арти-кулацији, ангажовању и реализацији заједничке спољне политике, тако и са проблема-тичним концептом и механизмима америчког Новог свјетског поретка и деструкцијом у којем је и сама ЕУ (или само неке од држава-чланица) дјелимичо учествовала. Ев-ропска унија као sui generis наднационална заједница држава (специфична међународ-на организација интегративног карактера), још увијек није способна у једном гласу да одговори на општу сложеност савремених међународних односа и праксу злоупотребе међународноправних правила.69 Међутим, друга половина XIX вијека доноси другачија схватања, при чему обе-збјеђење трајног мира није једина вриједност и основа интегрисања. Манифестују се и други интереси и циљеви удруживања, првенствено политички и економски, за разли-ку од војних, који су до тада били у првом плану.Шире в, исто, стр. 89.


них прерогатива. У тој једначини држава и њена власт, народ и народна сувереност, или пак, грађанско друштво само угрожавају могућности за маневрисање (мулти)приватних анационалних корпорација (које за циљ имају, просто умножавање профита и дерогацију државе).

Савремена еволуција државе и промјене у њеном положају и над-лежностима, свакако условљавају функционисање међународноправног поретка. На тај начин се, непосредно предодређује, како унутардржавни, тако и међународни амбијент, као и општи начин живљења и с тим у вези се и појам суверенитета и власти уопште, свакако мијења. Морамо по-себно нагласити да евидентни проблеми у вези са савременом државом, те сувереношћу у XXI вијеку могу имати знатне посљедице и бити од већег значаја за теорију међународног права него што то јесу били у про-шлом вијеку за теорију државе уопште. Иако можемо говорити о (под)системима унутар државних граница, или пак, асиметричности међуна-родног система координације и међудржавним односима, Монистичка теорија међународног права у ово савремено доба посебно је актуелна, јер су међународно и унутрашње право готово интегрисани у јединствен правни систем. У складу с тим, унутардржавне промјене могу условити развој догађаја на међународном плану, такође процес се може одиграти и vice verso. Може се рећи да савремена теорија и пракса усваја појам су-веренитета ограниченог на међународном плану правилима међународ-ног права. У том смислу дефинисан је појам суверенитета у савременој јуриспруденцији, пракси међународних организација и доктрини.70

Дакле, суверенитет као главни елемент државе, иако данас у много-ме дугачије поиман од оног Боденовог, дискредитован пост-хладноратов-ским дешавањима, још увијек остаје препознат, и у првим десетљећима XXI вијека као атрибут државе, тј. њене власти и независности. Ипак, у сврху остварења политичких циљева, али и због реалности међународ-них односа које је донијела интернационализација, пронађен је modus operandi за додатно условљавање и дефинисање државне структуре, по раније утемељеном обрасцу пробијања квалитета елемената државе, тј. државности, који је често оспоравао сувереност као прихваћени атри-бут власти. С обзиром на реалитет који подразумијева још многе друге сегменте државности, поред суверенитета, неопходно је да се вратимо теорији. Наиме, у правној науци све више је присутна теза, утемељена на основу Конвенције о правима и дужностима држава из 1933. године, према којој, поред наведених, постоји и међународно признање, тј. спо-собност за одржавање међународних односа као четврти елемент држа-

70 Шире в. С. Аврамов - М. Крећа, Међународно јавно право, Београд, 2011.


ве.71 Овде је ријеч о међународноправној димензији државности уопште, при чему се неминовно отвара питање ефективног постојања државе, с једне, и постојања државе као субјекта међународног права, с друге стране, о чему ће више ријечи бити у наставку рада.

Наиме, не можемо као свјесна бића и припадници колективитета, који представљају чланство међународне заједнице држава прихватити да, на уштрб сопствене процјене квалитета опште, или пак конкретне државне структуре, негирамо постојање некога, према природном праву једнаког нама. Стога, признање одређене државне заједнице не може по-тврдити, или пак, непризнање негирати постојање организоване власти коју подржава стално становништво и која темељи суверенитет на кон-кретној територији, јер само они могу конституисати елементе држав-ности оригинарним путем. Све друго, извана успостављено, представља зависна правна лица слична државама – неопротекторате.

У складу са наведеним уобичајено је да се и данас у у теорији др-жаве и права наводе елементи државе, а то су територија, становништво и власт. Узима се да без њих држава не постоји; нека јавна власт која не би располагала одређеном територијом не би се могла сматрати др-жавом. Ипак, пракса међународних односа као и слободно тумачење општих норми међународног права, које и данас непотпуно регулишу ову област, показала нам је, у периоду ХХ вијека, немали број случаје-ва који се могу одредити као противрјечности постојања државности и њених елемената, а за које се сматрало, од стране великих држава, да зав-ређују статус међународно признатих држава, упркос томе што не по-сједују основне елементе. У првим деценијама XXI вијека овакво дјело-вање спољне политике, на првом мјесту Сједињених Америчких Држа-ва, али и других актуелних сила првог реда72 још је интензивније, с тим што је приступ, знатно суптилнији, јер се на стварање нових држава и промјену суверенитета на одређеној територији дјелује и изнутра, мето-дама мирних револуција. Тако, наизглед дјелује да је воља народа довела до промјене државног уређења, облика владавине, облика политичког уређења, или пак, суверенитета над одређеном територијом. У војном смислу директна повреда суверенитета и територијалног интегритета 71 Наиме, чланом 1. Конвенције о правима и дужностима држава из Монтевидеа, у оквиру Конференције Америчких држава дефинисано је да: „Држава као личност међу-народног права мора да посједује сљедеће квалификације: а.) стално становништво; б.) одређену територију; ц.) ефективну власт и д.) способност да уђе у односе са другим државама“. Енгл. Montevideo Convention on the Rights and Duties of States,Конвенција је потписана 26. децембра 1933. године у Монтевидеу, Уругвај.72 Овде мислимо на Велику Британију, Њемачку, Холандију, Турску и друге савезни-ке у оквиру НАТО пакта, али и на Руску Федерацију и њене савезнике с друге стране.


државе ставља се под плашт ослобођења народа (од његове-сопствене тираније) и то војним агресијама, које су у демократском духу запада и формулисане, под кодним називима нпр. операција Милосрдни анђео у СР Југославији и операција Слобода Ираку, те операција Трајна слобо-да, у Афганистану. Неопротекторати настају, најчешће као резултат ове друге - војне методе међународног утицаја.

Сједињене Америчке Државе, уз подршку савезника и данас узи-мају себи за право да, у складу са својом политиком прекрајају грани-це и успостављају нове државотворне ентитете, једноставно зато што, с једне стране, не постоји Ius Cogens, тј. међународноправне норме које би то забраниле и дефинисале санкцију, те с друге стране, не постоји артикулисана политичка воља и реална моћ која би то могла спријечити. Такође, овдје морамо нагласити да „планетарна мрежна власт себи не поставља задатак непосредног колонијалног освајања – напросто се раз-личите зоне укључују у општи систем атомске безбедности, систем сло-бодног тржишта и несметане циркулације информација.“73 Из тог раз-лога се, нарочито у међународним односима суверенитет релативизује, па чак и обесмишљава, доводећи се у везу са економском независношћу, капиталом, војном моћи, или пак нуклеарном силом. Иако сам појам су-веренитета нема никакве семантичке и теоријско-логичке везе са овим категоријама, реалност међународног живота инспирисала је доктрину да скује термине као што су економски суверенитет, војни суверенитет, те нуклеарни суверенитет, иако их је теоријски, или пак правно-фило-софски веома опасно доводити у везу са сувереношћу државе.74

На крају, може се рећи да је „суверенитет једна историјска кате-горија. Он је израз идеје супрематије државе према идеји супрематије

73 Шире в. А. Дугин, Геополитика постмодерне, Београд, 2009. стр. 49.74 Опасност постоји већ на првом кораку, јер свака држава у међународној заједни-ци тежи ка признању и једнакости у односу на друге државе. Простим логичким раз-мишљањем, све оне државе које не посједују нпр. нуклеарно наоружање нису сувере-не, а без суверености не могу бити ни једнаке, нити равноправне, из тог разлога могу се опредјелити за развој нуклеарног програма који би им обезбједио претходно наве-дене квалитете. Примјер којим бисмо потврдили овакво схватање можемо пронаћи у односу Индије и Пакистана и данас ситуације са Ираном. Што само може довести до повећања нуклеарног арсенала у свијету, са пријетњом разарања највећих размјера. У економском смислу трендирање суверенитета као економске категорије (што посебно пропагирају англо-саксонски писци, за шта се проналази теоријско упориште у тези о неприкосновености својине и концепту располагања ресурсима) могло би довести до интегративног нестанка државних тржишта, као што је то de facto у Европској унији, или пак, до масовног затварања тржишта држава и изолације, с циљем заштите соп-ствене привреде, што би могло произвести изузетне проблеме на глобалном плану.


цркве“, како то истиче М. Владисављевић.75 Но, може ли се прихватити и његов став да „та идеја државне супрематије, ако је имала свој смисао онда, данас га нема? Данас је она побеђена новим друштвеним концеп-цијама које неоспорно утврђују један идеалитет социјалне заједнице, препорођене у току три последња века“.76 Међутим, да ли је побјеђе-на? Број држава у свијету се постојано увећава. Долази до значајних промјена како унутар тако и између држава. Такође, не постоји једин-ствен (свјетски) тренд према којем се држава и њен међународни живот мијења, јер у различитим дијеловима планетарне међународне заједни-це, истовремено долази до, интегрисања и све ближе међудржавне са-радње, с једне стране и дезинтеграције, те ескалације сукоба и подизања државних граница, с друге стране. Из тог разлога су значајне ријечи Генералног секретара ОУН, Б. Б. Галија (Boutros Boutros Ghali) које је изговорио у свом инаугурацијском говору и најавио да ће Организација Уједињених Нација до 2050. године бројати око 400. држава-чланица.77 Међународни живот већ је ушао у период, до сад незабиљежене динами-ке која карактерише све процесе који се одвијају у свијету. „Уситњавање великих и ново глобално повезивање малих: то је образац најновијих промена на светској сцени у, тој великој шаховској табли.“78

4. ЗАКЉУЧАК

О суверености и независности држава и данас је јако тешко говори-ти. Присуством у међународној заједници државе су се одрекле доброг дијела своје основне суверености. Оне су то урадиле и прије манифеста коминтерне и (свих) револуционарних интернационала, те савременог евро-америчког хегемонизма и глобалних притисака транснационалних тенденција и то уређујући односе inter se са сусједним, цивилизацијски блиским државама, закључујући билатералне или трилатералне уговоре којима су преузимале одређена права и међудржавне обавезе. Циљ је био мирнодопско остварење интереса који превазилазе државне границе.

Међутим, начело суверености, одређено Повељом ОУН и дефи-нисано сљедбеним конвенцијама у том смислу, данас дјелује анахроно

75 М.Владисављевић, Држава и међународна заједница, Београд, 1934, стр.118, при чему аутор наводи да је једини разлог због кога се овај појам и данас одржава јесте сва-како политичке природе. Државе тиме, у једном чисто политичком смислу, обележавају своју независност и своју самосталност.76 Исто77 Цитирано према Д. Митровић исто, стр. 74.78 Шире в. З. Бжежински, Велика Шаховска табла, Подгорица-Бања Лука, 2001.


јер је ерозија државног суверенитета почела са првим модерним међу-државним уговором међународног јавног права. У модерном свијету, уставноправни поредак се усклађује са међународним. Међутим, оду-стајање од устава није исто што и његово интернационализовање, што је покушано у оквиру Европске уније од 2004. до 2007. године,79 без значајног успјеха, јер интеграција држава без ваљаног правног основа и безусловно напуштање уставноправног поретка, ма какав (изванправни) транснационали колективни систем вриједности (униполарне апсолутне моћи, апсолутне колективне моћи, равнотеже моћи, солидарних интере-са, националног идентитета, партикулације волунтаризама, универзал-них вриједности, итд.) постојао изван правних оквира, без сумње води у анархију Дигијевских заблуда, а опет бремениту Хобсовим страховима – ескалацију рата свију против свих, и то универзалних размјера, са тзв. нуклеарним суверенитетом појединих.

С друге стране, независност, која је опет условљена сувереношћу и обратно, још је више доведена у питање.80 Даљом разградњом суверено-сти, независност постаје феноменолошки атрибут државе који можемо посматрати само у прошлости. Данас држава, иако је загарантовано и за-брањено мијешати се у унутрашње послове од стране друге државе, го-тово ни по ком основу није независна, изузев по декларативно израженој националној, или некој другој идентификацији, као и њеним симболи-ма. Такође, „још колико јуче оперисали смо појмовима као што су про-грес, државни суверенитет, логика историје, прогресивни развој, итд. У освит XXI вијека видимо да се прогрес у једној области лако може комбиновати са регресом у другој у оквиру једног те истог друштва и да постоје државе без суверенитета, а историја скреће са свог наводно очигледног курса за 180 степени. Мора се преиспитати скоро све што је колико јуче било очигледно,“81 на то нас тјера данашња реалност (међу-народног) живота.

Политички прагматизам, не само држава западне хемисфере, и то изигравањем међународноправног поретка кроз војне интервенције и кр-шење права на сувереност, мора бити ефикасно забрањен међународним правом. Не силом против силе. Не монополом принуде. Не управљањем

79 Повеља ОУН која се колоквијално назива Уставом међународноправног поретка, иако садржи елементе који би pro futuro могли довести до надоградње, или искуствено ударити темељ за формирање некакве свјетске државе држава, она представља мулти-латерални уговор јавног карактера склопљен између суверених држава.80 Ако кажемо да је ријеч о сувереној независности, онда се независност (у данашњем времену) губи још прије суверености.81 Шире в. А. Дугин, цит. дј., стр. 53.


јаког над слабим. Не остварењем интереса мултинационалних компа-нија и капитала. Не формирањем неопротектората и успостављањем за-висности. То се мора десити снагом међународног права, а то је једино могуће: 1. поштивањем позитивноправних (међународно прихваћених) норми – Ius Cogens; 2. (даљом) међународном институционализацијом прокламованих универзалних вриједности како регулативног, тако и из-вршно-контролног карактера, уз обезбјеђење поштовања појединачних (државних) тековина и поредака; 3. ревидирањем механизама обавези-вања и ступања на снагу међународноправних докумената код којих су присутни проблеми у вези опште примјене правила и 4. узајамном кон-тролом и поступањем у доброј вјери – bone fides.82 Једино на овај начин може доћи до изградње међународне правне свијести, која, како је то нагласио Ђ. Тасић једина може довести до међународне солидарности између држава и одржања мира и безбједности у свијету.83

Међународни модел је модел међународног права које каналише моћ и употребу силе, обезбјеђујући контролу над доношењем одлука на универзалном нивоу, поштивајући сувереност државе у оном оквиру у којем је она вољна да га задржи, или пак да га пренесе на неки савез држава, ограничавајући капацитет универзалне организације за наме-тање одлука другима. Ми јесмо и чинимо човјечанство и међународна заједница, да би постојала, мора наметнути оквире и основне принципе понашања, али не мора и не смије угрожавати (уништавати) све оне који имају жељу да задрже основне елементе вриједности унутрашњег си-стема и државноправног поретка, који их чине ониме што јесу. Питање независности је готово беспредметна расправа, али државна сувереност представља много више од просте дерегулације, јер без здраве наци-оналне државе и њеног суверенитета не може постајати међународно признат данашњи систем координације, нити било какав супранацио-нални суверенитет који би државе међусобно могле створити, али ни међународноправни поредак уопште.84 На почетку XXI вијека држава се 82 Међународни (правни) модел функционалности нити је модел анархије који би нас довео до тоталног сукоба и вратио ствари на почетак, restitutio in integrum, нити је модел ауторитарног иступања националних држава у рововском рату, нити је универ-зални хаос транснационалног права, или пак, свјетске владе, који би нас одвео у по-сљедњи стадијум капиталистичке похлепе – пропаст свих зарад новца неколицине и деинституционализације свјетских размјера. 83 Ђ. Тасић, цит. дј.84 Трнаснационализација, уз потпуно укидање државе, би значила повратак на Хоб-совско природно стање ствари у оквиру којег влада рат свих против свију, с тим што би то природно стање и рат у њему, кроз савремну праксу и тенденције било, у правом смислу универзално, тј. глобално, а због технолошке моћи и цивилизацијски фатално.


налази између међународног права које штити суверенитет као трајну категорију и воље малог броја јаких држава које имају за циљ да суве-реност дефинишу према сопственој мјери, при чему не смијемо занема-рити знатан утицај међународних невладиних организација и мултина-ционалних компанија на ове односе. Концепција транснационалности наспрам система међународне сарадње само је једна од парадигми које у данашње вријеме државу одређује као тековину модерне.

Без обзира на актуелне тенденције у међународној заједници др-жаве су још увијек најзначајнији субјект међународног права и, без њих у данашњим околностима би могао постојати само глобални хаос уз апсолутну превласт капитала. Међутим, нестанак држава како би се створио супранационални организам – једна супер држава, или пак, де-централизована свјетска заједница у којој господари капитал у зачетку представља nonsens. То би, у случају првог, значило да државу, која се проглашава лошим начином организовања човјека, супституишемо још горим тоталитетом, глобалним Левијатаном, а у случају другог, то ра-димо да би се обезбједила владавина капитала који у транснационалној сфери, ствара још веће разлике између људи, и то према финансијској снази, практично поништавајући начело једнакости. Човјечанство је још увијек далеко од стања у коме би државу могли прогласити превазиђе-ном правно-политичком организацијом, с циљем стварања нових уни-верзалних вриједности и општег поретка у чијем основу би непосредно био појединац.

ЛИТЕРАТУРА

1. F. Neumann, Rechtsstaat, Gewaltenteilung und Sozialismus, Frankfurt, 1978.

2. G. Simmel, Zur Philosophie der Kunst, Postdam, 1922. 3. H. Heller, Staatslehre 6., Tubingen, 1983. 4. J. Bodin, Le six livres de la republique, Paris, 1576. I 5. J. J. Mearsheimer, Why the Ukraine Crisis Is the West’s Fault, The Liberal

Delusions That Provoked Putin, Foreign Affairs, Article, 10/14, 2014.6. J. Locke, Two Treatises of Government, II7. R. Higgins, The New United Nations and Former Yugoslavia, International

Affairs, vol. 69., no. 3, 1993.8. S. Milne, The End of the New World Order, The Guardian, Article, 2012. 9. S. Halloway, U.S. Unilateralism at the UN: Why Great Powers Do Not


Make Great Multilateralists, Global Governance 2000. 10. Thomas G. Weiss, The UN and Civil War at the Down of the Twenty First

Century – The UN and Civil War, London, 1995. 11. V. J. Maritain, Čovjek i država, Zagreb, 1992.12. А. Дугин, Геополитика постмодерне, Београд, 2009.13. В. Ђ. Деган Међународно право, Ријека, 2000. 14. Г. В. Ф. Хегел, Основне црте филозофије права, Сарајево, 1964. 15. Г. Вукадиновић у Теорија државе и права1, Нови Сад, 2006, 16. Д. Врбан, Држава и право, Загреб, 2003. 17. Д. Лапаш, Међународне невладине организације као субјекти међу-

народног права, Загреб, 1999.18. Д. М. Митровић, Држава, право, правда, правници, Београд, 2009. 19. Ђ. Тасић, Међународна правна свест, Београд, 2002. 20. Е. В. Спекторски, Држава и њен живот, Београд, 2000. 21. Ж. Ж. Русо, Друштвени уговор, Београд, 1949.22. З. Бжежински, Велика Шаховска табла, Подгорица-Бања Лука, 2001.23. З. Бжежински, Америка – Кина и судбина света, Стратешка визија,

Београд, 2013.24. К. Офе Модерност и држава, Београд, 1999. 25. Љ. Тадић, Филозофија права, Београд, 1996. стр26. М. Бартош, Међународно јавно право, Београд, 1954.27. М. Владисављевић, Држава и међународна заједница, Београд, 1934. 28. М. Милојевић, Интернационализам и пацифизам Ђорђа Тасића, Бе-

оград, 2002.29. Н. Кецмановић, Политика, држава и моћ, Београд, 2010. 30. О. Мандић и С. Сокол, Држава, Загреб, 1977.31. О. Рачић, Уједињене нације између моћи и права, Београд, 2010. 32. Р. Етински, Међународно јавно право, Нови Сад, 2010.33. Р. Купер, Распад нација, Београд, 2007.34. С. Аврамов, Постхеројски рат запада против Југославије, Ветер-

ник, 1997. 35. С. Савић, Важење и ефикасност права, позитивитет права и сту-

пање на снагу правних аката, Правна ријеч, 35/13, Бања Лука 2013.36. С. Савић, Основе права, Бања Лука, 2005.37. Т. Хобс, Левијатан, Београд, 1961. 38. Ф. Фукујама, Крај историје и последњи човек, Подгорица, 2002.39. Ф. Х. Хинсли, Сувереност, Београд, 2001.40. Х. Келзен, Општа теорија права и државе, Београд, 1951.


ДОКУМЕНТИ

1. Повеља Организације Уједињених Нација eнгл. Charter of the United Nations

2. Конвенција о правима и дужностима држава из Монтевидеа, енгл. Montevideo Convention on the Rights and Duties of States

3. Декларација Генералне скупштине ОУН у Складу са Повељом eнгл. Declaration on Principles of International Law concerning Friendly Relations and Co-operation among States in accordance with the Charter of the United Nations,

ИНТЕРНЕТ ИЗВОРИ

1. http://www.advance.hr 2. http://www.theguardian.com3. http://www.ius.bg.ac.rs4. http://www.un-documents.net5. http://www.foreignaffairs.com/articles6. http://geopolitika.org/7. http://www.academia.edu/8. http://www.diplomacy.bg.ac.rs/medjunarodna.htm#thumb

РУСИЈА И БАЛКАН – ИСТОРИЈСКИ САВЕЗНИЦИ И ЕКОНОМСКИ ПАРТНЕРИ

Округли сто „Русија и Балкан – Историјски савезници и економ-ски партнери“ одржан је 14. новембра 2014. године на Факултету по-литичких наука Универзитета у Бањој Луци, у организацији Факултета и руског „Фонда Горчаков“. Овај догађај, који је организован у склопу обиљежавања петогодишњег јубилеја Факултета политичких наука, одр-жан је са циљем јачања научне сарадње Русије и Републике Српске. Дан раније, проф. др Јелена Пономарјева са московског државног Факултета међународних односа одржала је предавање на тему „Нови свјетски по-редак након кримског прољећа“, док је г. Виталиј Солоњетски представ-ник „Фонда Горчаков“ студентима представио програме стипендирање ове организације.

На округлом столу учествовали су гости из Русије и професори са Факултета политичких наука Универзитета у Бањој Луци. Излагачи из Русије на тему „Русија и Балкан – Историјски савезници и економски партнери“ били су:

- Виталиј Солоњетски, Фонд Горчаков- Проф. др Јелена Пономарјева, Факултет међународних односа у

Москви- Сергеј Правосудов, Национални институт за енергетику из Мо-

скве- Владимир Рогов, Славјанска гвардија и Народни фронт Новору-

сије- Ирина Астапенкова, Организација Завет.

Излагачи са Факултета политичких наука били су: проф. др Никола Поплашен, мр Жељко Будимир, доц. др Милош Шолаја и мр Олег Сол-дат.

Након уводних ријечи и почетка догађаја, излагачи су укратко представили своје теме у два панела. Први панел је тематски био уско везан за политичке и међународне везе Русије и Републике Српске, док је у другом акценат био на културној и економској сарадњи два наро-да.

98 Русија и Балкан – историјски савезници и економски партнери

Највише пажње је привукло предавање Владимира Рогова који је преносио искуства из актуелне украјинске кризе, те правио паралелу са дешавањима у Србији и Републици Српској. Поред професора и гостију из Русије, у раду округлог стола учествовали су и други припадници академске заједнице у Бањалуци.

Јелена Пономарјева1

Претходно саопштење UDK 327 (470:497.6 RS)

doi 10.7251/POL1408099P

РУСИЈА И РЕПУБЛИКА СРПСКА: ВЕЗЕ НАРОДА И ВРЕМЕНА

Балкан је био и остао зона од великог политичког и економског интересовања за Русију, и мада то није конкретно написано у спољнопо-литичким документима, вјерујте да је то заиста тако. На геополитичком плану борба за територију и ресурсе не слаби него јача; производи врло крваве ратове и Русија као велика свјетска сила и њени савезници Србија и Република Српска на Балкану су укључени у те догађаје. Овдје се мора истакнути да притисци на Републику Српску који долазе са запада пред-стављају наставак такве политике. Босна и Херцеговина је формално не-зависна држава, али фактички је територија под међународном управом. Суштина мировног споразума је у томе што је дошло до прерасподјеле суверености на нивоу међународних структура. Дејтонски споразум је имао велики хуманитарни значај, јер је прекинуо рат (али истовремено у савременом систему има огромну негативну улогу). Ради се о томе да је мировни споразум изградио неодрживу форму државе. Неутрали-ше се политичка воља лидера, не постоје институционалне могућности српског народа да реализује своје циљеве и самим тим нема могућности да се сагради јака српска држава. Са друге стране, направљен је протек-торат из којег је лако управљати цијелим регионом. Ако се деси да БиХ уђе у НАТО, то ће још више ојачати улогу протектората. Ми то у Русији одлично разумијемо и радимо све да би и Србија и БиХ и Црна Гора очу-вали макар неутралност. Критикујући Дејтонски споразум ипак схвата-мо да он може бити једна врста модела за рјешавање украјинске кризе. У Русији све чешће се ослањамо на искуство Дејтона и разматрамо га као неку врсту преседана за рјешавање украјинског питања. У чему су слич-ности руских и српских историјских судбина, које су довеле до овога што нам се данас дешава? Суштину не треба тражити у далекој прошло-сти него у 20. вијеку. Грешке су довеле до крвопролића и ратова, а неки аутори отворено говоре о издаји совјетског и југословенског руководства

1 Ванредни професор на московском државном Факултету међународних односа при Министарству иностраних послова Руске Федерације (МГИМО)

100 Јелена Пономарјева: Русија и Република Српска: Везе народа и времена

према српском и руском народу. Управо у совјетском периоду његовао се етнички сепаратизам и постављане су мине са одложеним дејством. Прекрајале су се границе не водећи рачуна о историјском и исконском животу народа. Тако су традиционалне руске земље улазиле у састав но-вих независних држава исто као што су и српске земље ушле у састав нових постјугословенских земаља. Као резултат пораза монополарног система управљања свијетом дошло је до идентификације старих суко-ба, који доводе до ратова. Многи проблеми су превазиђени, али њихово рјешење је само у стварању монолитних једнонационалних организама или у стварању нових озбиљних интеграционих институција. Русија је иницирала стварање Евроазијског савеза, у почетку на економској осно-ви, али како је историја показала, озбиљне економије нема без политич-ког савеза и зато се искрено надам да ће тај економски савез прерасти у стварање политичке зајединице. Природно је што водећи рачуна о исто-ријским и културним везама се надамо да ће Република Српска и Србија имати добре односе са евроазијским савезом. Наравно, српске земље имају своју рачуницу у односу према Русији. Хипотетички, да Москва није признала Хрватску у фебруару 1992. године, а БиХ у априлу ових конфликата који су били не би било. Можда је требало направити паузу, сачекати, окупити стручњаке. Међутим, руководство под Горбачовим и касније под Јељцином увијек је пратило америчку политику. И шта да кажемо када се послије пада Берлинског зида 1989. совјетско руковод-ство свега одрекло и нико није могао ни штитити интересе Срба? Данас се ситуација мијења. Озбиљан подстицај нашим везама и сарадњи дао је избор садашњег новог руководства Руске федерације. У првој етапи било је неопходно ријешити неке унутрашње проблеме, али већ послије 2012. јачају везе између Русије и Републике Српске. Одређени напредак је остварен у вези са економским везама и области енергетике. Желим да истакнем један веома важан моменат који је за Русију учинила Републи-ка Српска. Меморандум који су потписали Милорад Додик и Владимир Путин 2012. подразумијева стратешко партнерство Руске федерације и Републике Српске. У ствари, Русија нема много стратешких савезника и партнера, па постојање не великог али веома важног савезника има велики значај за Русију. Када је потписан меморандум, ја сам написала чланак који је објављен у руским средствима информисања под нази-вом „Балкански продор“ (из РС тај продор и пошао). Тај савез није у вези само са Јужним током, него и са научно-техничком сарадњом и ко-риштењем природних ресурса. Енергетска дипломатија на озбиљан на-чин јача и културну сарадњу зато што је неопходно знање историје како


би Срби знали руску историју и обрнуто, руски стручњаци српску исто-рију. Када је 6. септембра 2012. у Бањалуци отворен Руски центар - то се може сматрати веома снажним показатељем претензија на врло тијесну сарадњу. Говорећи о хуманистичкој сарадњи морамо повести рачуна о улози коју имају непрофитне организације и желим да кажем неколико похвала о удружењу „Српско-руски мост“. Управо то удружење је мени и мојим колегама отворило Републику Српску. Они су већ организовали 4 велика догађаја у сарадњи са руском амбасадом, издају часописе из својих сопствених средстава зато што Русија још увијек не помаже у том погледу. То даје велики оптимизам, али ми морамо још много много ра-дити. Без подршке средстава информисања, без постојања руског канала на српском језику и чисто руског канала, тешко да се може промијенити слика у корист Руске федерације. Добро је што српски канали приказују руске филмове и људи могу чути живу руску ријеч, а филмови су са преводом. Ми данас говоримо о српско-руској сарадњи, а на телевизији се Русија упште не види и дешава се да наша сарадња практично нема никакве користи, јер омладина ништа о њој не зна. Управо због тога до-лазак фонда „Горчаков“ треба искористити до максимума. Фонд се може искористити као мјесто на ком се може објаснити шта Срби из Републи-ке Српске желе од Русије. Већ се појављује чвршћа веза између фонда „Горчаков“ и амбасаде, а заједно се може много више урадити. Оно што је најважније, појављује се могућност да се велики број младих будућих политичких и економских лидера укључи у руску орбиту и да сарадња буде плодотворнија. Без обзира какви нас проблеми очекују, сигурна сам да нико не може одвојити Србе и Русе, јер то су заправо браћа близанци.

Никола Поплашен1

Претходно саопштење UDK 327 (470+497)

doi 10.7251/POL1408103P

РУСКА ПОЛИТИКА И ПОЛИТИКЕ ЗЕМАЉА БАЛКАНА ПОСЉЕДЊИХ ДЕЦЕНИЈА

Ја сам у ситуацији само да телеграфски представим основну за-мисао излагања. Брзо ће бити видљиво и да је ова једнина „руска по-литика“ требала бити у множини - „руске политике“. Наиме, у сваком друштву и свакој заједници политички процеси увијек производе раз-личите политике. Тешко је било гдје говорити о хомогености тзв. уну-трашње политике. Па ипак, поред свега, ми кажемо да државе имају спољну политику или често како кажемо - међународну политику. Мо-рам да се осврнем најмање на оно што је руско и оно што је балкански простор у 20. вијеку. На примјер, у држави која се звала СССР (Савез совјетских социјалистичких република) постојала је не тако видљива и не тако убједљива руска политика. Постојала је поред ње и оно што се зове комунистичка (интернационалистичка, социјалистичка, бољше-вичка политика). Постојале су и неке националне политике које нису биле руске. То је видљиво из неких украјинских, бјелоруских и других оријентација и ангажмана унутар Хитлерових јединица у току Другог свјетског рата. Постојале су далекоисточне политике, тамо преко Ура-ла које слабо познајем, али је сасвим евидентно из литературе да могу да се опишу као такве. Слична је ствар у првој и другој Југославији. У првој Југославији јасно је да је вођство Краљевине Југославије имало неку државну политику и да су поред ње постојале разне националне политике. Дакле, у извесном смислу, сада већ могу да кажем да спољ-на политика или политика у међународним односима не мора да пред-ставља израз народне политике. Тешко је закључити да је Стаљинова политика израз руског интереса и интереса других народа у Совјетском савезу или да је политика вођства прве, а нарочито друге Југославије, израз народног интереса српског, хрватског, словенског народа. Када је дошло до Другог свјетског рата, једну врсту политике представљао је покрет који се звао југословенска војска у отаџбини - покрет Драже Михаиловића који је нажалост и у нашој историографији представљен 1 Редовни професор Факултета политичких наука Универзитета у Бањој Луци

104 Никола Поплашен: Руска политика и политике земаља Балкана посљедњих ...

у супротности са чињеницама на терену. Истовремено, у току Другог свјетског рата, Стаљин је водио политику рушења Југославије. Миха-иловић и припадници његовог покрета били су русофили, а водили су англофилску политику. Сада излажем један парадокс, један апсурд који нам се дешавао, а дешава се и данас. Тај покрет је био у супротности са комунистичком совјетском политиком која је долазила из Москве (а не у супротности са Русијом, руским народом и изворном руском полити-ком). Истовремено, у међународном смислу је видљиво да је совјетска политика из тог периода представљала Русе и да је подржавала Хрвате и хрватске покрете у настојању да сруше Југославију. Када су Хитлерове јединице дочекане са цвијећем у Загребу, та Стаљинова оријентација се умирила и он је прешао да подржава други покрет који своју међународ-ну политику не црпи из народних интереса - партизанску комунистичку политику. Сва та догађања ми тумачимо већ традиционалним појмовима – љевица, десница, радничко, конзервативно. Међутим, данас се налази-мо у ситуацији да количину воде мјеримо метром, тј. стари појмови не одговарају новој стварности. Постоји хиљаде примјера када неко себе назива љевицом у модерном свијету, а има класичне фашистичке пози-ције. Оријентација коју ми данас живимо нас тјера да наше међународне односе, међународну спољну политику ускладимо са изворним појмом или са неком апстракцијом која се зове глобализам. Дакле, нема лије-во-десно, има глобализам и нешто што није глобализам. Не бих у овом тренутку да га назовем ни антиглобализам, ни алтернативни глобализам, да се не би протумачило да сам за било какву изолацију и против бо-гатих, свестраних међународних односа међу свим народима. Али оно што вриједносно представља неки тврђи појам од глобализма – глоба-литаризам, та врста политике присутна је или као мека или као тврда сила и не представља ниједан народ. Политика која се изводи данас у свијету, појам „амерички начин живота“, нити представља нити заступа амерички народ. Те сегменте политике имамо у руском друштву и на простору Балкана. Резултати те политике које видимо у облику тенкова, авиона - изражавају само један злокобан интерес. Тај злокобан интерес који се зове долар или еуро, који се брани културним, политичким, еко-номским, војним притисцима дијели људе и на Балкану. Нисам сигуран колико људи који припадају различитим народима на Балкану (Србима, Хрватима, Словенцима, Македонцима итд.), уопште заступају или стоје на становишту српског, хрватског, словенског интереса. Исто важи и за оно што сам назвао руском политиком, због тога сам поменуо да треба у плуралу рећи „руске политике“. Ја слободно процјењујем, без увида у


чињенице, да Путинова политика има велики број противника у Москви и Руској федерацији јер је, по моме мишљењу, нашла начин да се супрот-стави глобалитаризму. Ја бих радо употријебио врло ружне, агресивне ријечи у оцјени глобалитаризма, али јасно је да мислим на тзв. провођење људских права помоћу бомбардера и оружја. Како су то остварена људ-ска права милиона људи који су убијени на Блиском истоку и сјеверној Африци посљедњих година? Како то остварују људска права они који данас гину у Украјини? И када се једној таквој оријентацији покушава стати на пут, онда имамо модел који долази са запада у коме се свако ко се томе супротставља идентификује са Хитлером. Посљедњи примјер је Путин. Прије њега је било много њих, од Милошевића, Гадафија до Садама Хусеина. При томе, они који то раде подржавају људе који у на-цистичким униформама нападају своје противнике. Према томе, овдје се ради о врло различитим нивоима супротстављања глобалитаризму. Ја се надам да ови наши сусрети и наши разговори са руским пријатељима доприносе да та истина продре до свијетла, да се она шири и да постаје извор политичког уобличавања, политичке форме српског народа, без обзира да ли је у Републици Српској, Србији или на другом мјесту.

Владимир Рогов1

Претходно саопштење UDK 316.4 (477:497.11)

doi 10.7251/POL1408107R

ТЕХНОЛОГИЈЕ ОБОЈЕНИХ РЕВОЛУЦИЈА У УКРАЈИНИ И СРБИЈИ: СЛИЧНОСТИ И РАЗЛИКЕ

Сви видите шта се дешава у Украјини, а вама је то блиско можда као никоме другом у свијету, зато што се исто то дешавало прије дваде-сетак година у вашој земљи. Ја сам на челу организације која постоји већ 12 година и која се зове “Словенска гарда”. Власти које су након пуча у Кијеву на власти забраниле су ту организацију. У образложењу су стави-ли да су је забранили због употребе прекомјерне силе. Познати руски баснописац Крилов је писао о томе да сам “крив због тога што хоћу да једем”. На исти начин забрањена је и наша организација, због тога што је стотине наших активиста било претучено, рањено или ухапшено. То је било у прољеће оне године када рат још није почео. Ја хоћу да истакнем да назив “словенски” није бескористан због тога што су Словени народ који је формирао Европу. Нас Словена је више него свих осталих народа, али улога која је нама додијељена не одговара нашој снази и величини. Наша организација је била непрофитна и омладинска, која је стајала иза своје идеје и борила се за њу. Српски народ је био једна врста покусног кунића и сва искуства која су стекли на српском народу касније преносе у Украјину. Ми имамо израз у нашем језику који значи “човјек који се не сјећа”. То је човјек који не зна своје претке и своје корјене. Наша два народа дуго времена нису били у добрим односима са Турском и Осман-ским царством. Када су Османлије долазиле овамо и водиле вашу дјецу, васпитали су их по својим војничким традицијама. Управо су ти војници били најсуровији према својој браћи, људима исте крви. Исти такви јањичари су данас у Украјини узели оружје у руке и убијају своје роди-теље и браћу. Велику улогу у ширењу мржње имају исти ти људи који су спроводили обојену револуцију у Србији 2000. године. Тако је у Кијев 29.11. прошле године чартер летом дошао Американац српског порјекла Марко Ивковић. Он има америчко држављанство и стални је сарадник Националног демократског америчког института (НДИ). Вјероватно су 1 Члан “Славјанске гвардије”, један од предсједника Народног фронта Новорусије и копредсједник Комитета државне изградње Новорусије из Запорожја

108 Владимир Рогов: Технологије обојених револуција у Украјини и Србији: ...

студентима познати називи попут “УСАИД”, “Конрад Аденауер”, “Фри-дрих Еберт” и многи други који дају финансијска средства и раде углав-ном са студентском популацијом. У Украјини постоје и пољски фондови и нова структура која укључује мисионаре и проповједнике из проте-стантске цркве да траже кључне проблеме у друштву. Они полако улазе у друштво и онда се мале тачке претварају у кључне проблеме у друштву. Да се вратимо на Марка Ивковића. Он је 29.11. дошао у Кијев, већ за мјесец дана се десио Мајдан, наши студенти су јако претучени, а већ 1. децембра на улицама Кијева су били багери. Исту такву слику смо видје-ли у Београд. Те ноћи када су тјерали омладину нестали су сви представ-ници опозиције, али су се појавили новинари. Да би сте били жртва по-лиције довољно је било да у џеп ставите најлонску кесицу са крвљу и да тиме ударите себе по глави и пред камерама ћете бити крвави. Основни проблем је у томе што у новој организацији свијета, таквој какву је види запад, за нас нема мјеста, ко год да смо и гдје год да идемо. А кад кажем “ми” мислим на Србе и Русе, а при том под Русима подразумијевам и Украјинце и Бјелорусе, јер ми смо један свијет, не можемо се дијелити. У јануару 2011. био сам у Египту на тргу Тахир и 4 дана нисам могао да отпутујем из те земље. Мој добар друг који је учио у сличној лидерској школи у Египту, дао ми је један лист који је био исписан на арапском, али ја нисам могао да разумијем шта пише. Сачувао сам га као сувенир, као успомену на ту тешку ситуацију у којој сам се нашао. Можете замис-лити колико сам се зачудио када су ми моји познаници који су дошли из такве школе лидера показали идентичан лист папира, само што су умје-сто арапских била украјинска слова. Кроз такве школе у Украјини је про-шло више од 20 хиљада младих људи. Када нам запад говори о цивилном друштву и грађанским правима, морамо водити рачуна да они у синтаг-ми “грађанско друштво” у ријечи “друштво” подразумијевају рат. Нажа-лост, то је оно што се данас дешава у мојој домовини. Желим да подсје-тим да се у Србији обојена револуција дешавала 2000. године, а у Украји-ни је 2004. био мирни Мајдан. Гледајући на технологију, епоха мирних Мајдана, мирних протеста је завршена 2005/2006. године. То је вријеме када је Ивковић организацију сличну “Отпору” формирао у Грузији, када су срушили легално изабраног предсједника у Киргизији. Када је дошао у Русију да савјетује и обучава будуће домонстранте, замољен је да оде (проглашен је персоном нон грата). У Русији је за обојену револу-цију као симбол изабрана бијела боја, за разлику од Украјине гдје је била наранџаста. Препознавши опасност, ми смо украјинско друштво поку-шали упозорити, снимили смо десетак видео клипова које смо постави-


ли на Јутјуб гдје смо објаснили шта се све спрема и шта ће се све деша-вати. Администрација Јутјуба је цензурисала наше материјале, иако смо ми у тим видео клиповима давали примјере из дешавања у арапском свијету и упозоравали шта се све спрема. Послије тога, од стране непро-фитних организација са запада смо добијали бројне понуде да нам дају грантове или да идемо негдје на праксу, једноставно су нам жељели сме-тати у ономе чиме смо се ми бавили у Украјини. На Твитеру су се поја-вили снимци снајпериста који су наводно још у јануару пуцали по де-монстрантима у Кијеву. Иста фотографија се користила и у Дамаску про-тив Асада (оригинална фотографија је настала у Киргизији 2010. годи-не). Наши западни партнери, под наводницима, једноставно рециклирају оно што већ имају. Када су се почеле дешавати револуције у арапском свијету, било је јасно да мирних обојених револуција као у Београду 2000. или у Кијеву 2004. више не може бити. Данас је јубилеј, госпођи Кондолизи Рајс је 60 година. Док је била државни секретар она је управљала дјелима у вези са Украјином, али у самом почетку није кре-нула онако како су они хтјели. Када су кренули сукоби, све вријеме је морала долазити госпођа Нуланд. Она је све вријеме долазила у Кијев као курир, доносила је или новац или летке. Сасвим је јасно да ће резул-тат рата који сада тече у нашој земљи бити онакав какав га ми успијемо освојити или ћемо, ако не можемо бити домаћини у сопственој земљи, онда макар имати право да живимо у њој. Ја се данас морам бавити не само питањем избјеглица, којих је више од милион на територијама до Русије, морам организовати и размјене заробљеника. Ми нисмо добили још ниједног здравог човјека који је био у украјинском заробљеништву. Најчешће им ломе прсте чекићем и кљештима. Њихове руке постају на-лик на канџе. Исто то раде и са ногама. Данас се на службеним меморан-думима украјинског министарства унутрашњих послова користе фаши-стичке свастике. Данас ти исти људи из Велике Британије и САД-а, са запада, долазе у Украјину и за мале паре добијају могућност да пуцају по мирном становништву из тенкова и топова. Још једна паралела: мно-го је лешева са извађеним органима. Јако добро знате да се то дешавало и на Косову. Наравно, запад говори да у Украјини нема никаквог нациз-ма. Но, лоше је увијек враћено добрим, народ се пробудио и схватио како да преживи. Страшан је притисак на Русији, страшне су санкције које дају могућност да говоримо о пријатељима и да им отворимо своје тр-жиште. Један француски ланац производа је почео на своје полице стављати и српске производе које никад раније није продавао. Ви имате солидну пољопривредну производњу и потребно је да освајате то тр-

110 Владимир Рогов: Технологије обојених револуција у Украјини и Србији: ...

жиште. Наши народи нису баш практични, све остављамо за сутра. Када желе да увриједе руски народ, називају нас “рашке”. Нажалост ми трчи-мо данас за технологијама и наша публика су ипак људи који имају од-ређено искуство. Младим људима то не изгледа тако страшно јер једно-ставно се не сјећају рата који се десио прије 20 година и не памте ужасе. Ако се јасно и гласно не изборимо за своја права и не објаснимо оно што нам се дешава, остаћемо без своје земље. Видите и сами шта се дешава са српским земљама, сваке године су све мање. Наравно, обећаваће вам разне економске погодности, али то ће се врло брзо завршити. Све ово што се дешава у Украјини је посљедица тога што није потписан спораз-ум о придруживању Европској Унији. Треба ствари звати правим име-ном, то није “евро-савез” већ “евро-окупација”. Сличне споразуме су потписали Египат, Тунис, Албанија, а сви видимо шта се све почело де-шавати са економијама тих земаља (ниједна се не може назвати еконо-мијом која расте). Тај споразум подсјећа на ножић који отвара конзерву, а ако се под конзервом подразумијева суверена економија у којој се мо-жда крије нешто укусно, када се конзерва отвори, садржај се избацује и то јако трешти. А када загрми то је још једна револуција, било да је у Тунису, Египту или било гдје. Ако наставимо називати ствари својим именом, под европским вриједностима имамо истосполне бракове, ле-галну трговину наркотицима - то не треба звати европским вриједности-ма, већ европским гадостима. Док год будемо говорили тим језиком који нам намећу, ми смо губитници. Изгубићемо своју земљу и право да жи-вимо у њој. Подсјетићу на мисао господина Бжежинског који је веома познат као политичар. Он је теоретичар у области геополитике и практи-чар који је био савјетник предсједника САД-а. Послије распада Совјет-ског савеза и током рата у бившој Југославији, он је као главног неприја-теља означио православље. Као народ морамо се одлучити: или ћемо се борити или ћемо пристати да дамо дио својих територија и свог сувере-нитета. Ако се не варам, 8. новембра 1995. године скупштина Републике Српске је тражила од Србије да се уједине, а добили сте добру лекцију да схватите гдје вам је заправо мјесто. И да наставимо називати ствари правим именом, када они нас вријеђају онда то називају слободом мишљења, а ако ми покушамо одговорити - онда је то истрага и рушење слободе говора. Ако они нас окривљују, онда је то тражење правде, а ако ми покушавамо да им објаснимо да то није тачно - онда смо ми лажови. Примјер такве правде и тражења правде, под наводницима, је управо господин Војислав Шешељ који се ових дана вратио у Србију након 12 година које је провео у затвору без икакве пресуде. Када они нас исмија-


вају, то је конструктивна критика, а када ми настојимо да одговоримо - онда је то нарушавање права мањине. Ако они нама пријете, они сма-трају да себе штите. А ако ми настојимо да себе заштитимо - онда шири-мо мржњу и насиље. Ако они убијају мирно становништво под свасти-ком, они су активисти, а ако ми штитимо своју породицу, своје куће и своју земљу - онда смо терористи и фашисти. Ја бих умјесто меке силе позвао да користимо паметну моћ јер ће, хтјели ми то или не, доћи до употребе стварне силе. Чак су у Украјини покушали искористити ислам-ски фактор који је тамо незнатан по аналогији са оним што се код вас дешавало. Када је у Украјини као јединој европској земљи била реги-стрована организација Хизбу ет-Тахрир што у преводу значи „партија за ослобођење ислама“, нажалост нису успјели искористити тај фактор јер се Крим ујединио са Русијом а основна исламистичка база је била на Криму. Они су успјели изаћи на митинг и говорили су да ће организова-ти калифат на руској земљи. У стварности запад је јако лијен.

Милош Шолаја1

Претходно саопштење UDK 327 (470:497.1)

doi 10.7251/POL1408113S

НАСТАНАК ‘DE FACTO’ ДРЖАВА НА ПОСТСОВЈЕТСКОМ ПРОСТОРУ КАО РЕЗУЛТАТ

МЕЂУНАРОДНИХ ПРОЦЕСА - СЛИЧНОСТИ И РАЗЛИКЕ С ПОСТЈУГОСЛОВЕНСКИМ

ПРОСТОРИМA

Република Српска је настала самоиницијативно у тешко вријеме и у још тежем међународном окружењу. Било је потребно много вјештине, памети и знања да опстане и да се институционално развије. Од самог почетка то је била прилично јасна идеја и у том смислу заиста можемо бити поносни, као што можемо рећи да је политика Републике Српске у посљедњих 7, 8 година у односима према Русији била веома отворена и конструктивна. Иако су до 2008. године сви процеси водили Републику Српску директно према западу, она је успјела да нађе начин да опстане и функционише. Она представља једну од седам тзв. de facto држава на постјугословенском простору уз шест бивших република. Данас пост-совјетски простор у овом смислу настанка de facto држава посматрамо као четири земље на Кавказу (Абхазија, Јужна Осетија, Нагорно-Кара-бах и Трансњестрија), али данас имамо и настанак нових. То су рецимо Крим, Нова Русија и ми посматрамо те процесе управо да своја искуства и своје спољне политике можемо прилагођавати. Оно што нас разликује овдје јесте да је наше међународно окружење много другачије, што тра-жи од нас да не смијемо себи дозволити да будемо у средишту конфлик-та. Исто тако, морамо да развијамо економске, политичке и безбједнос-не политике за разлику од тог дијела постсовјетског простора, нарочито новог, који има непосредну географску везу и гдје је то много лакше. Те државе, de facto или државе у држави, на постсовјетском простору као и нашем, имају као циљ признање, што оставља отворена питања терито-ријалног интегритета, суверенитета и нарочито како помирити полити-ку самоопредјељења са признањем (јер се у међународним околностима самоопредјељење данас нужно не повезује са признањем). Ми пажљиво 1 Доцент на Факултету политичких наука Универзитета у Бањој Луци

114 Милош Шолаја: Настанак ‘de facto’ држава на постсовјетском простору ...

пратимо промјене у руској спољној политици и упркос чињеници да је концепт из 2012. године поставио југоисток Европе нешто ниже него 2008. и 2002. године. Мислим да Република Српска, као и неке постју-гословенске републике, заиста мора водити рачуна, јер је Русија поново на путу пуне глобалне моћи. Чињеница је да се односи моћи мијењају и мислим да Република Српска може да дефинише одговарајуће спољне политике.

Сергеј Правосудов1


doi 10.7251/POL1408115P

РУСКО-СРПСКА ЕНЕРГЕТСКА САРАДЊА

Моје излагање није директно у вези са Републиком Српском, него Србијом. Ја сам у Србији био четири пута, а у Српској сам први пут. Ос-новни капитал Русије у Србији је предузеће Нафтна индустрија Србије коју је купио Газпром, у коју је инвестирао више од милијарду еура. Ра-финерије у Новом Саду и Панчеву биле су врло оштећене током НАТО бомбардовања. Када је Србија као држава одлучила да приватизује НИС, западне компаније нису показале заинтересованост да улажу у модерни-зацију тих предузећа. У Европи постоји много рафинерија које не раде пуним капацитетом. Западне компаније су рачунале с тим да ће српске рафинерије у потпуности престати да раде зато што не испуњавају ев-ропске стандарде, односно нафта не испуњава европске стандарде. Тада би западне компаније у Србији продавале гориво које се довози из дру-гих европских земаља које су чланице Европске Уније. Газпром није имао своје рафинерије на територији Европе и зато је предузеће одлучи-ло уложити у модернизацију ових рафинерија и као резултат се појавило гориво квалитете ЕВРО 5. Управо то гориво се користи у Србији, Босни и Херцеговини, у Бугарској и у другим земљама. Истовремено, шири се мрежа бензинских пумпи под фирмом Газпром или НИС. Након преузи-мања од стране Газпрома, учешће НИС-а у тржишту горива порасло је са 31 на 42%, а на општем тржишту са 68 на 78%. Од 2009. године про-фит НИС-а се повећао на 82%. До доласка Газпрома, НИС је имао губит-ке. У тренутку када је Газпром преузео НИС, губитак је био већи од јед-не милијарде еура. Коначно, 2013. године, по први пут НИС је исплатио дивиденде и то 25% од чистог прихода. Као што је познато, Газпром има 56% акција НИС-а, а остало је у државном и власништву грађана Ср-бије. Вриједност акција НИС-а од 2008. године је скоро два пута повећа-на. НИС врши геолошка истраживања не само у Србији, него у Босни и Херцеговини, Мађарској и Румунији. Велике наде се полажу у фабрику у Новом Саду, гдје јеу току велика реконструкција. Ту ће се производити јединствена моторна уља која ће се продавати не само на Балкану, него у 1 Директор Националног института за енергетику из Москве и главни уредник Гас-промовог корпоративног часописа

116 Сергеј Правосудов: Руско-српска енергетска сарадња

цијелом свијету. Менаџер Кирил Кравченко, који је руководилац НИС-а, стално подржава улазак Србије у Европску Унију - он није политичар него бизнисмен и очигледно рачуна са јачањем утицаја своје компаније на тржишту ЕУ. Међутим, треба водити рачуна да још ниједна земља није примљена у Европску Унију док није постала чланица НАТО-а, а НАТО је антируски. Ни европске компаније нису одушевљене успјесима НИС-а зато што она једноставно преузима њихово тржиште. Представ-ници ЕУ су вршили притисак на Владу Србије да на неки начин примора Газпром да оде из НИС-а. Ако НИС дође у руке некој европској компа-нији, можда ће Србију и примити у Европску Унију. Нема ништа чудно у томе што Српска влада стално повећава порезе НИС-у. Значи, 2013. године НИС је у буџет Србије уплатио око милијарду еура директних и индиректних пореза. То је за 32% више него што је уплаћено 2012. године. Ове године, у првом полугодишту је 17% више плаћених пореза него што је то било у истом периоду прошле године. Као резултат, чиста добит НИС-а је смањена за 5%. Одмах послије побједе на парламентар-ним изборима, Александар Вучић је тражио од руководства НИС-а да више новца исплаћују за дивиденде, а да га не улажу у даље инвестиције и у развој. Инвестициони уговор који су потписали Газпром и Влада Србије, подразумијева да се дивиденде НИС-а морају (15% дивиденд) усмјеравати у даљи развој. Чинило се да се од Газпром-а тражи да буде заинтересован за исплату дивиденде, а не за развој. Међутим, руска ком-панија је ставила акценат управо на развој компаније, а не на извлачење новца из ње. Ако компанија не буде реинвестирала средства, она ће врло брзо почети пропадати и доживљавати губитке. Производња губитака аутоматски значи и престанак исплаћивања дивиденди. Ове године Вла-да Србије је тражила да се поново прегледа тај уговор о сарадњи. Вла-да Србије је практично тражила право да може још више оптеретити НИС. Истовремено је влада почела проводити истрагу о приватизацији НИС-а. При томе је задуженост државних, односно јавних предузећа у Србији много већа него задуженост НИС-а, већа је за 530 милиона еура и Влада, наравно, ниједног тренутка не покушава да угаси, да затвори тај дуг. Треба обратити пажњу и на енергетске пројекте. Заједно са ком-панијом Газпром електро холдинг, НИС гради гасну станицу у Панче-ву снаге 140 мегавата. Та инвестиција вриједи 180 милиона еура. Уз то, Европска Унија врши притисак да Србија користи обновљиву енергију, а Влада Србије ту обавезу пребацује на НИС. Дакле, компанија прави вјетроенергане, односно вјетропарк у Пландишту снаге 102 мегава-та, а инвестиција је већа од 160 милиона. Као што је познато, Русија


је највећи достављач гаса у Европи. При томе, сви остали добављачи смањују своју количину гаса коју достављају, а Руска Федерација по-већава. Кориштење европског гаса, односно производња гаса у Европи се смањује, што значи да ће извоз гаса из Русије расти. По томе се већ види да је пројекат Јужни ток тражен, да је потребан. Тешко да су наде у амерички гас оправдане. Такав гас ће бити много скупљи него руски и ако погледамо на уговоре које америчке компаније склапају, видјеће-мо да су они склопљени углавном са азијским компанијама гдје је гас доста скупљи него у Европи. Ако погледамо количину производње гаса у Америци, видјећемо да она већ неколико посљедњих година уопште не расте. Како се смањује производња гаса у Европској Унији, они по-већавају своје приче о обновљивој енергији. При томе је производња енергије из обновљивих извора много већа него производња америчког гаса. Имао сам прилику разговарати са министром финансија Саксоније и он ми је рекао да трошкови Савезне Републике Њемачке за обновљиву енергију износе око 1,5% бруто друштвеног производа. Ако се деси да та средства порасту, да достигну 2% бруто друштвеног производа, мо-жемо очекивати протесте какви су били у Бугарској и другим земљама. У овом тренутку Њемачка даје око 24 милијарде за подршку кориштењу енергије из обновљивих извора и то је два пута више него што плаћа Русији за гас. Влада Србије настоји да се што више енергије користи из обновљивих извора, а то значи да ће цијена струје за грађане све више расти. На тај начин Влада не ради у интересу свог народа, него испуњава наредбе других земаља. Зато можемо ускоро очекивати оштар протест народног незадовољства у Србији. Русија предлаже Србији економску сарадњу у производњи нафтних деривате и производњи гаса. За сад нам говоре да не можемо дозволити изградњу Јужног тока зато што нам то не дозвољава Европска комисија, а како знамо, Србија још увијек није чланица Европске Уније.

Жељко Будимир1

Претходно саопштење UDK 338.1 (477:497)

doi 10.7251/POL1408119B

УКРАЈИНСКА КРИЗА И ЊЕНЕ ГЕОПОЛИТИЧКЕ ПОСЉЕДИЦЕ НА БАЛКАН

Како се бавим стратегијом, ја нисам дипломата и говорићу о неким стварима које су константе у стратегији. Морам признати да ме сваки пут ражалости кад присуствујем некој српској и руској конференцији кад видим да стратешка култура, ни код Срба у академској заједници, ни код Руса, није порасла. Кад говоримо о геополитици Запада и стратегији Запада, ми говоримо о константама које трају бар стотину година. Узми-мо само оно што је и тема мог излагања, то је Украјина, питање источ-не Европе, које се већ с краја 19. и почетка 20. вијека јавља као стра-тешко питање за доминацију над Евроазијом. Ми то данас откривамо као неку новост, говоримо о полумјесецима у Евроазији на почетку 21. вијека. Подсјетићу да Алфред Мехен у књизи „Утицај поморске моћи на историју“ крајем 19. вијека већ увелико говори о тридесетом и четр-десетом степену сјеверне географске ширине као појасу за обуздавање и дављење Русије. Подсјетићу вас такође и на Мекиндерово завјештање западној стратегији „Ко влада источном Европом, влада Хартлендом, од-носно Русијом, ко влада Хартлендом, влада свјетским острвом“. Страш-но ме растужује да ја сваки пут на неким скуповима гдје причам с Руси-ма, причамо о константама. Што се тиче српске интелигенције, ми смо давно изгубили стратешку мисао, али ми је жао кад видим да и руска интелигенција не полаже довољно на стратешку мисао. Ми напросто не схватамо да је наш супарник Запад измислио стратегију у овом мо-дерном смислу и да он систематски тачно остварује стратешке циљеве. Након завршетка хладног рата, први циљ запада је био проширење у источну Европу, у земље бившег Варшавског пакта. Након тога, остаје једина земља коју сви западни геостратези (не само Збигњев Бжежин-ски) апострофирају као геополитички стожер - а то је Украјина. Како се два пута десила иста ситуација руској стратегији у Украјини? Надам се да ће то бити отрежњење руској геополитичкој мисли, прије свега. Иско-ристићу један термин англоамеричке Стратегије посредног прилажења 1 Виши асистент на Факултету политичких наука Универзитета у Бањој Луци

120 Жељко Будимир: Украјинска криза и њене геополитичке посљедице на ...

Лидл Харта који је рекао: „Када вам отворе фронт на једној страни, ви га отварајте на другој страни.“ Друга страна, што се тиче континенталне Европе, је Балкан. Једини геополитички вакуум који постоји у конти-ненталној Европи су српске земље. Још увијек је то Србија, а Републи-ка Српска понајвише. Када сам писао један чланак о Русима, написао сам да у руској стратегији постоји нешто што се подразумијева, што се може назвати стратегијом подразумијевања. То је мој термин, а значи ово: Руси су српски савезници и то је довољно. Не требамо ништа да чинимо. То напросто није тако. Ми се налазимо окружени НАТО земља-ма. У Србији, Босни и Херцеговини, Републици Српској, процес евро-атлантских интеграција је далеко одмакао. Нас спашава само оно што се у стратешким формулама назива коефицијент случаја, а то називам божји прст. Овим не желим да амнестирам српску страну. Молим вас само да разумијете да је нас НАТО бомбардовао и поразио (ми смо пре-више слаби). У том смислу, са стратешког аспекта, однос између Срба и Руса је асиметричан. Ја разумијем кад професорица Пономарјева каже да требају да дођу српски бизнисмени у Москву, али вјерујте, Американ-ци не траже да се дође у Вашингтон, они су већ овдје. Ако се овај геопо-литички вакуум не попуни евроазијством, а ту бојим се да је мека моћ у овом тренутку, с обзиром на аспект времена, у неком другом плану, ми Срби ћемо да нестанемо као било какав политички и геополитички субјект. Русија ће све више да се повлачи у оно што јој је и намијенио Запад, а то је азијски балансер. Кад је у питању Јужни ток, ако Бугарска не блокира Јужни ток, то ће сигурно урадити влада ове Србије. Сјетите се само кад су били избори у Србији, сва руска дипломатска активност је била да се смијени министарка енергетике Михајловић. Зашто? Зато што у тој влади сједе људи који директно и отворено раде за евроатлантску причу. Као што видите, ја нисам дипломата, али ћу се обратити са још једном ствари члановима руске амбасаде у Босни и Херцеговини. Ми напросто нисмо озбиљни док год руска амбасада не буде имала конзулат у Републици Српској. Погледајте само шта ради конзулат САД-а у Бања-луци. На седмичном нивоу имате бар двије активности. Ово говорим као пријатељ и молим да се ово узме као пријатељска изјава. Моје обра-зовање и сва моја едукација се своди на моје бављење англоамеричком стратегијом. Ако будемо дјеловали по њиховом стратешком обрасцу, од-мах ћу вам рећи – изгубили смо.

Ирина Астанпенкова1

Претходно саопштење UDK 323.1 (470:497.6 RS) doi 10.7251/POL1408121A

КУЛТУРНО-ХУМАНИТАРНА САРАДЊА РУСИЈЕ И РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Хуманистичка сарадња Русије и Европске Уније је ефикасан инструмент меке моћи. При том тај термин има много значења и у Русији оно подразумијева нешто много више него у Европи, много шире него у остатку Европе. Управо култура је централни тренутак у развоју човјечанства. Она спречава сукобе, подстиче међукултурни дијалог и открива пут у јединство у различитостима. На првом је мјесту сарадња у области културе и кинематографије. Ми смо први показали православне цртане филмове у Андрићграду 2013. године, који су доживјели велики успјех и показивали су се након тога још двије недеље у Андрићграду. То није било само приказивање филмова, него је вођен дијалог између дјеце и богослова. Ове године смо помогли у организацији доласка госпође Иване Жигон и ансамбла „Косовски божури“ у Санкт Петербург. То је човјек који већ дуго година помаже дјеци Косова и јако воли Србију и чини све да би помогао што је више могуће. Сљедеће је сарадња у области образовања. То подразумијева закључивање споразума између образовних установа. Одазвао нам се један факултет из Санкт Петербурга. Нажалост, у Србији нисмо нашли партнера који би могао одговорити на тако висок ниво захтјева. Јако је важно да кажемо да је „Завјет“ добио грант од фонда „Руски мир“ за организацију курсева руског језика у Бијељини. Први пут смо успјели дати подршку за долазак дјеце из српских земаља у омладински камп „Пријатељство - сјећање генерација“ и међународни омладински археолошки камп „Велики Новгород“ о историјском сјећању генерација. Једини услов који смо поставили пред учеснике је било да знају барем мало руски језик. Сљедећа активност коју ми подржавамо и којом се бавимо је развој и јачање обостраних веза у области музеја и библиотекарства. Успјели смо уз помоћ једног од фондова да одштампамо књигу на руском језику „Браћа по оружју“, чији је аутор Бранко Богдановић. Јако је важно да је Србин написао књигу на руском језику и сад би је требали превести на

1 Представница огранизације Завет

122 Ирина Астанпенкова: Културно-хуманитарна сарадња Русије и РС

његов језик. Она је била презентована на међународној конференцији „Велики рат и почетак новог свијета“, који је организовао Фонд Андреја Првозваног чији је предсједник господин Јакуњин, директор руских жељезница. Сљедећи пројекат који ћемо организовати у Санкт Петербургу је „Петроград који чита“ и циљ нам је да упознамо руске читаоце са најважнијим ауторима из иностранства. Сљедећа наша активност се реализује у области проучавања историјских и културних вриједности оба народа. То је учешће свештеника Српске православне цркве у Петој зимској православној изложби у Санкт Петербургу, гдје је представљена икона Мајке Божје, а сви прилози који буду остварени на тој изложби, биће дати за поновну изградњу Саборне цркве у Мостару. Сљедећа наша активност је активирање веза у области спорта и туризма. Наш пројекат Петербург куп је фудбалски турнир за дјецу. Покушаћемо да искористимо тај куп да некако позовемо дјецу, дјечју екипу фудбалску из Републике Српске да учествује у том турниру. Посљедње је јачање веза између партнерских друштвених организација, фондовима и асоцијацијама Русије и Републике Српске. Укратко, то је све и желим још само да кажем неколико проблема које и ми имамо. Да бисмо реализовали пројекте, потребна је политичка воља, наш активизам и пожељно би било финансирање, као и све у животу. Слушајући данашња излагања, схватила сам да нам је потребно заједничко мјесто одакле бисмо заједно наступали, а не ишли једни по једни по министарским кабинетима. Да би све заинтересоване стране могле изабрати оно што њих занима и да бисмо у то могли укључити социјално одговорна предузећа из Републике Српске.

Олег Солдат1


doi 10.7251/POL1408123S

ПРЕКО ФИЛМА ДО ГАСА: СРПСКО-РУСКО ПАРТНЕРСТВО У ПРОБЛЕМИМА

Ја ћу да дам неколико провокативних фуснота на меку моћ, на тер-мин меке моћи. Ја сматрам, наиме, да смо ми и Руси првенствено пар-тнери у проблемима. Толико има тих проблема да их нећемо наводити појединачно, па ћу навести један који добро препознајем, случај божјег прста. Проблем теоријски формулисан гласи отприлике овако: проблем заједнички нас и Руса, у задњих сто година састоји се у прекиду, у ди-срупцији процеса актуелизовања посљедица или импликација наших националних теорија и теологија. Исто онолико колико Американци и колико Енглези и остали имају своје националне теорије и теологије, толико исто их имају Срби и Руси, само их не користимо. Ради се о ве-ома комплексном своду националних теорија и теологија. То су наци-онални ритуали, скуп националних ритуала, архетипских ишчитавања прошлости и архетипских реаговања на будућност. Комунистичка рево-луција седамнаесте године у Русији и код нас 1945. године прекинула је наш архетипски ток реаговања на стварност, услијед чега ми постајемо студија случаја - Срби и Руси постају школски примјер големог ком-плекса, аутоцензуре и стида. Замислимо једну геополитичку инверзију, узмимо за примјер Израел. Њих двадесет и пет не може да се окрене на тој земљи, мора да излети с те земље колико је малена. Дакле, ради се о необично малој земљи која је по квадратури мала. Има ли земље с већим утицајем на свијету? Замислимо да су Велика Британија и Израел или, не дај боже, Сједињене Америчке Државе велике као Русија. Како би из-гледала историја? Поставља се питање како долазимо до те количинске инверзије да гомилањем аутоцензуре извјесне земље, изузетно моћне као што је Русија, или не тако моћне као што је Србија, ускраћују, ауто-кастрирају право да дефинишу свој интерес и да га реализују? Да ли је за то крива мека моћ? Ја ћу навести шест или седам екстремних кластера или групација симболичке моћи кроз културу у којима је Русија била и остала велесила. Прва је емиграција Руса која је дошла у Америку, 1 Виши асистент на Филозофском факултету Универзитета у Бањој Луци

124 Олег Солдат: Преко филма до гаса: Српско-Руско партнерство у ...

подигла је најквалитетније школе глуме у Холивуду по којој се и данас учи. Иста ствар важи за све и једну перформативну умјетност. Наравно, почевши од филма па до балета и до умјетничког клизања. Иста ствар важи и за класичну музику. Данашња два највећа класична композитора су прешли на руску вјеру, на руско православље. Толика је, ја тврдим и осјећам, толика је и даље моћ меке моћи руског на нашим просторима да постоји један несумњив индикатор на нашим просторима који је доказ да се руски утицај приближава. Када примјетите да у Загребу, у Хрват-ској и у Србији почиње фестивал руског филма, то је несумњив знак рђаве политичке савјести код тих актера. То значи да се они плаше и то значи да они желе руски гас. То значи да они желе доћи до гаса преко филма. Дакле, не постоји ниједан једини предзнак, како се то каже, да је мека моћ ослабила. Дакле, поставља се питање: због чега огромни пра-вославни континент, од Книна до Камчатке, није увезан? Је ли то значи да једино ми православни не умијемо да ишчитавамо импликације своје православне историје? Ја пледирам на једну ствар већ дуже вријеме, да ми православни губимо историјску супстанцију док год ратоборно не извлачимо импликације из своје православне теорије и прошлости. То значи да је неопходно што прије укинути аутоцензуру и говорити, на крају крајева, овако како се трудимо данас да говоримо, а то је брат-ски искрено. Јер знате, кад сједимо с богатим НАТО представницима и бизнисменима са запада, врло смо прецизни у ономе што желимо. Ако наставимо да се обраћамо један ка другом у таутологијама, у изјавама које не носе никакву нову информацију, то ће значити да ће наш сваки дискурс завршавати у ламент. Моја интуиција је да сви заједно морамо да уобличимо, морамо саздати или обновити своју политичку теологију, јер ако пакет апокалиптичних, пакет балистичких пројектила које аме-рички и руски предсједник носе са собом није политичка теологија, онда ја не знам шта је теологија уопште.

Прилози на тему:

МЛАДА БОСНА И ИДЕЈА НАЦИОНАЛНОГ ОСЛОБОЂЕЊА

Алекса Буха1

Кратки научни рад UDK 329:94 (100) “1914/1918”

doi 10.7251/POL1408127B

ПРВИ СВЈЕТСКИ РАТ У КОНТЕКСТУ МЛАДЕ БОСНЕ ИЛИ ШТА ЈЕ ПРЕВАСХОДИЛО И (НА)ВОДИЛО У

ВЕЛИКИ РАТ

Стогодишњица Великог рата донијела је непрегледну научну, пу-блицистичку и литерарну продукцију о узроцима, току и посљедицама тог свјетског повијесног и историјског полома. У том претресању оног што је раније било написано и истраживању, као никад досада, и самих детаља није остао недирнут ни камен на камену. Нови прилог великом интелектуалном приносу више личи на досипање нове количине воде у ријеку која је готово истекла и приближава се своме смирају, него на стваран допринос. Моја размишљања су потекла из наде или илузије да се о нашој теми може исказати неки увид са становишта филозофије историје/повијести, којим се не би поновило већ речено. Којим би се можда бацилa новa зрака свјетлости на повијест и историју Великог до-гађаја.

Шта, дакле, филозофија повијести може допринијети нашем раз-умијевању и тумачењу рата? (Прије одговора на ово питање, једно тер-минолошко разјашњење. Мада ријечи историја и повијест у нашем јези-ку значе исто, овдје се другим термином означава објективно збивање, првим пак превасходно субјективна његова страна. Субјективној стра-ни допада обнављање сјећања на оно што је било, али не и неповрат-но и дефинитивно прошло, објективној увиђање корјена сила збивања, њихових учинака и њихове дјелотворне, накнадне повијести/историје. Историјска свијест гради представе, слике, појмове о прошлом, и гледа да они буду што потпунији и реалном збивању вјернији, док повијесно мишљење успоставља лук између прошлости и будућности и настоји да његов напон и динамику доведе и засвједочи у садашњости. Уз све ово: историјско мишљење је више хронолошко, повијесно пак више систе-матско; нема, међутим, између њих демаркационе линије па се догађа да је у историји више повијести него у самој повијести, и обрнуто).1 Аутор је редовни професор и академик Академије наука и умјетности Републике Српске

128 Алекса Буха: Први свјетски рат у контексту Младе Босне или шта је ...

Филозофија повијести би прије пошла од (до)садашњих ако не и будућих учинака и посљедица Великог догађаја, него од самог тог до-гађаја, макар колико да је он у свом видљивом и разорном временском трајању незаобилазан. Учинци и посљедице сваког новог епохалног догађаја, био он политички или техничко-технолошки, чине поприште „живота“ оног што их је донијело у свијет, трају неупоредиво дуже од година рађања и постајања, и дају му значење и смисао. Било би нераз-умно тврдити да не треба полазити од стварних догађаја, али би исто тако било недовољно остати превасходно код њих. Силе које су Велики рат донијеле и које је он ослободио нису престале да у нашим поједи-начном и националном животу господаре нашом прошлом и садашњом садашњошћу, а изгледа да се неће од тога оканити ни у будућој.

Који би, дакле, могао бити допринос филозофије повијести/исто-рије? Прије свега, она може да помогне разумијевању и одређивању предмета повијести/историје (и унутар њега и самог рата) и смисла по-вијесног догађања и историјског тумачења. Два филозофа на које се овдје позивамо, Хегел и Адорно одређују предмет повијести као слободу, а смисао њен као напредак у свијести о слободи (Хегел), и као ослобађање од свега што људима, а само људи имају историју, недâ да буду слободни (Адорно). Али и након овог одређења појам слободе остаје бескрајно вишезначан. За Хегела је кључно разликовање између слободе по себи и слободе за себе, то јест за нас, то јест по себи да је спознамо и за нас да је живимо. Адорно разликује између позитивне и негативне слободе, између слободе за нешто и слободе од нечег. То „нешто“ тиче се раз-воја индивидуалних способности и задовољења потреба, и ослобађања од тегобе рада и социјалне потчињености. Ако је слобода супстанција повијести, дакле оно, вели Хегел „кроз што и у чему свака стварност има бивство и опстојање“, онда је слободан само онај човјек, само онај народ, и само она држава који властиту супстанцију имају у себи сами-ма, стварају је из себе. У овој оптици такву супстанцију има само човјек и његова њим створена обитавалишта. Полазећи од индивидуе, народа и државе као ималаца слободе а тиме ималаца повијести/историје, ваља видјети којим то снагама располаже човјек, а којим пак силама народ и држава. Та снага и силе јесте ум, јесте умствена душевност човјека и умствене институције обичајности с обзиром на народ и умствене, поли-тичке институције државе. Енергија за први слој тих умствености гене-рише се, односно самогенерише се кроз и у страстима, а табеле страсти, ако би се хтјело направити њихову потпуну евиденцију не би се лако привеле крају. Онâ Декартова је само списак најочитијих. Склоности,


потребе, интереси, пориви зависти, саможивости, освете, мржње, злу-радости, ресентимани, пориви моћи/владавине, пориви стицања и, на крају „инстинкт ума“ – све ове снаге човјека сливају се у повијесне силе и кроз обичајне и државне институције или мимо њих граде историју/повијест. Хегел вели да су нагони и инстинкти, уколико су људски, на-топљени умом. Ум влада повијешћу, мада је и о њему изречено мно-штво мана. Силе историје требало би да су пречишћене од негативности појединачних снага, али их оне прије јачају неголи заустављају. Све је онда до тога које силе присвајају, користе, својатају неку ствар или се изражавају кроз њу. У случају наше повијести, мање унутарње а више оне које су долазиле и стално долазе споља, од других народа и држава, - наша историографија свједочи да су те силе мржња и освета, порив за доминацијом и навада материјалне саможивости. Унутрашњем бојном пољу појединаца, група, народа и држава за слободан саморазвој, сваг-да је на нашем тлу претходила, односно главну ријеч водила повијест која је долазила споља. Отоманску вишевјековну окупацију смијенила је вишедеценијска Аустроугарска. Затечене феудалне односе држала је нетакнутим и оставила је да бјесне, мада је у мандату да окупира БиХ задатак укидања тих односа био првенствен. Младим људима, какви су били припадници Младе Босне, није требало много мозгања па да им се, поређењем прилика у БиХ, са онима, не у развијенијој Европи него у Србији, затресе утроба. Гаврило Принцип на суђењу није прећутао да је био огорчен на то што његов отац мора трећину годишњег при-носа давати агама и беговима, док у Србији одавно, већ десетљећима тога нема. Недељку Чабриновићу је од свих мука најтеже падало гажење његовог достојанства. Док га аустроугарски затворски стражар назива псином, Франц Верфел види у њему вишег човјека, љепоту и достојан-ство и убраја га у неколико светих људи. Достојанство људско се иначе у филозофији сматра антрополошком залогом слободарске свијести и етички исправног вођења живота. У знаку тога и таквог божанског дара поступају на суђењу сви оптужени: и Гаврило Принцип и Трифко Гра-беж и Цвјетко Поповић и Данило Илић и Иво Крањчевић и...

Млади људи нису се могли помирити а камоли саживјети са охо-лошћу и заповиједним, готово расистичким држањем не само оних који су чинили државу, него и придошлица које су обављале друштвене по-слове али са истим предзнаком. Перо Слијепчевић пише да је окупација „увек имала обележје војничког деспотизма и безобзирних средстава“. БиХ је била окупирана колонија и припремна војна зона. Вођена је анти-српска демографска колонизација: махом су аустроугарски досељеници


насељавани на српским етничким територијама. Њих преко 40.000. Та-ман и кад се окупаторским властима призна да су оствариле несумњив цивилизацијски напредак: 1910. ова управа књижила је у свој позитиван салдо 500 км пруга узаног колосијека, два рудника жељезне руде, десе-так угљенокопа, развијену шумску индустрију, увођење катастарских и грунтовних књига, треба додати да је то чинила на своју корист и у свр-ху геополитичког даљег ширења на Исток. Њена просвјетитељска улога мјери се изградњом десетина и десетина школа, али је школски систем био усмјерен и организован на образовање вјерних поданика црно-жуте монархије. Године 1914. било је само 127 свршених академаца, махом са дипломом из Дојчестерајха.

Упитајмо шта је Аустроугарска пропустила да учини и шта није смјела чинити: гледано и из данашње и из тадашње (средњоевропске) перспективе. Пропустила је да укине феудалне односе. Код П. Слијепче-вића и Ђ. Перина налазе се статистичке бројке, рађене 1910: феудализам се разрастао на све три стране. Беговата и аганлука је на муслиманској страни 9.000, на српској 600 а на хрватској 250. Па, иако се ова бројка муслиманских аганлука односи на само 15% тог становништва, аге и бегови су на своју страну привукли огромну већину непривилегованих истовјерника. Тек 1910. власт доноси одлуку, не о аграрној реформи, него о откупу земље од феудалних господара, и то не о обавезном него о добровољном откупу. Добра воља се односи на феудалне посједнике. Тако се социјалној невољи придружују вјерски раздори, одраније пре-судни чиниоци у друштвеним односима у БиХ. Усљед тога једна вје-роисповијед не престаје да генерише незадовољство и мржњу на друге двије, посебно на православно становништво. Сваки пут кад је затреба-ло, као око Анексије и током Рата, мржња је распламсавана до масовне пљачке и рушења свега српског, до понижавања и масовног убијања при-падника овог народа, нашта је власт не само гледала благонаклоно, него је то и подстицала. Милорад Екмечић је у једној прилици оставио опис зле коби Саве Љубибратића. Прије атентата, али без било које примисли да би до њега могло доћи, овај адвокат је у неком тексту, објављеном пред 1914, проговорио о црним људима. Сâм није знао откуд је тај мотив и како доспио у његово писаније. Сјећам се да су нам у дјетињству баке причале да ће доћи неки црни жути људи, ако не будемо послушни. Мог-ло би бити да је „извор“ Љубибратићевој помињања црних људи исти. Али, злоћудна инвенција представника власти или њених тајних сарад-ника дојавила је да је овај човјек, иначе посланик у Сабору, сарађивао са „Црном руком“, и ову довео на Видовдан 1914. у Сарајево. Љубибра-


тић да је, дакле, уз Принципа изазвао рат? Ухваћен је и вођен свезан од теферича до теферича да га свјетина пљује. Његово име се налази на листи од 156 Срба којима је суђено у Велеиздајничком процесу у Бања Луци. Није међу 16 осуђених на смрт вјешањем. То да је власт за тили час нашла доушнике и егзекуторе злодјела над Србима показује у којој мјери је мржња, одраније вијековима подстицана и чим јој час куцне претварана у пљачку и убиства, била већ приправљена. Ако је политика окупаторске управе била да је против Срба све допуштено, а она је то била од почетка, а од Анексије и избијања рата више није презала ни од чега, онда није чудно што су вјешала подизана на све стране, што су ницали логори и у БиХ и изван ње, у којима су припадници два окупа-торска народа изучили занат логорског рјешавања питања која су у њи-ховим очима била „горућа“. Логори у Араду, Коморану, Жегару, Добоју и на другим странама однијели су 5.400 живота, од тога 1400 дјечијих. Прије објаве рата затворено је 5.000 Срба. БиХ је имала 360.000 жртава, од тога је 200.000 Срба. Не треба превидјети да су то били поданици те државе. Људским мјерилима се не може схватити та навада злоћудних окупацијских власти, осим можда антрополошким инцидентом. На овој тачки би било добро завршити ово разматрање да је инцидент остао из-ненадни непредвиђен и завршен споредни догађај. Та „нова“, наопака антропологија, наставила је да живи и послије Првог и током и послије Другог свјетског рата. Германско-угарски менталитет, ако је и сузбијен, није и искоријењен. Мржња и освета према српском народу преузимала је главну ријеч сваки пут кад су њени носиоци били у прилици да је не-кажњиво изражавају. Овдје је мјесто да се најзад укаже на увиде које до-носи филозофија повјести. Они свједоче о дуготрајним или бескрајним посљедицама и учинцима историјских великих догађаја који су дужег вијека од материјалног разарања и људских жртава. И којима се не види краја као што је то случај са процесима дугог трајања Фернана Броде-ла. Ријеч је о силама мржње и освете чије се (само)генерисање не може искоријенити никојим друштвеним или културним умијећем. У књизи „Србија у немачком јавном мњењу 1914-1918“, Момчило Селесковић је на 160 страна (у преводу) из странице у страницу наводио ставове које је лиферовало њемачко-аустроугарско мњење. Ти ставови се не разликују по усмјерености у простаклуку, осионости и отвореној мржњи, и охо-лом готово расизму према Србима, свеједно да ли долазе из петопарачке црно-жуте штампе или из пера врхунских интелектуалаца. И свеједно да ли они долазили из „црно-жуте“, „католичке“, „старе“, „пробуђене“, „германске“, или „нове“ Аустрије, како је Селесковић социјално-по-


литички и повијесно-историјски разврстао стање менталитета и више духовности Њемачко-Аустријске. Речено је „више духовности“ и треба додати да су се том менталитету одазвали, неки, и предали, највећи ду-хови тог времена: напр. Макс Шелер, не безазлено и Томас Ман, посве својски Вернер Зомбарт. и др.

Послије Сарајевског атентата ратни добошари су свакодневно из-рицали пресуде: Срби су народ убица, „болесно амбициозни, мегало-манска и ратничка нација“, Срби су животиње, ни нижа људска раса, они су „српске свиње“, а један професор универзитета, иначе врхунски историк, ће за српску ствар уједињења и ослобађања од колонизатора казати да је „смрдљива ствар“. Све у свему „Србија мора скончати“.

Овој антисрпској хистерији, све до захтјева да ова нација буде уништена и збрисана са лица Земље претходе не много скривани плано-ви које је Аустроугарска ковала вијек прије сарајевског атентата, а након њега читава Германија и Угарска га се докопале: колонизовање српског Балкана и германски продор на Исток. Те планове и начине да се они остваре резимирао је филозоф Макс Шелер у књизи из 1915. под нас-ловом „Геније рата и њемачки рат“. Није то вријеме кад је ратна срећа увјерљиво на германској страни, али охола самоувјереност која је хра-нила и најпаметније главе и то не само у овој и у претходној години него све до новембра 1918, да би се тако аподиктички и по неком више неголи саморазумљивом праву исписали сљедећи редови: Нијемци су кренули у рат не с другим циљем осим одбране опстанка, независности, слободе наше државе. Није ствар у томе да ли су знали за нечувену ноту Аустрије Србији нити за ризик да ће се Русија уплести у аустро-српски рат. „Чак и да су наши дипломатски напори били такви – што би чинило част нашој дипломатији – да смо моралним притиском принудили наше неприја-теље да нас нападну баш тада а не две три године касније, наш рат би и у том случају био чисто одбрамбени“. Сад већ није од значаја ко је коме насрнуо на кућни праг, пресудно је охоло претварање жртве у нападача. Да ли то није био програм којим се одавно стала хранити читава Герма-нија. Јер, како би било могуће да се за цигло тридесетак дана све подиг-не на ноге и учини спремним за поход. Селесковић је у тој заглушној антисрпској хистерији издвојио ријечи једног, он каже „јединог човјека у Њемачкој“ који је готово здраворазумски оповргавао хорско понављање да је атентат у Сарајеву узрок рата, а Србија као нападач на Аустроу-гарску, чак на Њемачку стварни ратни подривач и несумњиви ратовођа. Селесковићев „једини човјек“ зове се Максимилијан Харден, и његове ставове из књиге „Рат и мир“ 1918. резимира на сљедећи начин: „није


могуће да хитац само једног човјека дигне у ваздух целу Европу, ако она већ није била минирана“. А све показује и доказује да је то била.

Сада постаје посве прозиран смисао наслова овог прилога. Мла-да Босна се показује као контекст Великог рата. Текст су десетљећима справљале, у политичким и војним барутанама, њемачка Аустроугарска и Њемачка. Неман је јачала и захтијевала нове туђе земље којима би самовољно владала. Велики рат би избио и без Младе Босне и Чабри-новићеве бомбе и Принципових пуцњева. „Тексту“ рата није претходио и није га предводио атентат. Млада Босна и атентат су повезани контек-стуално с њим; тек се у контексту, тј. сувислој вези с њим види права природа рата.

Работе Геншера и Мока из времена комадања Југославије биле су храњене истом мржњом према Србима, на коју су били чак поносни. Не само интелектулно него и физиогномијски та мржња је била непод-ношљива. И није се зауставила на комадању Југославије. Од 7 високих представника у постдејтонској БиХ, петорица су испод германског че-кића. Све што су радили, а узимали су овлашћења правих колонизатор-ских намјесника, чинили су на штету Републике Српске. Ни друга двоји-ца нису се одмакли од антисрпског менталитета, један од њих је избио на прво мјесто. Историја/повијест се, ни као догађање ни као сјећање, не понавља него се не прекида. Прошлост која долази из будућности гора је од прошле прошлости и прошле садашњости. Повијесна временост и временска историја нису идентичне. (Времена) повијест обухвата све три екстазе времена, (временска) историја је окренута претежно оном прошлом; повијест као да долази из будућности. Редови збивања и ва-жења као да су обрнути.

** *

Живот повијесног/историјског догађаја, његово трајање, присут-ност и дјелотворност може се упоредити са животом човјека. Додуше, не знамо да ли човјек има неки продужени живот (да нећемо знамо да нема?!), док о историјском/повијесном догађају можемо казати да му је други живот, дакле онај након што се догодио, и неупоредиво дужи и по учинцима и по досегу и по значењу. Та друга Повијест и Историја Првог свјетског рата тек би имала да се истражи и промисли.

Слободан Рељић1 Оригинални научни рад

UDK 94 (497.1) “1914” doi 10.7251/POL1408135R

ПРИНЦИПОВА ЖРТВА – О ВРЕМЕНУ КАД ЈЕ УГРОЖЕНОСТ НАРОДА ТОЛИКА ДА ПОЛИТИЗУЈЕ И

ЂАЧКУ ОМЛАДИНУ

PRINCIP`S SACRIFICE - TIMES WHEN A NATION IN JEOPARDY TURNS STUDENTS` YOUTH TOWARDS POLITICS

Summary: Attempt to extract Gavrilo Princip`s act from the era in which the assassination of Austria/Hungary`s archduke happened, is actually a propaganda effort by the contemporaries in order to use that event as a tool against the nation from which the majority of „Young Bosnia” members originated. Sociological analisys of young student`s resistance`s intensity (the social group being labeled by prof. Ekmečić as „innocent part of the society, politicized to early”) and the fact that „in (Austria/Hungary`s) official policy ther was a fear of children” (Angst vor Kinder) reveal the impotence of the solutions imposed from abroad in times when basic national values are endangered. Geostrategic intentions of our powerful contemporaries also carry the risk of reinstating the tensions of inter-ethnic relations in Europe and the Balkans, as well as reactualizing Young Bosnia`s pattern of victim and sacrifice.

Key words: mission civilisatrice, Kosovo myth, tyrannicide, anti-heroism

Сажетак: Покушај извлачења чина Гаврила Принципа изван вре-мена у коме се атентат на престолонаследника Аустро-Угарске мона-рахије одиграо пропагандна је активност савременика са намером да се и тај догађај користи као оружје против нације из које су припадници „Младе Босне“ углавном потицали. Социолошка анализа интензивно-сти отпора ђачке омладине „невиног дела друштва... (који је) прера-но политизиван“ (Екмечић) и чињеница да је “у званичној политици (Аустро-Угарске) постојао страх од деце (Angst vor Kinder)“ показује

1 Аутор је доцент на Учитељском факултету Универзитета у Београду

136 Слободан Рељић: Принципова жртва – о времену кад је угроженост народа ...

немоћ споља наметаних решења у временима угрожености основних националних вредности. И геостратешке намере наших моћних савре-меника носе ризик од обнављања напетости међунационалних односа у Европи и на Балкану и актуелизовање младобосанског обрасца жртве и акције.

Кључне речи: цивилизаторска мисија, косовски мит, тираноуби-ство, антихеројство

1.

Иако је Анексиона криза (од октобра 1908.) додатно подигла тем-пературу болесном европском континенту, свакодневни живот у Босни и Херцеговини одржавао се мирним. Они који по логици свог друштвеног положаја „имају шта да изгубе“, па су у сваком злу спремни на компро-мис, јасно су показивали лојалност Цару а „међу најжешћим пристали-цама анексије била (је) све утицајнија елита српских трговаца у градо-вима, нарочито у Сарајеву, али и у Бањалуци и Мостару“. И црквени врх се држао да је „свака власт од Бога“ па је „Евгеније Летица, митрополит Српске православне цркве у Сарајеву, чак служио благодарење у част анексије“ (Глени I, 2001: 306).

И баш том приликом дошло је до „инцидента“ који је најавио дра-му. Један сведок је писао да кад је „митрополит Летица са уздигнутим рукама призивао благослов божји за владара и владарски дом аустриј-ски, клекнуло је све на колена сем једног реда младих људи поређаних по годинама и разредима који је стајао као укопан и нем. Били су то малишани сарајевске гимназије“ (Дедијер I, 1978:265).

Британски писац Миша Глени уочава двострани смисао те сцене: „Ово је био први јавни протест младих интелектуалаца, иако је овај до-гађај био подједнако значајан и због подршке коју је анексији пружила српска елита. Припадници Младе Босне осудили су своје родитеље као сараднике које је купила колонијална власт“ (Глени I, 2001: 306). Не-дељко Чабриновић је „био у нарочито незгодном положају јер је његов отац радио као професионални шпијун за аустроугарску полицију“. Мо-жда је Глени непрецизан, али било је то у земљи у којој се „знало“ да су све кафеџије обавезне да шпијунирају за власт, а чињеница јесте да је „после много тешкоћа у животу, старом Чабриновићу пошло за руком да отовори једну мању кафану у Сарајеву“ и да је „мало-помало, стекао и известан иметак, али је, као против услугу, локалној полицији с времена


на време морао да чини извесне услуге. Неки су га чак сумњичили да је био полицијски конфидент“ (Дедијер I, 1978:245). Дедијер је пронашао и да је стари Чабриновић у лето 1925. покушао да изврши самоубиство у Београду, због, како је листу „Балкан“ објаснио „неправди према њему и гласина да је био аустријски шпијун“ (Дедијер I, 1978:484).

Таква чињеница јесте младог човека неповратно терала „да спере љагу“ пред друштвом које је живело у коме је „мој род“ био изнад цене моје главе. „Током испитивања после атентата, Чабриновић је открио да његова група није намеравала да се заустави код убиства Франца Фер-динанда и генерала Оскара Поћорека, војног заповедника у Босни. За-вереници су били осудили на смрт и митрополита Летицу и три водећа српска трговца и политичара из Сарајева“ (Глени I, 2001: 306).

Посебна осетљивост младих генерација на неподношљиву не-правду и сужавање слобода феномен је одавно регистрован у „цивили-зацији капитализма“ (Шумпетер). Још од „Јада младог Вертера“ (1774) друштво које све процесе гледа кроз трговину и све претвара у робу, па чак и човека, производи „светски бол“ (Weltschmerz) због „несугласица са околним светом и грађанским поретком“. „Сувишни човек“ тада може да потоне у „колективни осећај жалости и беспомоћности“ или да се упусти у обрачун са тим светом. Јохан Волфганг Гете је за живота опту-живан да је његова књига наводила младе на самоубиства. Одбијајући да је опис колективног стања наговарање на самоубиство Гете је једног енглеског бискупа питао а „како би онда требало говорити о силницима који једним потезом пера шаљу у рат сто хиљада људи, од којих ће по-гинути осамдесет хиљада који се међусобно подстичу на убиство, паље-вину и пљачку“(Разговори с Екерманом, 17. III 1830.) Из тога је следило и питање: „Народ који стење под неподношљивим јармом тиранина – зар то називаш слабошћу његовом кад онда најзад сав узавре и раскине ланце своје?“ (Гете, 1963: 49). Фридрих Шилер, Гетеов пријатељ, није ни сумњао да за олакшавање „светског бола“ агресију треба усмерити ка тиранину. За разлику од Гетеа морао је и да се из Вајмара склања у Француску.

Шилер је ту тезу изложио у драми у стиху у којој је за тему изабрао борбу Швајцараца у XVI веку против Хабсбурговаца: побуна која доноси ослобођење почела је кад је Вилијем Тел убио хабсбуршког намесника Геслера. А управо је Гете био тај који је утицао на Шилера још 1797. да пише драму по швајцарској легенди. „Ја сам готово убеђен да ће прича о Вилијему Телу допустити да буде епски третирана и, захваљујући томе (ако успе оно што предлажем), десиће се нешто необично – да бајка кроз


поезију дође до потпуне истине, уместо да се историја мора претварати у причу да би се нешто постигло“, писао је Гете Шилеру 14. октобра 1797. (Дедијер I, 1978:206). Шилер је „Вилијема Тела“ написао 1804., годину дана пред смрт. Бајка претворена у поезију после је покретала историју.

Младобосанцима су „Шилерове идеје о романтичним побудама за убиство тиранина, изражене у Виљему Телу, биле нека врста Библије... Код мртвог Жерајића полиција је нашла бележницу пуну цитата из Ши-лера“ (Дедијер I, 1978:322). Романтичарски национални идеал подигнут на противљењу пројекту јединствене Наполеонове Европе у Босни и Херцеговини је на почетку XX века первертован у противљење ширењу Хабзбуршке идеје Балканом. Мале нације су пред тим титаном осећа-ле егзистенцијално угроженим. Њихови узори су већ стварали Велику Немачку и Велику Италију, а они су и даље служили за безочна хладна међуимперијална поткусуривања. Зато ће понуда америчког председни-ка Вудроа Вилсона у Версају 1918. да се као врховни принцип успоста-ви право народа на самоопредељење имати одјек који се неће смирити читав век: почиње као „нестанак Аустроугарског, Отоманског и Руског царства“, па следи „нестанак британских, француских, холандских и осталих империјалних структура“ као „самоодређење периферних и полупериферних зона светског система“ (Валерштајн, 2005: 96) да би на крају XX века поново изронио у Европи (Југославија, Чехословачка, СССР, Каталонија, Шкотска...) одакле је и кренуо.

Национализам младобосанаца је био и снажан и расплинут. Он се подизао с једне стране, на заносној јужнословенској идеји о заједништву угњетених блиских по словенству и на улози Србије, с друге стране, као потенцијалног Пијемонта, а која је иза себе имала серију сјајних ратних ослободилачких победа. Пошто је њихова акција била старт трке у којој је победила Југославија, тумачи су нејасности њихових идеја придавали различите акценте: југословенски до деведесетих година прошлог века и српски после тога. У ствари, и у време кад је над њима лебдео југосло-венски дух они су од свих народа из те заједнице прећутно држани за српски елемент. Кад се заједница распала, њихове узвишене идеале и жртву, „други народи“ су одбацили без устезања.

2.

После анексије одјелни предстојник у Земаљској влади у Сараје-ву барон Колас говорио је „да у званичној политици постоји страх од


деце (Angst vor Kinder)“ (Екмечић II, 1989: 681). Опсервација чиновника Великог царства била је тачна. Манифест отпора тог младог писменог света већ је могао да стане у четири стиха: /Ми знамо судбу и све што нас чека,/Но страх нам неће заледити груди,/Волови јарам трпе а не људи - /Бог је слободу дао за човјека./ (Алекса Шантић, 1907). Порука је недвосмислена, а и речена најмоћнијим изражајним средством свог времена.

Стих је био изнад свега, јер је, заиста, „сваки младобосанац желео да буде песник“, а и Гаврило Принцип „који није имао много талента за поезију, а тежио је да постане песник“ (Дедијер I, 1978:241). Кад је једном пријатељима читао песму „о ружама које на дну мора цветају за вољену девојку“ то није оцењено као добро, па је „Принцип покушао да понуди песме Иви Андрићу. Говорио му је о неким својим стиховима и Андрић му је рекао да их донесе. Принцип је обећао, али их није донео. Кад га је Иво Андрић питао зашто их не доноси, Принцип је одговорио да их је уништио“ (Дедијер I, 1978:241). Ипак, судбина је хтела да „не-талентовани песник“ напише стих који ће имати више читалаца него сви талентовани песници из његове земље заједно. На зиду у мрачној ћелији у Терезину у предсмртном часу рука једног од најчувенијих сужања пра-ведника у прошлом веку исписала је опело Царству с којим је отишло и једно доба: /Наше ће сени ходати по Бечу/лутати по двору, плашити господу./

Ко, у ствари, бејху та деца и зашто су их се бојали моћни тирани? За Принципа је један вршњак на судском саслушању после атента-

та причао да је био „слаб ђак и нервозан, јер је превише ходао по кафа-нама и читао доста“(Екмечић II, 1989: 681). Али зашто би се неко бојао „нервозног читача“? Па, гломазни систем је био у великим проблемима. Јер, Гавро и другови су „читали доста“, али не оно шта је систем нудио да би „у интересу владара и државе... преко школе васпитава(о) добре грађане“, а јер им је „потребан поданик чије би образовање поспеши-ло економски развој и омогућило напредак војне технике“ (Нинковић, 2011: 168). Тај моћни механизам за производњу поданика – реформисан у другој половини XVIII века, за време Марије Терезије – отказивао пред изазовима новог времена. Убрзано су се мењале прилике, а пошто је то угрожавало статус Царевине она није била спремна да одступа, па је њена школска машина у потпалубљу настављала да штанцује анахро-ност.

Преотимајући човека од Римокатоличке цркве државе на Западу су веровале да секуларизовани систем образовања „поседује довољну


снагу да промени човека и реформише људско друштво“, а „полазећи од изнетих филозофских ставова (просветитељских мислилаца, прим. С.Р.) и практичних потреба које је наметнуо технолошки развој“ (Нинко-вић, 2011: 167). Просветитељство је створило рационалне методе којим ће се „преко науке и образовања моћи постићи много чак и са људима скромних интелектуалних способности“ (Нинковић, 2011: 167). Следио је успон маса или побуна маса, како је тврдио Ортега и Гасет.

У Босни и Херцеговини је успостављање секуларног школског си-стема било на самом почетку. У последњој провинцији придодатој Цар-ству могли су да се школују само ретки. „Од све деце школског узраста, само је 17,48 одсто имало могућности да похађа наставу. По једна школа је долазила на хиљаду странаца и шест хиљада домаћих становника. У Босни је... број гимназија био пет пута мањи него у Србији, а основних школа три и по пута. Ђ. Пејановић је 1913. године писао у ‘Сарајевском прегледу’ да је буџет жандармерије у БиХ већи од просветног живота за више од милион куна, као и да је број жандармеријских станица већи од броја основних школа“ (Дедијер I, 1978:255).

На почетку XX века академско образовање у БиХ је имало само 30 особа. „Невелику групу интелектуалаца чинила је омладина из града, јер су само богати могли да шаљу своју децу у Беч и друге универзитетске центре“ (Гаћиновић, 2014 : 200). Они су се „задовољавали мањим поло-жајима“ у администарцији окупиране земље у којој је 1904. било свега 26,48 домаћих људи. Међу њима су преовлађивали католици, а „чинов-ника православне вероисповести било је само 3 одсто, а муслимана 5 одсто“ (Дедијер I, 1978:255).

Кад је почетком века у школе стигао талас омладине са села свест „ђачке омладине“ доживела је „велику трансформацију“. Иако је после тридесет година аустријске управе, 1910. године на 87 одсто неписменог становништа било „само пет гимназија за нешто мање од два милиона становника“ (Гаћиновић, 2014 : 201) њихов утицај на промену климе у друштву ће бити непропорционално велик. Осећај да је дело окупатора „веома спор развитак босанског друштва у поређењу с другим земљама у Европи“ (Гаћиновић, 2014 : 200), историјски контекст у коме су били угрожени главни геостратешки играчи и њихове вредности учинили су да млади људи нису могли да избегну „зов времена“ да – преузму исто-ријску одговорност за судбину свог народа. И методе борбе из тог вре-мена, такође. „Невини део друштва у хабсбуршким покрајинама је био прерано политизован, сматрао се унапред искљученим из живота и није осећао моралну аверзију према убијању водећег политичара у Царству“ (Екмечић II, 1989: 681).


3.

Колико год да су живели у европској провинцији младобосанци су били и талас узбурканог европског мора. Револуција, право на побуну, тираноубиство, тајна друштва, анархија, национално ослобођење – били су појмови којима се занимало све што је мислило тада.

Кад је Богдан Жерајић дошао у мостарску гимназију у граду је била групица њих „који су постојали и расли. Пуни невиности, моралне лепоте и искрености, они су започињали мале дискусије о себи, народу и окованој земљи... говорили су све гласније... па су одржане конспиратив-не вечери на којима су лутале велике идеје слободе, револуције, органи-зације народа и које су улазиле дубоко у корење младих срца и савести“, писао је 1912. Владимир Гаћиновић у београдском „Пијемонту“ са стре-пњом да се не заборави „крв Богдана Жерајића на сарајевским улицама 2. јуна 1910.“ А атентат на генерала Варешанина и Жерајићево самоу-биство после тога постали су догађај од изузетног симболичког занчења. „Жерајићево тело полиција је сахранила тајно, на крају сарајевског гробља, где леже самоубице и скитнице“, па иако су и званична штампа и већина листова у Београду описали „Жерајићев атентат као дело луда-ка“ а старија генерација то подржавала, међу омладином „већ послије неколико дана ђаци су, пролазећи преко Цареве ћуприје, скидали капу на оном мјесту гдје се, Жерајић, након неуспјелог атентата устријелио... Младобосанци су открили његов гроб и окитили га. Гаврило Принцип је причао својој мајци како је крао цвеће с других гробова да би га положио на Жерајићев гроб и како га је полиција свако јутро уклањала... Кад је Принцип први пут посетио Србију, понео је у Босну прегрште ‘слободне српске земље’ и положио је на Жерајићев гроб, а уочи 28. јуна Принцип је последњи пут посетио његов гроб. Исто су учинили Илић и Чабрино-вић“ (Дедијер I, 1978:520-521).

Нису само младобосанци били разлог да власт осећа Angst for Kinder. Млада Босна је била само најконцентрисанији израз располо-жења. „Још... 1908. су у Бањалуци новине откриле да је стрпан у ис-тражни затвор дечак од четрнаест година, под оптужбом ‘да је погрђи-вао цара’“ или „на судском процесу тузланским омладинцима у августу 1914. саслушаван је дванаестогодишњи дечак Славко Мичић, зато што је две године пре тога, видевши код свог колеге у клупи поштанску марку са царевим ликом, вршком џепног ножића кришом показао како би га требало пробости“(Екмечић II, 1989: 681). Све је то долазило из стања


колективне свести за чији ћемо опис опет узети стихове: /Мене све ране мога рода боле.../ И свуда гдје је српска душа која,/ Тамо је мени отаџ-бина моја,/Мој дом и моје рођено огњиште./ (Алекса Шантић, 1908.) Уверљивост ових стихова је утолико већа што песник није био револу-ционар, ни по својој природи ни по песничком изразу. Али његова сен-зибилност је све покрете означавала.

У предговору Сабраним дјелима Димитрија Митриновића при-ређивач Предраг Палавестра је осветлио ђачке конспиративне активно-сти мостарских гимназијалаца. Митриновић је припадао трима ђачким организацијама. Прво је као ученик петог разреда сам дао „иницијативу за стварање једне тајне библиотеке у којој би ђаци могли да читају што желе“ (Митриновић I, 1990:20). Момчић, који ће после читав живот по-светити „конспиративним, затвореним удружењима и групама“, непуну годину касније оснива тајни ђачки клуб „Матица“ – „око кога су се од 1905. године... сваке недеље окупљали ученици мостарске гимназије и читали самосталне књижевене радове“ те расправљали о Скерлићу, Војиславу Илићу, Петру Кочићу, Сими Матавуљу... Онда се Митриновић „ангажовао и у раду тајног ђачког политичког друштва ‘Слобода’ ... Под руководством Богдана Жерајића, каснијег првог хероја Младе Босне... окупљали су се Гаћиновић, Митриновић, Слијепчевић, Шпиро Солдо, Љубо Мијатовић и други“ (Митриновић I, 1990:20-24).

Главно погонско гориво покрета младих интелектуалаца било је – читање. Поред немачких романтичара велику привлачну моћ имао је италијански покрет за национално ослобођење. Само има Млада Босна долази од великог узора Млада Италија, а Ђузепе Мацини (Giuseppe Mazzini) био је за младобосанце „прави велики човек“. У неколико његових реченица стајале су све њихове жеље, идеје и акције: „Кад је правда угушена и терор једног јединог тиранина пориче и брише савест народа и Бога који жели да су они слободни и кад се човек неоптерећен мржњом, ниском страшћу, једино домовине ради и ради већих права ин-карнираних у себи, диже против тиранина и узвикује: Ти мучиш мили-оне моје браће, ти одузимаш од њих оно што је Бог прогласио њихо-вим, ти уништаваш њихова тела и квариш њихове душе. Кроз тебе моја земља умире мукотрпном смрћу, ти си завршни камен целе једне зграде ропства, нечасности и зла, ја зато хоћу да рушим то здање, уништавајући тебе... ја видим у томе манифестацију ужасне једнакости између милио-на и индивидуе, прст божји. Многи осећају у својим срцима што и ја, и ја то изражавам“ (Дедијер I, 1978:209).

Покушаји да се Млада Босна извади из контекста времена и друштвених кретања с краја XIX и почетка XX века обесмишљавају сва-


ку озбиљну расправу о значајном периоду у историји света. Обележа-вати Принципа и Младу Босну терористима по мерилима које је намет-нула Империја нашег времена – САД у време после напада на Светски трговински центар у Њујорку 11. септембра 2001, а које је промовисао Џорџ Буш Млађи као War on Terror - скрнављење је историје. Јер: „У по-следњих четрнаест година XIX века атентатори широм света у просеку су једном годишње одузимали живот водећим јавним личностима. У те жртве спадали су председник Француске, градоначелник Чикага, пре-мијер Бугарске и царица Аустрије. На смени векова, међутим, успешна политичка убиства одједном су учестала, најављујући доба атентатора. Од 1900. до 1913. године четрдесет вођа држава, политичара и диплома-та подлегло је метку или бомби терориста. Међу жртвама су била четири краља (двојица са Балкана, двојица из латинског дела Медитерана), шест премијера, три председника (сви са америчког континента, укључујући и Вилијема Мекинлија из Сједињених Држава) и мноштво министара, војних заповедника и полицајаца на високим положајима. Двадесет и осам убистава извршено је у Европи. ‘Укупан број атентата и терори-стичких аката’, сећао се један југословенски комуниста у међуратном периоду,’био је део, додуше неизбежан, политичке реакције на импе-ријалистичку политику великих сила у колонијама’“ (Глени, 2001:311-312).

4.

Можда би се Веселину Маслеши, кога овде цитира Миша Глени, могло приговорити на поједностављивању, али одакле год да крене ана-лиза она завршава код кризе либералног капитализма чије се „златно доба“ завршавало почетком XX века, а нарасле противречности могле су се разрешити само сукобом који је био пропорционалан величини про-блема – дакле светски. Ми ћемо се, за потребе овог мозаика, држати дубинског разумевања природе „цивилизација деветнаестог века“ Карла Полањија, а чија последица је „светски бол“, како су романтичари ин-туитивно описивали проблем. То друштво носи у себи латентни потен-цијални сукоб од оног богатих и сиромашних до светских поравнања рачуна, што површни коментатори улоге Сарајевског атентата у покре-тању Светског рата потпуно превиђају. Одвајати тај догађај па и сами Рат од суштине капиталистичког друштва исто је као кад се ледена кугла која падне на ваш воћњак не би доводила у везу с градоносним облаком. Оптуживати малолетног Принципа и невину Младу Босну као кривце за Велики рат бесловесно је.


Карл Полањи је нашао да је доба које је довело до Првог свет-ског рата почивало је на четири установе: 1) систем равнотеже моћи је „читав век спречавао појаву дуготрајног рата међу великим силама“ те се зато тај период и назива „стогодишњи мир“; 2) међународни златни стандард је „симболизовао јединствену организацију светске привреде“; 3) саморегулативно тржиште је „произвело до тада нечувено материјал-но благостање“ и 4) либерална држава. Основна матрица система је, ипак, било саморегулаторно тржиште. Оно је за последицу имало да све што човек производи постаје роба, предмет који се прави за продају по цени која се формира на тржишту. Ради се за тржиште, а не за чо-века. Аристотел јесте успоставио разлику „између вођења домаћинства и богаћења“, али је инсистирао „на производњи за употребу, насупрот производњи за добит“.

Никад се до XIX века организација производње није поверавала на управљање „слепој сили“, као што никад дотад - рад, земља и новац нису били роба. Јер „рад и земља нису ништа друго до сама људска бића од којих се састоји свако људско друштво и природна средина у којој оно постоји. Укључити их у тржишни механизам, значи подредити суп-станцу самог друштва законима тржишта“ (Полањи, 2003:80). Тако се сложено људско биће своди на најамнички статус („рад је стручни термин који се односи на људска бића уколико она нису послодавци“), а то води системској тоталној инструментализацији човека – „то значи да ће развој тржишног система бити праћен променама у организацији самог тржишта“ (Полањи, 2003:83). Кад се успостави такав ред ствари читава историја са тачке гледишта „цивилизације капитализма“ делује анахорно. Увек се привредни систем узимао као средство за задовоља-вање потреба човека и друштва, а сад је „људско друштво постало спо-редна датост привредног система“ (Полањи, 2003:83).

Такав однос значио је велику и убрзану производњу сиротиње, упркос дотад невиђеном материјалном богаћењу класе власника. И то сиромаштво је дотад непознатог профила. „Бачен у туробно блатиште беде, дошљак-сељак или чак некадашњи ситни земљопоседник, ускоро је претворен у унижено биће каљуге. То није било зато што је он плаћен исувише мало нити је радио сувише дуго – мада се и то често дешавало до крајности – већ што је он сада егзистирао у физичким околностима које су поништавале људски облик живота“ (Полањи, 2003:104). Иако је рационалност система носила намеру да се спречи или успори пролете-ризација обичних људи, он због своје антихумане природе то није могао да обезбеди. „Резултат је био смо пауперизација маса, које су скоро из-


губиле људско обличје у том процесу“ (Полањи, 2003:89). Карл Полањи који се свакако не може оспоравати притужбом да је марксиста – што је код нас постало дисквалификациони аргумент на крају XX столећа – век касније је ондашњи „положај радничке класе у Енглеској“ описао много црњим и поразнијим од Фридриха Енгелса. „Црнци из афричких шума заточени, жудећи за ваздухом, у трупу брода с робљем, могли су се осећати као ови људи. Ипак, то није било непоправљиво. Докле год је чо-век имао неки статус кога би се држао, неки образац који су установили њему сродни, или слични, он је могао за њега да се бори и поврати своју душу. Али, у случају радника то се могло десити само на један начин: да себе успостави као члана нове класе. Ако није могао да се издржава сопственим радом, он није био радник него паупер. Вештачко свођење човека на то стање било крајње гнусно дело“ (Полањи, 2003:104).

Једна од великих трансформација капитализма је и „кобна непо-вратност урбанизације“, велика сеоба становништа из села у град. Она је лишила човека „корена и подрила његову друштвену сигурност“. Та драма је прекривена фабричким димом, писком локомотива, светлостима градских центара, обиљем роба, али иза је текла прогресивна дехумани-зација: „‘Радници који су данас запослени, могу сутра просити хлеб на улици’... ‘ Кад Град са запосленима у Фабрици буде лишен те фабрике, то је као да је његове становнике погодила кап’... у међувремену, подела рада се свети: узалуд се назапослени занатлија враћа на село, јер ‘ткач не може било ког посла да се лати’“ (Полањи, 2003:98). Адам Смит, човек чије се име најчешће веже за успостављање друштвено позитивне сли-ке о капитализму, „описао је индустријског радника као интелектуално инфериорног у односу на најсиромашнијег ратара, који обично може да се прихвати било ког посла“ (Полањи, 2003:99).

Са тог дна је, на пример, изронио један од најчитанијих писаца новог доба Чарлс Дикенс (1816-1870). Док је био дете главни догађаји су му били стално сељење породице у потрази за послом, а морао је да од-расте са 11 година, јер је отац ухапшен кад није могао да врати дугове, па је Чарлс Џон Хафем Дикенс морао да ради по 10 сати дневно у фабрици. И управо је Дикенс показивао двостраност тог суманутог процеса:“а-ко су радници били физички дехуманизовани, власничке класе су биле морално деградиране“, и, како је то сажео Полањи, хиљадугодишње „је-динство хришћанског друштва уступало је место одбијању сваке одго-ворности богатих за своје ближње“ (Полањи, 2003:107).

Зло и добро тог друштва су расли непојмљивом брзином. А само ретким умним и моралним људима, као што је био Роберт Овен (1771-1858) успевало је да у тој буци објаве да ће ширење такве творевине


донети „велика и трајна зла“. „Тај систем развијао се веома брзо, и про-сторно и временски, а производећи банкарски новац, стварао је дотад невиђену динамику. Кад је постигао свој максимални домет, око 1914. године, сваки део земаљске кугле, сви њени становници и још нерођене генерације, физичка лица као и огромна фиктивна тела звана корпора-ције, били су обухваћени њиме. Нови начин живота проширио се плане-том тежећи универзалности која није виђена од времена када је наста-ло хришћанство, само је овога пута то кретање било чисто материјалне природе“(Полањи, 2003:133).

Од које је болести боловао такав концентрат моћи и како објаснити „наглост прекида и непојмљиву брзину распада“? Јасно је да се мир одр-жаван на систему равнотеже моћи не може одржати кад пропадне свет-ска привреда на којој се он заснива. „Међутим, пропаст светске привре-де свакако није био узрок слома наше цивилизације, иако се временски подудара с њом. Његови узроци леже више од стотину година уназад, у друштвеном и технолошком преокрету из којег је у западној Европи потекла идеја саморегулативног тржишта“ (Полањи, 2003:18). Кад се друштво сведе на тржиште онда је угрожена сама суштина човека, а тако постављена економија искључује супстанцијалну везу привреде с културном, психолошком и политичком структуром. Полањи сматра да је тржишна привреда само један од три историјска вида организовања економије: ту су и узајамност и прерасподела.

Важно је регистровати да прво организовано и успело побијање овог антихуманог система долази са Истока. На Западу јесте започео отпор, али он се први пут реализовао у Русији. После пада Берлинског зида свака брза памет ће то означити као – крах. Али, дозволимо себи да саслушамо натпросечно способан историчарски уму да ситуира тај чин: „Изгледало је као да је потребан само сигнал да се народи подигну, да за-мене капитализам социјализмом, и да тако преобразе бесмислене патње светског рата у нешто позитивније... Руска, или тачније бољшевичка ре-волуција октобра 1917. године, латила се задатка да свету пошаље тај сигнал. Зато је постала један догађај који је исто онако централан за историју овог века као што је Француска револуција 1789. године била централни догађај за деветнаести век.“

У ствари, „Октобарска револуција је имала дубље и глобалније последице него њен француски предак. Јер, иако су идеје Француске револуције, што је сад очито, надживеле бољшевизам, практичне после-дице 1917. године су биле далеко веће и трајније него оне 1789. године. Октобарска револуција је произвела далеко најубитачније организован


револуционарни покрет у модерној историји. Његова глобална експа-низија нема историјских паралела још од времена исламских освајања. Пуних тридесет или четрдесет година после Лењиновог доласка на фин-ску станицу у Петрограду, трећина човечанства се нашла живећи под ре-жимима који су директно потицали из Десет дана који су потресли свет (Reed, 1919), и од Лењиновог организационог модела, Комунистичке партије. Већина тих режима кренула је путем Совјетског Савеза у дру-гом таласу револуција које су се појавиле из друге фазе Другог светског рата 1914-1945.“(Хобсбаум, 2004:48).

Ако се човек ухвати констатације да је с Горбачовом и Јељцином све ово о чему говори Ерик Хобсбаум пропало и отишло, онда је немо-гуће објаснити како се Русија с Путином дигла из пепела за тако кратак период. У ствари, биће да је тачна Хобсбаумова процена. То је тако ве-лик и историјски утемељен догађај га да „велики победници“ Роналд Реган и Маргарет Тачер нису могли савладати. Јер, ту и није било тајни, ако је неко читао Берђајевљев спис „Извори и смисао руског комуниз-ма“ написан пре девет деценија. „Руски комунизам је тешко схватити због његове двоструке природе“, писао је Берђајев. „С једне стране, он је светска интернационална појава, а с друге нешто руско, национално. Нарочито је важно да људи на Западу схвате национални корен руског комунизма, чињеницу да њега детреминише руска историја. Ту не по-маже познавање марксизма“ (Берђајев, 1989: 1). Ретки су се умови на за-паду удубљивали у тај детаљ. Отуд и садашње чиђење пред пробуђеном Русијом.

5.

Младобосанци су долазили из културе у којој је насиље „цивилиза-ције тржишта“ производило распад и дубоко понижење – и индивидуе и нације. „Цивилизација капитализма“ с којом су се они сусретали носила је две компоненте: с једну страну, они су могли да деле осећај „свет-ског бола“ с дугим Европљанима којима је тржиште отело људскост, а с другу, њихове ране су биле дубље јер је читав тај систем био окупатор-ски. Додуше, по законитостима друштвених структура које су у њиховој земљи насилно успостављане они, уопште, нису били људи без шанси. Напротив! У постосманлијском друштву, где је број образованих био незнатан, европским системом школован човек је могао очекивати зна-чајно вертикално напредовање на друштвеној лествици. Многи њихови данашњи вршњаци би то не само оберучке прихватали, него су спремни


да за бенигнију материјалност иду да живе на северним морима и у пу-стињским стаништима. Међутим, та понуда „чисто материјалне приро-де“ била је одбачена. Узрок томе може се тражити у специфичностима српског егалитаристичког друштва у које је западњачка ароганција уно-сила хаос и осећај понижености.

„Пре својих последњих ратова Срби су живели у вери, у оптимиз-му, у релативној угодности. Сумња, песимизам, велика беда Запада, беху им непознате“, писао је Драгиша Васић (1885-1945) послератне 1919. године у полемичкој студији „Карактер и менталитет једног покољења“. Та упечатљива књига, чврстих аргумената и патриотског поноса систе-матски је побијала ставове утицајног француског мислиоца Гистава Ле Бона (1841-1931) о Србима као народу чија се борба за слободу, као раз-ликује од истих процеса европских народа. Све „мале балканске наро-де... могла (је) држати једино гвоздена турска рука, која је по г. Ле-Бону, одржавала мир за више векова само тако што никад не испушта колац и батину“(Васић, 1919:XIV). Ле Бон је сва та знања стекао једним путо-вањем у Мостар, „где је пролазећи кроз ову ‘непоправљиву популацију’ слушао страшне приче о томе: како се у околини ове вароши муслимани и хришћани узајамно масакрирају на најсвирепији начин, гулећи једни другима коже, вешајући их после о дрво, напуњене сламом“ (Васић, 1919:XV). Ни век касније однос Запада према „малим балканским наро-дима“ није мање стереотипан.

Никад се западни учени свет, сем усамљених појединаца, није освр-тао критички на оно што је на Балкан доносила њена цивилизација. Као интелектуалац несклон да себе и свој народ доживљава као другоразред-не Европљане, Васић држи до „безмало потпуног одсуства друштвених разлика у земљи“ што одржава дух који „није никад био похлепан... ни најмање није припадао онима што су мучени жеђу за претераним богат-ством. Једном речју, он беше умерен дух“. Он, у ствари, мисли на дух сељака „упоређен с нашим комерсантом као и са нашом интелигенцијом, одскоче неколико копаља над њима“, јер „у свему он је од њих виши: и као морал, и као етика и као чистог срца, и права душа и сигурна памет. То је међу нашим недиференцираним класама чисто суво злато на кога се да ковати шта се хоће“ (Васић, 1919:60-61). И, каже писац, „тај живот беше, истина, отпочела да мрачи једна страст. Страст која беше отпочела да мрачи тај живот беше мржња. Мржња то је она страст коју смо ми стали да познајемо у нашем унутрашњем, партијском животу. Ми смо ратовали са шест разних нација и нисмо ни једну од њих могли мрзети... (А) ми смо били уобразили да је то (мржња, прим. С.Р.) чак потребно и


у нашем интересу... Изгледало нам је, у једно време, да се политика без мржње не да ни замислити. Ко је год хтео лакше да живи тај је требао да научи да мрзи“(Васић, 1919:57-58, курзив С.Р.).

У босанским приликама тај западни удар је био директан. Локал-на верзија старог принципа Divide et impera била је основа Калајевог режима (1882-1903). Следећи уграско поимање историјског права и по-литичког народа тактика Бењамина Калаја заснивала се на коришћењу „расцепа између села и града... као и нестабилног положаја српског ин-телектуалца и свештеника који су завислили од државе и могли се веома лако национално компромитовати“ (Краљачић, 1987:10). А као што је то опште место у колонијалном поимању и „централно место у идеоло-гији Калајевог режима је имала теза о његовој цивилизаторској мисији у БиХ“, како је то он сам образложио у студији „Угарска на границама Истока и Запада“ (Краљачић, 1987:61).

И у том погледу у животу и историји балканског лимеса две су константе: 1) на цивилизацијском нивоу: сукобљеност „источног духа“ и „западног духа“ и 2) на политичком: “Већ је догмом постала мисао, да иза сваког покрета на истоку вири руска рубља и руски агент “(Neue Freie Presse, 1872.). Обе су препрека западном цивилизацијском прела-ску Рубикона после којег више не би било „друге Европе“, а због чега је Запад опседнут идејама о мисијама на Исток још од XVI века. Балканска политика је ту незаобилазна и најосетљивија. „Не леже спољни инте-реси наше заједничке државе на Вогезима и на Алпима, нити у Тунису, Триполију и Мароку, рекао је делегат Кастан у аустријској делегацији 1894. критикујући политику Тројног савеза, него на Дрини, Сави и Ду-наву. Наш трговачки пут води поглавито кроз Балканско полуострво на Црно, Јонско и Егејско мора и на Солун.“ И зато „најважније дјело бал-канске политике Хабсбуршке монархије је представљала, несумњиво, окупација БиХ“ (Краљачић, 1987:32).

6.

На путу те геополитике једино је истрајно могла да стаје Русија и то без обзира што су неки политички компромиси могли да буду привре-мено на штету појединих балканских народа. На лимесу последња од-брана различитости су– вера, црква и - дух. И колико год да вера Драги-ше Васића у народ, у народну супстанцу, у Ле Боновом посматрању све-та делује анахроно и нецивилизацијска она је у очима, интелектуалног „источног духа“, руских народњака - вредност. „Религиозни народњаци


– словенофили, Достојевски и Толстој – су веровали да се у народу скри-ва религијска истина, а нерелигиозни па и антирелигиозни народњаци су пак веровали – такви су Херцен, Бакуњин и народњаци-социјалисти седамдесетих година – да се у њему скрива друштвена истина и правда“ (Берђајев, 1989:46). Иза тог разумевања стоји чињеница да се „руска ин-телигенција разликовала од западних intellectuels не само духовно, већ и по свом друштвеном положају. Западна интелигенција је, у социјалном смислу, буржоаска, најчешће припада привилегованим, богатим класа-ма... Руска интелигенција је обично пролетерска... Чак и после шездесе-тих година, кад је интелигенција још увек била племићска, њу су већи-ном чинили пропали пролетеризовани племићи“ (Берђајев, 1989:48).

Тај поглед на свет је младобосанцима ближи, топлији. За Богдана Жерајића његов следбеник Владимир Гаћиновић је писао да „је бежао у свој сиромашни стан, далеко од хуке и врења у нашој паланци, у мале, разваљене улице, где је живео човек Максима Горког и Достојевског“. А тај пожртвовани човек је из те беде младобосанцима „између осталих донео радове Крапоткина, који ‘има душу оног лепог Белог Христа који нам долази из Русије’“(Гаћиновић, 2014 : 539). Босанску „опасну децу“ посебно је привлачио Раскољников, а „читаве странице књиге Черни-шевског Шта да се ради преписиване су и затим ишле од руке до руке“. Касније је Гаћиновић превео и „Катехизис револуционара“ Сергеја Не-чајева: „Револуционар је завереник – човек заклет, непомирљив према садањој држави и садањем развратном друштву... Он мора да се научи да издржава ударе. Суров према себи, он мора бити суров према другима“ (Дедијер I, 1978:497-498). Преводилац је осећао да том може додати и неке своје ставове. А „тај документ има посебан историјски значај јер баца светлост на схватање младобосанаца уопште“(Дедијер I, 1978:289). Он је превео и Бакуњинов проглас студентима из 1869.

Приступ ових младих људи није био ништа ново у српском инте-лектуалном миљеу. И водећи српски социјалиста Светозар Марковића је писао да „Срби као Словени, имају исто ‘устројство’ душе које и Руси, подједнако осећају и истом теже“. Или: „Нигде у Европи нема духовног полета, нигде толико интелектуалног заноса колико код Руса. Нигде... о народном благостању не придаје се толика важност као у Русији“ и „да се реши питање народности у Аустрији у правом смислу, треба дакле, разрушити Монархију Хабсбуршку, која је скрпљена женидбама, на-слеђивањима и разним уговорима, и која се држала језуитским лагарија-ма и грубом солдачком силом“ (Дедијер I, 1978:66-67).

Српски интелектуализам, слично као и руско народњаштво је био


утемељен на вери у квалитет сопственог народа. Али Срби то нису учили од Руса. То је само препознавање аутентичних историјских кодова које производе народи, које на њима производи историја. Тај приступ ко-ицидира и са утицајима европског романтизма и окретању националним вредностима, али његова суштина је високо вредновање егалитаризма, неке врсте патријархалне демократије „где није било ни класа ни бо-гатства“. Српско стајање на одабраних својих вредности је аутохтони продукт. Највећи песник српског језика, који је певао као „пробуђени делови народа“, а чији су стихови „зрак светлости што осветљује народ-ни пут у његовој тешкој борби“ (Светозар Марковић), песник који пева „народне песме“, одвајао нас је и од Истока (Цариград) и Запада (Млет-ке) јер /Богатијех бјеше поголемо;/од богаства бијеху полуђели./(П.П. Његош у „Горском вијенцу“).

Наша идеја о самоконтроли и саможртвовању је долазила из Ко-совског мита у коме се држи до части и слободе златне, а сумњичи се великашко одвајање од народа. Та логика, наравно, долази од народа јер је Косовски мит и сачуван у предању и народном певању. Али у осман-лијском ропству мит је толико нарастао да је почео да обликује ствар-ност. Почетком XIX века „косовска митологија је постајала моћна идео-логија устаника против туђинског јарма“ (Дедијер I, 1978:324).

Тираноубиство је такође из тог мита, кад Обилић убија цара Му-рата, и друштвено се актуелизовало са попупаларношћу тог политичког средства у времену у коме су биле затворени други путеви промене а која се није могла избећи. Сам Косовски мит је, по себи, већ био ев-ропски модеран и надишао српски простор привлачећи пажњу многих великих умова:“ Може се слободно рећи да су наше народне песме, до 1941 године, превођене на стране језике више но сва остала дела наше књижевности. Познато је да се међу преводиоцима налазе тако крупна песничка имена као што су Гете, Валтер Скот, Пушкин, Адам Мицкије-вич“ (Јовановић, 1952).

Сведочанство о животу Косовског мита оставио би и сваки та-дашњи дошљак међу Јужне Словене. Кад је Артур Еванс седамдесетих година XIX века путовао овуда записао је да је „сећање на Косово, јед-ну од највећих светских битака, одлучну чак и у својој неодлучности, остало живо све до данас“ и то као - филозофија отпора. „Епске песме о судбоносним косовским данима певају свакодневно још мноштву се-оских слушалаца народни певачи чије рапсодије, праћене тужним звуци-ма гусала, одјекују у великој националној тужбалици дуж обала Саве и Дунава обраслих врбама, кроз клисуре Босне буковим шумама покриве-


не, тамне забити Балкана, планинска упоришта Црне Горе, док далеко, преко Илирске пустиње, не нађу свој одјек у пећинској пустоши стења које се мршти изнад плаве воде Јадрана. Косовска битка наткрилила је имагинацију потлачених људи који су њен значај схватили много кас-није“ (Дедијер I, 1978:333).

Иво Андрић ће много година касније, с поштовањем и дивљењем, назвати Његоша „трагичним јунаком косовске мисли“. „И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, ‘Јеремија Косова’, и у исто време и активни, одговорни борац за ‘скидање клетве’ и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се реч ‘Косово’ поред речи ‘Бог’ нај-чешће помиње у Горском вијенцу.“

Гаврило Принцип је знао Горски вијенац напамет. А надвојвода Фрањо Фердинад није био необавештен каква је провокација ићи баш на годишњицу Косовске битке 28. јуна 1914. у окупирану Босну и Хер-цеговину. И поверљиви човек кога је он слао да извиди ситуацију, Јозеф Бернрајтер, јављао му је о гусларима који „преносе сељцима успомену на славну прошлост“. То је било тако живо да Џону Риду није требало више од шест месеци да схвати да код Срба и „сваки обичан војник зна зашто се бори. Кад је био дете, мајка га је поздрављала речима: ‘Здра-во, осветниче Косова!’“ Британски историчар Џ.П. Тејлор налази да је „одлука престолонаследника да свечано парадира сарајевским улицама у часу кад су Срби у црквама поводом Косовског боја 1389... као да је енглески краљ шетао улицама Даблина на дан светог Патрика“(Екмечић, 2007: 341).

Шеснаестогодиши Васо Чубриловић је те 1914. познатом ита-лијанском историчару, новинару и политичару Луиђију Албертинију рекао „да Срби негују култ хероја, и да они данас са именом Милоша Обилића здружују име Гаврила Принципа; први означава српски херо-изам у трагедији на Косову пољу, други, српски хероизам у коначном ослобођењу“ (Дедијер I, 1978:334).

7.

Време у коме живимо је нехеројско. У њему се људски мозгови систематски пуне „достигнућима“ Мр Мускула (то је онај супермен који „чисти“ ВЦ-шоље), „Орбитовим“ лажним ратом против зубних бакте-рија или инвазијама „Кока-колиних“ усрећитеља који читавом свету за евро нуде еликсир вечне младости. Иза њих наступају геј-параде, борци


за слободу „Пуси Рајот“ да исповедају своју неверу у највећим право-славним храмовима, борба за права једних народа којима се поништа-вају права других народа, цинична ослобађања земаља да би им се пре-отела њихова природна богатства, банкарско подржавање прогреса који извесно кредитираном доноси пропаст...

Кад је 28. јуна 1992. времешни француски председник Франсоа Митеран појавио у Сарајеву, усред једног испродукованог рата да би „подсетио светско мњење на озбиљност босанске кризе... тешко да је ико схватио алузију сем неколицине професионалних историчара и врло старих грађана“, написаће један од највећих историчара прошлог века Ерик Хобсбаум у својој „Историји Кратког Двадесетог века 1914-1991“. Закључак: „Ово историјско сећање више није било живо“ (Хобсба-ум, 2004:10). Годишњица која је ове године, унеколико је оживела ово сећање. И, без обзира на „разарање прошлости, или пре социјалног ме-ханизма који повезује нечије савремено искуство са искуством ранијих генерација, (што је) један од најкарактеристичнијих и најсабласнијих феномена позног двадесетог века“(Хобсбаум, 2004) позиције се нису из-мениле у односу на Калајеву геополитичку константу - „западни дух“ и „источни дух“ се нису приближили ни за јоту. И, преко два светска рата које је испословао „западни дух“ стигли смо до тога да једна од најозбиљнијих политичких фигура западног света у другој половини XX века објави:„Призивањем сценарија конфронтације, Европа (ЕУ), Аме-риканци и Руси се уистину понашају као месечари (реферише са на на-слов књиге историчара Кристофера Кларка под насловом „Месечари“, прим. С.Р.), губе из вида да украјинска криза поприма облике кризе пред Први светски рат... Опасност да се ситуација отме контроли, као у авгу-сту 1914, расте из дана у дан”, изјавио је Хелмут Шмит (95) у интервјуу најтиражнијим немачким новинама „Билд цајтунг“ („Све подсећа на 1914.“, Милош Казимировић, Политика, 17.05. 2014). Најпопуларнији немачки канцелар свих времена настојао је да „западни дух“ суочи са елементарном логиком: „Сада Европа делује забринута због судбине Украјине, а претходно је била забринута за судбину Грузије... Било је чак идеја, веровали или не, у озбиљним расправама на тему да ли би Грузију, земљу која није део Европе, требало примити у чланство ЕУ... Чиста ме-галоманија... Шта ћемо онда ми ту”. „Ароганција моћи“, која долази из света рационализма, зачудо никад се није држала логике. Сили је логика смешна. И после сто година опадања система који је „постигао свој мак-симални домет, око 1914. године“ (Полањи) он није променио ћуд.

Шта се десило са Србима? Остаје чињеница да су они били је-дини који су се деведесетих година супротставили западном походу на


Исток. Чак и кад „руска бирократија изненада, као по команди, пређе на идеологију демократије – другим речима, диктатуру ‘слободног тр-жишта’“(Дебор, 2010:4) Срби су се опирали. Тај усамљени отпор је, у таласу убрзаног и неселективног рушења европског Истока, означаван као цивилизацијски анахронизам. А у том надреалном свету спектакла остао је „само један прост знак – ‘пад Берлинског зида’, бесомучно по-нављан – (и) одмах прихваћен као замена за све друге несумњиве знаке демократије“. Та „спектакуларна модернизација довеле је до потпуног распада Русије“ (Дебор, 2010:4).

Запад је на крају одлучио да бомбама убије и последњу „птицу ругалицу“, али је НАТО бомбардовање немоћних Срба донело непо-прављиву индиректну штету: „Кад сам се вратио у Русију 1994, овде сам затекао скоро обожавање западног света... Треба признати да у томе није толико стварног знања и свесног избора, колико природног окретања леђа бољшевичком режиму и његовој антизападној пропаганди. Ситу-ацију је изменило сурово НАТО бомбардовање Србије. То је обележило црном, непоправљиво цртом однос према Западу – и истине ради, треба рећи у свим слојевима руског друштва“ (Солжењицин, 2007). Кад је Ру-сија „схватила“, западни утицај је почео да убрзано опада.

Али западни рад на Србима је почео да даје резултате, тако да данас имамо политичку елиту, која је по својој суштини компрадорска, и која се неупитно држи „европског пута“. Иако је тај пут, посебно његов ин-тензитет, непримерен рационалном сагледавању стања. Криза Европске уније би захтевала висок степен критичности. А и неко неконтролисано приближавање НАТО-у је могуће упоредити са ризиком анексије БиХ. Носи ли то ризик појаве непомирљиве снаге упоредиве са „Младом Бо-сном“? Из ког би друштвеног слоја дошли одлучни борци за „српску ствар“? И шта ће бити њихова средства (политичке) борбе? И последње питање: Да ли је могуће разумети колико је жив косовски мит данас?

Литература

Berđajev, Nikolaj (1989) Izvori i smisao ruskog komunizma, Beograd: Književene novine

Valerštajn, Imanuel (2005) Posle liberalizma, Beograd: Službeni glasnikВасић, Драгиша (1919) Карактер и менталитет једног поколења, Нови

Сад: Штампарија „Караџић“ прометног Д.Д.Гаћиновић, Радослав (2014) Млада Босна, Београд: Медија центар „Од-

брана“Gete, J.V. (1963) Jadi mladog Vertera, Beograd: Rad


Gleni, Miša (1999) Balkan 1804-1999 (Nacionalizam, rat i velike sile), Beograd: Самиздат Free 92

Dedijer, Vladimir (1978) Sarajevo 1914 I-II, Beograd, ProsvetaDebor, Gi (2010) Društvo spektakla, Beograd: Anarhija/Blok 45, Porodična

bibliotekaЕкмечић, Милорад (1989) Стварање Југославије 1790-1918, 1-2, Бео-

град: ПросветаЕкмечић, Милорад (2007) Дуго кретање између клања и орања – Исто-

рија Срба у Новом веку (1492-1992), Београд: Завод за уџбеникеЋоровић, Владимир (1989) Историја Срба I-III, Београд: Београдски из-

давачко-графички заводЈовановић, Војислав М. (1952) За општи зборник наших народних песа-

ма, Дневник Борба, Београд, 10. јун 1952, бр. 137, стр. 6 http://www.rastko.rs/knjizevnost/usmena/vm_jovanovic-narodno2_c.htmlКраљачић, Томислав (1987) Калајев режим у БиХ (1882-1903), Сарајево:

Веселин МаслешаМитриновић, Димитрије (1990) Сабрана дјела I-III, Сарајево: СвјетлостНинковић, Ненад (2011) Реформа српског школства у Хабзбуршкој мо-

нархији 1769-1777, Нови Сад: Настава и историја, 2006, vol. 4, бр. 6, стр. 86-97;

Polanji, Karl (2003) Velika transformacija, Beograd: Filip VišnjićСложењицин, Александар (2007) Бомбардовање Србије је променило

Русију, интервју „Шпиглу“, НИН, од 26.07.2007Hobsbaum, Erik (2002) Doba ekstrema – Istorija Kratkog 1914-1991,

Beograd: Dereta

Ђорђе Вуковић1

Оригинални научни рад UDK 94 (497.1) “1914”

doi 10.7251/POL1408157V

ПУЦАЊ(Е) СЛОБОДЕ И ОДМАЗДЕ

SHOT(S) OF FREEDOM AND RETALIATION

Summary: For 100 years there have been debates about the context, causes and culprits for World War I, alongside with constant endeavors to justify German and Austrian state and national reasons for choosing the option of war, and to attribute the biggest part of responsibility to Serbian nationalism. Although the ideals of liberation and unification of South Slavic peoples had many supporters among Croats, Slovenians and Bosniaks, regional historiographies interpret the ideal of Yugoslavia as a Serbian concept, present the Sarajevo assassination in a very negative context and reject it as a symbol of common heritage. At the same time, Serbian historians affirm the belief that unification of South Slavic peoples and creation of Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes was an act of “liquidation” of the Serbian state and suppression of Serbian national interest for the sake of common state and an attempt to create a supranational identity which was the cause of future defeats, suffering and ideological wandering. Now, at the 100th anniversary of the beginning of World War I, we again witness shameless attacks on Cyrillic, Vidovdan, Saint Sava, Serbian cultural and religious monuments. Not even in the 21st century does the cultural and political discrimination of Serbs in the region stops, especially in Croatia and Federation of Bosnia and Herzegovina. Because of that, Serbs no longer view Bosnia and Herzegovina as their country, but, as Milorad Ekmečić claims, as a “leftover of leftovers” of Serbian ethnic community west of river Drina, which was subjected to systematical destruction and genocide during the entire 20th century. Gavrilo Princip and the members of “Young Bosnia”, who did not consider themselves Serbian but “Serbo-Croatian” and Yugoslavian nationalists, heroic glory carry only in Serbian collective consciousness.

Key words: “Young Bosnia”, Gavrilo Princip, freedom, unification, serbophobia, historical delusions

1 Доцент на Факултету политичких наука Универзитета у Бањој Луци

158 Ђорђе Вуковић: Пуцањ(е) слободе и одмазде

Сажетак: Стотину година воде се расправе о контексту, узро-цима и кривцима за Први свјетски рат, уз константна настојања да се оправдају њемачки и аустријски државни и национални разлози за избор ратне опције, а кључни дио одговорности припише српском наци-онализму. Иако су идеали ослобађања и уједињавања јужнословенских народа имали бројне присталице међу Хрватима, Словенцима и Бошња-цима, регионалне историографије југословенство интерпретирају као великосрпски концепт, у негативном контексту приказују Сарајевски атентат и одбацују га као симбол заједничког насљеђа. У исто вријеме, српски историчари афирмишу увјерење да је уједињење јужнословен-ских народа и стварање Краљевине СХС био чин „ликвидације“ српске државе и потискивања српског националног интереса зарад заједнич-ке државе и покушаја стварања наднационалног идентитета, чиме је посијана клица будућих пораза, страдања, идеолошких тумарања. У вријеме обиљежавања стогодишњице почетка Великог рата, поново је на сцени безочно обрачунавање са ћирилицом, Видовданом, свето-сављем, српским културним и вјерским споменицима. Ни у 21. вијеку не престаје културна и политичка дискриминација Срба у региону, посебно у Хрватској и Федерацији БиХ. Због тога, Срби на БиХ више не гле-дају као на своју државу, већ, као што тврди Милорад Екмечић, брину о Републици Српској као „остатку остатка“ српске етничке заједнице западно од Дрине, над којом је током читавог 20. вијека вршено систе-матско уништавање и генодиц. Гаврило Принцип и припадници Младе Босне, који себе нису сматрали српским већ „србо-хрватским“, тј. ју-гословенским националистима, херојску славу имају још само у српској колективној свијести.

Кључне ријечи: Млада Босна, Гаврило Принцип, слобода, ује-дињење, србофобија, Велеиздајнички процес, историјске заблуде

Стогодишњица Првог свјетског рата актуелизовала је и расплам-сала расправе о узроцима, поводу, карактеру и кривицама за претварање тадашње Европе у велико стратиште и свеопшту кланицу. Историчар Миле Бјелајац у књизи „1914-2014: зашто ревизија?“, сабирајући много-бројну историјску грађу и изворе, истиче да политичка инструментали-зација и настојања да се ревидира и фалсификује прошлост трају још од првих година Великог рата. Бјелајац указује на континуитет ваннаучних фактора којима је циљ замагљивање и преобликовање историјских фа-ката. Стотину година трају покушаји да се оправдају њемачки и аустриј-ски државни и национални разлози за избор ратне опције, а кључни дио


кривице припише српској, руској, а у мањој мјери и француској страни. Према истраживању бечког недјељника „Профил“, спроведеног

током прве половине 2014. године (видјети; „Политика“, бр. 36171, стр. 7, од 24. јуна 2014.) Аустријанци су и након 100 година подијељених мишљења о кривици за избијање Првог свјетског рата. Њих 36 одсто сма-тра да је крива Србија, 12 одсто одговорност приписује заједно Русији, Француској и Великој Британији, 14 одсто Њемачкој, док само 31 одсто сматра да је за рат крива Аустро-Угарска. У посљедње вријеме велику пажњу изазвала је књига професора Универзитета Кембриџ Кристофера Кларка „Мјесечари: Како је Европа ушла у рат 1914“, која је 2013. годи-не у Њемачкој проглашена књигом године. Кларк је покушао да повеже догађаје из 1903. и 1914. године, односно убиство Александра Обрено-вића и Драге Машин са атентатом на Франца Фердинанда, доводећи их у непосредну везу са Илијом Гарашанином, Николом Пашићем, Аписом и другим личностима које аутор повезује са „српским национализмом“, који је, према Кларку, један од највећих узрока Првог свјетског рата. Српска држава приказана је као „проблематична“, а Аустро-Угарска ов-лашћеном силом да је војно казни због атентата. Надаље, аустроугарски ултиматум Кларк је описао много блажим него онај који је НАТО дао Србији 1999. године поводом косметског сукоба. Ипак, на стогодишњи-цу бечког ултиматума Србији, аустријски амбасадор у Београду Јоханес Ајгнер признао је да су захтјеви постављени тако да не буду прихваћени (видјети: Блиц, бр. 6266, стр. 12. од 24. јула 2014.).

Спољни притисци на Србију, као и негирање права на државне и националне интересе српског народа, нису престали до данас, када нису спорни ни хрватски, ни албански, ни мађарски, ни бугарски, ни сви оста-ли национализми, већ само српски. Шта више, он се проналази и осуђује у свим историјским раздобљима, без обзира на истинску утемељеност, интензитет, форму и побуде. Политичка и медијска пропаганда придају му искључиво негативно значење, уз неизоставна обиљежја екстремиз-ма, нецивилизованости, недемократичности. У таквом свјетлу фалсифи-кују се и историјски догађаји и процеси. „Националноослободилачким покретима одузима се њихово историјско значење и они се поистовјећују са национализмом и шовинизмом савременог доба“ (Бјелајац, 2014:167). Југословенство се узима као друго име за великосрпство, а идеали ос-лобађања и уједињења приказују као наводна хегемонистичка политика и територијалне претензије Србије. С друге стране, српски историчари афирмишу увјерење да је залагањем за слободу јужнословенских народа, огромним људским жртвама и коначним стварањем заједничке државе заправо разводњена српска традиција државотворности и дуготрајно ос-


лабљен национални суверенитет. Академик Милорад Екмечић написао је да стварање Југославије за српски народ представља Пирову побједу. „У рату 1914-1918. је имао толико жртава, да је српски национални по-крет добио дефанзивни карактер. Од тада је само бранио постигнуто“ (Екмечић, 2007:372). Међутим, подијељена и клонула српска политичка и културна елита још није у потпуности манифестовала спремност да се суочи са националним заблудама, прихвати одговорност за старе и укаже на нове грешке, а онда и докаже способност да препозна српске интересе у новонасталим геополитичким и друшвеним околностима.

У међувремену, начин означавања и интерпретирања мјеста на којем је Гаврило Принцип пуцао на симбол тираније и поробљавања, у славу слободољубља и народног уједињавања, свједочи о трагичној судбини идеала којима су се надахњивали и за које су животе положили не само младобосанци, већ и многи други југословенски приврженици и ентузијасти. Као што је познато прва спомен плоча са натписом „На овом историјском мјесту Гаврило Принцип навијести слободу на Ви-довдан 1914. године“, постављена је у Сарајеву почетком 1930. године, а уклоњена првих дана Другог свјетског рата и однесена у Берлин Хит-леру пред ноге. Нова је постављена 1953. године, а на њој је писало „На овом мјесту 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип својим пуцњем из-рази народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободу“. Међутим, 1992. године и она је уклоњена, а од 2004. на ње-ном мјесту налази се нова, латиницом написана и на енглески језик пре-ведена, са поруком да је то мјесто „атентата“ на аустроугарског престо-лонасљедника Франца Фердинанда и његову супругу Софију. За слобо-ду и отпор тиранији, југословенску баштину, а поготово за видовданску симболику, више нема мјеста у сарајевској интерпретацији овог судбо-носног историјског догађаја. Усамљени су гласови бошњачких интелек-туалаца, попут Мухамеда Филиповића и Мухарема Баздуља, који нису жељни да Приципа и младобосанце поново изведу пред пријеки суд.

Југославије више нема! Ни прве, ни друге, ни треће! Односи из-међу народа који живе на просторима гдје су упокојени идеали о једин-ству, братској слози и солидарности, наново су трауматизовани рато-вима, шовинизмом, мржњом, идеолошким и културним конфликтима, међусобним порицањем. Одмаздама за заблуду живу читав вијек или за неспособност српских политичких и културних елита да одрже, ојачају и крунишу слободу коју је народ уз огромне жртве извојевао у два свјет-ска рата, још се не види крај.


Варварске методе „цивилизовања“

Један од највећих српских интелектуалаца срединe прошлог вијека Лазa М. Костић наглашавао је да у 19. вијеку пуну националну свијест нису могли да показују ни далеко развијенији народи од оних који су живјели у БиХ, али да су се ипак од свих етничких група у БиХ пра-вославни Босанци и Херцеговци изјашњавали као Срби. У то вријеме, Србија је тежила да постане модерна држава, а својим државотворним тенденцијама и слободарским духом бивала је примјер и надахнуће српском и осталим народима у окружењу. Још средином 1876. године Срби из Крајине, Змијањци, предвођени Голубом Бабићем, попом Ђоко Караном, Николом Штрпцем и још седамдесет четовођа потписали су устанички „Проглас народа Босне“ („Отаџбина“, бр. 20, 1937). Занесени косовским култом и епском традицијом, поручили су „домовина наша Босна присајужава се Кнежевини Србији и проглашавамо нашег госпо-дара књаза Милана Обреновића“.

Међутим, противник ослобођења и уједињења народа се из-мијенио, умјесто „труле Турске“ наступала је „културна Аустро-Угар-ска“. Чувени српски географ и антрополог Јован Цвијић записао је да би српски народ ступио у најинтимније културне и економске везе са Аустро-Угарском да она није имала освајачке и завојевачке намјере, а нелогична и неприродна политика завојевања није испунила ни једно од обећања које је дала на Берлинском конгресу. Зелено свјетло које је 1878. године Аустро-Угарска добила да окупира Босну и Херцеговину и њеним „примитивним народима донесе благодети модерне цивилиза-ције“ у пракси је значило беспризорну експлоатацију природних ресур-са и богатства земље. Окупациона власт на све начине покушавала је да заустави буђење и јачање народне свијести у неослобођеним српским земљама и ућутка дух који је стварао пароле попут „Балкан балканским народима“. Идеологија коју су обликовали и заступали њемачки канце-лар Ото фон Бизмарк и аустроугарски министар спољних послова Ђула Андраши подразумијевала је да се на европском југоистоку никако не смије дозволити стварање снажне и велике словенске државе. Иако је до тада Србија водила толеранту и лојалну политику према Бечу, стварана је антисрпска пропаганда која је почивала на стајалишту да све балкан-ске трагедије потичу због тежњи Срба да створе „Велику Србију“. Пре-ма наводима социолога Слободана Вуковића, такав став формулисан је у вријеме херцеговачког устанка 1875. године и нарочито након аустро-угарског преузимања старатељства над БиХ. Управо према тадашњој


матрици по којој су аустријска и њемачка штампа приказивала Србе од Берлинског конгреса до краја Првог свјетског рата, тврди Вуковић, вође-не су и антисрпске кампање током Другог свјетског рата и током распа-да СФРЈ, грађанског рата у БиХ и НАТО бомбардовања Србије. „Нечи-сти, ушљиви, одрпани, дивљи разбојници... Србима као народу, уз то, недостаје способност, смисао за умјетност, разумијевање за социјалне, економске и цивилизацијске захтјеве савременог доба. Срби су, такође, народ нижих моралних вриједности“ (Вуковић, 2009:164).

Аустроугарску власт карактерисало је неповјерење према станов-ништу, поготово је остао познат „страх од ђака“, док је освједочена и појава свеопште шпијунаже. Након увођења полицијског начина управе завојевачи су често правили изгреде и изазивали гњев у народу. Деценија-ма су својим поступцима окретали домаће становништво против себе. Да би то прикрила и лакше остварила своје намјере, Аустро-Угарска је на разне начине покушавала да покида културне споне међу својим по-даницима и осујети самосталан национални развој, подстичући мржњу и распирујући шовинизам код локалних народа. Историчар Душан Бата-ковић истиче да је у БиХ вијест о анексији међу Србима и муслиманима примљена као поражавајућа, а узбуђење је било такво „да се процијењи-вало да је готово цијело становништво на страни Србије“ (Батаковић, 2000:236). Иако један од првака Народне радикалне странке, теоретичар државе и права, Милован Ђ. Миловановић, у познатој расправи „Срби и Хрвати“ (1895), тврди да, упркос чињеници да сав народ у БиХ говори српским језиком, већина њих (мухамеданци и католици) не саосјећају се Србима и не желе да се споје с Србијом (док се двије петине осјећа Ср-бима и хоће више аутономије него уједињења), многи аутори углавном свједоче о тенденцијама међусобног приближавања и јачању заједничке свијести, нарочито између Срба и муслимана. Тако, муслимански вођа, сарајевски начелник Мехмед-бег Капетановић у књизи „Будућност Му-хамедоваца у Босни и Херцеговини“, објављеној1893. године, написао је да су Срби и муслимани огранци југословенског витешког народа и да би могли у љубави живјети, када их „не би кривим оком гледали“ и када би признали њихову народност. Такође, потребно је напоменути и да је Омер-бег Сулејманпашић 1898. године у Сарајеву издао „Српске народ-не приповијетке“ уз поруку да је важно српско културно благо спасити од заборава и зауставити од отимачине туђинаца.

Владимир Ћоровић пише да је већ приликом уласка аустроугарске војске у БиХ дошло до извјесне сарадње између православаца и мус-лимана како би се организовао заједнички отпор. „Мада се скоро још


пушила крв из недавних узајамних борби нашло се, ипак, доста лица на обје стране које су искрено настојале да се та сарадња оствари“ (Ћо-ровић, 1999:213). Према Ћоровићу, православни су били подијељеног мишљења. Старији су само привидно пристајали на заједнички отпор, док је омладина била искрен против окупације и придружила се мусли-манским борцима. Група муслиманских омладинаца окупљена око Ос-мана Ђикића и листа „Мусават“ изјашњавали су се као Срби, позивајући сународнике да се врате свом правом идентитету као чланови српске заједнице. Историчар Драга Мастиловић подсјећа да је за аустроугарску политику у БиХ најопаснија била управо могућност сарадње и заједнич-ког политичког наступа Срба и муслимана, а као сјеме раздора између њих одржавани су аграрно питање и вјерски антагонизам. Најизраже-нији представник поробљивачке и завојевачке политике Аустро-Угарске према БиХ, Бењамин Калај, запамћен је по покушајима да наметне бо-санску националност и босански језик, а познато је да је забранио и соп-ствену књигу „Историја српског народа“ у којој је истицао да је Босна српска земља, а мухамеданци бивши Срби. Након српског устанка 1882. године Калај је постављен за управника БиХ и одмах почео да спроводи план који се огледао у затирању српске традиције, ометању рада школа, забрани црквено-просвјетних и националних организација, стварању босанске нације итд. Због страха од Срба и српског имена, забиљежио је Станоје Станојевић, аустроугарска власт је одмах послије окупације по-чела помагати и стварати Хрвате у БиХ. „Да не би, међутим, ни Хрвати-ма дали сувише маха да ојачају, аустријска је влада створила ‘босански’ или ‘земаљски’ језик“ (Станојевић,1993:403). Те замисли нису успјеле, а, осим Срба којима је босанство било неприхватљиво, Калајев пројекат одбачен је и од других народа. Иако данас бошњачки научни и интелек-туални кругови покушавају да управо из тог времена црпе агрументацију за стајалишта о постојању босанске нације, чињеница је да та идеја ни тада није заживјела међу муслиманским становништом, изузев ријетких појединаца упослених у државној администрацији. Ђоровић пише да је до 1907. године као државни службеници и чиновници у БиХ радило много странаца, а мање од трећине је био домаћи кадар. Међу упосле-нима 61,5 одсто су били католици, 29,9 православци и свега 8,6 мусли-мани. „Послије пропасти Калајеве идеје о стварању ‘босанске нације’ за коју се тада ни међу босанским и херцеговачким муслиманима није могао наћи чврст и широк ослонац, главну опасност за аустроугарски режим представљала је могућност националног одређења народа Босне и Херцеговине, посебно муслимана, у српском националном смислу“


(Мастиловић, 2012:41). Из борбе за просвјетну и вјерску слободу раз-виће се и тежње за политичком аутономијом, а Ћоровић подсјећа да су Срби и муслимани заједно радили на програму који би био прихватљив за већину.

Због неријешеног аграрног питања и сузбијање домаће произ-водње, српски народ налазио се у изузетно тешком положају, који је сваким даном постајао све несноснији. Кочићеви земљаци говоре да „свијетла дана и мирне ноћи немају“, да „болују и копне у горком чеме-ру и неимаштини љутој“. Окупаторска власт жељела је да маргинализује и потпуно угаси српске школе, па су лишене државног финансирања, налазиле се у сталној неимаштини и оне које због тога нису биле у мо-гућности да организују наставу по модерним мјерилима одмах би бива-ле затваране. „Власти су строго водиле рачуна да српске школе не до-бију помоћ ни из иностранства, посебно из Русије, Србије и Црне Горе, јер је то по њиховом мишљењу било политички опасно по Монархију“ (Мастиловић, 2012:45). Иначе, како наглашава Милорад Екмечић, србо-фобија се у западном свијету у великим размјерама појавила у вријеме Првог свјетског рата и у директој је вези са русофобијом. „На Србе се подиже глас због страха да су они главни коњоводац руских козака на топле воде Медитерана“ (Екмечић, 2007:301). Владимир Дедијер истиче да је анексија БиХ означавала почетак новог става Британије према Ср-бији и Јужним Словенима. „Више од једног стољећа сваки покушај Јуж-них Словена да се ослободе, тумачио се у Лондону као мјера усмјерена на јачању Русије на Балкану“ (Дедијер, 1966:610). Према Дедијеровим наводима, од почетка 20. вијека до Првог свјетског рата односи између Србије и Њемачке нису били толико конфликтни као између Србије и Аустро-Угарске. Њемачка је помагала Србији да се одржи у царинском рату, а њене вође су упозоравале Беч да буде смотренији према Србији, због чега је у једном периоду дио јавног мњења тражио боље односе и приближавање Њемачкој.

Након вишегодишњег борбе српског народа за црквено-школску аутономију у БиХ, Аустро-Угарска је 1905. године покушала да умири Србе. Тадашњи управник БиХ Иштван фон Буриан хтио је да умањи жестину српског националног покрета и муслиманских стремљења ка вјерској еманципацији. Старије народне вође су манифестовале смисао за компромис и почеле да заговарају како се не треба инатити и претје-ривати, али млађи нараштаји, напредних, солидно школованих људи који су се вратили у земљу са студија енергично су се противили так-вим стајалиштима. Борбу треба наставити, дати јој нови замах, а никако


се задовољити постигнутим. „На тим објашњењима дошло је до првих сукоба између ‘старих’ и ‘младих’ у Босни и Херцеговини“ (Ђоровић, 1999:221).

Борбени дух слободарства

У БиХ је до краја 19. вијека дјеловало 351 (од којих 42 актив-на) црквено-школских општина. Од 710 друштава у БиХ 1910. године српских је било 396! Почетком двадесетог вијека (1902) основано је кул-турно друштво „Просвјета“ које ће, уз мостарску „Зору“, постати главни ослонац у борби за национална права српског народа. Патриотске снаге почеле се да се окупљају око идеја које су стријемиле ослобађању и ује-дињењу, преко отпора свему што је тиранско, ненародно, сужањско. За разлику од првенствено просвјетитељских и фоклорних подухвата „Бо-санске виле“ и културног мисионарства „Зоре“, Крајишници окупљени око Петра Кочића и „Отаџбине“ тонирају отворену борбу за политичке слободе и демократски развој друштва. Кочић је 1906. године у Будим-пешти, као гост „Кола младих Срба“, одржао предавање о борби српског народа у Босни и Херцеговини, који је завршио ријечима „све је у Босни и Херцеговини данас једна туга, жалобитна пјесма борбе и отпора, јада и чемера, туге сиње и невоље љуте“... „Живјела слобода и самосталност отаџбине наше“! Професор историје српске културе Миодраг Вулин апострофирао је да је идеју водиљу и борилачки циљ „Младе Босне“, оснивач и уредник „Отаџбине“ сажео у запису „ми само желимо, тежи-мо и тежићемо свим силама да у овој земљи будемо потпуно слободни и потпуно самостални, то је циљ наше борбе и нашег искреног и отво-реног рада’“ (Вулин, 2000:103). Културно и политичко окриље ослобо-дилачке борбе Крајишника на страницама „Отаџбине“ почело је да се огледа на Видовдан 1907. и окончано је истог дана 1914. године.

Октобра 1908. године Народна скупштина Србије донијела је ре-золуцију против анексије БиХ и затражила да се западним силама упу-те протестне ноте да се Босна и Херцеговина прогласи аутономном и слободном земљом. Међутим, под ратном пријетњом и послије готово шестомјесечног снажног отпора анексиона криза завршила се поразом Србије. Марта 1909. године концентрациона влада била је принуђена да се изјасни како анексијом нису повријеђена права Србије. Иако је ријеч о политичком понижењу, српско питање дошло у средиште интересовања европске јавности и дипломатије, а њен углед је порастао код југословен-ских народа који су се налазили у оквиру Аустро-Угарске, управо због


исказане одлучности да брани национални интегритет. Миле Бјелајац указује на ставове високог аустријског дипломате грофа Штернберга из-несене 1928. године, када је обраћајући се националној јавности изразио тврдњу да се рат могао избјећи да се Аустро-Угарска другачије пона-шала према Балкану. „Нису Срби били наши непријатељи, него смо ми били њихови... У економском погледу ми смо опколили Србију, сприје-чили јој сваки излаз на море, бојкотовали њен извоз, тешко притиска-ли њихову браћу у Мађарској ... Ми смо повриједили витални живац Србије“ (Бјелајац, 2014:36). Побједе Србије у Балканским ратовима све више су ширили одушевљење и занос код јужнословенских народа који су били под аустоугарском влашћу, што је Бечу доносило нову помутњу. Историчар Хамдија Капиџић записао је да су српски посланици, члано-ви Босанског сабора, средином новембра 1912. године у Сарајеву дали изјаву поводом изласка српске војске на Јадранско море и сукоба са Ау-стро-Угарском. „Изјављујући братске осјећаје и своје дивљење браћи у краљевинама Србији и Црној Гори, Срби, чланови босанско-херцеговач-ког сабора, чине своју свету дужност увјерени да тиме дају најважнији изражај данашњих осјећаја цијелог српског народа у Босни и Херцего-вини“ (објављено у 143. броју „Отаџбине“, 3/16. новембра 1912. године). Капиџић истиче да се таквом јединственом држању Срба нису надали одговорни режимски кругови, због чега су за извјесно вријеме била за-брањена српска друштва и организације.

Анексија је распламсала стари српско-хрватски сукоб око припад-ности БиХ. Иако је попис из 1910. године показивао да су, од непуна два милиона становника, готово половина били Срби, хрватски научници упињали су се да докажу да је БиХ хрватска. Екмечић пише да се од 1900. до 1914. године са Кордуна, Баније и Лике иселило 230.000 најбоље мушке снаге, из из БиХ је исељено 160.000 док се за то вријеме у БиХ уселило 240.000 римокатолика, а на промјене етничке структуре утица-ло је и исељавање око 40.000 православног и 130.000 муслиманског ста-новништва. „Прије стотину и нешто више година вриједила је крилатица ‘брат је мио ма које вјере био’ – та је крилатица никла у срцу народном, а отпадништво водећег слоја довело је до тога да се почело примјењи-вати ‘рат је мио ма за чији туђи рачун био’“ (Парежанин, 2013:17). Ду-шан Батаковић наводи да је током 1908. и 1909. године у Загребу вођен монтирани „Велеиздајнички процес“ против водећа 53 српска полити-чара у Хрватској за наводно завјереничку дјелатност против Монархије, а „у дослуху са владом у Београду“. Оптуженима се заправо на терет стављало то што проповиједају српско име, носе српске заставе, истичу


грбове, шире ћирилицу, оснивају новчане заводе итд., иако закон то није забрањивао. „Процес је изгубио смисао када је понестало потребе да се њиме оправда евентуални рат са Србијом послије анексије БиХ. Осуђе-ни су помиловани царским указом“ (Батаковић, 2000:235). У Хрватској је службено укинут српски језик. „Бројни листови српске и пројугосло-венске оријентације били су забрањени, а њихови уредници и новинари похапшени“ (Поповић, 1998:28). Ухапшени су важни политичари и књи-жевници Срђан Будисављевић, Васа Стајнић, Грга Анђелиновић, Иво Андрић и други, а Светозар Прибићевић је интернисан у Будимпешту.

Борбена босанскохерцеговачка омладина, окупљена око покрета „Млада Босна“, рјешење југословенског питања видјела је другачије од старијих сународника, посебно су били незадовољни радом локалних политичара који су се прилагођавали режимској политици Босанског сабора и међу којима је било много личних страсти, амбиција и пако-сти. У том окриљу, а у вријеме када је атентат и у другим европским крајевима бивао инспиративан метод ослободилачких борби, настала је замисао о „уклањању носиоца агресивних и тријалистичких тенденција Фрање Фердинанда“, као кулминација незадовољства и оружаног отпо-ра бруталној репресији коју је над народом вршила окупациона сила. У мноштву омладинских покрета тадашњег времена били су и „Млада Чешка“, „Млада Италија“, Млада Далмација“... „Млада Босна“ била је састављена од младића огорчених стањем социјалног, економског, наци-оналног питања у БиХ, а као вођу тог новог нараштаја историчари озна-чавају бунтовног и талентованог Владимира Гаћиновића, који је позивао на конкретне акције и сагоријевања за идеју. Увјерени да су позвани да стварају нову историју, да уносе свјетлост у друштво и боре се против песимизма и малодушности, вјеру која надјачава живот, били су само-увјерени у побједоносну мисију. За пројугословенску омладину у БиХ највећи узор био је Богдан Жерајић, студент који је средином јуна 1910. године, на дан отварања Босанског сабора, без успјеха извео атентат на аустроугарског гувернера у БиХ Маријана Варешанина, послије чега је извршио самоубиство. Жерајић је постао узор свих бораца за слободу, оних који су маштали о вијековима недосањаном уједињењу и осло-бођењу од аустроугарског окупатора.„Атентат Богдана Жерајића имао је велики утицај на револуционисање новог нараштаја. То је био чин који ће да баци и иначе загријану омладину дефинитивно на путеве и мето-де револуционарно-терористичке“ (Парежанин, 2013:77). Савременици свједоче да је омладина била напросто одушевљена Жерајићевим чином, он јој је постао идол, пјевали су му, држали предавања о њему, јачали


његов култ, а Гаћиновић му је посветио памфлет књигу „Смрт једног хе-роја“, која је одмах забрањена. Одлучни да слиједе Жерајићев примјер, Младобосанци су само револуционарни метод видјели као одговор на социјално и политичко насиље којем су годинама били изложени. Према свједочењима Ратка Парежанина, Гаврило Принцип и остали себе нису сматрали ни Србима, ни Хрватима, већ припадницима нове нације Ср-бо-Хрвати. Због тога су их многи називали издајницима и камелеонима. Пјесник Тин Ујевић је написао брошуру „Хрватска у борби за слободу“ у којој велича и слави идеје слободе и уједињења, за које тврди да су недовољно заживјеле међу Хрватима чија највећа трагедија није што су у Аустро-Угарској, већ што је она „у њима“! Ујевић се одушевљава Ср-бијом и Црном Гором, називајући их двјема загрљеним српским држа-вама – Карађорђевом и Његошевом! Послије Жерајићевог, услиједила је серија нових атентата, а након једног од њих (јуна 1912. у Загребу Лука Јукић је покушао да убије комесара Цуваја), будући нобеловац Иво Ан-дрић записао је да „радосно слути дане великих дјела“, иако „сва Хрват-ска нелијепо хрче. Будни су само пјесници и атентатори!“

На крају, парадирање на Видовдан 1914. године без сумње је био промишљен акт против поноса српског народа и угледа који је он имао међу народима жељним слободе, људских права и националног до-стојанства. Фердинанд је процјењивао да се ситуација за Монархију по-горшава не само када је у питању однос према њеном присуству у БиХ од стране српског, већ се расположење мијењало и међу хрватским ста-новницима, док су сви на које се односила југословенска мисао били у најмању руку политички непоуздани.

Читав народ стављен ван закона

Терор над Србима почео је одмах послије атентата на надвојводу Фердинанда. Од Видовдана 1914. године, наглашава историчар Никола Поповић, Аустро-Угарска је започела рат против „западних Срба, својих држављана“. Уз погроме, убиства и масовна хапшења приврженика ју-гословенске идеје, без обзира на националност, предузете су изузетне мјере против српских свештеника, учитеља, омладине (поништивши сва школска свједочанства стечена у Србији). Затварани су сви углед-ни Срба и они муслимани који су држали до Срба. У затвору су власти ујединиле, без разлике, припаднике свих српских странака, са посебним жаром да се искорјене све особености српског националитета, његове културе, крсне славе, олтара, тробојке, пјесништва...


Ратко Парежанин тврди да вијест о атентату није изазвала нарочи-то бурне реакције у Бечу (слично казује у „Итака и коментари“ и пјесник Милош Црњански који је у то вријеме студирао у Бечу), а поготово не у Будимпешти (Мађари нису симпатисали Фердинанда). Бечлије су, твр-ди Парежанин, питоми, доброћудни и врло васпитани људи, а харангу против Срба, чим су наслутили рат, једва су дочекали „мрзитељи, освет-ници“ који и нису потицали из Беча. „Онај познати отров хабсбуршке Аустрије, који се таложио и долазио до свог пуног изражаја код поје-динаца и мањих група и организација, ницао је и бујао у срединама разних поробљених народа и овима који су увијек били нижи од Беч-лија и осталих Шваба“ (Парежанин, 2014:148). У Сарајеву су дан након атентата демолиране све српске радње, школе, културна и просвјетна друштва, похарани станови, куће, на видјелу је била масовна пљачка. Према писању Николе Тришића, један од организатора сарајевских де-монстрација био је тадашњи референт, а касније шеф криминалистичке полиције у Сарајеву Виктор Ивасјук. Од лобање Богдана Жерајића он је наводно направио тинтарницу коју је држао на радном столу, а прили-ком ексумације Жерајићевог гроба пронађен је костур без главе. „Пред посјетиоцима се хвалио овим својим ‘изумом’, а када је испитивао ом-ладинце послије Сарајевског атентата показивао им је ту ‘тинтарницу’ и говорио им: Од свих ваших глава направићу овакве тинтаре“ (Тришић, 1960:512). Прогони Срба настављени су и у Бањој Луци, Мостару, Туз-ли, Коњицу, Чапљини, Стоцу, Бугојну, Високом, Коњицу... У звјерстви-ма над српским живљем предњачиле су присталице Хрватске странке права и Хрватске пучке сељачке станке. „Под изговором да припремају или пружају отпор, српски цивили су масовно стрељани или брутално убијани хладним оружјем, без обзира на старост: подједнако су страдали и жене и старци и дјеца“ (Батаковић, 2000:253). Поћорек је образовао „шуцкоре“ тзв. помоћну полицију састављену од олоша - да се обрачуна са српским становништвом. „Од муслиманских и хрватских добровоља-ца створене су заштитне снаге ‘шуцкори’, јачине 11.000 људи. Шуцкори су, добро наоружани, без суда злостављали, убијали и вјешали сумњиве Србе широм БиХ“ (исто, 254).

Реакцију режима и његових слуга Хамдија Капиџић описује као „крваву“. „Дошло је, у првом реду до демонстрација у већини мјеста Босне и Херцеговине против Срба и до уништавања њихове имовине, без обзира да ли су имали везе с атентатом или не. У ствари, читав један народ је стављен ван закона. Режиму је лако пошло за руком да још више распламти страсти и појача супротности које је вјештачки подржавао за


читаве своје владавине. Харангирање неодговорних елемената и град-ског олоша имало је за циљ да још више пригњечи српски народ и да га учини неспособним за будућа реаговања“ (Капиџић, 1968:202). Поћорек је тражио да се забрани назив Српске православне цркве и да се она про-гласи босанском. У БиХ је 1915. године ћирилица забрањена, укинута у школама и службеном саобраћају, у уредима. Одузимана су грађанска права цијелим породицама, а средином октобра 1914. године Поћорек је написао извјештај Бечу у којем ванзаконске мјере против српског народа оправдава као неопходне, јер „ниједан слој српског народа није прихва-тио хабсбуршку државу, укључујући ту и православну цркву“ (Екмечић, 2007:344). И из Хрватске су стизали застрашујући извјештаји са великих демонстрација против Срба. Одмах послије Сарајевског атентата руља је демолирала српске цркве у Загребу и другим градовима, а осим пра-вославних храмова, страдале су и приватни станови и куће. Помрачени умови кидали су и палили српску имовину, вршили нужду по светињама итд. Епископ Василије наводи страшна мучења, гора од убистава, клања, силовања, вађење очију, одсјецање носа и ушију, мучење,.. „Што више мучења, то више јуначке солидарности и свијести. Људи под вјешали-ма клицали су краљу Петру, надвикујући џелатски бубањ“ (Василије, 1970:114). За цијело то вријеме није се нашао ниједан Србин да свједочи против Србина.“И онај који би се и прије нешто избрбљао, порицао је све пред судом“ (исто,117). Сматрало се да у БиХ нема лојалних Срба.

Душан Батаковић наглашава да је ултиматум који је Аустро-Угар-ска упутила Србији и тако наговијестила рат међу становницима БиХ различито доживљен. Поћорек је писао Бечу да су Хрвати ултиматум дочекали са одушевљењем, као акт који импонује, док је код муслимана расположење било песимистично. Срби су махом били увјерени да ће Аустро-Угарска рат изгубити. Побједе у балканским ратовима, златно доба новије српске историје, како многи означавају период између 1903. и 1914. године, политички, војни, социјални и културни процват, уно-сили су огроман оптимизам, иако се нико није радовао рату. Спремност на жртву није била плод ратоборности, већ оданости великим идејама, што ће одржати достојанство оних који су излази на губилишта. Влади-мир Дедијер пише да је до краја јуна 1914. године ухапшено 5.000 Срба, објешено 150 (од којих 37 само у Требињу). За вријеме рата процеси су се низали један за другим, а на оптуженичкој клупи нашли су се атен-татори, њихови помагачи, ђачке организације из Бање Луке, Сарајева, Мостара и Тузле, чланови Просвјете, Побратимства, Сокола... Ђоровић истиче да је тамница допала готово цијела активна српска интелиген-


ција БиХ. Октобра 1914. године на суђењу младобосанцима у Сарајеву, завојевачи су покушали да их прикажу као фанатике, шовинисте, незре-ле особе којима се манипулисало из Србије, али су изричито одбацивали такве оптужбе и истицали да су борци за слободу, противници угњета-вања, политичког и социјалног насиља. У ђачким процесима оптужба се односила на јачање народне свијести, уношење књига и афирмисање прича о цару Душану, Лазару, Милошу Обилићу, Косову... Завојевачи су кривицу видјели у његовању мисли о јединственом српском индентите-ту између Срба са обје обале Дрине.

Аустроугарске власти су фебруара 1915. године у Сарајеву објеси-ле Вељка Чубриловића, Данила Илића и Мишка Јовановића (оптужене са саучесништво у атентату), а у тамницама су умрли Недељко Чабрино-вић (1916), Гаврило Принцип (1918), Трифко Грабеж, Лазар Ђукић, Ја-ков Миловић. У Добоју је 1915. године интернирано 46.000 цивила (од чега 17.000 жена и дјеце) чији су чланови породица били добровољци у српској војсци. Логори за Србе били су и у Жегару код Бихаћа, Кечке-мету, Нежидеру, Араду, Турињу, Грацу итд. Познато је да је због страха од унутрашњих побуна у мају 1917. године у Србији ухапшено 40.000 Шумадинаца (неки извори помињу и 150.000), који су завршили у кон-центрационим логорима. Године 1915. одржано је низ политичких про-цеса против Срба, ђачки процеси и четири велика суђења: бањолучки – који је почео у марту 1915. године у Бањој Луци (против ђака, профе-сора, учитеља, пароха...), сарајевски (са суђењем у Тузли), мостарски (са суђењем у Сарајеву) и тузлански (са суђењем у Бихаћу). Међу оптужени-ма је било и муслимана. „На запрепашћење аустроугарске власти, међу младобосанцима је било како Срба, тако и Хрвата и муслимана. У бања-лучкој групи од 37 оптужених, било је седам муслимана и четири Хрва-та, а у сарајевској групи седам муслимана и седам Хрвата. Травничка група је била искључиво састављена од муслимана“ (Дедијер, 1966:573). Почетком 1916. године (од 03. новембра 1915. до 22. априла 1916.) веле-издајнички процес одржан је у Бањој Луци (против 156 Срба истакнутих јавних, политичких и културних радника, међу којима 19 свештеника, 14 учитеља, 5 професора, 2 жене, 12 ђака, 2 љекара, адвоката, 2 инжењера, 8 државних службеника, 32 трговца). Бањалучки велеиздајнички процес је, нема сумње, највећи политички догађај у Босни и Херцеговини за вријеме Првог свјетског рата. „Сама чињеница да су на њему суђени искључиво православни доказ је да је ово било суђење српском народу и Српској православној цркви која га је водила, припремала и васпитавала за ослобођење“ (Василије, 1970:120). У владином листу „Босанска по-


шта“ о бањалучким велеиздајницима писало је да је велики дио српске интелигенције, који у то вријеме сједио на оптуженичкој клупи, починио злочин против Монархије, а још тежи према сопственом народу (свеш-теници, учитељи, адвокати, љекари) „под маском народних пријатеља и културног подизања својих сународника систематски су тровали свој народ и направили га велеиздајницима и бескућницима“. Осудом од 22. априла 1916. године осуђено је њих 16 на смрт вјешањем (четири свеш-тника), 53 је ослобођено, а остали су кажњени од три до 20 година за-твора. Касније су смртне казне преиначене у доживотне робије. Пресуда је била написана латиницом, због чега су се побунили оптужени Срби. На смрт осуђени прота Матија Поповић, како би џелатима показао да се не боји егзекуције, у Црној кући је на Васкрс припремио јутарње бого-служење, а остало је забиљежено да су се многи Бањолучани и Бањолу-чанке окупили око зидина затвора да слушају црквену пјесму, каква се никада љепша није орила.

Први свјетски рат у српској историји овјековјечен је по великим побједама и ужасном страдању. На просторима које је контролисала Мо-нархија током четири године Великог рата убијено је више од 40. 000 српских цивила, међу којима и огроман број дјеце. Званични извјештај српске владе упућен почетком 1919. године Војној комисији Мировне конференције у Паризу наводи да је током рата у Аустроугарској било 147.577 српских заробљеника (од којих је 50.000 помрло), од 1916. у ло-горе је упућено 80.000 цивила, међу којима 300 студената Београдског универзитета и око 5.000 дјеце (између 5 и 15 година). Укупан број жр-тава Краљевине Србије 1.200.000, односно 28 одсто њеног укупног ста-новништва.

Клице будућих заблуда и трагедија

До данас не престају распаве да ли је уједињење јужнословенских народа и стварање Краљевине СХС, као чин „ликвидације“ српске држа-ве и потискивања српског националног интереса зарад заједничке држа-ве и покушаја стварања наднационалног идентитета, посијана клица из које су ницали будући порази, страдања, идеолошка тумарања. Иако се у научним и ширим круговима новонасталих држава на Балкану југосло-венство тумачи као великосрпски концепт, у националној свијести јача увјерење да је оно било у конфликту са интегративним српством. Лаза М. Костић је тврдио да Србија никада није „биједно пропала“, али да Југославија јесте и то бједније него било која друга држава. Савремена


историографија на Балкану доказује да већина Словенаца и Хрвата није била за стварање ни прве, ни друге Југославије, иако је и међу њима било оних снага које су се искрено залагале за уједињење, слободу и заједничку будућност јужнословенских народа. Велики српски политич-ки и културни мислилац Милан Грол нагласио је да хрватска „маса“ није радосно дочекала проглашавање јединства Срба, Хрвата и Словенаца новембра 1914. године у Нишу, а крај Првог свјетског рата затекао ју је потпуно збуњеном и растројенијом него икада. Грол се није слагао ни са онима који су уједињавање Југословена условљавали монархијом, а оштро је критиковао националистичку демагогију Николе Пашића. „Да ли нам то стање духа – и послије албанске голготе – помрачује види чини нас слијепим за сваки разлог сем наших, с којим смо се саживјели и свештали их као ‘животне’?“ (Радојевић, 2014:56).

Истовремено, нове пажње вриједне постају и чињенице да су од стварања заједничке државе постојале и српске снаге које су указивале на погибељност уобразиља о југословенству, братству и јединству. Вла-димир Ђоровић писао је да многи Срби из Крајине нису могли преболити што се умјесто Велике Србије стварала заједничка држава Срба, Хрва-та и Словенаца, па су већ 1919. године „неки људи из народа“ у Бањој Луци прогласили непосредно спајање са Србијим. Оснивач Балканског института у Београду (1937) Ратко Парежанин сматрао је да за страш-не несреће на Балкану велику кривицу сносе и сами балкански народи, посебно учени људи, интелектуалци и полуинтелектуалци, политичке вође. „Вођство балканских земаља у народним међубалканским односи-ма сасјецало је нити осјећаја повезаности, поштовања, пажње и љубави према сусједима, према ближњем, а разбуктаване су страсти раздора, непоштовања, себичности, ривалства и мржње једних према другима“ (Парежанин, 2013:17). Да ли су тако велику идеју као што је југословен-ство упропастиле „мале главе“, чега се својевремено прибојавао Милан Грол који је упозорао на „амбис“ који раздваја „великосрпски“ од „ју-гословенског“ менталитета? Да ли је Србија, која је другим народима до-нијела револуционарни и демократски идеал, падала у опасност да, као што је записао Станислав Винавер, због својих чиновника постане „дру-га Аустрија“? Да ли дио кривице лежи у начину на који је конституисана централизована држава? Да ли је она заиста била створена слободном и демократском вољом три народа као заједница равноправних дијелова, чију базу уједињења је чинило право народа на саоопредјељење, уз мо-гућност децентрализације? Да ли су унапријед били осуђени на пропаст покушаји да се јединство наметне одозго, без заједничке културно-исто-


ријске свијести као најмоћнијег националног обиљежја? Зашто је парла-ментарна демократија остала без успјеха? Није ли шестојануарска дик-татура, како је тврдио Светозар Прибићевић у „Писму Србима“ (1934), бесповратно удаљила Хрвате од Срба и југословенства? Да ли су заиста дубоко и вјечно непомирљиве националне идеје јужнословенских на-рода, посебно Срба и Хрвата? Колико је раздора између два рата, осим хрватског национализма, унијела и појава новог „непријатеља“ – кому-низма? Ова и још многа слична питања остају отворена, како за научне, тако и шире кругове.

Но, данас се поново води рат против ћирилице, Видовдана, све-тосавља, српских културних и вјерских споменика. Ни у 21. вијеку не престаје културна и политичка дискриминација Срба у региону, посеб-но Хрватској и Федерацији БиХ. Срби на БиХ више не гледају као на своју државу, већ, као што тврди Милорад Екмечић, брину о Републици Српској као „остатку остатка“ српске етничке заједнице западно од Дри-не, над којом је током читавог 20. вијека вршено систематско уништа-вање и генодиц. Ипак, уједињење српских земаља данас дјелује као недостижан циљ, а дезинтеграција БиХ може да се претвори у велику опасност да се српски народ уведе у нову изолацију и масовно страдање. Због тога је судбоносно важно, као што је ономад поручивао Стојан Но-ваковић, прије њега Доситеј Обрадовић, а касније Слободан Јовановић, да се војевање за српски национални интерес настави књигом и просвје-том.


•Батаковић, Душан (2000). Нова историја српског народа. Београд: Наш дом

•Бијелић, Стојан (1996). Казивања паметара. О прошлости Бање Луке и Крајине (приредио Ђорђе Микић). Бања Лука: Општина Бања Лука, „Коцка“

•Бјелајац, Миле (2014). 1914-2014: зашто ревизија?: старе и нове контроверзе о узроцима Првог светског рата. Београд: Медија центар „Одбрана“

•Василије епископ жички. (1970).Улога Српске православне цркве у Бањалучком велеиздајничком процесу. Краљево: Српска право-славна епархија жичка

•Вуковић, Слободан (2009). Етика западних медија. Сремски Карлов-ци, Нови Сад: Издавачка књижарица Зорана Стојановића


•Вулин, Миодраг (1991). Отаџбина. Сарајево: Свјетлост•Вулин, Миодраг (2000). Кочић и Српски Пијемонт. Бања Лука: За-

дужбина „Петар Кочић“•Гаћиновић Радослав (2014). „Колонијална политика Аустроугарске

према балканским провинцијама почетком XX века“, у Култура полиса, Нови Сад, стр. 121-137.

•Дедијер, Владимир. (1966). Сарајево 1914. Београд: Просвета•Динић, Владан. (2014). Сарајевски атентат 1914: Принцип и Велики

рат. Београд: Новмарк •Ћоровић, Владимир (1999). Босна и Херцеговина. Бања Лука: Глас

српски, Београд: Арс Либри•Екмечић, Милорад. (2007). Дуго кретање између клања и орања:

Историја Срба у Новом Веку: 1492-1992. Београд: Завод за уџбе-нике

•Мастиловић, Драга (2012). Између српства и југословенства. Српска елита из Босне и Херцеговине и стварање Југославије. Бања Лука: Арт принт

•Капиџић, Хамдија (1968). Босна и Херцеговина под аустроугарском управом. Сарајево: Свјетлост

•Костић, Лазо (1955). „Чија је Босна“ у Братство, Торонто•Маслеша, Веселин (1945). Млада Босна. Београд: Култура•Парежанин, Ратко (2013). Гаврило Принцип у Београду. Млада Босна

и Први светски рат. Београд: Catena Mundi•Поповић, Никола (1998). Срби у Првом светском рату. Београд: Ар-

хив Србије, Удружење ратних добровољаца 1912-1918, Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. го-дине

•Радојевић, Мира (2014). Милан Грол. Београд: „Филип Вишњић“•Станковић, Ђорђе (2009). Србија и стварање Југославије. Београд:

Службени гласник•Станојевић, Станоје (1993). Историја српског народа (фототипско из-

дање из 1926). Београд: Просвета•Тришић, Ђ. Никола (1960). Сарајевски атентат. Сарајево: „Веселин

Маслеша“•Цвијић, Јован (1987). Говори и чланци. Сабрана дела, Књига 3 (Том I).

Београд: Српска академија наука и уметности , „Књижевне Нови-не", Завод за уџбенике и наставна средства

Dragan Đukanović1

Jelica Gordanić2

Originalni naučni rad UDK 341:94 (100) "1914/1918"

doi 10.7251/POL1408177DJ

POLOŽAJ SLOVENSKIH ETNIČKIH ZAJEDNICA U AUSTRO-UGARSKOJ – POVOD ZA IZBIJANJE KRIZE

POSITION OF SLAVIC ETHNICAL COMMUNITIES IN AUSTRIA-HUNGARY – OCCASION FOR BEGINNING OF CRISIS

Abstract: Austro-Hungarian Monarchy originated as a result of com-promise between Austria and Hungary in 1867 after several unsuccessful constitutional reforms in Habsburg Monarchy. Austro-Hungarian Monarchy was ethnically and religiously diverse. Total population of 51.3 million consi-sted of 7 religious groups and 12 demographic and ethnic groups. This paper considers the position of Slavic ethnic groups in Austria-Hungary – Croats and Serbs in Bosnia and Herzegovina, Czechs in Bohemia and Moravia, Po-les in Galicia and Bukovina, Ukrainians in Galicia and Slovenians. Depri-ving the members of listed ethnic communities of their basic human rights led to weakening of Austro-Hungarian Empire.

Keywords: Austria-Hungary, ethnic groups, Croats, Serbs, Czechs, Po-les, Ukrainians, Slovenians, Bosnia and Herzegovina, Bohemia, Galicia

Apstrakt: Austro-Ugarska monarhija nastaje kao rezultat kompromisa Austrije i Ugarske 1867. godine, nakon niza neuspelih ustavnih reformi u Habzburškoj monarhiji. Karakterisala ju je izuzetna etnička i religijska šaro-likost. Ukupnu poulaciju od 51.3 milona stanovnika sačinjavalo je 7 religij-skih grupa i 12 demografskih i etničkih grupa.

Rad razmatra položaj slovenskih etničkih zajednica u okviru Au-stro-Ugarske – Hrvata, Srba u Bosni i Hercegovini, Čeha u Bohemiji i Mo-ravskoj, Poljaka u Galiciji i Bukovini, Ukrajinaca u Galiciji i Slovenaca. Uskraćivanje osnovnih ljudskih prava pripadnicima navedenih etničkih za-jednica bio je jedan od uzroka slabljena Austro-Ugarske monarhije.

Ključne reči: Austro-Ugarska, etničke grupe, Hrvati, Srbi, Česi, Polja-ci, Ukrajinci, Slovenci, Bosna i Hercegovina, Bohemija, Galicija.1 Viši naučni saradnik na Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu2 Istraživač-pripravnik na Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu

178 Д. Ђукановић, Ј. Горданић: Положај словенских етничких заједница у ...

Uvod

Austro-Ugarska monarhija nastaje kao rezultat kompromisa Austrije i Ugarske 1867. godine, nakon niza neuspelih ustavnih reformi u Habzburškoj monarhiji. Kompromis je garantovao mađarskoj vladi u Budimpešti jednak status sa vladom u Beču. Austro-Ugarska je prema strukturi bila realna uni-ja – zajednica dve ili više država nastala kao rezultat njihove saglasnosti. Sa stanovišta međunarodnog prava realna unija se pojavljuje kao jedinstven subjekt. Svaka država članica zadržava svoju unutrašnju autonomiju, zako-nodavstvo, administraciju i unutrašnje uređenje. Vođenje spoljnih poslova, finansija i vojske poverava se zajedničkim organima. Države članice ne mogu ratovati jedna protiv druge, a rat protiv jednog člana realne unije predstvlja rat protiv celokupne unije.3

Detalji nagodbe između Austrije i Ugarske revidirani su na svakih 10 godina, iz razloga što su oba dela monarhije želela više uticaja u nacionalnim pitanjima. Dve vlade su pokazivale spremnost da ometaju jedna drugu, što je često bilo na štetu monarhije i brojnih etničkih zajednica koje su je naselja-vale.

Austro-Ugarska je zauzimala prostor današnje centralne i najvećeg dela jugoistočne Evrope. Sa površinom od 676. 000 kvadratnih kilometara bila je druga po veličine država u Evropi, nakon Ruskog carstva.4 Sa jedne strane, Austrija je imala upravu nad Kraljevinom Bohemijom, Galicijom, Dalma-cijom, Gornjom i Donjom Austrijom, Bukovinom, Koruškom, Kranjskom, Salzburgom, Austrijskom Šleskom, Moravskom, Tirolom, austrijskim pri-morjem i Voralbergom. Sa druge strane, Ugarska kontrola se prostirala na Kraljevinu Ugarsku, Hrvatsku i Rijeku sa okolinom. Bosnom i Hercegovi-nom zajednički su upravljala oba dela monarhije.

Austro-Ugarsku je karakterisala izrazita etnička šarolikost. Ukupnu poulaciju od 51.3 miliona stanovnika sačinjavalo je 7 religijskih grupa i 12 demografskih i etničkih grupa.Velika većina stanovnika (oko 66%) bili su Rimokatolici, a slede Grčki katolici (10.6%), Pravoslavci (8.7%), Kalvinisti (5.3%), Jevreji (4.3%), Evangelisti (3.4%) i Muslimani (1.1%).5

S druge strane, nijedna etnička grupa nije bila u većini. Stanovnici mo-narhije koji su govorili nemačkim jezikom (oko četvrtina njih) uglavnom su 3 Smilja Avramov, Milenko Kreća, Međunarodno javno pravo, Službeni Glasnik, Beograd 2007, str. 133. 4 Reka Lajta predstavljala je granicu između austrijskog i ugarskog dela monarhije. Zapadni dio carstva pod austrijskom upravom nosio je naziv Cislajtanija, a istočni deo carstva pod mađarskom upravom je bio Translajtanija (područje preko reke Lajte). 5 The Austro-Hungarian Monarchy before 1914:Nations and ethnic conflicts, str. 1. Internet: http://hungarianpublications.org/uploads/text/authors/Romsics_Dism_First.pdf 05/12/2014.


naseljavali područja Gornje i Donje Austrije, Tirola, Stirije, Karintiije, Kra-jine, ali i u manjem delu Bohemije, Moravske i Mađarske. Oko 20% sta-novnika su bili Mađari koji su naseljavali istorijski prostor Mađarske, ali i enklave u Bukovini, Beču i Moldaviji. 12.5% stanovnika monarhije bili su Česi naseljeni uglavnom u Bohemiji i Moravskoj, dok je 9.6% Poljaka živelo u Galiciji i Bukovini.

Ostatak populacije sačinjavali su Rumuni (6.2%) naseljeni u Transi-lvaniji, Banatu i Bukovini; Srbi (3-4%) u južnoj Mađarskoj, BiH, Bačkoj i Banatu; Slovaci (oko 4%), kao i Italijani i Bosanci (oko 1% stanovništva Monarhije).6

Prilog. br. 1: Etničke grupe u Austro-Ugarskoj

Izvor: William R. Shepherd, Historical Atlas, Henry Holt and Company, New York 1911. str.168.

Austro-Ugarska nagodba dočekana je sa neodobravanjem neaustrijskih i neugarskih etničkih zajednica. Česi i Rumuni su zamerali bečkom dvoru što se oko važnih pitanja konsultovao samo sa ugarskim plemstvom, dok su Srbi 6 Ibidem, str. 2.


bili nezadovoljni ukidanjem Vojne krajine. Posebno nezadovoljstvo prouzro-kovalo je donošenje novog Zakona o nacionalnostima, koji je teorijski davao određena prava etničkim zajednicama, ali se u praksi nije poštovao.

U fokusu rada predstavićemo položaj slovenskih etničkih zajednica (Čeha u Bohemiji i Moravskoj, Poljaka u Galiciji i Bukovini, Srba u BiH, Banatu, Bačkoj i južnoj Mađarskoj, kao i položaj Ukrajinaca i Slovaka) i uka-zati da je položaj ovih etničkih zajednica bio jedan od uzroka slabljenja moći Austro-Ugarske i izbijanja Velikog rata 1914. godine.

Položaj Hrvata u Austro-Ugarskoj monarhiji

Hrvatska, odnosno Kraljevina Dalmacija, Hrvatska i Slavonija imala je specifičan položaj u okviru Austro-Ugarske monarhije. Nagodbom hrvatskog Sabora i ugarskog parlamenta, sklopljenom 1868. godine, definiše se polo-žaj ove kraljevine u okviru ugarskog dela Austro-Ugarske monarhije. Prema odredbama „Nagodbe“, Hrvatska je imala samostalnost u zakonodavnoj obla-sti, upravi, pravosuđu, prosveti. Ostali poslovi su obavljani zajednički. Hr-vatska nije imala samostalnost u okviru finansija, a pitanje pripadnosti Rijeke bilo je rešeno privremenim rešenjem, u korist ugarske strane.7

Hrvatsko javno mnjenje i opozicija proglasili su Nagodbu „oktroisa-nim zakonom“ i „tvrdili da je ona silom nametnuta hrvatskom narodu, čiji su vitalni interesi tom nagodbom bili ugroženi.“8 Član 59. Nagodbe definiše Kraljevinu Hrvatsku i Slavoniju kao „politički narod“.9 Neki teoretičari su značenje reči „politički narod“ poistovećivali sa državom. Ali, imajuću u vidu da je Nagodba predviđala da „politički narod imajući posebni svoj teritorij u pogledu svojih unutrašnjih poslova vlastito zakonodavstvo i autonomnu vla-du“, ovako određen, politički narod se ipk ne može poistovetiti sa državom.10 To nije narod koji ima državnost, nego narod koji ima samo autonomnu upra-vu u okviru svojih unutrašnjih poslova. Iz ovoga se može zaključiti da je Hrvatska u okviru Austro-Ugarske bila „posebna politička individualnost, ali koja kao takva ima samo pravo na autonomnu upravu, ne i na državu… to je autonoman politički narod, koji stoji pod jednom državom, pod jednim suve-renim političkim narodom, u ovom slučaju pod Mađarima.“11

7 Milan Vladisavljević, Hrvatska autonomija pod Austro-Ugarskom, Biblioteka Politike, Beograd, 1939, str. 17.8 Ibidem., str. 19.9 „Hrvatsko-ugarska nagodba 1868.“ Videti: Internet: http://www.crohis.com/izvori/na-godba2.pdf, 04/12/2014.10 Ibidem.11 Milan Vladisavljević, Hrvatska autonomija pod Austro-Ugarskom, op. cit. str. 22.


Stanovništvo Hrvatske je bilo razjedinjeno. Pored prostora Hrvatske u užem smislu, naseljavali su i tri druge provincije12: Dalmaciju, Istru, Bosnu i Hercegovinu - u kojima su sačinjavi veći ili manji deo ukupnog stanovniš-tva. Modernizovanje države je činjeno oprezno i postepeno. Austro-Ugarska je bila protivnik krupnih reformi, posebno onih demokratskog i liberarnog karaktera, koje su nosile u sebi opasnost za poredak monarhije. Nagodba, ta-kođe, nije definisala položaj pojedinca i društva, njihova prava i odnos prema upravi, iako ova pitanja spadaju u predmet ustavnog normiranja..

Kada se položaj hrvatskog naroda posmatra sa aspekta slobodne štam-pe, takve vrste slobode nije bilo za vreme vladavine bana Levina Rauha (1867-1873), i za vreme bana Kuena Hedervarija (1883-1903). U Rauhovom periodu štampa je bila pod stegom apsolutističkog sistema gde je za izdavanje novina bila neophodna dozvola vlasti, koja je uvek mogla da obustavi izlazak časopisa, bilo zauvek ili za određeni period. Novine su se mogle dobiti samo putem pretplate, što je otežavalo njihovu dostupnost narodu.

Nagodba nije regulisala pitanje društvenog udruživanja, niti organizo-vanja u političke svrhe. Vlasti su se pridržavale propisa iz 1852. godine pre-ma kome je bilo dozvoljeno udruživanje samo u naučne, umetničke i privred-ne ciljeve, a političko udruživanje je bilo strogo zabranjeno. Ovo je izazvalo brojna negodovanja i proteste u hrvatskoj javnosti i Saboru, koji su smatrali da se pravo na političko udruživanje građana podrazumeva u periodu parla-mentarizma i ustavnosti.

Poznata je naredba bana Kuena Hedervarija iz 1897. u kojoj se navodi da su „politički klubovi i udruženja bezuvjetno zabranjeni u smislu člana 1. patenta od 1852. godine i da se ti klubovi imaju rasturiti i osnivači kazniti.“13 Politička udruženja su postojala, ali je njihovo delovanje bilo otežano, ogra-ničeno i pod stalnim pritiskom vlasti.

Izbornim zakonom iz 1888. godine pravo glasa se određivalo imovin-skim i poreskim cenzusom, pa je svega 2% najbogatijeg stanovništva imalo pravo glasa.

U oblasti školstva stanje nije bila ništa bolje. Rad Sveučilišta u Zagre-bu je bio otežan, a veliki udarac hrvatskom nacionalnom identitetu je zadat 1894. godine kada je mađarski jezik uveden kao obavezan predmet u realne gimnazije, i kada je uspostavljena mogućnost za osnivanje mađarskih škola. Ovo je dovelo do opasnosti od mađarizacije, za koju se snažno zalagao ban Kuen Hedervari.14 12 U okviru kojih su isticali istorijska prava jer su te oblasti u prošlosti naseljavali ili su bile pod vlašću njihovih banova.13 Milan Vladisavljević, Hrvatska autonomija pod Austro-Ugarskom, op. cit. str. 30.14 O mađarizaciji videti detaljnije kod: Dimitrije Kirilović, Pomađarivanje u bivšoj Ugar-


Nezadovoljstvo finansijskom zavisnošću od Ugarske, razjedinjenošću Hrvatskog naroda i mađarizacijom pokrenulo je tzv. narodni pokret 1903. godine u Hrvatskoj. Pokret se u početku manifestovao putem organizovanja javnih skupština na kojima bi se skrenula pažnja na poboljšanje finansijskog položaja Hrvatske. Zabranom javnih skupština nastaju veliki protesti u Zagre-bu, Osijeku i ostalim gradovima u kojima su planirani. Nakon ubistva neko-liko seljaka zbog skidanja mađarske zastave sa železničke stanice u Zapreši-ću, ustanak dobija na intenzitetu. Pale se mađarske kuće, proteruju mađarski činovnici i menjaju natpisi na mađarskom na železnici, na kojoj se koristio mađarski jezik, iako je, odredbama Nagodbe, hrvatski jezik bio službeni jezik na celokupnoj hrvatskoj teritoriji.

Ovaj narodni pokret je imao za posledicu smenu bana Kuena Heder-varija, ali i povezivanje političkih i nacionalnih snaga Hrvatske i Slavonije s onima u Dalmaciji, kao i poboljšanje hrvatsko-srpske političke i građanske saradnje.

Položaj etničkih zajednica u Bosni i Hercegovini

Austro-Ugarsko upravljanje Bosnom i Hercegovinom imalo je koloni-zatorsko obeležje. Industrija je bila uglavnom u rukama stranaca. Platni bilans Bosne i Hercegovine bio je pasivan, a pasiva je ponekada iznosila i do 20 miliona zlatnih kruna.15 Poljoprivreda je ostala na niskom stupnju razvoja, a pitanje odnosa između kmeta i sopstvenika imovine nije bilo pravno uređeno. Austro-Ugarska industrija je favorizovana kao jača kapitalom, i nije plaćala nikakve uvozne carine. Mnogi stari bosanski zanati su postepeno propadali.

Istovremeno, broj domaćih činovnika u javnoj upravi bio je minimalan, i to uglavnom na slabo plaćenim mestima. Srbi su u organima uprave činili samo 3% činovnika, dok su 42% činovnika činili Hrvati, a čak 50% Poljaci, Česi, Nemci, Mađari i drugi stranci koji su pristigli u Bosnu i Hercegovini bez poznavanja jezika i potreba naroda nad kojim je trebalo da upravljaju.16

Strani činovnici su često vređali stranke psovkama Boga i svetaca. Iz tog razloga uprava je 1880. godine izdala naredbu da se sa strankama postupa uljudno.17 Takođe, verski objekti su u velikoj meri korišćeni kao vojni maga-skoj, Novi Sad - Srbinje, 1935. Reizdanje 2006.15 Vladislav Skarić, Osman Nuri-Hadžić, Nikola Stojanović, Bosna i Hercegovina pod Aus-tro-Ugarskom upravom, Izdavačko knjižarsko preduzeće Gece Kona, Beograd, 1938, str. 7.16 Aleksandar Raković, Jovan Dučić o austrougarskoj okupaciji i aneksiji Bosne i Herce-govine, Pravoslavlje- Novine srpske patrijaršije, br. 1141. Internet: http://www.pravoslavlje.rs/broj/1141/tekst/jovan-ducic-o-austrougarskoj-okupaciji-i-aneksiji-bosne-i-hercegovine/ 18/11/2014.17 Ibidem.


cini. Vojne i civilne vlasti su se mešale u upravu crkvenih opština, i proteri-vale učitelje srpskih škola. Sloboda veroispovesti je u BiH umnogome bila ugrožena. Srpsko stanovništvo se bunilo zbog proganjanja srpske narodnosti i ćiriličnog pisma. Caru su upućivani memorandumi da im povrate oduzeta prava u školi i crkvi, koja su postojala za vreme turske vladavine — „slobod-nu upotrebu srpskog jezika i pisma ćirilice u crkvi, školi i van njih; slobodno držanje crkveno-školskih opštinskih skupština i odborskih sednica bez prijave vlasti; slobodan izbor sveštenika i učitelja; slobodno osnivanje crkvenih i školskih fondova i primanje legata; učešće naroda na postavljanju mitropoli-ta; slobodno stvaranje srpskih čitaonica, pevačkih i drugih društava; rešava-nje molbi u određenom roku i dr.“18

Bosanskohercegovačko stanovništvo posmatralo je austro-ugarsku upravu kao svojevrsno pravno i političko nasilje. Srbima nije bilo dozvoljeno da se zovu svojim narodnim imenom, a granica prema susednoj Srbiji, ali i Crnoj Gori je bila skoro zatvorena. Sve nezavisne srpske novine koje su izlazile na teritoriji Austro-Ugarske bile su zabranjene. Benjamin Kalaj je išao tako daleko da je svoju „Istoriju Srba“ zabranio, jer je u njoj pisao dosta povoljno za Srbe.19

Prema rečima poznatog srpskog pesnika i diplomate Jovana Dučića „za vreme dugih 30 godina [1878–1908], bolnih godina, njene veoma omražene vlasti, Austrija nije prestala da progoni Srbe pravoslavce, optužujući ih da su se urotili zajedno sa Srbijom i Crnom Gorom protiv monarhije“ (…) Uvela im je jednu od najbednijih uprava, a koja se s pravom može smatrati remek-de-lom moralnog terorizma..“.20

Uvođenje vojne obaveze za pravoslavno i muslimansko stanovništvo u Bosni i Hercegovini dočekano je sa neodobravanjem i prouzrokovalo seljač-ki ustanak u istočnoj Hercegovini 1882. godine. Ovaj ustanak, vođen pod parolom „za krst časni i vjeru Muhamedovu“ ujedinio je doskorašnje neprija-telje – Srbe i Muslimane. Dobro organizovana austro-ugarska vojska razbija ustanak.21

Novi pokret, ovog puta građanskog karaktera, započinje 1896. godine i ima za cilj borbu za autonomiju srpske pravoslavne verske i školske organi-zacije. Borba je bila duga, a narod uporan. Ubrzo su se pridružili i Muslimani sa sličnim pokretom i zahtevima. Treći period otpora i borbe stanovništva ima

18 Vladislav Skarić, Osman Nuri-Hadžić, Nikola Stojanović, Bosna i Hercegovina pod Aus-tro-Ugarskom upravom, op. cit, str. 39. 19 Ibidem, str. 8. 20 Aleksandar Raković, Jovan Dučić o austrougarskoj okupaciji... op. cit.21 O hercegovačkom ustanku videti detaljnije kod: Nikola Stijepović,Hercegovačko-bokeljski ustanak 1882, Vojno delo, Beograd, 1963.


čisto politički karakter. Vodi ga malobrojna inteligencija, školovana uglav-nom na austro-ugarskim univerzitetima, po uzoru na borbu ostalih Sloven-skih naroda protiv Austro-Ugarske. Osnovno oružje te borbe bila su medij-ska sredstva, parlament i partijske organizacije. Važnu ulogu u nacionalnom preporodu ima osnivanje novina „Srpska riječ“ (1905.), „Narod“ (1907. u Mostaru) i Otadžbina (1907. u Banja Luci).22

U ovom periodu nakon 1903. godine već počinje i u Austro-Ugar-skoj da se pominje jugoslovensko pitanje. Srpskoj etničkoj zajednici u okviru Austro-Ugarske veliku snagu za borbu daje ideja jugoslovenstva i dolazak dinastije Karađorđevića na vlast u Srbiji i njeno novo definisanje spoljnopo-litičkih ciljeva zemlje.

Položaj Poljaka u Galiciji

U okviru Austro-Ugarske pripadnici poljske etničke zajednice naselja-vali su prostor Galicije (zajedno sa Ukrajinicima) i istočni deo Austrijske Šle-ske, gde su uz Nemce i Čehe činili većinu stanovništva. Iako podeljeni izme-đu Galicije i Šleske, Poljaci su u celosti bili podanici Austrije- Cislajtanije. Galicija je zasigurno bila najsiromašniji deo Austro-Ugarske, ali i tadašnje Evrope. Koristile su se primitivne poljoprivredne tehnike. Stanovništvo je bilo neobrazovano, vladala je glad, neuhranjenost, bolest i smanjena produk-tivnost. Siromaštvo je bilo u toj meri siromašno da je nastala fraza „galicijska beda“ (bieda galicyjska) kao oznaka za ekstremno siromaštvo.23

Usled gladi i bolesti uzrokovane ekstremnim siromaštvom Galicija je bila deo Austro-Ugarske koji je imao najveći broj stanovnika nesposobnih za vršenje vojne obaveze. U Galiciji je prihod po glavi stanovnika bio 10 puta manji od austrijskog proseka, a svega 0,8 % stanovnika su bili dovoljno bo-gati da bi se mogli oporezovati. Manje od 15% stanovnika je pohađalo bilo kakav vid školstva.24 Vlasti u Beču su smatrale da u industrijalizaciju Galicije ne treba ulagati, nego da to područje bude isključivo poljoprivredno sa svr-hom dobavljanja prehrambenih proizvoda i sirovina za druge delove monar-hije. Osamdesete i devedesete godine 19. veka u Galiciji su bile zastupljene ekonomske migracije, te se mnogobrojno stanovništvo iselilo u SAD, Brazil i Kanadu. 22 O značaju navedenih časopisa za širenje revolucionarne ideje videti detaljnije kod: Stefan Bradonjić, Pucanj u Principa(e), 29. April 2014., Srpski akademski krug On line, Internet: http://akademskikrug.rs/pucanj-u-principae, 19/10/2014.23 David Crowley, National Style and Nation-state: Design in Poland from the Vernacular Revival to the International Style, Manchester University Press ND, 1992, p.12.24 Keely Stauter-Halsted, . The Nation In The Village: The Genesis Of Peasant National Identity In Austrian Poland, 1848-1914. Cornell University Press 2005., . p. 27


Galicija je, međutim, imala određeni stepen samostalnosti, koji nije mogao da se poredi sa autonomijom Hrvatske u okviru Hrvatsko ugarske na-godbe. Poznati poljski istoričar Henrik Batkovski smatra da “autonomija Ga-licije nije postojala”, a da sve galicijske povlastice predstavljaju kompromis između vlade u Beču i poljskih plemića, datih u cilju obezbeđivanja podrške poljskog plemstva.25

Sa druge strane, postojale su dve činjenice koje su ukazivale na određe-ni oblik autonomije. Prvo, poljski jezik je bio u upotrebi u sudskim organima, školstvu i zemaljskom saboru (gde je i ukrajinski bio formalno ravnopravan). Ali, prilikom komunikacije sa vlastima u Beču, vojnim odnosima i u žele-zničkom saobraćaju (stanice su imale dvojne nazive, a osoblje je bilo sastav-ljeno isključivo od Poljaka i jednim delom i Ukrajinaca) korišćen je isklju-čivo nemački jezik. Ako se porede autonomije Galicije i Hrvatske, uočava se sličnost u vidu ministara koji su bili zaduženi za obe zemlje. Ali, dok je hrvatski ministar u ugarskoj vladi imao baš takav naziv, ministar za Galiciju u bečkoj vladi je uvek bio “ministar bez portfelja”.

Takođe, u svom autonomnom području Hrvati su imali pravo na upo-trebu grba i nacionalne zastave. Nasuprot tome, u Galiciji su službeno upo-trebljavani isključivo austrijska zastava i grb, a upotreba poljskih nacionalnih amblema nije dozvoljavana na državnim zgradama. Činovnici su u najvećem broju slučajeva bili Nemci ili germanizovani Česi.26

Određene vidove samostalnosti koje su Galicijski Poljaci izborili bili su dodeljeni jednostranim aktima ili naredbama vlasti.27 Pored toga, samo je jedan, i to manji deo Poljaka živeo pod upravom monarhije. Od ukupnog broja Poljaka pre Prvog svetskog rata (23 miliona), u Austro-Ugarskoj ih je živelo svega 5 miliona.28 Imajući u vidu ovu činjenicu, bilo je teško zamislivo ostvarenje poljskih političkih ciljeva i interesa u okviru Austro-Ugarske.

Položaj Čeha u Bohemiji i Moravskoj

Česi u Bohemiji su bili izrazito nezadovoljni svojim položajem i tražili su veći stepen autonomije, slično Galiciji i Hrvatskoj. Takođe, 1867. godine 25 Henryk Batkowski, “Hrvati i Poljaci u okviru Austro-Ugarske monarhije”, Historijski zbornik, Godina XXIX-XXX, 1976-1977., Zagreb, str. 447-454, str. 449. 26 Ibidem, str. 451.27 Ibidem, p. 450. Citat — “Nije bilo nijednog opšte-državnog pravnog akta koji bi povlastice za Galiciju učinio sastavnim dijelom carevinskog državnog ustrojstva. Galicijska “autonomija” je bila zapravo autonomija de facto. U stvar to je bila samouprava u najširem smislu riječi, naročito što se tiče upotrebe poljskog jezika, ali ništa više.”. 28 Keely Stauter-Halsted, The Nation In The Village: The Genesis Of Peasant National Identity… op. cit. str. 73.


usvojen je Osnovni državni akt (Staatsgrundgesetz) koji je primenjivan samo u austrijskom delu monarhije. Član 19. akta navodi da „svi narodi carstva imaju jednaka prava, i svaki narod ima neotuđivo pravo na korišćenje i oču-vanje sopstvenog jezika i nacionalnosti. Jednakost svih uobičajnih jezika u školama i javnom životu je priznata od strane države.“29 U delovima carstva u kojima živi nekoliko naroda predviđa se da javne i obrazovne institucije tre-ba da budu uređene tako da svaki narod dobija neophodna sredstva za obra-zovanje na sopstvenom jeziku, bez preke potrebe za učenjem drugog jezika.30

Primena ovog člana bila je sporna, jer je bilo teško odrediti šta se podra-zumeva pod „uobičajnim jezikom“. S jedne strane, Nemci su tražili priznanje svog jezika na celokupnoj teritoriji monarhije, a bili su voljni da prihvate upo-trebu italijanskog jezika, kao jezika kulture. Posebne poteškoće su postojale u prihvatanju upotrebe i jednakosti slovenskih jezika.

Jezičke nesuglasice su bile posebno zastupljene u Bohemiji, gde su Česi, kao većinsko stanovništvo, zahtevali ravnopravan status češkog i ne-mačkog jezika. Stanovništvo koje govori nemački bilo je u manjini na terito-riji Bohemije (osim u gradu Brnu).

Kako bi smanjila nezadovoljstvo, Vlada u Austriji je 1871. godine predložila da “sva pitanja koja su vezana za Bohemiju ne budu smatrana zajedničkim poslovima koje će vlada u Beču da razmatra, nego da potpadaju pod nadležnost vlasti u Bohemiji.”31 U istom periodu je izrađen nacrt Zakona o nacionalnostima koji je davao jednaka prava Česima i Nemcima u Bohemi-ji. Svi zvaničnici i sudski činovnici koji su obavljali delatnost u Bohemiji po odredbama nacrta Zakona morali su znati i češki i nemački jezik, a u narodnoj skupštini su bila predviđena dva doma- češki i nemači.32 Mađari i Nemci iz Bohemije su se oštro protivili ovim predlozima smatrajući da je dvojezični sistem direktan atak na njih, a navedene zakonske predloge ocenili su kao krajnje destruktivne. Mađari su strahovali da bi priznavanje bilo kakvog vida autonomije Česima moglo da predstavlja opasan presedan za ostale etničke grupe, posebno za Slovake u severnoj Ugarskoj.

Nakon ovih neostvarenih ideja, Česi postaju najveći kritičari Au-stro-Ugarske i dualističkog sistema monarhije. U kasnijem periodu, 1897. proglašeno je da svi činovnici u Bohemiji i Moravskoj moraju znati oba jezi-

29 Basic Law of 21 December 1867 on the General Rights of Nationals in the Kingdoms and Länder represented in the Council of the Realm. Internet: https://www.ris.bka.gv.at/Doku-mente/Erv/ERV_1867_142/ERV_1867_142.pdf 05/12/2014.30 Ibidem, član 19 stav 3.31 “Monarchy before 1914: Nations and ethnic conflicts”, p. 5., Internet: http://hungarianpublications.org/uploads/text/authors/Romsics_Dism_First.pdf , 16/11/2014.32 Ibidem, str. 6.


ka, što je dovelo u nepovoljan položaj one koji su znali samo nemački jezik.33 Kako bi obezbedili mir u područijma koje su naseljavali Česi, 1905. godine dolazi do tzv. Moravskog kompromisa. Ovim političkim aktom vlast Morav-skoj skupštini je bila podeljena između Nemaca i Čeha.34 Prilikom glasanja za članove parlamenta, sva lica koja su imala pravo glasa morala su prethodno da se izjasne kao Nemci ili kao Česi, i glasali bi za svoje nacionalne predstav-nike. Iako se smatra dokazom da Austro-Ugarski etnički problemi nisu bili nerešivi, Moravski kompromis ima i svoje kritičare. Uveo je nedemokratski izborni sistem koji, uslovljavajući stnovništvo da se prethodno nacionalno izjasni, pozicionira nacionalni identitet izvan svih ostalih interesa. Sporazum je dao zadovoljavajuće rezultate u Moravskoj (zbog većeg broja češkog sta-novništva i manjeg stepena nacionalizma), ali se u Bohemiji pokazao kao neuspešan.35 1907. godine uvedeno univerzalno pravo glasa za sve muškarce, koje je ranije pripadalo samo bogatijoj nemačkoj manjini. Ove mere ipak, nisu bile dovoljne. Javile su se organizacije i političke stranke poput “Mladih Čeha”, “Nacional- socijalista” ili progresivista koji su bile pro ruski nastro-jeni. Neki od lidera ovih organizacija, među kojima su najznačajniji Karel Kramar i Vaclav Klofac su imali ideje o stvaranju Slovenske konfederacije ili Slovenskog carstva, koje bi zamenilo Austro-Ugarsku monarhiju.

Ukrajinci u Galiciji

Slično tandencijama među ostalim slovenskim etničkim grupama i među Ukrajincima pojavljuju se različiti pokreti predvođeni sveštenstvom koji su se zalagali za ujedinjenje Ukrajinaca iz Galicije sa Rusijom. Pravo-slavna crkva postaje aktivnija među ukrajinskim unijatima.36

Ove tendencije su imale dvostruke posledice po Ukrajince u Galiciji. S jedne strane, rezultiralo je mnogobrojnim sudskim procesima za izdaju, na-ročito u oblasti Saras. S druge strane, 1914. godine je došlo do “Galicijskog kompromisa” koji je omogućio veću zastupljenost Ukrajinaca u pokrajinskoj skupštini i uveo princip nacionalnosti i u druga vladina tela.37

33 Hugh LeCaine Agnew, The Czechs and the Lands of the Bohemian Crown, Hoover Institution, 2004., p. 70.34 Detaljnije videti kod: T. Mills Kelly, “Last Best Chance or Last Gasp? The Compromise of 1905 and Czech Politics in Moravia”, Austrian History Yearbook, Volume 34, January 2003, p. 279-301. 35 Hugh LeCaine Agnew, The Czechs and the Lands.. op. cit., p. 78.36 Ivan L. Rudnytsky, The Ukrainians in Galicia Under Austrian Rule In Andrei S. Markovits, Frank E. Sysyn (eds.), Nationalbuilding and the politics of nationalism: essays on Austrian Galicia. Harvard University Press, 18982., p. 55.37 O Galicijskom kompromisu videti detaljnije kod: Ivan Monolatii, „Institutionalization of


Slovenci u Austro-Ugarskoj

Od svih slovenskih etničkih zajednica može se reći da su Slovenci bili najlojalniji Austro-Ugarskoj monarhiji iz prostog razloga što ranije nisu imali svoju nacionalnu državu. Pred samo izbijanje prvog svetskog rata jedan deo Slovenaca je bio nezadovoljan monarhijom, ali nisu u potpunosti težili njenoj dezintegraciji.

Jedan deo slovenačke političke elite na čelu sa Ivanom Šušteršičem imalo je na umu trialističko rešenje, koje bi slovenske zajednice učinilo rav-nopravnim sa Nemcima i Mađarima, tj. Austrijom i Mađarskom. Drugi deo, na čelu sa Antonom Korošecom bio je za odvajanje Slovenije od monarhije i jačanje ideje jugoslovenstva.38

Ideje reorganizacije Austro-Ugarske monarhije

Šarolika etnička struktura monarhije bila je složena za upravljanje i po-ložaj pojedinih etničkih zajednica što je bio uzrok brojnih nezadovoljstava. Krajem 19. veka javile su se ideje o mogućoj reorganizaciji monarhije. Tako Austrijska socijaldemokratska partija u Brum programu iz 1899. narodi da „Austro-Ugarska mora da se transformiše u demokratsku, multietničku, fe-derativnu državu.“39 Umesto istorijskih granica, monarhija treba da počiva na etničkim granicama. Hrišćansko socijalistička partija je bila znatno konkret-nija. Platformom iz 1905. smatrali su da Monarhija treba da se reorganizuje po švajcarskom modelu federacija. Prema njihovom predlogu federacije bi bile sačinjene od: nemačke Austrije, nemačke Bohemije, nemačke Morav-ske i Šleske, Bohemije, Mađarske, Transilvanije, Hrvatske, Poljske zapadne Galicije, Ukrajinske istočne Galicije, Slovenije, Slovačke, Vojvodine, Szeklji zemalja, Trenta i Trsta.40

Ugarska je bila protiv bilo kakvih programa i reformi i snažno je osta-jala pri ideji jedne političke nacije. Zakon o nacionalnostima iz 1867. godine formalno izjednačava sve etničke zajednice i daje im izvesni stepen autono-

ethnic political actors in Austria-Hungary:The examplesof Galicia and Bukovyna”, Scientific Horizons, V. 2, Issue 1, 2014., p. 1-10., p. 9. Internet: http://www.anvsu.lviv.ua/anvsu/sc_hor/sh_pdf/2014_1/sh_0101_2014.pdf 05/12/2014.38 Predrag Pejčić, “Neodvisni” hoće sve, Novosti 05. decembar 2009. Internet: http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:280018-quotNeodvisniquot-hoce-sve 05/12/2014.39 Jack Jacobs, On Socialists and the Jewish Question After Marx, NYU Press, 1993, str. 36. 40 Detaljnije videti: “The Austro-Hungarian Monarchy before 1914:Nations and ethnic conflicts”, p. 21. Internet: http://hungarianpublications.org/uploads/text/authors/Romsics_Dism_First.pdf 05/12/2014


mije.41 Proces mađarizacije je teže sprovođen među Rumunskim i srpskim et-ničkim zajednicama usled religijske i jezičke različitosti. Razvoj rumunskih i srpskih nacionalnih pokreta bi je dodatno pojačan činjenicom da je rumunska nacionalna država nastala 1859. godine ujedinjenjem Vlaške i Moldavije, i da je Srbija ostvarila nezavisnost. I Srbi i Rumuni iz Ugarske su bili u aktivnom kontaktu sa predstavnicima svojih nacionalnih država. Lideri nemađarskih etničkih zajednica u Ugarskoj zahtevali su da na teritorijama na kojima žive administrativne vlasti i sudovi koriste jezik etničke zajednice koja živi na toj teritoriji.42 Agoston Trefort, ugarski ministar vera i obrazovanja, okarakteri-sao je sve višejezičke aspiracije nemađarskih etničkih zajednica kao „politič-ku ludost.“43

Među ugarskom intelektualnom i političkom elitom javile su se ideje o daljem širenju uticaja. Gustav Beksiks (Gusztáv Beksics) lider i ideolog ugarske Liberalne partije, u budućnosti je video Ugarsku kao vodeću silu u Srednjem podunavlju i na Balkanu na osnovama geografskog determinizma. Pal Hoici (Pál Hoitsy), ugarski novinar i političar je, u svojoj knjizi „Velika Mađarska“ (Nagymagyarorszeig) objavljenoj 1902. godine, smatrao da će Ugarska proširiti svoje sfere uticaja na jugu i istoku- pre svega na Rumune, Srbe, Bugare, i slovensko stanovništvo u Dalmaciji i Hrvatskoj.44

Iako su ove ideje dobile veliku popularnost u javnosti, javili su se i stavovi koji kritikuju ugarske represivne zakone prema nemađarskom stanov-ništvu. Ideološki jaz je postojao vremenom sve veći i veći, tako da je premijer Ištvan Tisa (István Tisza) u periodu od 1912-1914. godine ponudio određe-ne ustupke nemađarskim etničkim zajednicama- povećanje broja nemađara zaposlenih u državnoj administraciji, priznanje političkih stranaka etničkih zajednica, ublažavanje mađarizacije u obrazovanju. Srpski i rumunski nacio-nalni lideri se nisu slagali sa ovakvim predlozima, i zahtevali su teritorijalnu i političku autonomiju, što se ugarski nacionalisti smatrali za neprihvatljivo.45

U Ugarskoj su se pojavile i tenzije između Liberalne stranke, koja je podržavala zajednicu sa Austrijom i opozicione Partije za nezavisnost. Nji-hov konflikt je paralisao rad Parlamenta 1904. i rezultirao anti-monarhijskom atmosferom u Ugarskoj. Svi ovi događaji su doprinosili postepenom slablje-nju moći Austro-Ugarske.

41 Mark Cornwall, Last Years of Austria-Hungary: A Multi-National Experiment in Early Twentieth-Century Europe, 2nd ed, University of Exeter Press, 2002, str. 83.42 The Austro-Hungarian Monarchy before 1914:Nations and ethnic conflicts… op. cit., p. 21.43 Ibidem.44 Andrew C. Janos, The Politics of Backwardness in Hungary, 1825-1945, Princeton University Press, 1982., p. 138. 45 Ibidem, p. 140.


Zaključak

Istorija je pokazala da su multietničke države na dug vremenski period često predstavljaju neodrživu konstrukciju. Prostor Austro-Ugarske je nase-ljavalo dvanaest etničkih i sedam religijskih grupa.

Veliki broj tih etničkih grupa je u prošlosti imao svoju državu, ili je njihova država već postojala, van granica monarhije. Takvi narodi su teško podnosili stranu, nametnutu vlast. Zabrane ili ograničenja upotrebe vlastitog jezika, pisma, verskih običaja, kao i slaba zastupljenost u upravi, izazivala je gnev i strah za nacionalni identitet. Posebno su bili ugroženi Srbi i Hrvati, na-seljeni u ugarskom delu monarhije, koji se bili izloženi konstantnom procesu mađarizacije.

Među slovenskim etničkim zajednicama u monarhiji jačao je nacional-ni duh, i budila se nacionalna svest, što je bio proces kome ni Austrija ni Ugarska nisu mogle efikasno da se odupru. Među Hrvatima, Česima, Polja-cima, Srbima formiraju se nacionalni pokreti i grupacije poput Mladih Čeha, nacionalsocijalista, Mlade Bosne, hrvatskog narodnog pokreta koji započinju i konkretne akcije za oslobođenje od Austro-Ugarske vlasti i formiranje sop-stvenih država. Ideja jugoslovenstva, koja se pojavila u obrisima još polovi-nom XIX veka, povezuje i poziva na saradnju Srbe, Hrvate i Slovence.

Svesni slabljenja monarhije, u bečkom političkom vrhu javljaju se ide-je o federalnom uređenju monarhije. Ipak, one nikada nisu zaživele. Ali, ne može se sa sigurnošću reći da bi federalno uređenje, sprovedeno na odgova-rajući način, donelo neku promenu i možda preokrenulo tok istorije. Ono što je sigurno jeste da dualističko rešenje nije bilo adekvatno, kako za Nemce i Mađare, tako i za sve ostale zajednice..

Ubistvo Franca Ferdinanda (Franz Ferdinand) nije prouzrokovalo Prvi svetski rat. Taj događaj je samo pokazao da je nemoguće postojanje mul-tietničke države na nedobrovoljnoj osnovi. „Akt Gavrila Principa je samo označio da je došlo odgovarajuće vreme. Da nije bilo Principa, desio bi se neki drugi uzrok.“46

Akt nijednog malog naroda nije mogao da prouzrokuje tako duboku i svetsku krizu. Temelji Austro-Ugarske su bili uzdrmani prvenstveno etnič-kom šarolikošću. Nezadovoljstvo svih etničkih zajednica je tim činom do-živelo svoj vrhunac. „Nikakav narod nije do svoje sreće došao ćutanjem ni tuženjem, nego otvorenom borbom protiv svakoga ko mu stoji na putu i priječi

46 George Friedman, “The Necessity of World War I”, Horizons, Autumn 2014, Issue no. 1, Center for Internetional Relations and Sustainable Development, Belgrade, p. 20-28., p. 24.


mu se da se može pravilno razvijati.“47 Ove su reči, objavljene 1905. godine u sarajevskom listu Srpska riječ na pravi način opisuju slobodarske težnje pokorenih etničkih zajednica u okviru Austro-Ugarske monarhije i njihovu želju sa slobodom i ostvarenjem nacionalnog identiteta.

Literatura

1. Avramov, S., Kreća, M., Međunarodno javno pravo, Službeni Glasnik, Beograd, 2007.

2. Batkowski, H., “Hrvati i Poljaci u okviru Austro-Ugarske monarhije”, Historijski zbornik, godina XXIX-XXX, 1976-1977., Zagreb, str. 447-454.

3. “Basic Law of 21 December 1867 on the General Rights of Nationals in the Kingdoms and Länder represented in the Council of the Realm”, Internet: https://www.ris.bka.gv.at/Dokumente/Erv/ERV_1867_142/ERV_1867_142.pdf, 12/11/2014.

4. Bradonjić, S., „Pucanj u Principa(e)“, 29. April 2014., Srpski akademski krug on line. Internet: http://akademskikrug.rs/pucanj-u-principae/ 19/10/2014.

5. Vladisavljević, M., Hrvatska autonomija pod Austro-Ugarskom, Biblio-teka Politike, Beograd, 1939.

6. „Volkszählung vom 31. Dezember 1910,“ veröffentlicht in: Geographis-cher Atlas zur Vaterlandskunde an der österreichischen Mittelschu-len. K. u. k. Hof-Kartographische Anstalt G. Freytag & Berndt, Wien 1911.

7. Jack Jacobs, On Socialists and the Jewish Question After Marx, NYU Press, 1993.

8. Janos, A. C., The Politics of Backwardness in Hungary, 1825-1945, Prin-ceton University Press, 1982.

9. Kirilović, D., Pomađarivanje u bivšoj Ugarskoj, Novi Sad - Srbinje, 1935. Reizdanje 2006.

10. LeCaine Agnew, H., The Czechs and the Lands of the Bohemian Crown, Hoover Institution, 2004.

11. Mills Kelly, T., Last Best Chance or Last Gasp? The Compromise of 1905 and Czech Politics in Moravia, Austrian History Yearbook, Volu-me 34, January 2003, pp. 279-301.

12. Monolatii, I., Institutionalization of ethnic political actors in Au-stria-Hungary:The examplesof Galicia and Bukovyna, Scientific Hori-

47 Vladislav Skarić, Osman Nuri-Hadžić, Nikola Stojanović, Bosna i Hercegovina pod Austro-Ugarskom upravom…op.cit. str. 107.


zons, V. 2, Issue 1, 2014., p. 1-10. Internet: http://www.anvsu.lviv.ua/anvsu/sc_hor/sh_pdf/2014_1/sh_0101_2014.pdf 05, 12/11/2014.

13. Pejčić, P., “Neodvisni” hoće sve, Novosti, 05. decembar 2009. Internet: http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:280018-quot-Neodvisniquot-hoce-sve, 12/11/2014.

14. Raković, A., „Jovan Dučić o austrougarskoj okupaciji i aneksiji Bosne i Hercegovine, Pravoslavlje“, Novine srpske patrijaršije, br. 1141, Beograd, Internet: http://www.pravoslavlje.rs/broj/1141/tekst/jo-van-ducic-o-austrougarskoj-okupaciji-i-aneksiji-bosne-i-hercegovine/, 12/11/2014.

15. Rudnytsky, I. L., “The Ukrainians in Galicia Under Austrian Rule”, In: Andrei S. Markovits, Frank E. Sysyn (eds.) Nationalbuilding and the politics of nationalism: essays on Austrian Galicia, Harvard Universi-ty Press, 1982.

16. Skarić, V., Nuri-Hadžić, O., Stojanović, N., Bosna i Hercegovina pod Austro-Ugarskom upravom, Izdavačko knjižarsko preduzeće Gece Kona, Beograd, 1938.

17. Shepherd, W.R., Historical Atlas, Henry Holt and Company, New York, 1911.

18. Stauter-Halsted, K., . The Nation In The Village: The Genesis Of Pea-sant National Identity In Austrian Poland, 1848-1914. Cornell Univer-sity Press 2005.

19. Stijepović, N., Hercegovačko-bokeljski ustanak 1882, Vojno delo, Beo-grad, 1963.

20. The Austro-Hungarian Monarchy before 1914: Nations and ethnic con-flicts. Internet: http://hungarianpublications.org/uploads/text/authors/Romsics_Dism_First.pdf, 12/11/2014.

21. Friedman, G., The Necessity of World War I, Horizons, Autumn 2014, Issue no. 1, Center for International Relations and Sustainable Deve-lopment, Belgrade, p. 20-28.

22. „Hrvatsko-ugarska nagodba 1868.“, Internet: http://www.crohis.com/izvori/nagodba2.pdf, 12/11/2014.

23. Cornwall, M., Last Years of Austria-Hungary: A Multi-National Experi-ment in Early Twentieth-Century Europe, 2nd ed, University of Exeter Press, 2002.

24. Crowley, D., National Style and Nation-state: Design in Poland from the Vernacular Revival to the International Style, Manchester Univer-sity Press ND, 1992.

Đoko Tripković1

Kratki naučni rad UDK 94 (497.11) “1914/1918”

doi 10.7251/POL1408193T

SRBIJA U VRTLOGU OBRAČUNA VELIKIH SILA U PRVOM SVETSKOM RATU – RATNI CILJEVI,

REZULTATI POSLEDICE

Opšti pogled

Smatram nepotrebnim i nekorisnim, barem s naučne tačke gledišta, iznova otvarati pitanje krivice, odnosno odgovornosti za otpočinjanje Prvog svetskog rata, što se povremeno čini, kao što je to slučaj i sada povodom stogodišnjice od početka toga rata. Najkompetetniji istoričari – evropski i sa naših prostora su već poodavno s tim u vezi na, osnovu neporecivih re-levantnih činjenica, utvrdili i razjasnili istorijske tokove i događaje koji su prethodili tom velikom oružanom sukobu. Njihov opšti zaključak (tzv. Fiše-rova škola, prema nemačkom istoričaru Fricu Fišeru) uz određene razlike u pristupu i akcentiranju glasi: uzrok ovog do tada najstrašnijeg rata u istoriji koji je prouzrokovao tolika stradanja i patnje ljudi kao i materijalna razaranja ležao je u žestokoj borbi velikih evropskih sila za prevlast, za preraspodelu moći, za proširenje interesnih zona. Za međusobni oružani obračun inten-zivno su se pripremale unazad nekoliko decenija - sklapale vojno-političke saveze, ubrzavale programe naoružanja, razrađivale ratne vojne planove). U svemu tome posebno od poslednje decenije 19. veka prednjačila je Nemačka - nova, sve moćnija sila koja je svoju nabujalu snagu želela da materijalizuje kako širenjem i jačanjem uticaja u Evropi tako i revizijom postojećeg stanja u raspodeli kolonijalnih poseda širom sveta u svoju korist. To je, s druge strane, podsticalo sile koje su se osećale ugroženim, Veliku Britaniju i Fran-cusku, stare kolonijalne sile da zakopaju stara rivalstva i udruže se u cilju odbrane stečenih pozicija. Francuska je dodatno bila motivisana željom za revanšom za ponižavajući poraz u francusko-pruskom ratu i povraćaj tada izgubljenih pokrajina Alzasa i Lorene. Vrlo ambiciozni programi jačanja ne-mačkih pomorskih snaga su izazivali sve veće uznemirenje u Londonu jer su u tome videli direktnu pretnju za održavanje već vekovne britanske suprema-cije na svetskim morima. I Rusija se, kao treća stara sila, plašeći se nemačke 1 Naučni savjetnik na Institutu za savremenu istoriju u Beogradu

194 Ђоко Трипковић: Србија у вртлогу обрачуна великих сила у првом светском ...

ekspanzije prema evropskom istoku, opredelila za savezništvo sa zapadnim silama (Antanta). Budući da je Nemačka prednjačila u ratnim pripremama, kao i zbog činjenice da je svoje pretenzije mogla realizovati samo vojnom pobedom nad rivalskim silama, od nje je na prvom mestu zavisila odluka o otpočinjanju rata. Njeno političko i vojno vođstvo procenilo je da atentat u Sarajevu u kojem je 28. juna 1914. Franca Ferdinanda, prestolonaslednika Austro-Ugarske, ubio Gavrilo Princip, pripadnik organizacije Mlada Bosna srpske nacionalnosti, pogodan povod za takvu odluku. Spremnost Nemačke za rat presudno je uticala u tom istorijskom trenutku na dinamiku odvijanja događa, prvenstveno za korišćenje toga povoda od strane nemačkog držav-nog i vojnog vođstva za punu podršku Beču u ultimativnom nastupu prema Beogradu i objavi rata Srbiji, što je neizbežno u postojećoj konstelaciji zna-čilo pokretanje lanca ratnih savezništava mehanizama za oružani obračun iz-među suprotstavljenih sila. U svakom slučaju, niko ne spori da bi neki drugi događaj umesto onog u Sarajevu bio iskorišćen kao povod za vojni obračun velikih sila, samo sto bi možda neka druga sila tada forsirala njegovu upotre-bu u tu svrhu. Sukob velikih evropskih sila u Prvom svetskom ratu bio je u osnovi nastavak i kulminacija njihove viševekovne međusobne borbe za pre-vlast i sfere uticaja koja se kontinuirano odvijala uz isvesne promene glavnih aktera u koncernu sila, s tim što su se po prvi put u ratni sukob pored njih uključile i vanevropske sile (SAD, Japan) dajući ovom ratu svetski karakter. Prvi svetski rat je svakako jedan od najkrupnijih događaja u svetskoj istoriji čije su se posledice direktno odrazile na tok političkih zbivanja i druš-tvenog razvoja u proteklih stotinu godina. Najvažnije neposredne posledice bile su: destrukcija ekonomije, jačanje totalitarnih ideologija fundiranih na nacionalnoj, socijalnoj i političkoj demagogiji iz čega su proistekle velike ekonomske krize, uspostavljanje fašističkih režima u Italiji i Nemačkoj, te komunističkog u Rusiji. A samo dve decenije po svršetku Prvog započeo je Drugi svetski rat kao njegov nastavak. Radikalno je izmenjena politička karta Evrope, (nestale su neke stare države a nastale nove), kao i istorijska sudbi-na mnogih evropskih naroda i država. Krupne i dalekosežne promene posle Velikog rata zahvatile su ostale delove sveta: Bliski istok (stvaranje moderne Turske, jačanje nacionalnih pokreta kod Arapa i Jevreji), Daleki istok ( ma-sovna nacionalna i socijalna previranja u Kini, ekspanzija Japana), stvaranje snažnog antikolonijalnog pokreta u Indiji.

Srbija

Srbija je bila mali igrač sa prevelikim udelom u ovoj velikoj svetskoj igri, što je sa sobom povlačilo i prevelike, gotovo nepodnošljive ljudske i ma-


terijalne gubitke, kao i neizvesnosti i strepnje u pogledu zaštite nacionalnih i državnih interesa i ostvarenja ratnih ciljeva.

Navodi o odgovornosti Srbije za izbijanje Velikog rata nemaju nikakvo utemeljenje u činjenicama. O njenoj ulozi u događajima koji su prethodili ot-počinjanju rata može govoriti samo u kontekstu povoda (i to kao indirektnog činioca), a nikako uzroka. Isuviše su krupni bili interesi, izazovi, ambicije i rizici velikih sila, njihove sujete i sebičnosti, da bi dopustili da ih u jedan tako opasan i neizvestan međusobni oružani obračun uvuče jedna mala zemlja sa Balkana. Takvi navodi i tvrdnje koji se s vremena na vreme podgrevaju i pla-siraju u javnost, i to mahom od strane novinara i publicista, ređe istoričara, jednostavno nisu odraz realnog i objektivnog sagledavanja istorijskih činjeni-ca i okolnosti, već se plasiraju iz politikantskih i senzacionalističkih pobuda, a katkad su puki odraz nacionalističkih opterećenja i frustracija. Uveren sam da je domet njihovih aktivnosti vrlo ograničen, da nemaju uporište ni u isto-rijskim činjenicama, niti da postoji odgovarajući politički i društveni prostor i ambijent koji bi omogućio da izvrše neku ozbiljniju reviziju pogleda na isto-rijske okolnosti vezane za početak Prvog svetskog rata. Istoričari, publicisti i drugi delatnici koji se bave ovom materijom, držeći se pri tome kriterijuma objektivnog i analitičkog sagledavanja istorijskih činjenica, nemaju nikakvog osnova da na Srbiju stavljaju teret odgovornosti za započinjanje prvog rata svetskih razmera koji je sa sobom nosio toliko krvoprolića, razaranja, patnje i nesreće. O Srbiji u Velikom ratu se s punim pravom može govoriti kao o žrtvi, jer je očevidno susedna velika sila, Habzburška carevina, iskoristila prvu priliku da svoj dugotrajni agresivni odnos prema Srbiji pretoči u oružanu kampanju kojom bi jednom zauvek bio skršen otpor tog malog ali nezgodnog suseda i time bila uklonjena značajna prepreka u ostvarenju ciljeva njene im-perijalne politike prema regionu Balkana. Ovakav zaključak jasno proizilazi i iz ultimativnog ponašanja i postupanja vlade u Beču u kritičnim danima uoči rata - od nasilnih postupaka protiv Srba u Bosni i Hercegovini čije je sprovođenje započeto neposredno posle atentata u Sarajevu, izjava zvanični-ka i pokretanja antisrpske kampanje u javnosti Monarhije, preko zahteva u ultimatumu srpskoj vladi koji nisu mogli biti prihvaćeni jer bi time bio teško narušen državni suverenitet i dignitet, do objave rata Srbiji.

Ratni ciljevi

Uvučena u oružani obračun velikih, izložena smrtonosnom napadu de-setostruko nadmoćnijeg neprijatelja, Srbija, odnosno njeno političko vođstvo nije imalo ni vremena ni volje ni snage da u početnoj fazi rata formulise i de-


klariše ratne ciljeve koje želi da postigne angažovanjem u ovom ratu. Glavni cilj i zadatak koji je u tom trenutku stajao pred njima bila je odbrana zemlje, zaustavljanje austrougarskih divizija generala Poćoreka koje su nadirale pre-ko Drine u Srbiju, bitka za goli opstanak. Ipak se, kako to možemo videti iz temeljne studije Milorada Ekmečića i u to vreme razmišljalo o potrebi defini-sanja ratnih ciljeva, pri čemu se na prvom mestu razmišljalo o stvaranju jugo-slovenske države kao glavnom cilju. Krajem prve ratne godine, odmah posle velike pobede na Suvoboru i Kolubari i proterivanju austrougarskih napadača preko Drine, srpsko državno vođstvo je zaključilo da je to pravi momenat za izlazak u javnost sa jasno formulisanim ratnim ciljevima koji bi odražava-li državne i nacionalne aspiracije Srbije u tekućem ratu. U deklaraciji (Niš-ka deklaracija) koju je Narodna skupština usvojila 14. decembra 1914. kao glavni ratni cilj Srbije istaknuto je oslobođenje i ujedinjenje ne samo srpskog već i ostalih južnoslovenskih naroda i stvaranje njihove zajedničke države.

Bio je to ambiciozan i teško ostvariv cilj. Njegova realizacija zavisila je od ishoda rata, tj. pobede Saveznika, odnosa savezničkih sila prema jednom tako krupnom političkom projektu, udela Srbije u ratnim naporima i njenom doprinosu pobedničkom ishodu. Kako se pokazalo u daljem toku rata, dugo je vladala neizvesnost u pogledu krajnjeg pobednika, što se isto može reći i u vezi uloge i doprinosa Srbije. Odnos savezničkih sila takođe je bio ne-izvestan sve do samog kraja rata: nikada se tokom rata nisu ni zvanično ni nezvanično izjasnili u prilog formiranja jedinstvene južnoslovenske države, a sama činjenica da su tajnim ugovorom koji su potpisali u proleće 1915. sa Italijom, povodom njenog ulaska u rat, ovoj zemlji obećali značajna prošire-nja na istočnom Jadranu, na oblasti koje su bile predviđene za ulazak u sastav novoformirane jugoslovenske države, dovoljno govori o neodlučnom i ambi-valentnom stavu zapadnih savezničkih sila u vezi ovog pitanja.

Posvećenost srpskog vođstva ostvarenju ovog cilja bila je apsolutna o čemu svedoče sledeće činjenice: odluka o povlačenju vojske, vlade i kralja iz zemlje posle vojnog sloma u jesen 1915. bila je motivisana, kako je saopšte-no u samoj naredbi o povlačenju, procenom da se jedino nastavkom učešća Srbije u ratnim naporima na strani Saveznika može izvršiti osnovni nacional-ni zadatak, tj. stvaranje jugoslovenske države; ulaganje velikih diplomatskih napora u ubeđivanju Saveznika da prihvate stvaranje južnoslovenske države; pregovori sa predstavnicima Hrvata i Slovenaca (Jugoslovenski odbor, Krfska deklaracija); dinamična i osmišljena aktivnost srpske vojske nakon proboja Solunskog fronta, do prodora u zapadne delove teritorija predviđenih da uđu u sklop nove države.

Najveće teškoće i izazovi na putu ostvarenja glavnog ratnog cilja bili su vojni slom i okupacija Srbije 1915. čime je uneta velika doza neizvesnosti


i nesigurnosti u pogledu njegove ostvarivosti i same opravdanosti postav-ljanja takvog cilja, zatim gubljenje oslonca na Rusiju njenim ispadanjem iz rata 1917, kao i uporno odbijanje zapadnih sila da jasno i javno podrže ideju stvaranja jugoslovenske države sve do kraja rata. Na kraju se ispostavilo da je za ostvarenje toga cilja od presudnog značaja bila odluka o povlačenju vojske iz zemlje, čime je ona sačuvana i potom vraćena na ratnu pozornicu kada je u leto 1916. 150.000 srpskih vojnika izlašlo na liniju Solunskog fronta; ta voj-ska je u jesen 1918. dala puni doprinos proboju toga fronta, a time i konačnoj pobedi Saveznika u Prvom svetskom ratu.

Rezultat angažovanja Srbije u ratu, gledano sa aspekta postizanja osnov-nog ratnog cilja - oslobođenja i ujedinjenja južnoslovenskih naroda bio je vrlo uspešan: 1. decembra 1918. u Beogradu je proglašeno stvaranje Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, a taj čin formiranja prve zajedničke južnoslovenske države u istoriji međunarodno je priznat sledeće godine na mirovnoj konfe-renciji u Versaju od strane pobedničkih sila. Bilo je to izuzetno ostvarenje, kolosalni uspeh srpske države, vojske i naroda, kao i njenog političkog i voj-nog vođstva. Od posebnog značaja bila je činjenica da se ovim aktom gotovo celokupan srpski narod našao pod jednim i to vlastitim državnim krovom. Formiranje jugoslovenske države bilo je od istorijske važnosti i za druge juž-noslovenske narode, naročito Hrvate i Slovence koji su na taj način sačuva-li značajne teritorije koje su smatrali delom svog nacionalnog teritorijalnog korpusa, a koje bi, da nije bila formirana zajednička država sa Srbijom koja je imala pobednički status, možda ušle u sastav neke druge države.

Posledice

Strahovite su posledice u pogledu ljudskih žrtava i materijalnih razara-nja koje je Srbija podnela u Velikom ratu. Od ukupno mobilisanih 985.000 oficira i vojnika, što je činilo skoro 22% od ukupno 4.500.000 stanovnika, poginulo je 3645.164 ili oko 37% od broja mobilisanih, a po raznim osno-vama život je izgublo 871.271 civila. Ukupno je tokom Prvog svetskog rata Srbija izgubila 1.236.435 lica što je činilo gotovo trećinu od ukupnog broja stanovnika. Zbog ovako velikih ljudskih gubitaka, uz one sličnih razmera iz Drugog svetskog rata, jako je oslabljen reproduktivni potencijal Srbije i srpskog naroda, što se veoma negativno odrazilo na demografska kretanja u sledećim decenijama, sve do današnjeg dana. Usled ogromnih materijalnih gubitaka i privredne devastacije, socijalno i ekonomsko stanje u zemlji ne-posredno po svršetku rata bilo je krajnje teško što je neminovno generisalo porast socijalnih i političkih tenzija i konfrontacija a time i opštu nestabilnost u novoformiranoj državih.


Što se tiče dugoročnijih posledica one se pre svega odnose na one ve-zane za ostvarenje glavnog ratnog cilja, tj. formiranja jugoslovenske države. Pripadnici generacije koje su bile savremenici njenog stvaranja pa i onih do-cnijih tokom postojanja te države taj čin su većinski pozitivno ocenjivali, osećali je kao vlastitu državu, sa dosta optimizma gledali na perspektivu nje-nog daljeg opstanka i razvoja. Međutim, ta država, koja je mnogima izgle-dala kao veliko i trajno istorijsko dostignuće, raspala se samo sedamdesetak godina posle nastanka i nestala sa istorijske scene.

Mnogi su se naučnici, analitičari, publicisti bavili pitanjem uzroka i istorijskih okolnosti koji su uticali na raspad te države. Posmatrali su i anali-zirali tu materiju sa različitih aspekata, više ili manje argumentovano, ali ne retko i opterećeni nacionalnim ili političkim pristupom i predrasudama. Mada je teško sve to sistematizovati, ipak se kao glavni predmet pažnje i analize u njihovom pristupu mogu izdvojiti nekoliko pitanja na koja su pokušali da daju odgovor:

Koliki je bio uticaj turbulentnog opšteg istorijskog toka i dejstva spolj-nih faktora na umanjenje šanse da se ta država politički i društveno integri-še u meri koja bi omogućila dugoročnost njenog trajanja. Izrazito negativnu okolnost u tom smislu predstavljala je pojava fašističkih sila sa izrazito agre-sivnom politikom i pretenzijama prema Jugoslaviji koja je do punog izražaja došla u vreme Drugog svetskog rata kada je posle napada tih sila Jugoslavija bila raskomadana i okupirana, da bi potom zemlja bila zahvaćena oružanim dejstvima koja su bila izraz antifašističke borbe, ali i ona koja su imala ka-rakter građanskog rata. Pokazalo se da su posledice tog rata, pored pokušaja sanacije pod komunističkim režimom Josipa Broza Tita, imale dugoročne ne-gativne efekte koji su do punog izražaja došli u godinama pred raspad Jugo-slavije. Posebno je kompleksno i značajno pitanje uloge i delovanja spoljnog faktora u procesu razgradnje i raspada Jugoslavije krajem 80-ih i početkom 90-ih godina 20. veka. Mada je u vezi s tim dosta toga utvrđeno i izneto u jav-nost, ipak se na pouzdane ocene i odgovore na ovo pitanje mora sačekati dok istraživačima ne bude na raspolaganju relevantna arhivska dokumentacija.

Postavlja se, naravno, i pitanje dejstva različitih unutrašnjih faktora na sudbinu i neslavni kraj jugoslovenske države, među kojima se izdvajaju sle-deći:

Sposobnost srpske političke i intelektualne elite da na pravi način sa-gleda i proceni relevantne i objektivne činjenice i okolnosti u pogledu in-teresa srpskog naroda za formiranje jugoslovenske države i mogućnostima njenog funkcionalnog opstanka i to: prilikom deklarisanja stvaranja jugoslo-venske države kao glavnog ratnog cilja Kraljevine Srbije u Prvom svetskom


ratu; sposobnost izrade jasnog političkog koncepta i praktičnih postupaka koji bi na adekvatan način odgovorili na krupne spoljne i unutrašnje izazove kojima je novonastala država bila izložena u međuratnom periodu kako na unutrašnjem tako i na spoljnom planu; pogubne posledice ideološkog i oru-žanog obračuna unutar srpskog naroda tokom Drugog svetskog rata; uloga i ponašanje srpske komunističke nomenklature i inteligencije u vreme Titove Jugoslavije i njihova sposobnost da uoče tendencije političkog i društvenog razvoja koje nisu u interesu srpskog naroda što je podrazumevalo i jasno for-mulisanje i odbranu tih interesa; aktivnosti srpske nacionalne i intelektualne elite u godinama raspada Jugoslavije.

Interes ostalih naroda za opstanak zajedničke države – delovanje njiho-vih političkih i intelektualnih elita u tom pogledu - od deklarisanja i delovanja u prilog održanja jugoslovenske države do motiva i aktivnosti usmerenih na njeno rušenje.

Na kraju svakako treba reći da je nama danas, posle svega što se desilo, daleko lakše da sudimo i vrednujemo tok istorijskog procesa kroz koji su prošli srpski i ostali narodi koji su živeli u bivšoj Jugoslaviji, nego onima koji nisu doživeli da vide njen raspad, a pogotovo onima koji su bili učesnici i sa-vremenici osnivanja jugoslovenske države. Regent Aleksandar Karađorđević i Nikola Pašić, ključne ličnosti u ostvarenju projekta stvaranja prve južnoslo-venske države, kao i gro srpske političke i intelektualne elite su iskreno vero-vali da takva država predstavlja izraz istorijskih težnji i interesa ne samo srp-skog već i ostalih južnoslovenskih naroda. Smatrali su da Veliki rat sa sobom nosi i potencijal velikih promena, te da tu jedinstvenu priliku treba iskoristiti za osnivanje jugoslovenske države. Bilo je u njihovim pogledima svakako i zabluda i nedovoljnog poznavanja političkih težnji ostalih naroda, precenji-vanja snage jugoslovenske ideje koja je nesumnjivo jačala u godinama pred Balkanske i Prvi svetski rat, prenabregavanja teškoća i izazova koje će sa sobom nositi život u zajedničkoj državi. Ipak sve to nije suštinski devalviralo validnost jugoslovenske države, razloge njenog osnivanja, niti predskazivalo turbulentan i relativno kratkotrajan život te državne tvorevine. Na istorijski neuspeh toga projekta znatno više su uticali spoljni i unutrašnji faktori, o ko-jima smo ranije nešto rekli, koje je bilo teško a neke od njih nemoguće videti iz vizure aktera iz vremena Velikog rata i stvaranja jugoslovenske države.

Ђорђе Микић1

Оригинални научни радUDK 329+94 (497.1) “1914”doi 10.7251/POL1408201M

ИДЕОЛОГИЈА „МЛАДЕ БОСНЕ“

IDEOLOGY OF “YOUNG BOSNIA”

Abstract: Ideology of “Young Bosnia” originated from intellectual youth which came from the countryside and had multiple phases. First phase consisted of cultural development where high school and faculty students, primarily in Prague, alongside with newly formed Croat-Serb Coalition, connected with reform movement of professor Tomáš Masaryk and his “petty labour”. After the annexation crisis intelligent youth connected with foreign revolutionaries, like Vladimir Gaćinović did with Russian revolutionaries in Switzerland, which caused “Young Bosnia” to abandon the “petty labour” ideology and involve in revolutionary work for freedom, Serbia and Yugoslavia with all means of that time, including assassinations.

Key words: “Young Bosnia”, Bosnia and Herzegovina, Sarajevo, Mostar, Yugoslavia, Vladimir Gaćinović, Bogdan Žerajić, Gavrilo Princip, assassination, freedom, youth

Апстракт: Идеологија „Младе Босне“ од почетка је положена на интелектуалну омладину ко ја је потицала са села, или скорашње ва-рошане, а пролазила је кроз више фаза. Прва се састојала од кул тур ног развитка и у њој су се гимназијалци преко студената, првенствено у Прагу, и новоформиране Хрватско-српске коалиције, повезали са рефор-мистичким покретом професора Томаша Масарика и његовог „ситног рада“. Услед анексионе кризе и повезивање интелигентне омладине са страним рево лу ционарима, као Владимира Гаћиновића у Швајцарској са руским, омладина „Младе Босне“ напушта идеологију „ситног рада“ и укључује се у револуционарни рад за слободу, српство, југословенство, свим средствима свога времена, па и атентатима.

Кључне речи: Млада Босна, Босна и Херцеговина, Сарајево, Мо-стар, српство, југо сло вен ство, Владимир Гаћиновић, Богдан Жерајић, Гаврило Принцип, атентат, слобода, омладина.

1 Редовни професор на Филозофском факултету Универзитета у Бањој Луци

202 Ђорђе Микић: Идеологија „Младе Босне“

Прилазећи обради саопштења „Идеологија Младе Босне“, користили смо неколико тек стова припадника саме „Младе Босне“, као што су Вла-димир Гаћиновић, Боривоје Јевтић, Перо Слијепчевић, као и неких насло-ва из каснијег круга писаца о „Младој Босни“. Филозоф и писац Веселин Маслеша је теоријски најтемељније идеолошки обојио „Младу Босну“ и укупно друштво Босне и Херцеговине.

Као и сама „Млада Босна“ и њена идеологија, проистицала је из објективних услова и оквира развоја српске и укупне политике Босне и Херцеговине. Превасходну улогу у том склопу и развоју чинили су аустро-угарска колонијална власт и унутрашњи социјални слојеви, развијеније до-маће грађанство са радничком класом и сиромашно сељаштво у кметству или беземљаштву, и међуслој образоване старије и млађе интелигенције, махом сеоског порекла, које је регрутовала „Млада Босна“.

Нараштај нараштају је преносио националне мисли. На прве тајне дружине међу мостарским гимназијалцима, међу којим су најактивнији били Богдан Жерајић, Владимир Гаћиновић, Димитрије Митриновић и неки други, утицали су очеви који су се истицали у народном раду. Ти гим-назијалци су од 1904. до 1906. основали прву „Ђачку библиотеку“, обо-гаћујући је литерарним друштвом „Матица“ око Димитрија Митриновића, па онда поли тичким „Слобода“ са Жерајићем, Гаћиновићем, Мијатовићем. То кристалисање по чело је раније у Сарајеву, Тузли, а после анексије Са-рајево постаје центар омладинског организовања, у којем је главни био Да-нило Илић.2

Разривена сплеткама Аустрије, културно заостала, немајући устав-ног живота, Босна је била позорница на којој су старији омладинци (сви осим муслимана) били изразити носиоци племенске на родности. Срби и Хрвати су се крајем XIX века спорили чији су мус ли мани. Таква политика спорења испољена је и 1911. када је академско друштво „Рад“, ос новано у Бечу 1906, давало инструкције средњошколцима у Сарајеву да придобију Хрвате за јединство и гледају да муслимане национализују, по могућности у српском духу.3

И почетна и касније развијенија идеологија „Младе Босне“ базирала се на ути ца ји ма са стране, као што су чешки „ситни“ и руски „револуцио-нарни“ рад, које су наметали интереси, не само колонијалних власти, него и домаћа буржоазија са првим кругом факултетски образованих интелекту-алаца и сиромашно сељаштво. После завођења уставности у Босни и Хер-цеговини 1910. године, српска буржоазија и прва генерација ин телигенције 2 Перо Слијепчевић,Млада Босна,у: Напор Босне и Херцеговине за уједињење и ос-лобођење, Сарајево 1929, стр. 202.3 Осуда у Бањалучком процесу, Сарајево 1915, бр. 868, 97.


налазили су се на потпуно политичком беспућу. У својој политичкој пракси грађанство се руководило искључиво интересима, „са својим национали-стичким мани феста цијама изражавало је само сарджај свог национализма“ и он се разликовао од се љачког, „чија су оба оквира била легимитет.

У односу на грађанство, „сељачке масе акцијом показују да их инте-ресују други проблеми и да су спремне да иду другим путевима, без обзира на устав, и против њега воде своју борбу“. Тај покрет сељака могао је да буде једини стварни носилац и највећа де мо кратска снага у Босни. Међу-тим, међу грађанским партијама није било ни једне која је ра ди ла демо-кратски, а на леђа народа товарени су све већи намети.4 Због тога, најчуве-није име „Младе Босне“, Гаврило Принцип, пред Атентат у Сарајеву, каже: „Кад би Сарајево могао сабити у кутију шибица ја бих га запалио.“5 Исто тако, атентатор Недељко Чабриновић. пред иследним судијом каже да му је падало на памет да уђе „у саборницу, па да бацим с галерије бомбу међу посланике, јер он се уверио да су они хуље и кукавице, те ништа не раде, или док штогод раде ништа не вреди“.6

Друга млађа генерација интелигенције, будући сеоског порекла или скорашњих варошанина, није још стигла до свог грађанског занимања. По-чела је политички да мисли у доба великог националног пораза – анексије – јер се није могла помирити са тадашњом реа кцијом грађанства на тај акт. 7 У свим појавама она види напуштање националних стрем љења у вођству српске политике услед слабости и класне условљености. Тако почињу да се разилазе „они горе и они доле“. С тим у вези, младобосанац Боривоје Јев-тић, један од главних прегалаца „Младе Босне“, каже: „Ту се већ први пут јасно обележавају класне разлике између оних доле и оних горе, и српство и пусто србовање није све што млади нараштај жели.“ Током политичког сазревања омладина сазнаје и многе друге ствари, међу којима и то да је Беч „ успео да савест неким амбицијама олакша – конце си ја ма“, и да је „други аустријски режим био знатно корумпирао чаршију“. 8 Саборска поли ти ка Српског клуба „само је још више потенцирала савест омладине о потреби самосталне по ли тичке акције, која се мора у свему разликовати од јаловог саборског тактизирања“. Понашање српског грађанства, његове штампе, чак и листа „Народ“, који најавује да „Аустрију треба уништити“, произ-вело је код омладине „Младе Босне“ то да она „неће ви ше само речи: хоће

4 Данило Илић, Демократија код нас, Споменица Данила Илића, Сарајево 1922, 69.5 Боривоје Јевтић, Сарајевски атентат, Сарајево 1923, 35.6 Л. Пфефер, Истрага о сарајевском атентату, Нова Европа, Загреб, 1938, 51.7 Владимир Гаћиновић, др Вукан Круљ, у: Споменици Владимира Гаћиновића, Са-рајево 1921, 57.8 Боривоје Јевтић, Сарајевски атентат, 4–6.


акцију, и то револуционарну. Она питање националног ослобођења не би одлагала до судњег дана, јер српски сељак и српски народ су робови, кме-тови, недо стој но човека и Србина. Владимир Гаћиновић, упућујући љубав „Младе Босне“ сељаку и мал ом човеку, каже: „Млади босански покрет за обнову своје земље мора се те ме љити на ду бо кој, огромној љубави према народу и великој творачкој вери у самог себе.“9 Или: „У до ба малих сле-пих цепкања и партија, за њега беше једини суверени српски народ, једна странка мали бичевани нижи слој и средња полупробуђена његова маса“.10

Како „Млада Босна“ није имала чврсту организацију, без социјалног и политичког програма које је као група тражила, њена идеолошка основа била је национална револу ција, а идеолошка структура је најобичнији скуп разних фрагмената и елемената најраз но ли кијих социјалних, политичких и економских теорија и филозофија. О идеологији нај ужих припадника „Младе Босне“ говори литература којом су се бавили. Гаћиновић се из по-четног националног заноса, под утицајем руских есера развио политички, а филозофски под утицајем Гијоа, кога назива „наш мислилац и наш пјесник. Племенити учитељ и дивни вођ младих духова.“11 Данило Илић преводи Бакуњина, Андрејева и Горког. Према Гаћи но вићу, Богдан Жерајић је „пес-нике слободе учио наизуст, знао Кардучина и Надзона“. Читао и препору-чивао друговима Кропоткина. Чабриновић је први читао социјалистичку, а касније анархистичку литературу. Јован Живановић је студирао Гијоа, Тар-да, Диркхема, Бакуњина и Кропоткина. Данило Илић је извештавао Гаћи-новића да се у кружоку читају Скерлић, Чернишевски, Степњак, Кропот-кин.12 Полиција је, после Сарајевског атентата, код атентатора нашла књиге и брошуре Маркса, Бакуњина, Кропоткина, Бебела, Кауцког, Степњака итд.

Сви младобосанци, вапећи за акцијом и осећајући њену потребу: Гаћиновић, Живановић, Жерајић, Илић, Слијепчевић и други, студи ра јући и путујући по свету, траже од говор за своју акцију. Њихову реч, реч Србије и Европе, чекају млађи. По кружоцима се дискутује грозничаво, ужарених очију. Сваки предлог је предмет озбиљног и живог рас прав љања: обавеш-тења са села, сопствене мисли, савети из Београда, Загреба и Прага, вели-ких и светлих примера вечите борбе научени из књига и чланака. 13

У идеологији „Младе Босне“ централно место заузимају село и сељак. Али, она није разумевала дубље друштвене односе и снаге села и сељака. Отргнута од села и из његова сатава, „Млада Босна“ је, под при-9 Владимир Гаћиновић, Млада Босна, Споменица, 34.10 Владимир Гаћиновић, Богдан Жерајић, у: Споменица, 51.11 Писма Вл. Гаћиновића, у: Данашњица и Млада Босна, Сарајево 1937, 54.12 Перо Слијепчевић, Млада Босна, у : Напор, Сарајево 1929, 200.13 Веселин Маслеша, Млада Босна, Београд 1945, 151–152.


тиском социјалног положаја босанског кмета, живела у психологији њего-вог бунтовништва, гледала у њему „чистоту народне душе и силу на род-ног карактера“. У припреми својих акција, тражењу њиховог социјалног оправдања, осла њала се на кметовско село.14 Ништа се није могло урадити под притиском села за село, али без њега. Само је покушај Пјанић – Љуби-братић, да се ради под утицајем Масарикова реализма, био краткотрајан, јер је њиховим хапшењем био сломљен. Тај неуспех био је дово љан да увери „Младу Босну“ да је једино могућа индивидуална акција, којом ће се подићи морал народа и истовремено задати тешки ударац режиму. Тај неуспех је, под утицајем литературе, затварао очи „Младој Босни“ пред чињеницама које би је могле од тога одвратити, а отварао пред чињеницом које су потврђивале њено схватање. Тако, Боривоје Јевтић пише о могућно-стима политичке борбе сељаштва: „Не треба сметнути с ума да се од сеља-ка није могло учити. Он је тада био у потпуном духовном и материјалном роп ству; аналфабет у пуном смислу речи, предан на милост и немилост жандармерији и уопште другим органима власти, опкољен конфиденти-ма, он је био као у опседнутој тврђави...“15 Сличну оцену о могућности политичке акције села, на основу понашања Богдана Жерајића, даје Вла-димир Гаћиновић, који каже: „Осећајући јединство себе и оних који пате, мрачних, болесних и алкохоличарских народних маса, он је смелом отворе-но шћу износио проблеме који стоје пред омладином и народом, пропове-дајући: Не мали рад, него борбу, не мир но рат и победу, рад у жучној борби и мир у великој победи.“ Мислећи на жртвовано дело Богдана Жерајића, Гаћиновић у њему види „тип новог доба“, који има „за душу део социјалне психологије“ и који је „дубоко везан за земљу врлинама и манама својим“.16 У немогућности организовања акција великог стила са сељаком, било је разум љиво, каже Владимир Гаћиновић, да „проблем народа нигде није тако дубоко везан са про бле мом личности човека, хероја, као код нас“, и да „никада опет, српски живот није чезнуо више за тим човеком него данас“.17

На идеологију „Младе Босне“ утицано је са разних страна, што није баш потпуно схватила у пракси, нарочито револуционарној. Оштро одвраћање омладине „Младе Босне“ од водеће српске политике, диктирало је њено осећање потребе за одлучнијом, смелијом и енергичнијом акцијом, која је називана и револуцијом. Иако многим неповезаним групама и кру-жоцима „Младе Босне“ није било јасно шта је то револуционарна акција уопште, ипак је свима било јасно негирање Аустрије, и сваке политике 14 Владимир Гаћиновић, Богдан Жерајић, у: Споменици, 47.15 Боривоје Јевтић, Сарајевски атентат, 18.16 Владимир Гаћиновић, Богдан Жерајић, у: Споменици, 44.17 Исти, Крик очајника, Споменица, 36.


„која се из ма каквих разлога став ља у оквире монархије“. На тој су основи ницали њени кружоци и деловали учитељи, који су великим делом били захваћени атмосфером „Младе Босне“, не успевајући при томе да се боље повежу и идеолошки више приближе. Разни страни утицаји доводили су до различите идеолошке структуре „Младе Босне“. Ти утицаји су долазили непосредно преко људи из Београда, Загреба, Беча и Прага, или из Италије, Француске или Русије и посредно преко књига. Владимир Гаћиновић, Да-нило Илић, Јован Живковић су били чланови „Народне одбране“ у Београ-ду.18

Омладина у Босни и Херцеговини у почетку се живо истицала у по-треби Мас ари ковог „ситног рада“, и поред тога што се „напрезала да бежи од фраза“. Чак је бечко друш тво „Рад“, основано 1906. године због тога што се студентима чинило да се у удружењу „Зори“ много беседи. А Богдан Жерајић, у писму од 2. новембра 1909, које пише у своје и име другова из Загреба, назива и рад друштва „Рада“ фразерским. Уместо великих бечких програма он тражи „култивисање самога себе и уопште и као ситног наци-оналног рада... Сваки који је способан треба да се упише у „Соко“, а сваки да слуша курс земљорадничких задруга и аналфабетске курсеве. Владимир Гаћиновић је проповедао 1910, у чланку „Млада Босна“, проповеда „ситан рад“: „Културно пењање код нас, које је отпочело треба наставити.“19

За идеологију „Младе Босне“ најзначајније је било што се најути-цајнији тумач њен их идеја и њихов сејач, с одласком у Швајцарску 1911, ослободио чешког „ситног ра да“ и, под утицајем руске револуционарне емиграције, при хватио револуционарну идеологију тзв. есера, који су про-поведали и атентате. Говорећи тада о „ситном раду“, Гаћиновић каже: „Не мали рад него борба, не мир, но рат и победа, рад у жучној борби и мир у вели кој победи.“ То проповеда „Млада Босна“. Другачије речено: не само рад – ма како пози ти ван био, него револуционарни рад, политички. Гаћи-новић „ситни рад“ квалификује као „познато опортунистичко схватање“.20

Перо Слијепчевић наводи да је већина „Младе Босне“ била за то „да се организује на род и чека час кад ће бити могуће угазити у рат, а мањина је заповедала кавгу атента ти ма, бојећи се да се народ у чекању не успава“.21 Веселин Маслеша мисли да је Слијепчеви ће ва подела „Младе Босне“ на већину и мањину, сувише раширило њене оквире и под њих свео и ону интелигенцију и омладинце који су били под утицајем идеја и политике 18 Веселин Маслеша, Млада Босна, Београд 1945, 147.19 Перо Слијепчевић, Млада Босна , у: Напор, 192 – 193.20 Владимир Гаћиновић, Богдан Жерајић, у: Споменици, 44, 48.21 Перо Слијепчевић, О двадесетогодишњици Владимирове смрти, предавање одр-жано 22. фебруара 1937. на Универзитету у Београду, у: Данашњици и Млада Босна, Сарајево 1937, 32.


инте ли генције из прве факултетске генерације, чији је главни принцип био „организовање и че кање“, при чему се много чекало, а мало организовало. За то проширење оквира Веселин Ма с леша каже да је утолико лакше „што су, вербалистички разлике између прве и друге генерације биле слабе. Када бисмо свели Младу Босну на њене праве оквире, онда бисмо си гурно виде-ли, да би се то питање мањине и већине другачије постављало...“22

За критеријуме по којима би се могло утврдити ко је могао да буде обухваћен пој мом „Младе Босне“, у некрологу Богдану Жерајићу, Гаћи-новић каже: „Младо Српство које се диже из садашњих развалина и поме-тености, да ли ћеш донети и васпитавати такве људе такву омладину? Из-гледа да је у томе цео српски проблем политички, морални и култур ни.“23 Маслеши се чинило да једини критеријум за одређивање граница „Младе Босне“ може да буде став према револуционарној акцији, која је у том мо-менту била најјаче испо ље на у атентатима. Према Маслеши, ни они нису били једини у којима је омладина видела „револуционарна средства борбе, али је сигурно, да она омладина које је, по Владимиру Гаћиновићу, требало да пође трагом и жртвом Богдана Жерајића, није могла стајати пред таквом алтернативом, као што је поставља Пера Слијепчевић“. Тачно изражен став те ом ла дине према пароли „организовати и чекати“ и Гаћиновићева рече-ница о „раду у жучној бор би и миру у великој победи“ показује „да би било организовање у жучној борби и жуч на борба у организовању“. Маслеша на-ставља: „Млада Босна се баш са својом револуцио нар ном вољом и својом свешћу о нужности и неопходности револуционарне борбе битно разлико-вала од свих постојећих политичких групација, и због тога критеријум за одређи вање њених граница не може бити такав, да дозвољава мешање са другим елементима, поготово, када је практично парола организовања зна-чила нерад, и стварно била један од узрока настајању Младе Босне.“ Рат је дочекан, али „организованост“ народа није дала никакве велике резултате, на основу чега Маслеша наглашава да Перо Слијепчевић није разумевао „односе између двеју генерација интелигенције и схватања да је утицај Ср-бије, односно Београда, био једностран“. Проблем је био разлика у односу на национално пи тање у Босни и Херцеговини. Србија је сматрала да је „Босна и Херцеговина српска земља без дискусије“, а „Млада Босна“ је ту „изишла из оквира српског национализма, и гра ђан ског и сељачког, и створила један други, шири оквир своје делатности“ у односу на ути цај из Београда, оријентишући се другим центрима, који су јој омогућивали да дође „до својих ставова у националном питању Босне и Херцеговине“. Иако је утицај из Загреба, Прага и Беча, преко формираних студентских

22 Веселин Маслеша, Млада Босна, 148.23 Владимир Гаћиновић, Богдан Жерајић, у: Споменици, 51.


удружења и живе политичке активности, био доста јак, нарочито на наци-оналне односе у Босни и Херцеговини, омладински напредњачки по крет који се развијао под утицајем Масарика у Хрватској, није ухватио дубљег корена у Бос ни и Херцеговини. И присталице напредњачког „ситног рада“ су се брзо одвратиле од тога посла и тражиле друге методе. Постојећи бо-сански феудализам такође је тражио друге ме тоде рада и борбе. Преоста-ле присталице „ситног рада“, због њиховог става, нису се могли сматрати припадницима „Младе Босне“.

Значајно место у стварању њене идеологије имала је националистич-ка омладина ко ја се одвојила од напредне. Уместо напредњачког културног рада, националистичка омла дина је за свој главни задатак поставила бор-бу за ослобођење Јужних Словена и стварање југословенске заједнице. Та групација се прво купила око бечке „Зоре“, касније је створила посебне органе у Загребу, Сплиту и Прагу. Она је помагала „Младој Босни“ да нађе праве д нији излаз из супротности на које је наилазила у ужем оквиру дело-вања и налажењу ре ше ња за социјалне супротности у историји народа са сличном социјалном структуром.24

Сваки од активних припадника „Младе Босне“, а најактивнији у стварању и развоју њене идеологије били су Владимир Гаћиновић, Данило Илић, Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић, Трифко Грабеж и до смрти Богдан Жерајић, имао је неке посебне карактери сти ке у служби заједничких циљева. Своје малобројне године проводили су у врелој атмосфери, стал-но забављени најразноврснијим завереничким плановима. Диску товали су ужагрених очију. Гаврило Принцип, по причању Добросава Јевђевића, „данима је спавао са бомбама под покривачем“. Приватног живота нису имали. Сви су живели врло оскудно и у Сарајеву, и у Београду, и у Бечу, и у Женеви. Сви су били спремни на жртве. Лична жртва Богдана Жерајића створила је култ. Владимир Гаћиновић тражи примере личне жртве у свету и упућује на њих своје пријатеље. Сви су се они осећали „као мртваци на от су с тву“. У једном писму мајци из затвора, Данило Илић јавља о својој судбини, кратко и хладно: „Ја ћу можда бити осуђен на смрт.“ А Трифко Грабеж, после пресуде због учешћа у Атентату у Сарјеву, пише оцу: „Чуо сам да сам осуђен на двадесет година робије, али то није ништа, јер нас смо се тројица и иначе заверили дати живот за добро Босне и Србије.“ Гав-рило Принцип отуђио се од Димитрија Митриновића, и презрео га, јер је сматрао да се он, као један од вођа омладине, треба да чува. Принцип је, међутим тражио једнаке жртве од свих. Већина су били добровољци у бал-канским и у светском рату. Сви су били жељни знања. То су биле опште карактеристике и заједничке особине једне групе омладине, ко јима је раз-24 Писма Владимира Гаћиновића, у: Данашњици и Млада Босна, Сарајево 1937, 54.


вој друштвених прилика, и стицај разних политичких околности, доделио да поведу политичку борбу у земљи, и да је воде како су најбоље умели и могли. Био је то врхунац онога што један човек може од себе да да.25

У почецима рађања „Млада Босна“ је била српска. Владимир Гаћи-новић 1910. године чланак „Млада Босна“ почиње речима: „Босна је стара српска земља по својој пси хо логији, култури, целом животу.“26 И кад се касније проширила на југословенске по зиције, није потпуно могла да пређе преко тезе о Босни као српској земљи, иако је један врло мали део хрватске омладине приступио „Младој Босни“ и био југословенски оријен ти сан.27

Најјачи револуционари средње омладинске генерације у Босни, Же-рајић и Гаћино вић стварно су највише спомињали српство, а њихов утицај у Сарајеву био је највећи. Омладински лист „Српска омладина“, од сеп-тембра 1912. до јуна 1913, био је на плат форми национализма и у раду „у строго српском националном духу“, против чега су про те ствовали српски студенти окупљени око бечког друштва „Рад“.

Интересантан је психолошки и идеолошки развој босанске омладине од српства до југословенства. За њу је „српство“ било „синоним крепке бунтовности, а „југословенство“ више као идеал песника и говорника. Док је у осталим југословенским областима југосло вен ска идеологија била ста-ра, у Босни је тој идеологији доприносила омладина.То југословенство је одмах хтела да претвори у акцију. Сва идеологија омладине „више је ствар осећања него умо вања, па на форме не треба строго пазити“. „Млада Бо-сна“ је у свом путу била „искре на и стално прогресивна“. Босански омла-динци били су они који су идејно настојали да јаче и енергичније определе појам југословенства, као нов културан садржај. Те нове мис ли биле су: „Југословенски национализам, о коме је реч није наставак национализма срп ског, хрватског и словеначког, него дубока реформа“, јер треба раскр-стити с многим схватањима и многим навикама из прошлости – схватање нације, изменити метод акције. Идеала југословенства не сме се тражити тајним организацијама, ни виолентним методама. Он треба да буде идеал културног хуманизма, толерантног стапања.28

Југословенство „Младе Босне“ било је борбено, заправо упориште са којег су омла динци мислили да прошире и у њу увуку и друге народе у Босни. У првом реду било је то борбено средство и саставни део борбеног југословенства омладине у другим крајевима Мо нархије.29

25 Веселин Маслеша, Млада Босна, 172–173.26 Владимир Гаћиновић,Млада Босна, у: Споменици, 32.27 Веселин Маслеша, Млада Босна, 155.28 Перо Слијепчевић, нав. рад, 188–190.29 Веселин Маслеша, Млада Босна, 157.


Југословенство у идеологији „Младе Босне“ служило је омладини у Босни и Хер цеговини као „чиста политичка конструкција, како би се превазишле националне тешкоће“ између босанских Хрвата и Срба. И по-литичко изјашњавање групе Петра Кочића у Бо сан ском сабору 1913, пре-ко посланика те групе др Ђорђа Лазаревића, за југословенство „има ло је само декларативни значај; остајући на истим позицијама у националном питању, како је то одредила Отаџбина 1907. и 1908. године“.30

У вези са југословенством, Маслеша каже: „Као потпуно егзотеран елеменат, ју го словенство Младе Босне је више једна логицирајућа свест о томе, да би било добро кад би било, него једна логична последица ос-ведочења, које би произлазило из националне и политичке свести српске масе у Босни и Херцеговини.“ За изјаве неких младобосанаца да нису ни Срби ни Хрвати, него Југословени, као што је изјавио Гаврило Принцип на суђе њу, Маслеша каже да су „биле само доказ да су они веровали у кори-сност и снагу своје кон струкције, и ништа више“.31 Владимиру Гаћиновићу је југословенство као нација било фраза, „као мешање воде у наше српско вино“.32

У вези са југословенством, Маслеша још каже: „Југословенске тен-денције Младе Босне, међутим, пружају нам драгоценије податке о нацио-налној политици српске бос ан ске чаршије као и прве генерације интелек-туалаца, који су препустили омладини да она покушава наћи једно решење заиста оштрих и непријатних националних супротности у Босни и Херце-говини, који су слабили и онемогућавали заједнички фронт свих угњете-них нација против аустроугарске Монархије.“ С друге стране, омладина је мислила да се на ме ра ма Аустрије може супротставити југословенством. Према Маслеши: „Ова мисао је по ма ло гротескна, јер у ствари методски је врло слична покушају саме Аустрије да створи ’бо сан ску нацију’. Ова је само хтела да у резултату, негирајући Србе и Хрвате, обезбеди своју вла-давину, а Млада Босна да је сруши...“ Ипак, у односу на југословенство Хрватско-српске коалиције, југословенство „Младе Босне“ било је борбе-но упориште са којег су мислили да могу проширити своју борбу и њу увући и друге народе у Босни и Херцегови ни, и због тога је оно било не-прихватљиво за грађанство. Оно није хтело борбу, ни њено проширење на друге крајеве аустроугарске Монархије. Оно је било за чекање и искључи-во везано за Србију. Због тога се супротстављало југословенству, које је код „Младе Босне“ било првенствено борбено средство. Тако је југословенство „Младе Босне“ било конструк ција из вана, помоћу које су мислили појача-30 Отаџбина, бр. 1, Бањалука 28. јуна 1907; Исто, бр. 8, Бањалука 12. марта 1908.31 Веселин Маслеша, Млада Босна, 155–156.32 Перо Слијепчевић, Млада Босна, у Напор, 188.


ти и проширити борбу против Аустрије. „Младу Босну“ су југословенство и атентати удаљавали од сељаштва, у име којег је под ње говим притиском и његовим социјалним положајем деловала.33

У централном идеолошком питању „Младе Босне“ – национално и социјално ос ло бо ђење, у којима се мимоилазила са грађанством, односно са првом интелектуалном гене ра цијом и сељаштвом, она је била без ијед-ног идеолошког става, и без иједне критичне те оријске анализе. „Неколико чланака Владимира Гаћиновића су ускоро озбиљнији писмени до кументи Младе Босне о њој самој, а више су позиви на активност и борбу, апели на на ци оналну свест и традиционални револуционарни морал, него теориј-ски покушаји саг ле давања друштвене проблематике Босне и Херцеговине и политичких задатака једног авангардног покрета, какав је требало да буде Млада Босна.“ У вези са свођењем дис кусија на ситни или револуционар-ни рад, чији смисао и садржај није био јасан и на про блем етапног реша-вања – прво национално, па онда социјално ослобођење, односно прво на-ционална па социјална револуција, Маслеша се највише спорио са Пером Слијепчеви ћем, који је 1929. написао да се „са осмехом сећа дискусија на тему: еволуција или ре во лу ција“. 34 А Маслеша пише да са осмехом чита Слијепчевићев текст из 1937. године,35 „о при о ритету националне револу-ције“, у којем пише: „Опрека између скрајњег социјали сти ч ког и скрајњег националистичког схватања није била оштра као данас, није бар код нас пре дратних омладинаца. Никад, ниједном приликом не сећам се да бисмо се припремали о томе да ли да се определимо и радимо социјалистички или националистички. Теоријски неко је нагињао више тамо, неко овамо, али то је била тако рећи приватна ствар, а јавне по требе наше земље и на-рода тако су биле очигледне да нису допуштале никакво бирање. Без на-ционалног ослобођења није могло бити никаквог другог великог успеха, у томе смо се сви слагали, и тај рад, и тај народни устанак сви смо сматрали првом потребом.“

Маслеша каже да се „Млада Босна“ у вези с питањем „да ли ситан или револу ци онар ан рад, определила за револуционаран“. Код питања од-носа „националног и социјал ног ослобођења, Млада Босна се определила за такозвано етапно решење: прво нацио нално, па онда социјално осло-бођење“. По Маслеши, тај став је последица оне „очиг лед ности“ о којој говори Перо Слијепчевић у свом тексту, а која је карактеристична за већину припадника „Младе Босне“. У подели решења на етапе, услед међународне 33 Веселин Маслеша, Млада Босна, 154–158.34 Перо Слијепчевић, Млада Босна, у: Напор, 191.35 Исти, О двадесетогодишњици Владимирове смрти. У: Данашњица и Млада Босна, 32.


и унутрашње по литичке и привредне стварности, није, по замисли „Мла-де Босне“, било никаквог ета п ног решења, већ стварно само прве етапе. „Млада Босна“ је о првој етапи „имала још неке своје погледе“, а у другој „владао је потпуни мрак“. У вези с односом и значењем нацио нал ног и социјалног ослобођења, сељаци су у већини „сматрали да је национално ослобо ђе ње истоветно са социјалним“, и зато су тражили „једно решење без етапа“. Код кметова и сељака беземљаша превладавало је уверење да су „српско и кметско решење једно те ис то, и српско решење, што зна-чи национално ослобођење и присаједињење Србији, јесте истовремено и социјално ослобођење кметова и подела земље“. То решење је „било рево лу ционарно. Оно је тражено 1875. и оно је остало нерешено све до 1918. године“. За град, такво решење није било једино, услед промена у привредном животу земље са аустроугар ском окупацијом. „Млада Босна“ је видела ту разлику у вези са социјалним ослобођењем и зато га је у етап-ном решењу ставила на друго место, а то није одговарало стварној пробле-ма тици босанског друштва. Непостојање јединства снага онемогућавао је идентитет и ис товременост двају решења против којих је најјача снага била Аустроугарска.36

Како „Млада Босна“ није била израз ни грађанства, она то није била ни за радни ш тво, али је њен став према њему, као и према сељаштву, био позитиван. У отпору стране ауст роугарске власти, сопствене чаршије, рад-ничке класе која је преко социјадемократске странке зависна од Беча, не-организованости села, „Млада Босна“ је била „један од снажних млазева револуционарне енергије, иако није била предвиђена ни у једној резолу-цији ни једног аустријског социјалдемократског конгреса“. Под вођством страних радника, рад нич ки покрет је формално добио туђински карактер. Међународни раднички покрет био је против индивидуалног терора. Стога су социјалдемократи, бечки и босански, против тероризма требало да се боре изградњом политике која ће му се супротставити својом револуцио-нарном ефикасношћу и учинити га сувишним и непотребним. „Младу Бо-сну“ у атентаторским плановима нису подржавали ни „Народна одбрана“ ни Јован Скерлић. Али, омладина је ишла својим путем. Нови утицаји и сама босанска стварност потврђују то. По руском схватању, атентати имају улогу да одржавају будну свест маса. Они нису мислили да ће то пре вре-мена изазвати рат. 37

Према Цвјетку Поповићу, међу омладином је владало опште уверење да ће се атен та тима „најбрже деловати на људе да се револуционаришу“. Он каже да се на њиховим мањим и већим скуповима „непрестано рас-36 Веселин Маслеша, Млада Босна, 164–165.37 Перо Слијепчевић, Двадесетогодишњица Владимирове смрти, 32.


прављало о потреби индивидуалне терористич ке, као најбољем начину борбе у садашњим приликама“. Према Поповићу мисао „о атен та ту на по-главара земље генерала Потјорека била је потпуно сазрела“. Замишљало се „да он тре ба да плати главом на оном месту на коме је Богдан Жерајић умирући рекао: Своју осве ту остављам Српству! Сасвим се сигурно може тврдити да није престолонаследник 1914. го дине дошао у Босну, у току го-дине био би извршен атентат на Потјорека.“ Поповић на во ди да о атентату на Поћорека „ није мислио само један, већ стотине омладинаца“. Иво Кра-њ чевић се носио „плановима како ће да цео клостер надбискупа Штадлера дигне у ваздух“.38

Баш уочи судбоносног Атентата у Сарајеву, Боривоје Јевтић у јунској свесци „Зоре“ за 1914, из Сарајева, у којем скоро предказује шта ће доћи, пише: „Живи национални дух ом ла дине неће да трпи средњовековне стеге, још мање да буде равнодушан према полити чким догађајима који се врше у самој земљи и који су се, после, извршили у балканским државама. То је донело охрабрење и наду; у исто време направило је прелом, данас сувише ја сан између аустријских педагога који су имали задатак да убијају нацио-нални дух и ом ладине коју је занела струја општег националног дизања... Омладина је незадовољна сис темом у школама, поступком власти с наро-дом који је оголео, деловањем наших првака који сагибају шију: она је не-задовољна у општем смислу те речи. А зна се шта следи после револуције духова“. Толико је омладина на сарајевским улицама говорила о атентати-ма да то више није изгледало озбиљно. Право има Перо Слијепчевић кад се још 1912. жали: „Наше иде је нису пратила дела и схватљиво је да су наше речи сматране за буновна грцања мале де це.“ После Првог балканског рата у Сарајеву је омладина у својим дружинама кип тела огорчењем према др-жању Аустрије у време тог рата, пресудама напредњацима Пјанић – Љуби-братић 1913. и „изнимним мерама“ почетком маја исте године.39

Док „Млада Босна“ спрема Атентат у Сарајеву, студентски конгрес у Бечу истог дана прославља 60-годишњицу „Зоре“, друштва Срба и сту-дената у том граду. Они су се изјас нили против атентата и да „масовну револуцију треба претпоставити индивидуалном терору“. Изјаснили су се за револуционарну организацију на принципу концентричних кру гова и по методу тројки. Од атентата је са закашњењем одустао и Владимир Гаћино-вић. Принципов атентат, као атентат „Младе Босне“, изражава идеологију класно и политичких неразвијених народа у империјалистичкој епохи. Они „прво прибегавају атентатима“, који тако „постају припремна музика импе-38 Цвјетко Поповић, Прилог историји Сарајевског Атентата, Политика, 31. III – 5. IV 1928. 39 Перо Слијепчевић, Млада Босна, у Напор..., 208.


ријалистичког валцера, једна фаза народноослободи ла чке борбе уопште“. „Млада Босна“ је хтела да Босна и Херцеговина буде слободна и независна од ма чијег империјалистичког интереса. По њој прва „политичка формула сло боде је формула националне слободе у националној држави“.40

Од атентатора је јача била стварност, а догађаји су се брже развијали него њихово сазнање, задаци су били већи него њихове моћи. За ситни рад били су сувише јаки, за револуционарни реализам – сувише слаби. Нису могли и нису хтели с онима који су се од во јили од народа, којем се ни сами нису умели приближити, иако нису бежали од њега. Мислили су да раде за њега, макар и без њега. И то је било важно питање на које нису уме ли наћи одговор. Како је велики проценат омладине стално прелазио из села у град, и чинио „Младу Босну“, она је била „на пола пута, негде између свога дота-дашњег скромног, сељачког или сиротињског живота и будућег угодног би-рократског или грађанског живота, и била на пола пута сазревања од мла-дића у људе“. Иако је по свом социјалном пореклу била класно угњетена, никад непосредно није ушла у класну борбу, и никад није схватила шта је то заправо класна борба. „Млада Босна“ је била неадекватан израз општег реализма и општег бунта свих социјалних и националних незадовољника у Босни и Херцеговини. У политичкој борби применила је оне методе који су одговарали њеној снази и њеним могућностима, а који су проилазили из њене социјалне и идеолошке струк ту ре.41

С обзиром на логичне последице у развојној линији српског грађан-ства у Босни и Херцеговини, од кмета до кмета до кметодера, и на њено социјално стање и по узроцима, смислу и методама револуционарне ак-ције, „Млада Босна“, каже Британац Ситон Вотсон, није била ни „злочин“ ни „мрља“ у борби српског народа за ослобођење и уједињење.42 Јер, са нестанком националног буђења народа у хабзбуршкој Монархији, која је била исто риј ски окупљач и организатор угрожених народа са османлијском најездом, та сложена државна творевина није се прилагођавала њиховим националним тенденцијама, већ их је силом гушила и постала препрека њиховом даљем разарању, што је створило и „Младу Босну“ и њену иде-ологију, чију је срж чинила борба за слободу и уједињење југословенс ких народа.

У великом народном кретању почетком XX века боснскохерцеговач-ка омладина, као и југословенска, била је врло активна, а у односу на ста-рију генерацију интелектуалне омладине стално је еволуирала у идејама и тактици. Као ђаци, највише су радили на расположењу. „Младу Босну“ посебно карактерише „дивно прегалаштво, морална чистота, чист образ, 40 Веселин Маслеша, Млада Босна, 34, 37, 42.41 Исто, 167, 169.42 Ситон Ватсон, Сарајево, Загреб 1926, 106.


човечство, жртвовање за народ“. Идејно је карактерише наступање „ у зна-ку југо словенског јединства“ чиме је дала „разривеној Босни улогу копче и везе међу пле менима“. Тај „појас омладине“ остао је у нашој историји „као један сјајан лук звезда, и пример будућима, али уз путе питомије, и вред-нија времена“, закључио је њихов савре ме ник Перо Слијепчевић, у раду „Млада Босна“, објављеном у Напору Босне и Херцеговине за ослобођење и уједињење (218).

Слободан Јанковић1

Оригинални научни рад UDK 323.1+329:94 (450)

doi 10.7251/POL1408217J

ИТАЛИЈАНСКИ ИРЕДЕНТИЗАМ У ОКВИРУ НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКИХ ПОКРЕТА У

АУСТРОУГАРСКОЈ2

ITALIAN IRREDENTISM IN PEOPLE’S LIBERATION MOVEMENTS IN AUSTRIA-HUNGARY

Abstract: Movements among the Italian irredentism in Austria-Hunga-ry acted parallel with similar movements in the Austro-Hungarian Monarchy. This movement has its roots in Italian Risorgimento and processes character-istic to large number of European countries from the Napoleon wars to World War I. Considering the movements of Italian irredentism partially helps in un-derstanding of the processes which led to activities of “Young Bosnia”. Also, understanding the wider European context in which Italian, Serbian and oth-er organizations sought liberation and creation of national states based on people as the carrier of statehood further explains the circumstances in which World War I started.

Keywords: Giuseppe Mazzini, Risorgimento, irredentism, “Young Ita-ly”, people’s liberation movements, Austria-Hungary, Freemasonry

Абстракт: Италијански иредентистички покрет у Аустроугар-ској, делује паралелно са сличним покретима на тлу те монархије. Овај покрет има своје корене у италијанском Рисорђименту и процесима ка-рактеристичним за велики број европских земаља од периода Наполео-нових ратова до Првог светског рата. Разматрање покрета италијан-ских иредентиста делимично помаже и разумевању процеса који су до-вели до активности Младе Босне. Такође, схватање ширег европског 1 Аутор је истраживач-сарадник у Институту за међународну политику и привреду, Београд. 2 Рад је реализован у оквиру пројекта „Србија у савременим међународним односи-ма: Стратешки правци развоја и учвршћивања положаја Србије у међународним ин-тегративним процесима – спољнополитички, међународно економски, правни и без-бедносни аспекти“, Министарства науке Републике Србије, ев. бр. 179029, за период 2011-2014. године.

218 Слободан Јанковић: Италијански иредентизам у оквиру ослободилачких ...

контекста у којем италијанске, српске и друге организације потражују ослобођење и стварање националних држава заснованих на народу као носиоцу државности додатно појашњава и околности у којима избија Први светски рат.

Кључне речи: Ђузепе Мацини, рисорђименто, иредента, млада Италија, народноослободилачки покрети, Аустроугарска, масонерија.

О стогодишњицу херојског саможртвовања Гаврила Принципа и многих других чланова Младе Босне поставља се поново у јавности пи-тање узрока и последица деловања ове организације као и контекста у којем се формирала. Једна од тема свакако је питање узора и инспира-ције творцима Младе Босне. Ако не на први, онда барем на други и трећи поглед балканским истраживачима треба да западне за око корелација назива са старијом организацијом Млада Италија, коју је 1831. године, у изгнанству у Марсељу основао Ђузепе Мацини (Giuseppe Mazzini 1805-1872). За њега би се данашњим жаргоном могло рећи да је био ‘кон-троверзна личност’. Заиста, међу делатницима јавне мисли и идејама које су инспирисале младобосанце, често се помињу Мацини и покрет за италијанско уједињење и ослобођење. Осим косовског завета, епских народних песама и револуционара из Русије (Кропоткин, Херцен, Чер-нишевски па и Бакуњин)3, идеолози рисорђимента и иреденте утицали су на Гаћиновића, Митриновића, Принципа, Мехмедбашића, Чабрино-виће, Голубовића и друге.4 О томе је писало више аутора а од домаћих најзначајнији је Никша Стипчевић (+2011).5 Радослав Гаћиновић такође

3 Који су припремили Русији крвави вишедеценијски пир.4 Притом су руски револуционари, попут Херцена, такође проналазили узор у Маци-нију.5 Никша Стипчевић, “О италијанским добровољцима у Херцеговачком устанку”, Зборник Матице српске за историју, 2005, бр. 71-72, стр. 173-180. Према Antonio D’Alessandri, “L’europeismo mazziniano tra teoria e realtà: il caso degli slavi del Sud”, in Dalla Giovine Europa alla Grande Europa, a cura di Francesco Guida, Roma, Carocci, 2007, pp. 129-146: Wolfango Giusti, “Politica internazionale”, 1940, p. 110; Giuseppe Pierazzi (Jože Pirjevec), “Mazzini e gli slavi dellÀustria e della Turchia”, in Mazzini e il mazzinianesimo, Atti del XLVI Congresso di storia del Risorgimento italiano, Roma, Istituto per la storia del Risorgimento italiano, 1974, pp. 301-412; Nikša Stipčević, „Dva preporoda. Studije o italijansko-srpskim kulturnim i političkim vezama u XIX veku (I due Risorgimenti. Studi sui contatti culturali e politici serbo-italiani nel XIX secolo)”, Beograd, Prosveta, 1979; ID., Serbia e Italia nel XIX secolo, in «Quaderni giuliani di storia», XXI, n. 1, 2000, pp. 7-22. R.M. Johnston, The Napoleonic Empire in Southern Italy and the Rise of Secret Societies, Vol. II, London Macmillan 1904, p. 232; Wolfango Giusti, “Mazzini e gli slavi”, Milano, Istituto per gli studi di politica internazionale, 1940, p. 110; Giuseppe Pierazzi (Jože Pirjevec), “Maz-zini e gli slavi dellÀustria e della Turchia”, in Mazzini e il mazzinianesimo, Atti del XLVI


бележи важност Мацинијевих списа за српске омладинце и политича-ре попут Светозара Марковића, мада не наводи извор за такве тврдње.6 Италијанска историографија, и не само она, бележи да су Светозар Ми-летић, Владимир Јовановић, Јован Јовановић Змај, Светозар Марковић и многи други истакнути српски мислиоци, политичари и носиоци српске културе у Аустро-Угарској и у Књажевству Србији, као и 16 ђачких и студентских удружења основали 1866. у Новом Саду Уједињену омла-дину српску по узору на Мацинијеве идеје.7 Ова организација која је окупљала махом левичаре и демократске радикале, имала је кратак жи-вот јер су је због субверзивног и делимично антимонархистичког дело-вања прогонили и Беч и Београд. Угасила се у потпуности већ 1872. на Цетињу.

У овом раду настојаћемо да прикажемо развој идеје и праксу ства-рања Италије кроз процес Рисорђимента — препорода и касније њеног увећања до граница на које су италијански патриоти полагали исто-ријско право — иредента. Тако ћемо посредно моћи да стекнемо пот-пунију слику контекста у коме долази до стварања организације која је окупила тадашње младе наде сутрашње српске и југословенске културе и политике.

Идејни оквир — националне револуције

Дух ренесансе и губљења духовне вертикале временом је прво у интелектуалним круговима, а затим кроз ширење штампе и у масама посејао и популарисао националне и народне идентитете. Како је у цен-тралној и у западној Европи слабио религиозни тако је јачао народни и национални идентитет. Тај процес је дугорочно слабио апсолутистичке монархије.

Кризи апсолутизма у Европи су у великој мери допринели чиниоци који су ударали на темеље дотадашњег европског поретка. Материјални успон финансијске буржоазије жељне за делом власти био је директан изазов апсолутизму. Дух секуларизације науке а онда и друштва од Рене-сансе претио је ауторитету духовним властима и ауторитету владара као

Congresso di storia del Risorgimento italiano, Roma, Istituto per la storia del Risorgimento italiano, 1974, pp. 301-412; Nikša Stipčević, „Dva preporoda. Studije o italijansko-srpskim kulturnim i političkim vezama u XIX op., cit.6 Радослав Гаћиновић, „Протести народа у Босни и Херцеговини против насиља Ау-стро-Угарске”, ВОЈНО ДЕЛО, лето/2013, стр. 292-93.7 Antonio D’Alessandri, “L’europeismo mazziniano tra teoria e realtà: il caso degli slavi del Sud”, op., cit, pp. 5-6; Bonnie G. Smit, The Oxford Encyclopedia of Women in World History, 4 Volume Set, Oxford University Press, 2008, pp. 189.


Бoжјег миропомазаника у католичким земљама, односно Богом предод-ређеног како су веровали многи протестанти.

Национална буђења европских народа (романтизам) од друге по-ловине 18. века билa су првенствено изазов мултиетничким царствима. Носиоци новог духа су у појединим али и неретким случајевима прила-зили тајним друштвима и оснивали широм континента масонске ложе. Тајност се само делом дугује нужно прикривеној делатности заверени-ка који су намеравали да промене политички систем што се није могло другачије него силом. Масонерија која је окупљала људе из различитих сталежа са мотом слобода, братство и једнакост постала је готово од самог оснивања почетком 18. века изазов владајућим режимима. У 18. веку велики број земаља забрањује рад овог тајног друштва. Показаће се да су у многима од њих управо припадници масонерије, али и дру-гих тајних друштава, били и покретачи или истакнути чланови народ-ноослободилачких покрета, јер је заједнички циљ и једних и других био промена власти. Та промена се огледала или у смени политичког систе-ма или у стварању нових држава, које би се стварале на темељу посебне етничке заједнице. Одатле покрети за ослобођање и/или уједињење Не-маца, Срба, Италијана, Пољака, Мађара, Бугара и других.

Почетком 19. века у Европи буја национализам који је схватан као израз воље за политичким слободама (Француска) и за ослобођење на-рода и стварање националних држава или барем политичких аутономија у оквиру европских мултиетничких царстава. Ове идеје демократског патриотизма, односно национализма проширене су за време Наполеоно-вих ратова.8 Као често водећи људи револуционарних струјања и поли-тичких промена, масони су идеју једнакости, слободе и братства унели и у Француску буржоаску револуцију. Истовремено са националним и демократским револуцијама шире се и масонске ложе, у почетку махом у систему француског Великог оријента чији су се чланови често залага-ли за републиканско уређење.9

Суштина деловања овог и сличних тајних друштава јесте рушење поретка апсолутних монархија у Европи које су биле засноване на савезу владара, племства и цркве. Тајна друштва представљају се као носио-ци тајних знања и позивају на античке корене што ће и пре револуције привући део племства, црквеног клера, а наводно и поједине крунисане главе.10 Поред наводних тајних знања, идеја политичке равноправности 8 R.M. Johnston, The Napoleonic Empire in Southern Italy and the Rise of Secret Societies, op., cit, p. 7.9 Ivan Mužić, Masonstvo u Hrvata, 6. izdanje, Laus, Split 2000.10 На примеру Хрватске то илуструје Мужић: Ibid, p. 14-15.


прихватана је од градске буржоазије жељне власти. Различите групе биле су заинтересоване за смену старог режима и поретка хришћан-ских апсолутних монархија. Банкари, трговци и поједини интелектуал-ци опијени духом ренесансе и постепеног уздизања човека као узора и мере, насупрот Богу, настојали су да после стицања знања и богатства узму учешћа и у власти што им у тадашњим државама није било могуће. Чланови ових тајних друштава често су били и Јевреји, који су могли да се богате кроз различите видове зеленашења, занате и одређене службе али су имали мање права од хришћанских поданика и нису могли да учествују у власти. Отуда и у Француској Револуцији и у италијанским револуцијама, многи Јевреји виде сопствену еманципацију (постизање равноправности које су већ имали у тајним друштвима) па их подржа-вају.11 Масонске ложе су окупљале ове различите групе. У италијанским земљама и делом у Далмацији, у Сплиту и у Задру оне су биле потчиње-не непосредно ложи Великог оријента Италије у Милану.12 Међутим, по пропасти Наполеона већина ложа у аустријском царству се гаси а пре-остале потпадају под утицај Енглеза. У Далмацији, на острву Вису се за време краткотрајне британске управе (1811-1815) формира огранак карбонара 1814. године.13 Карбонари се појављују и у Далмацији у Задру и Сплиту као претеча иреденте. У њихове редове највероватније ступају само или барем у огромној већини Италијани.14

Револуционарна струјања у западној и централној Европи која за-почињу у Француској у првој половини 19. века се као таласи шире по већини европских земаља (устанци карбонара у Италији од 1820-их, револуција од 1830) и 1848. су пољуљала и аустријско царство. То се на Балкану само поклопило са вишевековном борбом за ослобођење од „турског ропства.” Срби и други балкански народи су, иначе, често ди-зали устанке а њихове елите правиле планове о обнови средњевековних држава које је освојило Османско царство.15

Немачки огранак Хабсбурга након пораза Наполеона и завршет-ка Бечког конгреса (1814-1815) проширује директну власт над највећим 11 I.H. Hersh, “The French Revolution and the emancipation of the Jews”, The Jewish Quarterly Review, Vol. 19, No. 3, apr .1907, pp. 540-565; Suzette Blom, “Jews, Divorce and the French Revolution”, Eras Edition 12, Issue 1, December 2010, pp. 32; Annalisa Libertella, Convegno di studi su L’Emancipazione ebraica in Toscana e la partecipazione degli ebrei all’Unità d’Italia, Pisa 2011.12 Ivan Mužić, Masonstvo u Hrvata, op., cit, стр. 16-17.13 Ibidem, p. 17; Vis, Hrvatska enciklopedija, Leksikografski zavod Miroslav Krleža, Ин-тернет, http://www.enciklopedija.hr/Natuknica.aspx?ID=64803, приступ: 14/12/2014.14 Idem.15 У случају Срба ове елите су до 19. века биле махом црквене уз иззузетак грофа Ђорђа Бранковића (1645-1711) и ање познатих појединаца.


бројем територија и највећом површином у својој историји. У Италији, Аустрија је од 1815. контролисала Венецијанске територије, Ломбардију са Миланом, војводства Модену и Парму као и велико војводство То-скану, док је истовремено гарантовала опстанак Краљевине Двају Си-цилија. Осим тога, Аустрија је тада била у савезничким односима и са Краљевином Сардинијом (Пијемонтом). На Балкану, од 1815. Аустрија и Османско царство номинално владају целокупном територијом. Но, малена Црна Гора је већ имала фактичку независност на Цетињу и у неколицини околних места. Србија се ослобађала у два устанка. Осим српске и борбе других балканских народа за ослобођење а потом и за уједињење на Балкану али и изван њега, на територијама под контролом Аустрије, деловали су италијански националисти. Италијанска револу-ција ће постепено довести до уједињења апенинског полуострва, прет-ходно издељеног на више држава различитих величина. Идеја која је по-бедила у италијанском случају била је стварање унитарне, демократске државе прожете идеалима просветитељства и Француске револуције.

Италија, пут до уједињења

Именица Италија и из ње изведено Италијан (Italycos) имала је традицију још из Старог Рима када је представљала посебну, а три века и донекле привилеговану, јединицу античке државе. Од старог Рима се задржао назив Италија за територију која одговара данашњој држави истог имена, која је од првог римског императора Октавијана Августа укључивала Истру, Корзику и повремено део Далмације. Већ почетком осмог века нотари у Лангобардском краљевству су подједнако користи-ли термине Италија и Лангобардија за територију античке Италије. По-себно су Франци после уништења Краљевства Лангобарда 774 користи-ли термин Италија, као име краљевства којим су изражавали претензије на власт над апенинским полуострвом.

Простор Италије је од 567. године био политички разједињен. За разлику од балканских народа који су били под окупацијом владара не само другог народа већ и друге вере, што је у ранијем периоду било од веће важности, на италијанском тлу су од 1071. власт имали људи исте вере — римокатоличке. Већина становништва је себе примарно до-живљавала као хришћане (cristiani), што је и био вероватно најчешћи на-зив који је народ користио да себе опише. Хришћанин у Италији значио је исто што и римокатолик. До седмог века већина становништва (изузев


дошљака попут Лангобарда) себе је сматрала Римљанима (Romani).16 Међутим, од осмог века, као резултат политичке фрагментације, губи се назив Римљани и све више се користе локални називи за припадност, па је термин нација (natio) коришћен за Ломбарде, Венецијанце, Пижане, Фирентинце и сличне. Међутим, ове нације нису биле исто што и народи (gens, gentium).17

Ренесансни мајстори језика Данте Алигијери и Франћеско Петрар-ка описивали су Италију још у 14. веку.18 Поједини аутори токoм модер-не епохе (од 16. века) говоре у идентитетском смислу о Италијанима.19 Фирентинско наречје се као и друга у Италији називало народним гово-ром. Карло Ленцони (Carlo Lenzoni, +1551), фирентински књижевник и политичар, у спису о јeзику наводи да се народни фирентински језик зове и италијански јер га користе сви градови у Италији (за списе на народном језику), јер је најелегантнији и најлепши у Италији и јер га разумеју сви.20 Пут ка стварању јединственог идентитета делимично је и резултат Трентског сабора (1543-1563), после којег је извршена рекато-лизација протестаната и покатоличавање православних на апенинском полуострву.21

Међутим, народно име Италијани, за разлику од Срба, Хелена (Грка) и других није постојало. Отуда и због чињенице да Аустријанци нису били другачије вере, у Италији није било народних побуна против 16 Stefano Gasparri, “Prima delle nazioni: Popoli, etnie, e regni fra Anticita` e Medioevo”, Carocci, Roma 2000 (241), pp. 142, 146, 148-158., 200-202.17 Иако данас постоје покрети, посебно на северу који говоре о етничкој посебно-сти Венецијанаца, те никад постојећих Паданаца, овакви етнички идентитети нису по-стојали у документованој историји пре 20. века.18 “Ahi serva Italia, di dolore ostello,nave sanza nocchiere in gran tempesta,non donna di provincie, ma bordello”, („Авај Италијо, робињо домовино јада нам, лађо без кормила у великој бури, ти ниси господарица провинција него једна кућа срамоте”), Данте Алигијери, Чистилиште, Певање VI, 76-78 (1304-1320). Перарка је описује као Апенине које Алпи штите од немачког беса. Франческо Петрарка, Канцонијер, сонет 146.19 Bibliotheae Philosophicae Struviane emendatae atque ultra dimidiam partem auctae a Lud. Mart. Kahl. P.P.O. Tomus II, Gottingae MDCCXL (1740), p. 7: Наводе се писци ebre-os, Arabicos, Graecos, Latinos, Italicos… ili Antoninus archiepiscopus Florentinus Pieroz-zo, Chronicorum opus ... nunc quidem quanta fieri potuit diligentia emendatum & auctum, atque annotationibus illustratum ... opera & studio Petri Matvri presbyteri Societatis Iesu, Tertia Pars, p. 788: На тој страници се спомињу Italici као група заједно са Алеманима (Немцима) и Вугарима (Угри-Мађари). Има још многих примера.20 (a cura di P.F. Giambullari e C. Bartoli) Carlo Lenzoni, In difesa della lingua fiorentina et di Dante, con le regole da far bella et numerosa la prosa, Firenze 1556, pp. 18-19.21 Православни су мигранти који су побегли од Турака махом у периоду 14-16 века.


страног окупатора, као што је то био случај са бројним српским, грчким и бугарским устанцима. Прве оружане побуне, мањег обима и у стилу хајдучије односно гериле и бандитизма, на тлу Италије су никле са На-полеоновим освајањима италијанских држава. Француски национали-зам и првобитно сукоб са римокатоличком црквом, допринели су побуни сеоског становништва против Француза и од њих наметнуте Краљевине Италије. Ова побуна је примарно имала верски — римокатолички карак-тер. Насупрот томе, пола века касније када почињу ратови за уједињење Италије (1848-49, 1858-1860 и 1866), углавном су урбани центри ти који подржавају или организују побуне против локалних владара, што је било посебно очигледно на југу, где је сеоско становиштво чешће под-ржавало локалну династија Бурбона.22 Борци за уједињење позивали су се на античку државу и заједнички идентитет налазили у језику, култури и наслеђу старога Рима.

После Наполеонових ратова нестала је Млетачка Република и још неколико мањих држава на Апенинском полуострву, чије је територије заузела Аустрија. Ово ће смањити и потенцијални број такмаца за ује-дињење Италије. Наиме, пропаст Млетачке олакшала је борбу Краљеви-не Сардиније за политичко уједињење Апенина. Уједињење или препо-род (Рисорђименто) Италије односило се не само на апенинско полуо-стрво већ и на некадашње територије Венецијанске државе. Но северна, североисточна и део централне Италије били су под директном управом Беча или су на власти имали бочне огранке куће Хабсбурга под зашти-том Аустрије. Краљевина Двеју Сицилија која је обухватала јужну Ита-лију и Сицилију обновљена је после Наполеоновог пораза у договору са Аустријом и под надзором самог кнеза Метерниха (Klemens Wenzel Lothar Graf/Fürst von Metternich), министра спољних послова Аустрије.23

Борба за промену старог режима (Ancien Régime) у италијанским земљама поклопила се са борбом за уједињење народа у настајању — Италијана. Претензије краљевске породице Савоја из Пијемонта (севе-ро-запад Италије) односиле су се мање више на границе античке про-винције Италије у којима је Аустрија била доминантна после 1815. го-дине. Зато Италијани и њихови покрети за уједињење рисорђименто и иредента постају мрски непријатељи Хабсбурга баш као што је Србија и њена борба за ослобођење и уједињење српског народа била претња по интересе двају царевина — са престоницама у Бечу и у Истанбулу.22 “Rivolte popolari”, Isco.fe, Интернет, http://www.ottocentoferrarese.it/home/il-gruppo/item/41-rivolte-popolari.html, приступ: 02/05/2014.23 R.M. Johnston, The Napoleonic Empire in Southern Italy and the Rise of Secret Societies, op., cit, pp. 14-15.


Хабсбурзи су осим територија које је потраживао Пијемонт (Краљевина Сардинија) на Апенинима завладали и Далмацијом, насеље-ном хрватским, српским и италијанским живљем, као и другим терито-ријама које насељавају Срби. За разлику од Хрвата, Срби, а делимично и Италијани, имали су своје матичне државе које су покренуле процесе народног уједињења, па су оба народа додатно представљала опасност за Аустро-Угарску а не и Хрвати или Словенци.

‘Поновно рађање’ Италије — рисорђименто

У Италији почетком 19. века као и у Француској и у Шпанији, шире се идеје демократизације и национализма. Борбу за уједињење воде два центра: Краљевина Сардинија и папство. Међутим, залагање римских папа за уједињење Италије није могло да буде одлучније због чињенице да је Аустрија (од 1867. Аустро-Угарска) која је владала низом италијан-ских земаља на северу и у средишњем делу полуострва те јадранским острвима и приморским градовима, сматрана кључном заштитницом римокатоличанства. Поред папске државе само је Краљевина Сардинија водила самосталну спољну и унутрашњу политику, док је највећа, бор-бонско Краљевство Двају Сицилија, ипак имало утицај и подршку Ау-стрије.

Један од најчувенијих идеолога стварања унитарне, демократске Италије, био је Ђузепе Мацини, првобитно члан завереничког прото-комунистичког друштва Завера једнаких, Филипа Буонаротија (Filippo Giuseppe Maria Ludovico Buonarroti 1761-1837)24 покретач низа уста-нака, оснивач једногодишње римске републике заједно са Ђузепе Га-рибалдијем (1848-1849). Био је члан тајног револуционарног друштва Карбонари од 1827. а већ 1831. бежи у егзил у коме ће провести остатак живота до пред смрт 1872. Његови списи и дела надахњивали су бројне револуционаре других народа, руског револуционара Херцена, касније Гандија, прве ционисте, Нехруа, Сун Јат Сена и друге, па и Младобосан-це.25 Ђузепе Мацини био је оснивач Младе Италије (Марсеј 1831.) као и Младе Европе (1834) и Младе Немачке (1836). Његове идеје су утицале на оснивање Младе Бугарске (1869) која је сарађивала са гарибалдин-

24 Paolo Benvenuto, “The suicide of power and the birth of democracy. Buonarroti, Mazzini and Montanelli”, in: Mauro Lenci and Carmelo Calabrò (eds.), Democracy and Risorgimen-to, Storia e Politica, Università di Pisa, 2011, pp. 173-187.25 Stefano Recchia and Nadia Urbinati, (eds) A Cosmopolitanism of Nations: Giuseppe Mazzini’s Writings on Democracy, Nation Building, and International Relations,. (Princeton, N.J.: Princeton University Press), (pp. 260), pp. 1-2.


цима. Младобугари ће учествовати у стварању бугарског револуционар-ног комитета и касније бити посланици у првој бугарској скупштини. Учествовао је у безуспешном покушају оснивања Младе Грчке на Кр-фу.26 Основао је Централни демократски европски комитет (il Comitato Centrale Democratico Europeo), 1850. у Паризу са предвиђеним центром у Лондону. Осим тога, Мацини је био у контакту са појединим водећим личностима многих европских и балканских народа у циљу рушења Ау-стрије, али и других царстава. Он се обраћа Србима и Мађарима пози-вајући их да удруже снаге и заједно сруше два царства „аустријско и турско” и направе своје државе. За Србе предвиђа Велику Илирију а за Мађаре Дунавску федерацију.27 Очекивао је револуцију у Русији и тра-жио борбу европских народа против ‘тиранских’ монарха, изузимајући британско краљевство. Залагао се да слободни народи и националне др-жаве успоставе Сједињене европске државе, по узору на САД, које би имале Европски комитет у коме би свака национална демократска држа-ва имала по једног члана и сваки би имао једнако право гласа.28 Мацини је мислио да стварање националних демократских држава треба да буде основа једног вишег политичког повезивања на европском нивоу и отуда залагање за европске САД. У том смислу његова мисао се није исцрпи-вала на национализму самом по себи.

Оно што Мацинију није пошло за руком, остварила је Краљевина Сардинија (чији је нама најпознатији део био кнежевина Пијемонт) под династијом Савоја и Ђузепе Гарибалди, масон 33. степена и касније Ве-лики мајстор.29 За разлику од непоколебљивог републиканца, Гарибалди социјалиста, пристао је на компромис и прихватио монархију. Деловање Гарибалдинаца на Балкану највидљивије је кроз борбу италијанских до-бровољаца у устанцима балканских народа у Босни и Херцеговини и у Бугарској.

Династија Савоја која је владала Сардинијом, Пијемонтом, Ђено-вом и делом Азурне обале вешто је мењала савезништва имајући у виду 26 Antonio D’Alessandri, “Mazzini e l’Europa sud-orientale nella storiografia degli ultimi trent’anni”, in: Giuseppe Mazzini e la democrazia in azione, La Capitanata Rassegna Di Vita E Di Studi Della Provincia Di Foggia, Foggia 2006, pp. 146-148, 152-154.27 “To the patriots of Serbia and Hungary (1863)”, у: Stefano Recchia and Nadia Urbinati, (eds) A Cosmopolitanism of Nations: GiuseppeMazzini’s Writings on Democracy, Nation Building, and International Relations, op., cit, pp. 141-142.28 Stefano Recchia and Nadia Urbinati, (eds) A Cosmopolitanism of Nations: GiuseppeMazzini’s Writings on Democracy, Nation Building, and International Relations, op., cit, pp. 132-35.29 “Giuseppe Garibaldi Libero Muratore (1807-1882)”, Gran Loggia D’Italia, Roma 2007, Интернет, http://www.granloggia.it/sites/default/files/documenti/garibaldi_santoro.pdf, приступ: 05/08/2014.


циљ уједињења географске и језичке Италије. С обзиром да су били про-тивници Француске републике и касније Наполеоновог царства после Бечког конгреса 1815. добијају Лигурију и важну луку Ђенову. У савез-ништву са Француском Наполеона III, победиће аустријску војску 1859. и задобити Ломбардију, после чега су италијански револуционари орга-низовали референдуме у војводствима Модени, Парми и Тоскани које су прикључене краљевини. Војним походима уз прећутно савезништво са Великом Британијом, Гарибалди и краљевска војска заузимају или ослобађају Марке (део папске државе) и Краљевину двају Сицилија. У Фиренци је 1861. проглашено Краљевство Италија. Пошто је Аустрија поражена од Прусије 1866. године она је била приморана да преда Ита-лији, пруској савезници, Венецију исте. године. Напокон, 1870. после повлачења француског гарнизона из Рима због пораза Француске од Прусије у битци код Седана, италијанске трупе заузеле су и вечни град. Сукобљен са папом, италијански краљ ујединитељ Виторио Емануеле други мења делимично државна знамења и тада избацује војне капела-не, обавезну недељну мису за војску а са еполета склања крст и ставља масонску пенталфу (петокраку).30 То је био крај рисорђимента а ускоро се спремао почетак иреденте.

Почиње иредента

У периоду од 1870. до 1878. у италијанској штампи није била из-ражена иредентистичка пропаганда.31 Термин иредента је први кори-стио слободни зидар и италијански патриота Матео Ренато Имбријани (Matteo Renato Imbriani), својевремено добровољац у Гарибалдијевом ‘Походу хиљаде.’ Он је 1876. у чланку „Италија Италијана” (L’Italia degli italiani) употребио нову реч иридента, говорећи о „неослобођеној браћи”.32 У говору 1877, на сахрани свог оца, револуционара и борца за уједињење Италије, Имбријани користи реч иредента (неослобођена) за територије. Он се залагао за „ослобођење” Трста, Далмације, Трента и других крајева које су поједини кружоци сматрали за италијанске. Ау-стријска штампа је иронично говорила о кованици иредента да би она

30 Sac. dott. Luigi Villa, Paolo VI beato?, Editrice Civiltà 2010, p. 302.31 C. Grove Haines, “Italian Irredentism during the Near Eastern Crisis, 1875-78”, The Journal of Modern History, Vol. 9, No. 1 (Mar., 1937), The University of Chicago Press, p. 23.32 Lezione della Professoressa Catalan, “Analisi dell’irredentismo triestino”, Scienze Politiche, Università degli Studi di Trieste, Интернет, www.sp.units.it/.../CATALAN%20rivisto.doc, приступ: 20/12/2013.


одмах постала популарна међу настављачима рисорђимента. Тако Им-бријани са сарадницима већ 1877, а уз подршку Гарибалдија, познатог масона генерала Авецане (Giuseppe Avezzana 1797-1879) и других, осни-ва ‘Удружење за неослобођену Италију’ (‘Associazione in pro dell’Italia Irredenta) у Напуљу. Овај покрет постаје популаран међу Италијанима који су остали у оквиру Аустро-Угарске.33

Као и у рисорђименту, масонерија ће подржати и италијански ире-дентизам против римокатоличке црно-жуте империје. Осим слободних зидара и јеврејско становништво ће, опет ради сопствене шире еманци-пације, подржати у први мах иреденту.34 У овом почетном периоду нема наглашених претензија на италијанске провинције у Швајцарској нити на некадашње територије Савоја предате Француској 1860.

У Италији и на аустро-угарској територији ниче више иреденти-стичких организација са епицентром у Трсту. Ове организације, све од реда, имају масонску позадину и подршку: Тајно „Удружење Гарибал-ди” (Circolo Garibaldi), ниче у Трсту 1880. а подружнице се отварају и у Краљевини Италији. Његови чланови су и Имбријани и италијански на-ционални херој Ђуљелмо Обердан (рођен као Вилхелм Оберданк у Тр-сту из везе мајке Словенке и италијанског пекара који је служио војску у прелепом аустријском граду на Јадрану).35 Шефови свих огранака, укљу-чујући и најважнији у Милану, биће масони.36 У Тренту је основана Про Патриа (1885), која ће царским декретом бити угашена 1890. У њој су учествовали и Италијани и италофони из Далмације. Већ наредне годи-не у Трсту се оснива и данас активна Национална лига (Lega Nazionale). Осим тога, у Риму је, опет са масонском позадином а уз велику подрш-ку државе, 1889. основано друштво Данте Алигијери за промоцију ита-лијанске културе и језика.37 Пошто је Ђуљелмо Обердан, (даровит ђак

33 Attilio Tamaro, “Irredentismo”, Treccani: L’Enciclopedia Italiana, 1933.34 “La storia della Comunità Ebraica di Trieste”, Comunita’ ebraica di Trieste, Интернет, http://www.triestebraica.it/storia/8, приступ: 15/12/2014; “L’irredentismo a Trieste”, Интернет, http://www.carducci-ts.it/oberdan/irredentismo.htm, приступ: 09/12/2014. Истакнути иредентисти и припадници тршћанске јеврејске заједнице били су Ђакомо и Фелиће Венециан (Giacomo e Felice Venezian), Камило Ара ( Camillo Ara) и Теодоро Мајер (Teodoro Mayer) који оснива чувени тршћански дневни лист “Il Piccolo”, 1881. године.35 Eva Cecchinato, Daniele Ceschin, “Guglielmo Oberdan”, in Dizionario Biografico de-gli Italiani, vol. 79, Roma, Istituto dell’Enciclopedia Italiana, 2013, Интернет, http://www.treccani.it/enciclopedia/guglielmo-oberdan_%28Dizionario-Biografico%29/, приступ: 04/11/2014.36 Luca G. Manenti, “Irredentismo e Massoneria: Il Circolo Garibaldi di Trieste alla luce di nuovi documenti”, Hiram Rivista del Grande Oriente d’Italia n. 3/2012 pp. 70-72.37 Attilio Tamaro, “Irredentismo”, op., cit.


попут Младобосанаца, храбар и веома образован с обзиром на скромно порекло) ухапшен и убијен пре него што је извршио планирани атентат на аустријског цара Фрању Јосифа, 1882. године, оснива се и низ удру-жења под његовим именом. Међутим, баш 1882. године Италија са Не-мачком и Аустро-Угарском оснива Тројни савез. Зато италијанске власти нису могле да званично допусте несметан рад иредентиста.

Иредента на источном Јадрану

Још пре рисорђимента и иреденте појавила се идеја о стварању Ау-зонијске републике на источној обали Јадрана као дела будуће Италије.38 Међу претечама иредентизма у Далмацији био је италијански књижев-ник из Шибеника, Николо Томазео (Tommasèo, Niccolò 1802-1874). То-мазео је био представник струје далматинских Италијана и италофона која је имала добру сарадњу са Србима и залагао се за аутономију Дал-мације унутар Аустријског царства а не за политичко уједињење Дал-мације са Италијом. Радио је на неговању италијанске културе и језика и пропагирао српско народно стваралаштво у Италији. Он је био у кон-такту са истакнутим члановима српске културне елите Вуком Стефано-вићем Караџићем, Станојем Новаковићем, Јовом Јовановићем Змајем и Матијом Баном.39

У унутрашњој реорганизацији административне поделе царства, Далмација је постала Краљевина са локалном дијетом (скупштином) 1861. године. Хрватски сабор и хрватски политичари од почетка су тра-жили припајање Далмације Хрватској и Славонији у оквиру царства, чему су се Италијани противили. Италијанска елита основала је Аутоно-мистичку партију која је, захваљујући високом цензусу за гласачка пра-ва, доминирала у даламтинској дијети све до 1870. када због спуштања цензуса побеђује хрватска странка под називом Народна странка. Срби су бирани у обе партије све до избора 1883. када се оснива Српска стран-ка.40

Повереник друштва Данте Алигијери, задранин Роберто Гиљано-вић (Roberto Ghiglianovich), у свом граду 1891. оснива огранак тршћан-38 Šime Peričić, „O broju Talijana/talijanaša u Dalmaciji XIX. stoljeća”, Rad. Zavoda povij. znan. HAZU Zadru, sv. 45/2003., str. 327–355.39 Nikša Stipčević, “Tommaseo e la Serbia”, in: (a cura di R. Turchi e A. Volpi) Firenze, Leo S. Olschki Niccolò Tommaseo e Firenze. Atti del Convegno di studi, Firenze, 12-13 febbra-io 1999, Editore, MM, pp. 253-271, Интернет, http://italia.rastko.net/delo/12251, приступ: 03/09/2013.40 “Dieta della Dalmazia”, Internet, http://it.wikipedia.org/wiki/Dieta_della_Dalmazia, приступ: 16/12/2014.


ске Националне лиге. Луиђи Цилиото (Luigi Ziliotto), његов суграђанин и такође члан италијанске аутономистичке странке ће постати политич-ки предводник далматинских Италијана и италофона после смрти ле-гендарног градоначелника Сплита Антониа Бајамонтија (градоначелник Сплита у периоду 1860-1880). Цилиоти постаје посланик у далматинској Дијети 1895, и са Гиљановићем покреће часопис La Rivista Dalmatica да би био градоначелник Задра (1900-1922) све до своје смрти.41

Због рисорђимента и сталног ширења Италије на рачун територија којима су владали Хабсбурговци, 1866. након рата у коме је Краљевина Италија и поред војних пораза (због савезништва са Прусијом) задоби-ла Венецију и део региона Венето, Аустрија доноси указ о славизацији (суштински кроатизацији) и германизацији крајева насељених Италија-нима и италофонима:

“Његово Величанство је изразило јасну наредбу да је потребно одлучно деловати против утицаја италијанског елемента преосталог у појединим крајевима Круне и да се у запошљавању јавних службеника, запослених у судству, учитеља као и кроз штампу у јужном Тиролу, у Далмацији и у приморју (Трст, Истра и обала јужно од Трста) спроводе германизација и славизација поменутих територија у складу са околно-стима, енергично и без икаквих задршки.”42

Уследило је затварање 450 италијанских школа у свим крајевима Далмације сем у Задру, где их је остало девет. Услед тога и кроатизације коју је потпомагала римокатоличка црква у Хрвата, почев од фрањевач-41 “Luigi Ziliotto”, Интернет, http://it.wikipedia.org/wiki/Luigi_Ziliotto, приступ: 15/12/2014; Maura Elise Hametz, In the Name of Italy:Nation, Family, and Patriotism in a Fascist Court: Nation, Family, and Patriotism in a Fascist Court, Fordham Univ Press, 2012, (pp.278), p. 137.42 Превод са италијанског Слободан Јанковић. Оригинал на немачком: «Se. Majestät sprach den bestimmten Befehl aus, dass auf die entschiedenste Art dem Einflüsse des in einigen Kronländern noch vorhandenen italienischen Elementen entgegentreten durch geeinignete Besetzung der Stellen von politischen, Gerichtsbeamten, Lehrern sowie durch den Einfluss der Presse in Südtirol, Dalmatien und dem Küstenlande auf die Germanisierung oder Slawisierung der betreffenden Landesteile je nach Umständen mit aller Energie und ohne alle Rücksicht hingearbeitet werde. Se. Majestät legt es allen Zentralstellen als strenge Plifcht auf, in diesem Sinne planmäßig vorzugehen.» Essa si ritrova in Die Protokolle des Österreichischen Ministerrates 1848/1867. V Abteilung: Die Ministerien Rainer und Mensdorff. VI Abteilung: Das Ministerium Belcredi, Wien, Österreichischer Bundesverlag für Unterricht, Wissenschaft und Kunst 1971; la citazione compare alla Sezione VI, vol. 2, seduta del 12 novembre 1866, p. 297.; према: Marco Vigna, “L’agonia della Dalmazia italiana sotto Francesco Giuseppe”, Nuovo monitore Napoletano 20 Ottobre 2013, Интернет, http://www.nuovo monitorenapoletano.it/index.php?option=com_content&view=article&id=1339:l-agonia-della-dalmazia-italiana-sotto-francesco-giuseppe&catid=85:storia-del-risorgimento&Itemid=28, приступ: 15/12/2014.


ког самостана у Сињу још хиљадуосамсточетрдесетих година, те честог физичког насиља полиције и хрватског елемента које је понекад чињено и хладним оружјем, све мање становништва се на пописима изјашњава-ло да говори италијанским језиком.43 Италијанским је 1865, према ау-стријском попису у Далмацији, говорило свега 12,5 одсто становништва (55.020) да би до 1910. тај удео пао на свега 2,7 одсто (18.028).44

Истра је за разлику од Далмације имала бројно италијанско ста-новништво, па се и поред славизације и германизације 1910. на попису 36,5 одсто становника изјаснило да говори италијанским као матерњим док је 41,6 одсто било оних који су користили хрватски и српски језик.45 Овај однос ће се врло брзо после Првог светског рата а због политике италијанизације променити у корист Италијана.

У Тренту и Болцану такође су активни италијански аутономаши и друштво Данте Алигијери. Најпознатији италијански борац за ‘осло-бођење’ Трента био је Ђезаре Батисти (Cesare Battisti 1875-1916) ита-лијански посланик у империјалном парламенту Бечу, левичар и добро-вољац у италијанској војсци у Првом светском рату.

Друга и трећа фаза иреденте

Краљевина Италија је након тајних преговора са силама Антанте одлучила да уђе у Први светски рат мотивисана задобијањем територија за које су се борили иредентисти. После Великог рата Трст је конач-но италијански као и Истра и мањи део Далмације. Максималистички захтеви Рима нису услишени на Мировној конференцији у Версају. Као последица политичког и економског хаоса и нерешених граница након Првог светског рата, италијански песник Габриеле Данунцио на челу добровољаца из италијанске војске упада у град Фјуме/Ријеку и управља њиме све до децембра 1920. а Италија га анектира 1924. на основу Рим-ског уговора са Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца која је такође имала претензије на овај град. Данунцио као претеча фашизма најављује следећу фазу иредентизма, ону у којој водећу улогу имају фашисти.

Мусолини и његови црнокошуљаши долазе на власт пучом 1922. године. Идеју ‘ослобођења’ и даљег уједињења Италије више не подр-жавају масонски кругови као ни Јевреји за које ће долазак фашиста пред-43 Бројни примери насиља у: Marco Vigna, “L’agonia della Dalmazia italiana sotto Fran-cesco Giuseppe”, op., cit. О затварању 451 школа и резултатима пописа: Исто и “Declino dell’italianità in Dalmazia”, http://vps.arcipelagoadriatico.it/storia/dalmazia/4g.html, приступ: 13/12/2014.44 Šime Peričić, „O broju Talijana/talijanaša u Dalmaciji XIX. stoljeća”, op., cit. 45 Википедија, http://it.wikipedia.org/wiki/Istria#Periodo_asburgico.


стављати губитак слобода које су задобили у 19. веку у оквиру Краље-вине Италије. Италијански фашисти који су себе представљали као обновитеље Старе Римске Империје, залагали су се у последњој фази иреденте за уједињење са ’италијанским територијама’ Малтом, Корзи-ком, окрузима у Швајцарској и Француској, укључујући и Ницу, те задо-бијањем готово целокупне обале источног Јадрана.46

Оно што разликује иредентистички покрет од рисорђимента јесте што је захватио и крајеве у којима Италијани и италофони нису чинили већину становништва. Занимљиво је да у последњој фази иреденте у њој не учествују више носиоци идеја демократизације па и демократског ра-дикализма те тајна друштва већ носиоци једног тоталитарног покрета другачијег типа.

Закључак

Идеолози и практичари италијанског уједињења утицали су на бројне народноослободилачке покрете у Европи али и изван ње. Идеје Мацинија и Гарибалдија долазе до Срба у периоду касног рисорђимен-та и његовог прелаза у иреденту. Док је Италија и италијанско станов-ништво имало дугу традицију градова и средње класе међу Србима су у огромној већини били сељаци. Када се у Новом Саду формира Ује-дињена омладина српска, већина српског становништва је под влашћу страних држава и владара друге вероисповести (муслиманске и римо-католичке). Србија настоји да убрзано изгради грађанску класу школо-вану у Западној и централној Европи која ће се оданде црпети узоре за политичко, културно и научно деловање. Млади људи који су се бори-ли за ослобођење од окупатора, у овом случају Младобосанци против Аустро-Угарске, црпели су део идеја и од Мацинија и италијанског ри-сорђимента (касније иреденте). Они су имали сличне циљеве и истог непријатеља. Мацинијеве идеје надахњивали су, дакле, Младобосанце али и бројне српске интелектуалце па и политичаре како у Аустро-У-гарској тако и у Кнежевини Србији. Међутим, масонерија која је под-стицала националне револуције као средство рушења старог режима апсолутистичких монархија била је супротстављена и епским идеалима српске народноослободилачке традиције засноване на косовском заве-ту и вери у Царство Небеско. Зато Мацини и идеје изникле из тајних друштава остављају печат како у Италији тако и у српским земљама, 46 О овим и другим мегаломанским идејама Бенита Мусолинија и фашиста види у докторату Деборе Паћи: Deborah Paci, “Corsica e Malta tra politica e cultura nel ventennio fascista”, Università Degli Studi Di Padova, Université De Nice Sophia-Antipolis, 2013, pp. 539.


који ће допринети не толико борби за ослобођење српског народа колико идеји стварања националне демократске државе. У српском случају то је било, испоставило се, борба за Велику Илирију, тј. за уједињење јуж-них Словена. За разлику од дотадашње борбе за слободу златну и крст часни, изостављен је Крст а борба за слободу постала је револуционарно стремљење са циљем промене старог режима и стварање демократске државе укључене у нови европски поредак. Исход националне борбе у италијанском и српском случају имао је донекле различите епилоге. Италијанска револуција са све Пијемонтом, Мацинијем, Гарибалдијем, иредентом и тајним друштвима изнедрила је Италијане и њихову држа-ву док је борба Србије, Младе Босне, комита и наших друштава ство-рила илузију о троименом народу и држави јужних Словена која се два пута крваво распала.


Benvenuto, Paolo, “The suicide of power and the birth of democracy. Buonarroti, Mazzini and Montanelli”, in: Mauro Lenci and Carmelo Calabrò (eds.), Democracy and Risorgimento, Storia e Politica, Università di Pisa, 2011, pp. 173-187.

Bibliotheae Philosophicae Struviane emendatae atque ultra dimidiam partem auctae a Lud. Mart. Kahl. P.P.O. Tomus II, Gottingae MDCCXL (1740).

Blom, Suzette, “Jews, Divorce and the French Revolution”, Eras Edition 12, Issue 1, December 2010, pp. 32.

Vigna, Marco “L’agonia della Dalmazia italiana sotto Francesco Giuseppe”, Nuovo monitore Napoletano 20 Ottobre 2013, Интернет, http://www.nuovomonitorenapoletano.it/index. php? option= com_content&view=article&id=1339:l-agonia-della-dalmazia-italiana-sotto-francesco-giuseppe&catid=85:storia-del-risorgimento&Itemid=28, приступ: 15/12/2014.

Villa, Sac. dott. Luigi, Paolo VI beato?, Editrice Civiltà 2010, pp. 358.Гаћиновић, Радослав, „Протести народа у Босни и Херцеговини против

насиља Аустро-Угарске”, ВОЈНО ДЕЛО, лето/2013.Gasparri, Stefano, “Prima delle nazioni: Popoli, etnie, e regni fra Anticita` e

Medioevo”, Carocci, Roma 2000, pp. 241.Giusti, Wolfango “Politica internazionale”, 1940, p. 110;D’Alessandri, Antonio, “L’europeismo mazziniano tra teoria e realtà: il caso

degli slavi del Sud”, in Dalla Giovine Europa alla Grande Europa, a cura di Francesco Guida, Roma, Carocci, 2007, pp. 129-146:,


Johnston, M, The Napoleonic Empire in Southern Italy and the Rise of Secret Societies, Vol. II, London Macmillan 1904, p. 232, Pisa 2011

(a cura di P.F. Giambullari e C. Bartoli) Lenzoni, Carlo, In difesa della lingua fiorentina et di Dante, con le regole da far bella et numerosa la prosa, Firenze 1556.

Lezione della Professoressa Catalan, “Analisi dell’irredentismo triestino”, Scienze Politiche, Università degli Studi di Trieste, Интернет, www.sp.units.it/.../CATALAN%20rivisto.doc, приступ: 20/12/2013.

Mužić, Ivan, Masonstvo u Hrvata, 6. izdanje, Laus, Split 2000.Paci, Deborah, “Corsica e Malta tra politica e cultura nel ventennio fascista”,

Università Degli Studi Di Padova, Université De Nice Sophia-Antipolis, 2013, pp. 539.

Peričić, Šime, „O broju Talijana/talijanaša u Dalmaciji XIX. stoljeća”, Rad. Zavoda povij. znan. HAZU Zadru, sv. 45/2003., str. 327–355.

Pierazzi (Giuseppe Jože Pirjevec), “Mazzini e gli slavi dellÀustria e della Turchia”, in Mazzini e il mazzinianesimo, Atti del XLVI Congresso di storia del Risorgimento italiano, Roma, Istituto per la storia del Risorgimento italiano, 1974, pp. 301-412.

Recchia, Stefano, and Urbinati, Nadia, (eds) A Cosmopolitanism of Nations: Giuseppe Mazzini’s Writings on Democracy, Nation Building, and International Relations,. (Princeton, N.J.: Princeton University Press), pp. 260.

“Rivolte popolari”, Isco.fe, Интернет, http://www.ottocentoferrarese.it/home/il-gruppo/item/41-rivolte-popolari.html, приступ: 02/05/2014.

Smit, Bonnie G, The Oxford Encyclopedia of Women in World History, 4 Volume Set, Oxford University Press, 2008, pp. 189.

Стипчевић, Никша, “О италијанским добровољцима у Херцеговачком устанку”, Зборник Матице српске за историју, 2005.

Stipčević, Nikša , „Dva preporoda. Studije o italijansko-srpskim kulturnim i političkim vezama u XIX veku (I due Risorgimenti. Studi sui contatti culturali e politici serbo-italiani nel XIX secolo)”, Beograd, Prosveta, 1979; ID., Serbia e Italia nel XIX secolo, in «Quaderni giuliani di storia», XXI, n. 1, 2000, pp. 7-22.

Haines, C. Grove, “Italian Irredentism during the Near Eastern Crisis, 1875-78”, The Journal of Modern History, Vol. 9, No. 1 (Mar., 1937), The University of Chicago Press, pp. 23-47.

Hametz, Maura Elise, In the Name of Italy:Nation, Family, and Patriotism in a Fascist Court: Nation, Family, and Patriotism in a Fascist Court, Fordham Univ Press, 2012, pp.278.

Hersh, I.H, “The French Revolution and the emancipation of the Jews”, The Jewish Quarterly Review, Vol. 19, No. 3, apr .1907, pp. 540-565.

Vladimir Trapara1

Originalni naučni rad UDK 94 (497) “1914/1918” doi 10.7251/POL1408235T

OFANZIVNI REALIZAM I MALE DRŽAVE: SLUČAJ BALKANA U PRVOM SVETSKOM RATU

OFFENSIVE REALISM AND SMALL STATES: CASE OF BALKANS IN WORLD WAR I

Abstract: Author strives to use the theory of offensive realism in context of roles and behaviors of small Balkan states (Serbia, Romania, Bulgaria and Greece) in World War I which points to futility of discussion whether the blame for starting the war should be attributed to great Germany or small Serbia. Analysis shows that small Balkan states behaved totally according to offensive realism theory – they were even directed towards expansionism more than most great powers, whose expansionism was primarily defensive. Yet, their role in causing the war was smaller than the role of great powers as key actors of international relations, which excludes the guilt of any of them, including Serbia. As Germany was the most powerful state at the time, her role was most significant but Germany can’t be blamed as the culprit of war. Cause of World War I lies in the fact that international system of that time had the characteristics of unbalanced multipolar system, and that the most powerful force in it, Germany, resorted to policy of hegemony in order to se-cure its own safety. Analysis offers series of lessons for modern international relations, especially for roles and behaviors of small states in those relations. Example of Balkans in World War I and of latter events shows how intemper-ance in expansionist ambitions of small states can be disastrous for them.

Keywords: offensive realism, great powers, small states, World War I, Balkan, Serbia, Romania, Bulgaria, Greece

Apstrakt: Autor nastoji da primenom teorijskog pravca ofanzivnog re-alizma na ulogu i ponašanje malih balkanskih država (Srbije, Rumunije, Bu-garske i Grčke) u Prvom svetskom ratu ukaže na neplodnost rasprave o tome je li za ovaj rat kriva velika Nemačka, ili mala Srbija. Analiza pokazuje da

1 Autor je istraživač-saradnik na Institutu za međunarodnu politiku i privredu, Beograd

236 Владимир Трапара: Офанзивни реализам и мале државе: Случај Балкана у ...

su se male balkanske države u ovom ratu ponašale sasvim u skladu sa očeki-vanjima ofanzivnog realizma – čak su bile i ekspanzionističkiji usmerene od većine velikih sila, čiji je ekspanzionizam prevashodno bio defanzivno moti-visan. Ipak, njihova uloga u izbijanju rata bila je manja od uloge velikih sila kao ključnih aktera međunarodnih odnosa, što isključuje krivicu bilo koje od njih, uključujući i Srbiju. Kako je Nemačka bila samo jedna od velikih sila tog doba – ona najmoćnija – njena uloga bila je najveća, ali se ne može govoriti o tome da je ona krivac za rat. Uzrok rata leži u činjenici da je međunarodni sistem tog doba imao karakter neuravnoteženog multipolarnog sistema, te da je najmoćnija sila u njemu, Nemačka, pribegla hegemonističkoj politici da bi osigurala sopstvenu bezbednost. Analiza nudi niz pouka za savremene među-narodne odnose, a naročito za ponašanje i ulogu malih država u njima, jer primer Balkana u Prvom svetskom ratu i potonjih zbivanja pokazuje koliko neumerenost u ekspanzionističkim ambicijama malih država može da bude pogubna za njih same.

Ključne reči: ofanzivni realizam, velike sile, male države, Prvi svetski rat, Balkan, Srbija, Rumunija, Bugarska, Grčka

Uvod

Stogodišnjica izbijanja Prvog svetskog rata dobra je prilika da se pod-setimo kako je došlo do ove velike evropske tragedije i pokušamo da iz nje izvučemo neke pouke za sadašnjost i budućnost. Za tako nešto bilo bi neop-hodno utvrditi stvarne uzroke sukoba i objasniti ulogu i ponašanje velikih sila i malih država u njemu. Nažalost, većina vremena i energije se troši na neplodnu raspravu o tome je li krivac za rat velika Nemačka (kako je to važilo nekada), ili možda mala Srbija (kako neki danas pokušavaju da prikažu). Cilj ovog rada jeste da pokaže da ni jedno ni drugo nije tačno, te da su uzroci su-koba i politike koje su njegovi učesnici vodili mnogo složeniji. Način na koji ćemo to učiniti jeste originalan. Primenićemo jedan teorijski pravac u nauci o međunarodnim odnosima po imenu ofanzivni realizam – za koji smatramo da na jako dobar način objašnjava ponašanje velikih sila i uzroke njihovih sukoba – na četiri male balkanske države koje su takođe učestvovale u Prvom svetskom ratu, a to su: Srbija, Rumunija, Bugarska i Grčka. Primena ofanziv-nog realizma trebalo bi da skine i sa male Srbije i sa velike Nemačke epitet krivca za rat, ali i da ode dalje od toga – ukaže na stvarne uzroke rata i pouke istog za ukupne međunarodne odnose, a naročito za ulogu malih država u njima, u koje spada i ondašnja i današnja Srbija.


U nastavku rada, najpre ćemo izneti osnovne pretpostavke ofanzivnog realizma, i to dve njegove varijante – Miršajmerovu i Švelerovu, a zatim uka-zati na to kako se one mogu primeniti na analizu Prvog svetskog rata i po-našanja velikih sila i malih država u njemu. Nakon toga ćemo i sprovesti tu analizu – najpre uloge i ponašanja velikih sila, a zatim i malih država (koje i jesu osnovna tema ovog rada) u Prvom svetskom ratu. Na samom kraju ćemo sumirati zaključke i izvući pouke za savremene međunarodne odnose.

Ofanzivni realizam

Osnovna pretpostavka ofanzivnog realizma jeste da anarhični među-narodni sistem – što znači odsustvo središnjeg autoriteta kome bi se države pokoravale – pruža snažne podsticaje za ekspanziju.2 Prema ovom shvata-nju, ofanzivno ponašanje, tj. ekspanzija je najbolji način da država osigu-ra sopstvenu bezbednost – „napad je najbolja odbrana“. Ofanzivni realizam se na ovaj način suprotstavlja defanzivnom realizmu, prema kome države za osiguranje bezbednosti pretežno biraju umerene, defanzivne strategije – na ekspanziju se odlučuju samo onda kada je prisutna bezbednosna dilema, tj. kada nisu sigurne u pogledu namera drugih država.3 Ofanzivni realisti kri-tikuju ovo stanovište, navodeći nesigurnost kao jedno od stalnih obeležja anarhičnog međunarodnog sistema, usled čega je i podsticaj za ekspanziju stalan.4 Bezbednosnu dilemu smatraju unutar sebe protivrečnim konceptom, jer ona polazi od pretpostavke da su sve države zapravo defanzivne, zainte-resovane za očuvanje statusa quo, a ipak se boje da bi među njima moglo biti i onih država koje imaju agresivne namere.5 Po našem mišljenju, istorija međunarodnih odnosa pruža mnogo više materijala u prilog ofanzivnog, nego defanzivnog realističkog stanovišta. U njoj su ekspanzija i borba za prevlast između država, posebno velikih sila, gotovo opšte mesto, dok je defanzivno ponašanje ređe i uslovljeno je specifičnim okolnostima.

Ofanzivni realizam javlja se u dve varijante: „tvrđoj“, neorealističkoj; „mekšoj“, neoklasičnoj realističkoj. Predstavnik ofanzivnog neorealizma je Džon Miršajmer. Njegovu varijantu ofanzivnog realizma smatramo „tvr-2 Jeffrey W. Taliaferro, “Security Seeking under Anarchy: Defensive Realism Revisited”, International Security, Vol. 25, No. 3, Winter 2000-2001, pp. 128-129.3 Ibid, p. 129.4 Miršajmer, na primer, nesigurnost u pogledu namera drugih u anarhičnom sistemu navodi kao jednu od pet osnovnih pretpostavki svoje teorije. John J. Mearsheimer, The Tragedy of Great Power Politics, Norton, New York, 2001, p. 31.5 Na ovaj način Šveler kritikuje koncept bezbednosne dileme: Randall L. Schweller, “Neorealism’s Status Quo Bias: What Security Dilemma?” in: Realism: Restatements and Renewal, Benjamin Frankel (ed.), Frank Cass, London and New York, 1996, p. 117.


đom“, jer su po njemu sve države (velike sile) ekspanzionističke – ekspanzija, sa krajnjim ciljem uspostavljanja hegemonije, jeste jedini pouzdan način da se obezbedi opstanak u uslovima nesigurnosti u anarhičnom međunarodnom sistemu.6 Status quo sile u izvornom smislu ne postoje, osim eventualnih he-gemona, a države vode status quo politiku samo onda kada su trenutne okol-nosti za ekspanziju nepovoljne, tj. kada proračunaju da bi cena ekspanzije u datom trenutku bila prevelika u odnosu na koristi od nje.7 Pošto je globalna hegemonija teško ostvarljiva, usled „stopirajuće moći vode“ – teškoće pro-jektovanja moći preko velikih vodenih površina,8 svet je osuđen na stalno takmičenje velikih sila oko nikad dostignute prevlasti, usled čega Miršajmer svom glavnom delu daje naslov Tragedija politike velikih sila. Ipak, nije sva-ki tip međunarodnog sistema podjednako nestabilan, tj. podložan izbijanju hegemonističkog rata među velikim silama. Na osnovu kriterijuma raspodele moći, Miršajmer razlikuje tri osnovna tipa međunarodnog sistema: bipolar-ni, uravnoteženi multipolarni i neuravnoteženi multipolarni.9 Neuravnoteženi multipolarni sistem, u kome je jedna država značajno moćnija od ostalih, što je čini potencijalnim hegemonom, posebno je nestabilan – veliki hege-monistički ratovi među velikim silama najčešće izbijaju upravo u uslovima neuravnotežene raspodele moći u međunarodnom sistemu.10

Rigidnost Miršajmerovog ofanzivnog realizma, tj. posmatranje svih dr-žava kao ekspanzionističkih, potiče od toga što je on neorealista. Neorealizam činioce koji utiču na ponašanje država traži isključivo na nivou međunarod-nog sistema, što ima za posledicu posmatranje država – jedinica sistema kao „bilijarskih kugli“, koje se u istoj vrsti sistema ponašaju na isti način. Kako je međunarodni sistem konstantno anarhičan, i ponašanje država je konstantno – kod Miršajmera smo videli da je ono ofanzivno. Jedino što se razlikuje jesu ishodi međudelovanja država, u zavisnosti od toga kakva je raspodela moći u međunarodnom sistemu, odnosno koji tip sistema je u pitanju. Neoklasični realizam, pak, pored sistemskih uzima u obzir i činioce sa jediničnog (držav-nog) nivoa analize, da bi utvrdio varijacije u spoljnim politikama država, tj. objasnio zašto se različite države, ili ista država u različitim periodima, razli-čito ponašaju pod istim sistemskim uslovima.11 Otuda neoklasičnog realistu Randala Švelera12 možemo smatrati „mekšom“ varijantom ofanzivnog reali-6 John J. Mearsheimer, The Tragedy of Great Power Politics, op. cit, pp. 2, 22, 32-36.7 Ibid, pp. 2, 37-40.8 Ibid, pp. 41-42.9 Ibid, pp. 337-347.10 Ibid, pp. 344-346.11 Jeffrey W. Taliaferro, “Security Seeking under Anarchy: Defensive Realism Revisited”, op. cit, pp. 133-134.12 Švelerovom teorijom bavili smo se ovde: Vladimir Trapara, „Teorija ravnoteže interesa


ste, jer po njemu ne moraju nužno sve države da budu ekspanzionističke. U njegovoj teoriji ravnoteže interesa, to su samo one države – Šveler ih naziva revizionističkim – koje su nezadovoljne postojećim međunarodnim poretkom, odnosno svojim mestom u njemu, te su zbog toga spremne da podnesu mnogo veće troškove da pribave nova dobra (tj. krenu u ekspanziju), od onih koje bi podnele da bi sačuvale ono što već poseduju. Države koje su zadovoljne svojim mestom u aktuelnom poretku Šveler naziva status quo državama – one mnogo više cene ono što poseduju od onog što bi mogle da dobiju, te nisu sklone ekspanziji.13 Uzimanje u obzir, dakle, činioca zadovoljstva ili nezado-voljstva države postojećim poretkom, koji pripada jediničnom nivou anali-ze, relaksira Miršajmerov rigidan stav o nužnom ofanzivnom ponašanju svih država, koji počiva isključivo na činiocu nesigurnosti država u anarhičnom međunarodnom sistemu.

Kao i Miršajmer, i Šveler smatra neuravnotežene sisteme posebno ne-stabilnim, s tim što on neravnotežu ne utvrđuje isključivo raspodelom moći između država, već i njihovih interesa – neuravnotežen je onaj sistem u kome su revizionističke države jače od status quo država.14 U situaciji kada jedna snažna revizionistička sila (u Švelerovoj klasifikaciji država životinja, to bi bila država „vuk“)15 krene u hegemonistički pohod, tj. u rušenje postojećeg međunarodnog poretka koji prevashodno štiti moćna status quo sila (drža-va „lav“),16 manje sile biraju kojoj će se strani prikloniti na osnovu kompa-tibilnosti interesa s njom. Tako će se manje revizionističke sile („šakali“)17 prikloniti onoj strani koja im obeća ekspanziju, tj. podelu plena s njima u slučaju pobede u ratu, što je fenomen koji se u teoriji međunarodnih odnosa naziva „šlepovanjem“ (bandwagoning) i suprotstavljen je „uravnoteživanju“ (balancing) na koje se odlučuju status quo sile u želji da spreče moćnu revizi-onističku silu da ostvari hegemoniju.18 Šveler testira svoju teoriju na primeru Drugog svetskog rata i pokazuje kako je dinamika sklapanja saveza uoči i za

Randala Švelera“, u: Međunarodna bezbednost: teorijski pristupi, Milan Lipovac i Dragan Živojinović (urs.), Inovacioni centar Fakulteta bezbednosti, Akademska knjiga, Beograd, 2014, str. 161-178.13 Randall L. Schweller, “Bandwagoning for Profit: Bringing the Revisionist State Back In”, International Security, Vol. 19, No. 1, Summer 1994, pp. 99-100.14 Ibid, p. 104.15 Ibid, pp. 103-104.16 Ibid, p. 101.17 Ibid, p. 103.18 Prema Šveleru, „...najvažnija odrednica odluka o stupanju u savez je kompatibilnost političkih ciljeva, a ne neravnoteža moći ili pretnji. Zadovoljne sile pridružiće se status quo koaliciji, čak i kad je ona jača strana; nezadovoljne sile, motivisane pre profitom nego bezbednošću, šlepovaće se uz revizionističku državu u usponu“. Ibid, p. 88.


vreme istog u potpunosti odgovarala njegovoj teoriji – manje revizionističke sile ušle su u savez sa nacističkom Nemačkom, umesto da joj se suprotstave, jer su kao i ona bile nezadovoljne svojim mestom u postojećem međunarod-nom poretku, očekujući da će biti nagrađene sopstvenom ekspanzijom ukoli-ko Nemačkoj budu pomogle u njenom hegemonističkom pohodu.19

Po našem mišljenju, Švelerov i Miršajmerov ofanzivni realizam su po-djednako korisni za analizu ponašanja država i ishoda njihovog međudelova-nja, jer polaze od zajedničkih, istorijski potvrđenih pretpostavki: da anarhič-ni međunarodni sistem podstiče države na ekspanziju; da su neuravnoteženi međunarodni sistemi nestabilni. Švelerovoj varijanti dajemo blagu prednost, jer uzima u obzir i činioce sa jediničnog nivoa analize, koji mogu da objasne zašto su neke države ipak status quo orijentisane, te zašto su među revizi-onističkim državama neke manje, a neke više okrenute ekspanziji. Miršaj-merov i Švelerov pristup imaju još jednu zajedničku odliku – u proučavanju ponašanja država naglasak stavljaju na velike sile kao najznačajnije aktere u međunarodnim odnosima.20 Kako su velike sile najmoćnije države u me-đunarodnom sistemu, to bi bilo zdravorazumski očekivati da za njih važe pretpostavke ofanzivnog realizma, jer bi najpre one trebalo da su u prilici da vode ekspanzionističku politiku. Da li to znači da ofanzivni realizam ne važi za male države? Po našem mišljenju ne, jer bi to onda dovelo u pitanje univerzalno važenje ovog pristupa, a ne verujemo da je želja njegovih pred-stavnika bila da ga ograniče isključivo na velike sile. To što se Miršajmer i Šveler uglavnom ne bave manjim državama, samo nam otvara prostor da se mi tim pitanjem pozabavimo. Na primeru četiri male balkanske države u Prvom svetskom ratu pokazaćemo da pretpostavke kako Miršajmerove, tako i Švelerove varijante ofanzivnog realizma, itekako važe i za njih. Zanimljivo je da nam sam Miršajmer daje podsticaj za to. On se u razmatranju politike velikih sila posebno osvrće na slučaj Italije, ukazujući na to da je njena po-litika u periodu od nastanka države pa zaključno sa Drugim svetskim ratom bila izrazito ekspanzionistička, uprkos tome što se radilo o najslabijoj među velikim silama tog doba.21 Time što bismo otišli korak dalje i utvrdili da su se i još slabije sile od Italije u tom vremenu – male balkanske države – ponašale izrazito ekspanzionistički, samo bismo poduprli Miršajmerove nalaze. S tim što bismo, sledeći Švelerov neoklasični realizam, tj. uzimajući u obzir čini-

19 Videti: Randall L. Schweller, Deadly Imbalances: Tripolarity and Hitler’s Strategy of World Conquest, Columbia University Press, New York, 1998.20 Miršajmer i eksplicitno kaže da se ofanzivni realizam fokusira na velike sile, jer one imaju najveći uticaj na međunarodnu politiku. John J. Mearsheimer, The Tragedy of Great Power Politics, op. cit, p. 5.21 Ibid, p. 171.


oce sa jediničnog nivoa analize, objasnili zbog čega se Italija ponašala čak i revizionističkije od ostalih velikih sila, što – pokazaćemo kasnije – važi i za male balkanske države.

Velike sile u Prvom svetskom ratu

Rekli smo da ofanzivni realizam posmatra velike sile kao najznačajnije aktere u međunarodnom sistemu. Otuda je i njihova uloga u oblikovanju is-hoda međudelovanja država, uključujući i izbijanje velikih ratova, presudna. Sa druge strane, iako i male države ponekad mogu imati značajnu ulogu u ovakvim ratovima, ona nikako ne može biti presudna. Ofanzivnom realizmu (a i svakom realizmu) strano je stanovište po kome jedna ili više malih država mogu da budu odgovorne za izbijanje hegemonskog rata među velikim sila-ma – do ovakvog rata ne može da dođe ukoliko ga jedna ili više velikih sila ne želi. U tom smislu se mala Srbija nikako ne može smatrati krivcem za Prvi svetski rat. Međutim, analiza sa stanovišta ofanzivnog realizma pokazaće da se isključivo odgovornom ne može se smatrati ni Nemačka, iako se radilo o pojedinačno najmoćnijoj sili u sistemu u trenutku izbijanja rata. Ova činjeni-ca – da je međunarodni sistem uoči Prvog svetskog rata bio neuravnoteženi multipolarni, sa Nemačkom kao značajno moćnijom silom od ostalih – može se smatrati osnovnim sistemskim uzrokom rata, te bi shodno tome Nemač-koj trebalo pripisati najveću pojedinačnu ulogu u njegovom izbijanju. No, o isključivoj odgovornosti, a pogotovo krivici Nemačke za rat, ne može se go-voriti, iz prostog razloga što je njen revizionizam bio prevashodno motivisan defanzivnim razlozima, dok su u sistemu pored nje postojale i druge velike sile, od kojih su neke takođe bile manje ili više revizionističke.

Najrevizionističkija među velikim silama, naizgled paradoksalno, bila je najslabija među njima – Italija. Njen revizionizam bio je izvorni, jer je na njega pored nesigurnosti u anarhičnom međunarodnom sistemu uticao i bitan činilac sa jediničnog nivoa analize – ideja nacionalnog oslobođenja i ujedi-njenja. Italija je bila jedina etno-nacionalna država među velikim silama tog doba. Svrha njenog postojanja bila je u objedinjavanju italijanskog etničkog prostora. Stoga se ona još od svog nastanka sredinom devetnaestog veka na-lazila u konstantnoj teritorijalnoj ekspanziji. Ovu ekspanziju je ostvarivala na račun Austrije, šlepovanjem uz veće sile (Francusku i Prusku) u ratovima koje su ove vodile protiv nje. Uoči Prvog svetskog rata, proces nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja Italije bio je daleko od dovršenog – na teritoriji Austrougarske nalazilo se još teritorija (severna i istočna obala Jadrana) koje je naseljavalo italijansko stanovništvo, ili su istorijski pripadale italijanskim


zemljama. Stoga je savezništvo Italije i Austrougarske u okviru Trojnog sa-veza (kome je još pripadala i Nemačka) bilo potpuno neprirodno,22 te su neu-tralnost Italije na početku rata i kasnija promena strane bili sasvim u skladu sa Švelerovom teorijom o izboru savezništava. Jedini uslov koji se čekao je da druga strana u ratu – Antanta – ponudi Italiji austrougarske teritorije koje je ova želela.23 To se dogodilo Londonskim sporazumom 1915. Kako je Antanta dobila rat, Italija je ostvarila teritorijalna proširenja, ali ne sva koja su joj bila obećana, što će u međuratnom periodu i u Drugom svetskom ratu dodatno podgrejati njen revizionizam.

Ideja nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja bila je upadljivo odsutna kod svih ostalih velikih sila, pri čemu se na drugom nivou analize ne mogu uočiti ni neki drugi jaki činioci koji bi uticali da revizionizam ovih sila bude izvorni. Njihov revizionizam bio je prevashodno defanzivnog karaktera – re-akcija na nesigurnost u anarhičnom sistemu – ako je uopšte i bio revizionizam. Na primer, Velika Britanija je bila klasična status quo sila, zadovoljna svo-jim mestom u međunarodnom poretku, čiji su elementi između ostalog bili njen relativno bezbedan geografski položaj i veliko kolonijalno carstvo.24 Ona će ući u rat tek kada Nemačka kršenjem belgijske neutralnosti ozbiljno zapreti ovom poretku i bezbednosti same Britanije.25 Francuska je takođe bila primarno status quo sila, te je u decenijama uoči rata nastojala i uspela da sklopi saveze sa drugim status quo silama radi uravnotežavanja narasle moći Nemačke. Međutim, kod nje je postojala i želja za povratkom teritorija Alzasa i Lorene, koje joj je Nemačka otela, što se već može smatrati ograničenim revizionizmom. Rusija se takođe primarno mogla smatrati status quo silom,

22 Italija je ušla u taj savez 1882. nakon sukoba sa Francuskom oko Tunisa. Ibid, p. 206. Ipak, imperativi nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja su vremenom očigledno imali prednost u odnosu na težnje za kolonijalnom ekspanzijom na severu Afrike, pa će Italija naposletku oceniti da joj je Austrougarska veći protivnik od Francuske.23 Nemačka je jedno vreme pokušavala da predupredi ovo, vršeći pritisak na Austrougarsku da ustupi određene teritorije Italiji. Džon M. Roberts, Evropa 1888-1945, CLIO, Beograd, 2002, str. 323.24 Prema Miršajmeru, Britanija se itekako ponašala prema pretpostavkama njegovog ofanzivnog realizma, o čemu svedoči upravo njena kolonijalna ekspanzija. Razlog zašto ona nije vodila ekspanzionističku politiku u Evropi leži u pomenutoj stopirajućoj moći vode – ostrvski položaj Britanije efikasno je sprečavao da se upusti u takvu ekspanziju, ali i evropske sile da sprovedu ekspanziju na njen račun, dogod je na kontinentu vladala ravnoteža snaga. Britanija je zato primarno brinula o očuvanju te ravnoteže, što Miršajmer naziva strategijom „ofšor uravnoteživanja“. John J. Mearsheimer, The Tragedy of Great Power Politics, op. cit, pp. 237-238, 261-264.25 Prema Kisindžeru, ulazak Britanije u rat radi zaštite Belgije nije iznenadio nikoga, osim nemačkih lidera. Henry Kissinger, Diplomacy, Simon and Schuster Paperbacks, New York, 1994, p. 216.


multietničkom imperijom koja je želela da opstane kao takva i bude bezbedna od ugrožavanja sa zapada, što je vodilo ka sklapanju saveza sa Francuskom i Britanijom da bi obuzdala pretnju koju je videla u jedinstvenom germanskom bloku Nemačke i Austrougarske.26 Njeno nastojanje da izađe na „topla mora“ može se smatrati ograničenim revizionizmom, ali je ono tokom decenija pri-marno sukobljavalo sa Britanijom, ne nužno i sa državama s kojima će se naposletku naći u ratu.27 Austrougarska je klasičan primer države koja poseže za revizionizmom iz defanzivnih razloga – anahrona multietnička imperija suočena sa unutrašnjim razaranjem u vidu buđenja nacionalne svesti pojedi-nih njenih naroda, odlučila se za ekspanziju na susedni Balkan kao slamku spasa, u nadi da će tako eliminisati uticaj susednih država (Srbije i Rumunije) na njihove sunarodnike u okviru imperije.28

Napokon, Nemačka je bila država koja je ispoljavala defanzivno mo-tivisani revizionizam prema očekivanju Miršajmerove teorije. Moglo bi se tvrditi da je njen zahtev za preraspodelom kolonija bio element izvornog re-vizionizma, međutim i on je bio defanzivno motivisan, kako bi se Nemačka izvukla iz geopolitičkog zaokruženja u kome se našla i sa kopna i sa mora. Upravo je ovo zaokruženje motivisalo Nemačku da svoju moć, veću od one koje su imale ostale velike sile, stavi u službu hegemonističke politike.29 Je-dino hegemonija u Evropi mogla je da garantuje bezbednost zemlji koja se nalazila u srcu Evrope, a čiji su susedi – Rusija, Francuska i na moru Britani-ja – formirali savez uperen protiv nje. Poraz Nemačke u ratu nije bio praćen obnavljanjem ravnoteže snaga i formiranjem koncepta sila koji bi doneo veću bezbednost velikim silama koje su bile status quo orijentisane, ili su ispolja-vale revizionizam iz defanzivnih razloga. Naprotiv, Nemačkoj je pripisana nepostojeća krivica za rat, a poredak je radikalno preoblikovan na njenu štetu, 26 Percepcija postojanja ovog bloka začela se u glavama ruskih vojnih lidera, koji su smatrali da Nemačka stoji iza rešenja Berlinskog kongresa 1878. uperenih protiv Rusije, te da bi u slučaju sukoba Austrougarske i Rusije ponovila nešto slično. Zato su vojni planovi koje je razradio general Obručev podrazumevali da se u slučaju krize koja bi dovela do opasnosti rata sa Austrougarskom mobilizacija sprovede protiv Austrougarske i Nemačke zajedno. Ibid, pp. 202-204.27 Doduše, najozbiljnija kriza u odnosima Nemačke i Rusije uoči rata izbila je kada je 1913. nemački general postavljen za komandanta Konstantinopolja. Ibid, p. 198.28 Austrijski vojni krugovi su još u vreme aneksije Bosne i Hercegovine 1908. zagovarali ratnu opciju za razrešavanje pitanja ko upravlja Balkanom. Džon M. Roberts, Evropa 1888-1945, op. cit, p. 296.29 Kao i u slučaju Rusije, i kod Nemačke su vojni imperativi diktirali politiku. Fon Šlifenov plan podrazumevao je izvlačenje iz geopolitičkog zaokruženja ofanzivnim ratom na dva fronta, i to najpre brzom pobedom protiv Francuske, a zatim preusmeravanjem glavnine snaga protiv Rusije, za koju se očekivalo da će sporije sprovesti mobilizaciju. Henry Kissinger, Diplomacy, op. cit, pp. 204-206.


i štetu drugih poraženih, ali i nekih pobedničkih sila. Status quo sile, Britanija i Francuska, međutim, nisu bile dovoljno moćne da bi branile poredak koje su same kreirale, jer ih je napustio saveznik čija je ideologija bitno uticala na njegovo kreiranje – Sjedinjene Države.30 To će uvesti Evropu i svet u novu radikalnu neravnotežu, gde će se na strani sada izvorno revizionističke naci-stičke Nemačke naći svi nezadovoljnici iz Prvog svetskog rata.

Male balkanske države u Prvom svetskom ratu

Za našu studiju odabrali smo četiri male balkanske države – Srbiju, Rumuniju, Bugarsku i Grčku – iz dva osnovna razloga. Prvo, radi se o drža-vama koje su imale značajnu ulogu u Prvom svetskom ratu, iako je ta uloga iz pomenutih razloga bila manja od one koju su imale velike sile. Drugo, zato što je balkansko područje specifično po tome što je jedino na njemu još od tri-desetih godina 19. veka, pa zaključno sa Prvim svetskim ratom, došlo do usit-njavanja političkog prostora. U ostatku Evrope i sveta, svuda je važio trend ukrupnjavanja, kroz ujedinjavanje feudalnih državica (nastanak Nemačke i Italije) i teritorijalno širenje kolonijalnih imperija. Jedino je na Balkanu bilo obrazovano nekoliko novih malih država, usled specifičnih okolnosti – či-njenice da se sa ovog prostora postepeno povlačila nekadašnja velika sila u opadanju, Osmanlijska imperija. Ovakav razvoj situacije za posledicu je imao da su novonastale male države u toku većeg dela 19. i na početku 20. veka is-poljile savršenu dinamiku Miršajmerovog ofanzivnog realizma. Našavši se u nesigurnim anarhičnim uslovima nakon povlačenja imperije, one su se počele ponašati slično kao i velike sile – započele su defanzivno motivisanu ekspan-ziju, pri čemu je svaka sanjala da bude regionalni hegemon i tako popuni va-kuum moći koji je pratio povlačenje Turske. Kako drugačije oceniti rat Srbije i Bugarske 1885. nego kao ekspanzionistički poduhvat kralja Milana Obreno-vića izazvan strahom od hegemonističkih potencijala ujedinjene Bugarske.31 Ili, Drugi balkanski rat – otimanje Srba i Bugara oko vardarske doline, koja je 30 Vudro Vilson uveo je SAD u rat ne da bi obnovio ravnotežu snaga, već da bi je potpuno ukinuo i radikalno izmenio međunarodni poredak. Američki Senat ipak neće ratifikovati Pakt Društva naroda, koji je sastavljen prema Vilsonovoj idealističkoj zamisli, te će se SAD u međuratnom periodu povući u izolaciju i paradoksalno odbiti da brane poredak koji su same kreirale. Šteta je već bila učinjena – klauzula o moralnoj krivici Nemačke iz Versajskog mirovnog ugovora učiniće od najmoćnije države u Evropi nepomirljivog protivnika međuratnog sistema i radikalnog revanšistu. Videti: Ibid, pp. 218-245.31 Milan je još kao knez govorio: „Ja smatram Veliku Bugarsku, koja bi se približila granicama sanstefanskim kao grob srpskog naroda“. Navedeno prema: Duško Lopandić, Poslužiti svome dragom otečestvu: iz istorije diplomatije Srbije 1804-1914, Službeni glasnik, Beograd, 2010, str. 140.


percipirana kao strateški značajna za kontrolu čitavog Balkana.32

Pored nesumnjivog uticaja anarhičnih balkanskih odnosa, ofanzivno ponašanje ovih država bilo je motivisano i težnjama za nacionalnim oslobo-đenjem i ujedinjenjem. Sve četiri su razvile velikodržavne ambicije, usmere-ne na objedinjavanje prostora na kome su živeli pripadnici njihovih naroda, ali i teritorija koje su im istorijski pripadale. Istorija devetnaestog i početka dvadesetog veka jeste istorija konstantne ekspanzije ovih država vođene po-menutim ciljem, što ih je najpre sukobilo sa Turskom, pa međusobno, a na kraju neke od njih i sa Austrougarskom. U tom smislu sve četiri države nali-kuju na Italiju – sve su bile vođene izvornim revizionizmom, koji je na taj na-čin bio veći od onog koji je ispoljavala većina velikih sila. Ovakvo ponašanje kulminiraće u Prvom svetskom ratu. Pitanja ulaska u rat i izbora saveznika svake od ove četiri države, kao i njihovi ratni ciljevi, u potpunosti se uklapaju u očekivanja Švelerove teorije. Svaka od njih je imala za cilj određeno terito-rijalno proširenje, i svaka je ušla u rat na onoj strani koja bi joj to proširenje obećala – što je standardni primer šakalskog šlepovanja. Krenimo redom.

Srbija je jedina od pomenute četiri države koja nije sama donela odluku o ulasku u rat, već joj je isti bio nametnut. Nakon iscrpljujućih balkanskih ratova, ona jednostavno nije bila spremna za novi, pogotovo ne protiv jedne velike sile kakva je bila Austrougarska. Međutim, do sukoba Austrougarske i Srbije pre ili kasnije je moralo da dođe, usled nepomirljivo sukobljenih inte-resa ovih dveju država. Nakon završetka širenja na jug, logičan pravac dalje borbe za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje vodio je na sever i zapad, gde je živela glavnina srpskog stanovništva van Srbije – a to su teritorije koje je kontrolisala Austrougarska, i koje su 1908. uvećane za Bosnu i Hercegovi-nu. Nakon aneksije BiH i balkanskih ratova, situacija u kojoj izbija veliki evropski rat, a Austrougarska i Srbija se u njemu nalaze na istoj strani, bila je nezamisliva. Slučaj je presudio da ove dve zemlje čak i započnu Prvi svetski rat. Atentat na Franca Ferdinanda bio je dobar povod za Beč da se obračuna sa Srbijom, čije je samo postojanje video kao smrtnu pretnju za opstanak multietničke monarhije.33 Srbija, pak, jednom kada joj je rat nametnut, nije imala razloga da krije svoje političke ciljeve. U Niškoj deklaraciji objaviće da kao rezultat rata želi da vidi oslobođenu i ujedinjenu srpsku i južnoslovensku

32 Tadašnji predsednik vlade Srbije, Nikola Pašić, smatrao je da bi Srbija bez Vardarske Makedonije u svom sastavu izgubila svaku perspektivu za samostalan razvoj. Ibid, str. 186.33 Austrougarski ministar spoljnih poslova Berhtold je posle Balkanskih ratova govorio: „Sad je stvar u ovome: da li će se izvršiti ujedinjenje jugoslovenske rase u okviru Austrije, dakle na štetu Srbije, ili pod zaštitom Srbije, na štetu Monarhije. Ako Monarhija hoće da reši ovo životno pitanje, to mora bez ikakvog razmišljanja otpočeti rat sa Srbijom… dvanaesti je čas za napad“. Navedeno prema: Ibid, str. 193.


državu,34 što je automatski podrazumevalo rušenje Austrougarske. Od ovih ciljeva Srbija neće odustati čak ni kada je saveznici iz Antante budu pritiskali na to. Pobeda Antante, kojoj je srpska vojska u završnim borbama 1918. ne-malo doprinela, značila je i ostvarenje ratnih ciljeva, odnosno željene ekspan-zije. Stvorena je kraljevina Južnih Slovena, koja će u međuratnom periodu delovati kao izrazito status quo država, zbog čega će do kraja dvadesetog veka dvaput stradati u sukobu sa revizionističkim silama – u Drugom svet-skom ratu od Nemačke i njenih revanšističkih saveznica, a nakon završetka Hladnog rata od za stvaranje novog svetskog poretka zainteresovanih Sjedi-njenih Država.

Slučaj Rumunije u Prvom svetskom ratu jako je sličan slučaju Italije. Rumunija je bila pridruženi član Trojnog saveza, ali je na početku rata izbe-gla da uđe u njega, pozivajući se na odredbu prema kojoj je na to obavezna samo u slučaju da Austrougarska bude napadnuta, ne i ako je ona agresor.35 No, nevezano za tumačenja pravnih odredbi, Rumunija je imala jak interes da ne uđe u rat na strani Austrougarske – teritorije koje je priželjkivala u sklopu borbe za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje pretežno su se, kao i u slučaju Italije i Srbije, nalazile u sastavu dvojne monarhije. Ono što je bilo potrebno Rumuniji jeste obećanje druge strane da će željene teritorije i dobiti u slučaju njene pobede, ali i odgovarajući izgledi za tu pobedu. Ovo poslednje Rumuni će osetiti u vreme Brusilovljeve ofanzive 1916.36 Ući će u rat uvereni da je pobeda blizu, što se nije ispostavilo kao tačno, ali će konačna pobeda koju će Antanta naposletku izvojevati Rumuniji dati teritorije na koje je računala. U međuratnom periodu, Rumunija će biti status quo sila, primarno zaintereso-vana da sačuva ostvarena teritorijalna proširenja od revizionističkih suseda, radi čega će sa Jugoslavijom i Čehoslovačkom ući u Malu Antantu, ali će naposletku biti prinuđena na savez sa Hitlerom, koji će joj ispostaviti cenu u vidu odricanja od većine teritorija zauzetih u prethodnom ratu.

Bugarska se za razliku od Srbije i Rumunije nije graničila sa Austrou-garskom, niti želela njene teritorije, pa nije imala razlog da uđe u rat protiv nje, ali je zato imala vrlo jak razlog da uđe u rat na njenoj strani. To se moglo predvideti istog trenutka kada su zaratile Srbija i Austrougarska. Revizioni-zam Bugara bio je usmeren protiv balkanskih suseda koji su je porazili u Dru-gom balkanskom ratu, a naročito protiv Srbije, koja je kontrolisala za bugar-ski nacionalni projekat toliko značajnu Vardarsku Makedoniju. Razlog zašto Bugarska neće odmah ući u rat protiv Srbije bio je taj što je njoj Makedoniju 34 Stevan K. Pavlović, Istorija Balkana, CLIO, Beograd, 2001, str. 307.35 Ibid, str. 311.36 Francuska i Rusija u avgustu 1916. priznaće Rumuniji pravo da prisajedini sve austrougarske teritorije na kojima živi rumunsko stanovništvo. Ibid, str. 311-312.


obećavala i Antanta, i vršila pritisak na Srbiju da se ove teritorije odrekne.37 Kako Srbija nije popuštala, ulaza u rat na strani Centralnih sila biće logičan izbor za Sofiju, iako se dugoročno nije pokazao kao pametan. Centralne sile su izgubile rat, a Bugarska bila kažnjena oduzimanjem dodatnih teritorija. Ovo će produžiti njen revizionizam i na međuratni period i razumljivo svrstati na stranu Hitlerove Nemačke u Drugom svetskom ratu. Bugari ni ovoga puta nisu imali sreće da sprovedu svoj velikodržavni projekat, jer je strana koju su izabrali izgubila i ovaj rat.

Napokon, Grčka. Za razliku od prethodno razmotrene tri balkanske dr-žave, Grčka nakon balkanskih ratova i dalje nije imala raščišćene račune sa Turskom. Njen revizionizam još uvek je bio usmeren protiv njenog velikog istočnog suseda, sa ciljem pripajanja istorijskih grčkih teritorija na zapadnoj obali Male Azije, a najveći san Grka bio je Istanbul, odnosno Konstantinopolj. Stoga bi bilo za očekivati da se, nakon ulaska Turske u rat na strani Centralnih sila, Grčka opredeli za Antantu. Međutim, to se dugo nije desilo, usled unu-trašnjeg raskola između premijera Venizelosa i pronemački nastrojenog kralja Konstantina.38 Naposletku se dogodilo neminovno – Grčka će ugostiti trupe Antante koje će probiti solunski front, a zatim nastaviti svoj rat protiv Turske da bi osigurala željene teritorije, koje su joj kasnije garantovane ugovorom u Sevru. Nažalost po Grke, njihov velikodržavni projekat doživeće poraz, jer se turska armija, konsolidovana pod Kemal pašom, pokazala isuviše teškim pro-tivnikom. Rezultat grčko-turskog rata bio je revidiranje sporazuma iz Sevra u Lozani 1923, povratak na pređašnje granice i velika razmena stanovništva.39 Grčki revizionizam verovatno do danas neće nestati, te će ova zemlja ostati u konstantno problematičnim odnosima sa Turskom, uprkos tome što će se dve države nakon Drugog svetskog rata (u kome se Turska nije našla na poraženoj strani, pa Grčka nije mogla da na kraju rata zahteva njene teritorije), usled zajedničke pretnje od Sovjetskog Saveza i voljom moćnih SAD naći u istom vojnom savezu – NATO.

Zaključak

Naša analiza pokazuje da su za ponašanje malih balkanskih država u toku Prvog svetskog rata (ali i u periodu koji mu je prethodio i sledio) u pot-punosti važile pretpostavke ofanzivnog realizma, kako Miršajmerovog, tako i Švelerovog. Ove države su shvatile rat kao priliku za dalju ekspanziju, vođe-37 Ibid, str. 308.38 Istina, ni Antanta u početku nije hrabrila Grčku da joj se priključi, jer je strahovala da bi to ubrzalo ulazak Turske i Bugarske u rat na strani Centralnih sila. Ibid, str. 312-313.39 Ibid, str. 349-350.


nu (kao i kod velikih sila) nesigurnošću u uslovima anarhičnog međunarod-nog i regionalnog sistema, ali i (u čemu od velikih sila nalikuju jedino Italiji) idejom nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja. Uticaj ovih dvaju činioca čini ih revizionističkijim od velikih sila tog doba (sem Italije), ali to ne znači da je njihova uloga u izbijanju i toku rata bila veća od njihove – to jednostavno nije moguće, jer su one male države, naspram velikih sila kao ključnih igrača u međunarodnim odnosima. Zato se nijedna od ovih država, uključujući i Srbi-ju, ne može smatrati krivom za Prvi svetski rat. No, ne može se krivom sma-trati ni Nemačka, iako je njena uloga pojedinačno bila najveća – jer je njen revizionizam bio defanzivno motivisan, a pored nje u sistemu su postojale i druge velike sile, od kojih su neke takođe ispoljavale revizionizam. Umesto vođenja jalove rasprave je li krivac za rat Nemačka ili Srbija, bilo bi pamet-nije da izvučemo neke pouke iz Prvog svetskog rata, kako za međunarodne odnose uopšte, tako i za male države i posebno Srbiju.

Prvo, Prvi svetski rat nam pokazuje koliko neuravnotežena moć može da bude opasna. Ovoga bi trebalo da se podsetimo danas, kada upravo naj-veća svetska sila, zapravo jedina supersila – Sjedinjene Države – vodi revi-zionističku politiku, sa ciljem uspostavljanja svetske hegemonije. Najnovija etapa hegemonističkog pohoda Vašingtona odvija se u vidu ukrajinske krize i građanskog rata, te sankcija i drugih mera koji ovaj preduzima protiv Rusije, status quo sile koja se grčevito bori za očuvanje ravnoteže snaga u Istočnoj Evropi. Ova situacija je vrlo opasna po svetski mir, zapravo nikad opasnija još od Kubanske krize 1962, upravo stoga što neravnoteža u moći dovodi do toga da SAD upute bezbednosni izazov Rusiji u njenom neposrednom sused-stvu, tamo gde leže njeni vitalni interesi i gde je samim tim veća njena spre-mnost da uđe u rat da bi te interese odbranila. Drugo, iskustvo sa periodom nakon Prvog svetskog rata uči nas koliko opasno može da bude ustrojiti svet-ski poredak tako da bude uperen protiv jedne značajne velike sile, i pritom istu nepravedno označiti kao krivca za rat. Činjenica da je to učinjeno Nemač-koj u Versaju 1918. predstavlja ključni uzrok Drugog svetskog rata, daleko razornijeg i pogubnijeg od Prvog. Ovo je razlog više da danas na besmislene optužbe da je Srbija kriva za rat ne odgovaramo kontraoptužbama na račun krivice Nemačke, jer to prvo nije istina – za rat nije kriva Nemačka, već ne-uravnoteženi multipolarni sistem i donekle sukob imperijalne i nacionalne ideje – a drugo, to bi pokazalo da na ranijim greškama nismo ništa naučili, te da dolazimo u opasnost da ih u nekoj novoj prilici ponovimo.

Glavna pouka za male države bila bi da u ekspanzionističkim ambici-jama ne treba biti neobuzdan i neumeren, čak i kada se one mogu opravdati plemenitom idejom nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja. Jer, male države


nisu dovoljno moćne da te ambicije i ostvare bez pomoći velikih sila, tako da će i njihova sposobnost da sutra sačuvaju plodove svoje ekspanzije zavisiti od podrške tih istih sila – a ona je varljiva. Bugari su se dvaput opekli ušavši u rat na strani koja će izgubiti, te nikada nisu dobili željene teritorije. Grci i po-red ulaska u rat na pobedničkoj strani nisu ostvarili teritorijalne ambicije, jer savezničke velike sile nisu bile voljne da zarad tih ambicija ratuju sa Turcima do kraja. Rumunija je možda prošla i ponajbolje, jer je sačuvala većinu zauze-tih teritorija, ali je i ona morala da prođe kroz privremeni raspad u narednom ratu. Srbija je verovatno prošla najgore – namesto stare, kreirala je novu mul-tietničku državu, ali nije bila sposobna da je sačuva, niti će za to u kritičnim trenucima imati podršku relevantnih velikih sila. Ona će biti jedina od tri balkanske države pobednice koja će osim većine teritorija zauzetih u Prvom svetskom ratu, krajem veka izgubiti i teritorije iz Balkanskih ratova. Danas su umerenost u nacionalnim ciljevima i pragmatizam u pogledu sredstava za njihovo ostvarivanje Srbiji potrebniji nego ikad pre, jer bi u protivnom i po-stojeće državne granice, pa i sam opstanak zemlje, mogli da se nađu na kocki.

Literatura

Kissinger, Henry, Diplomacy, Simon and Schuster Paperbacks, New York, 1994

Lopandić, Duško, Poslužiti svome dragom otečestvu: iz istorije diplomatije Srbije 1804-1914, Službeni glasnik, Beograd, 2010.

Mearsheimer, John J, The Tragedy of Great Power Politics, Norton, New York, 2001

Pavlović, Stevan K, Istorija Balkana, CLIO, Beograd, 2001.Roberts, Džon M, Evropa 1888-1945, CLIO, Beograd, 2002.Schweller, Randall L, “Bandwagoning for Profit: Bringing the Revisionist

State Back In“, International Security, Vol. 19, No. 1, Summer 1994, pp. 72-107

Schweller, Randall L, Deadly Imbalances: Tripolarity and Hitler’s Strategy of World conquest, Columbia University Press, New York, 1998

Schweller, “Neorealism’s Status Quo Bias: What Security Dilemma?” in: Re-alism: Restatements and Renewal, Benjamin Frankel (ed.), Frank Cass, London and New York, 1996, pp. 90-122

Taliaferro, Jeffrey, ”Security Seeking under Anarchy: Defensive Realism Re-visited”, International Security, 25 (3), Winter 2000/2001, 128-161

Trapara, Vladimir, „Teorija ravnoteže interesa Randala Švelera“, u: Međuna-rodna bezbednost: teorijski pristupi, Milan Lipovac i Dragan Živojino-


vić (urs.), Inovacioni centar Fakulteta bezbednosti, Akademska knjiga, Beograd, 2014, str. 161-178.

ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ

Дарко Танасковић1

Кратки научни радUDK 316.7 (497.11)

doi 10.7251/POL1408253T

КАКО БИТИ СВОЈ, А НЕ „ИЗМЕЂУ“?(Оглед о савременом српском идентитету)

Случајна и узгредна невоља доучава људство

памети, послуху и слози, а неодклоњивна несрећа и нужда у свему прекаљује га и челичи.

Сима Милутиновић Сарајлија (Историја Србије, Београд, 1888, 9)

Често се може чути да српски народ пролази кроз озбиљну кризу идентитета, при чему се ретко покушава прецизније одредити на шта се, заправо, мисли. Уопште, за друштвену теорију питање идентитета постало је пре неколико десетлећа једно од најизазовнијих, а крајем осме и почетком девете деценије XX века „ушло је, и то на велика врата, у дисциплину која се бави међународним односима“ ( вид. Ивер Б. Нојман, Употребе другог. „Исток“ у формирању европског идентитета, Београд, 2011,21). Могло би се, штавише, рећи да је појам идентитета, по правилу непрецизно дефинисан, а неретко и до знанствене неупотребљивости неодређен, постао део моде у (пост)модерном научном и публицистичком дискурсу о стању духа многих народа, а не само српског. Понекад се свака развојно детерминисана промена стања духа и система престижних референтних вредности конзервативно, а у ствари комотно, објашњава „кризом идентитета“, што отежава реално и објективно сагледавање себе, других и света који се мења, односно епистемолошки продуктивну дијалектику самоспознаје и спознаје. С друге стране, квазимондијалистичко релативизовање особености и значаја традиционалних колективних „личности“ ствара мисаону и емоционалну пометњу која погодује губљењу оријентације и реактивним агресијама, па и „прекорачењима нужне самоодбране“ у међународним односима. Без обзира на таква застрањивања, расправу о савременом српском идентитету никако не би било препоручљиво 1 Редовни професор Универзитета у Београду, професор по позиву на Факултету по-литичких наука у Бањој Луци и амбасадор Републике Србије при УНЕСКУ

254 Дарко Танасковић: Како бити свој, а не „између“?

и одговорно занемарити, а још мање препустити стихији која се ваља данашњим медијским простором, тим пре што је она често диригована и под непосредном или посредном контролом центара моћи чији се интереси и намере дугорочно тешко могу подударати са српским. Ако се пође од тога да се стварање идентитета хегелијански изводи из бинарне опозиције сопство – друго, онда је у вези са савременим српским идентитетом битно претходно дефинисати његово упоришно сопство, у погледу чега влада стање симптоматичне несигурности и конфузије. Сопствена позиција више се одређује полазећи од других према себи, уместо да се идентитет ствара полазећи од себе према другоме.

Предуслов за аналитичко разматрање положаја у коме се српски народ данас находи „између“ Истока и Запада, што је одавно честа и омиљена тема појединих озбиљних расправа, али и неупоредиво много-бројнијих површних и јалових „расправа“ у нашој академској и широј културној јавности, као и за сазнајно продуктиван приступ варијацији ове теме усредсређене на исламски и католичко-протестантски „изазов“, јесте да се довољно јасно и прецизно (само)одреди савремени српски духовни, културни и политички идентитет. Да би неко могао бити „из-међу“, потребно је да зна,и да се зна, ко је и шта је. Ни као самоспознаја,а ни као спознаја, међутим, то темељно и полазишно сазнање у погледу идентиета српског народа није ни једнозначно ни поуздано. Од Мартина Бубера, и његове дијалогике, знано је да релационално омогућени про-стор „између“ Ја и Ти никако није неутралан и статичан, већ „свет Оног показује своју ништавност, док се као право Биће показује оно што је до тада било ништа, наиме однос Ја према Ти, као стварност Између“ (М. Дамњановић, „Буберова филозофија дијалога“, предговор у књизи Мартина Бубера, Ја и Ти, Београд, 1977,15). Не апсолутизујући херме-неутичке домете Буберове негативне онтологије, својеврсне „онтологије Између“, неопходно је упозорити на опасност коју позиција „између“, о којој се у јавном дискурсу недопустиво олако говори и размишља, може представљати за неутемељене, несигурне или пољуљане, неаутентичне идентитете Ја и Ти, а нарочито за субјекатско Ја. Може га, условно ре-чено, усисати и поништити у његовом јаству и сопству, чиме се онда последично и сâмо „између“ неминовно укида. Овај кратак покушај те-оријско-филозофског увода у проблематику и феноменологију статуса „између“ може изгледати усиљен и нефункционалан у скромном огле-ду којим се настоји конкретно допринети утврђивању положаја српског народа у координатама динамике међуверских односа и, по мери мо-гућности, указати на путеве којима би се, перспективно, тешкоће у тим


односима за Србе и за Србију позитивно превазишле. Покушаћу да по-кажем да није тако и да се о актуалном стању међуодноса Срба и других народа/нација не може делотворно размишљати ако се у анализи остане на нивоу пуке друштвене, а особито политичке појавности. Она, наиме, неупоредиво више скрива но што открива. Нужно је кренути од коре-на паралелне реалности и вештачке флоре која нас данас у много чему гуши и осујећује. Почећу трима индикативним наводима:

У „Предговору“ својој оригиналној студији Србија – историја иза имена (Београд, 2004), „личној скици“ српске историје, како је сâм на-зива, Стеван К.Павловић признаје да „не зна како да дефинише Србију кроз векове“, јер није „постојала трајна политичка заједница или тери-торија са тим именом“, а Србије су „настајале, нестајале и померале се“. Није био кадар, каже, да издвоји „растурену групу људи која се назива Србима, која живи са другим народима, која је ретко била уједињена, чак и кад је живела у истој држави“ и да је стави под микроскоп, а да не изопачи историју.

Други навод је из Његошевог писма италијанском књижевнику ро-дом из Шибеника Николи Томазеу (1802–1874), у коме му објашњава особености црногорског историјског усуда који је на другом месту пес-нички дочарао као „сламку међу вихорове“: „Је ли крвавије странице у свемирској историји од црногорске? Је ли страшније, витешкије и дуже борбе међу неједнакостју јоште свијет видио, него што је видио борбу црногорску посље паденија царства на Косову? Злоба и клевета све су ово од свијета, колико су могле, криле и наопако га представљале из ова четири узрока: прво, што смо Славјани, које клевета по свуда гони; друго, што су наши сусједи били непријатељи слободе, противу ње су тврђи кордон држали него противу чуме; треће, фанатизам троструки, паклено сјеме неслоге, који је нашему народу више зла учинио но све иноплемене силе и оружје; четврто, што су Црногорци у гдјекојима не-пристојностима ученици турски, те ураде гдјешто по обичају турскоме“ (Петар Петровић Његош, Изабрана писма, Београд, 1967,162).

И, напослетку, трећи цитат из закључног поглавља студије Михаи-ла Војводића Стојан Новаковић у служби националних и државних ин-тереса (Београд, 2012, 398) : „Стојан Новаковић је на ручку код краља Петра, 1. марта 1909 године, поводом образовања концентрационе вла-де, рекао да би у српској историји много тога било другачије да је српски народ био сложнији. Али, и тај се „наш природни недостатак народни“, може, како се изразио, савладати само „дубоком културом и узвишеним прегоревањем“. Имајући то у виду Новаковић, загледан последњих го-


дина свога живота све више у будућност, препоручио је – српским вла-стима у првом реду – „да треба оставити по страни средњи век, да треба направити процене на основу савременог стања и да се треба ослањати на стварну снагу“.

Зашто баш ова три навода? Зато што су, сваки на свој начин, и (транс)историјски поучни и непосредно актуални. У њима се огледају и константе и варијабле, и континуитети и дисконтинуитети српске про-шлости, на основу чијег је неоптерећеног, објективног и трезвеног са-гледавања могуће потпуније разумети и фазу кроз коју Срби и Србија данас пролазе. А такво продубљено разумевање предуслов је уоблича-вања и осмишљавања националне стратегије, а затим и опредељивања за најизгледнију и најпримеренију тактику у датим унутарњим и спољним (регионалним и ширим међународним околностима).

Пишући након распада Југославије, последње од држава у којима су, показало се, Срби живели реално неуједињени, Коста Павловић раз-ложно указује на историјску несталност, привременост и извесну флу-идност свих оквира друштвеног и политичког живота који су назива-ни Србијом. А Срби су као народ и даље ту, на историјској позорници! Распад (и разбијање) Југославије велики је пораз српског народа, јер је он у ову вишенационалну државну творевину уградио (и на њу потро-шио) готово сав свој државотворни потенцијал, уверен (и убеђиван) да се њоме трајно и једном заувек решава српско национално питање. У тренутку истине, кад је већина других југословенских народа искори-стила новонасталу домаћу и међународну конјунктуру, и реализовала своје давнашње и никад напуштене програме успостављања државне независности, Срби су стога били без конструктивног и изводљивог др-жавотворног националног пројекта, па зато се тешко ослањају на ноге и, без искрене и делотворне помоћи с било које стране, и даље политички посрћу. Та горка истина мора се признати, адекватно рационализовати, али никако прихватити као фатална или коначна за српско народно биће.

Ако се у Његошевом писму Томазеу црногорско народно име за-мени српским, а то је у његовом случају и допустиво и оправдано, види се како генијални владика политички виспрено, аналитички прецизно и визионарски далековидно предочава разлоге због којих је црногорски/српски пут кроз историју, од Косова наовамо, био посут трњем и сталном борбом за опстанак као свога на своме. Све што је Његош навео карак-теристично је и за најновија искушења кроз која је прошао, и наставља да, као словенски на путу несловенске експанзије и посезања, пролази српски народ, како за тај спољашњи душмански обруч против слободе и


истине, тако и за унутрашње слабости неслоге и не увек узорног пона-шања и огрешивања према другима. Православни владика и одговорни државник простране визије, који је имао снаге да изнедри чувени стих „Луна и Крст, два страшна симбола, њихово је на гробнице царство“, под „троструким фанатизмом“ несумњиво подразумева унутарплемен-ски сукоб православних, католичких и муслиманских јужних „Славја-на“ које је његов савременик Вук Караџић још увек називао „Србима трију закона“, односно Срба, Хрвата и Муслимана/Бошњака, у складу с потоњим и актуалним националним (само)идентификовањем. Nihil sub sole novum!

И најзад, велики национални прегалац, невероватно свестрани и плодни научник, дипломата и политичар Стојан Новаковић. Може изгле-дати нелогично определити се, после пропасти југословенске заједнице и идеје јужнословенског уједињења, на којој је почивала, баш за поруке овог српског учењака и осведоченог родољуба који се пред крај живота за такво уједињење све усрдније залагао, као уосталом и неки други вр-хунски зналци и умници, попут Јована Цвијића, Павла Поповића, Алек-сандра Белића, Љубомира Стојановића... Они су данас, с позиције нак-надне памети, изложени разумљивој, али неретко и преоштрој, непра-вичној и неисторичној критици због својих искрених, али резултативно погрешних дугорочних антиципативних процена о томе којим би путем за коначно ослобођени српски народ било најмудрије да крене како би што успешније одолевао константним искушењима на која је у писму Томазеу указао Петар Петровић Његош (вид. о томе, на пример, студију Петра Пијановића, Српска култура 1900-1950, Београд, 2014). Попут Владике, и овај изврсни познавалац српског средњовековља, полазио је од пораза на Косову, који је у српском народу упамћен као архетипско огледало српске неслоге и подељености, кобни митски раскол између националних хероја и издајника, што није одговарало знатно сложенијој историјској истини, али се доцније, све до данас, неодољиво репродуко-вало као поједностављена рационализација највећих историјских иску-шења и посртања. Новаковићево залагање за „дубоку културу и узвише-но прегоревање“ чини се, међутим, додатно и трајно оправдано управо у условима створеним скорашњим распадом државе у којој су, заједно с другим сродним народима, живели сви Срби. Јер, како написа Коста Павловић, „Србије су настајале, нестајале и померале се“. Увек су биле између, али то између српски народ није ни укинуло ни поништило, јер је успео да одржи чврсту представу о своме Ја, о свом народносном, духовном и културном идентитету. Срби опет нису у једној држави, али


зато не би смели престати бити Срби. У време интензивног спровођења перфидног псеудомондијалистичког пројекта расрбљивања и јачања „духа самопотирања“ (Мило Ломпар), препоручљиво је поново прочи-тати чланак Стојана Новаковића „Уједињујмо се културом“, објављен у првом броју Зоре, у Бечу 1910. године. Новаковић, како пише Михаило Војводић, „није имао пред собом визију Велике Србије, али је зато хтео да види међусобно повезан српски народ књигом, писмом, културом и језиком“ (Нав. дело, 394). Није ли то и данас несмањено, витално акту-ално за српски национални корпус, поново издељен новим државним границама? Путеви српске књиге опет су врлетни и неизвесни, ћири-лица је под великим ударом, и то не само у Хрватској, где се дивљачки насрће на законски обавезне двојезичне табле у национално мешовитим срединама или у ФБиХ, где се она малтене сматра страним алафабетом, већ и у Црној Гори, у чијем се јавном простору ћирилично писмо по-највише одржава у животу захваљујући ширењу употребе руског језика! Уосталом, довољно је проћи Кнез Михаиловом улицом у Београду, па стећи веродостојан утисак о убрзаном повлачењу српског националног писма. А језик? На територији бивше Југославије, из „српскохрватског дијасистема“, кроз фазу наглашавања „стандарднојезичке варијантно-сти“, политичком вољом, и интервенцијом, дошло је до озваничења, по-ред хрватског, и црногорског и босанског језика, уз планско настојање да се тај политички чин подупре апсурдним језичким инжињерингом ради произвођења језика који се од српског не би разликовали само именом, већ и системски, за шта се ослонац тражи и у ревизији историје и развоја објективно заједничког идиома. Потребан је далековидно осмишљен, до-бро организован и упоран напор унутар српског националног и језичког корпуса како описане деструктивне и центрифугалне тенденције не би српском језику и његовим говорницима нанеле више штете од оне која је неизбежна и не зависи од српске воље и акције. Укратко, смернице и по-жељни правци националног рада у култури, на које је Стојан Новаковић указао пре настанка Југославије, за чији се неки вид и сâм политички залагао, чак и добијају на снази после њеног распада, јер „Србије су на-стајале, нестајале и померале се“ (С. Павловић), али се не би смело до-зволити да Срба нестане, јер без њих никакве Србије никада неће моћи да буде. Александар Белић, као и Стојан Новаковић наклоњен стварању југословенске заједнице народа, на чему је и активно радио, записао је : „Страна инвазија која је ишла за тим да наш народ поцепа и разједини – духовно га је приближила у великом делу његове земље“. Под земљом је он тада имао у виду југословенски државни простор са српскохрватским


језичким и културним јединством, што се није одржало. Остају, међутим српски народ и српска земља/српске земље. Не би се смело дозволити да пропаст и распад државе разједине и повуку у провалију сав народ, с последицом коначног расрбљивања српских земаља.

Да би се национални рад и прегнуће у Срба поставили на здра-ву и изгледну основу, нарочиту пажњу треба посветити оној препору-ци Стојана Новаковића српским владама, да „треба направити процене на основу савременог стања и да се треба ослањати на стварну снагу“. Могло би се и парафразирати, замењујући атрибуте кључних речи, па проговорити и о „стварном стању“ и „савременој снази“. Стварно и сав-ремено основне су координате према којима ваља одмеравати и с њима самеравати (тактичко) деловање усмерено ка оптималном остваривању (стратегије) српског националног интереса. А то није нимало лако, јер се већ одавно крећемо пределима једне циљно стваране паралелне реал-ности, којој је својствено губљење природне и логичне везе између речи и ствари, између знака и означеног, у сосировском смислу овог темељ-ног бинарног семантичког одређења. То стање замућености, поремеће-ности, све до потпуне смисаоне замене између назива и појмова који се њима означавају, између ствари и њихових имена, одлика су идеолошког мишљења и говора, лукавства идеолошког ума. Иако је дефинисање идеологије као „искривљене свести“, услед подједнако идеологизоване вулгарномарксистичке/бољшевичке инструментализације, немало изгу-било на употребљивости у објективном, научно заснованом дискурсу, оно у бити није без основе. За то је преоптерећност сваког нашег раз-мишљања и разговора о друштвеним и културним питањима хипотеком идеолошког и политичког најбољи пример. Политика је одиста постала наша једина метафизика, констатовао је с разлогом, и извесном резигна-цијом, наш рано преминули теолог отвореног ума и филозофске ширине Радован Биговић. Готово да ни о чему нисмо у стању да размишљамо и разговарамо ван простора политике и без идеолошко-политичких коно-тација. Ова посвемашња идеологизација и политизација друштвеног и животног простора, то стварање нове, паралелне реалности у функцији успостављања новог светског поретка, нарочито интензивна од Другог светског рата, и у Југославији, али и у свету, за Србе и по Србе, некад предане и вичне националном политичком и културном раду, што им је и на страни признавано, за српску памет и по српску памет, показало се управо разорно.

Појмовно-терминолошки одраз превладавања идеолошког дискур-са над стварношћу и његово овладавање механизмом концептуализације


друштвених феномена и просторима јавне комуникације, јер дискурс је моћ (М. Фуко), огледа се у гомилању именица с наставком „-изам“. На-зивима с тим карактеристичним морфемом, који упућује на филозофски, уметнички, идеолошко-политички или какав други правац, пројекат, програм или покрет, силно су се умножили и неретко „прошверцовали“ као ознаке стварности, чињеница или стања с којима имају заједничку лексичку основу. Тако се, рецимо, уместо мултикултурности или мул-тикултуралности, што је, у већој или мањој мери, реално, историјски условљено и уобличено стање сваке веће људске заједнице, односно друштва, почело говорити искључиво о мултикултурализму, као да је реч о синонимима. А не само да није, већ се наметање „политички ко-ректног“ идеолошког мултикултурализма показало погубно за нормалну и уравнотежену мултикултуралност многих етнички, конфесионално и језички мешовитих средина. У појединим деловима Банату су, на при-мер, пре Другог светског рата, како нас подсећа Иван Ивањи, чак и са-свим просечно образовани људи говорили или бар довољно познавали и српски и мађарски и немачки језик, што одавно није случај, али се заузврат „мултикултуралистички“ поносно истиче степен остварености свих грађанских права, укључујући и мањинска. Сличан пример нуди и призренска чаршија, у којој се некада спонтано разговарало, трговало и кафенисало на српском, албанском и турском језику, да би званично афирмисање равноправности припадника свих „народа и народности“ довело до подизања језичког зида међу њима, а потом и изгона Срба из Душанове престонице, као и исељавања већег броја Турака. Поменимо, затим, секуларизам, идеолошки термин којим се све чешће замењује се-куларност, неутрално одређење стања претежне световности друштва или, како се обично каже „одвојености цркве од државе“, али не обавез-но и њихове супротстављености. Пројекти искључивог „научног атеиз-ма“, службено спровођеног у доба комунизма и социјализма, и данашњег секуларистичког квазиграђанског „мондијализма“ (неретко објективне бољшевичке провенијенције), забринутог за наводну „реклерикализа-цију“ Србије (као да је она икада била клерикална!), озбиљно угрожавају складну секуларност друштва и удаљавају нас од њеног пожељног моде-ла- „слободне Цркве у слободној држави“ (И. Буловић). Цркви у таквим околностима могу да запрете приземна интересна политизација, као и фундаментализам и расколи, политици искушење етатистичког и, у на-шим условима, особито националистичког инструментализовања рели-гије и цркве, а народу губљење оријентације и схизоидна располућеност између верничке и грађанске лојалности заједници/заједницама којој/


којима се припада. Па и само одређење национализам, које је изворно, а поготово у временима народне неслободе и поробљености , подразуме-вало националну освешћеност и залагање за легитимна права и интере-се нације, попримило је претежну негативну конотацију, као тобоже per se супротно начелима грађанске слободе и друштвене равноправности. Услед деловања читавог сплета унутрашњих и спољашњих фактора, мултинационалност југословенског друштва извргла се у конфликтни мултинационализам, гробара крхке међунационалне разнотеже на којој су почивали темељи федералне, а временом све више конфедералне заједнице. Није претерано рећи ни да се демократија у нас изметнула у идеолошки и прилично лицемерни формални (или пре, формализовани) „демократизам“ који је, поред осталих чинилаца, омогућио да се изра-зито националистички, па и шовинистички државотворни пројекти се-паратистичких република бивше Југославије прикажу као демократски, а политички прилично неспретно посредована жеља Срба да наставе да живе у истој вишенационалној држави као великосрпски хегемонизам. Да не говоримо о хроничном „дефициту демократског одлучивања“, што међутим никако није само српски проблем!

Посвемашња идеологизација свих сфера, појава и процеса друштвеног живота, која је већ одавно на делу, озбиљан је генератор неспособности нашег друштва, укључујући тзв. интелектуалце и поли-тичку класу, да се ухвати у коштац са стварним проблемима, почне ос-мишљавати рационалну и дугорочну националну стратегију и делотвор-но је операционализовати, истовремено и повезано у Србији, на нивоу целине српског националног корпуса и на међународном плану. Срби се морају ослобађати свих варљивих „-изама“ којима су током XX века заваравани и којима су сами себе издашно заваравали, како би ступили на рашчишћено тле Новаковићевог стварног и савременог. Бескомпро-мисно, али и аргументовано се морају разобличавати сви видови штетне „политичке“, али и „академске“, „културне“ и „уметничке коректности“, ма која ограничавајућа правила оне прописивале и ма које идоле узди-зале на пиједестал неспорне узорности и универзалности. Јер, не може бити истински универзално релевантног система вредности који почи-ва на диктату конвенције било какве „коректности“. Коректно је једино знати ко си/смо, користити се поукама из прошлости, неговати вертика-лу позитивне традиције, уважавати, али и добро упознати друге, настоја-ти да се о свему савременом сазна што више и мислити својом главом. То је, наравно, тежи, али и једини изгледан пут да бисмо прво схватили ко смо, где смо, а онда и између кога и чега смо, укључујући и Исток и


Запад, односно „исламски и католичко-протестантски изазов“. Не бисмо никако смели Исток и Запад доживљавати као неке онтологизоване кате-горије стварности, а себе као између њих разапету виртуелну заједницу која се епохално може у бићу реализовати једино опредељивањем за јед-ну или другу страну.

*

У вези с проблематиком изазова/“изазова“ којима су Срби изло-жени с католичко-протестантског Запада и муслиманског Истока, под условом да се укупна српска позиција реално одреди и да је сами Срби у довољном броју самосвесно и неоптерећено разним „коректним“ исти-нама стабилно тако и рационализују, било би пожељно, поред осталог:

Прихватити, без остатка, реалност политичког постојања свих на-ција и званичних језика насталих на простору бивше Југославије (а пре свих Македонаца, Црногораца и Бошњака/Муслимана), као и новоство-рених независних држава, али никако и квазинаучне етногенетичарске тезе о изворној језичкој и етничкој посебности тих народа и језика који-ма они говоре у односу на српски народ и његов језик ( што не важи за Македонце). Та два плана не смеју се мешати, јер, с једне стране, ако се преклапају, привидно оправдавају тенденциозно створену представу о „великосрпском национализму и хегемонизму“, као и о програму ства-рања „Велике Србије“, док, с друге, отежавају доследно и организовано залагање за очување и унапређивање српског духовног и културног је-динства на целокупном простору који Срби настањују.

Потребно је настојати да се у Србији и на читавом срспком нацио-налном простору успостави истински секуларно друштво, а смањи про-стор за објективно антитеистички идеолошки секуларизам, маскиран (квази)мондијалистичким глобализмом и накарадним „грађанизмом“, с једне, и уска националистичка и политичка злоупотреба религијског, праћена искушењима политизације црквене јерархије и објективним онемогућавањем Цркве да врши своју духовну и друштвену мисију. Ваљало би свим примереним средствима, од правних и државно-органи-зацијских (административних), преко образовних , до културних, радити на изграђивању модела односа између политике/Државе и религије/Црк-ве који се обично назива „кооперативном одвојеношћу“, а коме, с више или мање успеха, тежи већина европских држава.

Морају се одлучно превазилазити наметнути комплекси историјске и савремене „кривице“ Срба и њиховог непоправљивог „огрешења“ о


припаднике других конфесија и религија, а првенствено Бошњаке/Мус-лимане и, у мањој мери, Хрвате. Постојање оваквог неоснованог ком-плекса инструментализује се, и у земљи и ван ње, за притисак и захтеве да у односу на остале грађане, припадници речених етно-конфесионал-них заједница, у Србији изразито мањинских, буду неосновано и нераз-умно „позитивно дискриминисани“, укључујући и толерантан однос према њиховим територијалним и сепаратистичким претензијама. Ово се посебно односи на Рашку област (Санџак). Држава мора смоћи снаге да према свим грађанима у сваком погледу примењује исте аршине. Не-оборива је и лако доказива тврдња да је, упркос настојањима да се стање другачије прикаже, мањинско законодавство у Србији изнад стандарда у околним, па и већини других европских држава.

Потребно је уважавати етничке, верске и културне разлике које међу грађанима Србије објективно постоје, гарантовати и унапређивати реалну мултикултур(ал)ност друштва и, што је од суштинског значаја, кроз образовни систем и ширу културну акцију, објективно и на научној основи упознавати Србе, посебно младе, с одликама и својствима исла-ма, католицизма и протестантизма, како би се избегла или бар умањила делотворност различито мотивисаних, усмерених и вредносно селек-тивних пропагандних манипулација које бујају на хумусу незнања или полуобавештености.

Премда то зависи од многих чинилаца на које није лако утицати, било би пожељно да се у свим областима у којима је то могуће уна-пређује међурелигијски, а првенствено екуменски дијалог, уз јасан не-гативни став према (римоцентричном или каквом другом) идеолошком екуменизму. Ако се оставе по страни (не и забораве! ) познате теолошке разлике, као и тешка историјска и савремена искуства која Срби имају са својим суседима католичке вере и с Ватиканом, нема ваљаног разло-га за инфериоризам и зазирање од дијалога с католицима. Упоређивање социјалне доктрине римокатолицизма и православља показало је да се друштвена учења ових двеју хришћанских конфесија у односу према животним појавама поклапају са готово 80%. Зашто би, онда, под усло-вом да је одвојено од чисте теологије или од непримерене политизације, споразумевање православних и католика о многим животно битним пи-тањима морало бити немогуће?

Наведено је, без коначне елаборације и без икаквих већих претен-зија, само неколико идеја о томе како би убудуће требало поставити само питање у вези са српском позицијом између и шта би, уз много других дугорочних мера и корака, ваљало предузимати ради савременог и раци-


оналног самоосвешћивања Срба, чији је идентитет данас у много чему пољуљан и поремећен, а што је кључни предуслов за изграђивање пре-спективне националне стратегије за Србе „све и свуда“.

Vukašin Pavlović1

Pregledni naučni rad UDK 316.334.3:321.7

doi 10.7251/POL1408265P

TOKVILOV DOPRINOS POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI*

Po mnogima je francuski politički mislilac Aleksis de Tokvil (Alexis de Tocqueville) preteča sistematske političke sociologije.2 Ejbrahem Ajzenštat (Abraham Eisenstadt) izričito kaže za Tokvilovu čuvenu knjigu Demokratija u Americi : « Tokvil je napisao studiju o društvu i politici, koja se tačno može klasifikovati kao politička sociologija»3. U uvodnom predgovoru za englesko izdanje ove knjige Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill) kaže da je to takva knjiga kakvu bi još samo Monteskje mogao da napiše.4

Ako je, kako veli Moris Diverže, Monteskje osnivač moderne političke sociologije, onda je Tokvil jedan od prvih i najistaknutijih pripadnika te ško-le. I Monteskje i Tokvil su istinski izdanci evropskog prosvetiteljstva. Obojica dele istu kosmopolitsku orijentaciju. Doba prosvetiteljstva je bilo ne samo doba neograničenog poverenja u obrazovanje i nauku već, takođe, i doba putovanja i upoznavanja razlika među civilizacijama, nacijama, kulturama, religijama. I Tokvil je, kao i Monteskje, voleo da putuje i da upoznaje druge narode i kulture. Otuda ne iznenađuje da su obojica odbacivala evropocentrizam i delila stanovi-šte kulturnog relativizma, koje uvažava sve osobene kulture i koje ne gleda sa visine na kulturu, navike i običaje drugih naroda.

Obojica su ponikla iz aristokratskih porodica, ali su obojica bili oštri kriti-čari apsolutne vlasti i svakog despotizma, i obojica stala na stranu demokratije. Zanimljivo je da su obojica uzimali za uzor demokratiju u drugim zemljama; Monteskje u Engleskoj, a Tokvil u Americi. Mnogi im obojici pripisuju da su, kao stranci, previsoko ocenjivali demokratska dostignuća zemalja koje su uzi-mali za uzore.

Pripadnici, u osnovi, velike francuske moralističke tradicije, obojica su 1 Autor je profesor-emeritus na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu2 *Ovaj tekst predstavlja poglavlje iz knjige Politička sociologija na kojoj radim Cheryl Welch, Tocqueville, u: Political Thinkers, From Socrates to the Present, Edited by David Boucher and Paul Kelly, Oxford, Oxford University Press, 2003, str.288.3 Abraham S. Eisenstadt, Bryce’s America and Tocqueville’s, u: Reconsidering Tocqueville’s Democracy in America, Edited by Abraham S. Eisenstadt, New Brunswick and London, Rutgers University Press, 1988, str. 2384 John Stuart Mill, Introduction, u: Alexis de Tocqueville, Democracy in America, New York, Schocken Books, 1964 (first edition 1961), str.XIV

266 Вукашин Павловић: Токвилов допринос политичкој социологији

delila uverenje da su politika i etika isprepletene. Tokvil je izuzetno cenio Mon-teskjeove sposobnosti da uoči skrivene i međusobno povezane uzroke istorij-skih dešavanja, i nastojao je da i sam tako misli i piše. Kao i Monteskje, i Tokvil je koristio istraživanje istorije da bi jače osvetlio savremene događaje. Tokvila muči isto pitanje kao i Monteskjea: koliko se od istorije može pripisati izuzet-nim ličnostima, a koliko pak dubljim uzrocima i okolnostima koje ih stvaraju. Samo su se u primeru razlikovali - Monteskje je imao u vidu Luja XIV, a Tokvil Napoleona. Isto tako, obojica su smatrala da blagotvorni duh trgovine pogoduje duhu slobode i demokratije. Istina, u Tokvilovo vreme trgovačko društvo ustupa mesto industrijskom, ali to Monteskje nije mogao da zna.

U pogledu metoda istraživanja i načina obrade empirijskog materijala po-stoji neobično velika sličnost izmeđi njih dvojice. I Tokvil je, kao i Monteskje, više verovao svojim bazičnim idejama (idees-meres), a empirijske činjenice su mu služile samo kao ilustracija ili potvrda stavova do kojih je došao razmišljaju-ći o stanju i poretku stvari i pojava kojima se bavio. Obojica su se više oslanjala na svoj prirodni talenat i senzitivnu intuiciju, nego na skrupoluzan i sveobuhva-tan uvid u činjenice o kojima su raspravljali. Otuda se obojici mogu uputiti slič-ne zamerke u pogledu uverljivosti i dovoljnosti empirijske građe koju koriste da bi došli do svojih zaključaka. Kao obdareni posmatrači ljudskih ponašanja i prilika bili su spremni i sposobni da podjednako dobro uočavaju zanimljive detalje i formulišu vrlo obuhvatne ideje i teorije. Obojica su u pogledu metoda i načina mišljenja verni sledbenici francuske kartezijanske tradicije i Dekartovih kanona deduktivnog zaključivanja.

Najzad, i u pogledu samog stila postoje velike sličnosti, koje nisu samo rezultat činjenice da obojica potiču iz francuskog kulturnog i jezičkog miljea, već i neosporno sličnih ličnih sklonosti i umeća da se na lep, ubedljiv i uman način, a opet jednostavnim i razumljivim jezikom, iskažu i najdublje misli i najznačajnija teorijska stanovišta.

Postoji, sigurno, i mnogo razlika između Monteskjea i Tokvila, ali ovde ukazujem samo na dve. Prva je, da za razliku od Monteskjea, koji je ubeđen da je republičko uređenje moguće i poželjno samo u državama malog obima, Tokvil na primeru Amerike dokazuje upravo suprotno: on analizira Sjedinjene Države kao demokratsku republiku ogromnih razmera. No, uprkos ovoj razli-ci, među njima izgleda postoji bazična sličnost u ličnim naklonostima i izboru najpoželjnijeg oblika vladavine: obojica su intimno, ili bar kada je reč o Fran-cuskoj, bili za ustavnu monarhiju. Kod Monteskjea je to jasnije vidljivo. Kod Tokvila to nije tako očito, jer u mnogim analizama deluje nadahnuto ponesen republikanskim demokratskim uverenjima. Eksperti za Tokvila se, međutim, pozivaju na sledeću njegovu izjavu: «Konačno, uvek sam smatrao da je repu-


blička vladavina bez protivteže, koja redovno obeća više, ali uvek pruži manje slobode od ustavne monarhije». 5 Da li je ovaj navod dovoljan da se ospore Tokvilova republikanska uverenja, to je teško reći, ali ostaje činjenica da je nje-gov republikanizam bio neobičnog aristokratskog kova.

Druga razlika se sastoji u tome što kod Tokvila mnogo više ima stavova koji se odnose na budućnost i koje on iskazuje bilo u obliku predviđanja, bilo u formi strahovanja i brige. Za razliku od Monteskjea i njegovog doba, kada se demokratska revolucija samo može nazreti na horizontu, Tokvilovo vreme je vreme posle revolucije, kada se brinu druge brige i kada su otvorene mogućnosti da se pogled baci i daleko unapred. Otuda ne treba da čudi ta profetska, ili kako bi se danas reklo, futurološka dimenzija prisutna u Tokvilovom delu. Uostalom, Pariz je u njegovo vreme bio rasadnik utopija, ideologija, revolucionarnih ideja i projekata, pa nije ni čudo što je bio pun društvenih i teorijskih proroka - da pomenemo samo Sen-Simona, Furijea, Sismondija, Blankija, Ovena, Marksa.

Nova demokratija i stari poredak Tokvil je svakako najznačajniji politički sociolog prve polovine devetna-

estog veka. Oba njegova glavna dela su nezaobilazno ugrađena u same temelje političke sociologije: Demokratija u Americi (prvi tom 1835, drugi 1840) 6 i Stari režim i revolucija (1856) 7. Kao što se već iz naslova da zaključiti, prvo delo je posvećeno demokratiji u Novom svetu, a drugo je okrenuto Francuskoj i problemima promene jednog političkog poretka u drugi. Harold Laski je jed-nom prilikom za Demokratiju u Americi rekao da je to verovatno najveće delo ikad napisano o jednoj zemlji od građanina druge zemlje.8

Tokvilov doprinos postavljanju temelja političke sociologije je višestruk i odnosi se na nekoliko velikih i značajnih tematskih oblasti. Za Tokvila može, najpre, da se kaže da je prvi novovekovni politički sociolog demokratije i de-mokratske jednakosti. Lok i Ruso su više doprineli filozofskom utemeljenju demokratskih ideja nego što su se bavili sociološkim dimenzijama demokratije. 5 Tocqueville, Souvenires, ed. Luc Monnier, Paris, 1942, str. 189 (navedeno prema: Bernard Brown, Tocquille and Publius, u Reconsidering Tocquille’s Democracy in America,op.cit. str. 60).6 Već objavljivanje prvog toma De la democratie en Amerique (kao što se vidi tačan prevod originalnog francuskog naslova ovog Tokvilovog dela bio bi O demokratiji u Americi, ( ali ja sam se zbog jednostavnosti kao i zbog poznatog Milovog uvoda oslonio na američko izdanje koje je objavljeno pod naslovom Democracy in Amerika) ) donelo je Tokvilu slavu i članstvo u Francuskoj akademiji besmrtnika.7 L’Ancien regime et la revolution , Tokvil je objavio tri godine pre no što je umro u svojoj 54-oj godini. Delo je u javnosti dočekano sa velikim pohvalama i odobravanjem. 8 Navedeno prema Bernard Brown, Tocqueville and Publius, op.cit. str. 43


Tokvil je, zatim, dao izuzetno važan i osoben, i kao što će se kasnije pokazati, i danas aktuelan teorijski doprinos razumevanju građanskog, civilnoga društva. Potom, velika oblast njegovog doprinosa političkoj sociologiju odnosi se na izučavanje onog što je Tokvil zvao naravi (mores),a što se danas može približ-no, i u savremenom tumačenju, označiti kao politička kultura. Najzad, Tokvil je politički sociolog demokratske revolucije i prelaska starog režima u novi.

Verovatno da u širini teorijskog zahvata, kao i u inspirativnoj ubedljivosti njegovih analiza, a možda i u činjenici da su se mnoga njegova predviđanja i strahovanja kasnije potvrila, treba tražiti razloge trajne popularnosti i konstan-tnog uticaja Tokvilovog teorijskog dela. Uz sve to, postoji još jedan razlog zbog koga Tokvilovo delo deli sudbinu svih velikih mislilaca politike. To je moralna dubina i ozbiljnost njegovih upozorenja protiv jednoumlja rulje i tiranije, protiv narastajuće moći države i protiv erozije javnog života i oseke posvećenosti jav-nom dobru. Zato možda i nije tako preuveličana ocena Roberta Nisbeta, prema kojoj je Tokvil genije koji na policama naših biblioteka s puno prava može da zauzme mesto odmah do Aristotela, Makijavelija i Monteskjea.9

Obnavljanje teorijskog interesa za Tokvila je u dvadesetom veku imalo tri talasa. Najpre, tokom tridesetih godina kada se u evropskom političkom prostoru javljaju fašizam i nacizam na Zapadu (Italija i Nemačka) i staljinizam na Istoku (Sovjetski Savez) i kada se obistinjuju Tokvilove slutnje o opasnosti uspostavljanja totalitarizma uz masovnu podršku većine. Zatim, nakon Drugog svetskog rata, a naročito u periodu takozvanog hladnog rata i blokovskih pode-la, kada je Tokvilovo delo služilo kao vodič i čitanka američke demokratije u političkom obrazovanju, ali i kao dokaz prednosti zapadnog nad istočnim po-litičkim modelom. To je, istovremeno bilo i doba kada se obistinilo i jedno od Tokvilovih predviđanja da će dva velika naroda, Angloamerikanci i Rusi, igrati najznačajniju ulogu u svetu.10 Kada je reč o Tokvilovim sposobnostima pred-viđanja ne mogu a da ne pomenem i detalj koji se odnosi na buduću američku talasokratiju, to jest prevlast Amerikanaca na moru: „Ne mogu da ne verujem da će oni jednog dana postati prva pomorska sila sveta. Sve ih goni da ovladaju morima, kao što je Rimljane gonilo da osvoje svet“.11

Najzad, krajem dvadesetog veka, a naročito nakon opadanja uticaja marksizma, Tokvilova politička misao doživljava ponovnu punu afirmaciju u sve četiri, napred navedene oblasti: (a) u teoriji demokratije koja se suočava sa nesagledivim opasnostima proizvedenog, manipulisanog, kontrolisanog i in-9 Robert Nisbet, Tocqueville’s Ideal Types, u, Reconsidering Tocqueville’s Democracy in Amerika, op. cit. 17610 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci i CIID, Titograd, 1990, str.34911 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 345


strumentalizovanog javnog mnjenja većine; (b) u teoriji o civilnom društvu, sa novim pristupom pod kategorijom društvenog kapitala (social capital appro-ach); (c) u istraživanjima političke kulture i studijama kulture uopšte (culture study approach), novoj i vrlo plodnoj oblasti koja prekoračuje mnoge uspo-stavljene disciplinarne granice u društvenoj teoriji; i (d) u sociologiji revolucije i teoriji tranzicije starog, autoritarnog poretka u novi. Razmotrimo malo bliže Tokvilovo delo u odnosu na svaku od ovih oblasti ponaosob.

TOKVILOVA POLITIČKA SOCIOLOGIJA DEMOKRATIJE

Tokvil je prvi veliki politički mislilac modernoga doba svestan sveop-šteg i neodoljivog nastupanja demokratije u svetu. Jedna od njegovih polaznih i bazičnih premisa je ideja da je demokratski proces, gledano dugoročno, neza-ustavljiv i nepovratan. To je univerzalni, transnacionalni pokret i trajan proces, 12 koji obeležava vreme u kome sam Tokvil piše, ali i budućnost svih društava. „Oslanjajući se na svoju visoko osetljivu i imaginativnu intuiciju Tokvil se ba-cio u neprozirnu budućnost demokratije. Budućnost je podržala njegovu intui-ciju i opravdala taj skok“.13

Čitavom svojom knjigom Demokratiji u Americi Tokvil iskazuje čvrsto ubeđenje da je demokratska revolucija neotklonjiva i da protiv nje ne bi bilo ni mudro ni poželjno boriti se. Unapred odgovarajući na primedbu zašto po-vremeno upućuje tako stroge kritike demokratskim društvima , on odgovara jednostavno – baš zato što nije protivnik demokratije i što želi prema njoj da bude iskren. Dakle, iako je bio na samom početku procesa novovekovne demo-kratske revolucije, Tokvil je bio svestan snage, ali i slabosti demokratije, nje-nih prednosti, ali i njenih nedostataka, njenih postignuća ali i njenih posrnuća, njenih dobrih strana , ali i njenih mana. Na primeru Amerike on pokazuje sve dobrobiti demokratije za slobodu pojedinca i društva, ali ukazuje i na opasnosti koje od nje prete za tu istu slobodu, jer demokratija ide na ruku demagogiji i mediokritetstvu i omogućava najopasniji oblik despotizma - tiraniju većine.

Suverenost naroda i građanska jednakost kao polazni postulati Tokvil prihvata postulat o suverenosti naroda, koji je u vreme što mu je

neposredno prethodilo, ne samo teorijski uobličen nego i praktično potkrepljen dvema velikim novovekovnim revolucijama (Američkom i Francuskom). Ali 12 Seymour Drescher, More than America: Comparison and Synthesis in Democracy in America, u Reconsidering Tocqueville’s Democracy in America, op.cit. str. 85 13 Abraham Eisenstadt, Introduction, Reconsidering Tocqueville’s Democracy in America, op.cit. str. 6


središnju tačku tog postulata vidi u načelu građanske jednakosti, iz kog izvo-rišta kao da proizilaze sve pojedinosti. „Građanska jednakost isto tako moćno dejstvuje na građanstvo koliko i na vladu“.14 Demokratske ustanove bude i uljuljkuju žudnju za jednakošću a da nikada ne mogu potpuno da je zadovolje.15 Smisao, sadržaj i značaj tog načela on uveličava do te mere da veli kako je po-stupni razvoj građanske jednakosti delo Proviđenja, s obzirom na svojstva koja ima: sveopšti je, trajan, svakodnevno izmiče ljudskoj moći; sva zbivanja i svi ljudi služe tom razvoju.16 Proviđenje ovde ne znači božju ruku, već kako lepo tumači Folkman-Šulk, to je sama povest ili povesni usud: to što snalazi ljude već je skrovito pohranjeno u povesti, koja pred narode postavlja svoje zadatke, a narodi ih ili rešavaju ili podbacuju u tome.17

Ideja društvene jednakosti je po Tokvilovom mišljenju glavna pokretačka snaga demokratije. Ali i više od toga: ona je glavna dinamička snaga istorije. „Osnovna i dominantna činjenica koja oblikuje te vekove jeste društvena jed-nakost; glavna strast koja pokreće ljude u takva vremena jeste ljubav prema toj jednakosti“.18 U Tokvilovom delu ideja jednakosti ima istu onu ulogu po-kretačke poluge društvenog razvoja i istorijske modernizacije kakvu, recimo, ima klasni konflikt u Marksovoj , odnosno, princip racionalizacije u Veberovoj filozofiji istorije.19

Odlučujući pečat demokratskom političkom poretku u Novom svetu dali su, po mišljenju Tokvila, doseljenici koji su se nastanili na obalama Nove En-gleske.20 To su bili pripadnici engleskih srednjih slojeva, obrazovani i relativno imućni, ali bez velikih socijalnih razlika u bogatstvu. Sa sobom su doneli ne samo svoja verska puritanska ubeđenja već i ideje suverenosti naroda i druš-tvenog ugovora, 21 komunalne samouprave i političke demokratije, jednakosti 14 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str.9.15 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 17416 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 1117 Karl-Heinz Volkmann-Schulck, Politička filozofija, op.cit. str. 91 18 Aleksis De Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 45419 Robert Nisbet, Tocqueville’s Ideal Types, op.cit. str.18920 Prva engleska naseobina u Americi stvorena je u Virdžiniji 1607, od pripadnika nižih slojeva koji su u Novi svet došli u potrazi za zlatom i brzim bogatstvom. Prva grupa koja je stigla na obale Nove Engleske 1620 godine i osnovala naseobinu kod današnjeg grada Plimut bila je sastavljena od 15o doseljenika (što ljudi, što žena i dece) koji su sebe nazivali hodočasnicima (pilgrims) jer su je sačinjavali pripadnici puritanske verske sekte.21 Praktičnu primenu ideje društvenog ugovora Tokvil ilustruje sledećim primerom: Odmah po iskrcavanju u Novu Englesku doseljenici su doneli akt koji glasi: “Mi, potpisani, koji smo u slavu Božju, radi razvoja hrišćanske vere i u čast naše otadžbine, preduzeli da uspostavimo prvu naseobinu na ovim dalekim obalama, ovim ugovaramo, međusobnim i svečanim dogovorom, i pred Bogom, da obrazujemo političku društveni zajednicu u svrhu da upravljamo sobom i da radimo na izvršenju naših zamisli; i na temelju ovog ugovora saglasni smo da donosimo


i slobode. Već iz ovoga možemo izvući nekoliko važnih teorijska nalaza: prvi, o važnosti odnosa jednakosti i slobode; drugi, o značaju političke slobode za demokratiju i individualne slobode; treći, o neophodnosti političkih ideja za de-mokratski projekt društva; četvrti, o potrebi izgradnje demokratskih institucija; i peti, o značaju srednjih slojeva za demokratiju.

Sloboda i jednakost

Tokvil je bio svestan složenosti odnosa slobode i jednakosti i tenzije među njima. Strasno posvećen slobodi brinuo je kako da se ona obezbedi u dobu jed-nakosti. Smatrao je da demokratski narodi gaje prirodnu ljubav prema slobodi. Ali je, istovremeno, osećao da ljudi gaje žarku i nezasitu strast prema jednako-sti: «ljudi hoće jednakost u slobodi, a ako ne mogu tako da je postignu, hoće još jednakost ma i u ropstvu».22 Dakle, u doba demokratije sloboda može postojati samo sjedinjena sa jednakošću, ali je jednakost moguća i u savezu sa despo-tizmom, to jest, uz odricanje od slobode. Tokvil još kaže: «Jednakost se može uspostaviti u građanstvu, a da ne bude u svetu politike». I dodaje: «Neka vrsta jednakosti može se čak uspostaviti i u svetu politike, a da u njemu ipak ne bude slobode. Svi su međusobno jednaki, osim jednoga, koji je gospodar svih bez razlike».23 Izgleda da je sudbina slobode da uvek bude nesigurna i u opasnosti.

Posebno ga je brinulo pitanje zašto demokratski narodi pokazuju vatreni-ju i trajniju ljubav prema jednakosti nego prema slobodi.24 Na ovo pitanje on nudi koliko jednostavan, toliko i ubedljiv odgovor. Na jednoj strani, prednosti jednakosti osećaju svi i to odmah, a dobra koja sloboda donosi pokazuju se tek vremenom i ne uvek svima na isti način. Na drugoj strani, zla koja sloboda po-nekad donosi, neposredna su i vidljiva svima; a zla kojima može uroditi krajnja jednakost ispoljavaju se tek malo po malo, a kad postanu velika, navika učini da ih ne osećamo.25

Tokvil je shvatao da demokratska revolucija povezuje slobodu s jedna-košću. Ali mu se, isto tako činilo kao da se sloboda i jednakost stalno razilaze. Tokvil je bio svestan da slobodu i jednakost nije lako pomiriti, pogotovu u Evropi. Bio je uveren da isključivi zahtev za jednakošću završava u ropstvu. Svestan da između slobode i jednakosti ne postoji saglasnost već napetost, Tokvil u radikalnom egalitarizmu vidi opasan put koji vodi najgoroj vrsti tira-

zakone, odluke i uredbe i da po potrebi postavljamo zvaničnike, kojima obećavamo pokornost i poslušnost”.(Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit., str. 36) 22 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 455,45623 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 45324 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 45325 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 454,455


nije. Njegove su brige razapete između dve opasnosti: da jednakost ne završi u despotizmu, a da se sloboda ne izrodi u anarhiju. Međutim, on uviđa da od svih opasnosti koje prete modernoj demokratiji, anarhija je, kako sam kaže, uistinu ona najmanja. Iza nje se skriva istinska i mnogo veća opasnost koja dolazi od narastanja moći moderne centralizovane države.26

Smatrao je da Amerikanci imaju prednost što su već rođeni jednaki, a da nisu morali revolucijom da dođu do jednakosti. Ali je i u Americi, po Tokvi-lovoj bojazni, sloboda ugrožena od duha jednakosti. On ukazuje na nekoliko opasnosti koje i u američkom društvu prete slobodi.

Na prvo mesto neprijatelja slobode koji se rađa u polju demokratske jed-nakosti Tokvil stavlja opasnost od tiranije većine i onoga što će nazvati «de-mokratski despotizam». Zbog značaja ovog pitanja o njemu će posebno na narednim stranicama biti više reči.

Na drugo mesto stavlja onu vrstu «lošeg egoizma», ili kako ga još naziva «imbecilnog egoizma», koji vodi u negativnu vrstu individualizma, u zatvoreni i izolovani individualizam. To nije individualizam koji zahteva ili brani lična prava, nego individualizam koji označava povlačenje iz javnog društvenog po-lja u polje privatnosti (uskog kruga porodice i prijatelja). «Individualizam je demokratskog porekla i preti da se sve više razvija što je veća društvena jedna-kost».27 Osnovu te vrste individualizma, koja je opasna po slobodu, Tokvil na-lazi u onome što naziva pogrešno shvaćeni lični interes. Taj pogrešno shvaćeni lični interes ugrožava i narušava osetljivu ravnotežu između vrline i interesa, a na opštem planu između slobode i jednakosti. Rodno mesto pogrešno shvaće-nog ličnog interesa je jurnjava za materijalnim blagostanjem i poriv gramzivo-sti koji se manifestuje kao preterana ljubav prema novcu. A posledica toga je politička apatija – civilna ravnodušnost i povlačenje građana u privatnost, što je samo drugo ime za gubitak interesa za sudbinu države i slobode u njoj. To je situacija u kojoj samo tržište i porodica određuju život ljudi. Ili, kako kaže sam Tokvil: «Što više brinu o svom sopstvenom biznisu, oni zapostavljaju svoj glav-ni biznis, da ostanu sopstveni gospodari nad sobom». I zaključuje da politička apatija podjednako ravnodušno popločava put ka anarhiji ili tiraniji.

Reč je dakle o individualizmu nove vrste, ili još preciznije, egoizmu nove vrste, koji po Tokvilovim uvidima proističe iz samog demokratskog ustrojstva političkog života. To je za njega pre svega politička i društvena pojava, mnogo opasnija od samoljublja kao moralnog fenomena. «On isprva, i zadugo, još ne 26 Vidi o tome šire u odličnoj analizi Folkman-Šluka (Politička filozofija, op.cit.str. 108,109) 27 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 457 Na istom mestu Tokvil kaže da je individualizam nov izraz koji se rodio iz jedne nove ideje, a da su naši dedovi znali samo za egoizam.


dira privatne vrline iako uništava, doduše polako ali postojano, vrelo političkih vrlina koje izviru iz odgovornog sudioništva pri zajedničkim stvarima»28.

Za razliku od tako shvaćenog individualizma, koji je veći posle demokrat-ske revolucije nego u koje drugo doba, Tokvil govori o doktrini dobro shvaćenih interesa. To je pragmatična i kako kaže Tokvil ne mnogo uzvišena doktrina koja i u vrlini nalazi korisnost: Amerikanci «ne poriču da svaki čovek sme ići za svojim interesom, nego se upinju da dokažu da je u svačijem interesu da bude pošten».29 Tokvil je svestan činjenice da su antičke političke zajednice, polis pre svega, bile zasnovane na vrlini, a da je moderna nacionalna država formirana na interesima. Osnovni princip antičkih republika je bio žrtvovanje privatnih inte-resa za opošte dobro. U modernim republikama, čiji primer su Sjedinjene Drža-ve, osnovno načelo je u harmonizovanju privatnih interesa sa opštim interesom. Dobro shvaćeni interes je bio Tokvilov ključ ravnoteže između vrline i interesa, odnosno slobode i jednakosti u tržišnoj demokratiji. No, bio je svestan krhkosti te ravnoteže. Uviđajući da je ta ravnoteža nesigurna i neizvesna Tokvil se pita kako ju je moguće relativno stabilno održavati, i da li se uopšte ova dva principa – individualne dobrobiti i opšteg dobra – mogu trajno spojiti. Kod odgovora na ovo pitanje usteže se od svoje uobičajene slobode predviđanja, i krajnje oprezno konstatuje da će to samo budućnost moći da pokaže.

Na treće mesto stavlja opasnost od centralizacije politike i države. Tokvil je prvi koji razlikuje dve vrste centralizacije: centralizam vlasti i upravni cen-tralizam. Centralizam vlasti je kada se na jednom mestu rešavaju pitanja koja se tiču svih građana, a centralizam uprave je kada se na centralizovan način rešavaju pitanja koja zanimaju samo određene delove nacije (opštinu ili po-krajinu). Po njemu naročito je opasan upravni centralizam, a najopasnije je kada se centralizovana vlada združi s centralističkom upravom. Glavno negativno dejstvo centralizma je što neprestano oslabljuje politički smisao građana i odvi-kava ih od upotrebe političke volje.

Tokvil smatra da su ideje demokratskih naroda o političkom uređenju prirodno naklonjene koncentraciji vlasti. Što se više izjednačuje društveni po-ložaj ljudi u jednom narodu pojedinci se čine sve manji, a društvo sve veće. Po njemu, da bi vlast u jednom društvu uspela da centralizuje u svojim rukama društvenu moć, «prvi i takoreći jedini nužan uslov je da voli jednakost ili bar da pokazuje da je voli. Tako se umeće despotizma, nekad tako komplikovano, uprošćava: ono se svodi takoreći na jedno jedino načelo».30 I zaključuje s puno pesimizma: «Mislim da će u demokratskim vekovima koji će nastupiti lična 28 Karl-Heinz Volkmann-Schluck, Politička filozofija, op.cit. str. 10529 Aleksis de Tokvil,Demokratija u Americi, op.cit. str. 47530 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 623


nezavisnost i lokalne slobode uvek biti samo veštačke tvorevine. Prirodno ure-đenje biće centralizam».31

Strateški pravci odbrane slobode u doba jednakosti su, prema Tokvilu: razvijanje slobodnih institucija; korišćenje političkih prava i udruživanja gra-đana; sloboda štampe; obrazovanje za demokratiju; aktivno učešće građana u političkom životu.

Politička sloboda i demokratija

Po svom osnovnom opredeljenju Tokvil je pre svega liberalni mislilac. Sloboda je za njega osnovno političko načelo i najviša vrednost. Njegov drugi teorijski nalaz tiče se odnosa političke slobode i demokratije. Ako bi morao da bira između jednakosti, demokratije i slobode uvek bi izabrao slobodu. Za razliku od Konstana, na jedan, i od Rusoa, na drugi način, obe vrste slobode su mu dragocene: i ona opšta ili politička, i ona lična, individualna. Svestan je da se individualna sloboda ne može očuvati bez opštedruštvene političke slobode. I obrnuto, opšta sloboda je prazna i nema mnogo smisla bez individualne slobode svakog građanina. Bez obzira što je uvažavao demokratiju, on je po naslednim genima u dubini duše bio aristokrat koji je pomalo prezirao mase, rulju pogoto-vu. Jednom je priznao: « Ja gajim strasnu ljubav prema slobodi, zakonu i pošto-vanju prava – ali ne i prema demokratiji».32 U takvom stavu prema masama on se potpuno izjednačuje sa Medisonom, koji je, kao što je dobro poznato, rekao: «Da je svaki atinski građanin bio Sokrat, ipak bi svaka atinska skupština bila jedna rulja».33

Usput da pomenem da se u procenjivanju Tokvila mnogo diskutuje o uticaju Federalista na njegovo delo. Jedan od najvećih američkih autoriteta za tumačenje Tokvilovog dela, Džordž Pirson (George Pierson)34 smatra da je ovaj uticaj samo indirektan. Džejms Šlajfer (James Schleifer)35 je, međutim, pouz-dano utvrdio da je Tokvil već tokom putovanja po Americi kupio Federalističke spise. Poznato je, takođe, da je Tokvil rekao da je to knjiga koju, mada je je-dinstveno američka, treba da poznaju državnici svih zemalja. Po Šlajferovom mišljenju Tokvil je u toj meri upio mnoge ideje Federalista, da nije više mogao da ih razlikuje od sopstvenih, i da ih zato nije previše citirao. Bernard Braun 31 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 61832 Navedeno prema J.P.Mayer, Alexis de Tocqueville: A Biographical Study in Political Science, New York, 1963, str. 1333 Medison, No 55, vidi: Hamilton, Medison, Džej, Federalistički spisi, redakcija i uvodna studija Vojislav Stanovčić, Radnička štampa. Beograd, 1961 str.35434 George Pierson, Tocqueville and Beaumont in America, New York, 193835 James Schleifer, The Making of Tocqueville’s Democracy in America, Chapel Hill, N.C., 1980


slično smatra da je Tokvil primio duplu dozu federalista – direktno, i indirektno preko knjige Džozefa Storia (Joseph Story) Komentari Ustava (Commentaries on the Constiotution). Sve u svemu, znatan uticaj Federalista na Tokvila mislim da više nije sporan.36

Najvažniji stub demokratskog političkog poretka u Novom svetu je kon-cept političke slobode. Načela demokratije zasađena na obalama Novog sveta mogla su, kako ukazuje Tokvil, da rastu u slobodi, bez staleških, despotskih i drugih stega karakterističnih za Evropu . Po njemu, “revoluciju u Sjedinjenim Državama ostvarila je zrela i promišljena ljubav prema slobodi”. Za razliku od nje, “u Francuskoj revoluciji bila su dva kretanja u suprotnim pravcima, koje ne treba brkati: jedan naklonjen slobodi, drugi naklonjen despotizmu”.37 Novu vlast ne zasniva samo sila nego i dobri zakoni, konstatuje Tokvil.

Engleske naseobine su, prema Tokvilovom uvidu, oduvek uživale više unutrašnje slobode i više političke nezavisnosti nego naseobine drugih naroda. Njegov je zaključak da načelo slobode nigde nije potpunije primenjeno nego u državama Nove Engleske i da je to bio jedan od glavnih uzroka njihovog pros-periteta. Plodna klica slobodnih institucija je opština, koja je u svemu što se nje tiče ostala nezavisna zajednica. Opštinska nezavisnost je polazno načelo, ali i realni život američke slobode. Smatrao je da su Amerikanci imali veliku srećnu okolnost da što su postigli slobodu pre demokratije.

Kritikujući svaku vrstu izopačene slobode koja se sastoji u tome da se radi što se kome svidi, Tokvil stavlja akcenat na onu građansku i duhovnu slobodu koju američko društvo i država imaju obavezu da štite: to je sloboda da se čini sve što je pravo i dobro. Tako je američko društvo uspelo da postigne da vlast bude velika, a izvršitelj mali, kako bi društvo i dalje bilo dobro uređeno, a ostalo slobodno.38

Brinula ga je i sudbina slobode u demokratiji, ali i budućnost slobode u industrijskom društvu. Sloboda može, po njegovom mišljenju, biti sačuvana u demokratiji samo ako se sačuvaju vrline građana. Smatrao je da na dugi rok sva-ko društvo zavisi od vrlina građana i njihovog zdravog razuma, jer, kako kaže, nema zemlje gde zakon može sve da predvidi, i gde institucije u potpunosti mogu da zamene razum i običaje.39 Što se tiče napretka industrije on, slično Marksu, uočava da «industrijsko umeće neprestano srozava klasu radnika, a istovremeno uzdiže klasu vlasnika».40 «Radnik postaje sve slabiji, sve ograni-

36 Detaljnije o uticaju federalista na Tokvila u: Bernard Brown, Tocqueville and Publius, u Reconsiderig Tocqueville’s Democracy in America,op.cit. str. 43-7337 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 65 i 8638 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 6539 Aleksis de Tokvil, Dedmokratija u Americi, op.cit. str. 10740 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 506


čeniji i sve više zavisan».41 «Industrijska aristokratija, koja nastaje pred našim očima, jedna je od najsurovijih što su se ikad pojavile na svetu». 42

Jedini način da se predupredi ili pobedi zlo koje jednakost može da pro-izvede je, po Tokvilu, politička sloboda. A očuvanje političke slobode leži u civilnoj participaciji, u direktnom i aktivnom učešću građana u političkim pro-cesima.

Tu, u ovoj poenti o političkim suverenom i aktivnom građaninu, možda leži i direktna dodirna tačka između Tokvila i Marksa. Upoređujući ova dva velikana društvene misli devetnaestog veka, Robert Nisbet dolazi do nekoliko zanimljivih komparativnih linija.

Po njemu, iznenađujuće privlači pažnju koliko su Tokvil i Marks slični u otkrivanju dinamike istorijskog razvitka i u određivanju onoga što se može nazvati teleološki momentum predvidive i dogledne budućnosti: za Tokvila jed-nakost i homogenost, za Marksa socijalizam i komunizam. Za Tokvila su glavna jedra u istorijskom konvoju politička , za Marksa ekonomska. Efikasni uzrok promena za Tokvila je gvozdeni proces ujednačavanja, a za Marksa klasni kon-flikt. Obojica vide modernu istoriju kao trijumf snaga koje su najpre prisutne embrionalno u društvu koje je Tokvil zvao aristokratsko, a Marks feudalno, a onda su se te snage oslobodile u demokratiji (Tokvil) , odnosno kapitalizmu (Marks). I Tokvilova, kao i Marksova, filozofija istorije su pune determinizma. Najzad, svaki je radio polazeći od, živom maštom i bojama, zamišljenog ide-alnog tipa: demokratije, u Tokvilovom slučaju, odnosno socijalizma u Markso-vom slučaju. Obojica su iz ovako sveobuhvatnih i beskrajno plodnih konstruka-ta izvlačili i dedukovali duge serije manjih idealnih tipova. 43

Nisbet dodaje da je tokom više od veka i po teorijski interes Zapada za svaki od ova dva izuzetna uma stalno menjao fokus na ono što su oni mislili kao bitno. To objašnjava zašto u oba slučaja postoji niz različitih naglasaka i inerpretacija njihove teorijske misli.

Značaj političkih ideja za demokratiju

Treći važan teorijski nalaz odnosi se na neophodnost razvijenih i jasnih političkih ideja za svaki demokratski projekat koji želi uspešan praktični ishod. Ili kako to Tokvil kaže, iseljenici koji su došli u Ameriku izdvojili su načela demokratije od svih onih protiv kojih su se borili u starim evropskim društvi-ma, pa su jedino njih presadili na obale Novog sveta. Oni koji su došli u Novu Englesku, nisu to uradili samo iz nužde, niti samo da bi poboljšali svoj položaj i 41 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 50642 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 50743 Robert Nosbet, Tocqueville’s Ideal Types, op.cit. str. 190


uvećali svoje bogatstvo - „lišili su se miline života u zavičaju da bi se povinovali jednoj čisto intelektualnoj potrebi; izlažući se neizbežnim nevoljama u tuđini, hteli su da postignu trijumf jedne ideje “.44

Tokvil zna da bez zajedničkih ideja nema zajedničkog delanja, a bez za-jedničkog delanja postoje samo ljudi kao pojedinci, ali ne i društvena zajednica. „Da bi postojalo društvo, a još i više da bi to društvo cvetalo, treba, dakle, da neke glavne ideje okupljaju i drže u zajedništvu duh svih građana“.45

Uočavajući da je Amerikancima teško da se bave samo svojim ličnim poslovima Tokvil kaže kako je teško opisati koliko mesta u životu čoveka u Sjedinjenim Državama zauzima briga o politici. „Učestvovati u upravljanju društvom i govoriti o tome, to je za Amerikanca glavna stvar i takoreći jedino zadovoljstvo“.46

Izgradnja demokratskih institucija

Četvrti važan teorijski nalaz je u značaju izgradnje demokratskih institu-cija. Jednome sasvim novom svetu treba novo političko umeće, kaže Tokvil. U većini evropskih nacija političko uređenje i ustrojstvo države išlo je od njenog vrha, započevši u višim delovima društva. U Americi je proces bio obrnut: op-ština (township) se organizovala pre okruga, okrug pre države, država pre Unije. Podsećajući da je u Novoj Engleskoj najpre opština potpuno i konačno uspo-stavljena, Tokvil konstatuje: “Oko opštinske individualnosti okupljaju se i snaž-no povezuju interesi, strasti, dužnosti i prava”.47 Istaknuta odlika javne uprave u Sjedinjenim Državama je da je ona neverovatno decentralizovana. Ono čemu se Tokvil najviše divio u institucionalnom ustrojstvu države u Americi, nisu samo upravne posledice decentralizacije, nego njene političke posledice. I to ne samo što se otadžbina oseća svugde, kaže on, nego još više što “Evropljanin u javnom službeniku vidi samo silu; Amerikanac u njemu vidi pravo. Može se, dakle, reći da se u Americi nikad čovek ne pokorava čoveku, nego pravdi i zakonu”.48 Bloku formativnih ideja za ustanovljavanje američkih demokratskih institucija, na koje ukazuje i koje analizira Tokvil, pripadaju i ideje izbornosti, podele vlasti i stroge podele nadležnosti, nezavisnosti sudstva i sudskih porota, federalnog ustrojstva, bikameralnog parlamenta, i uopšte participacije građana u vlasti.

Republikom velikog obima, kao što su Sjedinjene Države, može se vla-dati samo kombinacijom dva principa: principa lokalne samouprave i principa 44 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit., str. 3445 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 38346 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 21147 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 4048 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 85


jake nacionalne vlade. A ta se kombinacija najbolje ostvaruje u federalnom na-čelu. Za ideju federacije Tokvil kaže da predstavlja novu teoriju i veliko otkriće moderne političke nauke, uspešno primenjeno u američkom modelu političkog života .

Srednji slojevi - društvena osnova demokratije

Srednji slojevi su, po Tokvilovom mišljenju, najbolja socijalna osnova za demokratiju, i to je potpuno u skladu sa svim uvidima moderne političke soci-ologije. Sastavni deo ovog petog nalaza je i ideja da društva sa manjim stepe-nom socijalnih nejednakosti predstavljaju bolji ambijent za demokratiju, nego po imovini i bogatstvu oštro podeljena i unutar sebe suprotstavljena društva. U načelu, opšte blagostanje pogoduje stabilnosti svih uređenja, a po Tokvilovom uvidu to naročito važi za demokratiju. Sve to daje za pravo onima koji pripisuju Tokvilom shvatanju demokratije šire značenje od političkog; on na demokratiju gleda kao na termin koji ima i društveno značenje, referirajući na društvo obe-leženo jednakošću socijalnih, a ne samo političkih uslova za sve. 49

Snaga i slabost demokratije

Francuskom misliocu države i povesti Aleksisu de Tokvilu možemo da zahvalimo što je dao do sada najobimniju i najdublju analizu suštine moderne demokratije i demokratske revolucije – reči su uglednog nemačkog političkog filozofa Karl-Hajnca Folkman-Šluka (Karl-Heinz Volkmann-Schulck).50 On ta-kođe uočava da Tokvil povezuje demokratiju i jednakost: «Već kada prvi put označuje bit demokracije, Tocqueville je zahvaća riječima egalite des conditi-ons, jednakost (društvenih) uvjeta, i ta se oznaka zatim neprestano ponavlja». 51

Tokvil smatra da demokratija, naročito na duži rok, pogoduje uvećava-nju unutrašnjih snaga države i društva; ona širi blagostanje, razvija građansku svest, ojačava poštovanje zakona u raznim društvenim klasama.52 Mane i sla-bosti demokratskog uređenja, kaže on, lako se vide, dok se njihovo blagotvorno dejstvo vrši neosetno i takoreći skriveno. Mane odmah padaju u oči, a vrline se otkrivaju tek vremenom. 53

Prema Tokvilovom shvatanju za demokratiju je neophodan jedan važan uslov: «Demokratska vlast, koja se zasniva na jednoj tako prostoj i tako prirod-49 Cheryl Welch, Tocqueville, op.cit. str. 28950 Karl-Heinz Volkamnn-Schulck, Politička filozofija, Tukidid, Kant,Tocqueville, Zagreb, Naprijed, 1977, str. 8351 Karl-Heinz Volkamnn Schluck, Politička filozofija, op.cit., str. 8652 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str.19953 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 201


noj ideji, uvek pretpostavlja, međutim, postojanje veoma civilizovanog i veoma obrazovanog društva».54

U demokratiji on vidi i prednost najekonomičnijeg poretka. Upozoravaju-ći da despotizam upropašćuje ljude sprečavajući ih da proizvode i oduzimajući im stečeno bogatstvo, Tokvil kaže da sloboda, naprotiv, rađa hiljadu puta više bogatstva nego što ih uništava. «Čini mi se da bi vlast srednjih klasa morala biti, među slobodnim uređenjima, neću reći najmudrija, niti, naročito ne, najveliko-dušnija, nego najekonomičnija».55

Ono što često nedostaje demokratiji je jasno sagledavanje budućnosti, zasnovano na znanju i iskustvu. Narod mnogo više oseća nego što razmišlja.56 Demokratija uvećava sklonost ka promenama do strasti: retki izbori izlažu dr-žavu velikim krizama, a njihova učestanost drži je u grozničavoj uzburkanosti.57

Evo kako Džon Stjuart Mil tumači Tokvilovo shvatanje snage i slabosti demokratije. Po njemu, Tokvil uočava sledeće tri glavne prednosti demokratije: prvo, u poređenju sa drugim oblicima vladavine, sistematski i stalni cilj demo-kratije je dobro neizmernog mnoštva; drugo, ni jedna druga vlada ne može da računa na tako široku i toplu podršku većine ljudi, kao u demokratiji; i treće, de-mokratija funkcioniše ne samo za narod nego i putem naroda. Na drugoj strani, po Milu, Tokvil sagledava i dve najveće slabosti demokratije: prvo, politika u demokratiji je nagla, prevrtljiva i kratkovida, mnogo više nego u aristokratskom uređenju; i drugo, interes većine ne mora uvek da bude identičan sa interesom sviju i opštim interesom.58

Jedna od velikih slabosti demokratije, o kojoj će na narednim stranica-ma biti više reči, je i u opasnosti da većina nadglasa one koji su intelektual-no superiorniji čime se ojačavaju dispozicije demokratije ka mediokritetstvu i osrednjosti. U modernim društvima dva su glavna izvora socijalne heterogeno-sti: intelekt i bogatstvo. Demokratija uspešnije rešava problem heterogenosti u bogatstvu, jer glas bogatog i siromašnog u demokratskoj proceduri isto vredi. Problem je što demokratska procedura nivelira i intelektualne potencijale druš-tva. Ili kako kaže Ceterbaum: «Ljubav prema jednakosti može da se izrazi na dva načina, kao plemenita strast prema jednakosti koja nastoji da sve podigne na nivo najvećeg, i kao iskvarena sklonost ka jednakosti, koja se trudi da sve svede na najmanji zajednički imenilac».59 Ova druga vrsta želje ka jednakosti priprema ljude da se u ime jednakosti i njenog očuvanja odreknu svoje slobode.

54 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 18255 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 18356 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 19557 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 17758 John Stuart Mill, Introduction, op.cit. str. XXIX59 Martin Zetterbaum, Alexis de Tocqueville, op.cit. str. 769


Demokratija može doći do istine samo kroz iskustvo. Veliko preimućstvo Amerikanaca je, prema Tokvilu, ne samo u tome što su prosvećeniji od drugih nego i što imaju mogućnost da čine popravljive greške, to jest da uče na isku-stvu, bez rizika da propadnu zbog grešaka koje čine. 60

Politički zakoni Sjedinjenih Država uvek su polazili od principa suvere-nosti naroda. Tokvil istina priznaje da je volja naroda jedna od onih reči koju su smutljivci svih vremena i despoti svih doba najobilnije zloupotrebljavali. On dalje kaže, da ima čak i onih koji su je otkrili potpuno izraženu u ćutanju naroda, pa su smatrali da iz činjenice pokornosti proizilazi za njih pravo zapovedanja.61 Tokvil odaje priznanje američkom društvu što je uspelo da izbegne zamke des-potizma. Okolnosti, poreklo, prosvećenost, a naročito običaji, omogućili su im da izbegnu apsolutističku vlast i zasnuju i održe suverenost naroda.

Tokvil zaključuje: “Demokratska sloboda ne izvršava svaki svoj poduhvat onako savršeno kao prosvećen despotizam; često odustaje od njih pre no što im je ubrala plodove ili se upušta i u opasne; ali na duži rok ona ostvaruje više nego on; ona svaku stvar uradi ne toliko dobro, ali uradi više stvari. Pod njenom vladavinom nije pre svega veliko ono što izvrši javna uprava, nego ono što se izvrši bez nje i izvan nje. Demokratija ne pruža narodu najvičniju vlast, ali čini ono što je često i najvičnija vlast nemoćna da stvori: ona širi po celoj društve-noj zajednici nesmirenu delatnost, preobilje snage, energiju, sve to što nikad ne postoji bez nje i što može stvoriti čuda, ako su okolnosti iole povoljnije. U tome su njena prava preimućstva”.62 Ili, kao što kaže na drugom mestu: “Sredstva demokratije su, dakle, nesavršenija od sredstava aristokratije: često ona, i ne znajući, radi protiv sebe same; ali cilj njen je korisniji.63

Tiranija većine i demokratski despotizam

Iz širokog spektra Tokvilovih ideja ovde treba izdvojiti jednu po kojoj je on na istaknut način prepoznatljiv u političkoj sociologiji. Reč je o kritici de-mokratije kao moguće tiranije i despotizma većine.

Analizi svemoći većine, i posledicama takve većine po politički život Sjedinjenih Država, Tokvil posvećuje izuzetno veliku pažnju. U prvoj knjizi Demokratija u Americi, iz 1835, on koristi izraz tiranija većine. U drugoj, iz 1840, umesto tog izraza on govori o despotizmu koji se rađa iz demokratije, o demokratskom despotizmu. Izraz demokratski despotizam ušao je u široku upotrebu i često se sreće u literaturi o Tokvilu, mada kao termin predstavlja 60 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 196,19761 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 5262 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 21263 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 202


svojevrsni contradictio in adjecto. Uporedo s tim, ali istina mnogo ređe, sreću se i sintagme prikriveni despotizam (Valentini) ili nenasilni despotizam (Volk-mann-Schluck), a ponekad i meki despotizam ili novi despotizam (Zetterbaum).

Tokvil polazi od ocene da je u suštini demokratskih uređenja da vlast ve-ćine u njima bude apsolutna, jer, kako kaže, izvan većine u demokratijama nema ničeg što bi joj se oduprlo.64 Fundamentalni paradoks demokratije, onako kako ga Tokvil razume, je u tome što je jednakost uslova podjednako kompatibilna i sa tiranijom i sa slobodom. Ili, kako kaže Martin Ceterbaum (Martin Zetter-baum), Tokvil je svestan da je demokratija u stvarnosti sklona da uspostavi tiraniju, bilo jednog nad svima, manjine nad većinom, većine nad manjinom ili čak svih nad svima.65

Ista ona jednakost koja građanina čini nezavisnim od svakog sugrađanina uzetog ponaosob, izručuje ga samog i bez ograde, dejstvu većine. «Javnost ima, dakle, u demokratskih naroda neobičnu moć, kakvu aristokratske nacije nisu mogle čak ni zamisliti. Ona ne ubeđuju u svoja verovanja, ona ih nameće i uti-skuje u duše nekom vrstom ogromnog duhovnog pritiska svih na svačiji um».66

Opasnost od demokratske tiranije većine Tokvil uočava na mnogim pun-ktovima američkog političkog života i civilnog društva. On kaže da su demokra-tije prirodno sklone da svu društvenu moć usredsrede u rukama zakonodavnog tela. Tu se vidi direktan uticaj Monteskjea, na jednoj, i Medisona i federalista, na drugoj strani. »Od svih političkih vlasti, zakonodavstvo se najradije povinu-je većini».67 Takva koncentracija vlasti može da naškodi dobrom vođenju javnih poslova, a istovremeno je i osnova despotizma većine.68 Citirajući Džefersona, koga smatra apostolom demokratije, Tokvil skreće pažnju na najstrašniju opa-snost od tiranije zakonodavca; a što se tiče opasnosti od izvršne vlasti, ona će, po njemu, nastupiti mnogo kasnije. Uverili smo se da su se u naše vreme mnoga od tih upozorenja obistinila, a posebno bojazan od enormnog porasta uloge i uticaja izvršne vlasti.

Većina u Sjedinjenim Državama pruža pojedincima mnoštvo već stvo-renih shvatanja i rasterećuje ih potrebe da misle svojom glavom i stvaraju sop-stvena. Većina dakle, zaključuje Tokvil, u Sjedinjenim Državama ima ogromnu stvarnu moć, a i skoro isto tako veliku moć u javnom mnjenju. To dovodi ne samo do zakonodavne i upravne nestabilnosti, koja je prirodna za demokratiju,

64 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 21465 Martin Zetterbaum, Alexis de Tocqueville, u: History of Political Philosophy, Edited by Leo Strauss, Joseph Cropsey, Chicago and London, The University of Chicago Press, 1987, str. 76866 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 38567 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 21468 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 134


nego i do tiranije većine. 69 Može se govoriti o tiraniji većine u političkom smislu, ali i o tiraniji većine u društvemom smislu. Prva se ispoljava i ostvaruje kao tiranije političke većine u političkim organima države, a druga, kao tiranija javnog mnjenja većine u građanskom društvu.

Prema tome, on demokratiji u Americi ne zamera slabost, već naprotiv njenu neodoljivu snagu. Izričito tvrdi da u Sjedinjenim Državama «moć većine prevazilazi sve moći koje poznajemo u Evropi». Za razliku od Evrope, gde ni najapsolutniji vladari nisu mogli da spreče mišljenja suprotna njihovoj vlasti da potajno kruže državom, u Americi nije tako: «dokle god je većina sumnji-va, ljudi govore; ali čim se ona neopozivo izjasnila, svako ućuti, pa i prijatelj i neprijatelj kao da se složno upregnu u njena kola». I zaključuje da u Americi većina čini strahovit obruč oko misli. «U tom okviru pisac je slobodan; ali teško njemu ako se usudi da iz njega izađe». 70

Ima autora koji smatraju da je pitanje kako sprečiti zloupotrebu vlasti od strane onih koje su je demokratskim putem stekli, jedno od središnjih pitanja u Tokvilovoj političkoj filozofiji.71 Drugi, opet, misle da je srž Tokvilovog učenja o demokratiji u ukazivanju na one odlike koje niču ili dobijaju snagu iz uslova jednakosti i individualizma, kao što su: materijalizam, mediokritetstvo, ljubav prema domu i izolacija u privatnosti porodice.72

Za razliku od ranijih tiranija koje su se služile grubim sredstvima oko-va i dželata, nova civilizacija usavršava despotizam, a demokratske republike umesto primene materijalizovane sile ustremljuju se na dušu i misao. Podsta-knut izjavom lekara Stjuarta iz Baltimora koji je navodno rekao Tokvilu «Javno mnenje nam radi ono što inkvizicija nikad ne bi mogla»,73 Tokvil formuliše sle-deći tvrdi zaključak: «Inkvizicija nikad nije uspela sprečiti da po Španiji kruže knjige protivne religiji većine. Carstvo većine u Sjedinjenim Državama uspeva više: oduzelo je ljudima čak i pomisao da ih objavljuju».74 Jedno od Tokvilovih zabrinjavajućih proročanstava upozorava da ako sloboda ikad propadne u Ame-rici, za to valja okriviti svemoć većine.

Iza političke svemoći većine Tokvil ponovo otkriva jednakost, koja isto-vremeno proizvodi dve tendencije: jednu, koja svačiji um vodi novim mislima; 69 Rodžers otkriva da je istoričar iz Bostona J. Sparks ponudio Tokvilu formulaciju fraze «tiranija većine», ali da je zaključio, nakon čitanja Demokratije u Americi, da je Tokvil potpuno promašio njegovu glavnu ideju (Daniel Rodgers, Of Prophets and Prophecy, op.cit. str. 199). 70 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 22171 Vojislav Koštunica, Demokratija i njene granice – Aleksis de Tokvil i problem tiranije većine, u knjizi, Vojislav Koštunica, Ugrožena sloboda, političke i pravne rasprave, Beograd, Filip Višnjić, 2002, str. 18 i 1972 Martin Zeterbaum, Alexis de Tocqueville, op.cit. str. 76873 Navedeno prema Daniel Rodgers, Of Prophets and Prophecy, op.cit. str. 19874 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 222


i drugu, koja bi ga rado svela na to da više ne misli. Ako demokratski narodi zamene individualni razum apsolutnom vlašću većine, zlo bi samo bilo druge prirode. «I nazirem kako bi, pod dejstvom izvesnih zakona, demokratija uguši-la slobodu mišljenja, kojoj demokratsko društveno uređenje pogoduje, te bi se ljudski um, pošto je raskinuo okove što su mu ih nekad nametale klase i ljudi, sada okovao opštom voljom mnoštva».75 Ovim je, tačno jedan vek unapred, predskazana pojava totalitarizma u dvadesetom veku, a Tokvilovo naslućivanje se, na drastičan način, pokazalo tačnim.

Psihološka moć većine zasniva se na dve problematične ideje: prvo, da više znanja i mudrosti ima u mnoštvu, nego u jednom ili nekolicini izabranih; i drugo, da su interesi većeg broja iznad interesa manjine.76 Što se prve ideje tiče Tokvil je kvalifikuje kao teoriju jednakosti primenjenu na pamet. Svoju legiti-mnost ona, kao i svaka vlast, može da zahvali samo dugom trajanju. Kada je reč o drugoj ideji, ona ima podršku u Sjedinjenim Državama jer se svaka manjina nada da može postati većina. U aristokratskom društvu takva ideja bi izgubila smisao, jer aristokratija ne može postati većina i sačuvati svoje privilegije, kao što se ne može odreći privilegija, a da ne prestane biti aristokratija. Ovaj tip Tokvilovog argumenta bi danas mogao da se primeni i za višenacionalna druš-tva, gde manjine nemaju šansu da postanu većine. U osnovi, on važi za sve kulturne manjine, kao i za one podele u društvu koje imaju oblik rascepa ili-ili, to jest gde kompromis nije moguć (pitanje upotrebe nuklearne energije, prava na eutanaziju, prava na abortus, pitanje smrtne kazne, isl.).

Mada i sam priznaje da je u volji većine izvor svih vlasti, Tokvil kaže: «Smatram bezočnom i odvratnom maksimu po kojoj, u stvarima vladanja, veći-na u nekom narodu ima pravo da sve čini».77 On postavlja načelo da je pravda viši zakon od zakona većine i da pravda čini granicu prava svakog naroda. «Kad, dakle, odbijem da se povinujem nekom nepravednom zakonu, ne osporavam većini pravo da zapoveda; u odnosu na suverenitet naroda, pozivam se na su-verenitet ljudskog roda».78 I dodaje, da ako uskraćuje svakom pojedincu pravo da vlast čini sve što hoće, neće to pravo i takvu vlast nikad priznati ni mnoštvu.

Smatrajući da je svemoć zlo, a vlast bez ograničenja po sebi loša i opasna, Tokvil u pravdi kao opšteljudskoj vrednosti i normi vidi silu koja je i iznad pra-va većine. U nešto širem tumačenju, a sledeći opšti duh Tokvilovog dela, može da se kaže da iznad svemoći većine u moralnoj ravni stoje pravda i humanost, a u političkoj, ustanovljena (prirodna) prava i razum. Ako vlast ne nalazi pred so-bom nikakvu prepreku, onda je sloboda ozbiljno ugrožena. «Kad, dakle, vidim 75 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 38576 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 21577 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 21778 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 218


da se pravo i mogućnost da se sve čini priznaje bilo kojoj sili, zvala se ona narod ili kralj, demokratija ili aristokratija, vršila se ona u monarhiji ili republici, ka-žem: tu je klica tiranije, i idem da živim pod drugim zakonima».79

CIVILNO DRUŠTVO I DEMOKRATIJA

Druga velika tema kojom je Tokvil zadužio političku sociologiju odnosi se na oblast civilnog, građanskog društva. Sam Tokvil ukazuje da je prva knji-ga Demokratije u Americi posvećena analizi političkog poretka, a druga studiji građanskoga, odnosno civilnoga društva.

Njegova polazna teza je da se pod uticajem demokratskog društvenog uređenja u SAD izgled civilnog društva promenio ne manje nego fizionomija sveta politike.80 S druge pak strane, opravdano smatra (kao što je napred već jednom istaknuto) da ideja demokratije pretpostavlja postojanje civilizovanog i obrazovanog društva. U osnovi ovoga, kao i čitave Tokvilove teorije, leži opšta ideja o mogućnosti čovekovog usavršavanja, po kojoj se ljudi suštinski razliku-ju od životinja.

U vezi sa mogućnostima čovekovog usavršavanja, zanimljivo je njego-vo zapažanje kako se različiti politički poreci odnose prema obrazovanju: ari-stokratija ima prirodne sklonosti da sužava granice čovekovog usavršavanja, a demokratija da ih širi (razmičući ih nekad i preko mere). 81

Umeće udruživanja kao osnovno civilno umeće

Po Tokvilu, u demokratskim zemljama umeće udruživanja je osnovno umeće; napredak svih ostalih umeća zavisi od njegovog napretka. Neposredno nakon toga, nudi formulaciju jednog od zakona koji vladaju u ljudskim društvi-ma. Taj zakon ima formu instruktivnog načela i glasi: da bi ljudi postali i ostali civilizovani treba umeće udruživanja među njima da se razvija i usavršava sraz-merno povećanju društvene jednakosti.82

Tokvilova civilna teorema koja utvrđuje odnose između jednakosti i gra-đanskog društva, dakle, glasi: što je društvena jednakost veća to i udruživa-nje građana treba da bude razvijenije. I obrnuto, tamo gde nema demokratske jednakosti, tamo su mogućnosti građanskog udruživanja slabe ili vrlo skučene. Despotizam, kaže Tokvil, podiže pregrade između građana da bi ih razdvojio. «Despotizam, koji je po svojoj prirodi pun pribojavanja, vidi u osamljivanju

79 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 21980 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 37581 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 402,40382 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 467


ljudi najsigurniju zalogu svoga trajanja, pa obično i ulaže veliki trud da ih usa-mi...Despot lako prašta svojim podanicima ako ga ne vole, samo ako se ne vole ni međusobno».83 Zato zaključuje da u svih naroda gde je političko udruživanje zabranjeno, građansko udruživanje je retko.

Umetnost udruživanja nije za Tokvila prazni purlartizam. Upravo obrnu-to, umetnost udruživanja je istinska majka socijalne akcije.

Civilno društvo kao škola demokratije

Za američku naciju Tokvil kaže da su njeni građani rešeni da stalno kori-ste pravo udruživanja u civilnom životu, pa su tako uspeli da sebi pribave sve blagodeti koje civilizacija može da pruži. On konstatuje da se Amerikanci svih uzrasta, svih staleža i svih nastrojenja neprestano udružuju. I duhovito prime-ćuje da gde se na čelu kakvog novog poduhvata u Francuskoj vidi vlast, a u En-gleskoj neko od uglednih velikaša, računajte da ćete u Sjedinjenim Državama ugledati neko udruženje.

Tokvil dolazi do tačnog uvida da udruživanje građana olakšava političko udruživanje, i obrnuto, da slobodno političko udruživanje neobično razvija i usavršava građansko udruživanje. 84 On vidi politička udruženja kao velike besplatne škole za građansko udruživanje, a mnogobrojna udruženja građana kao velike društvene škole za demokratiju.

Tokvil stavlja pravo na udruživanje u red neotuđivih prava, smatrajući da se ono može staviti po važnosti i težini odmah iza lične slobode.»Posle slobode da sam dela, čoveku je najprirodnija sloboda da svoje napore udruži sa napori-ma svojih bližnjih i da delaju udruženo».85

Ukazujući na pragmatičnu stranu američkog duha, on primećuje da se u Sjedinjenim Državama gotovo i ne govori da je vrlina lepa – tvrdi se da je korisna i to se svakodnevno dokazuje. Ne poriče se da svaki čovek sme i treba da ide za svojim interesom. Prema Tokvilovom tumačenju, dobro shvaćeni in-teres, kao što je već rečeno, nije neka uzvišena doktrina, ali je jasna i pouzdana. Ona ne teži da postigne neke visoke ciljeve; ali bez odviše napora postiže sve one koje sebi postavlja.86 Zato je, po njegovoj oceni, Amerika zemlja u kojoj se najviše na svetu izvlači korist iz udruživanja i gde se to moćno sredstvo akcije primenjuje u najrazličitije svrhe.87 Ono je ušlo u navike i običaje.

Za razliku od građanskog udruživanja političko udruživanje je uvek opa-snije po postojeći poredak. Svaka vlast sa podozrenjem gleda na političko udru-83 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 46084 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 47185 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 16986 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 475,476 87 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 166


živanje, jer se tu okupljaju ljudi koji žele da upravljaju državom. Ne treba kriti, kaže Tokvil, da je neograničena sloboda političkog udruživanja poslednja od svih sloboda koju neki narod može podneti. Ako usled nje i ne padne u anar-hiju, on je se takoreći svakog časa dotiče.88 Za razliku od toga, i to Tokvil vrlo pronicljivo uočava, na građanska udruženja vlast gleda blagonaklono, «zato što su lako otkrili da ta udruženja, umesto da misli građana usmeravaju ka javnim poslovima, služe tome da im pažnju od njih odvrate, a time što ih sve više zao-kupljaju zamislima koje se ne mogu izvesti bez javnog mira, odvraćaju ih i od revolucija».89

No, Tokvilov zaključak u pogledu važnosti udruživanja je jasan i ned-vosmislen: «Pravo udruživanja je u naše doba postalo nužna garancija protiv tiranije većine».90

Sloboda štampe Sloboda štampe je, po Tokvilu, nužna posledica suverenosti naroda. Kao

što su suverenost naroda i sloboda štampe dve stvari koje su međusobno potpu-no povezane, tako suverenost naroda i cenzura ne idu zajedno. Cenzura i demo-kratija zasnovana na suverenosti naroda i opštem pravu glasa su, po mišljenju Tokvilovom, protivurečne jedna drugoj i ne mogu zajedno opstati u političkim ustanovama istog naroda.

Sloboda štampe je moćno oružje kojim raspolaže građansko društvo, ona je u najpotpunijem smislu oruđe slobode, ocenjuje s pravom Tokvil. «Njeno uvek otvoreno oko neprestano obnažuje tajne mehanizme politike i prisiljava javne ličnosti da izlaze pred sud javnosti».91

Prve američke novine, prema Tokvilovom uvidu, pojavile su se aprila 1704 godine u Bostonu. Konstatujući da je Amerika zemlja u kojoj nalazimo u isti mah i najviše udruženja i najviše listova, Tokvil uočava važnu demokratsku vezu među njima. «Postoji, dakle, nužna veza između udruženja i novina: novi-ne stvaraju udruženja, a udruženja stvaraju novine; pa ako je tačno što smo rekli da udruženja treba da se umnožavaju što veća biva društvena jednakost, isto je tako sigurno da i broj listova raste što se više množe udruženja».92

Moć slobode štampe se ispoljava na dvostruk način: štampa formira javno mnjenje i moćno utiče na oblikovanje svih ubeđenja ljudi. Kako kaže Tokvil, ona ne menja samo zakone nego i običaje. I dodaje, na svoj po malo sarkastičan 88 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 16989 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 47390 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 16991 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 16492 Alekis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 469


način: «Volim je imajući u vidu zla koja sprečava, mnogo više nego zbog dobra koja čini».93

Štampa je izuzetna društvena sila, posle naroda, prva među svim silama, kako bi rekao Tokvil. Zato, po njegovom mišljenju, samo udruživanje građana predstavlja veću silu. U štampi su na čudan način pomešane dobre i zle strane, a opet, po Tokvilovom dubokom uverenju, bez nje sloboda ne bi mogla živeti, a sa njom red jedva može da se održi. Ipak zaključuje: «U pogledu štampe, stvar-no nema sredine između potčinjenosti i slobode. Da bi se pobrali neprocenjivi plodovi koje pruža sloboda štampe, treba umeti podneti i neizbežne nedaće koje ona izaziva».94

POLITIČKA KULTURA DEMOKRATIJE

Kao što je već rečeno, u najnovije vreme se posebna pažnja poklanja Tokvilovom proučavanju kulture. Tokvil je u dejstvu kulturnih činilaca nalazio jedan od glavnih opštih uzroka kojima se može pripisati održanje demokratske republike u Sjedinjenim Državama.

U njegovim analizama akcenat je stavljen na kategoriju naravi. Tokvil koristi taj termin u značenju koje odgovara staroj reči mores , ali mu pridaje i šire značenje, podrazumevajući pod tim sveukupno moralno i intelektualno sta-nje jednog naroda.95 Dakle, mores ili naravi je kod njega u upotrebi sa potpu-nijem značenjem od latinskog termina za običaje, navike; a što će se sredinom dvadesetog veka u užem značenju nazvati politička kultura; da bi se krajem tog istog veka, čitava ta oblast nazvala studij kulture (culture studies) - ovoga puta u mnogo širem značenju od Tokvilovog. Značajan deo prve i pretežan deo druge knjige Demokratije u Americi posvećeni su istraživanju naravi shvaćene u smislu koji je negde na sredokraći između političke kulture i kulture uopšte. Tokvil tvrdi: «Značaj naravi je jedna opšta istina, kojoj nas neprestano vraćaju i proučavanja i iskustvo. Čini mi se da u svojim mislima nailazim na nju kao na jednu središnju tačku: zapažam je na kraju svih svojih ideja».96

Iz široke lepeze pitanja političke kulture kojima se bavio, ovde će biti ukazano samo na nekoliko, koja se čine najvažnija za studij političke sociologi-je. To su: društvena i politička uloga religije u demokratiji; međurasni odnosi i osuda ropstva; položaj žena i pitanje ravnopravnosti polova; politička kultura i duh demokratskih naroda.

(a) Kada je reč o religiji, Tokvil ocenjuje da je američka civilizacija pro-izvod dva odeljena, ali komplementarna i međusobno kombinovana duha: slo-93 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 15994 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 16195 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 24996 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 265


bodarskog i religioznog. Ta dva elementa, sloboda i religija, se u američkom društvu uzajamno podupiru i dobro slažu. Religija vidi u građanskoj slobodi i svoju slobodu. Sloboda vidi u religiji moralnu potporu, čuvarku morala, a moral jemcem svojih zakona i zalogom svoje trajnosti. Moral je često u puritanskoj Americi bio strožiji i od zakona.97 Tokvil kaže: Despotizam može i bez vere, ali sloboda ne. Ili: u Novoj Engleskoj obrazovanje i sloboda su kćeri morala i religije. Dakle, Tokvil ne sumnja da je vrlo strogom, puritanskom moralu u Sjedinjenim Državama glavni izvor u veri. Siguran je da Amerikanci smatraju religiju neophodnom za opstanak republikanskih institucija.

(b) U američkom društvu Tokvil uočava gotovo neprijateljske međurasne odnose. Položaj Crnaca i Indijanaca usred demokratskog naroda je ne samo be-sramno niži od položaja belog čoveka, nego takav da su među njima podignute nepremostive prepreke. Crnci i Indijanci su «dve zlosrećne rase koje nemaju ništa zajedničko ni u pogledu porekla, ni u pogledu izgleda, ni jezika, ni naravi; jedino su im nesreće slične. Obe zauzimaju podjednako nizak položaj u zemlji u kojoj žive; obe trpe dejstvo tiranije; pa iako su im nevolje različite, mogu za to da optuže istog vinovnika».98

Mada je hrišćanstvo najpre uništilo ropstvo, hrišćani šesnaestog veka su ga ponovo uspostavili. Veliki deo novovekovnog uspona Evrope i Amerike bio je zasnovan na radu crnaca robova iz Afrike. Prema Tokvilovom uvidu prvi crnci su dovedeni u Virdžiniju 1621. godine. On ukazuje i na tačne razloge zbog kojih se ropstvo najpre rodilo na jugu: tamo se gaje duvan, pamuk i šećerna trska, usevi koji iziskuju neprestanu negu i traže veliki broj žive radne snage. Tokvil smatra da je ropstvo veliko društveno zlo i da se mora ukinuti, ne samo u interesu crnaca, nego i u interesu belaca. U protivnom on predviđa da će se Sjedinjene Države suočiti u budućnosti sa velikim nevoljama.99

Osvajanjem Divljeg zapada, uništavanjem šuma i istrebljenjem Indija-naca Amerikanci su, po Tokvilovom mišljenju, osudili indijansku rasu Severne Amerike na izumiranje. Po njegovom sudu divlji narodi Severne Amerike su mogli samo na dva načina da izbegnu uništenje: ratovanjem ili civilizovanjem. Kako su u ratovanju bili slabiji i morali su stalno da se povlače, a kako nisu pri-hvatali civilizovanje, to jest da žive na način i po običajima belih ljudi, osuđeni su na postepeno iščezavanje. Tokvil uočava da se nikad među nacijama nije video takav raskorak između džinovskog razvoja, na jednoj, i brzog uništenja, na drugoj strani. On podseća na reči Vašingtona u poruci Kongresu: «Mi smo prosvećeniji i moćniji od indijanskih nacija; naša čast zahteva da prema njima

97 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 39 i 4398 Aleksis de Tokvil, demokratija u Americi, op.cit. str. 27399 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 291-309


budemo dobri i plemeniti». I, naravno, zamera što takva plemenita i vrla politi-ka nije bila primenjena.100

Opšti kritički stav prema stanju međurasnih odnosa u Sjedinjenim Drža-vama toga vremena Tokvil je sažeo u sledećem iskazu: «Crnac je sateran na najniži stupanj ropstva; Indijanac na krajnje granice slobode».101

(c) Nastavljajući prosvetiteljsku tradicuju Monteskjea, Didroa i Rusoa, koji su svi pisali o ženskom pitanju, Tokvil nekoliko poglavlja posvećuje uticaju demokratskih promena na porodicu i položaj žene u Sjedinjenim Državama.

On konstatuje da društvena jednakost i demokratsko uređenje neumitno menjaju međusobne odnose ne samo svih građana, nego i odnose u porodici, a posebno odnose između muškaraca i žena.

Upoređujući porodicu u aristokratsko i demokratsko doba Tokvil uočava bitnu razliku. U aristokratskim narodima, kaže on, vlast zna samo za oca, koji je ne samo glava porodice, nego i nastavljač tradicije, tumač običaja i presuditelj u vladanju. Kad društveno uređenje postane demokratsko nestaje ili se umanjuje očinska vlast, pa se neka vrsta jednakosti uspostavlja i oko domaćeg ognjišta. I ocenjuje: «Ne znam da li, sve u svemu, društvo nešto gubi tom promenom, ali sklon sam verovati da pojedinac dobija».102

Tokvil odaje priznanje vaspitanju devojaka u Sjedinjenim Državama, koje od njih stvaraju samopouzdane, nezavisne i zrele osobe. Svestan je i pri-znaje da u njegovim očima ima veliki politički značaj sve što utiče na položaj žene, na njene navike i shvatanja, jer, kako voli da kaže, žena tvori moral. Ali, već u tom stavu se naziru ostaci starog aristokratsko-patrijarhalnog pogleda na odnose među polovima.

Čini se da je u pravu Gita Mej kada kaže da Tokvil ima u osnovi ambi-valentan odnos prema ravnopravnosti polova. Neravnopravnost u braku Tokvil tumači kao biološku sudbinu zasnovanu na mnogobrojnim prirodno uslovlje-nim razlikama u fizičkoj i moralnoj konstituciji muškaraca i žena. Svoje ari-stokratsko-patrijarhalno vrednosno nasleđe nije uspeo potpuno da sakrije iza svog prosvetiteljsko-demokratskog lika. 103

d) Na političku kulturu i duh demokratskih naroda Tokvil obraća stalno pažnju, pogotovu u drugom tomu Demokratije u Americi. Tu on ima mnogo tačnih i interesantnih zapažanja, ali i promašaja. Tako mu mnogi , s pravom, zameraju da je podcenio mogućnosti razvoja književnosti i umetnosti u Sje-dinjenim Državama. Njegove tvrdnje da Amerikanci nemaju književnost, da 100 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 280-286101 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 274102 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 535103 Gita May, Tocqueville and the Enlightenment Legacy, u Reconsidering Tocqueville’s Democracy in Amerika, op.cit. str. 37


su jedini pisci koji tamo postoje novinari, da nema povoljnih uslova za razvoj pozorišne umetnosti, 104 i slično, pokazale su se kao netačne i prestroge. U tom istom veku u kome Tokvil piše, Amerika dobija tako velika književna imena kao što su, recimo, Ralf Valdo Emerson (Ralph Waldo Emerson), Henri Toro (Henry Thoreau), Edgar Alen Po (Edgar Allan Poe), i drugi. Istina nešto kasnije, pozorišni život na Brodveju u Njujorku postaće svetski poznat i uvažavan.

Ali su zato zanimljiva njegova zapažanja o pragmatizmu i ambicioznosti Amerikanaca, o užurbanosti u trci za materijalnim dobrima i sklonosti ka lakim uspesima i uživanjima u sadašnjosti, o moralnoj osudi besposlenosti, o nacio-nalnoj sujeti i shvatanju časti, o osobenosti političkog govora i ljubavi prema slobodnim institucijama.

Posebno su, mislim, važna njegova zapažanja o razvoju one vrste men-taliteta koju Tokvil naziva trgovačka narav, koja je odmerena, sklona kompro-misima i protivna žestokim strastima. Jasno je da su trgovačke naravi suprotne ratničkim, i da mnogo više odgovaraju demokratskim društvima. On uočava da odnosi među ljudima u demokratiji postaju neusiljeni, ali i solidarni, i da prevla-davaju smirene nad plahovitim vrlinama. Njegov je opšti zaključak da se naravi upitomljuju što veća biva društvena jednakost.105

STARI POREDAK I REVOLUCIJA

Francuska revolucija je izbila dva veka nakon Nizozemske i vek nakon Engleske takozvane slavne revolucije, a započinje, kako kaže Tokvil, tačno u momentu kada se Američka revolucija završila.

Uzroci revolucije

Tokvil smatra da je filozofija osamnaestog veka jedan od glavnih uzro-ka revolucije, jer ju je pripremila svojim idejama koje se odnose na položaj države i društva i načela političkih i građanskih zakona. On tu, pre svega, misli na ideju prirodne jednakosti ljudi, ideju suverenosti naroda, kao i na zahteve za ukidanjam svih kastinskih, klasnih i profesionalnih privilegija i povlastica.106

Pored filozofa važnu ulogu su imali ekonomisti, posebno ona škola mi-šljenja poznata pod nazivom fiziokrati. Fiziokrati su ponudili niz praktičnih 104 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 420 i 442105 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 511106 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, IKZS, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1994, str. 37


odgovora na pitanja javne uprave i javnog obrazovanja i pripremili zamisli socijalnih i administrativnih reformi koje je revolucija izvršila. 107

Filozofi i ekonomisti su, međutim, bili samo deo jednog šireg i trajni-jeg duhovnog i kulturnog pokreta, evropskog pokreta Prosvetiteljstva, čije se glavno žarište od polovine osamnaestog veka, a pogotovu od Enciklopedista, nalazi upravo u Francuskoj. Prosvetiteljstvo je do kraja dovelo proces koji je započeo još u Renesansi: nauka i obrazovanje su preuzeli od religije i crkve vodeću ulogu u duhovnom životu. Prosvetiteljstvo je stvorilo duhovnu osno-vu za Francusku revoluciju, između ostalog, svojom neograničenom verom u razum, a od Rusoa i u dobrotu čoveka, svojim odbacivanjem religije i isto-rijske tradicije, svojim načelima jednakosti, slobode i demokratskih prava.

To da su političko vaspitanje jednog velikog naroda u potpunosti stvo-rili ljudi od pera, po Tokvilovoj oceni, stvara novu okolnost u istoriji i omo-gućava da Francuska revolucija zadobije svoj sopstveni duh. Priznajući zna-tan uticaj Američke revolucije Tokvil ipak kaže: «U našoj revoluciji često se razabirao odjek one američke,...ali taj uticaj dugovao se manje onome što se tada radilo u Sjedinjenim Državama, negoli onome što se u tom času mislilo u Francuskoj...Tamo je ona zapanjila, ovde konačno ubedila. Amerikanci kao da su samo izvršavali ono što su naši pisci zamislili; oni su samo u stvarnosti otelotvorili ono što smo mi upravo sanjali». 108

Prema Tokvilovim nalazima Francuska revolucija «je u suštini bila socijalna i politička revolucija».109 Socijalnu sliku Francuske pre revolucije izuzetno dobro daje Slobodan Jovanović u svojim Primerima političke soci-ologije. Uz dva povlašćena staleža, plemstvo i sveštenstvo, u Francuskoj je, kao i svuda u Evropi u porastu treći stalež, koga uz buržoaziju i građanstvo čine i radništvo i seljaštvo. Francuska u to vreme dosta zaostaje za Engleskom u pogledu industrijskog razvitka, jer joj nedostaju ugalj i gvožđe. Njen glavni izvozni proizvod je šećer; polovina ponude na svetskom tržištu dolazi iz fran-cuskih kolonija. Uz to, izvoze se još vino i svila. U privredi dominiraju mala preduzeća i zastarelo esnafsko uređenje. U gradovima, koji se inače sporije razvijaju nego u Engleskoj, umesto industrije niču banke, berzanski poslovi i trgovačka društva. U društvenom životu mnogo veću ulogu od plemstva ima buržoazija, koja je ne samo najimućnija klasa, nego i najobrazovanija; iz njenih redova potiče najveći broj naučnika i književnika. 110

Tokvil u predgovoru za svoje delo Stari režim i revolucija kaže da su Francuzi 1789 godine preduzeli najveći napor koji je ijedan narod ikad uložio 107 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 161,162108 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 151109 Aleksis de Tokvil, Stari režom i revolucija, op.cit. str. 49110 Slobodan Jovanović, Primeri političke sociologije,Beograd, Geca Kon, 1940, str. 189-201


«ne bi li svoju sudbinu takoreći raspolutili, te ponorom razdvojili ono što su dotad bili od onoga što su ubuduće hteli da budu». 111

Zanimljivo je Tokvilovo zapažanje da neposredno uoči revolucije, ni-kome u Francuskoj nije još bilo posve jasno šta će ona doneti.112 Jedan od razloga za revoluciju (teško je reći koliko jedan od uzroka, a koliko povod) bio je u rđavom stanju državnih finansija. Politika apsolutizma Luja XVI je dovela državu do bankrotstva. Kada se kruna odlučuje da uvede nov porez na zemlju nailazi na žestok otpor plemstva, koje se, na svojoj Skupštini uva-ženih, poziva na to da jedino Opšta skupština svih staleža može da donese takvu odluku. Kralj najzad posle dugo vremena saziva skupštinu svih staleža za početak maja 1789. u Versaju. Ali ni on ni plemstvo nisu predvideli na šta će to da izađe. Sukob plemstva i buržoazije se razbuktao i pre skupštine, oko broja poslanika kao i procedure njenog rada. Atmosferu revolucioniše spis opata Žozefa Sijejesa Šta je treći stalež. Na to pitanje on odgovara rečju: sve. Na pitanje šta je treći stalež bio do sada u političkom životu, opet jezgrovit odgovor: ništa. Najzad na pitanje šta taj stalež traži, opat odgovara: da bude nešto u političkom životu. «Sijejes tvrdi da treći stalež predstavlja sve što je potrebno da se stvori narod, da će steći slobodu ukidanjem privilegovanih staleža, da predstavlja dvadesetpet miliona ljudi, dok druga dva (plemstvo i kler) imaju svega dvestotine hiljada».113 To da su mnogi pripadnici povla-šćenih klasa stali na stranu neophodnosti promena dobro ilustruje i činjenica da među poslanicima trećeg staleža ima i plemića i sveštenika. Mada većinu poslanika ovog staleža čine advokati, trgovci i činovnici, grof Onore Mirabo, poznati kritičar starog režima i privilegija, postaje jedna od vodećih ličnosti trećeg staleža.114 I pre početka rada skupštine treći stalež ostvaruje dve važne pobede: izjednačuje se po broju poslanika sa druga dva staleža uzeta zajedno, i ostavlja otvorenim pitanje da li staleži glasaju odvojeno (kao što su tražili kruna i povlašćeni staleži) ili ne. U toku rada same skupštine treći stalež od-bija diktate kralja i plemstva i sredinom juna se proglašava Narodnom skup-štinom. Na njegovu stranu staje naročito i deo sveštenstva. Kralj to mora da prihvati, ali se ne miri sa takvim stanjem. Poziva trupe koje se okupljaju u Versaju i okolini Pariza, što na već zapaljenu revolucionarnu atmosferu, čiju temperaturu podiže i vrtoglavi rast cena hrane i nedostak posla, predstavlja konačno dolivanje ulja na vatru. Pariske mase pljačkaju zgradu Invalida, a narednog dana, 14 jula, uz veliki broj žrtava, pada i Bastilja. To ima ogroman 111 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 23112 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 34113 Dragoljub Živojinović, Uspon Evrope(1450-1789), Beograd, Službeni list SRJ, 1995, str. 431114 Dragoljub Živojinović, Uspon Evrope, op.cit. str. 431


politički i simbolički značaj za dalji tok revolucije.115 Nepredvidivost revo-lucionarnih događaja u francuskom slučaju se potvrđuje u paradoksu da je plemstvo bilo to koje je tražilo saziv skupštine svih staleža, računajući da će to iskorititi da učvrsti i poveća svoju moć na račun kralja i krune. Ono što se, međutim, dogodilo u stvarnosti, dovelo je do početka pada feudalnog poretka, političkog uspona trećeg staleža, a posebno buržoazije, ukidanja privilegija povlašćenim staležima (plemstvu i sveštenstvu) i uvođenja političke i pravne jednakosti svih građana.

Portret starog režima koji Tokvil nudi u knjizi Stari režim i revolucija pokazuje da je revolucija proizašla bezmalo sama od sebe. Sve klase i staleži starog režima bili su nezadovoljni i spremni za promene. Čak i sveštenstvo, koje će se, uz monarhiju, prvo naći pod udarom naleta revolucije, kao jedan od važnih stubova staroga režima. «Unutarnji genij revolucije je već bio obu-zeo onu staru vlast koju će revolucija uskoro srušiti». 116

Tokvil dolazi do zaključka da su Francusku revoluciju pripremile naj-civilizovanije, a sprovele najneobrazovanije i najneotesanije klase nacije.117 Ovakav zaključak deluje kao da je dat sa aristokratskih visina autora, ali ima potkrepu u činjenici da je nakon propasti monarhije sve postalo moguće. U svakom slučaju, Tokvil u toj činjenici nalazi objašnjenje za surovosti najkr-voločnije revolucije, koja je na kraju u jakobinskom teroru počela, kako to uobičajena metafora kaže, da jede i sopstvenu decu. «Stari je režim pružio revoluciji brojne svoje forme, a ona je pridodala samo krvoločnost svog ge-nija».118

O kontinuitetu između starog i postrevolucionarnog poretka

Ono što, međutim, Tokvil svojim istraživanjima dokazuje, a što je izu-zetno važno za političku sociologiju, to je da u društvenom razvoju ne postoji i nije moguć potpuni diskontinuitet; čak ni revolucije ne mogu da unište sve veze između starog i novog društva. On tvrdi i više od toga: da je revoluci-onarna generacija njegovih sunarodnika od staroga režima zadržala većinu osećanja, navika pa i ideja pomoću kojih su vodili revoluciju što je taj režim razorila. Građevinu novog društva su započeli ne na potpunim ruševinama, nego na preostalim i preživelim elementima staroga režima i njegovim krho-

115 Dragoljub Živojinović. Uspon Evrope, op.cit. str. 432116 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 189117 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 198118 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit., str. 187


tinama.119 Tokvil uviđa da je Francuska revolucija imala dve jasno odvojene faze: «prvu, za koje Francuzi kao da hoće da ukinu sve što je bilo u prošlosti, a onda drugu, u kojoj će iz prošlosti preuzeti deo onoga što su ostavili neta-knutim». 120

Najvažniji primer i potvrdu za ove ocene Tokvil nalazi u činjenicama vezanim za administrativnu centralizaciju države. On dokazuje na ubedljiv način da je administrativna centralizacija postignuće staroga režima, a ne, kao što se uobičajeno misli i kaže, delo revolucije ili Napoleonovog carstva. «Centralizacija je, naprotiv, plod starog režima i, dodao bih, jedini deo po-litičkog uređenja koji je nadživeo revoluciju».121 Tokvil demonstrira čitav niz činjenica kojima dokazuje da je već u osamnaestom veku, u poslednjim decenijama staroga režima, javna uprava bila vrlo centralizovana, moćna i aktivna.122

Proces administrativne centralizacije je naročito za doba vladavine Luja XIV dobio na snazi i intenzitetu. Glavna lokalna figura tog procesa, koja predstavlja sve centralizovaniju državu, je visoki činovnik, intendant. U vreme apsolutne monarhije skoro sva ovlašćenja lokalne vlastele, uključujući i sudsku, prelaze u ruke državne administracije. Dok je na terenu «celokupna stvarna vlast u rukama intendanata»123 kralj nameće lokalnoj vlasteli obave-zu da boravi na dvoru. Kao što uočava Slobodan Jovanović, uoči revolucije plemstvo nije više ispunjavalo nikakvu važniju funkciju, ni ekonomsku ni političku.124 Skoro čitava srednja klasa, u ekonomskom i finansijskom uspo-nu, živi u gradovima, a Pariz kao prestonica već u doba staroga režima dobija ogromnu prevlast, da bi pred i u vreme revolucije postao sama Francuska. Tokvil zapaža: «Politička prevlast prestonice nad ostatkom države ne duguje se ni njenom položaju, ni veličini, niti pak bogatstvu, već prirodi vladavine». 125

Revolucija je u svom prvom naletu pokušala da razori državnu admi-nistraciju, tu veliku ustanovu apsolutne monarhije. Ali, samo desetak godina kasnije, dakle od 1800-te ona je vaspostavljena. «U tom razdoblju, pa i docni-je, u pogledu ustrojstva administracije, nisu pobedu odneli principi 1789-te, već, naprotiv, načela staroga režima, koja sva odreda tada ponovo stupiše na

119 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 23120 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 25121 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 61122 Tokvil navodi primer glavne službe centralne vlasti zadužene za javne radove, koja je bila , kako pre, tako i posle revolucije, Uprava za mostove i puteve. (Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit., str. 66)123 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 63124 Slobodan Jovanović, Primeri iz političke sociologije, op.cit. str. 194125 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 91


snagu i ostadoše da važe».126 Iz ovoga Tokvil izvlaži zaključak koji pretendu-je na šire važenje. Ako je za svake revolucije administracija bivala obezglav-ljena, kaže Tokvil, telo joj je ostajalo nedirnuto i živo; isti službenici obavljali su iste funkcije. «Sudili su i upravljali u ime kralja, potom u ime republike, najzad u carevo ime».127

Sledeći važan Tokvilov uvid tiče se političkih sloboda. Ukidanje poli-tičke slobode i razdvajanje klasa prouzrokovali su, po njegovom mišljenju bezmalo sve boljke kojima je podlegao stari režim. Istina, ideje slobode se, po Tokvilovom priznanju, obično javljaju poslednje, ali iščezavaju prve. On konstatuje da su Francuzi zaiskali reforme pre nego što su se poželeli slobo-de.128

Analizirajući stari režim Tokvil je svuda sretao «korene današnjeg druš-tva duboko usađene u to drevno tlo».129 U okviru starog režima, Tokvil je našao da su se rodile i razvile, naročito tokom osamnaestog veka, dve osnov-ne strasti. «Jedna ukorenjenija i vremešnija, jeste žestoka i neugasiva mržnja prema nejednakosti... Druga, novija i manje ukorenjena strast, sklanjala je Francuze želji da žive ne samo međusobno jednaki već i slobodni».130 No, u pravu je Robert Nisbet kada tvrdi da je Tokvilovo osnovno stanovište u po-gledu glavnog uzroka i motiva revolucije okrenuto jednakosti, a ne slobodi.131 Tokvil često ponavlja da su sve revolucije u istoriji uzrokovane ne strašću za slobodom, već čežnjom i željom ljudi za jednakošću.

To dokazuje i činjenica da je ova druga strast, strast za slobodom, spla-snula vrlo brzo, a nova apsolutna vlast je našla uporište sred anarhije i narod-ske diktature. To je razabrao «genij onoga koji će uskoro postati u isti mah nastavljač revolucije i njen rušitelj». Tu, naravno, Tokvil misli na Napoleona koji je omogućio da se «iz utrobe nacije koja tek što je oborila kraljevsku vlast odjedared izađe jedna još opsežnija, sitničavija i apsolutnija vlast negoli ona koju je sprovodio bilo koji od naših kraljeva». 132

Bernard Braun (Bernard Brown) uočava da Tokvil u svojoj analizi posebnu pažnju posvećuje postrevolucionarnom momentu.133 To je kritički osetljiv period nakon revolucije kada se mora ponovo uspostaviti autoritet javne vlasti. Tokvil upozorava da zbog revolucionarnih vrenja i u uslovima nereda i nasilja ljudi izgube sigurnost i počnu da žale za starim vremenima. 126 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 82127 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 195128 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 161129 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 25130 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 199131 Robert Nisbet,Tocqueville’s Ideal Types, op.cit. str. 189 132 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 200133 Bernard Brown, Tocqueville and Publius, op.cit. str. 67


Tada u ime revolucije i slobode može doći čak i veći despotizam od onoga koji je zbačen. Imajući u vidu iskustvo Francuske koje to potvrđuje, Tokvil u tom smislu ističe da su Američka i Francuska revolucija imale potpuno razli-čite ishode.

Komparacija Francuske i Engleske revolucije

Za razumevanje osobenosti Francuske revolucije izuzetno su značajne komparativne analize Slobodana Jovanovića u kojima ovu upoređuje sa En-gleskom revolucijom. Tri komparativne linije mi se čine posebno značajnim za objašnjenje ovih revolucija sa stanovišta političke sociologije.

Prvo, Slobodan Jovanović uočava da su u Engleskoj ekonomska obno-va i industrijsko-tehnički napredak prethodili obnovi političkih ustanova. U Francuskoj je bilo obrnuto: revolucijom je izvršena socijalna i politička obno-va, a da joj nije prethodila, kako Jovanović kaže, obnova privredne tehnike. 134

Drugo, Engleska slavna revolucija je u borbi protiv kralja oslabila voj-sku i činovništvo i kontrolu nad njima stavila u ruke parlamenta. Francuska revolucija je, naprotiv, ojačala i vojsku i administraciju, što je, po Jovanoviću, bilo kompenzacija za izgubljeno moralno jedinstvo nacije. Engleska revolu-cija je u vojsci i činovništvu videla glavne poluge vladalačkog apsolutizma, pa je svojim promenama učinila nemogućim ne samo kraljevu, nego bilo čiju svemoć. Francuska revolucija je oslabila apsolutnu monarhiju, ali, ne samo da nije isključila uslove za svemoć vlasti, nego je i ojačala javnu vlast.135

Treće, u Engleskoj je slavna revolucija izvedena nagodbom između povlašćene plemićke aristokratije i buržoazije i jednom vrstom istorijskog kompromisa, koji je obezbedio političke promene mirnim putem. Dakle, tu mirnu revoluciju je pravilo plemstvo zajedno sa buržoazijom. U Francuskoj do takve nagodbe nije došlo, jer su plemstvo i kralj, odbijajući kompromis, gurali buržoaziju ka radikalnoj poziciji. U Francuskoj je buržoazija, za razli-ku od Engleske, pravila revoluciju protiv plemstva. Da bi realizovala svoje zahteve za ravnopravnošću i većim političkim uticajem, francuska buržoazija je, kako kaže Jovanović, podbunila radnike i seljaštvo, i to je radikalizova-lo Francusku revoluciju.136 »Francuska se pocepala na dve krvno zavađene stranke: stranku revolucije i stranku njenih protivnika. Stranku revolucije nije činila sama buržoazija, nego treći stalež – dakle, i buržoazija, i seljaštvo, i radništvo. Protivnici revolucije bili su povlašćeni staleži, plemstvo i svešten-

134 Slobodan Jovanović, Primeri političke sociologije, op.cit. str. 202, 135 Slobodan Jovanović, Primeri političke sociologije, op.cit. str. 11,12, 212,213136 Slobodan Jovanović, Primeri političke sociologije, str. 10 i 205


stvo».137 Mada je pobedila, stranka revolucije nije odnela potpunu prevagu sve do konačne pobede i učvršćenja republike, čitav vek kasnije, to jest do izbora Žila Grenija za predsednika, kada je 14 juli, dan pada Bastilje progla-šen državnim praznikom, a Marseljeza postala državna himna. A u periodu od 1789 do 1889 Francuska revolucija je prolazila kroz mnoge konvulzije, padove i uspone.

Po mišljenju Melvina Rihtera (Melvin Richter) Tokvil je otkrio am-bivalentno nasleđe koje je za sobom ostavila Francuska revolucija. Ona je, naime, uspostavlila dve različite tradicije demokratije. Po jednoj, demokratija se sastoji u vladanju samih građana nad sobom i u punom uživanju slobo-de, vladavine prava i individualnih prava. Po drugoj, demokratija je vladavi-na pojedinaca, grupa ili partija u ime naroda. U ovom drugom slučaju često se dešava da se vlast sa omalovažavanjem odnosi prema načelu narodnog suvereniteta, na koje se tobože poziva kao na glavni izvor svoje moći. Reč je, dakle, o liberalnom i neliberalnom nasleđu Francuske revolucije. Primer neliberalne tradicije Tokvil nalazi u Napoleonu i njegovoj vladavini koja je: do perfekcije centralizovala administrativnu mašineriju; kodifikovala civilno pravo da bi ohrabrila individualno bogaćenje, ali i ograničila slobodu štampe i udruživanja; koja je izmislila plebiscitarnu diktaturu kao pseudo-demokrat-sku alternativu predstavničkoj vladavini; koja je upotrebljavala revolucio-narno i političko nasilje i podcenjivala individualna prava i konstitucionalnu vladavinu.138

Poslednji pasaži Tokvilove knjige Stari režim i revolucija sadrže i izve-snu notu pesimizma, koji se najjasnije očitava u konstataciji da «svaki put kada se docnije pokušavalo srušiti apsolutnu vlast, samo se glava Slobode posađivala na jedno slugansko telo».139 Taj pesimizam kao da nije u neskladu sa onim što je istakao u predgovoru, kada kaže da naslućuje tri vrlo jasne isti-ne: «Prva, glasi da su svi današnji ljudi poneseni jednom nepoznatom silom za koju se možemo nadati da ćemo je obuzdati i usporiti, ali ne i savladati, silom koja ih čas blago gura, čas strmoglavljuje u pravcu uništenja aristokra-tije; druga kaže da će od sviju društava u svetu, vazda najteže biti da umaknu apsolutnoj vlasti upravo onima u kojima aristokratije više nema, niti je može biti; treće nam pak veli da despotizam ne može nigde proizvesti pogubnije posledice negoli u tim društvima, jer više nego bilo koja druga vrsta vlada-vine on u njima pospešuje razvoj sviju mana kojima su ona naročito sklona, te ih na taj način potiskuje upravo na onu stranu kojoj su, zahvaljujući jednoj 137 Slobodan Jovanović, Primeri političke sociologije, op.cit. str.205,206138 Melvin Richter, Tocqueville, Napoleon and Bonapartism, u Reconsidering Tocqueville’s Democracy in America, op.cit. str. 115139 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 200


prirodnoj sklonosti, već težila». 140

Tu pesimističku notu kao da potvrđuje i savremena ocena koja dolazi iz pera Ejbrahema Ajzenštata: «Francuska koja je prošla kroz četiri monarhije, pet-šest republika, dve carevine i seriju revolucija, građanskih ratova i dva svetska rata, nije uspela da reši problem koji je toliko mučio Tokvila: kako da se uspostavi dijalektička ravnoteža između slobode običaja i vladavine demokratije».141

ZAKLJUČAK O TOKVILU

Tokvil pripada onoj liberalnoj tradiciji u društvenoj nauci koju će ka-snije Veber označiti sintagmom «etika odgovornosti» , kao suprotnost «etici krajnjih ciljeva», koja karakteriše autoritarne lidere i njihove obožavaoce i sledbenike.

Kao što će za Marksa krajnja destinacija istorijskog razvoja biti društvo socijalizma i komunizma, a za Vebera društvo monolitne birokratske racionalne organizacije, tako je za Tokvila krajnje istorijsko odredište svet demokratske jednakosti i slobode.

Vrlo su važne, a i danas aktuelne, pouke o slobodi koje možemo izvući iz Tokvilovog dela. Tokvil nas uči da sloboda nije nasledstvo, već se mora neprestano sticati. Ona nije povlastica već prirodno pravo svakog čoveka da učestvuje u javnim poslovima. Ona se ne razvija sama od sebe, već se oko nje mora truditi. Sloboda nije jednom za svagda data, već se mora neprestano braniti. Liberteri se ne rađaju, već se stvaraju.

Još su značajniji i originalniji njegovi uvidi o snagama ali i slabostima demokratije, o njenim postignućima, ali i opasnostima koje leže u njoj samoj.

Džejms Šlajfer je prvi i dobro primetio da Tokvil voli da izlaže svoje misli i ideje u kontrastima. Tu možda leži i jedan od razloga privlačnosti njegovog dela. Mnogi poznavaoci Tokvila uistinu se slažu oko onog što se inače lako uočava, da je voleo da u svom kategorijalnom rečniku koristi «parove napetosti» («pairs of tension»), ali malo je onih koji će se složiti oko odgovora na pitanje koji to suprotstavljeni pojmovi čine glavnu kategorijalnu osovinu u njegovom delu. Evo nekoliko različitih odgovora koji nam se nude.

Za Sejmora Drešera osnovni konceptualni par napetosti kod Tokvila čine centralizacija i individualizam. Istina, on pre toga kaže, da je najfundamental-niji par napetosti onaj koji čine dva, po orijentaciji vrlo različita toma njegove knjige Demokratija u Americi (ali to pitanje ostavljamo istoričarima političkih teorija). 140 Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, op.cit. str. 27141 Abraham Eisenstadt, op.cit. str. 9


Ejbrehem Ajzenštat kaže da je glavna Tokvilova tema bila analiza ideje društvene jednakosti, kao osnovne pokretačke snage demokratije i dinamičke snage promena i modernizacije. Unutar toga, njegova trajna tema je kritička pretnja koju demokratski despotizam postavlja demokratskoj slobodi. Ajzen-štat, inače, smatra da Tokvilova misao uspostavlja mostove između agrariz-ma i industrijalizma, patritoizma i nacionalizma, lokalizma i centralizacije, aristokratije i demokratije, kolektivizma i individualizma, državnog establiš-menta i liberalizma.

Robert Nisbet smatra da se Tokvilova misao kreće oko sledeća dva para napetosti: etatizma i individualizma, i aristokratije i demokratije.

Ključno pitanje oko koga se kod Tokvila sve okreće je pitanje mogućno-sti slobode u egalitarnoj demokratiji smatra Folkman-Šulk.142 Iz ovoga je mo-guće izvući dva kategorijalna para napetosti: sloboda naspram jednakosti, i sloboda naspram demokratije.

Artur Šlezindžer se slaže da je jedan od osnovnih parova napetosti onaj između slobode i jednakosti, ali tome dodaje i napetost između javnih vrlina i privatnih interesa, i iz toga izvedene kategorijalne parove: tenzija između parti-cipacije i individualizma, odnosno između aktivizma i apatije.

Šta može da se kaže u komentaru navedenih tumačenja? Tačno je da Tokvil sve vreme upoređuje dve različite epohe, aristokratsku koja nepovratno odlazi i demokratsku koja nezadrživo dolazi. Mada kod njega ponekad između redova izbija žal za nekim odlikama aristokratskog doba, svestan je neumitnog nastupanja demokratije. Istorijski gledano on smatra da je tenzija između ari-stokratije i demokratije definitivno rešena u korist demokratije. Zbog toga mi-slim da je u teorijskom smislu njegova osnovna i najproduktivnija kategorijalna osa napetosti između slobode i jednakosti. Ili kako je to otprilike Folkman-Šulk rekao, osnovno pitanje koje Tokvila muči je kako obezbediti opstanak slobode u uslovima demokratske jednakosti. Svi drugi navedeni konceptualni parovi na-petosti mogu se, manje ili više neposredno, dedukovati iz ove osnovne suprot-nosti, ili se na nju svesti.

U odnosu na Sjedinjene Države Amerike Tokvil povremeno deluje kao ushićeni putnik-turista koji je previše blagonaklon prema zemlji koju upoznaje. To je svakako velikim delom tačno, i tu leži jedan od razloga što je njegova knji-ga i danas toliko draga Amerikancima. Za njih, Tokvil je briljantan istraživač koji je otkrio kamene temeljce američkih institucija i pomogao Amerikancima da saznaju ko su i kako i zašto deluju tako kako deluju. U tom smislu na Tokvila se gleda kao na osnivača američkih studija. Sve to, međutim, zamagljuje onaj deo Tokvilovih analiza koje sadrže gorke istine i zabrinuta upozorenja, koja

142 Karl-Heinz Volkmann-Schulck, Politička filozofija, op.cit. str. 83


kao da mnogi Amerikanci nisu spremni da vide i prihvate. Ilustrovaću to samo jednim Tokvilovim stavom: «Za vreme svog boravka u Sjedinjenim Državama primetio sam da bi takvo demokratsko društveno uređenje kao što je američko moglo pružati izvanredne mogućnosti za uspostavljanje despotizma, a po po-vratku u Evropu video sam koliko se većina naših vladara, da bi proširili opseg svoje vlasti, već koristi idejama, osećanjima i potrebama koje takvo društveno stanje stvara».143

Jedna od najznačajnijih pouka koju dugujemo Tokvilu važi i danas, mož-da još više nego u njegovo vreme: «Despotizma, koji je opasan u svako doba, valja se, dakle, osobito bojati u demokratskim vekovima».144 «I predviđam, ako vremenom ne uspemo da u nas zasnujemo miroljubivu vlast većine, da ćemo ranije ili kasnije dospeti do neograničene vlasti pojedinca».145

Istina, pri kraju života Tokvil se više bojao novog despotizma centralizo-vane države, nego ličnog despotizma; dakle više je strahovao od novog Levija-tana no od novog Cezara.

Ali sve ovo ne znači da na Tokvila treba gledati samo kao na pesimi-stičkog proroka demokratskog masovnog društva koje guši duhovnu kulturu, individualnost i stvaralaštvo, kako ga je interpretirao Burkhart (Burckhardt). Tokvilova intencija je da ukaže na opasnosti koje prete od demokratije «kako bi pokazao u njoj pohranjene mogućnosti slobode».146

Zbog strasnog verovanja u individualnu slobodu bliži je Monteskjeu nego Rusou. Zbog podjednakog uvažavanja političke i individualne slobode, bliži je Loku nego Konstanu. Zbog rezervi prema masama i zbog bojazni od tiranije većine bliži je Medisonu i Federalistima nego Marksu. Zbog straha od narastajuće centralizacije države bliži je Veberu nego Hobsu.

Tokvil je smatrao da je nova politička nauka potrebna za potpuno novi svet, za onaj koji se izmenio nakon Američke i Francuske revolucije. Svojim delom je to na najuverljiviji način potvrdio, ugrađujući ugaone kamenove za temelje političke sociologije i moderne političke teorije uopšte.

143 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 633144 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 460145 Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, op.cit. str. 271146 Karl-Heinz Volkamnn-Schluck, Politička filozofija, op.cit. str. 84

Милан Јовановић1*

Душан Вучићевић2**

Оригинални научни рад UDK 342.849.2 (497.11) “2014”

doi 10.7251/POL1408301J

ПАРЛАМЕНТРАНИ ИЗБОРИ У СРБИЈИ 2014. ГОДИНЕ – ПОЛИТИЧКА РОКАДА3***

SERBIAN PARLIAMENTARY ELECTIONS 2014 – POLITICAL “CASTLING MOVE”

Summary: Tenth elections for the National Assembly of the Republic of Serbia since the reestablishment of a multiparty system were held on March 16th, 2014, under a proportional electoral system. Electoral model essentially established in 2000 also included a single electoral district, closed party lists, five percent electoral threshold for non-minority parties and a use of D’Hondt formula for distribution of seats. Most important results of the March elections include: the lowest voter turnout and close to half of the votes won by the Serbian Progressive Party (which, in turn, gave them 63% of parliament members). Moreover, more than 80 percent of the seats was won by lists led by governing parties, i. e. Progressive or Socialist party. Elections were also not just a disaster for Democratic party, but also for Democratic Party of Serbia, Liberal Democratic Party, and United Regions of Serbia, which all lost seats in the National Assembly. Traditional success of the minority parties of most numerous national minorities (i.e. Hungarians, Bosniaks and Albanians) was noted. Also, for the first time, the parliament will convene without so-called sovereignists and opponents of European integration process. Finally, March elections were marked by a large number of squandered votes.

Keywords: elections, election results, political consequences

Сажетак: Десети избори за Народну скупштину Републике Ср-бије од поновног успостављања вишестраначја, 16 марта. 2014. године,

1 * Редовни професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду. 2 ** Aсистент на Факултету политичких наука Универзитета у Београду. 3 *** Рад је резултат истраживања на пројекту „Демократски и национални капацитети политичких институција Србије у процесу међународних интеграција“, број 179009, који се реализију у оквиру Института за политичке студије, финансираног од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја.

302 М. Јовановић, Д. Вучићевић: Парламентрани избори у Србији 2014. године ...

одржани су по пропорционалном изборном систему, са једном изборном јединицом, затвореном блокираном листом, петопроцентним закон-ским изборним прагом и Д’Онтовом формулом за расподелу мандата, моделу који је суштински успостављен 2000. године. Најмања излаз-ност бирача на биралишта, готово натполовичан број освојених гласо-ва и више од 63% освојених мандата листе Српске напредне странке, више од четири петине посланичких места за листе коју се предводиле владине странке, напредњаци и социјалисти, крах ДС-а, губитак пар-ламентарног статуса за три релевантне странке, ДСС, ЛДП и УРС, традиционалан успех листа најбројнијих националних мањина, Мађара, Бошњака и Албанаца, изостанак из парламента свих странака сувере-ниста, противника евроинтеграција, велики број расутих гласова, неки су од најзначајнијих резултата мартовских избора 2014. године.

Кључне речи: избори, резултати избора, политичке последице

Избори за народне посланике Народне скупштине Републике Ср-бије, одржани 16. марта 2014. године, представљају „мали јубилеј“. Били су то десети избори за национални парламент. „Традиционално“, у крат-кој историји вишестраначја, то су седми по реду превремени парламен-тарни избори и тек трећи на којима су грађани бирали само посланике, а не и одборнике, посланике покрајинске скупштине или председника Републике (Јовановић, 2014, стр. 10).

Формирање парламентарне већине у деветој легислатури и кон-стелација у извршној власти наговештавали су краћи мандат сазива На-родне скупштине и Владе. Наиме, коалиција Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије по броју освојених гласова, посланика у парламенту и рејтингу међу бирачима била је изразито асиметрична. Међутим, уцењивачки потенцијал социјалиста у тренутку постизборне еуфорије и изборне комбинаторике био је велики. Такав контекст омо-гућио је да слабији партнер, социјалисти, добију премијерско место, што је била понуда која се тешко одбија, али којом је успоствљен поли-тички неприродан и дугорочно неодржив однос моћи у коалицији. Јачи партнер, напредњаци, свесно су жртвовали премијерско место и тако, не само капитализовали победу њиховог председника Томислава Нико-лића на председничким изборима, него проширили своју моћ на другу, активну „главу“ егзекутиве, Владу. Тиме су ефикасно завршили процес политичке еутаназије матичне, Српске радикалне странке и капитализо-вали први изборни наступ позиционирајући се као нова најпопуларнија политичка странка у политичком пољу.


Конституисањем парламента и избором Владе отпочело је то-пљење моћи социјалиста и припрема јавности за промену премијера. Од самог почетка рада Владе било је јасно да је премијер, Ивица Дачић, слабија фигура у Влади и да кључне полуге владања држи први потпред-седник Владе, Александар Вучић, председник СНС. Таква констелација моћи, произашла из институционалне позиције и фактичког утицаја, продубљивала се протоком мандата. Само су околности на унутрашњем и спољнополитичком плану диктирале када ће се десити обрт, редистри-буција моћи и формално озваничити и како.

Убедљива већина посланика, стални раст популарности Вучића и СНС-а, расуло у опозицији, афере у којима су главни актери били чел-ници социјалиста, више него куртоазна подршка екстерних центара оли-чених у Европској унији, САД, итд. омогућавали су једноставну про-мену на челу владе. Многе опозиционе странке су чекале на понуду да замене социјалисте у владиним ресорима. Сам премијер Дачић нудио је ротацију и премијерско место Вучићу без избора. Дан пре седнице Глав-ног одбора СНС-а, Вучић је најавио да ће предложити том телу да се иде на превремене изборе (Чекеревац, 2014.). Сутрадан премијер Дачић изјављује „да поштује став Српске напредне странке и да без двоумљења сматра да је најбоље решење расписивање ванредних парламентарних избора како би се добио нови политички легитимитет Владе да води земљу“ (Дачић: Ванредни избори најбоље решење, 2014). Изабрани су превремени избори, као демократски механизам коме се ништа није мог-ло приговорити. Расписани су у моменту када је то највише и једино одговарало напредњацима.

Истичући резултате у борби против корупције и организованог криминала, и добијање статуса кандидата за члана ЕУ, а „са циљем ства-рања услова за изјашњавање грађана о будућем правцу државне поли-тике и остваривања што шире друштвене подршке за убрзане реформе и модернизацију друштва“, Влада је, упућујући председнику Републике предлог да распусти Народну скупштину, створила нормативне услове за расписивање превремених избора и скратила свој мандат (Влада за-тражила распуштање парламента, 2014). Томислав Николић је 29. јануа-ра 2014. године прихватио предлог Владе и одмах расписао превремене изборе за народне посланике (Одлука о расписивању избора за народне посланике, 2014).


Политички оквир

Бројне су чињенице које су формирале контекстуални оквир десе-тих избора за народне посланике. Условно, сублимисаћемо их у неколи-ко процеса који су доминантно условили превремене изборе, односно најснажније обликовали јавно мњење и опредељење бирача.

Тражећи подршку за састав Владе, премијер Дачић у експозеу по-тенцирао је „да Србија преживљава један од најтежих раздобља у својој историји“ због крупних грешака, „неких и криминалне природе“, у про-цесу приватизације, што за последицу има „свеоппште сиромаштво, пад животног, економског, културног и цивилизацијског стандарда српског друштва“. Истакнуто је да се многи актери само „баве прошлошћу...иде-олошким вредновањем одређених догађаја, процеса и личности...“ што води у стално обнављање подела у друштву, те да ће Влада Србије изгра-дити визију за будућност политиком утемељеном на „реалној процени...снага и услова у којима се решавају тешки национални проблеми.“ Ства-рање повољнијег амбијента за инвеститоре, смањивање незапосле-ности, макроекономска стабилност, подстицаји пројектима у саобраћају, енергетици и пољопривреди; одржавање стандарда у здравству, образо-вању и социјалној политици, смањивање буџетског дефицита, са неи-зоставним обећањима о реформи јавног сектора, јефтиној, ефикасној и правно утемељеној држави, општа су места садржана и у овом, као и у свим премијерским експозеима које су бирачи у Србији чули много пута. Међутим, три елемента су посебно апострофирана. Први, „да Србија неће признати независност Косова“, али да ће поштовати и спровести све што је у оквиру „техничког дијалога“ Београда и Приштине дого-ворила претходна влада и „наставити дијалог на политичком нивоу уз учешће највиших државних функционера“, што је корак даље у односу на политику претходне владе коју су жестоко критиковали. Други, „убр-завање процеса европских интеграција, уз максималне напоре за до-бијање датума за отпочињање преговора са ЕУ“, чиме је потврђен спољ-нополитички приоритет утврђен под претходним владама и наговештај за брже испуњавање захтева Брисела који би одблокирали тај процес. Трећи, „покушај да се принцип штедње превали на широке слојеве ста-новништва не само да је друштвено неоправдан, него и економски не-утемељен...“ ублажио је изјаве премијера који је у изборној кампањи често понављао да је против политике „стезања каиша“ по принципима ММФ-а (Експозе мандатара Ивице Дачића, 2012) Ова три елемента ка-рактеришу деловање Дачићеве владе изабране 27. јула 2013. године и заокрет у политици у односу на претходну извршну власт.


У јуну 2012. године Ивица Дачић, тада као мандатар, критикује екс председника Србије Бориса Тадића за руковање са премијером тзв. Косова Хашимом Тачијем на Кроација самиту у Дубровнику спочита-вајући да ДС има једну политику када је на власти, а другу у опозицији. „Још је на снази државна политика у чијем формирању је учествовао ДС, да се не учествује на скуповима на којима се Косово представља као независна држава“, јер се тако даје „легитимитет човеку за кога постоје индиције да је умешан у трговину људским органима“ (Дачић: Енигма је шта Тадић ради, 2014). Пар месеци касније, сада у функцији премијера, он у Бриселу, под покровитељством Кетрин Ештон, високе представни-це ЕУ за спољну политику и безбедност, отпочиње разговоре са истим Тачијем, наравно уз обавезно руковање. Тај симболички гест наговестио је убрзану промену политике Владе. Прво је спроведен споразум о тзв. Интегралном управљању административним прелазима који је прихва-тила Влада Мирка Цветковића и који су и напредњаци жестоко крити-ковали у изборној кампањи, а што је био услов ЕУ за даље разговоре. Затим је подизањем разговора на ниво премијера, пре него што је Народ-на скупштина утврдила платформу за разговоре, неформално дат леги-тимитет сецесионистичким властима у Приштини и наговештено да ће будући преговори отворити сва питања, осим признавања независности. Интензивни разговори, после десет сусрета, завршени су Бриселским споразумом, актом којим се у 15 тачака Србима на Косову и Метохији га-рантује оснивање Заједнице српских општина, а властима у Приштини дозвољава интеграција општина на северу Космета које никада нису биле под њеном ингеренцијом. Заједница српских општина, замишљена као институт који окупља средине са већинским српским становништвом, са овлашћењима која се ослањају на надлежности постулиране Европском повељом о локалној самоуправи, али са структуром прописаном зако-нима власти тзв. Косова, није јасније прецизирана. Заузврат, Влада је пристала да се у општинама на северу покрајине одрже локални избори по законима Приштине, распусте судске и полицијске структуре, однос-но интегришу у структуру власти у Приштини (Новости преносе текст споразума, 2013).

Споразум је поделио јавност и политичку сцену. Влада је бранила споразум као најбоље решење у датим условима, те да би одбијање доне-ло само горе понуде. Суверенисти су Бриселски споразум доживели као издају државних и националних интереса, а њихове реакције најслико-витије сублимира изјава Војислава Коштунице, председника Демократ-ске странке Србије: „...власт је државоубица јер је убила државне ин-


ституције на Косову...више не постоји држава Србија на КиМ, већ Срби треба да живе под влашћу и законима лажне државе Косово...“ (Реакције на потписивање споразума, 2013). Протести Срба са Космета, појединих опозиционих странака и удружења, захтеви за одржавањем референдума и оценом уставности потписаног споразума, оставке Александра Вули-на, шефа канцеларије за Косово и Метохију, утихнули су после одлуке скупштине која је подржала извештај Владе о бриселским разговорима са Приштином. Тако је Влада странака које су десет година владале по-литичком сценом опирући се сецесији Космета, брзо и са мало отпора начинила још један корак у признавању фактичког стања и приближила се признавању насилне сецесије, војне окупације од стране НАТО и про-глашавању независности српске јужне покрајине. Управо то је била цена за ратификацију Споразума о стабилизацији и придруживању и отпо-чињање разговора о придруживању ЕУ. И премијер Дачић и председник ЕУ Ван Ромпеј су својим изјавама потврдили да је Бриселски споразум кључни аргумент за отпочињање разговора ЕУ и Србије о придружи-вању. Случајно или не, то је пало на Видовдан. Премијер Дачић је на свечаној седници Владе Србије у Крушевцу, поводом 624. годишњице Боја на Косову, истакао да је Савет ЕУ одлучио да отпочне преговоре о приступању и чланству Србије без додатних нових услова. „Сама та чињеница чини овај дан историјским и великим, али постоји још нешто важније по чему ћемо памтити овај 28. јун. Данас је наша земља проме-нила и своје вековно веровање, начин понашања, крајњи циљ, мит који нас је толико дуго терао да гледамо уназад и да не идемо напред“ (Влада Републике Србије, 2013). Тако су социјалисти и трансформисани ради-кали остварили оно што је био кључни циљ евроцентричких политичких актера предвођених Демократском странком.

Борба против организованог криминала и корупције, један од про-кламованих приоритета, није била у рукама премијера Дачића, иако је задржао место министра полиције. Она је поверена Бироу за националну безбедност, телу формираном Изменама Закона о уређењу служби без-бедности. Ради се заправо о извршном телу које оперативно усклађује рад служби безбедности, стара се о извршавању одлука Савета за на-ционалну безбедност и оснива мешовите групе за оперативне задатке. Седнице тог тела сазива секретар Савета за националну безбедност, а председавајући није обавезан да о закључцима тог тела обавештава друге државне органе осим оних задужених за одбрану и безбедност. На предлог председника Републике, заменик премијера, први потпред-седник Владе, министар одбране и в.д. председника СНС-а Александар


Вучић истовремено је именован и за секретара Савета за националну безбедност, а тиме по аутоматизму и за председавајућег Бироа за нацио-налну безбедност. Управо концентрацију овлашћења познаваоци прили-ка у безбедносном сектору карактерисали су као главну полугу моћи у борби против организованог криминала и корупције, али је упозоравано и на претерану концентрацију безбедносних функција и послова у рука-ма једног функционера (Усвојене измене закона о служби безбедности, 2012). Одмах је покренута истрага о 24 приватизације које је ЕУ сматра-ла спорним и још од 2011. године захтевала расветљавање свих чиње-ница у вези са тим – Сартид, Југоремедија, Мобтел, Це Маркет, АТП Војводина, Срболек, Галеника, Лука Београд, Ветеринарски завод, Ве-черње новости, Национална штедионица, Застава елекро, Азотара Пан-чево, Нуба инвест, концесија за аутопут Хоргош-Пожега, извоз шећера у ЕУ... Резултат је притварање и подизање оптужнице против Мирослава Мишковића, једног од набогатијих Срба, власника комапније Делта, за утају пореза и извлачење новца из путарских фирми, као и преко сто других лица које је тужилаштво теретило за незаконите радње у овим пословима (Извештај о 24 приватизације, 2013). Хапшење чланова гру-пе нарко дилера Дарка Шарића, учестале рације на шефове и дилере нарко мафије, покретање судских поступака у другим вишегодишњим криминалним аферама, обнављање истраге за убиство новинара Славка Ћурувије, итд. резултати су који су Влади брзо донели добар рејтиг у јавности, а Вучићу ореол бескомпромисног борца против корупције и криминала спремног да у том процесу иде до краја и закону приведе и „крупне рибе“, налогодавце и инспираторе, а не само извршиоце. Поли-тички противници, наравно, критиковали су и Владу и Вучића за стра-начки мотивисану селективност, јефтин популизам, прогон политичких противника и застрашивање предузетника.

На спољнополитичком плану Влада је истицала јасну оријента-цију за доследно извршавање свих услова за пуноправно чланство у ЕУ, као стратешког спољнополитичког циља. Бројне посете званичника ЕУ и држава чланица, контакти са државама у региону, али и сусрети са функционерима администрације САД, Русије, Кине и других држава по-прављале су имиџ Србије у свету, али и представљале јасан доказ да утицајни међународни фактори прихватају и подржавају политику нове Владе. Два догађаја на спољнополитичком плану снажно су утицала на контекстуални оквир мартовских избора 2014. године. Њихов значај је дугорочнији и свакако ће детерминисати укупна политичка збивања у Србији у наредним годинама и изборним циклусима који ће уследити.


Први се тиче формалног отпочињања преговора о чланству у ЕУ започе-тих првом међувладином конференцијом. У осамнаестомесечном раду владе свакако, али и у целом мандату, то је несумњиво најмаркантнији успех. Премијер је тај догађај означио као „најважнији историјски до-гађај за Србију после другог светског рата“. Заједно са вицепремијером изразио је чврста уверавања да ће Србија до 2018. године испунити све услове из 35 преговарчаких поглавља и 2020. године стећи услове за пу-ноправно чланство (Радичевић, 2014). Осим противника политике евро-интеграција, све опозиционе странке поздравиле су почетак формалног преговарачког процеса, не пропуштајући ламентирања да се ради о њи-ховој политици, коју су преузели они који су су до јуче били против ЕУ, те да актуелна влада нема капацитета да спроводи преговарачки процес са ЕУ, неретко отворено се препоручујући за улазак у владу, и загова-рајући и прогнозирајући превремене изборе. Други догађај односи се на застој на почетку радова на пројекту Јужни ток због немира у Украјини, преврата и грађанског рата који је поделио земљу и оптужби ЕУ и САД, са једне, и Русије, са друге стране, за мешање у унутрашње ствари су-верене државе, али на супротним странама. Оживљена хладноратовска атмосфера наговештавала је да ће Влада брзо доћи у позицију да бира између повољног економског аранжмана од изузетне важности за енер-гетску стабилност и безбедност земље и лојалности према партнерима из асоцијације пред чијим вратима чека на пријем. Избалансиран став о неутралности у овом сукобу са глобалним последицама назначаван је у том тренутку као проблем више у стручним анализама, него у политич-ким иступима, али је било јасно да ће се притисци на том плану појачати.

Са овим каталогом исцрпљује се листа резултата Владе премијера Дачића. На економском плану прокламована политика није зауставила негативне трендове. Незапосленост је расла, смањен је прилив страних инвестиција, заустављени су неки важни инфраструктурни пројекти у путној привреди и енергетици тако да је на крају 2013. године јавни дуг са 17,6 порастао на 20,08 милијарди евра, односно са 59,3% на 61,2% БДП-а. Раст БДП-а за 2% и раст индустријске производње истопили су се под теретом буџетског дефицита, новим таласом партијског запошља-вања и одлагања реформи у јавном сектору (Вучићевић, 2014, стр. 48). Апели за хитну макроекономску консолидацију упућивани из стручне јавности, попут Фискалног савета, нису остали без одјека. Влада је, де-лом због лоших економских трендова, а делом због сталних притиса-ка и захтева за реконфигурацијом институционалне моћи коалиционих партнера, социјалиста и напредњака, извршила реконструкцију. У владу


је ушло чак 11 нових министара, а Влада се повећала са 18 на 22 чла-на. Реконструкција је и у политичком и у персоналном смислу значила раскид са дотадашњом економском политиком и управо у том сегменту реконструкција је донела највеће промене. Наиме, Млађан Динкић, ли-дер Уједињених региона Србије, изгубио је место министра привреде и финансија. Прекинут је континуитет политике коју је он са сарадни-цима креирао и водио 13 година, а која је привредни амбијент и јавне финансије довела до колапса и изгледног банкрота. Ресори финасија и привреде су раздвојени, а преузели су их широј јавности непознати Ла-зар Крстић и Саша Радуловић. Са биографијом експерата, али без стра-начке залеђине они су наговестили радикалне реформе у својим секто-рима. Социјалисти су жртвовали заменика председника странке, Жар-ка Обрадовића, који је прекинуо други мандат као министар просвете и потпредседника Милутина Мркоњића који је напустио министарство саобраћаја. Кадрови СПС-а попунили су те ресоре. Дачић је задржао и министраско место у полицијском ресору, док је вицепремијер Вучић напустио место министра одбране.

Фрагментација, дезоријентисаност и безидејност – најкраћи је опис опозиционог блока после губитка избора 2012. године. Демократ-ска странка у том периоду промениће два председника и изнедрити три нове политичке странке. Прво је са места председника ДС-а смењен Борис Тадић, због лоших изборних резултата. Његов наследник на тој функцији Драган Ђилас није успео да заустави превирања и поделе у странци. Демократе нису успеле да се консолидују под његовим вођ-ством, формулишу препознатљив програм деловања у опозицији, зау-ставе осипање чланства, задрже контролу над одборницима и послани-цима и доживеће исту судбину, реално и пре, формално после превреме-них избора 2014. године. Бивши потпредседник ДС-а, Душан Петровић са групом посланика ДС-а и СПО формира посланички клуб „Заједно за Србију“ који прераста у странку. Борис Тадић напушта странку и изази-ва нови раздор оснивањем Нове демократске странке која се легитими-ше преко регистроване Зелене странке. Зоран Живковић, још један екс председник демократа и екс премијер оснива Нову странку (Извод из регистра политичких странака, 2014). Уједињени региони Србије сме-ном Млађана Динкића из владе одлазе у опозицију.

Паралелно тече процес декомпоновања власти у општинама и гра-довима. Коалиција СНС-СПС договорила је да где год имају одборнич-ку већину презму и власт у локалној самоуправи. Тамо где нису имали већину користили су услуге прелетача: понашање да опозициони одбор-


ници радо подржавају странке које формирају централну власт, често због разних гратификација, постала је пракса после сваких парламен-тарних избора. Круна развлашћивања у локалној самоуправи је преком-поновање власти у Београду (Смењен Драган Ђилас, 2013). Одборници СНС-а, СПС-а, ПУПС-а, ДСС-а и СПО сменили су градоначелника Бе-ограда Драгана Ђиласа и преузели власт у главном граду. Ту се процес није зауставио. Започеле су припреме за детронизацију покрајинске вла-сти у Војводини, последњем упоришту демократа. То је време када де-мократе, до јуче миљеници и контролори медија, пролазе кроз медијског „топлог зеца“, шибани аферама из приватног, пословног и политичког живота.

Односи социјалиста и напредњака, окоснице коалиционе владе, током целог мандата били су оптерећени тензијама. Напредњаци су систематски, на сваки начин, настојали да премијера претворе у фигу-ру наглашавајући у свакој прилици да је моћ владе оличена у њиховом председнику Вучићу, формално првом потпредседнику владе. Низом афера: неразјашњен случај око наводног прислушкивања председника Републике Николића, па покушај прислушкивања Вучића; покретање истраге о бившем шефу кабинета Ивице Дачића осумњиченом да је био сарадник нарко клана Дарка Шарића; повезивање Дачића са заштитом поменутог наркоклана због сусрета са извесним Мишом, званим „Ба-нана“, осумњиченим сарадником Шарића који је у бекству, и најава истраге прислушкиваних разговора Дачића, тада министра полиције, са њим; повезивање низа високих функционера СПС-а, са малверза-цијама у Галеници, Застави електро, Србијагасу, предузећима путне привреде, итд. а које су плански таблоидизиране и изнова подгреване и обнављање, СПС је постепено дискредитован као партнер. Осим лиде-ра социјалиста потпредседници Милутин Мркоњић, Душан Бајатовић, Славица Ђукић-Дејановић, Жарко Обрадовић, чланови председништва СПС-а Бацковић, Тончев итд. циклично су у медијима апострофирани као индиректни актери бројних криминалних радњи у којима су били инволвирани директно или преко својих сарадника (Церовина, 2014). Позиција СПС-а у влади је тако стално довођена у питање, посебно од стране најближих сарадника лидера напредњака. Они су редовно опту-живали социјалисте за сарадњу са људима из криминогених средина, подстицање на разне злоупотребе, лоше вођење ресора у влади или јав-ним предузећима. Кулминација тих акција су отворени предлози, у фор-ми личног, а не партијског, става да Дачић треба да демисионира и пре-мијерску фотељу препусти Вучићу; да треба ићи на превремене изборе и развргнути коалицију са социјалистима.


Настојећи да спречи превремене изборе Дачић је понудио Вучићу да замене функције у влади. Одговор вицепремијера „(ј)а то свакако ни-сам желео, народ је тај који треба да се определи за визију, за будућност, за политику” затворио је круг лицитирања о могућој политичкој рокади без избора и кренуо је нови поход на гласове бирача (Вучић: Нисам же-лео да будем премијер без избора, 2014).

Нормативни оквир

Избори су одржани по пропорционалном изборном систему са јед-ном изборном јединицом, затвореном блокираном листом, петопроцент-ним законским изборним прагом и Д’Онтовом формулом за расподелу мандата, моделу који је суштински успостављен 2000. године. Ради се изборном моделу који је најдуже у употреби, четрнаест година. По њему је бирано претходних пет легислатура и он је познат изборним актери-ма, бирачима, странкама, кандидатима, али је јасно показао и значајне структурне недостатке који се понављају у свим изборним циклусима и негативно утичу на консолидовање демократије.

Први недостатак се огледа у затвореној блокираној листи. Она дестимулативно делује на гласаче јер не могу бирати него потврђивати страначки редослед кандидата на листи којим се фактички прејудицира резултат избора. Истовремено, то спутава демократију унутар странака. Лидери нису заинтересовани да деле кадровску моћ и не раде на јачању јасних критеријума за кандидовање или прелиминарне изборе; канди-дати су пасивни – и за време и после избора њихова комуникација са бирачима посредована је искључиво страначком бирократијом. Други недостатак је метрополизација парламента. У свим сазивима око 40% посланика долази из Београда и Новог Сада, а по правилу у скупштин-ским клупама нема посланика који живе у малим, неразвијеним и дева-стираним општинама. Нарушавање територијалне репрезентације има дугорочне последице на одлучивање и одређивање приоритета у јавним политикама (Јовановић, 2008, стр. 117-132). Трећи недостатак огледа се у широким изборним коалицијама које или спречавају дејство изборног прага и у парламент уводе велики број странака или доводе до великог броја расутих гласова.

Предлози из стручне јавности за реформом изборног система којом би се увела могућност персонализованог гласања и степеновао законски изборни праг за коалиције игнорисани су од стране партија. Увођење електронског бирачког списка и пооштравање услова за формирање


странака нису још увек произвели намераване ефекте. Још има приго-вора на број бирача у евиденцији, а број странака уписаних у регистар полако прилази бројци од 100, далеко изнад онога што су конструктори решења очекивали и прогнозирали. Изборна администрација је и даље потпуно под контролом странака. Републичка изборна комисија, коми-сије у општинама и градовима, као и бирачки одбори, структурално су састављени од страначких активиста и далеко су од професионалне, по-литички неутралне и непристрасне изборне администрације. Улога ме-дија у изборним кампањама, као и финансирање избора, области у који-ма је направљен значајан помак, имају и широку маргину за побољшање које би ишло у правцу равноправности учесника у изборној утакмици.

Актери и кампања

У изборну арену ушло је на десетим парламентарним изборима 19 изборних листа. Њихових 3.020 кандидата претендовало је на посланич-ки мандат у десетој легислатури Народне скупштине: просечно се чак 12 кандидата такмичило за место народног посланика. У овом циклусу за посланичка места кандидовала се једна изборна листа више у односу на изборе 2012. године. Иначе, број листа у последњих пет изборних циклуса варира од 18 до 22. Интересантно је да странке избегавају са-мосталан наступ и углавном у предизборним коалицијама шлепају низ других субјеката, странака, удружења разне врсте, група грађана које у самосталном наступу не би имале велике изгледе да пређу изборни праг. Често су то формалне коалиције засноване на официјелним уговорима, али и неформалним савезима који се реализују тако што се на листу стављају истакнути чланови поменутих организација рачунајући на гла-сове грађана који их подржавају. У тој изборној магми изборних листа и кандидата није једноставно и прецизно утврдити број странака које учествују на изборима. То је постала уочљива константа нашег изборног система у дужем временском интервалу, иако је на снази пропорционал-ни изборни модел који има релативно мале баријере за стицање парла-ментарног статуса и по суштини претпоставља самосталан наступ ба-рем релевантних странака (Републичка изборна комисија [РИК], 2014а).

Такву праксу потврдили су и мартовски избори 2014. године. Од пријављених листа чак 11 су мање или веће коалиције. На само осам листа самостално је наступило пет странака: Уједињени региони Ср-бије, Странка демократске акције Санџака, Савез војвођанских Мађара, Руска странка и Партија за демократско деловање, и три групе грађана:


Двери, Трећа Србија и Доста је било – Саша Радуловић. Осим страна-ка националних мањина, практично се ниједна странка није одлучила на самосталан наступ на изборима. Изузетак који оличава УРС може се довести у питање пошто је било видљиво да је, иако регистрован као странка, УРС структуиран од неколико јаких регионалних страна-ка, нпр. Заједно за Шумадију Верољуба Стевановића, Покрет Живим за Крајину Бошка Ничића, те Г17 плус. Највише чланова, девет странака и једно удружење, окупило се на листи СНС-а. Поред напредњака ту су били и Нова Србија, Покрет социјалиста, Социјалдемократска партија Србије, Српски покрет обнове, Демохришћанска странка Србије, По-крет снага Србије, Народна сељачка странка, Бошњачка народна стран-ка и удружење Коалиција избеглица у Србији. На листи СПС-а били су традиционални партнери, Партија уједињених пензионера Србије и Је-динствена Србија. На листи Демократске странке Србије нашли су се кандидати Покрета ветерана. Српска радикална странка, која је дуго истрајавала на самосталном наступу, изашла је на ове изборе са удру-жењима Српски образ и Српски покрет „Наши“. Либерално демократ-ска партија оформила је коалицију са Социјалдемократском унијом и Бошњачком демократском заједницом Санџака, а на листи су се нашли и представници Асоцијације слободних и независних синдиката. На листи Демократске странке нашли су се кандидати Демократског савеза Хрва-та у Војводини, Богате Србије, Нове странке и Удружених синдиката „Слога“. Док се један бивши председник ДС-а Зоран Живковић основав-ши Нову странку барем коалиционо вратио у окриље демократа, такође бивши председник Борис Тадић, напустивши своју странку, предводио је посебну коалициону листу, Нова демократска странка – Зелени, Лига социјалдемократа Војводине, Заједно за Србију, Демократска заједница војвођанских Мађара, Заједно за Војводину и Демократска левица Рома. Листа мањинске Црногорске партије формирала је коалицију са Кому-нистичком партијом, а на листи „Коалиција свих народа и народности“ изборни савез направили су Русинска демократска странка и Словачка демократска странка. Листа националних заједница, трећа коалицио-на листа националних мањина, окупила је у коалицију Бошњачку де-мократску заједницу, Демократску заједницу Хрвата, Покрет мађарске наде, Грађански савез Мађара и Страну мађарског јединства. На крају, коалициона листа Патриотски фронт, коју је предводио Борислав Пеле-вић, бивши функционер напредњака, окупила је осим Сабора српског јединства и пет удружења: Српски сабор „Заветници“, Слободна Србија, Равногорски покрет, Народни покрет „Препород Србије“ и Удружење


ратних ветерана, инвалида и породица погинулих бораца Србије (РИК, 2014а).

Из ових података види се да промене у регистрацији политичких странака јесу донеле мањи број регистрованих, али број елективних странака није смањен. На овим изборима учествовало је 43 од 98 страна-ка колико је било уписано у регистар до расписивања избора. Дода ли се томе и 13 удружења и група грађана које су самостално или у разним ко-алицијама ушле у изборну арену, слика фрагментиране политичке сцене постаје комплетнија. Она сведочи о још увек ниском нивоу институци-онализације страначког система и фрагилности чак и неколико најзна-чајнијих релевантних странака. Пракса криптокоалиција, којој највише доприносе велике странке, спречава институционализацију страначког система и подстиче фракционализацију у парламенту, а ове појаве нису добар амбијент за функционисање политичких институција и система у целини.

Изборна кампања је трајала кратко, 45 дана, али је то фактички био „финиш бројних кампања из међуизборног периода“ (Славујевић, 2014, стр. 21). Кампање за конституисање државних органа и презента-цију програма владе; изборе у низу општина и градова, промену власти у Граду Београду; борбу против корупције и организованог криминала; истраге о спорним приватизацијама, итд. у вези су са низом тематских кампања поводом интензивирања процеса придруживања ЕУ, брисел-ских разговора Београда и Приштине, реконструкције владе и практич-но су представљале наставак изборне кампање из 2012. године. Оне су донеле вртоглави раст рејтинга напредњацима и њиховом лидеру. Све анкете јавног мњења су периодично потврђивале да број грађана који их подржава расте и то је подстицало захтеве чланста да се иде на преве-ремене изборе. То расположење вешто је каналисано изјавама највиших функционера, опет у форми личног става, и сасвим је било јасно да су ванредни избори извесни и да напредњаци траже најповољнији трену-так за расписивање. Интензитет и континуитет кампања уз доминацију СНС-а у медијском простору били су логистичка припрема за ванредне изборе.

Кампањом су изразито доминирале економске и социјалне теме. Подаци неких истраживања говоре да је чак 68% изборних порука било у вези са овим сферама, док су остале области остале у другом плану. Чак 74% порука напредњака односило се на економско-социјалне теме, 15% борбу против корупције, а свака десета порука третирала је теме из политике, образовања, науке и здравства. И СПС је највише порука


– 67% – посветио питањима економије и социјалне политике. ДСС је из-борним порукама доминантно третирала политичке теме – 56% – а знат-но мање економске и социјалне – 41%. Приоритет економско-социјалних тема највидљивији је код УРС-а. Девет од десет порука регионалиста бавило се овим темама, 8% образовањем и науком. Слична неуравноте-жена структура изборних порука приметна је и код ЛДП-а. ДС је имао најуравнотеженију структуру изборних порука: 57% економско-социјал-не теме, 17% образовање и наука, 11% здравство, 10% политика и 1% ко-рупција. Сличну структуру кампање имала је Нова демократска странка, бившег лидера демократа, Бориса Тадића (Атлагић, 2014, стр. 32-33).

Према квантитативним анализама садржаја по три начитанија и најгледанија медија странке су избегавале конкретна обећања. Мало је било у порукама обећаних рокова, решења и мера, свега 17%. Интере-сантно је да су демократе предњачиле у конкретним обећањима: так-вих је 41% у изборним порукама ДС-а. Странке на власти су упадљиво шкртариле на конкретним порукама: социјалисти су имали 15%, СНС 12% таквих порука, а мање од њих конкретних обећања у овој кампањи упутио је бирачима УРС (Атлагић, 2014, стр. 32).

На први поглед кампања је кренула као програмска, са обећањи-ма странака да неће водити негативне и прљаве кампање. Међутим, ова обећања су брзо пала у воду. Позитивне елементе наткрили су бројни елементи прљаве кампање, „инсинуирања и етикетирања, псеудоар-гументи (тзв. „аргумент већине“), подметања значења и довођења до апсурда изјава опонената, логичке грешке (као што су замене теза), ма-нипулације статистичким подацима“ (Славујевић, 2014, стр. 22). То је генерисало и страначке сукобе са једном упечатљивом карактеристиком. СНС се постављао против свих, чак и својих коалиционих партнера у Влади, СПС и УРС. Опозиција је избегавала критике извесног побед-ника, напредњака, и оштрицу напада усмеравала на конкуренте који су очекивали бољи изборни пласман. Упадљиви су били напади коалиција окупљених око ДС-а и НДС-а на СПС, кога су проглашавали за главног кривца лоше политике, кочничара реформи, неспособну странку, клијен-телисте, уз често подсећање на политику социјалиста деведесетих. Су-дећи по резултатима изгледа да су бирачи такве поруке поцепаних де-мократа више доживљавали као увређеност напуштеног партнера, него утемељену критику која се упућује пост фестум. Одсуство програмских кампања, доминација лидерских кампања, бројни негативни елементи, карактеришу изборну кампању 2014. године као „претежно негативну, а често и „прљаву“ (Славујевић, 2014, стр. 23).


Резултати и последице

Најмања излазност бирача на биралишта од редемократизације 1990. године, готово натполовичан број освојених гласова листе СНС и више од 63% освојених мандата, више од четири петине посланич-ких места за листе коју се предводиле владине странке, напредњаци и социјалисти, крах ДС-а, губитак парламентарног статуса за три реле-вантне странке, ДСС, ЛДП и УРС, традиционалан успех листа најброј-нијих националних мањина, Мађара, Бошњака и Албанаца, изостанак из парламента свих странака суверениста, противника евроинтеграција, велики број расутих гласова – рекапитулација је најзначајнијих резулта-та мартовских избора 2014. године.

У бирачки списак било је уписано 6.765.998 бирача, а на бира-лишта је изашло 3.592.375 или 53,09%. То је 4,68% мање у односу на претходне изборе које је обележила кампања „белих листића“ и убедљи-во најмања излазност у односу на све парламентарне изборе. Слаба изборна партиципација није добар знак за стање демократије у сваком друштву. У нашем, које је далеко од консолидације, то је податак који треба да има карактер алармног звона за политичке институције, стран-ке посебно. Чињеница је да постоје и објективне околности које указују да су подаци о излазности донекле резултат начина евиденције бирача. Прва се тиче укупног броја бирача. Србија већ други изборни циклус користи евиденцију састављену електронским путем, али она није от-клонила контроверзе о веродостојности броја бирачке популације. Она је на овим изборима показала да се у бирачким списковима налази око 4.000 бирача мање него пре две године. То није велика флуктуација која би захтевала детаљнију анализу коју је једноставно урадити на основу база података јер се све промене у бирачкој евиденцији бележе и уписује разлог промене. Дилеме изазива број бирача у односу на број становни-ка. Према попису из 2011. године у Србији је било 7.186.862 становника. То значи да је у бирачки списак уписано чак 94,1% становника, једва 420.000 мање него што говоре подаци о попису (Републички завод за статистику, 2014). Ако се зна да 10 до 20% становника у популацији спа-да у добну скупину малолетних, који немају бирачко право, онда се ло-гички поставља питање о односу тих бројева (Ракић Водинелић, 2012). Или пописом нису обухваћени сви становници или у бирачком списку има више грађана. Осим ове нумеричке дилеме тамна сенка у бирачком списку је и велики број грађана који дуго, врло често и деценијама не


живе у месту становања према којем су уписани у бирачки списак, који дуго не долазе у земљу, имају држављансто друге државе, не гласају на изборима или то чине ретко. Тај број је тешко егзактно утврдити, али је извесно да се ради о стотинама хиљада и јасно је да тај број индиректно „смањује“ број изашлих.

Док истраживачи и администрација на ове дилеме не дају уверљи-ве одговоре остаће чињеница да је излазност од 53,09% уписаних бира-ча најмањи излазак грађана на биралишта у десет изборних циклуса за избор народних посланика. На последњим парламентарним изборима на биралишта је изашло око 320.000 (4,71%) бирача мање него 2012. године када је такође забележена мања излазност за 3,55% у односу на избо-ре 2008. године. Пад изборне партиципације, најчешћег, најмасовнијег, а за већину грађана и јединог ангажмана у политици обликују бројни фактори. С обзиром на то да су све релевантне странке учествовале на изборима, односно да није било бојкота избора, узроке треба тражити ван поља изборне понуде. Замор и засићеност бирача релативно честим изборима, известан исход и победник избора, одсуство јасне опозиционе понуде, бројни економско-социјални проблеми, разочараност у странке, политичке институције и политичаре, општа апатија... само су неке силе које у социјалном миљеу обликују понашање бирача и оријентишу га ка партиципацији или апстиненцији.


Табела 1. Избори у Србији (1990-2014)

Територијално посматрано пад излазности забележен је у централ-ном делу Републике (4,21%) и знатно више у АП Војводини (6,74%), док број изашлих на биралишта у АП Косово и Метохија бележи благи раст (1,92%). Традиционално, и овај пут, највећа излазност забележена је у окрузима јужне Србије: Топличком, Пиротском и Јабланичком, јединим срединама у којима је више од 60% бирача искористило своје право да гласају. У само осам општина излазност је била већа од 70% – Пећин-цима, јединој општини у Војводини, Ћићевцу, Мерошини, Белој Палан-ци, Димитровграду, Сурдулици и Трговишту. Посматрано по окрузима видљив је пад излазности бирача: највише у Јабланичком округу, чак за 10% у односу на претходни изборни циклус. Пет округа забележило


је раст бирача који су искористили своје бирачко право. Међу њима је Пчињски округ у коме је излазност на биралишта незнатно порасла, али и четири Косовскометохијска округа у којима је забележен значајан раст излазности бирача. Очигледно је да грађани који у тим срединама живе или им је као интерно расељеним лицима ту било последње пребива-лиште нису потпуно поверовали критичарима владине политике засно-ване на Бриселском споразуму. Напротив. Изузетак је Косовско-митро-вачки округ у коме је пад излазности у границама просека у целој Репу-блици. Ради се о центру и симболу опстанка Срба у јужној покрајини и очигледно је да бирачи у овом округу нису делили ентузијазам Владине политике према Космету. Излазност бирача који су гласали у свом пре-бивалишту у иностранству остала је на истом нивоу као у претходном изборном циклусу, и знатно одступа од просека. Ради се о малом броју бирача (6.808) који су искористили право да гласају на бирачким мести-ма у 20 држава, највише у Немачкој (1.280) и Италији (999).

Табела 2. Излазност по окрузима (2012-2014) (РИК, 2012, 2014б)

Округ 2012 (%) 2014 (%)Београд 54,58 50,68Северно-бачки 56,72 48,50Средње-банатски 59,10 52,31Северно-банатски 59,30 51,32Јужно-банатски 55,44 48,35Западно-бачки 58,42 52,74Јужно-бачки 57,77 52,23Сремски 62,16 54,24Мачвански 59,93 53,21Колубарски 59,40 55,98Подунавски 55,18 51,94Браничевски 55,97 52,21Шумадијски 61,13 56,56Поморавски 58,53 53,46Борски 49,69 53,66Зајечарски 57,78 52,82Златиборски 60,36 55,93


Моравички 59,23 54,30Рашки 59,35 53,23Расински 63,64 57,53Нишавски 60,92 56,03Топлички 71,23 61,68Пиротски 69,52 62,49Jабланички 69,08 63,23Пчињски 55,05 57,48Косовски 25,31 30,66Пећки 24,86 40,92Призренски 9,33 14,27Косовско-митровачки 40,24 35,74Косовско-поморавски 33,08 39,08Иностранство 70,77 70,89Завод за затворске санкције 77,16 74,87

Ниска излазност значила је и нижи изборни праг, али је и поред тога само седам изборних листа освојило мандате: четири коалиције и три листе партија националних мањина – Мађара, Бошњака и Албана-ца – СВМ, СДА и ПДД. Законски изборни праг од 179.619 гласова није успело да пређе чак 11 изборних листа. Ван парламента остале су из-борне листе које су предводиле три релевантне странке – ДСС, ЛДП, УРС. СРС није успео да поврати парламентарни статус. Покрет Двери и листа бившег министра Саше Радуловића „Доста је било“ нису успели да уђу у расподелу мандата. Због тога је порастао број „бачених гласо-ва“, 699.036 гласова, петина од укупног броја гласова, дата је странкама које нису прешле изборни праг. Неке од њих, програмски и политички, имале су додирне тачке које су могле бити минимални именитељ за ко-алициони наступ. Мислимо пре свега на ДСС, Двери и СРС. Стратешки промашај лидера у процени одвео је ове странке на политичку марги-ну. Без обзира на мали број изборних листа које су се квалификовале за расподелу мандата фрагментација парламентарног страначког система незнатно је смањена. Мандате у Народној скупштини има 21 странка и два удружења, а основано је 12 посланичких група.4

4 У народној скупштини се налазе представници следећих партија и удружења: Српска напредна странка, Нова Србија, Покрет социјалиста, Социјалдемократска пар-тија Србије, Српски покрет обнове, Демохришћанска странка Србије, Покрет снага


Коалиција коју је предводио СНС убедљиви је победник са освоје-них 48,35% гласова и 63,20% посланичких места. Убедљивост изборног успеха напредњака најбоље потврђују резултати гласања по општина-ма. У само 12 општина СНС није освојио већину гласова бирача који су гласали. У девет општина највише гласова су освојиле листе странака националних мањина: Ада, Сента, Чока, Кањижа и Бачка Топола (СВМ), Тутин и Сјеница (СДА), Бујановац и Прешево (ПДД), а у преостале три друге странке: Сурдулица и Ново Брдо (СПС) и Босилеград (ДСС). То што прва влада у којој су напредњаци давали главни тон није зауставила негативне економске трендове: повећана је задуженост, порасла је неза-посленост, изостале су нове инвестиције итд. грађани нису тумачили као неуспех двогодишње владавине напредњака у коалицији са социјалисти-ма. Они су очигледно прихватили све недаће у којима се налази привре-да и друштво као последице претходне власти оличене у политици де-мократа и зато су им не само поверили још један мандат него су то учи-нили масовније и убедљивије него 2012. године. СНС је за две године, уз мању излазност, освојио око 796.000 гласова више, скоро дуплирао број гласова освојених на првим парламентарним изборима на којима је учествовао као странка. То што је лидер напредњака још у изборној кампањи најављивао реформе као болне, тешке и неопходне мере, није демотивисало бираче. Напротив, они су својим гласовима подржали захтев Вучића за већином од 50% изречен у финишу кампање. Време ће показати како су и колико они разумели те изборне поруке, а како ће их прихватити када се оне претворе у политичке одлуке. Неспорним изборним тријумфом СНС се позиционирао као доминантна странка у политичком пољу. Напредњаци, са комотном парламентарном већином, имају владу са широким маневарским простором за спровођење свог програма. Грађани знају јасно ко је одговоран за политику у наредном мандатном периоду.

Коалиција СПС-ПУПС-ЈС, у свом трећем наступу на парламентар-ним изборима, заузела је другу позицију по броју освојених гласова и мандата. Заједно са СНС-ом они су освојили око 62% гласова што је по-тврда да влада социјалиста и напредњака није изгубила подршку грађа-на. Листа предвођена социјалистима смањила је изборни скор за 80.000

Србије, Народна сељачка странка, Бошњачка народна странка, удружење Коалиција избеглица у Србији, Социјалистичка партија Србије, Јединствена Србија, Партија ује-дињених пензионера, Нова демократска странка, Лига социјалдемократа Војводине, Заједно за Србију, Зелени Србије, Демократска странка, Удружени синдикат „Слога“, Нова странка, СДА Санџака, Савез војвођанских Мађара, Покрет за демократско де-ловање.


гласова у односу на претходне изборе. Када се зна порозност граница међу популацијама бирача које преферирају напредњаке и социјалисте и има у виду вртоглави раст популарности СНС-а, ово осипање гласова није имало теже последице по изборни рејтинг СПС-а. Без обзира на то, социјалисти су освојили више гласова од главних ривала, коалиција окупљених око две подељене фракције демократа.

Демократе су очекивано претрпеле изборни дебакл. Подељени, по-свађани, медијски сатанизовани, притиснути екстремно лошим показа-тељима њихове владавине, без нових идеја и функционера, са ерозијом чланства и урушавањем организационе структуре, изневерени од доју-черашњих „стратешких“ савезника, демократе су једва прешле изборни праг и сачувале парламентарни статус. У односу на парламентарне избо-ре 2012. године демократе су изгубиле око 442.000 гласова, скоро сваког другог бирача. Бројке најбоље сведоче о дубини страначког раскола и политичким последицама које је он произвео. Пад излазности вероват-но лежи и у апстиненцији дела бирачког тела наклоњеног демократама. Они нису хтели да својим гласом арбитрирају између завађених лидера и фракција које су предводили.

Табела 3. Резултати избора за народне посланике 2014. године (РИК, 2014б)

изборна листа број гласова % гласова број

мандата%

мандатаСНС-СДПС-НС-СПО-ПС 1.736.920 48,35 158 63,2

СПС-ПУПС-ЈС 484.607 13,49 44 17,6

ДС 216.634 6,03 19 7,6НДС-ЛСВ-ЗЗС-ВМДК-ЗЗВ-ДЛР 204.767 5,70 18 7,2

ДСС 152.436 4,24 - -

Двери 128.458 3,58 - -

ЛДП-БДЗС-СДУ 120.879 3,36 - -

УРС 109.167 3,04 - -

СВМ 75.294 2,10 6 2,4

Доста је било 74.973 2,09 3 1,2


СРС 72.303 2,01 2 0,8

СДА 35.157 0,98 - -

ПДД 24.301 0,68 - -

Трећа Србија 16.206 0,45 - -

Руска странка 6.547 0,18 - -

ЦП-Броз 6.388 0,18 - -

Патриотски фронт 4.514 0,13 - -БДЗ-МПСЗ-ДЗХ-МРМ-МЕП 3.983 0,11 - -

РДС-СДС 3.182 0,09 - -

Странке националних мањина – Мађара, Бошњака и Албанаца – повећале су број гласова и манадата. СВМ је повећао број гласова за око 7.000 у односу на претходни изборни циклус. То повећање за више од 11% донело je странци Иштвана Пастора један мандат више. СВМ очигледно хомогенизује бирачко тело мађарске националне заједнице. Добри, готово партнерски односи са СНС-ом, политички смирено и ар-гументовано пласирање својих програмских ставова, наступи ван сре-дина у којима Мађари нису доминантни, очигледно су привукли нове гласове. И СДА је повећала број гласова, за 8.000 или скоро за трећину у односу на 2012. годину, и добила једног посланика више у Народној скупштини. Сулејман Угљанин, лидер СДА, министар без портфеља у првој влади Дачића, тако је самосталним наступом још једном учврстио своју позицију у бирачакој популацији Бошњака. ПДД Ризе Хаљимија готово је дуплирао број гласова који је на изборима 2012. године освоји-ла Унија Прешевске долине што му је донело један мандат више у На-родној скупштини.

Освојивши 121.000 гласова мање него на изборима 2012. године ДСС је остао ван парламента, а Војислав Коштуница без функције пред-седника са које се својевољно и достојанствено повукао у политичку пензију. Уљуљкане у позицију предводника противника евроинтегра-ција, Коштуничине демократе нису виделе да на тој политици јачају разне групе, удружења и покрети који су све више добијали подршку националистички оријентисаних бирача и постајали конкуренти за гла-сове бирача на десном крилу политичке сцене. Слично је прошао и ЛДП, изгубио је више од половине (135.000) бирача из 2012. године и отишао


у ванпарламентарну опозицију. Чедомир Јовановић остао је глув на про-зивке за изборни дебакл и позиве да прихвати одговорност и оде са челне позиције либерала. Остао је на челу ЛДП-а и у бизнису, али ослабљен за два млада, искусна и политички перспективна функционера који су на-пустили либерале, Ивана Андрића и Бојана Ђурића. Спојем либералних и социјалдемократских идеја либерали су били у политички шизоидној позицији. Одлазак низа истакнутих чланова, тихи отпори понашању и луксузном стилу живота страначког лидера, сталне афере, определи-ли су многе активисте да се пасивизирају и напусте странку. Изборни бродолом доживео је и УРС. Бирачко тело овог политичког конгломера-та локалних и регионалних странака, група грађана, разних удружења и локалних политичара, за две године смањило се за половину. УРС је изгубио 106.000 бирача и статус парламентарне странке. Лидер УРС-а Млађан Динкић изгубио је раније место министра, демисионирао са ме-ста председника, напустио бављење политиком и посветио се бизнису.

Покрет Двери није остварио продор у парламентарне клупе као што је најављено изборним дебитовањем 2012. године. Освојили су овај пут око 40.000 гласова мање и по рејтингу оних који су остали испод прага одмах су иза ДСС-а. Покушај овог национално утемељеног покрета да се формира коалиција окупљена око ДСС-а очигледно је био заснован на доброј процени да су они досегли ниво који се тешко може повећавати без парламентарног статуса који се опет не може остварити самостално. Потенцијални партнери су зазирали од такве коалиције управо прибоја-вајући се конкуренције оличене у новим лицима и идејама у политици.

Бивши министар Саша Радуловић је освојио завидан број гласо-ва имајући у виду колико је времена и средстава имао да се политички позиционира. Без страначке инфраструктуре, новца, простора у медији-ма, скоком у изборну арену листа „Доста је било“ тек је наговестила потенцијал. Несумњиво је да је ова листа привукла део бирачког тела либерала и демократа, али је питање да ли ће то по инерцији бити до-вољно за формирање странке и агилнији наступ у политици са позиције опозиционог аутсајдера.

СРС није успео да поврати парламентарни статус. Изгубивши чак две трећине бирача од 2012. године радикали су ближе нестанку са по-литичке позорнице него политичкој реанимацији.

Епилог

Резултати мартовских избора су очекивани. СНС је однео убедљи-ву победу, освојио два пута више гласова него на претходним изборима


и изборном вољом концентрисао власт. Извршена је персонална рокада на функцијама у влади и стварна моћ заснована на изборној вољи нашла је свој израз у политичким институцијама. Напредњачки кадрови преу-зели су сва битна места у политичкој номенклатури. Поједностављено и персонално посматрано Александар Вучић и Ивица Дачић ротирали су се на месту премијера и првог потпредседника владе.

Избори 2014. године изазвали су тектонска померања на политич-кој сцени. СНС је освојио комотну већину за самостално формирање владе. Ипак, у владу су ушли и СПС, НС, ПС, СДП и неколико странач-ки неекспонираних личности које слове за експерте у својим ресорима. Тиме је разблажена апсолутна изборна победа, отупљене, бар формал-но, оштрице о ауторитаризму, али ти поступци неће амнестирати одго-ворности онога кога јавност перципира као главног субјекта власти – СНС. Иако страначка сцена показује знаке слегања, страначки систем је још увек претерано фрагментиран. Странке су недовољно укорењене у друштво, са флуидном програмском и идеолошком легитимацијом и ни-ским степеном страначке идентификације. Страначки систем је далеко од институционализације.

Овим изборима потврђена је промена власти странака ДОС-а из 2012. године. Власт имају две странке које су доминирале политичким институцијама 90-тих, али у промењеним улогама. СПС је доминант-ну позицију из претходног периода заменио улогом мањег партнера у владиној коалицији. Опозиција није само минимизирана чињеницом да владајући напредњаци сами имају готово двотрећинску већину у пар-ламенту. Она је изразито фрагментисана, безидејна, још увек опхрвана сукобима старих страначких елита око лидерских позиција. Три реле-вантне странке, ДСС, ЛДП и УРС, изгубиле су парламентарни стаутус. Два политичара која су више од деценије активно били у политици на истакнутим функцијама, Војислав Коштуница и Млађан Динкић, оти-шли су у политичку пензију. Иако се томе опире, Чедомира Јовановића, као челника маргиналне опозиционе странке којој се осипају чланство, одбори прелазе другим странкама и коју напуштају талентовани активи-сти, чека иста судбина.

У парламенту нема странака које су против евроинтеграција. Влада ужива нескривену подршку ЕУ. Интензивна комуникација са челницима најутицајнијих земаља оставља утисак подршке влади и њеној политици. Очекује се да крајем године отпочну разговори о одређеним поглављи-ма битним за процес приступања ЕУ. Интензивирана је регионална са-радња. Влада је релаксирала односе са сецесионистима у Приштини у


мери у којој претходне владе нису смеле ни да покушају. Најављене мере успостављања макроекономске стабилности: смањивање плата, оштрије опорезивање, отпуштање запослених у јавном сектору, подршка инве-ститорима и предузетништву тек су на помолу, а већ су почели протести просветара, полиције, адвоката. Огромна подршка бирача и апсолутна власт суочиће се са различитим инересима и захтевима да редистрибу-ција добара, услуга и вредности којима управља држава не погађа баш њих.

Слаба опозиција не омогућава међусобну контролу странака. Она није способна да утиче на владине одлуке и политику. Сходно томе, власт нема зебњу од свргавања. Ради се о теоријским премисама, без-број пута практично верификованим, а које имају снагу аксиома у функ-ционисању демократија. Таква стања нису добар амбијент, посебно за неконсолидоване и потконсолидоване демократије у које спада и Србија. Утолико је одговорност владе и самог Вучића већа. Брзо ће се показати да ли Србија иде ка модернизацији и удаљава се од ауторитаризма, или се ради о истом процесу са другим ликом.

ИЗВОРИ

Атлагић, С. (2014). Кампања пред ванредне парламентарне изборе у Ср-бији 2014: Теме у функцији промоције лидера. Политички живот, 11, 29-35.

Влада затражила распуштање парламента. (2014, 28. јануар). РТС. Пре-узето са http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Politika/1506203/Vlada+zatra%C5%BEila+raspu%C5%A1tanje +parlamenta.html

Влада Републике Србије [Говор председника Владе]. (2013, 28. јун). Пре-узето са http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?pf=1&id=193063&url=%2Fvesti%2Fvest.php%3Fpf%3D1%26id%3D193063

Вучић: Нисам желео да будем премијер без избора. (2014, 26. јануар). Политика. Преузето са http://www.politika.rs/rubrike/dogadjaji-dana/Vucic-Nisam-zeleo-da-budem-premijer-bez-izbora.sr.html

Вучићевић, Д. (2014). Парламентарни избори у Србији 2014. Политичке анализе, 17, 46-53.

Дачић: Ванредни избори најбоље решење. (2014, 26. јануар). Политика. Преузето са http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Dacic-Vanredni-izbori-najbolje-resenje.lt.html

Дачић: Енигма је шта Тадић ради на скупу где је и Тачи. (2012, 7. јул). Блиц. Преузето саhttp://www.blic.rs/Vesti/Politika/332066/Dacic-Enigma-je-sta-Tadic-radi-na-skupu-gde-je-i-Taci


Експозе мандатара Ивице Дачића. (2012, 30. јул). Б92. Преузето са http://www.b92.net/info/dokumenti/index.php?nav_id=630723

Извештај о 24 приватизације. (2013, 28. децембар). Време. Преузето са http://www.vreme.rs/cms/view.php?id=1162898

Извод из регистра политичких странака. (2014). Министарство прав-де и државне управе. Преузето са http://www.arhiva.drzavnauprava.gov.rs/article.php?id=784

Јовановић, М. (2008). Народна скупштина – деформације територијал-ног представљања. Годишњак 2008, 117-132.

Јовановић, М. (2014). Парламентарни избори у Србији 2014. године: мали јубилеј. Политички живот, 11, 9-19.

Новости преносе текст споразума. (2013, 19. април). Вечерње ново-сти. Преузето са http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:430347-Novosti-prenose-tekst-sporazuma

Одлука о расписивању избора за народне посланике. (2014). Служ-бени гласник. Преузето са http://www.slglasnik.info/sr/8-29-01-2014/22288-odluka-o-raspisivanju-izbora-za-narodne-poslanike.html

Радичевић, Н. (2014, 21. јануар). Историјски дан за Србију. Политика. Преузето са http://www.politika.rs/rubrike/dogadjaji-dana/Poceli-pregovori-Srbija-EU.lt.html

Ракић Водинелић, В. (2012, 14. мај). Правне цртице о изборима – дру-ги део. Пешчаник. Преузето са http://pescanik.net/pravne-crtice-o-izborima-2012-%E2%80%93-drugi-deo/

Реакције на потписивање споразума Београда и Приштине. (2013, 19. април). Вечерње новости. Преузето са http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:430258-Reakcije-na-potpisivanje-sporazuma-Beograda-i-Pristine

Републички завод за статистику. (2014). Пописни атлас 2011. Преузето са http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/Popis2011/Popisni%20atlas%202011.pdf

Републичка изборна комисија. (2012). Резултати избора за народне по-сланике у Народну скупштину Републике Србије, одржани 6. маја 2012. године. Преузето са http://www.rik.parlament.gov.rs/cirilica/propisi_frames.htm

Републичка изборна комисија. (2014а). Изборне листе кандидата за из-боре за народне посланике у Народну скупштину Републике Ср-бије – 16. март 2014. године. Преузето са http://rik.parlament.gov.rs/cirilica/propisi_frames.htm


Републичка изборна комисија. (2014б). Резултати избора за народне посланике у Народну скупштину Републике Србије, одржани 16. марта 2014. године. Преузето са http://www.rik.parlament.gov.rs/cirilica/propisi_frames.htm

Славујевић, З. (2014). Неке од општих карактеристика кампање за ван-редне парламентарне изборе 2014. године. Политички живот, 11, 19-27.

Смењен Драган Ђилас. (2013, 29. септембар). Време. Преузето са http://www.vreme.rs/cms/view.php?id=1139646

Усвојене измене закона о служби безбедности, већа овлашћења пред-седнику. (2012, 24. јул). Блиц. Преузето са http://www.blic.rs/Vesti/Politika/334665/Usvojene-izmene-zakona-o-sluzbi-bezbednosti-veca-ovlascenja-predsedniku

Церовина, Ј. (2014, 26. јануар). Криминализација кадрова СПС-а по-стаје заморна. Политика. Преузето са http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Kriminalizacija-kadrova-SPS-a-postaje-zamorna.lt.html

Чекеревац, М. (2014, 25. јануар). Вучић: Време је за изборе. Полити-ка. Преузето са http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Naprednjaci-danas-biraju-rukovodstv

Љубомир Кљакић1

Оригинални научни рад UDK 316.334.3+321.01

doi 10.7251/POL1408329K

ПОРЕДАК И АЛТЕРНАТИВАУзорни случај српског мислиоца Светозара Стојановића.

Прилог за историју идеја и људског карактера у доба историјске демисије светског система.

THE ORDER AND THE ALTERNATIVES Exemplary case of the Serbian thinker Svetozar Stojanovic. Enclosure to the history of ideas and human character in the era of historical demision of the

world system.

Abstract. Humanity is in the “moment” of the epochal transition from the “state” of historical demission of the old capitalist order in the “state” of formation and stabilization of the new one. Forms, internal architectonics and shape of a new world that is looming on the horizon of events in the literal sense depends on the knowledge and moral values underlying our present actions and decisions. Svetozar Stojanovic know about this rule. Therefore, he undertaken so large activity such as the search for alternatives to the ruling order of the global corporate dystopia that has captured humanity. Freedom, individual and social, is the ultimate regulation and the building principle of the world sought by Stojanovic. According to this general philosophical , theoretical and moral position, Stojanović has held active opposition to the ruling world order of corporate dystopia and all its ideological and structural derivatives deployed between the Ideal West and the Ideal East. Acceptable way out of that trap is and can only be the historical alternative to the least possible human and material losses exceeding the permitted oppressive , totalitarian and apocalyptic drama of today’s human and humanity in general. For Svetozar Stojanovic, this acceptable way out is the global democratic socialism.

Keywords: criticism, order, alternative, capitalism, corporate world order, historical demission of world system, dystopia, freedom, global democratic socialism.1 Политиколог и публициста, Међународни пројекат “Енциклопедија јеретика”, Бе-оград

330 Љубомир Кљакић: Поредак и алтернатива

Апстракт. Човечанство се налази у „тренутку“ епохалног пре-ласка из „стања“ историјске демисије старог капиталистичког порет-ка у „стање“ обликовања и стабилизовања новог. Образац, унутрашња архитектоника и облик новог света који се назире на хоризонту до-гађаја у дословном смислу зависи од знања и моралне врлине на којима се темеље наши данашњи поступци и одлуке. Светозар Стојановић је знао за ово правило. Зато се подухватио тако великог предузећа као што је то трагање за алтернативом владајућем поретку светске кор-поративне дистопије који је заробио човечанство. Слобода, индивиду-ална и друштвена, јесте врховни регулациони и градивни принцип света за којим је трагао Стојановић. Сходно овом општем филозофском, те-оријском и моралном ставу, Стојановић је заузео становиште активне опозиције према владајућем светском поретку корпоративне дистопије и свим његовим идеолошким и структурним дериватима размеште-ним између идеалног Запада и идеалног Истока. Прихватљиви излаз из клопке јесте и једино може бити она историјска алтернатива која уз најмање могуће људске и материјалне жртве разрешава и превазилази опресивну, тоталитарну и апокалиптичку драму данашњег човека и чо-вечанства уопште. За Светозара Стојановића, овај прихватљиви излаз јесте светски демократски социјализам.

Кључне речи: критика, поредак, алтернатива, капитализам, светски корпоративни поредак, историјска демисија светског система, дистопија, слобода, светски демократски социјализам.

1.

1.1. Чињенице уверљиво говоре о значају и актуелности опуса српског филозофа, друштвеног научника, универзитетског професора и активисте, мислиоца Светозара Стојановићева (Крагујевац, 1931 – Бео-град, 2010).2 Његова хуманистичка, филозофска, социолошка, полити-колошка,универзитетска и политичка делатност јавног интелектуалца,

2 Рад који је аутор припремио за конференцију „Светозар Стојановић - личност и дело”, 7–8. јун 2013, Београд: Универзитет у Београду, Институт за филозофију и друштвену теорију. Представљен на овој конференцији, рад је имао известан јавни публицитет, уврштен је у зборник радова са конференције, али до сада није интегрално публикован, будући да, стицајем неповољних околности, најављени зборник радова Светозар Стојановић - личност и дело (још увек) није објављен. У електронском облику рад је доступан на адреси: academia.edu, http://www.academia.edu/5982979/POREDAK_I_ALTERNATIVA_6.


добро је документована.3 Реч је о једном од најугледнијих и несумњиво једном од најпревођенијих српских и југословенских, али и европских и светских, филозофа последње три деценије 20. и прве деценије 21. века.4

Овај свој углед код куће и у свету, Стојановић је обезбедио због тога што се доследно држао високих начелâ критике и критичког мишљења уопште5 – слободно, отворено, трагалачко, морално заснова-но, недогматско и независно мишљење утемељено на целокупном знању света, суд који почива на рационалној и непристрасној анализи свих расположивих чињеница. Као истраживач стварности људске егзистен-ције и неуморни трагалац за истином, Стојановић је ова начела критике заступао и бранио деценијама. На тим начелима темељио је и развијао своју слободну, отворену, трагалачку, морално засновану, недогматску и независну, критичку и креативну, имагинативну и иновативну мисао.

1.2. Пред собом, то је већ данас јасно, имао је један циљ – да от-крије, препозна, осветли и артикулише људску и социјалну алтерна-тиву, људске и социјалне алтернативе, за опресивни, тоталитарни и апокалиптички поредак светске корпоративне дистопије у овом непо-новљивом „тренутку“ историјске демисије капитализма као модерног светског система.6

3 Stojanović 2002:137–164, Stojanović 2006, „In memoriam: Svetozar Stojanović“ 2010: 3–102, Đuretić, Cvijetković, Aranitović 2012, Popov 1988, Mekbrajd 2007, Popov 2008, Малавразић 2008, Daković 2011, Jakšić 2012, Olujić, Stojaković 2012.4 Stojanović 2006, IV:320–337, Đuretić, Cvijetković, Aranitović 2012:29–36, 37–157.5 Критика, од грч. kritos – судити и kritikos – онај ко је спорособан да суди, критичар, изведено од грч. krinein – издвојити, одлучити, krei – просејати, раздвојити, разликова-ти, krisis – пресуда, резултат на суду, одабир једног од могућих избора или одлука; лат. criticus – судија, онај који одлучује, критичар; лично име Критија – Κρίτων, Сократов ученик и пријатељ, такође Платонов рођак и један од протагониста у његовим дијало-зима Критија или о Атлантиди и Тимај.6 Концепт слома капитализма, који је међу социјалним истраживачима, мислиоцима и активистима био доминантан од друге половине 19, па све до почетка осамдесетих година 20. века, током седамдесетих и осамдесетих година 20. века трансформисана је унутар теорије светског система у концепт историјске демисије капитализма. О раз-личитим концептима слома кпитализма, видети зборник текстова Teorije sloma (1981) [Marx, Lenjin, Bernstein, Kautsky, Hilferding, Luxemburg, Buharin, Cunow, Bernstein, Sternberg, Grossmann, Pollock, Dobb, Sweezy, Varga, Mandel, Amin, Baran, Mattic, Jacoby], Caratan, Branko, Rade Kalanj, Vjekoslav Mikecin, priređivači, Dušan Pirec, “Razmatranja o dijalektici krize i sloma”, predgovor, Zagreb: Globus. За концепт историјске демисије капитализма као светског система, од нарочитог значаја су радови Имануела Волер-стина, видети, Wallerstein, Immaneul: „A World-System Perspective in Social Science“, The British Journal of Sociology (27), 3 (Special Issue, History and Sociology, Sept. 1976): 343–352; Walerstein, Immanuel, „Historical Systems as Complex Systems“, FBC, SUNY, Paper presented at Workshop on Modelling Complex Systems, Ilya Prigogine Center for Stu-


Сходно овом општем филозофском, теоријском и моралном ставу, Стојановић је заузео становиште активне опозиције према владајућем светском поретку и свим његовим, више или мање супротстављеним, идеолошким и структурним дериватима размештеним између идеалног Запада и идеалног Истока, намеран да помогне у проналажењу људ-ски, социјално и цивилизацијски прихватљивог излаза из апокалиптичке клопке у коју је поредак заробио човечанство. Прихватљиви излаз из клопке јесте и једино може бити она историјска алтернатива која уз најмање могуће људске и материјалне жртве успоставља изгубљену рав-нотежу између човека, свих његових социјалних, технолошких и других „продужетака“ и природе, разрешава и превазилази опресивну, тотали-тарну и апокалиптичку драму данашњег човека и човечанства уопште. За Светозара Стојановића, овај прихватљиви излаз јесте светски демо-кратски социјализам.

1.3. Концепт светског демократског социјализма, Стојановић је прихватио и развијао као један од протагониста планетарне дебате која се током друге половине 20. века водила о људским изгледима за будућ-ност и перспективама човечанства. Расправа је била покренута пуном снагом одмах после Другог светског рата, када је постало јасно да је са првим атомским бомбама које су употребљене у августу 1945, отворена Пандорина кутија могућег и тоталног самоуништења човечанства, али и уништења живота уопше.7

dies in Statistical Mechnanics, University of Texas, Austin, March 10–13, 1985; Wallerstein, Immanuel, coords.(1996), The Age of Transition: Trajectory of the World-System, 1945 - 2025, London: Zed Books; Wallerstein, Immanuel (1998), Utopistics, or, Historical Choices of the Twenty-first Century, New York: New Press; Wallerstein, Immanuel(1999), The End of the World As We Know It: Social Science for the Twenry-first Centrury, Minneapolis: University of Minesota Press; Immanuel Wallerstein on World-Systems, the Imminent End of Capitalism and Unifying Social Science, Theory Talk #13, Monday, August 4, 2008, до-ступно на: http://www.theory-talks.org/2008/08/theory-talk-13.html, приступљено: 10. 09. 2012; „Modern capitalism has reached the end of its rope“, Immanuel Wallerstein explained his theory to RT, October 04, 2011, доступно на: http://rt.com/news/end-capitalism-system-replace-999/, приступљено: 10. 05. 2012; Volerstin 2012. Такође од интереса, Кљакић 2005, Кљакић 2011.7 Видети, One World or None. A Report to the Public on the Full Meaning of the Atomic Bomb (1946), Edited by Dexter Masters and Katharine Way, Contributors: Foreword by Niels Bohr, Introdction by Arthur H. Compton, H. H. Arnold, Hans Bethe, E. U. Condon, Albert Einstein, Irving Langmuir, Walter Lippmann, Philip Morrison, J. R. Oppenheimer, Louis Ridenour, Frederick Seitz, Harlow Shapley, Leo Szilard, Harold Urey, Eugene P. Wigner, Gale Young and the Federation of American Scientists, New York: Whittlesey House, McGraw-Hill Book Company, Inc.; било доступно на адреси: http://www.fas.org/oneworld/index.html, приступљено: 10. маја 2005.


Дубоко свестан ових апокалиптичних димензија стврности, Свето-зар Стојановић је за властитим концептом почео да трага и да на њему ради у другој половини педесетих година 20. века, унутар амбијента филозофске, теоријске и политичке платформе југословенског самоу-правног социјализма. Од половине шездесетих до половине осамдесе-тих година 20. века, идеју је развијао са становишта мета-етике, марк-систичке филозофије праксе, односно праксис филозофије, и програма социјализма са људским лицем. Тако је, деведесетих година, стигао до развијеног концепта светског демократског социјализма, још прециз-није до концепта светске федерације демократског социјализма и њене светске владе.

Реч је о пројекцији једног веома комплексног планетарног решења које би, по замисли, требало да смањи, можда чак и да потпуно неутра-лише, могућности и вероватноће за „аутоапокалипсу“ као „апсолутну дистопију“, како сам Стојановић именује ову „прилично вероватну мо-гућност“. Филозофски и теоријски, Стојановићево решење заснива се на вредностима глобалног (Стојановић каже „глобалистичког“) хуманизма, на доктрини социјалне одговорности за људски род, на метаполитици, на индивидуалном и општечовечанском антиапокалиптичком обрту, као и на учењу о доброј управи једне идеално замишљене аристократије по знању и моралној врлини.

2.

2.1. О развоју идеје светског демократског социјализма као прихватљивог излаза и планетарне алтернативе, као и о променама кроз које је и сам прошао на путу од марксисте, затим и дисидентског марксисте, преко пост-марксисте до револуционарног демократе, најзад и социјалистичког еко-демократе, Стојановић сведочи у својим књига-ма, чланцима и другим радовима које је оставио за собом.

На склоп догађаја у којима се кристалисала идеја светске феде-рације демократског социјализма, на динамику, таласну путању и сва друга својства овог склопа, пресудно је утицао историјски, антрополош-ки, културни, морални, политички... контекст који је профилисао самог Стојановића. Реч је о о Југославији и Србији, и снажном вибрационом потенцијалу тог простора.

Између 1931. и 2010, дакле за 78 година Стојановићевог живо-та, овај простор снажних вибрација мењао је државни облик своје спољашње и унутрашње организације чак девет пута, прошло је кроз


бројне циклусе политичког, етничког, социолошког, религиозног, еко-номског, лингвистичког и културног преобликовања, реконфигурисања моћи и деноминације, доживео је један тотални светски рат (Други свет-ски рат), а да се још није опоравио од претходног (Први светски рат), бројне међународне и унутрашње кризе, потом и два светска рата четвр-те генерације (десетогодишњи рат против Југославије и за југословенско наслеђе 1991– 2001, рат САД и НАТО против СР Југославије, односно Србије, 1999)... и тако даље. Све то одигравало се на сцени светских послова која је у истом периоду доживела драму епохалних трансфор-мације са Другим светским ратом и светским политичким и социјалним променама тектонских размера које су уследиле, са светским научним, технолошким и културним револуцијама, затим и са преко 100 такозва-них локалних ратова, и коју је, уз све то, почетком седамдесетих година 20. века, неповратно захватила структурална транзициона криза исто-ријске демисије постојећег светског система.

2.2. Године 2002, односно 2006, генезу свог становишта Светозар Стојановић је овако представио:

„Од чувања првобитног теоретског и политичког идентитета (по аналогији са хегеловском ‚лепом душом’ назваћу то лепим идентите-том) за мене је неупоредиво важније било то да слободно трагам за ис-тином и настојим да формулишем, образложим и у друштвеној крити-ци применим начела хуманизма. Мој хуманизам је прешао дуг пут од крајње утопијског до прилично песимистичког. Већ у мојој другој књи-зи постојала је тешка противуречност између, са једне стране Марксове утопије бескласног и бездржавног друштва, и са друге стране – увиђања да је човечанство створило средства којима лако може да уништи себе. Све песимистичнију поставку о могућности па и приличној вероватноћи аутоапокалипсе – те асполутне дистопије – обрађивао сам практично у свим потоњим књигама. Закључио сам да је опстанак човечанства најра-дикалнији, мада истовремено и најминималнија позитивна утопија, која се мора засновати на залагању за потпуни антиапокалиптични обрт у нашем сензибилитету, мишљењу и деловању.“8

Сасвим експлицитно, сведочио је о свом трагању за истином, на-рочито током оне расправе коју су у септембру 1988, поводом појаве две његове нове књиге, организовали Трибина београдског Студентског културног центра, Филозофско друштво Србије, Социолошко друштво Србије и часопис Гледишта,9 затим у разговору, тестаментарном разго-8 Stojanović 2002:164, Stojanović 2006, IV: 319, Đuretić, Cvijetković, Aranitović 2012:28. 9 „Da li je socijalizam moguć, i kakav?“ (1988), Gledišta, XXIX (9–10): 3–193; повод за расправу биле су књиге Светозара Стојановића Istorija i partijska svest (1988), Beograd:


вору како ће се испоставити, о тешким питањима опстанка човечанства који је у лето 1998. са њим водио Александар Никитовић, транскрипт разговора постхумно је објављен 2010,10 као и у оној скици за аутобио-графију коју је написао и објавио 2002, односно 2006.11

2.3. Веома кондезовано и прецизно, готово афористички, централ-ну идеју до које је дошао, Светозар Стојановић је изложио у септембру 1988, узимајући два пута реч током расправе одржане у београдском СКЦ-у поводом две његове тада објављене књиге:

„Почео бих подсећањем на два битна искуства двадесетог века. Једно је карактеристично за прву половину, а друго за нашу половину овог века. Прву у многоме обележава искуство и свест о тоталитарном злу, како у нацистичком, тако и у стаљинистичком виду...

„Друга карактеристика нашег века јесте свест о могућности апока-липсе у облику нуклеарног рата или еколошке катастрофе. Без планетар-не етике нема шансе да избегнемо апокалипсу.

„Ми смо у ситуацији сличној руском рулету. Како је један фило-зоф рекао (употребљавајући хегелијански језик) или ће човечанство ‘по себи’ постати човечанство ‘за себе’ или ће уништити себе. Чак и ако се свет потпуно нуклеарно разоружа, што изгледа мало вероватно, он ни-када више неће бити као пре 1945. Ради се о апсолутном новуму у људ-ској историји: знање за прављење таквог оружја постало је наша трајна својина. То је оно дрво сазнања са кога смо плод пробали и више се никада тог искушења не можемо ослободити.“ 12

И још: „У последње две главе најновије књиге дајем једну скицу теорије

остваривог и животно способног демократског социјализма. Тек ваља колективно разрађивати такву економску, политичку, еколошку, етичку итд. теорију. Исто тако ваља преиспитати идеју самоуправљања са ста-

Filozofsko društvo Srbije, и Od marksizma do etatizma sa ljudskim licem (1987), Beograd: Filozofsko društvo Srbije; у расправи су учествовали: Неца Јованов, Жарко Пуховски, Зоран Ђинђић, Слободан Симовић, Милан Суботић, Еуген Пусић, Бранко Хорват, Фе-рид Мухић, Михаило Марковић, Драгоје Жарковић, Војислав Становчић, Зоран Вида-ковић, Александар Грличков, Стеван Врачар, Никола Милошевић, Гајо Секулић, Вла-димир Глигоров, Јован Рашковић, Загорка Голубовић, Јовица Тркуља, Властимир Ма-тејић, Љубомир Кљакић, Јован Бабић, Манојло Броћић, Светозар Стојановић, Слобо-дан Инић, Гордана Митић, Драгољуб Мићуновић, Владимир Милић, Ђуро Ковачевић, Чедомир Чупић. 10 „In memoriam: Svetozar Stojanović“ 2010:35–70.11 Stojanović 2002:137–164; Stojanović 2006, IV:303–319, Đuretić, Cvijetković, Aranitović 2012:7–28.12 „Da li je socijalizam moguć, i kakav?“ (1988), Gledišta, XXIX (9–10):145–146.


новишта остваривости и животности, и то као један аспект демократског социјализма.

„А на вредносном и етичком плану не може се ни почети радити док не извршимо деконструкцију етатистичког система вредности. За-што тај систем још увек толико утиче на масе? Између осталог и зато што није чисто етатистички. Има социјалистичких елемената помеша-них са типично етатистичким. Рецимо, једнакост као значајна социјали-стичка идеја. Али постоји и много етатистичког патернализма идеолош-ки скривеног као једнакост.

„Идеолошки гледано етатизам за центар система вредности узи-ма једнакост, па око ње окупља друге вредности, међу њима и слободу. Изгледа да је једини спас за демократски социјализам да изврши прео-крет. У центар се мора ставити идеја слободе, па око ње окупити идеја једнакости и друге вредности. Те две идеје никад неће бити у лагодном односу. Дабоме, нису оне ни у судбинској противуречности, али ће увек остати у међусобној напетости.

„Пошто је демократија старија од идеје социјализма, како историј-ски тако и логички, није могуће изградити прихватљиву теорију соција-лизма која не би била центрирана око идеје слободе, што институцио-нално значи око демократије.“13

Ово је теоријски, морални и активистички кредо који је заступао и бранио (и) Светозар Стојановић. Епистемолишки, етички и практични потенцијал тих начела издржао је пробу времена. Аналитички инстру-менти и категоријални апарат који на овим начелима почивају показали су, наиме, своју делотворност и у односу на актуелни облик савеза моћи светске корпоративне олигархије и њен светски поредак корпоративне дистопије. На великој сцени светских послова и пред лицем целокуп-ног човечанства, тај поредак је током протеклих двадесетпет година ос-ветљен са свих страна, па се, тако демистификован и разголићен, указао као епохална превара у царевом новом оделу. Многи светски мислиоци и активисти који су заступали и заступају начела на којима је и Стојановић утемељио властити опус, допринели су таквом исходу.

13 „Da li je socijalizam moguć, i kakav?“ (1988), Gledišta, XXIX (9–10):193.


3.

3.1. Међу њима, Ноам Чомски један је од најистакнутијих, свакако од краја шездесетих и почетка седамдесетих година 20. века, дакле од „тренутка“ када је неповратно нарушена равнотежа модерног светског система и била покренута његова историјска демисија.14 Два питања од животне важности за опстанак човечанства која је Чомски поставио и на њих понудио одговоре између јануара и јуна 2013, добри су примери за делотворност начелâ која је, у друштву са другима, такође делио (и) Светозар Стојановић.15

На дан 3. априла 2013, у Даблину, Ирска, др Хју Бреди, председ-ник Даблинског универзитета, University College Dublin, UCD, уручио је Ноаму Чомском Одисејеву медаљу, Ulysses Medal, највеће признање које, у знак сећања на стваралачку изузетност Џејмса Џојса, свог нека-дашњег студента, тај универзитет додељује неком појединцу за његов интелектуални рад и допринос човечанству. После пригодне церемо-није, Чомски је одржао приступно предавање на тему „Може ли цивили-зација преживети реално постојећи капитализам?“16 Само питање, као 14 У том „тренутку“ прелома, Чомски је већ активни учесник покрета против рата у Вијетнаму, у фебруару 1967. објавио је утицајни есеј о одговорности интелектуалаца, почетком 1971. у Тринити колеџу универзитета Оксфорд, у оквиру Раселових преда-вања, Russell Lectures, представио је своје филозофско становиште о знању и слободи, постао је активни и ауторитативни критичар унутрашње и спољашње политике САД и великих сила уопште, нарочито политике интересних сфера и тајне дипломатије вели-ких сила, итд. Видети, Chomsky, Noam (1967), „A Special Supplement: The Responsibility of Intellectuals”, New York: The New York Review of Books (February 23, 1967) (8), 3, доступно на адреси: http://www.nybooks.com/articles/archives/1967/feb/23/a-special-supplement-the-responsibility-of-intelle/, приступљено: 16. 03. 2013; Chomsky, Noam (1971), „Problems of knowledge and freedom: The Russell lectures“, Cambridge Review, Cambridge, England, The first [Bertrand] Russell lectures, originally presented ... at Trinity College, Cambridge, in early 1971; Chomsky, Noam (1972), Problems of knowledge and freedom: The Russell lectures, New York: Vintage; Chomsky, Noam, Vladimir Dedijer and Jean-Paul Sartre (1971), „Russell Memorial Symposion“, New York: The New York Review of Books (December 30, 1971), доступно на адреси: http://www.nybooks.com/articles/archives/1971/russell-memorial-symposium, приступљено: 10. септембар 2010, превод документа на српски језик, Кљакић 2011: 328–330.15 Дана 25. априла 2000, у Београду, на Трибини Коларчеве задужбине, представљен је тек објављени српски превод књиге Ноама Чомског која је крајем 1999. била објављена у САД – Čomski, Noam (2000), Novi militaristički humanizam. Lekcije Kosova, Beograd: Filip Višnjić [Chomsky, Noam (1999), The New Military Humanism. Lessons from Kosovo, Monroe, ME: Common Courage Press]. Књигу су представили Љубомир Тадић, Светозар Стојановић и Љубомир Кљакић; видети, Кљакић 2005 [„Ноам Чомски и критика новог милитаристичког хуманизма“ ]: 189–202.16 Noam Chomsky: Can civilisation survive really existing capitalism? UCD Philosophy


и одговор на то питање, Чомски је формулисао нешто раније, 25. јануа-ра 2013, када је као главни учесник говорио на Бостонском економском симпозијуму чија је тема била Будућност глобалног капитализма, The Future of Global Capitalism.17 Најзад, оно о чему је говорио у Бостону и Даблину, Чомски је 5. марта 2013. представио и широј јавности у чланку под насловом „Може ли цивилизација преживети капитализам?“, „Can Civilization Survive Capitalism?“. На питање које је поставио, дао је из-ричито негативан одговор:

„Постоји ‚капитализам’, а затим је ту ‚реално постојећи капитали-зам’.

“Појам ‚капитализам’ обично се користи да означи економски си-стем САД са значајном државним интервенционизмом у распону од суб-венција за креативне иновације до политике ‚сувише велико да пропад-не’ коју влада спроводи за осигуравање банака.

“Високо монополизовани систем додатно ограничава тржиште, и све тако: за протеклих 20 година, удео профита 200 највећих предузећа нагло је порастао, извештава научник Роберт В. Мекчеснеи (Robert V. McChesnei) у својој новој књизи Дигитално искључење (енгл. Digital Disconnect, прим. Љ.К.)

„‚Капитализам’ је појам који се сада обично користи да опише си-стеме у којима капиталисти не постоје: на пример, конгломерат Мондра-гон у баскијском региону Шпаније, чији су власници радници, или раст броја предузећа у власништву радника у северном Охају, често уз под-ршку конзервативаца – како истраживач Гер Алперовиц (Gar Alperovitz) наводи у свом важном раду.

”Неки чак користе појам ‚капитализам’ да означе индустријску де-мократију коју је крајем 19. и почетком 20. века, заговарао Џон Дјуи (John Dewey), водећи амерички социјални филозоф.

„Дјуи је позивао раднике да буду ‚господари своје властите ин-дустријске судбине’ и да све институције ставе под контролу јавности, укључујући и средства за производњу, размену, информисање, транс-порт и комуникације. Без тога, тврдио је Дјуи, политика је само ‚сенка великих послова на друштву’.

Society Inaugural Lecture 2013, Apr 3, 2013, доступно на адресама: http://www.ucd.ie/news/2013/04APR13/0..., и http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=_uuYjUxf6Uk, приступљено: 10. март 2013.17 2nd Annual Boston Symposium on Economics: The Future of Global Capitalism. Presented by the Northeastern University Economics Society, Monday February 25, 2013, доступно на адресама: http://www.northeastern.edu/econsociety/?page_id=92 и https://www.youtube.com/watch?v=nE6jUrlbhzg, приступљено: 08. март 2013.


„Чак и ограничена демократија коју је Дјуи осуђивао, претворена је у рите током последњих неколико година. Сада је контрола власти уско концентрисана на врх скале прихода, док је велика већина оних ‚доле испод скале’ практично обесправљена. Садашњи политичко-економски систем је облик плутократије, драстично различит од демократије, ако под тим концептом мислимо на политичке аранжмане у којима воља јав-ности значајно утиче на политику.

„Годинама су вођене озбиљне расправе о томе да ли је капитализам спојив са демократијом. Ако се држимо реално постојеће капиталистич-ке демократије (енгл. really existing capitalist democracy, прим. Љ.К.) – скраћено РПКД (енгл. RECD, прим. Љ.К.) – на питање је ефективно већ одговорено: они су радикално неспојиви.

„Чини ми се да је мало вероватно да цивилизација може да пре-живи РПКД (RECD) и драстично слабљење демократије која уз то иде. Али, да ли би функционална демократија могла да направи разлику?“

(....)„Пропагандна кампања (мисли се на кампању поводом дебате о

заснованости теорије о глобалном загревању, прим. Љ.К.) очигледно је имала извесни утицај на америчком јавно мњење, које је знатно скептич-није од глобалних норми. Али ефекат није био довољно значајан да би задовољио господаре. То је вероватно разлог због кога сектори корпора-тивног света покрећу свој напад на образовни систем, у намери да се су-протставе опасној тенденцији јавности да поклања пажњу закључцима научних истраживања.

„На Зимском заседању Републиканског националног комитета, пре неколико недеља, Боби Џиндејл (Piyush Amrit ’Bobby’ Jindal), гувернер Луизијане, упозорио је руководство – ‚Морамо престати да будемо глупа странка ... Морамо престати да вређамо интелигенцију бирача.’

„Унутар РПКД (RECD) система од изузетне је важности да у ин-тересу остваривања краткорочних циљева господара економије и поли-тичког система, без обзира на последице, постанемо глупа нација, рав-нодушна према науци и рационалности.

„Ова опредељења дубоко су укорењена у фундаменталистичким тржишним доктринама које се проповедају унутар РПКД (RECD), иако на високо селективан начин, како би се одржала моћна држава која слу-жи богатству и моћи.“18

18 Chomsky, Noam (2013), „Can Civilization Survive Capitalism? Capitalism as it exists today is radically incompatible with democracy.“, AlterNet, March 5, 2013, до-ступно на адреси: http://www.alternet.org/noam-chomsky-can-civilization-survive-capitalism?paging=off&current_page=1#bookmark, приступљено: 10. март 2013; такође и на више других сајтова и портала које су преузели овај чланак.


3.3. Практично други део овог рада, расправу о угроженом чове-чанству у предвечерје уништења и о потреби интегрисаног знања из различитих области са циљем да се успостави и оснажи драматично на-рушена равнотежа између човека, друштва и природног окужења, Чом-ски је објавио три дана пре конференције ИФДТ у част Светозара Стоја-новића, дакле 4. јуна 2013. На самом почетку овог свог рада, Чомски каже:

„Шта ће највероватније донети будућност? Разуман став овде може бити покушај да се на људску врсту погледа споља. Замислите, дакле, да сте ванземаљски посматрач који покушава да схвати шта се овде дешава или, у исту сврху, замислите да сте историчар за 100 година од данас – под претпоставком да ће за 100 година од данас историчари уопште постојти, што није сигурно – и онда погледајте уназад на оно што се дешава данас. Видећете нешто сасвим изузетно.

„По први пут у историји људске врсте, развили смо средства да сами себе уништимо. То је истина од 1945. Осим тога, сада се коначно схвата да постоји и више дуготрајних процеса, као што је то уништа-вање животне средине, који воде у истом смеру, можда не до потпуног уништења, али свакако до уништења могућности за пристојан живот...“

19

Човечанство је заиста угрожено. Веродостојност тог закључка, не-двосмислено потврђује наше данашње знање о природи, историји, струк-туралним својствима и хијерархији моћи светског поретка – што значи и сваког локалног облика тог поретка, па тако и овог нашег, српског – под актуелним претпоставкама историјске демисије светског (капитали-стичког) система.

Данас знамо да поредак одржава, репродукује и њиме управља светски савез моћи корпоративне олигархије као данашњи облик оног универзалног картела који је Хилфердинг најавио 1910.20 Ова „капита-листичка мрежа која управља светом“ добро је документована.21 19 Chomsky, Noam (2013), „Humanity Imperiled – The Path to Dissaster“, TomDispatch, June 4, 2013, доступно на адреси: http://www.tomdispatch.com/post/175707/tomgram:_noam_chomsky, приступљено: 04. 06. 2013.20 Hilferding 1971, Chossudovsky 2008, Klein 2008, Galtung 2009, Chossudovsky, Marshall 2010, Кљакић 2011, Volerstin 2012, Harvi 2012 …21 Vitali, Glattfelder, Battiston 2011, Coghlan, Andy and Debora MacKenzie (2011), “Revealed – the capitalist network that runs the world”, New Scientist (No. 2835, 24 October 2011), доступно на адреси: http://www.newscientist.com/article/mg21228354.500-revealed--the-capitalist-network-that-runs-the-world.html#.Uu6T5vuGeOI, приступљено: 01. децембар 2011, такође и други сајтови који су објавили овај рад швајцарских науч-ника.


Исто тако, знамо и то да је ова „капиталистичка мрежа која управља светом“ током протеклих 600 година изградила и усавршила динамичан и адаптибилан систем апсолутне експлоатације свих пла-нетарних, људских и природних ресурса који су јој на располагању. Захваљујући томе, читавих 46% светског богатства налази се данас у рукама 1% најбогатијих.22 Истраживања, такође, показују да само 85 појединаца данас поседује богатство као и читаве 3,5 милијарде људи, односно као половина светске популације.23 Такав светски поредак који је заробио и унизио човека и човечанство, примарно почива на веома софистицираном систему глобалне системске корупције.24

Ипак, највеће постигнуће тог поретка јесте оно што је од самог почетка било неизбежно – његово текуће структурално саморазлагање, дубока глобална криза без решења, али, такође, и дубока антрополошка криза самог човека и човечанства уопште.

Реч је о затвореном систему који је неповратно захваћен проце-сом своје унутрашње ентропије. Унутар тако затвореног система, алтер-натива не постоји. Зато је и могућа, и веома вероватна, она апсолутна дистопија Светозара Стојановића, и оно уништење човечанства Ноа-ма Чомског. И зато делотворни излаз може бити само неки заиста нови историјски поредак. Простор могућности и вероватноћа за тај нови исто-ријски поредак света омогућавају нам да на хоризонту догађаја не само препознамо његову унутрашњу логику, његов образац и обрисе његове архитектонике, него и да на тај будући исход утичемо.

Налазимо се у „тренутку“ епохалног преласка човечанства из „стања“ историјске демисије старог поретка света у „стање“ рађања, об-ликовања и стабилизовања новог. Зато смо у прилици да активно уче-ствујемо у обликовању ове историјске могућности. Образац, унутрашња архитектоника и облик света који се назире на хоризонту догађаја у до-22 Global Wealth Report 2013, Keating, Giles, Michael O’Sullivan, Anthony Shorrocks, James B. Davies, Rodrigo Lluberas, Antonios Koutsoukis, authors, Zurich: Credit Suisse, Research Institute, October 2013, доступно на адреси: https://publications.credit-suisse.com/tasks/render/file/?fileID=BCDB1364-A105-0560-1332EC9100FF5C83, приступље-но: 10. октобар 2013.23 Fuentes-Nieva, Galasso 2014.24 Dev, Freitas 2012, Србија у овом извештају заузума 16 место са нешто више од 51 милијардом америчких долара које су током назначеног десетогодишњег периода иле-гално „исисане“ из те земље и трансферисане на банковне рачуне широм света, наро-чито на рачуне у тзв. „пореским рајевима“. Dev, LeBlanc 2013, Србија у овом извештају заузума 19 место са нешто више од 49 милијарди америчких долара који су су током назначеног десетогодишњег периода илегално „исисане“ из те земље и трансферисане на банковне рачуне широм света, нарочито на банковне рачуне у тзв. „пореским раје-вима“.


словном смислу зависи од знања и моралне врлине на којима се темеље наши данашњи поступци и одлуке.

Светозар Стојановић је знао за ово правило. Подухвативши се тако великог предузећа као што је то трагање за одговорима на отворена пи-тања опстанка људске врсте и живота уопште, трагајући за људски и друштвено прихватљивом алтернативом за поредак који је заробио чо-вечанство, трагао је за начелима и обрасцем једног историјски могућег новог света. Слобода, индивидуална и друштвена, јесте врховни регула-циони и градивни принцип Стојановићевог света.

4.

4.1. Прихвативши се једног тако захтевног предузећа, Светозар Стојановић је, суштински, чак и ако му то на почетку и није била наме-ра, заиста ступио у службу човечанства. Претворио је властити живот у један од оних узбудљивих призора на које кроз историју наилазимо увек када на сцени догађаја имамо посла са припадницима имагинарног братства људи изузетних карактера. То су сви они који током историје – јуче, данас, сутра – својом вољом, без формалних дозвола и овлашћења која издаје нека спољашња хијерархија моћи и власти – црква, држава, партија или корпорација – изложени многим опасностима, ризицима и личним жртвама, све своје таленте, сва своја знања и моралне врлине, несебично стављају у службу постигнућа највећег од свих идеала, идеа-ла људске слободе и ослобођеног човечанства.

Ово имагинарно братство, Расел је 1904. назвао glorious company, славни савез. „Велики нису усамљени; кроз ноћ, чују се гласови оних који су отишли раније, чисти и храбари; ступају тако кроз векове, моћна процесија, поносна, храбра, непобедива. Придружити се овом славном савезу, како би одјекивала бесмртна песма у славу оних које судбина није могла да потчини – можда није срећа, али шта је срећа за оне чије су душе испуњене овом небеском музиком?“25

4.2. У имагинарно братство изузетних карактера, у тај славни са-вез, и Светозар Стојановић ступио је такође вођен својим карактером. „Карактер је човеку (његов добар или зао) дух“ [дух – гр. daimōn, демон, усуд, судбина, водич кроз живот, „анђео-чувар“, прим. Љ.К.] – каже Хе-раклит у свом 94. афоризму. У интерпретацији Мирослава Марковића, 25 Russell, Bertrand (1904), „On History“, Independent Review, July 1904:213–214; Bertrand Russell (1966), „On History“, Philosohical Essays, New York: Touchstone, 60–69; наведено према, The Bertrand Russell Dictionary of Mind, Matters & Morals, edited, with an introduction by Lester E. Dennon, 1993, New York: A Citadel Press Book: 85.


то значи да „човекова судбина не зависи ни од каквога духа ни усуда, него једино од сама човека – од тога какав је он сам, какав му је лични карактер.“ 26 Другим речима, „човекова судбина је његов карактер“. О важности и значају карактера, Хераклит у 98. афоризму каже још и ово: „Један човек јесте за мене колико десет хиљада само ако је најбољи.“ 27 Тако је, по налог властитог карактера, и Светозар Стојановић приступио имагинарном братству људи изузетних карактера и њиховом славном са-везу. Прихватили су га као свог, са добродошлицом.

4.3. Истраживачка стратегија која се назива стратегија Велике слике, и која се још зове стратегија Ешер,28 помаже да се и Светозар Стојановић, његов карактер и његово дело, дакле Стојановићева судби-на, такође виде и сагледају као једна велика слика.

Велика слика Стојановићеве судбине, као и свака друга – будући да је, као и свака друга велика слика, заправо само фрактал универзал-не просторно-временске спирале небројено много облика и агрегатних стања коју називамо стварност, историја, итд. – јесте призор извесног, у овом случају Стојановићевог, аутономног простора. Реч је о вртогла-вом просторно-временском лавиринту измештених и помешаних вре-менских и просторних планова, комплексних структура, таласних обра-заца, ритмова и релација које успостављају бројни актери, укључујући и припаднике имагинарног братства изузетних карактера. Унутрашњу архитектонику и спољашњи облик тог аутономног постора, иницијал-но „производи“, успоставља и одржава само Стојановићево дело. Оно је нулта тачка, родно место и централни мотив ове велике слике.

Наравно, и само Стојановићево дело као родно место, нулта тачка и централни мотив велике слике његове судбине, такође је структурирано као аутономни простор. Овде смо већ закорачили у свет ирационалних 26 Marković, Miroslav (1983), Filozofija Heraklita Mračnog, Beograd: Nolit, 190–191.27 Marković 1983:195.28 Кљакић, Љубомир (1998, 2004), „Velika Slika. Ritam strukture, ritam promene. Prilog metodologiji postavljanja `velike slike`. Slučaj Dimitrije Mitrinović. Neka otvorena pitanja istraživanja kulturne evolucije. Slučaj Balkan“., Balkan kao evropski region, zbornik, priredio Jovan Teokarević, Београд: Institut za evropske studije: 57–102; Кљакић, Љубо-мир (2010), Велика слика..., доступно на адреси: http://www.scribd.com/doc/36757147/ Љубомир-Кљакић-ВЕЛИКА-СЛИКА (постављено: 01. септембар 2010), приступљено: 21. јануар 2014; Кљакић, Љубомир (2004, 2010), Стратегија Ешер. Срби и Американ-ци у светским пословима кроз историју и отворена питања будућности. Дуги 16. век и дуги 21. век. Ритам историје, једно клупко конца, Њутн, Кондратјев, Бродел, Во-лерстин и други. Година 2050. Наука открива и рефлектује апроксимације, а мето-дологија парадоксалних обрта и релација у томе помаже., доступно на адреси: http://www.scribd.com/doc/37296972/ Љубомир-Кљакић-СТРАТЕГИЈА-ЕШЕР (постављено: 12. септембар 2010), приступљено: 21. јануар 2014.


бројева и релационих линија фракталне геометрије и фази логике наше велике слике и аутономног призора који је испуњава. Разуме се, овде ће тај свет бити остављен по страни.

4.4. У свим епохама људске повести, аутономни простор који ис-пуњава (и) ову нашу велику слику, увек изнова манифестује се и обликује између било ког затеченог историјског поретка и неке, било које, његове алтернативе. Другим речима, стратегија Велике слике, која се још зове и стратегија Ешер, омогућава да се (и) Стојановићево дело осветли као активни чинилац историјског, друштвеног и мисаоног контекста у коме је настајало и настало, и који је, истовремено, производило, обнављало и напуштало. Аутономни простор између поретка и алтернативе струк-турира се, наиме, увек када се неки затечени поредак или само рефлек-тује, па се тако обнавља и учвршћује, или када се разлаже и поново кон-струише унутар истог полазног обрасца, или онда када се из базичног обрасца затеченог поретка заиста излази и то тако што се открива и отва-ра простор могућности за постављање обрасца за поредак неког другог и другачијег света. Посебни случај Светозара Стојановића припада овој класи феномена поредак/алтернатива.

Како се један такав призор визуелизује у различитим епохама, како може да изгледа и како изгледа, већ је показано небројено много пута. Половином 20. века, на пример, о томе нас обавештава Милош Ђурић у својој Платоновој академији...,29 а почетком 16. века Рафаел са Филозо-фијом (1509, 1510), оном фреском која је већ дуго позната под именом Атинска школа, Scuola di Atene.

4.5. Због тога што припада класи феномена поредак/алтернатива, случај Светозара Стојановића, по логици властите природе, има своје место унутар опште историје идеја. То је онај златни ланц, aurea catena (исто тако, Хомерово златно уже, Хомеров златни ланац, Aurea Catena Homeri),30 који је, такође, и достојанство човека Пика дела Мирандоле, и Брунов оптимизам слободног мишљења, и Пејнов здрав разум, кри-за, права човека31 и тако даље, као што је то, уосталом, демонстрирао 29 Ђурић 1960.30 Хомер (1985), Илијада, Милош Н. Ђурић, превод и предговор, Нови Сад: Матица српска, Осмо певање, 1., 17 – 27: 202.31 Piko dela Mirandola, Đovani (1994), Govor o dostojanstvu čoveka, Sinan Gudžević, prevod, uvod i beleške, Ljubomir Tadić: „Đovani Piko dela Mirandola i italijanski humanizam“, predgovor, Beograd: Filip Višnjić; Bruno, Giordano (1985), Optimizam slobodnog mišljenja, Branko Bošnjak: „Giordano Bruno – Prometej Renesanse“, predgovor, Mate Zorić, prevod i beleške, Zagreb: Naprijed; Пејн, Томас (2004), Здрав разум и други списи, Дубравка Мићуновић, превод, Драгољуб Мићуновић, избор и поговор, Београд: Завод за уџ-бенике и наставна средства; Pejn, Tomas (1987), Prava čoveka, Dragoljub Mićunović,


Ернест Блох са својом раскошном реконструкцијом историје принципа нада.32

Такво Стојановићево место последица је чињенице што златни ла-нац опште традиције једини поседује моћ да целокупну повест људског мишљења и знања, целокупну повест света идеја, која се повест на пени таласа видљиве догађајне историје манифестује као видљива, расута, дисконтинуирана и хаотична структура, интегрише у облику невидљиве вишеструке просторно-временске спирале. И зато је, такође по природи саме ствари, наша вишеструка просторно-временска спирала мишљења/знања најближа Хераклитовом невидљивом логосу који воли да се крије и оном, такође Хераклитовом, невидљивом склопу који је јачи од видљи-вог.33 И не само да је најближа, него се понекад, истини за вољу ретко, између мишљења/знања и логоса/невидљивог склопа успостављају ре-лације пуне еквивалетности, па чак, у оном изванредно оскудном броју случајевима, и потпуног поклапања.

Ове опште релације између мишљења/знања и логоса/невидљи-вог скопа осигурава једно нарочито, сасвим ексклузивно, својство наше вишеструке просторно-временске спирале. Она је, наиме, једна од манифестација онога што Платон, крећући се Питагориним трагом и захваљујући Питагориној еудаимонији, као и великим постигнућима других Питагориних савременика из фасцинатног 6. века п.н.е.,34 на-predgovor, Jelena Kovačević, Dubravka Mićunović, prevod, Beograd: Filip Višnjić.32 Bloch 1981.33 „2. Али логос није на површини ствари, него у њима: отуда човек мора уложити ин-телектуални напор да га сазна: Фрагменти 8–22/ 8 / Право устројство ствари воли да се крије. (...) / 9 / Невидљиви склоп јачи је од видљивог.“, Marković 1983:48, 49.34 Једна од најзанимљивијих револуција у дугој повести људске рецепције структу-ралних својстава реалности, поред осталог и стога што представаља сам почетак наше историјске спирале о којој, уосталом, највише и знамо, захватила је свет током 6. века п.н.е. Нови “централни поредак” светског друштва са својим новим “континуум таласа вероватноће”, који до данас одређује основне координате и општу динамику светских послова, успостављен је захваљујући пре свега прегнућима главних учитеља, рефор-матора и револуционара тог столећа. Заратустра или Зороастер (?– око 600), Питагора (582 – 493), Лао Ц’ (око 570 – ?), Сидхарта Гаутама Буда (око 560 – 480), К’унг Фу-Тзу, Велики учитељ К’унг или Конфуције (551 – 479), највећи међу овим одличницима, утицали су на структуралне промене, на промене самих темеља историје. Важне улоге на сцени 6. века п.н.е. одиграли су, такође, и седморица легендарних мудраца, са Тале-сом ( ? – после 597. или после 585) и Анаксимандаром (око 610 – 528. или 525), првом двојицом на листи ових одличника, као и Ксенофан (око 570 – 460), протагониста идеје о једном једином и врховном Богу који као бескрајно Биће управља читавим Космо-сом. Нарочито дубок траг оставили су Хераклит (540 – 480) и Есхил (525 – 456), први од великих писаца трагедија. Хомерови епови били су записани у облику који нам је данас познат управо у 6. веку п.н.е., за време владе Писистрата у Атини (с прекидима,


зива душа света и њен број.35 Платон нас са овим открићем упознаје само стопедесет година после Питагоре и других својих великих прет-ходника из 6. века п.н.е., практично на самом „почетку“ историје за-падне филозофије.36 Вишеструка спирала повести људског мишљења и знања, дакле, интегрише сваки аутономни простор који се структурира између сваког поретка и сваке алтернативе. Утолико пре што сваки појединачни простор поредак /алтернатива није само „последица“ него је истовремено и „узрок“ таласне динамике, раста и повести двоструке спирале мишљења/знања.

Овде затичемо и видимо Светозара Стојановића и његово дело. Пред нама је, дакле, непрекидно, шездесетогодишње индивидуално

настојање да се изађе из обрасца постојећег поретка, настојање да се открију, именују и отворе простори вероватноћа и могућности за дру-гачији и бољи поредак једног новог света, нарочито хуманије уређеног света. Другим речима, за поредак у чијим је различитим облицима жи-вео и према коме се одређивао из различитих перспектива, Стојановић је настојао да открије и артикулише примерену алтернативу. Насупрот затвореном, ирационалном и заробљеном простору поретка и његових догми, Стојановић је тако увек изнова обнављао, успостављао и одржа-вао отворени, рационални и слободни људски и социјални простор. Као мислилац и јавни интелектуалац, као активни учесник у великој драми која се одиграва на централној позорници светских послова, који, сход-но томе, делује на различитим нивоима и у односу на различите нивое

владао 560 – 527). Старозаветни пророци, Јеремија (625 – 587) и Језекиљ (591 – 570), као и Данило, такође су актери догађаја који су обележили 6. век п.н.е. О значају 6. века п.н.е., видети, Rasel, Bertrand (1962), Istorija zapadne filozofije, Dušanka Obradović, prevod, Jovan Hristić, predgovor, Beograd: Karijatide, Kosomos: 33. “Шесто столеће пре нове ере представљало је доба изузетних интелектуалних и духовних превирања ши-ром планете… Тешко је појмити да су све те појаве биле међусобно неповезане.”, Са-ган, Карл (1982) Космос, Ријека: Отокар Кершовани: 182–183. 35 Platon (1981) Timaj, Marjanca Pakiž, prevod i objašnjenja, Branko Pavlović: „Tajne dijaloga Timaj“, predgovor, Beograd: Velika edicija Ideja, Mladost.36 Расел посебно наглашава да од свих великих умова из 6. века п.н.е., укључујући овде и оне из доцнијих епоха, „ниједан човек није извршио толики утицај у области мисли“ као Питагора: “Колико је мени познато, ниједан човек није извршио толики утицај у области мисли. Ово кажем стога што, кад проанализирамо све оно што нам се чини као платонизам, налазимо да је то у суштини питагорејство. Од Питагоре поти-че целокупна замисао о вечитом свету који се открива интелекту, а не чулима. Да није било њега хришћани не би мислили да је Христос Реч. Да није било њега, теолози не би тражили логичке доказе о богу и бесмртности. Све ово налази се прећутно садржано у учењу Питагорином... “ Rasel 1962:56.


стварности са којом је успостављао непосредне или посредне релације, Стојановић је демонстрирао ово своје опредељење током читавог живо-та.

Свако ко је познавао Светозара Стојановића и његово дело, укљу-чујући и овог писца, поуздан је сведок у овој ствари.

Одабрана библиографија

1. Bloch, Ernest (1981), Princip nada, I–III, Hrvoje Šarinić, prevod, Gajo Petrović: „Nada u misli Ernsta Blocha“, predgovor, Ljubomir Tadić, redakcija, Zagreb: Naprijed.

2. Chossudovsky, Michel (2008), Globalzacija bijede i novi svjetski poredak, Zoran Bošnjak, prevod, Zagreb: Prometej.

3. Chossudovsky, Michel and Andrew Gavin Marshall, editors (2010), The Global Economic Crisis. The Great Depression of the XXI Century, Montreal: Global Research Publishers, CRG.

4. Dev Kar and Brian LeBlanc (2013), Illicit Financial Flows from Developing Countries: 2002-2011. A December 2013 Report from Global Financial Integrity, dostupno na adresi: http://iff.gfintegrity.org/iff2013/Illicit_Financial_Flows_from_Developing_Countries_2002-2011-HighRes.pdf, приступљено: 03. јануар 2014.

5. Dev Kar and Sarah Freitas (2012) Illicit Financial Flows from Developing Countries: 2001-2010 A December 2012 Report from Global Financial Integrity, dostupno na adresi: http://iff.gfintegrity.org/documents/dec2012Update/Illicit_Financial_Flows_from_Developing_Countries_2001-2010-HighRes.pdf, приступљено: 10. мај 2013.

6. Đuretić, Jagoš (gl.ur), Jovo Cvijetković (ur.), Dobrilo Aranitović (bibliografija) (2012), Svetozar Stojanović (1931 – 2010). Život i delo, Beograd: Albatros Plus.

7. Ђурић, Милош Н. (1960), Платонова академија и њен политички рад, Београд: САНУ, Посебна издања, књ. CCCXXXIV, Одељење лите-ратуре и језика, књ. 11.

8. Filozofija prakse. Zbornik (2011), Nenad Daković, priređivač, Beograd: Dom omladine Beograda.

9. Fuentes-Nieva, Ricardo and Nick Galasso: Working for the few. Political capture and economic inequality, 178 Oxfam Briefing Paper, 20 January 2014, доступно на адреси: http://www.oxfam.org/sites/www.oxfam.org/files/bp-working-for-few-political-capture-economic-inequality-200114-en.pdf, приступљено: 22. јануар 2014.


10. Galtung, Johan (2009), Mirnim sredstvima do mira. Mir i sukob, razvoj i civilizacija, Lidija Kljakić, prevod, Beograd: Službeni glasnik, Jugoistok XXI.

11. Harvi, Dejvid (2012), Kratka istorija neoliberalizma, Viktor Radun Teon, prevod, Novi Sad: Arhipelag, Mediterran Publishing.

12. Hilferding, Rudolf (1971), Finansijski kapital. Studija o najnovijem razvoju kapitalizma, Žarko Mrkušić, prevod, Radivoj Uvalić, predgovor, Beograd: Institut ekonomskih nauka.

13. „In memoriam: Svetozar Stojanović“, Filozofija i društvo, XXI (3): 3–102 (Inđić, Trivo, 3–8, Aranđelović, Jovan, 9–34, Nikitović, Aleksandar, 35–70, Lolić, Marinko – Sofija Mojsić, 71–80, Bošković, Dušan, 81–92, Đurić, Jelena, 93–102).

14. Jakšić, Božidar (2012), Praxis – Mišljenje kao diverzija, Beograd: Službeni glasnik.

15. Klein, Naomi (2008), Doktrina šoka. Uspon kapitalizma katastrofe, Petar Vujačić, prevod, Zagreb: V.B.Z.

16. Кљакић, Љубомир (2005), Студије будућности 1987 – 2004, Демо-кратија, Народна књига–Алфа.

17. Кљакић, Љубомир (2011), Криза. Корисни идиоти и колапс Србије, Београд: Књиге слободне Србије, Печат–Фонд Слободан Јовано-вић.

18. Mekbrajd, Vilijam (2007), Od jugoslovenskog Praxisa do globalnog patosa. Zbirka antihegemonijskih postmarksističkih eseja, Natalija Mićunović, prevod, Dragoljub Mićunović, predgovor, Beograd: Agape, Hedone.

19. Popov, Nebojša (1988), Contra fatum. Slučaj grupe profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu 1968 – 1988, Beograd: Mladost.

20. Popov, Nebojša (2008), Društveni sukobi izazov sociologiji. „Beogradski jun“ 1968, Beograd: Službeni glasnik.

21. Praxis. Društvena kritika i humanistički socijalizam. Zbornik radova sa Međunarodne konferencije o jugoslovenskoj ljevici: Praxis-filozofija i Korčulanska ljetnja škola (1963-1974) (2012), Dragomir Olujić Oluja, Krunoslav Stojaković, urednici, Beograd: Rosa Luxemburg Stiftung. Regionalna kancelarija za Jugoistočnu Evropu.

22. Stojanović, Svetozar (2002), „O filozofskom i političkom identitetu (Od disidentskog marksiste do revolucionarnog demokrate)“, Filozofija i društvo XIII (21): 137–164.

23. Stojanović, Svetozar (2006): Izabrana dela, I–IV, 1–7 [I, 1, Savremena metaetika,1964; II, 2–4, Marksistička kritika komunizma (Između ideala


i stvarnosti, 1969, Istorija i partijska svest, 1981, Od marksizma do etatizma sa ljudskim licem, 1988); III, 5, Propast komunizma i razbijanje Jugoslavije, 1995; IV, 6–7, Od Titonika do srpske demokratske (r)evolucije (Na srpskom delu Titonika, 2000, Demokratska (r)evolucija u Srbiji (2000-2005), 2006], Beograd: Zavod za udžbenike.

24. Šездесет осма. Личне историје (2008), приредио Ђорђе Малавразић, Београд: РДУ РТС-Радио Београд 2, Службени гласник.

25. Vitali, Stefania, James B. Glattfelder and Stefano Battiston (2011), The network of global corporate control (ETH Zurich, Switzerland), arXiv 1107.5728v2 [q-fin.GN] 19 Sept 2011, доступно на адреси: http://arxiv.org/PS_cache/arxiv/pdf/1107/1107.5728v2.pdf, присупљено: 01. децембар 2011.

26. Volerstin, Imanuel (2012), Moderni svetski sistem, I–II (knj. I–IV) , Slobodan Divjak, prevod, Ljubomir Kljakić, “Magnum opus Imanuela Volerstina”, predgovor, Podgorica: CID

Владе Симовић1

Прегледни научни радUDK 316.74:2 (497.6)

doi 10.7251/POL1408351S

РЕЛИГИЈСКО ОБЛИКОВАЊЕ БОШЊАЧКЕ НАЦИЈЕ

RELIGIOUS SHAPING OF BOSNIAK NATION

Abstract: Three nations exist in Bosnia and Herzegovina today: Serbs, Croats and community of Bosnian Muslims or – Bosniaks. First two were nationally constituted in the 19th century during the formation of most European nations, while the third was recognized one century later. Reasons for the late formation of muslim, and later on Bosniak nation in Bosnia and Herzegovina is the issue which is being researched in this paper. Paper provides an overview about formation of Bosniak nation while taking into account the parallel constitution of muslim nation where, in both cases, the basic construct comes in the shape of Islam. This confirms the historic thesis which states that religion in Bosnia and Herzegovina is the “watershed of nation” and that is why this paper primarily elaborates religious foundations. Perception of language and territorial identity is not neglected because only through these institutions modern European nation can be identified. Paper emphasizes the question of “Bosnian language” as a “stumbling stone” in profiling the present and “linguistically” announced “future” nation. This nation will also be shaped by Islamic spirituality and “legal contention”, like the Muslim and Bosniak nations were too.

Keywords: religion, Islam, nation, identity, Serbs, Croats, Muslims, Bosniaks, Bosnians, Bogomils, heretics, Patarens, dualism, language, state, Orthodoxy, Catholicism, Proselytism, Sharia law, Tanasković, Jeftić

Сажетак: У данашњем простору Босне и Херцеговине егзисти-рају три нације: српска, хрватска и заједница босанских муслимана – савремени Бошњаци. Прве двије су национално конституисане то-ком XIX вијека, у вријеме формирања већине европских нација, док је трећа административно ‘призната’ цијели један вијек касније. Разло-зи ‘кашњења’ у формирању Муслиманске, а потом Бошњачке нације у Босни и Херцеговини, истраживачко је питање којим се бави овај рад 1 Владе Симовић је доктор политичких наука, запослен на Факултету политичких наука, Универзитета у Бањој Луци

352 Владе Симовић: Религијско обликовање бошњачке нације

под насловом Религијско обликовање Бошњачке нације. У раду је дат преглед обликовања бошњачке нације тако што је паралелно сагледано и конституисање муслиманске нације гдје се, у оба случаја, као базични конструкт појављује исламска религија. Тиме је потврђена историјска теза како је религија у Босна и Херцеговини „вододјелница нације“‘ и зато је прво самјерена њихова религијска темељност. Није запоставље-но ни сагледање територијалног и језичког идентитета, јер се само пу-тем тих института може идентификовати модерна европска нација. Посебно је обрађено питање ‘босанског језика’ као ‘камена спотицања’ у профилисању постојеће и ‘језички’ најављене ‘будуће’ нације. А и њу би, по угледу на муслиманску и бошњачку, у истом обиму и интезитету поново обликовала исламска духовност и „правна садржајност“

Кључне ријечи: Религија, ислам, нација, идентитет, Срби, Хрва-ти, Муслимани, Бошњаци, Босанци, богумили, јеретици, патарени, дуа-лизам, језик, држава, православље, католичанство, прозелитизам, ше-ријат, Танасковић, Јефтић и др.

I

У суштини цијелог проблема лежи питање националног иденти-тета који се идентификује у заједничком осјећању припадности језику (култури), територији (држави) или јединственом религијском осјећању. Језички (културни) идентитет је увијек примарнији од идентитета који се стиче на основу државе или вјере. Још је Доситеј Обрадовић, у Писму Харалампију, упозоравао да се „закон и вера могу променити, а род и језик никада“.

Љубомир Тадић, угледни српски филозоф, објашњава како је кул-турно и етничко обиљежје (у контексту појма нације као културне зајед-нице) за разлику од државног и политичког обиљежја (у контексту појма нације као политичке заједнице) суштинска потврда националне при-падности. Наводећи вјерску посебност као један од елемената за обли-ковање националне припадности, он истиче да је религија „главно врело – национализма, у чијој позадини стоји тежња за оснивањем своје по-себне државе и за разбијањем својих дотадашњих државних оквира као сметњи националном развитку своје нације“ (Тадић, 1996:146).

Слиједећи наведену мисао даје нам се за право да устврдимо како су српски и хрваски националитети баштиници „босанскохерцеговач-ке националне државности“ јер су већ половином XIX вијека утврдили свој културно-национални идентитет. Тај поступак је окончан након


Берлинског конгреса 1878. понајвише због обостраног страха од неде-мократске политике мађарског национализма „Велике Угарске“. Много прије тог чина Срби су кајкавским Хрватима уступили штокавицу и на тај начин, филолошким споразумом о српско-хрватском језику „равно-правне основе“, легитимисали њихов културни и национални иденти-тет. Тиме су Хрвати поред језичког „стекли“ и територијално право на сусједне, штокавске земље (прије свих, данашњу територију Босне и Херцеговине). То право није им „омеђио“ ни Порфирогенит, родоначел-ни историчар ових простора, на кога се хрватски историчари радо пози-вају (Видјети: Костић, 1999.) Све је то историјски контролисала, пома-гала и усмјеравала Ватиканска црква, односно католичанство, толико и у тој мјери да су данашњи Хрвати њени најоданији војници и стеногоше. Овим смо дошли и до хрватског „врела национализма“ (Тадић) који је на темељима католичког прозелитизма и српске (православне) језичке баштине, утемељио европски национални идентитет који готово нико не доводи у питање.

На истом трагу, под католичким менторством, цијели прошли вијек босански муслимани настоје да успоставе свој национални идентитет – односно државотворну нацију као конститутивни нуклеус Босне и Хер-цеговине. У томе базично пресуђује изражени прозелатизам, у овом слу-чају исламски, али он није довољан да би се обликовао државотворни идентитет који се саздаје на темељима европски прихваћеног облика нације и национализма (Тадић). Неопходно је, поред религиозне темељ-ности, доградити територијални интегритет и, посебно, језички иден-титет, како би се процес конституисања нације довео до краја. То је, сва-како, велика задаћа за муслиманску етничку заједницу поготову ако се уобзири историјска чињеница да је за обликовање сваке нације потребно најмање пар стотина година. И то у простору гдје је религија „школски примјер“ вододјелнице нације и сталних сукоба и сучељавања. Како су то извели босански муслимани у непуном трајању од једног вијека, и које су „пречице“ и „олакшице“ користили, покушаћемо да утврдимо током нашег рада.

Тиме ћемо потврдити, или довести у питање, тренутне тезе еми-нентних бошњачких политиколога (Филиповић, Хаџијахић, Имамовић, Згодић...) о бошњачкој самобитности које смо, у редукованој варијанти, свели на сљедеће закључке: а) Бошњаци су насљедници средњовјековне босанске државности; б) Бошњаци су аутохтони народ у Босни, а Срби и Хрвати, уколико нису овдје досељени, производ су великосрпске и вели-кохрватске, православне и католичке индоктринације; в) босански језик


је константа у бошњачком самопотврђивању и његово вишевјековно маргинализовање и потискивање је плод антибошњаштва; г) станов-ници средњовјековне Босне су били углавном богумили и већински су прихватили Ислам, чиме је уведен данас један од најзначајнијих консти-туената у обликовању бошњачке нације; д) Етнички назив Муслиман је према бошњачким теоретичарима „компромисно рјешење“ тадашње комунистичке власти и захтјева Бошњака; ђ) Бошњаци су захваљујући својој вјерској различитости, жртве „крсташких ратова“, сусједних им Срба и Хрвата.

II

Ововремена Босна и Херцеговина била је саставни дио провинције Далмација, а како нам Константин Порфирогенит описује, тај простор су населили Срби и Хрвати доласком Словена на ове просторе. Граница између ових племена била је на ријекама Врбасу и Пливи. Западно од тих ријека били су Хрвати, а на истоку Срби. Нема другог словенског народа на том подручју. Најважнији дио Босне је, у вријеме оснивања српске државе, био у њеном саставу и називао се западним дијелом Ср-бије. Временом се тај крај осамосталио и почео да се назива Босном. Бо-сна је име добила од предсловенских баштиника, а не по националном или племенском имену словенских становника.

Највећи проблем у почетној неидентификаци босанских муслима-на био је тај што према исламској догми национална припадност нема вриједност за муслимане. Због тога је за муслимане, пише Мирољуб Јефтић, „једини колектив заједница муслимана без обзира на расу или народност“ (Јефтић, 2008:178). Како су муслимани у „милет систему“ били привилеговани они нису осјећали потребу за бошњачким иденти-тетом. Јефтић ово објашњава ријечима да „ислам налаже да сви мусли-мани морају живјети у једној држави и да се не смију политички дије-лити, све са циљем да се та држава шири све док не обухвати цијели свијет. Са те тачке гледишта, босански муслимани су се одрекли идеје независне Босне за сва времена и тај су догматски став показали у прак-си“ (Јефтић, 2008:178). Пишући о исламу на овим просторима, један од највећих експерата из ове области Дарко Танасковић каже: „Ако ислам, дакле, свим апологетским, негаторским и фалсификаторским (зло)упо-требама и манипулацијама на југословенском простору у постосманском периоду, а особито од стварања заједничке државе Јужних Словена, није био суштински угрожен, већ чак пре релативно ојачан, за југословенске


муслимане словенског порекла и језика (= Муслимане) то се никако не би могло рећи. Они су, кад се све сведе, као грађани били и остали на губитку. Иако животно махом до позитивне непрепознатљивости ‘ком-шијски’ уклопљеним у своје вишенационално, непосредно и шире окру-жење, није им за све то време, било дато да и индивидуално и колектив-но, укључујући и националну компоненту самоидентификације, масов-но и трајно постану грађани у европском смислу тог одређења. На битно претполитичком измаку комунистичко-социјалистичког раздобља јасно је да ни припадници других југословенских народа нису у овом погле-ду завидно прошли, али муслиманска ситуација се може, без претјери-вања, оценити као драматичан случај политичке испуштености и цивил-не неприлагођености, подложан стихијским колебањима. ‘Национална неодређеност, лутање између етничког и религиозног идентификовања, неимање колективног смјера и недостатак повијесне перспективе, ре-зултирали су колективним несналажењем, и пасивним односом према животу који, послије 1878, нису сматрали својим’, писао је у Сјећањима Меша Селимовић, напомињући да су босански муслимани ‘вјековима првенствено окренути религији... у часовима растерећења, више страсти испољавали у личној, приватној сфери него у јавним и народним по-словима, који нису битно везани за њихово народно биће’ (Танасковић, 2006:40-41)

Са проблемом вјерског радикализма код поисламљених Словена Срби се сусрећу у вријеме српске револуције 1804. године. Ради се о буни против дахија који вуку коријен из вахабитског покрета и то су први облици организованог панисламизма на српским просторима. О томе пише Милорад Екмечић у својој књизи Дуго кретање између клања и орања објашњавајући да су турски јањичари из Босне и Ал-баније перјанице исламског прозелитизма: „Ова титула означава једног верског гласника, речју једног ‘позиваоца’ који позива на истинску веру“ (Екмечић, 2007:148). С обзиром да је сличну ствар могуће утврдити и када су у питању Хрвати и католичанство – испада да је Босна и Херце-говина била, и остала, историјска концентрација католичког и исламског фундаментализма.

Из тих разлога слободни смо да развијемо тезу како се идеја мусли-манске нације ширила и обликовала у вријеме прве и друге Југославије (монархистичке и социјалистичке) док је бошњаштво ‘патент’ Аустро-угарске монархије. Једноставније речено, и једној и другој Југославији више је одговарало интегрално муслиманство (читати, муслиманско ју-гословенство) него интегрално бошњаштво. Монархистичкој због ди-


фузне разруђености (и, вјерујемо, бољег познавања исламске догмати-ке) а социјалистичкој због агресивно наметнутог атеизма (са посебним ‘нагласком’ на недефинисане нације). Аустроугарска политика је, опет, агресивно инсистирала на бошњаштву, односно босанству (Бењамин Калај) због геополитичке сагласности да јој се тако обликована Босна и Херцеговина и формално присаједини, по моделу Словеније и Хрватске. Босанским муслиманима није одговарала ни једна ни друга идеологија (југословенство или бошњаштво) а лавирали су и политички опстајали захваљујући, прије свега, куранском институту такијаха.2 Практично се, из тог религијског института формирала Југословенска муслиманска организација Мехмеда Спаха, Џемијет и Косовски комитет, покрет Мла-дих муслимана, а прије свих, Исламска заједница као њихов духовни оквир. Главни проблем јужнословенских муслимана био је у томе што су морали „потискивати“ непризнавање шеријатског права које не дијели приватно од јавног права и инстутуцију халифа као врховног поглавара, коме је све покорено. Гледано са те позиције, комунистичко признавање муслиманске нације 1971. године (са великим „М“) није ништа радикал-но помјерило осим што је (због кадровских ротација) ‘ојачало’ босанске муслиманске комунистичке руководиоце у локалним и централним ор-ганима власти социјалистичке Југославије. Суштински посао ‘одрадила’ је Исламска декларација Алије Изетбеговића, једног од најактивнијих чланова покрета „Младих муслимана“. Не чуди онда што је њен аутор, због садржаја и основних порука, осуђен на робију. И једно и друго (са-држај декларације и робијање) донијели су му велики углед, како међу босанским и јужнословенским муслиманима, тако и у цијелом ислам-ском свијету. Упркос тој чињеници, она на националном плану није по-бољшала положај муслиманске етничке заједнице у Босни и Херцегови-ни и бившој Југославији. Напротив, поцртала је утопијски, религијски фанатизам, чија је посљедица сурови грађански рат на крају двадесетог вијека.

Већ у првим страницама „Исламске декларације“ Изетбеговић таксативно набраја циљеве муслимана свијета. У том промишљању као основни циљ наводи: „Остваривање ислама на свим пољима у особном животу појединаца, у породици и друштву, кроз обнову исламске вјерске мисли и стварања јединствене исламске заједнице од Марока до Индоне-зије“ (Изетбеговић, 1990:7). Колико је Изетбеговићевом исламском бићу европски прихваћена нација страна чињеница говоре његови сљедећи закључци: „Незамисливо је да се муслиман жртвује за било каквог цара 2 Такијах даје право муслиману да, кад је у опасности, може да се прикрива и да чак негира да је муслиман, а у блажој форми да једно ради, а друго мисли.


или владара, ма како се он звао, или у славу неке нације, партије или чега сличног јер у најачем исламском инстикту он у овоме препознаје једну врсту незнабоштва и идиотарије. Муслиман може гинути само са именом Алаха или у славу Ислама или бјежати са бојног поља“ (Изетбе-говић, 1990:7-8). У оваквим промишљањима не постоји мјесто за нацију као европску тековину. Стога нас и не чуди опаска редитеља Емира Ку-стурице из девдесетих година 20. вијека у којој каже „Кад мислим поли-тички на начин на који сам учен у Европи, када гледам у будућност бо-санских Муслимана, долазим до питања којеме најчешће опсједа: знам да, када би се испод њихових ногу извукао џамијски ћилим, бојим се да попадали као снопље... С једне стране знаш да политички живот мора бити изнад контроле религије, а с друге знаш, када би се џамија повук-ла са политичке сцене, највјероватније да би ишчезао читав народ јер крхка је и контроверзна тек груписана интелигенција босанских Мусли-мана...“ (Преузето: Танасковић, 2006:37). Кустурица овдје метафорич-но и у једној реченици даје слику нашег рада, дефинише његову тезу и суштину. А она се сажима у политичку фарсу о религијски обликованој (и признатој!) нацији без јасног (научно доказаног) историјског, култур-ног и територијалног идентитета. Њено је једино упориште у ‘примље-ном исламу’ који је у османлијском царству носио привилегије у односу на хришћанске сународнике. Овим се потврђује Екмечићева теза да је религија била „вододјелница нације“, јединственог српског језичког ен-титета, и вјероватно кључна препрека за успостављање суштински секу-ларних држава на простору бивше Југославије. Исламска компонента је, засигурно, један од кључних реметилачких фактора.

Ради илустрације наведене тезе, навешћемо још пар цитата из већ кориштеног текста „Исламске декларације“: „Нема мира ни коегзистен-ције између ‘исламске вјере’ и неисламских друштвених и политичких институција...“, даље „Полажући право да сам уређује свој свијет Ислам искључује право и могућност дјеловања било које стране идеологије на свом подручју. Нема дакле лаичког принципа, а држава треба да буде из-раз и да подржава моралне концепције религије“ (Изетбеговић, 1990:25). О Изетбеговићевом исламском политичком концепту, за који је добијао подршку као изабрани представник Муслимана (касније Бошњака), прво 1990, а затим и 1996. године, најбоље свједоче дешавања у вријеме грађанског рата од 1992 до 1995 године. У то вријеме Исламска заједни-ца, менторски настројена према Изетбеговићу, рат у Босни и Херцегови-ни проглашава вјерском обавезом, односно позивом на џихад. (Овим се практично ‘овјерава’ и наша теза о дугогодишњем присуству исламског


прозелитизма у БиХ и бившој Југославији). У фетви пише: „Хисторија по ко зна који пут упозорава муслимане на кур’анску истину давно из-речену: или ћете слиједити Божији пут па живјети на начин достојан ваше мисије и под директном Алаховом заштитом или ћете кренути другим путевима – било којим другим путевима – па ћете се суочити са белајима и понижењима сваке врсте... Са обзиром на то да сте изложе-ни свакојаком малтретирању... како ви тако и ваши вјерски објекти који вас симболизирају, обавезни сте да сваки од вас појединачно, мушкарац или жена, у границама својих могућности, устати у одбрану своје вјере, своје домовине... у борбу крените... са пуним поуздањем у Алаха – ако преживите бићете газије, ако погинете шехиди. У супротном изгубићете и једно и друго – у борбу по могућности крените са абдестом и, обавез-но, са Божијим именом у срцу... – приликом вашег напада на неприја-теља или сукоба са њим изговарајте Алаху-екбер... – по могућности уза се носите Кур’ан. Након свега муслиман мора знати да се бори на страни правде и на Божијем путу. Таквима је Божија помоћ загарантована. Оног на чијој је страни Алах нико не може побиједити. Њему припада и онај и овај свијет“ (Преузето: Јефтић, 2010:83-84).

Изетбеговић је био први демократски изабрани предсједник Босне и Херцеговине из реда муслиманског народа, а Исламска заједница Бо-сне и Херцеговине један од његових најважнијих ‘покровитеља’. Идеје „панисламизма“ из „Исламске декларације“, као и позивање, од стране Исламске заједнице бораца Армије Босне и Херцеговине на ратне по-кличе у име Алаха, снажан су доказ о исламској радикалној димензији Муслиманске нације на крају прошлог вијека. То је разлог више да се сложимо са тезом дијела бошњачких политиколога да је етнички назив Муслиманске нације, који је озваничен 1971. године, више „компромис-но“ него стварно, национално, рјешење босанских муслимана. Зато што њена идеологија није саздана на европским принципима конституисања нације, већ се темељи (са тенденцијом даљих трансформација) на учењу Курана и институтима шеријатског права. Толико, и у тој мјери, да је њена духовна, религијска, суштина именовала националну што је, вје-роватно, јединствен примјер у свијету.

III

За разлику од муслиманске, идеју настанка бошњачке нације у Бо-сни и Херцеговини можемо означити као стратешки пројекат који је за-чет још у главама османских Турака (Топал паша) а формулисан од стра-


не аустроугарске политике након Берлинског конгреса 1978. године. И ова се идеја суштински осовљава око исламског религијског конструкта који, у односу на концепт муслиманске нације, не ‘потире’ територијал-ни и језички идентитет - што је основа сваке европске нације. Овдје се већ може говорити о угледању на хрватски национални идентитет који се прво идентификовао у вјери, потом језику и на крају – територији. Муслиманску/бошњачку вјерску утемељеност већ смо размотрили у пр-вом поглављу разматрајући контекст настанка муслиманске нације док ће њен територијални и језички идентитет чинити даљи предмет наших истраживања. Он се, прије свега, заснива на ‘присвајању’ средњовјеков-не духовности и територијалности како би се, истовремено, доказало ‘историјско право’ на културну посебност и територијалну државотвор-ност. Отуд толико ‘позивање’ на аустроугарске политичке идеје са по-четка двадесетог вијека на њеном самом крају код бошњачких политико-лога, када се, преко рата коначно успостављала дејтонска држава Босна и Херцеговина. Тај тренд актуелан је и данас, јер се дејтонска Босна, у главама многих политичара и политиколога сматра само ‘прелазним пе-риодом’ до успостављања ‘истинске, суверене и централизоване’ Босне и Херцеговине. Суверенитет би, по тим намјерама, ‘гарантовао’ ислам, босанска нација и босански језик.

Историју средњовјековне Босне тешко је научно сагледати и провјерити.3 Мирослав Ђорђевић пише да: „Рана прошлост Босне није оставила података из којих би се могао реконструисати процес економ-ско-друштвеног и политичког развитка, распад родовско-племенског уређења и начин настанка класичног друштва и државе“ (Ђорђевић, 1977:166). О тој непоузданости Владимир Ћоровић каже: „Немајући ниједног чисто богумилског текста, који би сам излагао њихово веро-вање и приказивао њихове тенденције, ми смо углавном упућени на при-страсну противничку литератутуру о њима, да би отуд сазнали нека од њихових начела. Али, у много случајева, где можемо наводе антибогу-милске књижевности проверити другим изворима, као, на пример, од XIII-XV века у Босни, ми видимо да се они не слажу и да су, према том, многе од поставака проблематичне“ (Ћоровић, 1925).

Католичком свештенству, да је „црква босанска“ била јеретичка, а које су заступали Фрањо Рачки, Драгутин Прохаска, Александар Со-3 Многи извори су непотпуни и несачувани из више разлога: највише их је уништа-вано у вјерско-политичким борбама, које карактеришу читаву историју БиХ, и прије и за вријеме Турске; има ту и нашег немара (слаб однос према проучавању историје), али, свакако, и несретних историјских догађаја (пожар у Фојничком манастиру 1664. године, њемачко бомбардовање Народне библиотеке у Београду у априлу 1941. годи-не), и друго.


ловјев, Константин Јиричек, Вјекослав Клаић (и др), супротстављали су се монах Генадије, Божидар Петрановић, епископ Никодим Милаш, Васо Глушац, Светислав Давидовић (и други), који су доказивали тезу да је „црква босанска“ једна од источних, аутокефалних православних (ортодоксних) цркава.

Српски историчари углавном су се слагали да су католичке оптуж-бе упућиване босанским крстјанима, због наводне јереси, настајале зато да се оправдају прогони, ратови и борбе против православног утицаја који је бивао све јачи у периоду босанске самосталности: „Православ-не и патарене мијешају и средњевјековни римокатолички писци, а то су чинили и Мађари (као заштитници римокатоличке вјере), да оправдају своје навале и претензије на Босну и Хум“ (Давидовић, 1998:42)

Постојало је и ‘треће стабло’ оних који су писали о овом питању, а које по многима представља ‘осовину’ историје Босне; њега су чинили Ћиро Трухелка и Јарослав Шидак, који су покушавали доказивати „како је то некаква правоверна црква која није православна, већ јеретичка и као таква независна од Цариграда и Рима“ (Петровић, 1998:80)

„Западна историографија је успела да заведе готово сву истори-ографију тако што је скренула пажњу са римокатолика као богомила, представљајући за богомиле крстјане у Босни. У томе предводи фрање-вац Фрањо Рачки који је у XIX веку, објашњавајући ‘Цркву босанску’, ставио у исти кош и помешао називе које сусрећемо у византијским и српским изворима (богумили, кудугери, крстјани) са називима које су-срећемо у латинским изворима (манихејци, катари, патарени). Због непостојања стварних – старих богумила, прибјегло се лажном по-истовјећивању крстјана са њима, а Босна је била пуна крстјана. Тако се назив крстјани тенденциозно и неосновано наметнуо научном свету као синоним за назив богомили.’’, истиче Миодраг М. Петровић, један од највећих ауторитета за ову област, у својој књизи Кудугери – богуми-ли у византијским и српским изворима и ‘црква босанска’“ (Петровић, 1998:85). А потом наставља да су са истог полазишта грађене искривље-не слике и о „Цркви босанској“. „Црква босанска,“ у ствари, није била никаква црквенојерархијска организација са црквеном територијом и ју-рисдикцијом. Она је била нецрквена, чисто световна – мирска установа... дипломатско, саветодавно, арбитажно, посредничко тело при дворовима босанских владара и властеле. Састављена је од најумнијих, најуглед-нијих, најпоштенијих крстјана, задужених да заступају интересе својих господара... (они су били) познати као поглавити крстјани, тј. истакну-ти и проверени у исповедању православне вере“ (Петровић, 1998:86)


Миодраг М. Петровић унеколико се разликује од претходних исто-ричара. Он једини јасно артикулише мисао да су богумили, прије свега Латини дуалисти, те да се у том смислу безболно ‘утапају’ у исламско учење које је, такође, дуалистичко. Тиме се и пут босанских муслимана процедуално, и на извјестан начин ‘природно’, трасира према католи-чанству и на тај начин потпуно нарушава ‘исламска слика свијета’.

Од времена Бењамина Калаја4 и његове политике стварања инте-гралне босанске нације муслимански и дио германских и мађарских ау-тора покушава да, у својој историјско-антрополошкој анализи, докаже постојање Бошњака и њихову аутохтоност и државотворност у Босни. Калајев покушај стварања унитарне Босне и Херцеговине, са Босанцима као јединственим народом и босанским језиком као главним обједиња-вајучим критеријумом тог народа – био је у првом реду усмјерен на аси-милацију Срба и Хрвата, тј. ка њиховом однарођавању у Босни и Херце-говини и утапању у замишљене Босанце као посебан народ. „Од 1883. до смрти барона Калаја 1902. у Босни и Херцеговини било је забрањено употребљавање постојећих националних имена. Уместо тога, званично се наметала ‘босанска нација’. Језик је називан босанским, цела исто-рија је представљена као историја једног митског народа издвојеног од суседних Срба и Хрвата. Српска ћирилица је била проглашена ‘босан-чицом’, надгробни споменици из средњег века – ‘стећци’ проглашени сведочанством постојања посебне ‘цркве босанске’ у средњем веку, на основу ‘богумилске јереси’“ (Екмечић 2007:313). Оцјену те Калајеве по-4 Бењамин Калај, рођен је у Пешти, 22. децембра 1939 године, у богатој мађарској земљопосједничкој породици. Одгојен је у конзервативном католичком духу. Истори-чар по струци и Србин по мајци (његова мајка Амелија била је рођена у породици Блашковић) интересовао се од младости за српску историју и „Источно питање“. Про-учавајући историју, политику, обичаје и вјеру Срба написао је књигу под насловом „Историја Срба“ (1878). Калајева политичка каријера је прилично контрадикторна. За-почео ју је као политички кандидат српске мањине у мађарском парламенту и био чест гост на школским свечаностима у Сентандреји. Као доброг познаваоца Срба, Ђула Ан-драши, предсједник аустроугарске владе, именује га (1868) за конзула на двору српског кнеза Михајла Обреновића. На овој функцији Калај интезивно ради на сузбијању ру-ског утицаја код Срба и на стварању увјерења да је Аустроугарска пријатељски распо-ложена према Србима и Србији. Аустроугарска окупациона власт поставља га за ми-нистра финансија и управитеља Босне и Херцеговине 1882 године. Спроводећи план национално-културне „неутралности“ Босне и Херцеговине инсистирао је на политици стварања „бошњаштва“. Тиме је покушавао да одвоји православне од српства, мусли-мане од Цариграда, а католике од Хрвата. Интегрисањем ова три вјерска ентитета у један, национални – Бошњачки, покушавао је да направи духовну подлогу за потпуну асимилацију Босне и Херцеговине у Аустроугарску двојну монархију. Овим је себе учинио једним од највећих противника српства и српске државности. Калај је умро у Бечу 13. јула 1903 године (видјети: Буха, 2006:27-44).


литике можда је најбоље сажела Меријен Венцел 1999 закључком да је све то рађено због тога што је окупациона власт „тражила идеолошко упориште њима неопходног раздвајања Босне и Херцеговине од Србије“ (Екмечић 2007:313). Ова политичо-научна експанзија бива заустављена у вријеме Краљевине Југославије (видјели смо, стратегија се усмјерава-ла према стварању муслиманске нације) да би свој поновни замах доби-ла у вријеме јачања републичких сепаратизама и коначног признавања босанских муслимана, 1971. године, као посебне Муслиманске нације. Проблем кулминира 1994. године када Муслимани враћају своје но-во-старо име Бошњаци.

Анализирајући државу и право средњовјековне Босне, Есад Згодић у студији под називом „Идеја бошњачке нације“ (2008), разлоге марги-нализације свега оног што припада „сфери државне, политичке и прав-не мисли и праксе“ Босне тог времена, приписује „великосрпском“ и „великохрватском“ научном редукционизму. Згодић сматра да „не може стајати само та драма негативног као мотив и подстрек истраживању повијести средњовјековног босанског права. За савремену босанскохер-цеговачку државну самосвијест, уствари важнија је позитивна мотива-ција: та самосвијест, из саме себе, хоће, с разлогом, своје хисторијско утемељење, хоће знање о њему и треба рационалне представе о својим коријенима и свом повијесном континуитету. Те коријене и свој конти-нуитет босанска државна самосвијест налази управо у егзистенцији средњовјековне босанске државе па, онда, с њом и у њеној правној садр-жини“ (Згодић, 2008:31). Питање исламске правне садржине анализира-ли смо преко шеријатског права, институције халифа и поимања инсти-тута такијаха. Колико би то било добро рјешење за савремену Босну и Херцеговину двадесет и првог вијека предмет је, вјероватно, једне друге теме и расправе.

Мухамед Филиповић, којег многи сматрају кључном личношћу у процесу обликовања савремене бошњачке нације, указује на средњовје-ковну Босну као на доминантно бошњачи простор. У књизи „Сувреме-на мисао у Босни и Херцеговини“, објављеној 2004 године Филиповић објашњава да су српска и хрватска историографија и политика негирале постојање Босанаца, Бошњака или Бошњана јер је то био једини начин да босански православци постану, Срби, а католици Хрвати. У класичној Босни је, тврди Филиповић „било одиста тешко наћи знакове постојања неког посебног српског или хрватског националног духовног, културног или политичког живота, изузимајући посебни религијски контекст ду-ховности католика и православаца у Босни, то је сваком посматрачу и


истраживачу етничких прилика у Босни јасно да је овим просторима доминирао изразито босански и бошњачки духовни контекст. То се може тврдити за прилике прије 163 године (контекст Цркве босанске и Бошња-на), али подједнако и за оне успостављене након настанка османлијске власти све до средине 19. стољећа“ (Филиповић, 2004:11). У прилог овој тези аустроугарски историчар Лајош Талочи потврђује средњовјековни босански етницитет. У оквиру предавања на Дипломатској академији у Бечу истицао је да се босанство формира још у средњем вијеку, по до-сељавању Словена на Балкан. Талочи тврди: „Док је српство на Јадрану и у унутрашњости земље почело своју политичку кристализацију, дот-ле видимо у долини ријеке Босне, која географски представља кичму данашње Босне, настањивања славенских племена, која су такођер на прелому 6-7 вијека на Балканско полуострво дошла и први пут по то-пографским именом Бошњанин, Бошњак појављују се у 12 вијеку као политичко-историјски индивидуалитет који игра велику улогу“ (Имамо-вић, 1976:71).

Бошњачку духовност Филиповић, видјели смо, добрим дијелом везује и за „Цркву босанску“. Он у том контексту каже: „Црква босан-ска била је неоспорно главна специфична духовна снага средњовјековне Босне. У најмању руку она је то била од краја двадесетог до средине петнаестог стољећа. Она је давала тон и представљала извор критерија у понашању и начину живота босанских људи, била мјесто повјерења и чувања завјета и била опћи духовни оријентир за све Бошњане и снажно је утјецала на укупне облике духовног живота и његових израза у старој Босни“ (Филиповић, 2004:14-15). Ова, у суштини аустроугарска теза, на-шла је бројне поборнике међу бошњачким ауторима поготово у новије вријеме. Џелал Ибраковић у студији „Босни, ислам и Бошњаци“ пише: „Ислам су прихватили Бошњаци који су по вјерском убјеђењу били бо-гумили (патарени), али и православци и католици. И то је чињеница коју потврђују сва хисторијски релевантна документа. У ислам се улазило без присиле, што је чињеница око које се слажу сви релевантнији хисто-ричари. То су чињенице, баш као што је чињеница да се све то дешавало у земљи која је имала своју државну традицију коју су поштовали и нови освајачи“ (Ибраковић, 2008:81).

Ово је и један од кључних идеолошких разлога, и дилема, за од-ређивање муслиманског националног имена. Почетком деведесетих година развила се полемика око тога да ли је потребно сачувати име Муслиман или узети, односно. врати ти се (према бошњачким ауторима) имену Бошњак. Танасковић објашњава подјеле и дилеме муслиманских


првака тог времена: „Странка демократске акције којом је доминирало утицајно (пан)исламистичко крило, из доктринираних, али и из тактич-ких разлога, одлучила се против усвајања бошњачког националног име-на, за које је, иначе, сам Алија Изетбеговић изјављивао да је синоним за муслиманско. Превагнуло је наиме схватање да би увођење бошњачког имена могло унјети забуну међу муслиманско становништво, и то пред важне политичке догађаје, вишестраначке изборе (новембра 1990) и, особито општи попис становништва, априла 1991. Вјеровало се, по свој прилици са добрим разлозима, да би национално преименовање могло подијелити гласачко тијело и муслимански народни корпус што би ишло на уштрб националног интереса у веома осјетљивој фази судбоносних историјских промјена“ (Танасковић, 2006:160). Изетбеговићеве сумње и страхови говоре нам о ‘неартикулисаној’ свијести тадашњих Муслима-на, о бошњачком идентиту, али и о панисламизму водећих Муслимана којима је вјерско осјећање једнако националном. Ипак, понајвише за-слугом Адила Зулфикарпашића, идеолога и оснивача странке Муслиман-ска бошњачка организација, на Другом бошњачком сабору (28.09.1993) прихвата се назив Бошњак.

Тиме се бошњачка нација трајно обликовала такијахским ислам-ским институтом остављајући ‘стратешки простор’ да се идентификује као европска нација (видјели смо, позивање на средњоевропску држав-ност није довољно убједљиво) и да у том ‘мимикријском’ облику покуша пронаћи мјесто у породици босанскохерцеговачких и јужнословенских партија.

IV

Стара, вјековна истина о повезаности језика и нације, заборавља се. У новије вријеме је, посредством марксистичких мислилаца и на Истоку и на Западу, наметнута теза да се народи формирају тек у XVIII вијеку и да је за њихово формирање заслужна, прије свега, грађанска класа.

Такве тезе сигурно нису без основа. У XVIII вијеку стварно је грађанска класа била у успону и стварно се у том вијеку, у првој по-ловини XIX, нешто битно десило са нацијама. Али то што се десило превасходно је везано за једну другу појаву. Осамнести вијек је вријеме процвата филологија: најприје класичних, а затим и националних. Улога филологије у формирању нација може се најбоље показати на примјеру Нијемаца. Нијемци су у XVIII вијеку живјели у 30-так држава, тј. у раз-ним краљевинама, кнежевинама и грофовијама, од којих је свака имала


своју економску, културну, просвјетну посебност. Са рађањем нацио-налне филологије, међутим, мијењало се нешто битно у свијести ста-новништва тих тридесетак државица. Њима је филологија рекла: упр-кос разлика које међу вама постоје, има нешто што вас уједињује. Вас уједињује један исти језик. То што се догодило у њемачкој филологији у XVIII и почетком XIX вијека збило се, у некој мјери, код других ев-ропских народа, нпр. Француза, Шпанаца, Енглеза нешто раније. Више словенских народа је, међутим, у XVIII и почетком деветнаестог вијека живјело у Аустријској царевини или у њеном сусједству па је њихова судбина у овом домену била повезана са судбином Нијемаца.

На јужнословенском подручју ситуација је била сложенија. Све до тридесетих година XIX вијека не постоји проблем неразлучивог иден-титета у односу Срба и Хрвата. (Срби – штокавци, Хрвати – кајкавци). Проблем настаје од оног тренутка кад се јавља илирски покрет и са њиме почиње да се остварује теза да Срби и Хрвати чине један народ, однос-но да имају један језик. Идеја илирства је, наизглед, повољно рјешава-ла њихову судбину. Хрвати нису морали да се опредјељују као Хрвати, јер се тако нису осјећали, а ни као Срби, јер нису тако хтјели или смје-ли. Али, иста идеја није наишла на ширу подршку међу православним Србима, поготово најистакнутијим, који су схватили да им се угрожава идентитет од стране Хрвата са којима имају мало заједничког. Пошто је успјех илирске идеје био половичан, од ње се одустало, али је убрзо она обновљена у новом виду: у виду идеје југословенства.

Став да у Југославији једним језиком говоре два, три па и четири народа, обично се оправдавао позивањем на сличне случајеве у свијету. Истицало се да и француским, сем Француза говоре и Белгијанци, Швај-царци, Луксембуржани и становници низа афричких земаља; да шпан-ским говоре Шпанци и већина народа Јужне Америке; да се енглеским језиком говори у Енглеској, Америци, Канади, Аустралији, Индији, у многим афричким земљама итд. Али се при томе заборављало на нешто крупно. Језици уопште не добијају називе по народима који њима го-воре, већ по народима који су их створили. По истом принципу, српски језик је онај који су створили Срби, свеједно ко њиме говорио или писао. (Видјети: Маројевић, 2011)

Рат на просторима претходне Југославије не може се разумијети без увида у ове проблеме језичко-етничког идентитета појединих њених дијелова. Рат се није водио ни у Словенији, ни у Македонији, дакле, у републикама гдје је језички-етничка ситуација чиста. Такође, он се није водио ни на просторима чакавског и кајкавског наречја, тј. хрватског је-


зика. Ратна драма се одвијала на терену српског језика (у другој тер-минологији штокавског наречја), којим су, по званичној југословенској језичкој науци, говорила четири језичко-етнички неиздиференцирана народа. Тај рат има дубоке везе са њиховим језичко-етничким иденти-тетом. Он се, у правом смислу, и не може разријешити док се у идејној сфери не ријеши питање тога идентитета.

Та диоба се у Босни и Херцеговини дефинитивно остварила на са-мом крају XX вијека и имала је трагичне посљедице. Не само што се је-дан народ, на основу вјере, крајње подијелио на три народа, него је и је-дан језик ‘подијељен’ на три језика који су добили имена три, на вјерској основи, подјељена народа. Терен је, у духу калајевске језичке и културне политике, припремио Мухамед Филиповић, објављујући есеј Босански дух и књижевности – шта је то? у сарајевском часопису „Живот“ 1967. године (Филиповић, 1967: 3-19) У њему се констатује да је књижевност у Босни и Херцеговини признавана само као српска или хрватска, док је књижевност босанских муслимана тумачена или као српска, или као хрватска, или је одбацивана као страна – националном духу туђа, оријен-тална. Овом тврдњом Филиповић имплицира став према националним оградама хрватских и српских умјетника и сугерише муслиманским пис-цима да не смију пристати „ни на какав вид и оквир“ који им ови намећу па отуда и његов захтјев за чување особеног ‘босанског духа’.5 Поезија Мака Диздара у Каменом спавачу, која се темељи на искуству старобо-санске (патаренске) јереси показала се Филиповићу као погодан мате-ријал преко чијег ће подтекста илустровати своје поетичко-политико-лошке закључке. Он је то дјелимично и објаснио говорећи да га поезија Мака Диздара, сама по себи, само као поетски феномен, не интересује, него га интересује босански дух у његовој интерпретацији (Филиповић, 1967:4). Тежња према општељуској ситуацији, тежња за универзалним – то је, по Филиповићу, удес овдашњег човјека и самим тим и пјесника. Потом констатује да је Босна и Херцеговина земља различитих нација, религија, култура, традиција и да то чини њихову заједничку особеност и културу. Том кругу по Филиповићу, поред Мехмедалије Мака Диздара припадају и Хасан Кикић, Скендер Куленовић, Дервиш Сушић и Меша Селимовић као и народна поезија у којој се као прототипи издвајају ју-наци из муслиманске епске пјесме. Остајући досљедан у овом ставу он даје једну изразито негативну дефиницију српске књижевне линије од 5 Мисао нас упућује на Хегелово схватање језика и проблема идентитета, које је, вијек и по раније, преко разраде Хердерових и Хумбелтових идеја разрадио и у српском јези-ку реформисао Вук Стефановић Караџић (Видјети: Белић, 1948).


Кочића, Ћоровића, Шантића, Јефтића, Палавестре до Андрића и, сљед-ствено томе, до савремених писаца који се на ту традицију наслањају.

Ратни пожар у Босни и Херцеговини окончан је документом који се зове Дејтонски споразум (1995). Тај документ је објављен на четири језика: енглеском, српском, ‘хрватском’ и ‘босанском’. Према томе, рат је добио и своју филолошку завршницу. У тој завршници, један до јуче за филологију неспорно исти књижевни језик, подијељен је на вјерској основи на три језика. Принцип такве подјеле језика може да има дале-косежне посљедице и отвори низ питања. Шта би се, напримјер, десило уколико би се принцип диобе на основу вјере примјенио и код других народа, рецимо: Нијемаца, Пољака, Мађара, Словака, Шиптара? Или, шта би се десило ако би се и код других језика примјенио принцип да варијанте сваког језика добију посебна имена по нацијама које се њима служе? Испало би, прије свега, да је сам Дејтонски споразум потписан на америчком језику а не на енглеском језику у америчкој варијанти. Одговор је једноставан: пожар калајевске језичке и националне политике захватио би, безмало, све земље свијета и до темеља ‘спржио’ њихов културни и национални идентитет.

Нажалост, он и даље једино ‘тиња’ на овим просторима и озбиљ-но пријети да се ‘повампири’ у постдејтонском периоду Босне и Хер-цеговине. Докази су очигледни а чињенице неумољиве. Најприје су се, још током грађанског рата, Муслимани преименовали у Бошњаке, а српскохрватски језик, којим су се дотад служили као службеним а који је био преименовани српски (Видјети: Ковачевић, 2007), назвали су босанским језиком. Употребом термина босански језик, муслимани су жељели и желе потријети и равноправност, а камоли научно неспорну надређеност, српског тзв. босанском језику. Термин босански језик тако добија значење не језика Бошњака као новопреименованих босанских Mуслимана, него калајевско значење земаљског језика, односно језика свих становника Босне и Херцеговине, што ће рећи и Срба, и Хрвата и Бошњака. Избором термина Бошњаци у значењу имена народа и босан-ски у значењу имена језика муслимани су директно исказали тежњу ка унитарној Босни и Херцеговини, у којој би владали само они и њихов је-зик (Ковачевић, 2005). И они се у складу са том тезом и понашају. У так-ве акције се засигурно може убројати резолуција о уставним промјенама у Босни и Херцеговини коју је крајем јуна 2006. године усвојила Парла-ментарна скупштина Европе у Стразбуру, а којом се предлаже између осталог – зарад нормалног функционисања државе – и увођење једног службеног језика – босанског, умјесто садашња три (српског, хрватског


и босанског). Резолуција, додуше, има карактер препоруке, али искуство из посљедњих петнестак година говори нам да је питање времена кад ће ‘добронамјерна сугестија’ постати прво отворени притисак, а затим брутално наметање припремљеног рјешења (Бабић, 2006). Таквом се може сматрати и изјава њемачког амбасадора у Босни и Херцеговини Михаела Шмунка (дата у интервјуу босанскохерцеговачком издању „Ве-черњег листа“ 16.8.2007) да би „најважнији циљ уставне реформе тре-бало да буде да од Босне и Херцеговине створимо једну нацију“. Зна се и коју – босанску! Постдејтонска Босна и Херцеговина тако би требало да буде калајевска држава Босанаца као измишљеног народа, који као службени има само босански језик. Дакле, држава, измишљеног народа и измишљеног језика. Једино је стварна и непромјењива исламска рели-гијска конструкција која све наведене (муслиманске) тезе, од првог до посљедњег поглавља, одржава и обликује.


Алија Изетбеговић (1990) „Исламска декларација“, Босна, СарајевоАлександар Белић (1948) Вукова борба за народни и књижевни језик,

Просвета, БеоградДарко Танасковић (2006) „Ислам и ми“, Партенон, БеоградДушко Бабић (2006) Политичари против лингвиста, Политика 18. 11.,

БеоградЕсад Згодић (2008) „Идеја босанске нације и друге теме“, Залихица,

СарајевоЏелал Ибраковић (2008) „Босна, ислам – Бошњаци“, Факултет

политичких наука, СарајевоЛазо М. Костић (1999) Крађа српског језика, Добрица књига, Нови СадЉубомир Тадић (1996) „Политиколошки лексикон“, Завод за издавање

уџбеника и наставна средства, БеоградМиливоје Мијо Буха (2006) „„Млада Босна“ – Сарајевски атентат,

Аустроугарска владавина Босном и Херцеговином 1878. – 1918.“, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево

Милорад Екмечић (2007) „Дуго кретање између клања и орања: историја Срба у Новом веку“, Завод за уџбенике, Београд

Миодраг М. Петровић (1998) Кудугери – богумили у византијским и српским изворима и ‘’црква босанска’’, Београд

Милош Ковачевић (2007) Однос српског и српскохрватског књижевног језика, у зб. Српски језик и друштвена кретања, ФИЛУМ, Крагујевац


Мирољуб Јефтић (2008) „Улога религије у идентитету јужнословенских нација“, у: часопису „Годишњак 2008“, Факултет политичких наука, Београд

Мирољуб Јефтић (2009) „Политикологија религије“, Центар за проучавање религије и вјерску толеранцију, Београд

Мирољуб Јефтић (2010) „Религија – изазов политичкој науци“, Центар за проучавање религије и вјерску толеранцију, Београд

Мирослав Ћорђевић (1977) „Историја државе и права“, Градина, Ниш Мустафа Имамовић (1976) „Правни положај и унутрашњи политички

развитак Босне и Херцеговине од 1878. до 1914.“, Свјетлост, Сарајево

Мустафа Имамовић (1998) „Хисторија Бошњака“, Бошњачка заједница културе „Препород“, Сарајево

Мухамед Филиповић (1967) „Босански дух у књижевности“, у: часопис „Живот“, год. XVI, бр. 3, Сарајево

Мухамед, Филиповић (2004) „Хисторија босанске духовности“, Свјетлост, Сарајево

Владимир Ђоровић (1925) Босна и Херцеговина, СКЗ, БеоградВатрослав Јагић (1926-1931) Спомени мојега живота, I, II, САН, БеоградНовица Петковић (1967) „О једној доследној недоследности“, у: часопис

„Живот“, год. XVI, бр. 4, СарајевоРадмило Маројевић (2011) Српска политика о етносу, језику, књижевном

стандарду и писму, Арт-принт, Бања ЛукаСамује, П. Хантингтон (2000) „Сукоб цивилизација и преобликовање

свјестког поретка“, ЦИД, ПодгорицаСветислав Давидовић (1998) СПЦ у БиХ (од 960-1930). Нови Сад

Давор Стрика1

Прегледни научни радUDK 321.6/.7:323.2(497.6)doi 10.7251/POL1408371S

ДА ЛИ ДЕМОКРАТИЗАЦИЈА МОЖЕ ДА ДОВЕДЕ ДО НАСИЉА - ПРИМЈЕР БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

CAN DEMOCRATIZATION LEAD TO VIOLENCE – EXAMPLE OF BOSNIA AND HERZEGOVINA

Abstract: Question we are facing in this paper is this: can democratization and democratic changes lead to violence? First of all, it is necessary to emphasize the conditions in which democratization and democratic changes can lead to violence. Then we will realise that democratization can indeed lead to violence in multiethnic societies which are divided in terms of ethnicity, history, culture and politics. On example of Bosnia and Herzegovina we can see how one multiethnic society, deeply divided, which existed in supranational entity of Yugoslavia, tucked in communist ideology, experienced failure and violence after democratization. After the fall of Berlin Wall and breakdown of communism in Eastern Europe comes the breakdown of Yugoslavian communist party and therefore the beginning of democratic transition. Democratization in Bosnia and Herzegovina enabled the victory of national parties which achieved consensus in taking down the communists in power, but failed to do so in other social and political issues.

Key words: democratization, violence, Bosnia and Herzegovina, ethnical conflict, civil war

Апстракт: Питање са којим се суочавамо у овоме раду гласи, да ли демократизација и демократске промјене могу довести до насиља? Прије свега потребно је нагласити под којим условима демократиза-ција, тј. демократске промјене и токови могу довести до насиља.Са-мим тим уочићемо да демократизација може да доведе до насиља у мултиетничким друштвима, која су подијељена како етнички, исто-ријски, културолошки тако и политички. На примјеру Босне и Херцего-

1 Аутор је мастер политичких наука

372 Давор Стрика: Да ли демократизација може да доведе до насиља

вине видимо како је једно мултиетничко друштво, дубоко подијељено, егзистирало у наддржавном ентитету Југославије, ушушкано у кому-нистичку идеологију, доживјело крах и насиље након демократизације. Падом Берлинског зида и распадом комунизма у источној Европи, дола-зи и до распада Комунистичке партије Југославије, а самим тим и до почетка демократске транзиције. Оно што је демократизација омо-гућила у БиХ јесте побједу националних странака које су могле да по-стигну консензус око рушења комуниста са власти, али не и о осталим друштвено-политичким питањима.

Кључне ријечи: демократизација, насиље, Босна и Херцеговина, етнички сукоб, грађански рат.

Демократизација и насиље

Ненад Кецмановић у своме раду „Демократија и насиље“2, сма-тра да демократија посједује критички потенцијал(идеал-снаге), али да демократија никада у пракси није била владавина народа. Кецмановић истиче да дјеловање и постојање разних терористичких организација у многим демократским државама, насиље које демократске државе спро-воде према другим држава у циљу њихове демократизације, грађански ратови, али и немири у многим демократским државама говоре у прилог тези да демократизација3 и демократија могу да доведу до насиља. На тај начин се рађају нова питања и теоријске дебате да ли демократије могу да ратују између себе(Кант –теорија демократског мира) и да ли демокра-тија може и како да доведе до насиља.Са друге стране Липсет повезује успјешну демократизацију са нивоом социјално-економског раста. Ро-берт Дал сматра да се насиље у етнички подијељеним друштвима може избјећи само уз поштивање демократских вриједности и демократских принципа толеранције, консензуса, политичке стабилности, итд. Осим тога ауторитарно насљеђе се појављује као опструкција успјешне де-мократизације. Хоровитц истиче да у етнички подијељеним друштвима демократизација може пропасти уколико постоје јасно супротстављени етнички идентитети који одлучују о исходу демократизације.

Проблем демократизације Босне и Херцеговине који се завршио у насиљу и сукобу лежи у чињеници да је сам процес демократизације спријечен и недовршен у своме зачетку јер су сукоби спријечили даљу 2 Nenad Kecmanović, Demokratija i nasilje, u Godišnjak/ Fakultet političkih nauka Beograd. Čigoja štampa, 2007, Beograd. str.43-53.3 Демократизација представља процес којим се друштвено-политичко уређење једне државе преобликује и пролази кроз транзицију према демократији те напуштање неде-мократских (ауторитарних или тоталитарних) облика владавине.


успјешну демократизацију. Самим тим долазимо и до парадокса БиХ де-мократизације. Наиме, демократске промјене-демократизација у БиХ је омогућила побједу партија које су касније услијед мајоризације (мартов-ски референдум 1992. године) те великог броја осталих раздвајајућих и непомирљивих фактора довели до насиља. Самим тим демократизација је омогућила легитимни, демократски долазак на власт националистич-ких елемената у мултиетничкој држави који су касније довели до грађан-ског рата, насиља и самим тим спријечили успјешну демократизацију земље.

Економски и политички предуслови демократизације

Већина теоретичара сматра да морају постојати одређени предуслови за успјешну демократизацију одређеног друштва и државе. Ти предуслови су различити и подразумијевају широк слој економских и политичких до културно-етничких предуслова успјешне демократиза-ције.

Липсетова структурална теорија која: ,,Демократизацију повезује са нивоом социјално-економског раста,,4 показује нам да би Босна и Хер-цеговина и на тај начин каскала у демократизацији за осталим југосло-венским републикама. Наиме, Липсетова теорија подразумијева да ће се демократизација успјешније спроводити у државама које су економски развијене и које су социјално стабилне. Уколико је држава развијена, лакше и брже ће спровести демократске промјене. Уколико је држава сиромашна, са великим економским проблемима, уколико ју одликује висока стопа незапослености, постојање рецесије, слаба привреда, тада ће постојати велико социјално незадовољство међу грађанима што ће опструисати врло често тешке и захтјевне процесе демократизације. Када ову теорију примјенимо на Босну и Херцеговину у периоду БиХ демократизације, видимо да економска криза која је потресала Југосла-вију није мимоишла ни Босну и Херцеговину, те да су економски и со-цијални проблеми нагризали босанско друштво годинама прије сукоба, што је отежавало успјешну демократизацију земље, тј. успјешан и ми-ран прелазак из комунистичког система у демократски систем у коме би се равноправно заступали интереси сва три народа.

Занимљива је била и теорија Гелнера5 који је сматрао да ће држа-ве које се налазе у промјенама, било политичким било економским, у

4 Према : Ненад Кецмановић, Демократија и протекторат (примјер Босне и Херцего-вине ),Нова српска политичка мисао, Београд , 2005,стр.366.5 ErnestGellner,Ploug, SwordandTheBook, TheUniversityPress,Chicago, 1988,p. 20.


оскудним, тј. кључним тренуцима, промјене искористити за имитирање система који је у томе тренутку најуспјешнији у свијету. На основу те претпоставке Босна и Херцеговина се требала промјенити и демокра-тизовати по узору на западне земље, међутим грађански рат је показао да босански народи нису били спремни да прихвате и преузму западне вриједности у потпуности. Самим тим долазимо и до познате Кирхајме-рове6 интерактивне теорије демократизације, која узима у обзир не само револуционарне токове већ и такозване спутавајуће елементе. Једни од основних спутавајућих елемената на Балкану јесу наравно националне поткултуре, наслијеђен систем вриједности, неефикасна управа, слабо цивилно друштво. Кецмановић сматра да се испоставило да је уз сву сложеност босанског друштва вестминстерски модел представничке демократије тешко остварив у вишенационалним друштвима, како је о томе својевремено говорио и Џон Стјуарт Мил: ,,Модерна Демократија није просто демократија села, племена или града-државе; то је демокра-тија националне државе и њена појава у вези је са њеним развојем.“7 Закључујемо да Мил није вјеровао у федерална уређења држава. Пракса нам показује тачност ових претпоставки, једноставно зато што се наци-оналне подјеле и проблеми не могу рјешавати принципом демократске већине, а методи заштите мањина или националних интереса код кон-ститутивних народа су се показали као нефункционални и врло често блокирајућим по политички систем.

Далове претпоставке

Роберт Дал сматра да су: ,,Трајне поткултуре унутар којих се инди-видуе социјализују, и које обухватају етничку, религијску, лингвистичку, регионалну итд. идентификацију, уграђене врло рано и врло дубоко у личност. Разлике дуж тих оса, које често једна другу јачају имају важне и трајне посљедице по политички живот у великом броју земаља свије-та, а није претјерано рећи у већини земаља свијета. Па ипак, разлике те врсте често су биле занемариване и одбачене као да заиста нису ништа друго него маскиране класне разлике.“8Према томе у многим мултина-ционалним државама долази до стварања националних енклава које под-

6 Према : Ненад Кецмановић, Демократија и протекторат (примјер Босне и Херцего-вине ),Нова српска политичка мисао, Београд , 2005,стр.367.7 Prema: Samjuel Hantington, Treći talas, demokratizacija na izmaku dvadesetog vijeka, CID,Podgorica, 2004, str. 19.8 Роберт Дал, Полиархија , партиципација и опозиција , Филип Вишњић, Бео-град,1997.стр.118-119.


разумијевају груписање грађана ради заштите националних интереса те које врло често могу довести до сукоба. Џон Стјуарт Мил је својевреме-но сматрао да се границе сваке земље морају поклапати са границама на-ције. Историја нам је показала да су босански народи сваки пут долази-ли до сукоба када је слабила власт режима под којим су се налазили, као 1918.; 1941.; и 1991.године. Кецмановић закључује да је: ,,Цијела исто-рија мирног суживота на простору БиХ, у ствари, обезбјеђивана извана и присилно посредством окупационих војски(Турска и Аустро-Угарска) или унутрашње диктатуре (шестојануарска и комунистичка), а када год су се дизгини попуштали, долазило је до крвавих међусобних обрачу-на, типичних за све грађанске ратове.“9 Уочљиво је дакле да су односи у БиХ одувијек били напети, и етнични, а и односи након рата зависе у великој, па и одлучујућој мјери од страних сила, тј. од међународне заједнице која је сматрала да је најбоље рјешење босанског сукоба била заједничка држава Срба, Хрвата и Бошњака.

На крају крајева Дал је испитивао услове под којим би се у пот-културним сегментираним демократским системима сукоби засновани на националним, вјерским, језичким, регионалним и из њих изведеним разликама могли држати на довољно ниском нивоу интензитета, да не угрозе опстанак ни државе ни режима.

Прва претпоставка: јесте да међу довољним бројем чланова сваке поткултуре, а посебно међу вођама постоји опредјељење да се сачува држава, њено јединство, независност и политичке институције.

Друга претпоставка: подразумијева стварање система заснованог на паритетима, ветима и консензусима, те гаранцијама да ни коалициона већина неће дјеловати на штету било које своје поткултурне мањине, али и да мањина, уколико није угрожена, неће употребом вета дјеловати на спутавање владе.

Трећи је подстицање једне мреже разумијевања, договора и прећут-ног споразума, који није увијек кодификован у формалне уставне одред-бе, а који различитим поткултурним групама пружа релативно висок степен сигурности.

Четврта претпоставка: јесте да у одређеној земљи вјерују да демо-кратија (полиархија) ефикасно одговара на захтјеве за рјешавање основ-них друштвених проблема онако како их виде обични људи, а дефинише политичка елита.

Као што видимо Дал је сматрао да спрјечавање конфликата у по-дијељеним друштвима зависи прије свега од поштивања демократских

9 Ненад Кецмановић, Немогућа држава,Глас Српске, Бања Лука 2007, стр. 30.


вриједности и демократских принципа, као што су толеранција, консен-зус, уважавање, политичка стабилност, који се граде заједничким анга-жовањем свих страна. Да би један такав систем функционисао потребан је наравно функционалан демократски политички систем, који подразу-мијева традицију дјеловања самог система те демократске вриједности настале као резултат демократске политичке културе која је уско пове-зана са демократским институцијама система. Чедомир Чупић каже:,,На конфликте утиче постојање недемократског политичког система. Изгле-ди за сукобе у некој држави зависе у великој мери од типа друштве-но-политичког система. Затворени, ауторитарни системи током време-на генеришу велику количину незадовољства, посебно уколико служе интересима појединих уских друштвених група или уколико користе насиље за одржање таквог система као и регулисање социјалних напе-тости. У таквим околностима се ствара ауторитарни тип политике, где се политика испољава као моћ над свима, гола сила и насиље у служби појединачног и посебног егоизма, уз злоупотребу заједнице и заједнич-ког живота.“10

Видимо да су сукоби вјероватнији, а суживот и одрживост поли-тичког система мање вјероватни у оним подјељеним друштвима који по-ред етничких проблема, имају проблем са ауторитарним насљеђем и не-повјерењем, што све заједно опструише Далове претпоставке те доводи до раста национализма и самим тим сукоба као коначнице. Дакле, развој и постојање искључујућих националних идеологија утичу на опструк-цију демократизације и на почетак сукоба унутар одређеног друштва. Присуство концепција национализма није гаранција стабилности, међу-тим настанак сукоба је много вјероватнији када постоје и доминирају етнички концепти национализма, посебно у условима ауторитарног по-литичког режима. ,,Према томе, сасвим је разумљиво постојање снажне тенденције етничког национализма у дијеловима Балкана, тј. југоисточ-не Европе, гдје ауторитарне државне структуре и политичке институције имају битно умањене способности регулисања и усмјеравања друштве-них токова на демократским и грађанским принципима.“11

Осим тога политичке елите врло често имају снажну и истакнуту улогу у зачећу конфликата.

Дакле, видјели смо да су конфликти и насиље врло изгледни у мултиетничким друштвима, уколико је оно дубоко подјељено и без по-

10 Чедомир Чупић, Политика и зло,Чигоја штампа, Београд, 1997, стр. 21.11 Према : Радомир М.Милашиновић, Срђан М .Милашиновић,Основи теорије кон-фликата , Филип Вишњић, Београд 2007, стр.165.


стојања демократске политичке културе12. О томе говори и Радомир Ми-лашиновић када каже да: ,,Изгледи за јављање сукоба зависе од дина-мике међугрупних односа. Насилни односи су веома могући уколико се групе заснивају на политичким, идеолошким или религијским основама, имају абмициозне циљеве, снажан осјећај припадности и конфронтаци-оне стратегије. Сукоб је вјероватан и уколико су циљеви и идеологије некомпатибилни, групе јаке и мотивисане, и ако поређења међу групама воде конкуренцији или страху од доминације.“13

Етнички и културни предуслови демократизације

Хоровитц сматра да на неуспјех демократизације утичу прије свега етнички конфликти те сматра да:„Демократизација иде спорије и неу-спјешније у друштвима са ауторитарним насљедством које служи као основ за развој ауторитарне политичке културе.“14Хоровитц истиче да у етнички подјељеним друштвима демократизација и демократија могу пропасти уколико постоје јасно изражени и супротстављени етнички идентитети који одлучују о исходима демократизације. Према томе,ет-ничност представља озбиљан проблем за државу на путу ка демократи-

12 Политичко насљеђе народа у Босни и Херцеговини је тоталитарно једностраначје у којем је постојала потпуна контрола над политичким дјеловањем, али неријетко и над другим облицима живота и дјеловања људи, тј. грађана од стране једне политичке пар-тије са својим битним полугама власти: полицијом и војском. Према томе на основу оваквих карактеристика закључујемо да су постојали идеални услови за развој аутори-тарне и поданичке политичке културе. Тања Топић каже: ,,Нисмо познавали као ни остале земље из социјалистичког лаге-ра, појам цивилног друштва, вишестраначки систем, парламентаризам, грађанске слободе и права. Наша политичка култура била је парохијална и поданичка, аутори-тарна, а наш грађанин уоквирен у колективне идентитете, склон вођама, слијепо им одан и послушан. Окова колективног нисмо се ни данас ослободили, ,,ЈА,, је у пот-пуности потчињено од стране ,,МИ“. (Tanja Topić, ,,Hibridni režim i političke partije u Bosni i Hercegovini“uSrđan Puhalo, Socio-psihološki profil glasača i apstinenata u Bosni i Hercegovini, Art Print, Banja Luka, 2007,str.23.)Милан Матић ефектно закључује „преовладавао је традиционализам у политичкој со-цијализацији.“ (Милан Матић, О српском политичком обрасцу, Институт за друштвене науке, Беогрaд, 2000, стр. 18.)За постојање поданичке политичке културе код БиХ народа као политичког насљеђа можемо прије свега кривити огроман број ауторитарних режима и царстава која су обухватала простор Босне и Херцеговине вијековима.13 РадомирМ.Милашиновић, Срђан М .Милашиновић,Основи теорије конфликата, Филип Вишњић, Београд 2007, стр.166.14 Donald L. Horowitz, ,,Democracy in dividedsocieties“inJournalofDemocracyVol. 4, No. 4, Washington, 1993,p. 19.


зацији мултиетничког друштва. Чак и рушење ауторитарног режима не мора да значи успјешну демократизацију државе уколико нема договора између етничких група око будућности политичког система и државе.

Како Хејвуд наводи, мултикултурализам означава: ,,Културну раз-ноликост која је посљедица постојања две или више група у оквиру друштва, чија вјеровања и пракса доводе до стварања различитих колек-тивних идентитета.“15 Кецмановић сматра да мултикултуралност чешће одмаже стабилизацији друштва него што јој доприноси, те закључује:,,У процесу изградње националних држава, нарочито тамо гдје постоји пре-доминантна нација, али и старосједилачке мањине, мултикултурализам се често показује као реметилачки, а не стабилизирајући фактор. Са дру-ге стране, суживот и толеранција, као основне вриједности мултикул-турализма, представљају уједно и опште хумане вриједности и здраве темеље на основу којих свака нација мора да изгради своје структуре. Усклађивање партикуларних идентитета са универзалним идентите-том, представља можда најкомпликованији изазов мултикултуралних друштава.“16

Проблеми, сматра Хоровитц врло често наступају када једна ет-ничка група покуша да мајоризује другу етничку групу или када јој по-кушава оспорити одређена права, било на територију било политичка права. Свој став завршава са тезом да удруживање етничких група или заједничко дјеловање промовише сигурност, повјерење, помоћ и зашти-ту интереса у подјељеним друштвима, док радикално супротстављени ставови етничких група доводе до сукоба и насиља.

Самим тим долазимо и до питања сукоба, његових карактеристика и начина ескалације. Према томе, потребно је објаснити шта подразу-мијева појам етничког сукоба.

,,Етнички конфликти као комплексне појаве, настају усљед разли-читих потреба, економских, класних, расних, вјерских, националних, политичких, социо-психолошких и других противријечности, интереса и циљева. Такође и ради различитости цивилизацијске свијести, обичаја и културе. Осим ових фактора, раса и етницитет врло често имају важну улогу у подизању нивоа социо-психолошке, унутар-групне и међу-груп-не напетости, нетолерантности и мржње, што је доводило до сукоба међу људима.“17Галтунг сматра да се: ,,Етнички конфликт сматра као 15 Endru Hejvud, Poltiika, Clio, Beograd 2004, str. 231.16 Ненад Кецмановић, Елементи владавине-Студије из политичке теорије, Чигоја штампа, Београд 2011, стр. 313.17 Радомир М.Милашиновић, Срђан М .Милашиновић,Основи теорије конфликата, Филип Вишњић, Београд, 2007, стр. 15.


средишњи конфликт између нације“ те да се етничким конфликтима на-зивају они: ,,Гдје одређена етничка група прибјегава насиљу да би оства-рила своје циљеве, тј. захтјеве.“18Начин на који она то остварује зависи од политичког система, етничког баланса моћи и државне стратегије. Такође наглашава се важност историје одређених односа ради разумије-вања етничких сукоба. Као врхунац етничких сукоба можемо сматрати грађански рат, а грађански рат се дешава управо ради етничких суко-ба које карактерише између осталог постојање етничког национализма. „На крају и друштвени поредак је утемељен на сукобима.“19

Сукоб дакле настаје као резултат супротних интереса, циљева, погледа и идеологија. Сукоби по Милашиновићу имају: ,,Своју идејну, идеолошку и политичку припрему, коју ствара ауторитарна и деспот-ска власт, харизматско популистички лидери, круг екстремно десничар-ске квазиинтелигенције блиске таквој власти и дијелови нетолерантног свештенства. Ширу подлогу националних сукоба чини тешка економска и друштвена криза, заоштрене међукласне и унутаркласне политичке супротности, масовна биједа, друштвена и државна дезинтеграција. Али и социјално-психолошка подлога на нивоу колективне свијести. Зато на-ционални сукоби настају из стања колективног духа једног народа који је произведен и обиљежен поразом или сломом традиционалних хума-нистичких вриједности као и губитком темељних оријентира власти-тог идентитета и морала. Из такве духовне климе се рађа ауторитарна свијест друштвене већине, психологија нихилизма и све дозвољености гдје сила замјењује право.“20Тако ауторитарна свијест постаје основно упориште и пратилац, већ и основни чинилац националних конфликата, национализма и национал-шовинизма. Таква духовна и друштвена кли-ма карактеришу балканске нације.

Оно што такође може бити веома индикативно и важно за схватање процеса демократизације у Босни и Херцеговини јесу ставови Диамонда који сматра да се истинска демократизација не може или се теже оства-рује унутар муслиманског друштва или међу муслиманским народима.21Диамонд сматра да су муслиманска друштва изразито конзервативна и традиционална, функционишући као широка заједница вјерника, јер 18 Prema :Kumar Rupensighe, Тheories of conflict resolution and their applicabiliti to protracted ethnic conflicts, International Peace research Institute, Oslo, 1987, p.530.19 Радомир М.Милашиновић, Срђан М .Милашиновић,Основи теорије конфликата, Филип Вишњић, Београд, 2007, стр. 15.20 Радомир М.Милашиновић, Срђан М .Милашиновић,Основи теорије конфликата, Филип Вишњић, Београд, 2007, стр.254.21 LarryDiamond, The GlobalDivergenceofDemocracies – MuslimsandDemocracy, TheJohns Hopkins UniversityPress, Baltimore, 2001. p.37.


ислам подразумијева стање по коме су сви муслимани браћа, сматрајући на тај начин да је религијски идентитет важнији од националног иден-титета. На тај начин муслиманска друштва одбацују и сам појам секула-ризације.

Диамондове тврдње представљају велику опструкцију за развој демократије уколико не дође до секуларизације исламских друштава. Евиденто је да овај теоретичар сматра да се у таквим околностима не може спровести успјешна секуларизација друштва, тј. одвајање цркве од јавног живота и политике. Самим тим, уколико муслиманска друштва не могу или не желе да буду успјешно секуларизована онда не може-мо говорити о успјешној демократизацији и спровођењу демократских промјена те владавини права која се заснива на грађанским, а не на ре-лигијским законима, а која је услов за демократску политичку културу, а демократска политичка култура представља начин развоја толеранције, конзсензуса и других демократских вриједности.

Према томе, ислам као начин живота представља друштве-но-вриједносни систем те начин функционисања политичих аспирација, али и као кохезивни фактор и политички идеал. Ислам се врло често схвата и као политичка идеологија заступљена у панисламизму. Уколи-ко узмемо у обзир да су деведесете године биле године демократских промјена у Европи, одређене ретроградне политичке снаге и идеје из-несене у „Исламској декларацији22“, које су биле антисекуларистички расположене, могле су вршити озбиљне опструкције у демократизацији земље те на тај начин стварати погодно тло за ширење неповјерења и након сукоба у БиХ.

Међутим, исламски радикализам, па и фундаментализам је ипак ескалирао током ратних дешавања, али већина политичких странака ипак и данас не проповиједа радикално виђење ислама (барем не на на-чин на који је то рађено у ,,Исламској декларацији“).

На основу Диамондових тврдњи и схватања можемо закључити да је и муслимански народ карактерисала ауторитарна политичка култура, усљед наравно исте политичке социјализације која је вршена и над оста-лим БиХ народима, али и усљед културолошких карактеристика које су одреднице муслиманског менталитета.

22 Исламска декларација, Алије Изетбеговића из 1970. године, представља политич-ко-вјерски програм у коме се промовише државни систем утемељен на принципима сунитског ислама.Alija Izetbegović, Islamska дeklaracija, OKO, Sarajevo, 1990.


Претпоставке и почеци демократизације у БиХ

Када говоримо о етничком сукобу или грађанском рату у Босни и Херцеговини неизоставна етапа коју треба истражити јесте питање де-мократских промјена које су требале да утичу на политичку стабили-зацију земље, међутим довеле су до ширења национализма и на крају до етничких сукоба. Демократизација представља успостављање демо-кратског система који врши представљање воље народа, међутим као воља народа представили су се и етнички захтјеви за националним ос-лобођењем и стварањем националних држава. Ненад Кецмановићу ,,До-метима демократије“сматра да постоји шест теоријски хпретпоставки демократије тј. успјешне демократизације: ,,Демократизација државе и политике. Постојање цивилног друштва и његових актера. Правна држа-ва и владавина права. Подјела власти и контрола њених носилаца. Поли-тички плурализам. Независни медији“23

На основу ових претпоставки, демократизација државе и политике подразумијевала би ширење ланаца одлучивања на већи број субјека-та,тј. прије свега децентрализацију државе и политике.Међутим, нацио-нални идентитети и етноцетризам су били сувише снажно изражени код БиХ становништва, да би дошло до успјешног развоја цивилног друштва недуго након започињања процеса демократизације. Осим тога, да би се држава демократизовала, сви актери политичког живота морају се придржавати истих правила, тј. закона којима се регулишу односи уну-тар политичке заједнице. Уколико постоје закони, постојаће и поредак који омогућава функционисање политичког система, чиме се редукују аномалије унутар свих система, као што су корупција, нетолеранција, незапосленост итд. Међутим, да би правна држава функционисала, по-требан је прије свега консензус око устава и визије о будућности државе, што Босна и Херцеговина није имала. Овај фактор представља један од основних одговора не неуспјешну демократизацију у БиХ, а само непо-штивање услова који творе правну државу представљају један од узрока сукоба у БиХ. Наиме један од основних проблема Босне и Херцеговине лежао је у политичким елитама које се нису држале истих правила, што је ескалирало грађанским ратом. Тадашња постојећа правила су била свакако устав из 1974.године који су хтјеле да мијењају све политичке елите БиХ народа, али нису могли да се усагласе како и у ком правцу да остваре те промјене. Неки народи, попут Хрвата и Срба хтјели су да дођу под уставно окриље својих матица, док су Муслимани хтјели своју соп-

23 Ненад Кецмановић, Домети демократије,Чигоја штампа,Београд, 2005, стр.25-38.


ствену државу. То Лајпхарт назива сукобом центрифугалних и центри-петалних сила, из чега долази до цијепања друштва. Наиме Лајпхарт је извео трочлану типологију политичких култура по критеријуму њиховог доприноса интеграцији или дезинтеграцији система. Центрипеталним силама назива оне које дјелују у прилог централизованом политичком систему, институцијама и процедурама и не показују много слуха или осјећаја за интересе мањина и локалних заједница, а центрифугалним назива ону политичку културу која дјелује у супротном смјеру децентра-лизације, културне аутономије, територијалне самоуправе, све до сепа-ратизма. Трећа врста представља споразумијевајуће политичке културе које дају предност усаглашавању интереса. Несрећа по БиХ јесте да је дошло до сукоба између центрипеталних и центрифугалних политичких култура, тј. дошло је до сукоба између представника Муслимана који су жељели независну,унитарну, централистички уређену државу у којој би они имали доминацију (захваљујући демографији) и представника цен-трипеталне политичке културе или представника Срба и Хрвата који су жељели останак у Југославији или долазак под окриље матичних држава као начин на који су видјели опстанак себе као народа.

Евидентно је да су сви народи имали своју визију будућег уређења државе те истовремено и дијаметрално различите ставове о њеној бу-дућности и о њеном политичком систему и уставу.

Политички плурализам је фактички стао на крај демократизацији Босне и Херцеговине, јер је омогућио долазак на власт националних партија и лидера који су имали дијаметрално супротне ставове о будућ-ности земље, свака страна је заступала своје националне ставове који су били непомирљиви. У таквој констелацији ствари постизање консензуса и договора је било немогуће, што је повећавало нетолеранцију и почетак сукоба, а што је значило крај демократизације.Подунавац каже: ,,Класни непријатељи су замијењени етничким“24

Медији као фактор успјешне демократизације заказали су у БиХ. Медији морају објективно и компететивно информисати грађане. Ипак, усљед великог утицаја политичких партија, различитих политичких ин-тереса, како страних, тако и домаћих, медији су имали веома тенден-циозну улогу. Није их карактерисала објективност и неутралност, већ политичко обојено извјештавање које је симпатизовало одређене народе и политичке странке. Овакво медијско дјеловање позивало је људе на ратно-хушкачке циљеве који су тежили ка националистичко-сецесиони-стичким захтјевима.24 Милан Подунавац, Принцип грађанства и поредак политике, Чигоја штампа, Бео-град, 2001, стр. 213.


Сличне предуслове за успјешну демократизацију наводе и Мер-кел те Линц и Степанек. Наиме Меркел(не)успјех демократизације везује и за непостојање растуће економије, снажног цивилног друштва и пријатељског спољног окружења. Усљед различитих проблема долази до мањкавих деморкатија.Линц и Степанек сматрају да је за успјешну демократизацију потребно:,,Слободно и активно грађанско друштво, релативно аутономно и цијењено политичко друштво, владавина права чиме се гарантују грађанске слободе и слобода удруживања, државни административни апарат који нова демократска влада може ваљано упо-тријебити и институционализовано економско друштво.“25

На крају,можемо рећи да су проблеми демократизације у Босни и Херцеговини настали на самом почетку демократизације. Демократиза-ција се суочавала са проблемима са којима се суочава у сваком мултиет-ничком друштву. Прије свега потпуна демократизација државе и поли-тике се није могла остварити за свега неколико година. Политичка демо-кратизација је захтјевала дужи временски период и потпуну и искрену посвећеност политичких актера ка демократизацији друштва што није био случај у Босни и Херцеговини уколико узмемо у обзир стање и си-туацију у држави која се дијелила по националним шавовима још много прије вишестраначких избора, а након њих још више. Цивилно друштво је представљало другу бољку босанскохерцеговачке демократизације. Мултиетничко друштво оптерећено историјским проблемима и сукоби-ма стасавало је и нестасало у тоталитарним режимима те никада није било суочено са постојањем различитих грађанских иницијатива, или развијеном грађанском свијешћу, већ је било национално профилисано у своме дјеловању. Босна и Херцеговина је била и функционисала као подјељена национална држава.

Први демократски избори,почетак краја демократизације

Први демократски избори представљали су прве вишепартијске изборе у историји БиХ и означили су побједу националних политичких партија. Прије свега потребно је дефинисати врсте политичких партија како бисмо схватили ситуацију која се дешавала у Босни и Херцеговини за вријеме првих вишепартијских избора.

Што се тиче политичких партија морамо рећи да су оне старије од демократије. Сматра се да је основни циљ политичких партија дола-зак на власт и останак на власти. Стојиљковић сматра да постоје бројне 25 Huan Linc, Alfred Stepan, Demokratska tranzicija i konsolidacija, Filip Višnjić, Beograd, 1998, str.21-28.


основе подјела, односно критерија класификације политичких партија. Једна од подјела је на основу: ,,Групе-социјалног адресанта коме се пар-тија обраћа. Према тој класификацији партије се дијеле на радничке, сељачке, грађанске или партије одређене националне или конфесионал-не заједнице.“26У Босни и Херцеговини доминирале су националне пар-тије које су уз постојање националних расцјепа утицале на радикализа-цију односа између конститутивних народа. Стојиљковић пише да се критике политичких партија заснивају на три основна аргумента. ,,Први је традиционални аргумент класичне политичке теорије који се своди на тврдње да партије, инсистирајући на партикуларним групним инте-ресима и негирајући ‘’општу вољу’’, уносе додатне подјеле и стварају климу нетолеранције и сукоба у друштву. Борећи се за власт оне рас-паљују страсти, егоизам и фанатизам. Политика се тако претвара у пуко странчарство.”27 Према Стојиљковићу, други тип аргумента: ,,Не негира саму потребу постојања партија и њихову почетну, позитивну улогу у демократизацији друштва. Оцјена о, у међувремену насталој, свепри-сутности партија води, међутим до закључка да су партије узурпирале право на стварање јавног мишљења, да свима намећу своју вољу и да је демократија зато еволуирала у владавину партија-партократију.”28Трећи тип аргумената погађа унутрашње, често крајње недемократске односе и атмосферу у политичким партијама.„У сумњу се, логиком спојених су-дова, доводи сама могућност да организације са интерном недемократ-ском праксом могу да допринесу демократизацији у друштву, чак и када грађанима доносе реалну могућност избора.”29

Партије на тај начин, а показује нам то и примјер БиХ могу по-стати сопствени ентитети са огромном моћи који покушавају да оства-ре своје сопствене интересе који се огледају од управљања државом до успостављања једне визије друштва и државе. Оне имају моћ или да руше одређени систем или да стварају нови, одређени политички си-стем. Често се поставља питање одакле политичким партијама толика моћ, сматра се да моћ политичких партија врло често потиче из саме структуре друштва. Примјер Босне и Херцеговине нам се даје као иде-алан примјер за објаснити ту теорију. Што је друштво компликованије 26 Зоран Стојиљковић, Партијски систем Србије, Службени гласник, Београд, 2006, стр.16.27 Зоран Стојиљковић, Партијски систем Србије, Службени гласник, Београд, 2006, стр.16.28 Зоран Стојиљковић, Партијски систем Србије, Службени гласник, Београд, 2006, стр. 17.29 Зоран Стојиљковић, Партијски систем Србије, Службени гласник, Београд, 2006, стр. 18


уређено са тешким историјским насљеђима и оптерећењима с тим ће политичке партије имати већу улогу у систему организовања народа. Шијаковић сматра да: ,,Лични интереси и интереси веома уског круга сарадника и истомишљеника, потискују опште-друштвене интересе и интересе и циљеве одређене друштвене заједнице. У средини гдје по-стоји велика подијељеност (економска, социјална, етничка, вјерска, кул-турна и идеолошка ) друштва и затвореност у мале социјалне сегменте, лако долази до издвајања индивидуалних и уских групних интереса, до њиховог супротстављања, борбе и сукобљавања. У таквим околностима политика се намеће као дјелатност која покушава да усмјери и окупи поједине интересне групе, док се политичке партије намећу као субјекти који ће каналисати и усмјерити појединачне и групне интересе према центрима политичке, економске и друштвене моћи.“30 У таквим околно-стима десили су се и први демократски избори у Босни и Херцеговини 1991.године, представљајући изборе на којима су побиједили национал-ни лидери са националним програмима. ,,Када су први пут послије пола вијека изашли на демократске вишестраначке изборе, безмало сви пу-нољетни становници БиХ опрједјелили су се да буду, прије свега, Мус-лимани, Срби и Хрвати а не грађани БиХ.“31

На изборима 1991. године побједу су однијели са једне стране СДС са префиксом Српска, демократска странка која је представљала дес-ничарску, конзервативну, народњачку партију која је гајила религијске и просрпске вриједности. затим ХДЗ, Хрватска демократска заједница, хрватски пандан српској страни, партија која је представљала хрватску десницу, чврсте увјеренике у хрватски идентитет, католичку Цркву и жељу за уједињењем са Хрватском. Те на крају СДА, Странка демократ-ске акције која је представљала муслиманску происламску партију која је заступала интересе муслиманског народа. Избори су показали да је дошло до етничке хомогенизације на простору Босне и Херецовине, јер су грађани гласали по етничком принципу, али ипак и до стварања ,,мул-тиетничке“партијске коалиције између СДА, ХДЗ-а и СДС-а који су освојили 84% гласова, док су опозиционе партије маргинализоване са 16 % гласова. Међу опозиционим странкама истицале су се Социјал-демо-кратска партија, Савез реформских снага, Демократски социјалистички савез, Либерална странка и Муслиманска-Бошњачка организација. До-лази до ширења национализма зарад националистичких програма код највећих побједничких партија. Пејановић закључује: ,,Побједничке

30 Иван Шијаковић ,,Избори и демократија“ у Срђан Пухало, Социо-психолошки про-фил гласача и апстинената у Босни и Херцеговини, Арт принт, Бања Лука, 2006, стр. 61.31 Ненад Кецмановић, Немогућа држава, Глас Српске, Бања Лука, 2007, стр. 25.


странке постају Хрватска демократска заједница ХДЗ, Странка демо-кратске акције СДА и Српска демократска странка СДС, тако што су за основу свога партијског организовања имале етнички колективитет-је-дан народ: или хрватски, или српски или муслимански, умјесто грађана као индивидуе, основа политичког организовања у Босни и Херцеговини 1990.године постао је колективитет нација. Сви политички интереси се изводе из нације. Етнички моменат постаје основа за испољавање стра-начких интереса.“32 Избори су показали да је управо демократизација остварила и омогућила побједу десничарским политичким партијама и њиховим лидерима. Можемо наслутити да је постојало неповјерење из-међу грађана када су бирали националистичке политичке партије умје-сто реформистичких и бивших социјалистичких снага. Умјесто тога по-бједе су однијели они који су заговарали националистичке и сецесиони-стичке политике.

Поставља се питање зашто је дошло до тога, тј. зашто су грађани или народи БиХ бирали националистичке лидере и странке умјесто ре-формистичких,умјерених снага. Одговоре можемо пронаћи и у аферама које су потресале БиХ политичку сцену само неколико година прије пр-вих демократских избора. У тим аферама као што су биле Агрокомерц и Неум, показала се корумпираност комунистичке елите и политичког руководства БиХ, што је довело до ширења неповјерења грађана према комунистичким снага и комунистичком систему, за кога су ионако сма-трали да га треба мијењати, а афере које су се дешавале су само још до-датно убјеђивале грађане у исправност својих тврдњи и мишљења. Осим тога, усљед историјских разлика и страха од мајоризације, сви народи су изабрали националне странке и програме који су им обећавали заштиту и рјешавање националног питања. Овакво стање ствари довело је и до расписивања референдума о независности БиХ од Југославије, а који је представљао чин мајоризације српског народа, је родлука није донесена на основу сагласности и консензуса свих конститутивних народа, што је довело до незадовољства српске стране и на крају формирања Републи-ке Српске Босне и Херцеговине, али и до почетка сукоба.

Закључак

На основу наведених дешавања видимо какве је драматичне по-сљедице на живот једне државе и једног политичког система имао про-32 Mirko Pejanović, ,,Geneza razvoja političkog pluralizma u Bosni i Hercegovini“u Zoran Lutovac, Političke stranke i birači u državama bivše Jugoslavije, Institut društvenih nauka, Beograd, 2006, str. 239.


цес неуспјешних демократских промјена. Постало је јасно и евидентно да БиХ друштво није било спремно адекватно одговорити на процесе демократизације услијед постојања различитих друштвено-политичких околности. Дакле,закључујемо да је демократизација у Босни и Херце-говини довела до насиља из великог броја разлога. Ипак, доминанти уз-роци били су политичко-културолошке природе. Наиме, као што су Мил и Дал сматрали, демократизација се тешко остварује у мултиетничким друштвима, поготово уколико су та друштва подијељена и уколико не постоји спремности на суживот, толеранцију и заједничко дјеловање ка изградњи и заштити политичког система. Са друге стране, Хоровитц је јасно показао да демократизација престаје или пропада усљед запо-чињања етничких сукоба, а који су се десили у Босни и Херцеговини, поготово уколико је друштво оптерећено ауторитарном политичком кул-туром. Самим тим, демократизација Босне и Херцеговине је фактички од почетка била осуђена на пропаст, јер ни један конститутивни елемент није био спреман на заједничко дјеловање или чињење уступака другој и трећој страни ради стварања и спровођења заједничке политике усљед постојања потпуно супротних политичких циљева и програма, што је потврдио и долазак на власт националних партија које су имале подрш-ку грађана за своје антагонистичке ставове о будућности Босне и Хер-цеговине. Према томе, демократизација је омогућила долазак на власт политичких програма који су имали непомирљиве политичке ставове и визије будућности земље. Први вишестраначки избори представљали су својеврсни попис становништва којим се легитимизовао сукоб. Дакле, демократизација и демократске промјене које су задесиле БиХ довеле су земљу до етничких сукоба, тј. насиља иако циљ демократизације јесте и мора да буде стабилизација политичког система, а не његова дестабили-зација и насиље.

Литература

Donald L. Horowitz, ,,Democracy in dividedsocieties“inJournalofDemocracyVol. 4, No. 4, Washington, 1993

EndruHejvud, Poltiika, Clio, Beograd 2004ErnestGellner,Ploug, SwordandTheBook, TheUniversityPress, Chicago, 1988Zoran Lutovac, Političke stranke i birači u državama bivše Jugoslavije,

Institut društvenih nauka, Beograd, 2006Зоран Стојиљковић, Партијски систем Србије, Службени гласник, Бе-

оград, 2006


Иван Шијаковић ,,Избори и демократија“ у Срђан Пухало, Социо-пси-холошки профил гласача и апстинената у Босни и Херцеговини, Арт принт, Бања Лука, 2006

Kumar Rupensighe, Тheories of conflict resolution and their applicabiliti to protracted ethnic conflicts, International Peace research Institute, Oslo, 1987

LarryDiamond, The GlobalDivergenceofDemocracies – Muslimsand Democracy, TheJohns Hopkins UniversityPress, Baltimore, 2001

Милан Матић, О српском политичком обрасцу, Институт за друштвене науке, Беогрaд, 2000

Милан Подунавац, Принцип грађанства и поредак политике, Чигоја штампа, Београд, 2001

Nenad Kecmanović, Demokratija i nasilje, u Godišnjak/ Fakultet političkih nauka Beograd. Čigoja štampa, 2007, Beograd

Ненад Кецмановић, Демократија и протекторат (примјер Босне и Хер-цеговине ),Нова српска политичка мисао, Београд , 2005

Ненад Кецмановић, Домети демократије,Чигоја штампа, Београд, 2005Ненад Кецмановић, Елементи владавине-Студије из политичке тео-

рије, Чигоја штампа, Београд 2011Ненад Кецмановић, Немогућа држава,Глас Српске, Бања Лука 2007Радомир М.Милашиновић, Срђан М .Милашиновић,Основи теорије

конфликата , Филип Вишњић, Београд 2007Роберт Дал, Полиархија , партиципација и опозиција , Филип Вишњић,

Београд, 1997Samjuel Hantington, Treći talas, demokratizacija na izmaku dvadesetog

vijeka, CID,Podgorica, 2004Srđan Puhalo, Socio-psihološki profil glasača i apstinenata u Bosni i

Hercegovini, Art Print, Banja Luka, 2007Huan Linc, Alfred Stepan, Demokratska tranzicija i konsolidacija, Filip

Višnjić, Beograd, 1998Чедомир Чупић, Политика и зло,Чигоја штампа, Београд, 1997

Dragana Vilić1

Originalni naučni rad UDK 37.013:316.3

doi 10.7251/POL1408389V

ULOGA ZNANJA I OBRAZOVANJA U SAVREMENOM DRUŠTVU

ROLE OF KNOWLEDGE AND EDUCATION IN MODERN SOCIETY

Summary: This paper discusses the role of knowledge and education in contemporary society. They are prerequisites for its development. Thanks to the knowledge and education of the individual can actively participate in society, to assume different social roles and orient in it. As the result of scien-tific knowledge and technological development, it is rapidly changing, and it requires individuals constantly learning and improving - the acquisition of new knowledge, skills, competencies, and their applications in practice. In today’s society, education is being transformed into a broader concept of learning in and out of institutional, physical and timeframes. This enabled the development of modern information technology. Individuals who possess knowledge and skills is represented by a valuable resource, contribute to co-hesion and the development of society. Therefore, investment in science and education, and therefore in human resources, brings great benefits to indivi-duals and society as a whole. Individuals and social groups occupy a certain place in society based on the knowledge that they have. It improves all areas of human life and activity.

Keywords: Knowledge, education, science, technology, modern society.

Sažetak: U radu se govori o ulozi znanja i obrazovanja u savremenom društvu. Oni su pretpostavke njegovog razvoja. Zahvaljujući znanju i obra-zovanju pojedinac može aktivno da se uključi u društvo, preuzme različite društvene uloge i orijentiše se u njemu. S obzirom da su znanja rezultat na-učno-tehnološkog razvoja, ona se ubrzano mijenjaju, pa to zahtijeva od po-jedinaca neprestano učenje i usavršavanje – sticanje novih znanja, vještina, kompetencija i sposobnost njihove primjene u praksi. U savremenom društvu obrazovanje se transformiše u širi koncept učenja u i van institucionalnih, fizičkih i vremenskih okvira. To je omogućio razvoj savremenih informacionih

1 Docent na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci.

390 Драгана Вилић: Улога знања и образовања у савременом друштву

tehnologija. Pojedinci koji posjeduju znanja i vještine predstvaljaju vrijedan resurs, doprinose koheziji i razvoju društva. Zato ulaganje u nauku i obra-zovanje, a samim tim i u ljudske resurse, donosi veliku korist za pojedince i društvo u cjelini. Pojedinci i društvene grupe zauzimaju određeno mjesto u društvu na osnovu znanja kojim raspolažu. Ono unapređuje sve oblasti čovje-kovog života i djelovanja.

Ključne riječi: Znanje, obrazovanje, nauka, tehnologija, savremeno društvo.

Uvod

Savremeno društvo jeste društvo znanja, pa su, stoga, znanje i kompe-tencije2 osnovne pretpostavke njegovog razvoja. Oni omogućuju pojedincima da se aktivno uključe u društvo – preuzmu radne i druge društvene uloge. Ovo podrazumijeva neprestano učenje i usavršavanje (usvajanje i sposobnost primjene novih znanja, vrijednosti, sticanje vještina i sl.). Pojedinci čvrsto in-tegrisani u društvo, „opremljeni“ novim znanjima i vještinama predstavljaju vrijedan ljudski resurs. Oni doprinose razvoju društva u cjelini - poboljšanje materijalnog položaja i kvaliteta života, razvoj i unapređenje ljudskih potre-ba. Zato je neophodno da se u svim društvima znanje i obrazovanje prepo-znaju kao bitne poluge razvoja, te da se za njih izdvaja značajan dio javnih sredstava, da se ostvari prisna povezanost obrazovnih institucija, naročito, visokoobrazovnih s tržištem rada, i saradnja različitih društvenih subjekata (obrazovne institucije, privredni subjekti, socijalni partneri i sl.). Razvoj ljud-skih resursa treba da se ostvaruje u pravcu prepoznavanja sposobnosti, mo-gućnosti, interesovanja i potreba pojedinaca, te da se kroz obrazovni proces oni usmjeravaju i osposobljavaju za različite društvene uloge.3 Znanje (nau-ka, obrazovanje, kreacija) je oduvijek bilo snažni pokretač društvenog razvo-ja. Međutim, znanje je u savremenom društvu postalo opštedruštvena potreba - ima ekonomski, politički i kulturni značaj (omogućuje zaposlenje, socijalnu koheziju, stvaranje ekonomskog bogatstva, razvoj raznovrsnih potreba, ra-2 Kada je riječ o kompetencijama, misli se prije svega na one koje predstavlaju spoj znanja (teorijsko znanje i razumijevanje) i mogućnost njegove primjene. Ovo znači da pojedinci imaju razvijene određene vještine i stavove, kao i razvijenu odgovornost, a što ih čini sposobnim za obavljanje određenih radnih zadataka. Više vidjeti u: Marta Račić, Modeli kompetencija za društvo znanja, suvremene TEME, Centar za politološka istraživanja, Broj 1, Godina 6, 2013, Zagreb.3 Glasnik, List Privredne komore Crne Gore, Visoko obrazovanje uskladiti sa potrebama privrede, Konferencija Ekonomija Crne Gore 2012 – Put do privrednog rasta, Broj 5, Godina HLVI, maj 2012.


zličite vrste aktivizma i sl.). Pojedinci i društvene grupe se „pozicioniraju“ u društvu znanjem kojim raspolažu. Ono unapređuje sve oblasti čovjekovog života i djelovanja.4 Ulaganje u nauku, istraživanje i obrazovanje u razvije-nim zemljama se ne tretira potrošnjom, već investicijom. Ovo se pokazalo ispravnim, jer posljedice aktuelne svjetske ekonomske krize u znatno manjoj mjeri su osjetile zemlje koje ulažu sredstva u nauku i istraživanje i vrše pro-mjene u obrazovanju u skladu s tehnološkim promjenama. „Široko raspro-stranjene koristi za društvo nose i istraživačka otkrića visokoobrazovanih lju-di na svim znanstvenim poljima. Sve navedene društvene koristi čine razlog za financiranje obrazovanja iz javnih fondova.“5 U većini razvijenih zemalja, veliki udio u ostvarenju poslovnih rezultata imale su na znanju zasnovane industrije (visoka tehnologija, obrazovanje i osposobljavanje, istraživanje i razvoj, finansijski i investicioni sektor). Nove tehnologije pomjeraju granice u obrazovanju (elektronska komunikacija, razmjena raznovrsnih aktivnosti u učenju i sl.), dovode do promjena u vezi s radnim mjestima i vrstama po-slova.6 One su uključene na svim nivoima obrazovanja, što daje mogućnost za veću dostupnost znanja i učenja za sve. Ovo dalje treba da ima za rezul-tat smanjenje klasnih razlika/podjela u društvu. Ipak, nemaju, još uvijek, svi jednak pristup novim tehnologijama, pa se informacijsko siromaštvo javlja kao ozbiljan problem i prepreka u smanjivanju klasnih razlika.7 U razvijenim zemljama, stopa funkcionalne pismenosti je visoka (s tim što postoje razlike prema polu, životnoj dobi, socijalnom porijeklu), ali to nije slučaj i u nerazvi-jenim zemljama. Prema najnovijim istraživanjima UNESCO-a, u svijetu ima 4 Ivan Šijaković i Dragana Vilić, Sociologija za ekonomiste, Banja Luka: Ekonomski fakultet, 2013, str. 96.5 Irena Kiss, Financiranje obrazovanja u Europi i u Republici Hrvatskoj, EKONOMIJA/ECONOMICS, 1/IX, str. 71. pdf., RIFIN, www.rifin.com.6 Entoni Gidens, Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 512 - 513.7 Na znanju zasnovana globalna ekonomija može da dovede do još većeg potiskivanja siromašnih zemalja na margine privrednog razvoja, a kao razlog za to jeste njihovo informacijsko siromaštvo. Na drugoj strani, ljubitelji informacijske tehnologije ne dijele ovo mišljenje i „smatraju da upotreba kompjutera ne mora da dovede do većih nacionalnih i globalnih nejednakosti – njihova snaga leži u povezivanju ljudi i stvaranju novih mogućnosti. Oni su mišljenja da škole u Aziji i Africi, u kojima nedostaju udžbenici i kvalifikovani nastavnici, mogu imati velikih koristi od interneta. Programi učenja na daljinu i saradnja sa kolegama iz inostranstva, mogli bi biti ključ prevazilaženja siromaštva i drugih teškoća. Kada se tehnologija nađe u rukama pametnih, kreativnih ljudi, mogućnosti su neograničene. I dok nove tehnologije mogu izazvati divljenje i otvarati mnoga važna vrata, mora se priznati da ona ne nudi uvek laka ‘rešenja’. Nedovoljno razvijenim područjima koja se bore sa masovnom nepismenošću i nedostatkom struje i telefonskih linija, potrebna je bolja obrazovna infrastruktura da bi zaista imali koristi od programa za učenje na daljinu. U takvim okolnostima, internet ne može da zameni direktan kontakt između nastavnika i đaka.“ Entoni Gidens, Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 513.


781 miliona odraslih nepismenih osoba (oko 15,7% odraslog stanovništva). Najviše nepismenih se nalazi u regionu podsaharske Afrike i zapadne Azije.8

Cilj obrazovanja u savremenom društvu jeste, prije svega, sticanje zna-nja i vještina koje su u skladu s potrebama poslovanja i podsticanje razvoja kreativnih sposobnosti ljudi. Međutim, nikako se ne smiju zanemariti i hu-manistički ciljevi obrazovanja, u smislu postizanja vrline, spoznaje moralnih i kulturnih vrijednosti, na šta su nam ukazivali, još, Platon i Aristotel, a s čim su saglasni mnogi savremeni teoretičari.9

Znanje i obrazovanje – osnov razvoja savremenog društva

U svakom društvu institucije su oblikovane u skladu s njegovim po-trebama, tako se i kroz obrazovne institucije i njihove aktivnosti pojedinci pripremaju i osposobljavaju da mogu da doprinesu razvoju društva. Na razvoj sistema obrazovanja od početka 19. vijeka u velikoj mjeri imali su procesi in-dustrijalizacije i urbanizacije, koji su zahtijevali obrazovanu i sposobnu radnu snagu (funkcionalna pismenost, opšta znanja, vještine i sl.).10 Razvoj nauke i tehnologije u savremenom društvu mijenja u značajnoj mjeri pojam i ulogu obrazovanja. Savremeno obrazovanje ne podrazumijeva samo funkcionalnu pismenost i enciklopedijsko znanje, socijalizaciju, već i razvoj kreativnih po-tencijala pojedinaca, njihovih sposobnosti i ambicija, sticanje praktičnih i pri-mjenjivih znanja. Znanje se nalazi u svim segmentima savremenog društva, jer rad i poslovne aktivnosti u ovom društvu zahtijevaju obrazovane i kom-pletne osobe. Tako se kroz proces obrazovanja pojedinci osposobljavaju za profesionalne i druge uloge. Znanje se tretira kao osnovni resurs privrednog i svakog drugog razvoja. Ono je nerazdvojno povezano sa obrazovanjem. Kao neposredan rezultat nauke i naučnih istraživanja, znanje pokreće i usmjerava sve društvene tokove, podiže ukupan nivo razvoja društva, jer ono proizvodi inovacije i nove informacije. Ono se neprestano mijenja i napreduje.11 Zato se i obrazovanje ne može ograničiti na formalno školovanje, već mora da se odvija tokom cijelog života. Kako bi se upratile brze promjene u društvu, ne-ophodno je da neprestano usvajamo nova znanja i vještine. Znanje/a u savre-menom društvu uključuju kritičko mišljenje, inovacije, sposobnost rješavanja 8 UNESCO Institute for Statistics, INERNATIONAL LITERACY DAY 2014, 05/09/2014, http://www.uis.unesco.org/literacy/Pages/literacy-day-2014.aspx [23/09/2014.]9 Više vidjeti u: Maja Žitinski, Obrazovanje je moralni pojam, „Naše more“, 53 (3 – 4)/2006, str. 141. pdf.10 Više vidjeti u: Entoni Gidens, Obrazovanje i industrijalizacija; u: Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 496 – 497.11 Ivan Šijaković i Dragana Vilić, Sociologija za ekonomiste, Banja Luka: Ekonomski fakultet, 2013, str. 305 – 306.


složenih problema, sposobnost snalaženja i reagovanja u nepredviđenim si-tuacijama, korišćenje informacija, analizu, sintezu, samostalni i timski rad, razvijanje različitih vještina i kompetencija, koja treba da se stiču kroz obra-zovni proces. Ovdje su važni mogućnost i sposobnost „transfera“ i primjene stečenih znanja u društvenoj stvarnosti.12 Ova znanja (sveukupnost činjenica, informacija i vještina stečenih obrazovanjem i iskustvom) treba razvijati od samog uključivanja pojedinca u obrazovni proces (modelovanje, oblikova-nje) i dalje kroz sve faze ovog procesa, ali, svakako, pažnju treba usmjeriti na visoko i cjeloživotno obrazovanje.13 Dakle, u savremenom društvu po-jam obrazovanja se u značajnoj mjeri „transformiše“ u jedan široki koncept učenja u i izvan formalnih institucija, kako to primjećuje E. Gidens. „Pojam obrazovanja – koji podrazumeva jasno strukturisani prenos znanja u okviru formalnih institucija – uzmiče pred jednim širokim konceptom ‘učenja’ koje se odvija u različitim okruženjima. Učenje tokom celog života trebalo bi, i mora, da igra ulogu u prelazu na društvo znanja. Učenje ne sme biti obrazova-nje u uskom smislu dobro obučene, motivisane radne snage, već jedan sistem koji se posmatra u kontekstu širih ljudskih vrednosti.“14 U savremenom dobu se formiraju i razvijaju “globalna znanja” (skup mnoštva pojedinačnih znanja i vještina), koje nisu u zavisnosti od karaktera nacionalnih država, socijalnih, kulturnih, lokalnih karakteristika i sl. Ona omogućuju čovjeku lakše snalaže-nje, prilagođavanje, razumijevanje i učestvovanje u svaremenim društvenim procesima koji se odvijaju na globalnom nivou, kao i spremnost da odgovori na različite izazove (terorizam, kriminal, separatizmi, podjele i sl.).15

Nauka i nove tehnologije imaju uticaj na sve sfere savremenog društva. U njegovom razvoju, kako primjećuje Ivan Šijaković, glavnu ulogu imaju istraživački centri, laboratorije, eksperimentalni i simulatorski centri. Poti-skuje se klasična radnička klasa i niz drugih zastarjelih profesija i zanimanja, a pojavljuju se stručnjaci, naučnici, eksperti i sl. U savremenoj društvenoj strukturi (u ekonomskoj, naučno-tehnološkoj i klasnoj) došlo je do promje-na zahvaljujući razvoju novih tehnologija. Povećava se udio intelektualnog rada u razvijenim ekonomijama, tako da osnovni kriterijum klasne podjele nije više proizvodni rad (neposredni utrošak fizičke radne snage). Veća teh-

12 S. Lončar-Vicković i Z. Dolecek-Aiduk, Ishodi učenja – priručnik za nastavnike, Osijek: Sveučilište J. J. Strossmayera, 2009, str. 24 – 30. U: Marta Račić, Modeli kompetencija za društvo znanja, suvremene TEME, Centar za politološka istraživanja, Broj 1, Godina 6, 2013, Zagreb, str. 89 - 90. pdf. 13 Marta Račić, Modeli kompetencija za društvo znanja, suvremene TEME, Centar za politološka istraživanja, Broj 1, Godina 6, 2013, Zagreb, str. 90. pdf. 14 Entoni Gidens, Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 533.15 Ivan Šijaković i Dragana Vilić, Sociologija za ekonomiste, Banja Luka: Ekonomski fakultet, 2013, str. 305 – 306.


nizacija proizvodnje (robotizacija i informatika) dovela je do transformacije upravljanja i pada njegovog značaja.16 Elektronsko poslovanje, komunikaci-ja, informatička pismenost i sl. u velikoj mjeri utiču na promjene u radu, po-većanje produktivnosti i efikasnosti. „Savremena etapa ekonomskog razvoja karakteriše se ostvarenjem treće naučno – tehnološke revolucije. Dostignuti stepen u razvoju informatike, robotike i biotehnologije i sl. nužno menja na-čin proizvodnje, odnose rada i kapitala i utiče na prilagođavanje ljudi novoj tehnološkoj osnovi.“17 Nove tehnologije i ekonomija znanja zahtijevaju uče-nje tokom života. S obzirom da nova ekonomija „zahteva kompjuterski obra-zovanu radnu snagu i sve više postaje jasno da obrazovanje može i mora da ima presudnu ulogu u zadovoljavanju pomenute potrebe“.18

Blagostanje povećavaju inovacije, a ne kapital sam po sebi. One ne mijenjaju društvo samo u oblasti ekonomije nego i daleko izvan nje. Ono što je dovelo do ekonomskog rasta u razvijenom dijelu svijeta jeste „proces uče-nja koji nastaje tamo gde se susreću inovacije, ekonomija obima i sinergijski efekti/efekti klastera“.19

U svim strategijama i planovima razvoja savremenog društva obrazo-vanje zauzima središnje mjesto.20 U periodu konstituisanja Evropske unije podrazumijevano je samo povezivanje srednjo-evropskih zemalja u oblasti privrede, i u nešto manjoj mjeri, političko-institucionalnoj, pri čemu je obra-zovanje ostalo izvan tih procesa. Tek od 1987. godine povezivanje zemalja - članica se proširilo i na područje kulture, a što je obuhvatalo i oblast obrazo-vanja. Obrazovna politika se postepeno obrazovala, uglavnom podređena po-trebama tržišta rada i povećanju privredne konkurentnosti zemalja, a što ima

16 Ivan Šijaković, Šarm srednje klase, Beograd: Prometej, 1999, str. 68.17 Đoko Slijepčević i dr., Nova ekonomija u uslovima globalizacije i informatičkog društva, Banja Luka: Ekonomski fakultet, 2008, str. 39.18 Entoni Gidens, Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 535.19 Ekonomija obima – od povećanja tržišta zavisi povećanje standarda i povećanje efikasnosti, jer što je veće tržište i što postoji mogućnost da se više proizvede, roba i usluge u proizvodnji biće jeftiniji. Sinergijski efekti - pozitivni efekti do kojih se dolazi u interakciji između različitih privrednih djelatnosti, javne sfere, nauka i sl. Erik Reinert, Globalna ekonomija – kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju siromašniji, Beograd: Čigoja štampa, 2006, str. 59.20 Obrazovanje, stručno osposobljavanje i doživotno učenje, zauzimaju značajnu ulogu u ekonomskim i socijalnim strategijama EU - konsolidovanje svih resursa, povezivanje obrazovnih sistema sa potražnjom na tržištu rada, povezivanje rada profesionalaca, postizanje održivog ekonomskog rasta i sl. Ana Lovaković, Strategija fokusirana na regionalne ciljeve ekonomskog razvoja , SETimes. com – The news and views of Southeast Europe, 03/10/2013, http://www.setimes.com/cocoon/setimes/xhtml/sr_Latn/features/setimes/features/2013/10/03/feature-02 [30/06/2014]


za cilj postizanje konkurentnosti Evrope na globalnom tržištu.21 „Međutim, od 2000. godine započinje Lisabonski proces kao rješenje za nepostojanje zajedničke obrazovne politike u Europskoj uniji, čime se pokreće i sustavno ulaganje u ljudski i socijalni kapital. Bitno uporište gospodarskog razvoja po-staje društvo znanja, započinju veća ulaganja u obrazovanje uz naglašavanje uloge cjeloživotnog učenja, čime se mijenja i uloga visokog obrazovanja koje postaje dijelom kontinuiteta, a ne više krovna razina obrazovnog sustava. Ni-zom dokumenata obrazovanje ulazi u središte političkog interesa. Razrađene su obrazovne strategije i definirana područja koja treba poboljšati. Utvrđeni su obrazovni ciljevi koji se odnose na razvoj pojedinca, razvoj gospodarstva i društva, uz postizanje ravnoteže na tržištu rada.“22

Ulaganje u obrazovanje/obrazovane ljude kao važan resurs (pokretač i osnov razvoja) društva, jeste dio politike svih razvijenih zemalja. Ljudi sa svojim intelektualnim i kreativnim potencijalima predstavljaju stratešku osnovu razvoja društva, jer oni su nosioci ideja, znanja i informacija. Sve razvijene zemlje i one koje streme k tome, uočile su važnost znanja i njegove primjene u pogledu razvoja i prevazilaženja kriza.23 Ulaganje u nauku, istraži-vanje i obrazovanje treba shvatiti kao investiciju, jer oni nesumnjivo doprino-se razvoju društva u cjelini. U većini razvijenih zemalja na znanju zasnovane industrije (visoka tehnologija, obrazovanje i osposobljavanje, istraživanje i razvoj, finansijski i investicioni sektor) imale su značajan udio u rezultatima poslovanja. Razvijene zemlje ulažu značajna sredstva u ekonomiju znanja, tj. u javno obrazovanje, u istraživanje, u razvoj, u razvijanje kompjuterskih softvera.24 Njihov primjer treba da slijede manje razvijene zemlje, kako bi što prije ostvarile zadovoljavajući nivo razvoja (ekonomija, socijalni odnosi, kultura). Budžetsko izdvajanje za nauku iznosi, na primjer, u Japanu 3,3% BDP-a, a iznad 1,0% izdvajaju, na primjer, Kina, Slovenija,

Češka, Hrvatska. U Srbiji su izdvajanja, još, daleko ispod 1,0% BDP-a (0,30% - 2010, 0,57 – 2011, 0,64 – 2012), Albanija izdvaja manje od 0,5%.25

21 Marta Račić, Modeli kompetencija za društvo znanja, suvremene TEME, Centar za politološka istraživanja, Broj 1, Godina 6, 2013, Zagreb, str. 88. pdf. 22 Preporuka EU, 2006. Recommendation 2006/962/EC of European Parlament and of the Council of 18 December 2006 on Key competences for lifelong learning, http://europa.eu/legislation_ summaries/education_training_youth/lifelong_learning/c11090_en.htm (16. srpnja 2013.) U: Marta Račić, Modeli kompetencija za društvo znanja, suvremene TEME, Centar za politološka istraživanja, Broj 1, Godina 6, 2013, Zagreb, str. 88. pdf. 23 Marta Račić, Modeli kompetencija za društvo znanja, suvremene TEME, Centar za politološka istraživanja, Broj 1, Godina 6, 2013, Zagreb, str. 96. pdf.24 Entoni Gidens, Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 383.25 Stalno zaposlenih istraživačima sa punim radnim vremenom u zemljama EU na 10.000 stanovnika dolazi u prosjeku 24,8, a u Srbiji 11,55, u Hrvatskoj 16,07, Sloveniji 19,19, a u


U 2009. godini u svijetu je potrošeno na istraživanje i razvoj 1.277 milijardi dolara, odnosno 1,8% GDP (globalni društveni proizvod). U zemljama u ra-zvoju su se u periodu od 2002. do 2009. godine izdvajanja za istraživanje i razvoj po glavi stanovnika povećala sa 27 dolara na 62 dolara. Taj iznos je u 2009. godini u razvijenim zemljama bio 757 dolara. U istom periodu u Kini se za istraživanje i razvoj povećalo izdvajanje – sa 1,1% na 1,7% BDP-a. U Africi se samo 0,4% BDP-a troši na istraživanje i razvoj, daleko ispod cilja afričke unije od 1,0%. Manje razvijene zemlje su u 2009. godini potrošile oko 0,2% BDP-a na istraživanje i razvoj, što je isti nivo kao u 2002. godine.26

O nivou i pravcima razvoja jednog društva možemo da steknemo uvid na osnovu toga kako se odnosi prema ljudskim resursima, kakve uslove i pri-like obezbjeđuje za njihov razvoj i sl. “Vrhunski stručnjaci svojim znanjem i radom pridonose povećanju stupnja razvoja zemlje i standarda stanovništva. Stoga, njihov odlazak neizbježno uzrokuje usporavanje ili čak nazadovanje gospodarstva matične zemlje, odnosno napredak gospodarstva zemlje u koju su otišli. …Za rješavanje ili ublažavanje tog problema potreban je, između ostalog, sustav odgoja i obrazovanja koji potiče povoljne prilike za razvoj ljudskog bića tijekom cijelog života, a sve u cilju osobnog sudjelovanja u in-telektualnom, emotivnom, fizičkom, moralnom i duhovnom djelovanju kako bi se postigla što viša kvaliteta života. Takvo društvo omogućuje korištenje stečenih znanja i vještina nakon školovanja, radni uvjeti i plaće osoba s po-sebnim profesionalnim sposobnostima su stimulativni, pa se nastoji posti-ći optimalan odnos između broja stanovnika zemlje i stope zaposlenosti.”27 Ipak, osim ovih praktičnih ciljeva obrazovanja, ne smiju se zanemariti njegove ostale dimenzije, svrhe i ciljevi. Vrijednosti jednog društva, takođe, treba da budu ukorijenjene u cjelokupan obrazovni sistem (uvažavanje razli-Makedoniji 7,05. Slavoljub Vujović, Biznis od nauke i obrazovanja, 09/01/2014, http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Biznis-od-nauke-i-obrazovanja.lt.html [11/09/2014.]26 Zemlje u razvoju izdvajaju oko 137 dolara po istraživaču, što je oko dvije trećine iznosa u razvijenim zemljama – 208 dolara. Najviše istraživača ima u Aziji 38% od ukupnog broja u svijetu, zatim u Evropi 31% i Sjevernoj i Južnoj Americi 27%. U zemljama u razvoju je bilo 452 istraživača na milion stanovnika u 2009. godini, u poređenju sa 3.637 istraživača na milion stanovnika u razvijenim zemljama. Između 2002. i 2009. godine zemlje u razvoju su povećale broj istraživača u ukupnom broju istraživača u svijetu za 5,4% - sa 30,6% na 36,0%. Broj istraživača u razvijenim zemljama je u periodu 2002. – 2009. godine porastao za 12%. Trećinu istraživača u svijetu čine žene. Učešće žena u istraživanju u Zajednici nezavisnih država (the Community of Independent States) iznosio je 43%, što je više od svjetskog prosjeka – 30%. U Latinskoj Americi i Karibima, 45% istraživača su žene, što je preko svjetskog prosjeka (30%). UNESCO, Science, technology and innovation, http://www.uis.unesco.org/ScienceTechnology/Pages/default.aspx?SPSLanguage=EN, [17/09/2014.]27 Sandra Bebek i Guste Santini, Predgovor; u: Vodič za razumijevanje obrazovanja, RIFIN d.o.o, Zagreb, 2012.


čitosti, društveno odgovorno ponašanje, etičnost poslovanja i sl.). Promocija ovih vrijednosti u društvu se postiže njihovim planskim uvrštavanjem u naci-onalne obrazovne planove i programe.28

Problem finansiranja obrazovanja u savremenom društvu – društveni problem

Razvoj socijalne države koja je preuzela na sebe finansijski teret ob-razovanja, omogućio je omasovljen pristup visokom obrazovanju od sredine prošlog vijeka. Njenim slabljenjem i prebacivanjem finansijskog tereta obra-zovanja na pojedince, domaćinstva, obrazovne institucije i druge organiza-cije, zaustavljen je ovaj proces.29 Izdvajanja javnih sredstava za obrazovanje u mnogim državama su značajno smanjena.30 Tako su, na primjer, u Veli-koj Britaniji izdvajanja države za obrazovanje, od sredine 70-ih pa do ranih 90-ih godina dvadesetog vijeka, pala „sa 6,3 procenta celokupnih državnih izdataka, na nešto više od 5 procenata. Godine 1998, ukupno izdvajanje za obrazovanje učestvovalo je sa 4,8 procenata u bruto domaćem proizvodu.“31 U sljedećem grafikonu su prikazana ukupna izdvajanja sredstava za obrazo-vanje (% BDP-a) vlada država - članica Evropske unije (EU-28).

28 Marta Račić, Modeli kompetencija za društvo znanja, suvremene TEME, Centar za politološka istraživanja, Broj 1, Godina 6, 2013, Zagreb, str. 96. pdf.29 Andrea Milat, Obrazovanje u EU između tržišnog i javnog dobra, Tekst je objavljen kao dio temata o EU S onu stranu Schengena u Zarezu br. 302, http://www.slobodnifilozofski.com/2011/05/andrea-milat-obrazovanje-u-eu-izmeu.html [10/07/2014.]30 U pogledu organizacije visokog školstva (obrazovanje nakon srednjih škola, obično na univerzitetima ili koledžima) postoje velike razlike između pojedinih društava – od onih u kojima su skoro svi univerziteti i koledži javne institucije – finansiraju se direktno iz vladinih izvora (na primjer, Francuska), do onih koji imaju veliki broj koledža i univerziteta u privatnom sektoru (na primjer, SAD). 31 Entoni Gidens, Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005, str. 503.


Grafikon 1. Ukupna vladina potrošnja na obrazovanje, % od BDP-a, EU – 28

Izvor: General government expenditure on education, % of GDP V2.png, 3 April 2014, http://epp.eurostat.ec.europa.eu/statistics_explained/index.php/File:General_government_expenditure_on_education,_%25_of_GDP_V2.png [10/07/2014.]

Ukupno izdvajanje za javnu potrošnju u EU-27 u 2012. godini iznosilo je 49,4% BDP-a, a za obrazovanje je izdvojeno 5,3% BDP-a (za srednje ob-razovanje 1,9% BDP-a, predškolsko i osnovno obrazovanje 1,7%). Naravno, prikazana sredstva (Grafikon 1) ne označavaju ukupna sredstva koja su utro-šena na obrazovanje. Ovdje se, svakako, moraju uzeti u obzir i sredstva koja za obrazovanje i usavršavanje izdvajaju pojedinci, domaćinstava, preduzeća i druge organizacije. Kao što smo već rekli, razvijene zemlje ulažu značajan dio sredstava za obrazovanje, jer se na znanju i obrazovanju zasniva njihov ukupni razvoj. Iz Grafikona 1 se može vidjeti da su Danska (7,9% BDP-a), Švedska (6,8% BDP-a) i Kipar (6,7% BDP-a) zemlje u kojima se najveći dio BDP-a troši za obrazovanje, a s najmanjim izdvajanjem za obrazovanje izdva-jaju se: Rumunija (3,0% BDP-a), Bugarska (3,5% BDP-a) i Slovačka (3,9% BDP-a). Od 2009. godine počeo je da opada procenat BDP-a na rashode vla-da za obrazovanje. Najveći pad zabilježen je u Rumuniji (–1,1% od BDP-a), Portugalu (-0,9% BDP-a), Kipru (0,5% BDP-a), i Mađarskoj (-0,4% BDP-a). Ukupna potrošnja za visoko obrazovanje u 2012. godini u EU iznosila je 16,5%. Udio potrošnje za visoko obrazovanje u ukupnoj potrošnji zabilježen je najviše u: u Finskoj (28,4%), Hrvatskoj (28,2%), Poljskoj (27,6%), Estoniji


i Rumuniji (po 26,3%).32 Ulaganje u obrazovanje ima za rezultat ostvarenje kvaliteta ljudskog kapitala, od čega dalje zavisi “uspješnost korištenja raspo-loživih prirodnih resursa, tehnologije i novčanog kapitala neke zemlje. Zato je danas najveće bogatstvo razvijenih zemalja njihovo stanovništvo.”33

Smanjivanje izdvajanja javnih sredstava za visoko obrazovanje, podra-zumijeva da se univerziteti sami treba da staraju o svojoj održivosti, to jest da sami obezbjeđuju izvore prihoda, prije svih, svojim mjestom na tržištu, povećanjem školarine za domaće studente i privlačenjem stranih studenata.34 Prebacivanje tereta finansiranja obrazovanja na studente i njihove porodice (naročito, povećanje školarine) jeste društveni problem i može da uspori ra-zvoj društva (onemogućuje nastavak školovanja, a samim tim dovodi do pada kvaliteta ljudskih resursa). Univerziteti su uvijek bili dio svjetske mreže zna-nja, učestvovali su u međunarodnoj interakciji mobilnošću nastavnika, istra-živača, studenata. U globalnom društvu raste potreba za visokoobrazovanim stručnjacima, pa i univerziteti treba da budu spremni na nove izazove. Zemlje podižu nivo svog ekonomskog razvoja, kako primjećuje Andrea Milat, time što razvijaju svoj visokoobrazovni sistem koji odgovara socijalnoj potražnji za visokim obrazovanjem. Danas se putem mobilnosti naučnika, predavača, studenata i samé usluge ostvaruje internacionalizacija obrazovanja, ali, isto-vremeno, i tržište obrazovanja. U osnovi ove mobilnosti se ne nalaze soci-jalni, politički i kulturni razlozi, već isključivo ekonomski i finansijski. To je u svim članicama Evropske unije sastavni dio politike visokog obrazova-nja. Pažnja univerziteta u državama u Evropskoj uniji (državnih institucija i različitih agencija) usmjerava se na privlačenje studenata iz finansijski ra-zvijenih zemalja pružanjem usluga koje omogućuju transnacionalno obrazo-32 Od ukupnih troškova u obrazovanju, 60,8% troškova čine nadoknada zaposlenima (zarada i drugih srodnih troškova), koja su u periodu 2011 – 2012. porasla za 0,9% u EU-27, zatim socijalna davanja, subvencije, kapitalne investicije (u istom periodu manje za 3,7%) i sl. Evolution of general government expenditure on education by country, 2006-2012, Source: Eurostat, April 2014,http://epp.eurostat.ec.europa.eu/statistics_explained/index.php/File:Evolution_of_general_government_expenditure_on_education_by_country,_2006-2012_V2.png, Statistics in focus 5/2014; Authors: M. MAROTTA, M. R. DIAS, M. ASSUNÇÃO, L. FREYSSON, I. KOSTADINOVA, L. WAHRIG ISSN:2314-9647 Catalogue number: KS-SF-14-005-EN-N [18/06/2014.]33 Sandra Bebek i Guste Santini, Predgovor; u: Vodič za razumijevanje obrazovanja, RIFIN d.o.o, Zagreb, 2012.34 Iznos školarina za domaće (na tržištu obrazovanja EU studenti iz članica EU) i strane studente nije isti - u većini zemalja iznosi dvostruko više za strane studente. Obrazovno tržište razvijeno je u Velikoj Britaniji, Njemačkoj i Francuskoj (veće je od obrazovnog tržišta SAD). Andrea Milat, Obrazovanje u EU između tržišnog i javnog dobra, Tekst je objavljen kao dio temata o EU S onu stranu Schengena u Zarezu br. 302, http://www.slobodnifilozofski.com/2011/05/andrea-milat-obrazovanje-u-eu-izmeu.html [10/07/2014.]


vanje, a što obezbjeđuje tržišnu održivost univerziteta. Odliv mozgova daje mogućnost ostvarenja višestrukog profita atraktivnim tržištima obrazovanja: ostvaruju prihode od izuzetno visokih školarina, dobijaju visokoobrazovane mlade stručnjake i naučnike, a zapošljavaju ih po nižoj cijeni rada za isti nivo obrazovanja u odnosu na domaće stanovništvo. Ipak, ne može se zanemariti značaj mobilnosti studenata i stručnjaka u pogledu internacionalizacije viso-kog obrazovanja, olakšanog umrežavanja.35

Obrazovanje i društvena isključenost

Kao jedan od značajnih uzroka koji dovodi pojedince i društvene grupe u stanje socijalne isključenosti jeste obrazovni status. On u značajnoj mjeri utiče na njihov društveni status, a samim tim i društvo u cjelini. „Obrazovna struktura i obrazovni status bilo koje društvene grupe, skupine ili sloja bit-no utiče na mogućnost obavljanja raznovrsnih društvenih uloga, od radnih i ekonomskih, do političkih i socijalnih. Ova lična, grupna ili slojna obeležja utiču i na mogućnost društvene promocije, kao i na stilove života, socijalne interakcije i veze i na uključivanje u različite oblike društvenog života u za-jednici.“36 Nivo obrazovnog uspjeha utiče na „pozicioniranje“ pojedinaca na društvenoj ljestvici. Obrazovno postignuće je u vezi s socijalnom pokretlji-vošću pojedinaca. Rezultati istraživanja pokazuju da se s povećanjem nivoa obrazovanja pojedinca smanjuje rizik od siromaštva. Broj osoba s niskim ni-voom obrazovanja izloženih riziku siromaštva u 2011. godini bio je najmanji u Holandiji (12%) a najviše u Bugarskoj (44%), dok je ovom riziku najmanje bilo izloženo osoba sa srednjim nivoom obrazovanja na Malti (8%) a najviše u Litvaniji (21%). Kada je riječ o visokoobrazovanim osobama, najmanje ih je bilo izloženo riziku od siromaštva u Rumuniji (2%) a najviše u Španiji i Portugalu (po 10%). U pogledu izloženosti riziku siromaštva između onih s najnižim stepenom obrazovanja i visokoobrazovanih, razlike se najviše mogu uočiti u sljedećim zemljama: Bugarska (44% za niskoobrazovane i 4% za vi-sokoobrazovane), Rumunija (35% prema 2%), Kipar (29% prema 4%). Ove razlike se najmanje mogu uočiti u Holandiji (12% prema 6%) i Danskoj (17% prema 9%).37 Iako je u savremenom društvu prisutna tendencija kod mladih

35 Isto.36 Milosav Milosavljević i Aleksandar L. Jugović, Izvan granica društva: savremeno društvo i marginalne grupe, Beograd: Univerzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju/Izdavački centar (CIDD), 2009, str. 141 – 142.37 Eurostat, European social statistics pocketbook – All social statistics on the EU in one publication, 112/2013, 17 July 2013, http://epp.eurostat.ec.europa.eu/cache/ITY_PUBLIC/3-17072013-BP/EN/3-17072013-BP-EN.PDF [13/02/2014.]


da nastavljaju sa obrazovanjem i poslije perioda obaveznog školovanja, po-stoji i određeni broj pojedinaca koje se isključe iz obrazovnog procesa prije ili neposredno posle dostizanja najnižeg nivoa obrazovanja (period obave-znog školovanja). To predstavlja veliki problem, jer oni teško mogu da nađu zaposlenje, što ih dovodi u povećan rizik od siromaštva. Kao razlozi ranog isključivanja iz obrazovnog procesa mogu se navesti: socijalno porijeklo, et-nička pripadnost, neopravdano izostajanje iz škole, delinkvencija i sl. Sve ovo povlači za sobom isključivanje iz drugih segmenata društva: ekonomija, organizacija, kultura i sl. Socijalno porijeklo djece ne bi trebalo da bude pre-preka za postizanje obrazovnih postignuća, to jest sticanje kvalifikacija koje se priznaju na tržištu rada. Ipak, još uvijek, rano napuštanje školovanja u vezi je sa socijalnim porijeklom nego s školskim uspehom.38

Uprkos značajnim poboljšanjima u pogledu stope pismenosti na global-nom nivou39, danas ima 781 milion odraslih i 126 miliona mladih koji ne zna-ju da pročitaju i napišu jednostavnu rečenicu. Od toga dvije trećine čine žene. Ovo dodatno otežava napore za smanjivanje siromaštva.40 Ipak, u pogledu pismenosti, raste stopa pismenosti žena mlađe životne dobi - sve više su ospo-sobljene i stiču vještine koje su im neophodne da učestvuju u svakodnevnom životu i da mogu da pronađu posao. U ukupnoj populaciji, tri petine mladih žena ne zna da čita i piše. Stopa pismenosti mladih žena je, još, uvijek izuzet-no niska u nerazvijenim zemljama – ona je rezultat kontinuirane isključenosti 38 Više vidjeti u: Entoni Gidens, Poglavlje 16: Obrazovanje; u: Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet, 2005.39 Program i pokret Obrazovanje za sve (Education for All) ima za cilj da se kroz osnovno obrazovanje iskorijeni nepismenost u svijetu, naročito nepismenost djevojčica i žena. Kako bi se to ostvarilo, podstiče se razvoj savremenih obrazovnih programa i metoda. Ovaj pokret djeluje na globalnom nivou, a usmjeren je na to da se osigura osnovno obrazovanje visokog kvaliteta za sve ljude. Njegove ciljeve prihvatilo je 164 vlada zemalja na Svetskom obrazovnom forumu održanom 2000. godine u Dakaru. Tom prilikom je identifikovano nekoliko ciljeva, čija realizacija je zamišljena do 2015. godine, uz saradnju vlada, razvojnih agencija, civilnog društva i privatnog sektora. UNESCO-u je povjeren mandat da koordinira ove subjekte, u saradnji sa UNDP, UNFPA, UNICEF i WB. Svoje aktivnosti UNESKO je usmjerio na pet osnovnih oblasti: politički dijalog, monitoring, zastupanja, mobilizacija sredstava i razvoj kapaciteta. Education for All Movement, http://www.unesco.org/new/en/education/themes/leading-the-international-agenda/education-for-all/ [22/09/2014.] Milenijumske ciljeve razvoja, koje su sve zemlje članice Ujedinjenih nacija (191) prihvatile da provedu do 2015. godine, čini osam ciljeva: iskorijenjivanje ekstremnog siromaštva i gladi, postizanje univerzalnog osnovnog obrazovanja, promovisanje jednakosti polova, smanjenje smrtnosti kod djece, poboljšanje zdravlja majki, borba protiv HIV/Side, malarije i drugih oboljenja, obezbjeđenje ekološke održivosti i stvaranje globalnog partnerstva za razvoj. 40 International Literacy Day 2014, 05/09/2014, http://www.uis.unesco.org/literacy/Pages/literacy-day-2014.aspx, [17/09/2014.]


iz obrazovanja.41 Pismenost mladih se znatno brže povećava u ekonomski ra-zvijenim zemljama. Rezultati istraživanja pokazuju da je s povećanjem stope pismenosti povezano smanjenje broja ljudi koji žive u siromaštvu, naročito među mladim ljudima. Rast BDP-a po glavi stanovnika u vezi je sa porastom stope pismenosti mladih, jer djeca u razvijenijim društvima imaju veću prili-ku da pohađaju školu.42 41 Najniže stope pismenosti zabilježene su u podsaharskoj Africi i zapadnoj Aziji. U regionu južne i zapadne Azije nalazi se više od jedne polovine nepismenog stanovništva u svijetu (53%). Od ukupnog broja odraslih nepismenih stanovnika u svijetu, 24% živi u podsaharskoj Africi, 12% u istočnoj Aziji i Pacifiku, 6,6% u arapskim državama i 4,2% u Latinskoj Americi i na Karibima. Procjenjuje se da manje od 2% nepismene populacije u svijetu živi u preostalim regionima zajedno. Arapske države i južna i zapadna Azija su napravile najveći napredak u prethodne dvije decenije u pogledu povećanja pismenosti odraslih i omladine. U periodu između 1990. i 2012. godine, stopa pismenosti odraslih u arapskim državama je porasla sa 55% na 78%, a stopa pismenosti omladine sa 74% na 90%. U istom periodu, stopa pismenosti odraslih u južnoj i zapadnoj Aziji je porasla sa 47% na 63%, a stopa pismenosti mladih sa 60% na 80%. U manjoj mjeri, napredak je primjetan u svim regionima. UNESCO INSTITUTE FOR STATISTICS, ADULT AND YOUTH LITERACY, National, regional and global trends, 1985 – 2015, June 2013. http://www.uis.unesco.org/Education/Documents/literacy-statistics-trends-1985-2015.pdf [23/09/2014.]42 Od 1980. godine u Indoneziji je porasla stopa pismenosti mladih sa 85% na 99%, a što je u skladu sa značajnim povećanjem BDP-a po stanovniku. Rezultati istraživanja pokazuju se u svijet neće ostvariti cilj da do 2015. godine sva djeca pohađaju školu. Prema podacima Zavoda za statistiku UNESCO (UIS), skoro 58 miliona djece školskog uzrasta (obično između 6 i 11 godina) ne pohađa školu, a što ne predstavlja značajniji pomak u odnosu na 2007. godinu. Mnoga od njih neće (43% - 15 miliona djevojčica i 10 miliona dječaka), vjerovatno, nikada ući u učionicu, ako se ovakvi trendovi nastave. Nemogućnost da se ostvari napredak, uglavnom, je rezultat visokog rasta broja stanovnika u podsaharskoj Africi, gdje je trenutno ima više od 30 miliona djece koja ne pohađaju školu. Većina ove djece neće nikada poći u školu, a i ona koja pođu, u velikom su riziku od njenog napuštanja. Više od jedne trećine djece koja su u ovom regionu upisana u školu 2012. godine napustiće školu prije nego što stigne do posljednjeg razreda. UNESCO, Reaching out-of-school children, 26/06/2014, http://www.uis.unesco.org/Education/Pages/reaching-oosc.aspx [17/09/2014.] Najniže stope pismenosti zabilježene su u podsaharskoj Africi i zapadnoj Aziji. U regionu južne i zapadne Azije nalazi se više od jedne polovine nepismenog stanovništva u svijetu (53%). Od ukupnog broja odraslih nepismenih stanovnika u svijetu, 24% živi u podsaharskoj Africi, 12% u istočnoj Aziji i Pacifiku, 6,6% u arapskim državama i 4,2% u Latinskoj Americi i na Karibima. Procjenjuje se da manje od 2% nepismene populacije u svijetu živi u preostalim regionima zajedno. Arapske države i južna i zapadna Azija su napravile najveći napredak u prethodne dvije decenije u pogledu povećanja pismenosti odraslih i omladine. U periodu između 1990. i 2012. godine, stopa pismenosti odraslih u arapskim državama je porasla sa 55% na 78%, a stopa pismenosti omladine sa 74% na 90%. U istom periodu, stopa pismenosti odraslih u južnoj i zapadnoj Aziji je porasla sa 47% na 63%, a stopa pismenosti mladih sa 60% na 80%. U manjoj mjeri, napredak je primjetan u svim regionima. UNESCO INSTITUTE FOR STATISTICS, ADULT AND YOUTH LITERACY, National, regional and global trends, 1985 – 2015, June 2013. http://www.uis.unesco.org/Education/Documents/literacy-statistics-trends-1985-2015.pdf [23/09/2014.]


Umjesto zaključka – učenje tokom cijelog života

Intenzivan razvoj znanja i savremenih tehnologija daje dinamiku ra-zvoja društva, unosi promjene u sve njegove sfere – obrazovanje, zanima-njâ, obavljanje posla i sl. Stoga je neophodno da pratimo njihove promjene i usavršavanje, a to zahtijeva da neprestano usvajamo nova znanja i vještine, te da se znamo njima koristiti. Nova znanja i tehnologije nam omogućuju da se lakše orijentišemo u profesionalnom i svakodnevnom životu. Usvajanje novih znanja, ovladavanje vještinama – sticanje potrebnih kvalifikacija, naj-bolje se može ostvariti kroz obrazovni proces, ali, sada, transformisan u jedan širi koncept učenja koji se ne ograničava samo na institucionalne, fizičke i vremenske okvire. Dakle, od nas se zahtijeva da učimo tokom cijelog života u i van „fizičkog okruženja učionice“, kako to primjećuje Entoni Gidens, a to nam je omogućeno zahvaljujući savremenim informacionim tehnologijama (učenje preko interneta: on-line kursevi, učenje na daljinu, samostalno učenje i istraživanje, elektronski univerziteti i sl.). Širenjem znanja i interesovanja može se ostvariti cjelovit razvoj pojedinca (profesionalni, stručni, socijalni, psihološki i sl.), a što i jeste imperativ u savremenom društvu. Opremljeni novim i različitim znanjima i vještinama, ljudi predstavljaju značajan resurs i osnovu za razvoj društva.

Literatura

Bebek, Sandra i Guste Santini. Vodič za razumijevanje obrazovanja. RIFIN d.o.o, Zagreb, 2012.

Eurostat. European social statistics pocketbook – All social statistics on the EU in one publication, 112/2013, 17 July 2013, http://epp.eurostat.ec.europa.eu/cache/ITY_PUBLIC/3-17072013-BP/EN/3-17072013-BP-EN.PDF [13/02/2014.]

Europska komisija. Prema društvu koje uči: poučavanje i učenje: bijeli dokument o obrazovanju. Zagreb: EDUCA, 1996, str. 22 – 30. U: Marta Račić, Mode-li kompetencija za društvo znanja, suvremene TEME, Centar za politološka istraživanja, Broj 1, Godina 6, 2013, Zagreb, pdf.

General government expenditure on education, % of GDP V2.png, 3 April 2014, http://epp.eurostat.ec.europa.eu/statistics_explained/index.php/File:Ge-neral_government_expenditure_on_education,_%25_of_GDP_V2.png [10/07/2014.]

Glasnik - List Privredne komore Crne Gore. Visoko obrazovanje uskladiti sa potre-bama privrede. Konferencija Ekonomija Crne Gore 2012 – Put do privrednog rasta, Broj 5, Godina HLVI, maj 2012.

International Literacy Day 2014, 05/09/2014, http://www.uis.unesco.org/literacy/


Pages/literacy-day-2014.aspx, [17/09/2014.] Kiss, Irena. Financiranje obrazovanja u Europi i u Republici Hrvatskoj. EKONO-

MIJA/ECONOMICS, 1/IX, str. 71. pdf., RIFIN, www.rifin.com.Loncar-Vickovic, S. i Z. Dolecek-Aiduk, Ishodi ucenja – prirucnik za nastavnike,

Osijek: Sveucilište J. J. Strossmayera, 2009, str. 24 – 30. U: Račić, Marta. Mo-deli kompetencija za društvo znanja. suvremene TEME, Centar za politološka istraživanja, Broj 1, Godina 6, 2013, Zagreb, str. 89 - 90. pdf.

Lovaković, Ana. Strategija fokusirana na regionalne ciljeve ekonomskog razvoja. SETimes. com – The news and views of Southeast Europe, 03/10/2013, http://www.setimes.com/cocoon/setimes/xhtml/sr_Latn/features/setimes/featu-res/2013/10/03/feature-02 [30/06/2014.]

Milat, Andrea. Obrazovanje u EU između tržišnog i javnog dobra. Tekst je objavljen kao dio temata o EU S onu stranu Schengena u Zarezu br. 302, http://www.slobodnifilozofski.com/2011/05/andrea-milat-obrazovanje-u-eu-izmeu.html [10/07/2014.]

Milosavljević, Milosav i Aleksandar L. Jugović. Izvan granica društva: savremeno društvo i marginalne grupe. Beograd: Univerzitet u Beogradu – Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju/Izdavački centar (CIDD), 2009.

Preporuka EU. 2006. Recommendation 2006/962/EC of European Parlament and of the Council of 18 December 2006 on Key competences for lifelong learning. http://europa.eu/legislation_summaries/education_training_youth/lifelong_learning/c11090_en.htm (16. srpnja 2013.) U: Račić, Marta. Modeli kompe-tencija za društvo znanja. suvremene TEME, Centar za politološka istraživa-nja, Broj 1, Godina 6, 2013, Zagreb, str. 88. pdf.

Račić, Marta. Modeli kompetencija za društvo znanja. suvremene TEME, Centar za politološka istraživanja, Broj 1, Godina 6, 2013, Zagreb, pdf.

Reinert, Erik. Globalna ekonomija – kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju siromašniji. Beograd: Čigoja štampa, 2006.

Vilić, Dragana. Savremeni društveni procesi i promjene: Posljedice i reakcije. Banja Luka: Kasper, 2009.

Slijepčević, Đoko i dr. Nova ekonomija u uslovima globalizacije i informatičkog društva. Banja Luka: Ekonomski fakultet, 2008.

Šijaković, Ivan. Šarm srednje klase. Beograd: Prometej, 1999.Šijaković, Ivan i Dragana Vilić. Sociologija za ekonomiste. Banja Luka: Ekonomski

fakultet, 2013.UNESCO INSTITUTE FOR STATISTICS, ADULT AND YOUTH LITERACY,

National, regional and global trends, 1985 – 2015, June 2013. http://www.uis.unesco.org/Education/Documents/literacy-statistics-trends-1985-2015.pdf [23/09/2014.]

UNESCO, Reaching out-of-school children, 26/06/2014, http://www.uis.unesco.org/Education/Pages/reaching-oosc.aspx, [17/09/2014.]

Žitinski, Maja. Obrazovanje je moralni pojam. „Naše more“, 53 (3 – 4)/2006, pdf.

Ljiljana Stević1

Originalni naučni rad UDK 327 (510:520)

doi 10.7251/POL1408405S

OTVORENA PITANJA U ODNOSIMA NR KINE I JAPANA

ONGOING QUESTIONS IN RELATIONS BETWEEN PEOPLE’S REPUBLIC OF CHINA AND JAPAN

Abstract: This paper presents the “history issue” in the relations between the People’s Republic of China and Japan, and aims to provide obje-ctive view of individual open issues. Different view of both common history and history of Asia disturbs the relations between the two countries and is important for understanding the dispute. However, it does not represent the sole cause of disturbed relations. The role of history in political discourse has been used by both countries for strengthening issues of nationalism and rela-tivization or concealment of certain internal issues. The paper presents open issues in the relations of the two countries thus presenting territorial dispute about Diaoyu/Senkaku Islands, “history issue”, history textbooks issue, Yasu-kuni shrine visits issue, “comfort women”, Manchurian Orphans.

Keywords: open issues, history, reconciliation, Diaoyu/Senkaku Islands, Yasukuni Shrine, “comfort women”

Abstrakt: Cilj rada je da putem analize „pitanja istorije“ u odnosima NR Kine i Japana, ponudi objektivan prikaz pojedinačnih otvorenih pitanja u odnosima dvije zemlje. Različito viđenje zajedničke i istorije Azije narušava odnose dvije zemlje, i važno je za razumijevanje sukoba, ali nije jedini razlog poremećenih odnosa. Uloga istorije u političkom diskursu se u obe zemlje do određene mjere koristi i za jačanje nacionalizma i relativizovanje ili prikri-vanje određenih unutrašnjih pitanja i problema.U radu se analiziraju otvo-rena pitanja u odnosima dvije zemlje Spor oko Diaoyu/Senkaku ostrva, Pi-tanje istorije, Pitanje udžbenika istorije, Pitanje odavanja počasti japanskih zvaničnika u Jasukuni svetilištu, Pitanje iskorištavanja žena kao seksualnog roblja tokom II Svjetskog rata, Pitanje Mandžurske siročadi.

Ključne riječi: otvorena pitanja, istorija, pomirenje, Diaoju/Senkaku ostrva, “comfort women“, Jasukuni svetilište

1 Autorka je politikolog regionalnih studija Azije

406 Љиљана Стевић: Отворена питања у односима НР Кине и Јапана

1. Spor oko Diaoju(Diaoyu) /Senkaku ostrva

Pitanje spora oko Diaoju/Senkaku ostrva je pitanje koje je ostalo nerije-šeno nakon Drugog svjetskog rata, a predstavlja spor oko suvereniteta između Kine i Japana nad ostrvima koje Kina naziva Diaoju(Diaoyu), a Japan Sen-kaku ostrva. Diaoju/Senkaku ostrvo i pridružena ostrva se nalaze u Istočnom kineskom moru, oko devedeset dvije nautičke milje sjeveroistočno od Tajva-na, i sastoje se od pet ostrva i tri grebena, ukupne površine od 6,3 kvadratna kilometra. Od svih ostrva, Diaoju/Senkaku ostrvo je najveće sa površinom koja iznosi oko 4,3 kvadratna kilometra. Kina i Japan su u sporu oko suvere-niteta nad Diaoju/Senkaku ostrvima i pomorskih prava u Istočnom kineskom moru. U sporu Kine i Japana oko ovih ostrva, veliku ulogu imaju i Sjedinjene Američke Države, te sam spor predstavlja predmet trilateralnih odnosa pa je samim tim mnogo teže i doći do rješenja ovog spora. Tejlor Fravel (M. Taylor Fravel)2 objašnjava da pošto se teritorijalni sporovi zasnivaju na najvitalnijem nacionalnom interesu, suverenitetu, samim tim odražavaju i namjere i ambi-cije država uključenih u tu vrstu sporova. U trilateralnim odnosima eskalacija Diaoju/Senkaku spora može predstavljati veliki izazov za buduću saradnju tri države, i postaviće na neki način, Kinu nasuprot Japana i SAD.3

Profesor Dragana Mitrović4 objašnjava da regionalne integracije i šira saradnja među zainteresovanim državama ublažavaju granična sporenja ali samo do određenog nivoa. Dalje od toga, granična pitanja i dalje ostaju jedno od najizazovnijih pitanja u unutrašnjoj politici modernih država ali i u među-narodnim odnosima, geopolitici i prevladavajućoj interpretaciji međunarod-nog prava, sa izuzetkom u slučajevima kada moć nadvlada zakon.5

U ovom sporu Japan tvrdi da su ostrva bila nenaseljana i terra nullius 1885. godine, kada Japan počinje da ih uključuje u svoju sferu uticaja, kao i onda kada su formalno pripojena Japanu 1895. godine. Kina tvrdi da su ostrva otkrivena tokom Ming dinastije, da su bila deo „kineskog sveta“ i da su „ne-jednakim ugovorom“ ustupljena Japanu zajedno sa Tajvanom 1895. godine 2 M. Taylor Fravel, Explaining Stabiliy in the Senkaku Diaoyu Islands Dispute 3 M. Taylor Fravel, Explaining Stabiliy in the Senkaku Diaoyu Islands Dispute, dostupno na http://taylorfravel.com/documents/research/fravel.2010.stabiltiy.senkakus.pdf, pristupljeno 3.10.2013., p. 1444 Mitrović Dragana, „Geopolitics of Energy as Border Issue“ in: Duško Dimitrijević, Dragana Mitrović, Ivona Lađevac (ed), The Meaning of Borders and Borders Issues in the Age of Globalization: Asia and Europe5 Mitrović Dragana, „Geopolitics of Energy as Border Issue“ in: Duško Dimitrijević, Dragana Mitrović, Ivona Lađevac (ed), The Meaning of Borders and Borders Issues in the Age of Globalization: Asia and Europe , Institute of International Politics and Economics, Belgrade, 2012, p.140


Ugovorom iz Šimoneskija, ali su vraćena NR Kini nakon Drugog svjetskog rata. Od 1945. do 1972. godine ostrvima su upravljale Sjedinjene Američke Države kao dijelom Rijuku (Ryuku) ostrvlja (koje uključuju i Okinavu). Sa zaključenjem sporazuma o povratku Okinave iz 1972. godine, i ova ostrva se vraćaju na upravljanje Japanu.

U periodu približavanja dvije zemlje i ponovnog uspostavljanja zvanič-nih odnosa, tokom sedamdesetih godina, dvije strane su izbjegavale sukobe u vezi Diaoju/Senkaku ostrva. Prilikom posjete Deng Sjaopinga (Deng Xia-oping) Japanu, i tokom sastanka sa tadašnjim japanskim premijerom Tako Fukudom, Deng je izjavio da obje strane treba da ostave mlađim generacija-ma da riješe problem Diaoju/Senkaku ostrva. U to vrijeme, ovakvo rješenje je imalo smisla, imajući u vidu ekonomsku reformu i proces otvaranja NR Kine, te saradnju i pomoć koju je Japan pružao u tom periodu. Mir, dobri odnosi i obostrana korist su bili prioriteti za obje zemlje. Međitim, ovo pitanje je iz pomenutih razloga imalo širi strateški smisao, koji je prevazilazio interese ove dve zemlje. Japan, kao ključni saveznik SAD i geopolitička „osovina“ u Aziji, je sve više zabrinut u vezi rasta Kine, koja ga je pretekla na poziciji druge svjetske ekonomije 2011. godine, i dodatno postala vodeća vojna sila među susedima, te je njegova pozicija promenjena. Dodatno, rast nacionaliz-ma u određenim političkim i vojnim krugovima u Japanu je učinio da sadaš-nje, tj. najavljene „mlađe generacije“ u Kini i Japanu, kojima je ostavljeno da riješe ovo pitanje, su daleko više nacionalistički nastrojene i nastupaju sa mnogo drugačijih pozicija u odnosu na svoje pretke i slavne prethodnike iz 1970-tih.6

Kina smatra da je Diaoju/Senkaku ostrvlje sastavni dio kineske terito-rije. Kina se pri tome poziva na dogovor koji su dvije strane postigle u cilju očuvanja kinesko-japanskih odnosa i koji sadrži tri suštinski bitna saglasja: 1. Da će se pitanje Diaoju/Senkaku ostrva rješavati u budućnosti; 2. Da ni-jedna strana neće preduzimati unilateralne aktivnosti; 3. Dvije strane treba da spriječe da ovo pitanje postane remetilački faktor u bilateralnim odnosima.7 U septembru 2012. godine, nakon što je japanska vlada usvojila odluku o nacionalizaciji ostrva, Kina je postavila na stranicama ambasada prevod „Bi-jela knjige o Diaoju ostrvima – sastavnom delu kineske teritorije“, u kojem objašnjava kinesku stranu istine o ovim ostrvima.

6 Jin Kai, Structural Distrust: Undermining s Senkaku/Diaoyu solution, 6/10/2013, Dostupno na: http://thediplomat.com/2013/10/06/structural-distrust-undermining-a-senkakudiaoyu-solution/. Pristupljeno 6.oktobra 2013.7 Ministry of Foreign Affairs of the People’s Republic of China, VI Some sensitive issues, dostupno na: http://www.fmprc.gov.cn/eng/wjb/zzjg/yzs/gjlb/2721/2722/t15974.shtml (pristupljeno 30. avgusta 2013)


S druge strane, japanska verzija o Diaoju/Senkaku ostrvima koja se na-lazi na stranici japanskog ministarstva vanjskih poslova u obliku dokumenta pod nazivom „Tri istine o Senkaku ostrvima“, ističe japanski suverenitet nad pomenutim ostrvima. Prva istina, u skladu s ovim dokumentom, je da su Sen-kaku ostrva neodvojivi dio teritorije Japana na osnovu istorijskih činjenica i činjenica zasnovanih na međunarodnom pravu. Druga istina je da kupovinom ostrvlja vlada Japana nastoji da mirno održava i upravlja ovim ostrvima i treća istina je da se ni pod kakvim uslovima neće opravdavati činovi nasilja usmjereni protiv japanske vlade. Pod ovim se misli na demonstracije protiv japanske vlade u različitim dijelovima Kine, gdje se navodi kamenovanje i drugi nasrtaji na objekte, automobile, filijala japanskh firmi u Kini.8

Ovi apsolutno različiti zvanični stavovi ukazuju da se ovo pitanje neće riješiti u skorijoj budućnosti, te je zbog, kako je već rečeno osjetljivog pitanja suvereniteta, te interesa i uloge Sjedinjenih Američkih Država, teško pred-vidjeti njegov ishod. Iako obje strane pokazuju interes za dijalog, nema još ozbiljnog pomaka.

Na ovaj spor se, međutim, može gledati i kao na nadmetanje za energet-skim resursima druge i treće najveće ekonomije svijeta. U maju 1969. godine Ekonomska komisija UN-a za Aziju i Daleki istok je izvjestila o potencijal-nim rezrevama nafte i gasa u spornom području, što je dodatno zakompliko-valo ovo pitanje i faktički ga aktuelizovalo.

Krajem 1990-ih, a pogotovo početkom ovog stoljeća, međunarodna po-litička ekonomija energenata, a naročito nafte, dobija novu dinamiku koju najpre stvara veliki rast tražnje, koji su neki analitičari nazvali „šokom tra-žnje“ je 2004. godine i velike napetosti na tržištu nafte, koja je nalikovala onome iz vremena 1970-ih godina.9 U posljednjih deset godina svjedoci smo velikog energetskog takmičenja između Kine i Japana. Osim takmičenja oko rute ruskog naftovoda iz Angarskog naftnog polja u Sibiru, obje zemlje su ušle u ozbiljan sukob oko iskorištavanja Čunsjao (Chunxiao) gasnih polja u Istočnom kineskom moru. Iako je održan niz bilateralnih pregovora od 2004. godine, nije bilo konkretnog rješenja. Ovo pitanje „popraćeno“ sa Diaoju sporom, komplikovanije je nego što se naizgled čini jer uključuje i snažne po-litičke elemente. Iako obje zemlje pokazuju dobru volju da riješe spor dijalo-gom, pregovori su malo napredovali usljed osjetljivog pitanja suvereniteta. 10

8 Ministry of Foreign Affairs of Japan, Three truths about Senkaku Islands , 4/10/2012/ dostupno nahttp://www.mofa.go.jp/region/asia-paci/senkaku/three_truths_1.html (pristupljeno 30.avgusta 2013).9 Dragana Mitrović, Međunarodna politička ekonomija, FPN, Čigoja štampa, Beograd, 2012, str. 30410 Mitrović, Dragana, „Geopolitics of Energy as Border Issue“ in: Duško Dimitrijević,


Kako smo ranije naveli, ovaj spor se ne može gledati isključivo samo kao bilateralni jer su Sjedinjene Američke Države vrlo važan faktor. Iako ne osporavaju suverenitet nad ovim teritorijama ni Japanu ni Kini, kao saveznik Japana i zemlja sa vlastitim interesima u ovom regionu, utiču da se ovaj spor posmatra kroz trilateralne odnose. Fravel navodi da su interesi SAD u sporu oko Senkaku/Diaoju ostrva zasnovani na dva principa: principu neutralnosti u smislu konačnog suvereniteta nad spornim područjem i principu – mirnog rješavanja spora bez prinude i vojnog sukoba. Vrlo važno je napomenuti da bez obzira na neutralnost koje se SAD u početku formalno držala povodom ovog pitanja, posle skorašnjih japanskih pritisaka zvanično navode da sporna ostrva spadaju pod pitanja regulisana Zajedničkim sporazumom o bezbjed-nosti sa Japanom. Prema Članu V sporazuma, SAD i Japan se slažu da „nao-ružani napad protiv bilo koje strane na teritoriju pod administracijom Japana može biti opasan“, te da će svaka strana djelovati kako bi se se suprotstavila zajedničkoj opasnosti. Nekoliko puta, 1996. i zatim 2004. godine iz Stejt de-partmenta su stizale izjave da se Član V Zajedničkog sporazuma o sigurnosti odnosi na Senkaku ostrva. Slične izjave su uslijedile i 2007. i 2008. godine nakon što su dva kineska izviđačka broda ušla u teritorijalne vode ostrva.11

Tenzije u vezi ostrva u Istočnom kineskom moru su naglo i drastično porasle u septembru 2012. godine kada je japanska vlada izglasala nacionali-zaciju tri ostrva. Paradoksalno, ovo se dešavalo u vreme „okruglog“ jubileja – četrdesetogodišnjice uspostavljanja diplomatskih odnosa. Osim nacional-nih resursa u okolnim vodama, sama istorijska i politička pitanja su mnogo složenija. Za Kinu, ovo pitanje takođe predstavlja i podsjećanje na prošlost i japanski imperijalizam. Za Japan, ova ostrva predstavljaju stratešku ispostavu u lancu ostrva, i kritičnu geopolitičku tačku u nastojanju da izbalansiraju brzi uspon Kine. Za SAD, održavanje status quo, što znači produžavanje japanske jurisdikcije nad ostrvima jeste dio šire geostrategije SAD. Nacionalizacija ostrva od strane Japana u 2012. godini, izazvala je reakciju NR Kine koja je odlučila da se prestane sa pasivnim pristupom i aktivira se povodom ovog problema. Kina je pojačala patrole Kineske pomorske agencije za nadzor i Komande za primjenu zakona u oblasti ribarstva, dvije najveće kineske po-morske agencije. Do tada, odnosi NR Kine i Japana su se mogli opisati kao „vruća ekonomija, hladna politika“. Uslijedio je niz događaja u pravcu zao-štravanja situacije, a jedan od najozbiljnijih je uspostavljanje identifikacione

Dragana Mitrović, Ivona Lađevac (ed), The Meaning of Borders and Borders Issues in the Age of Globalization: Asia and Europe , Institute of International Politics and Economics, Belgrade, 2012, p 14611 M. Taylor Fravel, Explaining Stabiliy in the Senkaku Diaoyu Islands Dispute, op.cit., p 148


zone vazdušne odbrane (Air Defence Identification Zone) od strane NR Kine, nad gotovo čitavim Istočno kineskim morem 23. novembra 2013. godine. Ja-pan je zatražio povlačenje ADIZ-a, dok su SAD izjavile da će ignorisati zonu i da neće poštovati propise NR Kine koji se odnose na zonu (iako je Vašington preporučio svim komercijalnim linijama da poštuju ADIZ koji je uspostavila NR Kina.)12

U slučaju da se kriza u odnosima NR Kine i Japana produbi i nastavi, osim daljeg uvećanja već velike ekonomske štete13 (samo trgovinska razmje-na je od 334 milijardi US dolara u 2012. godini je opala za 10,8% na 147 milijardi US dolara početkom 2013. godine)14 koju će obje zemlje pretrpjeti, spor će unazaditi postojeću saradnju i marginalizovati napore za uspostav-ljanje bolje ekonomske saradnje Kine i Japana, ugroziće proces uspostavlja-nja slobodne trgovinske zone i samim tim uticati i na Južnu Koreju koja je uključena u pregovore, a ostale azijske ekonomije će biti takođe pogođene. Ekonomska šteta, koja je do sada učinjena, je vidljiva u obje zemlje. Kao neto izvoznik u Kinu, Japan je pretrpio posljedice usljed rastućeg anti-japan-skog raspoloženja javnosti u Kini. Japanski izvoz u Kinu je do septembra 2012.godine opao za 14,1% u odnosu na prethodnu godinu, što je znatno veći pad nego u ostalim destinacijama u Aziji, što ukazuje da pad nije uslovljen samo ekonomskim faktorima. Pad u potražnji proizvoda iz japanskih fabrika ili filijala u Kini dovodi do smanjenja potražnje za komponentama od kine-skih snabdjevača, a ometanje japanskih proizvođača dovodi do nemogućnosti snabdjevanja kineskih kupaca sa neophodnim proizvodima.15 U oba slučaja rezultat je niža prodaja i niska profitabilnost za kineske kompanije sa posle-dicama po zapošljavanje i opštu ekonomsku aktivnost. Isto tako, negativno iskustvo japanskih kompanija u Kini može uticati i na ostale strane firme koje posluju u Kini i one koje su planirale da tamo posluju.16

12 Michale D Swaine, “Chinese Views and Commentary on the East Sea Air Defence Identification Zone”, Carnegie Endowment for International Peace, 3 February 2014, dostupno na: http://carnegieendowment.org/2014/02/03/chinese-views-and-commentary-on-east-china-sea-air-defense-identification-zone/h01f (pristupljeno: 3.02.2014)13 Procjena iznosa štete do sada je približno 345 milijardi US dolara. Više o ovome u: Adam Westlake, „China-Japan Economic Distpute Estimated to Cost 345 milijardi US dolara“, Japan Times,18/09/2012, dostupno na: http://japandailypress.com/japan-china-economic-dispute-estimated-to-cost-345-billion-1812431/ (pristupljeno:20. 06.2014.)14 Michael Schuman, „China and Japan may not like each other, but they need each other“, World Time, ažurirano,1.12.2013., dostupno na: http://world.time.com/2013/12/01/china-and-japan-may-not-like-each-other-but-they-need-each-other/ ( pristupljeno: 15.06.2013.)15 Michael Schuman, „China and Japan may not like each other, but they need each other“, World Time, ažurirano,1.12.2013., dostupno na: http://world.time.com/2013/12/01/china-and-japan-may-not-like-each-other-but-they-need-each-other/ ( pristupljeno: 15.06.2013.)16 Eoin McDonnell ,Prepare for the Worst?-The Sino Japanese Dispute in the East China


Kina je drugi najveći trgovinski partner Japana, odmah nakon SAD, a vrijednost obima trgovine je 2011. godine iznosila 345 milijardi US dola-ra, što je 9% kineske ukupne trgovine17 Ukupna trgovinska razmjena između NR Kine i Japana je 2013. godine iznosila 312 milijardi US dolara.18 Prema poslednjim podacima Japanske organizacije za vanjsku trgovinu – JETRO, ukupna trgovina između dvije zemlje je opala za 6,5% u poslednje dvije go-dine.19 U slučaju konflikta između NR Kine i Japana postavlja se i pitanje koji uticaj će imati sukob druge i treće najveće ekonomije na globalnu eko-nomsku stabilnost. Postavlja se i pitanje koja će biti posljedice po globalnu cijenu nafte s obzirom da je Kina najveći svjetski uvoznik nafte. U slučaju da Japan i zemlje koje bi eventualno bile saveznici Japana u ovom sukobu, blo-kiraju morske energetske puteve snabdjevanja NR Kine, cijeli svijet bi osjetio posljedice zbog rasta cijene nafte, te posljedice po globalnu proizvodnju ili lanac snabdjevanja.

Kada govorimo o vojnoj prijetnji, analizom literature možemo izvesti zaključke da s obzirom na trenutne okolnosti u Istočnom kineskom moru po-stoji nekoliko mogućih opasnosti. Najpre, slučajni ili nenamjerni incident na i oko spornih ostrva koji bi mogao pokrenuti vojnu eskalaciju krize. Zatim, jedna od zemalja u sporu bi mogla napraviti političku grešku u nastojanju da demonstrira suverenu kontrolu. Incidenti koji su se nedavno desili20, su dodatno učinili odnose NR Kine i Japana rizičnim i osjetljivim na slučajne ili nenamjerne incidente, neželjene vojne interakcije, pa se opasna tenzija na-stavlja budući na intenzitet emotivnog i političkog angažovanja obe strane, kao i prisustvo vojnih snaga NR Kine, Japana i SAD u blizini. Za sada se dvije zemlje čvrsto drže svojih pozicija i ciljeva, bez izraženih namjera da ustuknu. Japan je odlučan u namjeri mijenjanja tumačenja Ustava i promjene statusa Snaga za odbranu, a Kina ne može da dozvoli da pokaže slabost u ovom tre-nutku kad je unutrašnja situacija osjetljiva, usljed usporavanja ekonomskog

Sea, Instutute for the International and European Affairs, March 2013, Dublin, p 2017 „What’s at Stake in China-Japan Spat: $345 Billion to Start”, The Wall Street Journal, China Real Time 17/11/2012, dostupno na: http://blogs.wsj.com/chinarealtime/2012/09/17/whats-at-stake-in-china-japan-spat-345-billion-to-start/,/?mg=blogs-wsj&url=http%253A%25 (pristupljeno 3.03.2014.) 18 Japan External Trade Organization: Jetro Survey: Analasys of Japan-China Trade in 2013 and outlook for 2014, ažurirano 28.03.2014., dostupno na: https://www.jetro.go.jp/en/news/releases/20140228009-news, (pristupljeno: 3.03.2014.) 19 Japan External Trade Organization: Jetro Survey: Analasys of Japan-China Trade in 2013 and outlook for 2014, ažurirano 28.03.2014., dostupno na: http://www.jetro.go.jp/en/news/releases/20140228009-newa, (pristupljeno: 3.03.2014.)20 „China, Japan exchange barbs over actions by warplanes in East China Sea“,Reuters, ažurirano 25.05.2014., dostupno na: http://www.reuters.com/article/2014/05/25/us-japan-china-idUSBREA4O01920140525 (pristupljeno: 15. 06. 2014)


rasta, i kad KP Kine nastoji da ostvari „kineski san“ i vraćanje pozicije Kine u svijetu. U stresnim vremenima kada je donošenje odluka kombinovano sa brzinom modernog naoružanja, rizik od ljudske greške je visok. Iako izgleda da ni Tokio ni Peking ne žele da koriste silu da ostvare svoje interese u poli-tičkom sporu, ne može se garantovati da se jedna strana neće odlučiti za to u narednom periodu.

2. „Pitanje istorije“ u odnosima NR Kine i Japana

Nepostojanje jedinstvene i za obe strane prihvatljive verzija događaja iz istorije, predstavlja suštinu takozvanog „pitanja istorije“ u odnosima NR Kine i Japana. Kineska interpretacija rata je takva da kineski narod vidi sebe kao pobjednika u ratu, ali i žrtvu japanske agresije. Otpor protiv Japana se posmatra kao dio „vijeka dugog poniženja“ koji je Kina doživjela od strane imperijalista. Kineska istorija i udžbenici se detaljno bave Odbrambenim ra-tom i borbom protiv kolonijalizma. U kineskim očima, masakr u Nanđingu (Nanjing) je strašni podsjetnik na zločine japanske vojske, te svaki pokušaj njegovog ignorisanja ili umanjenja se doživljava u Kini kao jačanje japan-skog militarizma.

Japanska interpretacija rata je mnogo složenija. Dok kineski narod sebe vidi kao žrtvu, Japance kao počinioce, japanski narod sporije prihvata ulo-gu počinoca zločina. U ranom poslijeratnom periodu viđenje istorije je bilo takvo da su Japanci sebe vidjeli kao žrtve japanskih lidera (koji su bili od-govorni za to što su zemlju poveli u rat, ekonomski je iscrpeli i koristili vla-stito stanovništvo kao taoca svoje politike), te žrtve okrutnog eksperimenta – dvostrukog bombardovanja atomskim bombama. Osim u vezi neslaganja u vezi broja kineskih vojnika i civila koji su ubijeni tokom rata, postoje i druga „alternativna“ viđenja istorije, koje se zasniva na premisi da protekli rat za Japan nije bio agresija nego rat za oslobođenje, a Japan je vršio svoju dužnost u oslobađanju Azije od zapadnih kolonijalista i kineskog komunizma.21

Time se objašnjava i oklijevanje sukcesivnih japanskih vlada, do 1993. godine, da ponude izvinjenje svojim azijskim susjedima. Početak problema u odnosima između dvije zemlje nazire se početkom 1980-ih, kada rastu tenzi-je, a otvaranje pitanja istorije se poklapa sa određenim unutrašnjim procesima i problemima u obe zemlje.

Kineski odnosi sa Sjedinjenim Američkim Državama su 1982. godine bili zategnuti, dok su se odnosi sa Sovjetskim Savezom poboljšali, i u tom smislu Džao Cijang je nastojao da istakne važnost stabilnih odnosa i saradnje 21 Caroline Rose, Interpreting History in Sino-Japanese Relations, Nissan Institute/Routlage Japanese Studies Series, 1998, e-eddition 2005, p. 15


sa Japanom. Situacija tokom te decenije u Japanu se takođe mijenja, i to ne samo zbog pritiska SAD i politike predsjednika Regana nego je i ekonomski uspjeh i rast uticao na promjenu stava među japanskim političarima i naro-dom koji traže promjenu dotadašnjeg pasivnog statusa Japana na međunarod-noj sceni. 22 LDP tokom 1980-ih godina ponovo jača, a njihova vlast se po-dudara sa opštim stavovima o Japanu kao „ekonomskom džinu i političkom patuljku“ i nastojanju Japana da tu sliku promjeni. U Japanu se vode debate o tome da li Japan treba da jača vojnu moć da ne bude više vulnerabilan u odnosu na druge nacije, a pitanje odbrane, revizija ustava i promjene u obra-zovnom sistemu su pitanja koja LDP partiji daju samopouzdanje, pogotovo kad se zna da su ta pitanja do tada bila tabu tema. U tom periodu LDP pokreće i pitanje istorijskih udžbenika i upućuje kritike zbog nedostaka patriotizma u njima. 23 Nakon naftnog udara 1978-1979. godine japanski odgovor na skok cijena nafte je bio drugačiji i to vrijeme počinju i prve rasprave u vezi nacio-nalne bezbjednosti tj. odbrane pomorskih puteva.

U isto vrijeme i Kina je prolazila kroz početni period ekonomske refor-me, a „četiri modernizacije“, te „politika otvorenih vrata“ suštinski menjaju kinesku politiku, ekonomiju, obrazovni sistem, odbranu i vanjsku politiku. Prema tome, ciljevi vanjske politike Japana i Kine su krajem 1982. godine promijenjeni, što je ukazivalo da obe zemlje traže veću ili drugačiju ulogu u međunarodnim odnosima. Unutrašnja situacija i prilike u obje zemlje donekle objašnjavaju novonastale probleme i naglašavanje neriješenih pitanja i razli-čite interpretacije istorije.

Karolin Rouz (Caroline Rose) ističe da se kolektivna amnezija genera-cije koja je počinila zločin ili stradala ne prenosi na sljedeću generaciju i u tom smislu navodi primjer Kine i Japana. Dok je u ranom posljeratnom pe-riodu ovaj problem zaboravljen, ponovo se rađa 1980-ih i 1990-ih, te rekon-struiše na različitim nivoima u obje zemlje kroz različite medije: monografije, svjedočenja, dokumentarne filmove, izložbe i muzejske postavke. 24

Profesor Rana Miter (Rana Mitter)25 kao razloge potenciranja i oživlja-vanja rata kroz medije i užbenike u Kini navodi da KP Kine koristi Odbram-beni rat, slično kao što koristi i konfučijanizam - radi približavanja s Tajva-nom, odnosno da jača konfučijanizam i zajedničku istoriju kao poveznicu sa Tajvanom. Odbrambeni rat je u neku ruku logičan izbor, jer je to poslednji događaj gdje su Kinezi bez obzira da li su bili nacionalisti ili komunisti bili ujedinjeni protiv zajedničkog vanjskog neprijatelja.26 22 Caroline Rose, Interpreting History in Sino-Japanese Relation, op.cit.p.1823 Ibidem, p. 1824 Ibidem, p. 2125 Mitter Rana, A Bitter Revoultion-China’s Struggle with the Modern World26 Mitter Rana, A Bitter Revoultion-China’s Struggle with the Modern World, Oxford


U anketi koju je sproveo Genron NPO, japanski neprofitni privatni think tank u saradnji sa Čajna Dejli (China Daily), vidimo da je skoro polo-vina ispitanika kao izvor problema u odnosima dvije zemlje vidjela u istoriji. Kada je ovo ispitivanje počelo 2005. godine, među ispitanicima je postojalo optimistično viđenje rješavanja pitanja istorije. Manji broj japanskih ispita-nika sada očekuje da će se pitanje istorije riješiti postepeno sa poboljšanjem bilateralnih odnosa. Kineski ispitanici su takođe pesimisitični i tvrde da se bilateralani odnosi neće dalje ni razvijati ako se ne riješe pitanja istorije. Kao istorijska pitanja koja su neriješena među dvije zemlje, 60% Japanaca je na-velo antijapansko obrazovanje u Kini i udžbenike istorije u Kini. Kineski ispitanici su izjavili da je jedno od krucijalnih pitanja potreba da Japan uputi odgovarajuće izvinjenje i izrazi žaljenje zbog invazije na Kinu. Više od po-lovine kineskih ispitanika je izrazilo da Japan treba da poštuje ustanovljenu istorijsku teoriju u vezi japanske invazije na Kinu. Omjer ispitanika koji je naveo probleme unutar vlastitih zemalja, poput izjava političara koje moraju da budu umjerenije, ove godine je smanjen. 27

Slika 1: Viđenje odnosa Kine i Japana i istorijska pitanja, izvor: Genron NPO, China Daily

University Press, 2004, p 1527 The Ninth Japan China Public Opinion Poll, The Genren NPO, Public Opinion Research Institute Corporation, China: China Daily, Horizon Research Consultancy Group, 13/8/2013,


2.1 Udžbenici istorije

Kao što je navedeno u prethodnim poglavljima, pitanje različitog razu-mijevanja istorije postaje ključno u bilateralnim odnosima NR Kine i Japana tokom 1980-ih i 1990-ih i odnosi se na veoma različite interpretacije isto-rijskih događaja. Problem udžbenika istorije se odnosi na ispravljanje udž-benika u Japanu pod uticajem revizionističke struje u okviru LDP stranke i insistiranje na potenciranju japanskih zločina tokom Drugog svjetskog rata u kineskim udžbenicima. Dvije struje u okviru LDP partije u Japanu, progresiv-na i revizionistička, vode bitku oko interpretacije istorije u obrazovanju, no s vremenom progresivna struja slabi, a revizionisti nastoje da objasne japanske akcije tokom rata u smislu borbe protiv kolonijalizma i oslobađanju Azije od zapadnih imperijalista. Od normalizacije bilateralnih odnosa Kine i Japana, 1972. godine, japanska vlada je revidirala udžbenike istorije četiri puta, 1982, 1986, 2001. i 2005. Ženmin Žibao od 30. juna 1982. tako navodi sledeće iz-mene u ovim udžbnicima: u tekstu koji se odnosi na Nanđing masakr izbrisa-ne su riječi silovanje, paljenje, otimačina, ne pominje se broj ubijenih, a kao uzrok Nanđing masakra navodi se gubitak koji je japanska vojska doživljela usljed otpora kineske vojske. „Invazija“ u Sjevernu Kinu je izmjenjena i pre-imenovana u „napredovanje“. 28

Problemi sa udžbenicima istorije koji se pojavljuju krajem 1990-ih i početkom XXI vijeka su slični onima iz 1980-ih i započeli su unutrašnjim problemima u Japanu, odnosno kao rezultat akcije LDP političara koji su kri-tikovali stanje obrazovanja u oblasti istorije i grupe koje su tražile veći patri-otizam u istorijskim udžbenicima. Kineski odgovori na ova pitanja su bili kao i 1982. godine, kroz diplomatske kanale i uz spisak zahtjeva i amandmana na problematične knjige. U zvaničnim obraćanjima, kineski predstavnici navode „grupu ili šačicu japanskih militarista“ koji nastavljaju da izvrću istorijske fakte i povređuju osjećanja kineskom narodu.29

S druge strane, kineski školski udžbenici intenzivno se bave Drugim svjetskim ratom, „vijekom poniženja“, japanskim agresorom i kolonizato-rom, što Japanci doživljavaju kao produžavanje neprijateljskih osjećanja pre-ma japanskom narodu i nepostojanje želje za istinskim izmirenjem.

Profesor Dženg Vang (Zheng Wang)30 ide korak dalje i smatra da je KP Kine vršila ideološko re-obrazovanje javnosti tako što su eksploatisali 28 Caroline Rose, Sino-Japanese Relations, Nissan Institute/Routlage Japanese Studies Series, 2005, e-eddition 2005, p.54.29 Caroline Rose, Sino-Japanese Relations, op.cit., p.5530 Zhang Wang, Never Forget National Humiliation: Historical Memory in Chinese Politics and Foreign Relations


kinesko poniženje i Drugi svjetski rat. Smatra da je istorijsko sjećanje in-stitucionalizovano i da je ukorjenjeno u kineski obrazovni sistem, kulturu i medije.31 Vang navodi da su ponos zbog drevne i bogate civilizacije i kolek-tivno sjećanje u vidu vijeka poniženja, u kome se Kina prikazuje kao žrtva imperijalističkih sila, glavni pokretači u oblikovanju kineskog nacionalnog identiteta.32 Istorijsko sjećanje se navodi kao osnovna „sirovina“ za konstru-isanje kineskog nacionalnog identiteta. Reforma istorijskog obrazovanja u vidu „Patriotske obrazovne kampanje“ je zvanično započela u avgustu 1991. godine. Izdavanjem „Obavještenja o sprovođenju patriotskog obrazovanja i poduke o revolucionarnoj tradiciji“ i „Opšteg nacrta jačanja obrazovnog si-stema u oblasti kineske moderne i savremene istorije“33.

Zajedničke aktivnosti u cilju postizanja razumijevanja u tumačenju istorije su počele 1980-ih ali su se raširile i dobile na zamahu 1990-ih i po-četkom XXI vijeka. Instituti za istoriju, japanske studije i azijsko-pacifičke studije u Pekingu, Šangaju i Nanđingu su organizovali brojne zajedničke radionice i konferencije. Kineski akademici su uključeni u Azijski nevladin pokret koji je nastao iz Azijske konferencije o solidarnosti, održane u Tokiju 2001. godine. Prvi takav sastanak Japansko-kineskog zajedničkog odbora za istorijsko istraživanje je održan 26. i 27. decembra 2006. godine na Kineskoj akademiji za društvene nauke u Pekingu, a zaključak je bio da je moguće postići zajedničko viđenje istorije do određenog nivoa, iako se ne može po-stići potpuna saglasnost.34 Jedan od načina rješavanja ovih problema je, kako predlaže Rouz, i putem međunarodnog civilnog društva koje će pomoći u postizanju razumijevanja između dvije strane, npr. putem UN komisije za ljudska prava. S druge strane, aktivnosti koje sprovode same vlade i nalaženje dobre volje unutar svake zemlje, bez uplitanja zapadnih zemalja, predstavlja-ju potencijalan način rješavanja ovih pitanja. Profesor Vang se takođe bavi pitanjem različitog razumijevanja istorije i navodi rješenje, u skladu sa osni-vačem teorijskih studija riješavanja konflikta (conflict resolution) Džona Bar-tona (John Burton), za „duboko ukorijenjen konflikt“ kroz metod analitičkog razumijevanja konflikta i zajednički pristup riješavanju problema. U skladu s tim Vang ukazuje na zajedničke napore za riješavanje konflikta i pomirenja.35 31 Zhang Wang, Never Forget National Humiliation: Historical Memory in Chinese Politics and Foreign Relations,Columbia University Press, 2012, p. 24132 Zhang Wang, Never Forget National Humiliation: Historical Memory in Chinese Politics and Foreign Relations, op.cit., p. 3733 Ibidem,. P. 9734 Ministry of Foreign Affairs of Japan, The First Meeting of the Japan –China Joint History Research Committee, 12/2006, Dostupno na : http://www.mofa.go.jp/region/asia-paci/china/meet0612.html. (pristupljeno 29.08. 2013).35 Zhang Wang, Never Forget National Humiliation: Historical Memory in Chinese Politics


Prva zajednička knjiga istorije u Istočnoj Aziji, „Moderna i savremena istorija tri Istočno-azijske zemlje36, je objavljena u maju 2005. godine, i to istog dana u NR Kini, Japanu i Koreji na tri jezika, nakon tri godine pripreme. U ovom nevladinom projektu je učestvovalo pedeset nezavisnih učitelja, istoričara, članova civilnih grupa iz tri zemlje. Projekat je počeo u martu 2002. godine nakon konferencije o obrazovanju iz oblasti istorije u Kini, a knjiga nastala u ovom procesu predstavlja tumačenje zajedničke istorije tri naroda. Fokusira se na interakcije između tri zemlje, a u uvodu se navodi da ova tri naroda ima-ju bliske geografske i istorijske veze i da se njihove istorije ne mogu odvojeno gledati. Ono što je takođe važno za ovu knjigu, je kako Vang navodi, da ona koristi introspektivnu naraciju koja zamjenjuje naraciju pobjednika i žrtve koja se dosad koristila u udžbenicima istorije u zemljama Istočne Azije.37 Bez obzira na određena neslaganja o viđenjima izraženim u ovoj knjizi, ona i dalje predstavlja primjer uloženog napora i zajednički projekat da se promoviše razumijevanje i tolerancija u Istočnoj Aziji.

Bez saznanja o srži problema, teško je popraviti odnose. Smatramo da Kina i Japan treba da osim nastojanja da saznaju viđenja i percepcije i jedne i druge zemlje, treba da ulože napore da se kroz djelovanje medija, nevladinih organizacija, kroz obrazovni sistem i na druge sistemske načine stvori atmosfera i učini pokušaj da domaća javnost čuje i razloge za takva mišljenja i stavove druge strane. Nalazimo da je nemoguće uspostaviti zdrave i dugoročne veze između dva društva i države bez bavljenja ovim pitanjima na svim nivoima i pokušaja da se nađe razumijevanje za različite stavove i interpretaciju zajedničke istorije u obe zemlje.

2.2 Pitanje odavanja počasti japanskih zvaničnika Jasukuni svetilištu

Jasukuni (Yasukuni) svetilište u Tokiju je šinto hram u kome počivaju zemni ostaci Japanaca – vojnika i civila, koji su tokom moderne istorije svoje zemlje, pa i tokom Drugog svjetskog rata poginuli u tim ratovima, uključu-jući i visoke oficire koji su klasifikovani kao ratni zločinci B i A klase. Ovo svetilište je specifično i po tome, što se ono smatra utočištem duša svih stra-dalih za Japan, uključujući i one čiji zemni ostaci nikada nisu pronađeni ili su ostali izvan granica Japana. Pitanje Jasukuni svetilišta tj. posjeta japanskih zvaničnika svetilištu izaziva zategnute odnose i probleme u odnosima izme-đu NR Kine i Japana. Jasukuni svetilište je uspostavio Car Meiđi kako bi se and Foreign Relations,Columbia University Press, 2012, p 21036 Ibidem, p.21537 Ibidem, p. 215


odala počast pojedincima koji su dali život u službi Japanskog carstva tokom perioda koji se naziva Meiđi obnova. Svetilište sadrži imena, porijeklo, da-tum rođenja i mjesto smrti 2.466.532 muškarca, žena, djece i obuhvata žrtve od Bošinskog (Boshin) rata iz 1867. godine do žrtava iz Drugog svjetskog rata. U skladu sa šintoističkim vjerovanjem, posvećivanjem kamija, Jasukuni svetilište pruža trajno boravište dušama onih koji su se borili i dali život u ime cara ili stradali kao Japanci u svim ratovima. Japanski narod vjeruje da se poštovanje prema mrtvima najbolje iskazuje tako što se mrtvi tretiraju kao da su živi i iz tog razloga se vrše rituali u kojima se dušama mrtvih posvećuje hrana i riječi uvažavanja. Dva puta godišnje, u proljeće i jesen, obavljaju se glavni rituali.38

Prva zvanična posjeta Jasukuni svetilištu se odigrala 1975. godine od strane premijera Miki Takea, kada nije bilo burnih reakcija u kineskim no-vinama koje su ovaj događaj okarakterisale kao „maštanje male grupe ljudi o oživljavanju militarizma“.39 Uslijedile su posjete premijera Japana 1982. godine i 1985. Tokom 1990-ih nevladine organizacije obje zemlje su odr-žavale različite konferencije i okrugle stolove, kao i proteste. Radna grupa za riješavanje pitanja odavanja počasti mrtvima u Jasukuni svetilištu je us-postavljena u julu 2000. godine i sastojala se od deset članova predstavnika Nippon Izokukai (Japansko udruženje porodica nastadalih u ratu), LDP, i čla-nova Dieta40. U međuvremenu je guverner Tokija Išihara Šintaro (Ishihara Shintaro) posjetio svetilište (avgust 2000. godine), a nakon toga je to učinio novoizabrani ministar Koizumi (13. avgusta). Koizumi je najavio posjetu svetilišta još tokom izborne kampanje za 15. avgust, što je izazvalo reakciju kineskih zvaničnika, te je ministar vanjskih poslova NR Kine Tang Đasuan (Tang Jiaxuan) na sastanku u Japanu istakao da Kina ne može da prihvati da lider Japana posjećuje Jasukuni svetilište gdje se nalazi posveta ratnim zlo-čincima klase A.41 Koizumi je izdao zvanično saopštenje i odustao od odluke da posjeti svetilište na taj dan, te izjavio da će ovu posjetu upriličiti neki drugi put.42 Posjeta je opet izazvala reakcije i u Kini i u Republici Koreji.43 Posjete Koizumija koje su uslijedile 2002. godine su takođe izazvale brojne 38 About Yasukuni Shrine, Yasukuni Shrine, dostupno na: http://www.yasukuni.or.jp/english/about/index.html (pristupljeno: 15.6.2014.)39 Caroline Rose, Sino-Japanese Relations, Nissan Institute/Routlage Japanese Studies Series, 2005, e-eddition 2005, p. 11340 Caroline Rose, Sino-Japanese Relations, op.cit. p. 11341 Ibidem, p. 11342 Japanese Ministry of Foreign Affairs, Statement of Prime Minister Junichiro Koizumi,13/08/2001, dostupno na; http://www.mofa.go.jp/announce/pm/koizumi/state0108.html (pristupljeno: 13.10.2013.)43 Ibidem, p. 116


reakcije u Kini i Koreji, ali i u Japanu. Koizumi je nastavio da posećuje ovo svetilište obrazlažući to religijskim razlozima, čineći to 13, a ne 15. avgusta i u privatnom svojstvu. Konzervativni birači u Japanu, prema Rouz su smatrali da kineski i korejski protesti predstavljaju miješanje u japanska unutrašnja pi-tanja.44 Koizumijev nasljednik Šinzo Abe (Shinzo Abe), posjetio je svetilište 2006. godine, malo prije nego što je postao premijer po prvi put. On je javno podržao posjete svog prethodnika svetilištu mada ga sam nije posjećivao to-kom svog prvog mandata. Premijer Jasuo Fukuda (Yasuo Fukuda) se zare-kao da nikad neće posjetiti Jasukuni svetilište, što je naišlo na dobar prijem kod azijskih suseda. Ostali političari su nastavili sa praksom posjeta svetilištu Jasukuni. Član LDP partije je u julu 2005.godine pokrenuo inicijativu za iz-mještanje ostataka četrnaest ratnih kriminalaca klase A na posebno grobno mjesto. Šintoistički sveštenici su ovu inicijativu odbili i pozvali se na prava na religijsko opredjeljenje i slobodu u okviru Japanskog ustava. Šinzo Abe je posjetio Jasukuni svetilište u decembru 2013. godine i izjavio da je posjeta predstavljala antiratni čin. Posjetu je u svojim izjavama osudila osim Kine i Republika Koreja, a izazvala je i zahlađenje u odnosima sa administracijom predsednika Obame. Posjeta koja je upriličena u 2013. godini je bila prva po-sjeta zvaničnog premijera svetilištu nakon posjete premijera Koizumija 2006. godine. U svjetlu svih ovih događaja, teško je predvidjeti dalji razvoj ovog problema između Japana i susjeda uzimajući u obzir njegovu složenost, zna-čaj za unutrašnju politiku u Japanu, te uticaj koji ove posjete imaju na susjede u Aziji.

Činjenica da Japan i Kina ne vide ovaj čin jednako, je precizno predstav-ljena i u ovogodišnjoj, devetoj po redu anketi, koju je sproveo Genron NPO u saradnji sa Čajna Dejli (China Daily), kada se pokazalo da 50% Japanaca ne vidi ništa loše u tome da japanski premijer posjećuje Jasukuni svetilište. Više od 70% Japanaca smatra da nije problem ako se posjeta upriliči u svojstvu privatnog lica. Procenat kineskih ispitanika koji smatra da posjeta Jasukuni svetilištu u svojstvu premijera ili građana nije primjerena iznosi 62.7%. Ovaj procenat se povećao u odnosu na prethodne ankete i pokazuje da sve veći broj Kineza ima tvrđi stav prema posjetama Jasukuni svetilištu.45

44 Ibidem, p. 11745 The Genron NPO, The 9th Japan-China Opinion Poll, Analysis Report on the Comparative Data, 12/8/2013, Japan: Public Opinion Research Institute Cooperation, China: China Daily, Horizon Research Consultancy Group


2.3 Pitanje iskorištavanja žena kao seksualnog roblja tokom Drugog svjetskog rata

Korištenje eufemizma „comfort women“ ili „žene za pružanje utjehe“ se smatra netačnim i uvredljivim opisom seksualnog iskorištavanja i poro-bljavanja žena od strane japanske vojske tokom rata.46 Ovaj termin se koristi i zvanično u literaturi Japana i Kine i zahtjevima žrtava za kompenzaciju. Termin „comfort women“ se odnosi na žene koje su bile prisiljene na prosti-tuciju i činile su dio korpusa za prostituciju koje je oformilo Japansko carstvo tokom Drugog svjetskog rata.47

Procjene broja žena koje su bile nasilno odvedene, kidnapovane ili od-vedene pod lažnim obećanjima da će raditi u fabrici se kreću od dvadeset hiljada do četiri stotine hiljada, kako tvrde kineski naučnici, ali tačan broj je još predmet rasprava. Prva takva “stanica za pružanje utjehe“ ili vojni bordel je osnovana u Šangaju 1932. godine. Žene su dovođene iz Kine, Koreje, Taj-vana, Mandžurije (Mančuguo), Filipina i Indonezije.48

Većina žena koje su bile žrtve i prisiljene na prostituciju iz Južne Ko-reje, Filipina i Indonezije su odbile da prime kompenzacije koju je ponudio Azijsko-pacifički fond za žene jer je to privatni fond koji je uspostavio japan-ski Crveni krst, a ne japanska vlada. Japanska vlada još nije prihvatila odgo-vornost koju je imperijalna japanska vojska imala u formiranju takozvanih „centara za pružanje utjehe vojnicima“ ili vojnih bordela japanskih logora, što je traženo od strane žrtava i vlada njihovih zemalja.49 Krajem 1990-ih go-dina pronađena je dokumentacija u vezi vojnih bordela u Tjenđinu, Šangaju i Nanđingu, a kineski i japanski akademici su sproveli istraživanja fenomena ratne prisilne prostitucije u Kini. Međunarodni simpozijum o pitanju isko-rištavanja žena kao seksualnog roblja je održan u aprilu 2000. godine, a u decembru je u Tokiju uspostavljen Sud za ratne zločine za oblast iskorišta-vanja žena kao seksualnog roblja od strane japanske vojske. Ova istraživanja su otkrila mnoge informacije o obimu i sistemu seksualnog porobljavanja. „Stanice“ su uspostavljene u dvadeset jednom gradu u Kini, dok je samo u Šangaju procjenjeno da ih je bilo sedamdeset sedam, a u Vuhanu između če-

46 Sarah Soh, Japan’s Responsibility towards Comfort Women Survivors, Japan Policy Research Institute,ažurirano, maj 2001, dostupno na: http://www.jpri.org/publications/workingpapers/wp77.html (pristupljeno 13.09.2013)47 Caroline Rose, Sino-Japanese Relations, Nissan Institute/Routlage Japanese Studies Series, 2005, e-eddition 2005, p 8748 Caroline Rose, Sino-Japanese Relations, op.cit., p 8749 Ibidem, p.88.


trdeset i pedeset. Ukupan broj ovih stanica je procjenjen na između hiljadu do deset hiljada, od kojih su neke radile tokom cijelog rata, a neke samo nekoliko mjeseci. Iako je veliki broj žena govorio o svojim iskustvima, samo mali broj je bio spreman da podnese tužbu na japanskim sudovima, a prve tužbe su podnesene 1995. godine.50

Do sada je podignuto deset tužbi od strane preživjelih. 2. juna 2013. godine Komitet UN protiv torture – UN CAT (UN Committee Against Tor-ture) izdao je zvanično saopštenje u kome poziva japansku vladu da ispuni svoje obaveze u okviru Konvencije i prizna pravnu odgovornost za zločine seksualnog porobljavanja žena tokom Drugog svjetskog rata kroz podizanje pozornosti šire javnosti o ovom pitanju i njegovim uključivanjem u udžbeni-ke istorije, priznanjem prava žrtvama na odštetu i obezbjeđivanjem odštete, kao i prestankom poricanja činjenica jer se na taj način ponovno nanosi štetu žrtvama.51

Smatramo da se na ovaj način pokazuje da se ovim pitanjem još uvijek aktuelno bave nadležna tijela OUN , te da su aktivnosti civilnog društva, bez obzira na njegovu veličinu u Japanu važne, i da daju doprinos u rješavanju ovog pitanja.

2.4 Pitanje izvinjenja i ratne odštete

Prema Rouz, i kineska i japanska vlada često navode pitanje usaglaše-nog viđenja zajedničke prošlosti, ukazujući da su spremne da pristupe final-noj fazi „idealnog“ modela izmirenja u kome se izvinjenja daju (i prihvataju), prošlost se obilježava i usaglašavaju se istine u vezi istorijskih događaja.52 Japanska vlada je usvojila niz pristupa - od uspostavljanja fondova, preko davanja zvaničnih i ličnih izvinjenja, do sprovođenje edukativnih programa i razmjena. Unatoč tome, Japan se često pominje u kontekstu nemogućno-sti Japanaca da ponude izvinjenje ili da se suoče sa prošlošću. Tako Barkan Elazar53 smatra da se Japan razlikuje od država koje se predstavljaju kao li-beralna društva, i koja su priznala nepravedne i diskriminatorne politike u prošlosti i dogovorili uslove za restituciju ili odštetu za žrtve na osnovu moralnih uvažavanja. Ovaj autor navodi upravo primjer pitanja „comfort wo-men“, kao pitanje koje Japan nije uspio riješiti zbog unutrašnjih političkih

50 Ibidem, p.8851 UN Committee Against Toruture issued recommendation to Japan on the comfort women, 2/6/2013, dostupno na http://wam-peace.org/eng/20130602. (pristupljeno: 10.06.2013.)52 Caroline Rose, Sino-Japanese Relations, Nissan Institute/Routlage Japanese Studies Series, 2005, e-eddition 2005, p. 9953 Barkan Elazar, The Guilt of Nations: Restitution and Negotiating Historical Injustices


pritisaka, koje, kako smatra Barkan, onemogućavaju Japanu da se suoči sa ratnom krivicom.54 Rouz tvrdi kako se japanski pristup pomirenju u negativ-nom kontekstu poredi sa njemačkim i u tom smislu spominje nemogućnost Japana da se suoči sa prošlošću kao temu koja se ponavlja u međunarodnim medijima i akademskoj literaturi.55 Tomas Berger (Thomas Berger)56 objaš-njava da su složene mreže kulture, politike i geografije uticali na Japan kao otežavajuće okolnosti za izmirenje sa prošlošću i upućivanje izvinjenja susje-dima za zločine počinjene tokom rata. On takođe poredi Japan sa Njemačkom čiji su zločini nadilazali japanske, a koja je uspjela da izmiri prošlost i ponudi adekvatno izvinjenje žrtvama.57

Uspjeh kineskih i japanskih pokušaja da pomire svoja viđenja zajednič-ke prošlosti varira i uslovljeno je različitim unutrašnjim i vanjskim prilikama.

Rouz navodi tri aspekta i faze procesa pomirenja: 1) izvinjenje za proš-lost, 2) obilježavanje prošlosti i 3) sjećanje. tj. ponovna prezentacija prošlosti u muzejima.58 Rouz dalje navodi da isti politički faktori koji uzrokuju sporove u vezi udžbenika istorije, predstavljaju problem i kad se radi o formulaciji izvinjenja i drugih spornih pitanja iz zajedničke prošlosti.59

Kao što je već pomenuto, pitanje izvinjenja nije bilo problem 1972. go-dine, nije bilo centralno u pregovorima prije potpisivanja Zajedničke izjave, a sama formulacija izvinjenja se smatrala zadovoljavajućom od obje strane. Tokom 1990-ih godina situacija u obje zemlje se izmijenila, međunarodna situacija je promijenjena, a zahtjevi za izvinjenjima su postali norma. Rouz smatra da nije samo pitanje izvinjenja predstavljalo problem, nego se često radilo o formulaciji, vremenu i načinu izvinjavanja. Zvanično izvinjenje jed-nog kolektiva drugom, prema Tavučisovom (Tavuchis) kriteriju podrazumi-jeva: 1. zvanično, premijer Japana (ili osoba koja predstavlja državu) djeluje kao „ovlašteno tijelo kolektiviteta“ i „neopterećen pojedinac“; i 2) zvanično izvinjenje podrazumijeva da je ono obavezujuće. Bez takvih određenja, izvi-

54 Barkan Elazar, The Guilt of Nations: Restitution and Negotiating Historical Injustices, Johns Hopkins University Press, 2000, p. 31755 Caroline Rose, Sino-Japanese Relations, Nissan Institute/Routlage Japanese Studies Series, 2005, e-eddition 2005, p. 9956 Tomas Berger je profesor međunarodnih odnosa na Boston univerzitetu i gostujući profesor na Keio fakultetu u Tokiju, autor knjige „War, Guilt and Politics After WWII“ („Rat, krivica i politika nakon II svjetskog rata“)57 Kirk Spitzer,“ Why Japan is still not sorry enough“, The Time, 11.09.2012. dostupno na: http://nation.time.com/2012/12/11/why-japan-is-still-not-sorry-enough/ (pristupljeno: 17.06.2014.)58 Caroline Rose, Sino-Japanese Relations, Nissan Institute/Routlage Japanese Studies Series, 2005, e-eddition 2005., p. 10059 Ibidem, p. 100


njenje ništa ne vrijedi „jer predstavlja neovlaštenog pojedinca i nema mandat „većine“.60Izvinjenje jednog kolektiviteta drugom je četvrti oblik izvinjenja u tipologiji koju Tavučis navodi i jedini gdje pojedinac ne djeluje kao glav-na strana u procesu nego kao izvršilac ili agent.61 “Kolektivno izrečena Mea culpa predstavlja posvećenost izvan normativnog domena neposrednog vla-stitog interesa, te premješta teret na oštećenu stranu, fokusirajući se na pitanje oproštaja.“62 Objašnjavajući moć i paradoks izvinjenja, Tavučis kaže da „izvi-njenje bez obzira kako bilo iskreno ili djelotvorno ne može izbrisati učinjeno, a ipak to čini na misteriozan način i u skladu sa posebnom, sebi svojstvenom logikom“63 Izvinjenje je često popraćeno uvjeravanjem da neće biti ponav-ljanja iako je takvo razuvjeravanje suvišno ako „počinilac iskreno žali“ zbog učinjenog. Ako se takvo izvinjenje usvoji od strane žrtve, izvinjenje može da promijeni odnose među državama. Vrednovanjem i pokazivanjem poštovanje za žrtvina osjećanja i identitet, i priznanje nepravdi iz prošlosti predstavlja ključ restitucije, prema Rouz. Ona tvrdi da je priznanje to što transformiše traumu viktimiziranja u proces žaljenja i omogućava oporavak.64

Kineska strana smatra da je ova vrsta priznanja ono što nedostaje japan-skom pristupu. „Iskreno izvinjenje“, kako to Kinezi očekuju, treba da bude potkrepljeno aktivnostima i radnjama, poput prestanka posjetama Jasukuni svetilištu, koje vrijeđa osjećanja žrtvi. S druge strane, japanski zvaničnici i političari, mediji pa donekle i javnost, smatraju da su se dovoljno izvinili u raznim prilikama, i da Kina koristi „istorijsku kartu“ kad smatra da joj je to od političke koristi.

Najznačajnije izvinjenje prema kome se mjere ostala je ono iz 1995. godine, koje je u ime japanskog naroda uputio tadašnji premijer Murajama. Premijer Murajama Tomiići (Murayama Tomiichi) iz SDP partije je organi-zovao projektni tim za pisanje rezolucije za odricanje od rata. U to vrijeme u Japanu je na vlasti bila koalicija (SDP, LDP i Sakigake). Usljed unutrašnjih partijskih sukoba, te nekih desničarskih članova LDP-a, sama rezolucija je razvodnjena i nije sadržavala izraze kao što su „izvinjenje“, „odricanje od rata“, kako je to u početku bilo planirano. Rezolucija sadrži „dubok osjećaj žaljenja“ iskazan prema azijskom narodu, ali ne predstavlja korak naprijed, dok je termin „agresija“ izbjegnut. Kineska vlada je pratila usvajanje ove 60 Caroline Rose, Sino-Japanese Relations, Nissan Institute/Routlage Japanese Studies Series, 2005, e-eddition 2005, p.10061 Nicholas Tavuchis, Mea Culpa: Sociology of Appology and Reconciliation, Stanford University Press, Stanford California, 1991, p. 9862 Nicholas Tavuchis, Mea Culpa: Sociology of Appology and Reconciliation, Stanford University Press, Stanford California, 1991, p. 11363 Nicholas Tavuchis, Mea Culpa: Sociology of Appology and Reconciliation, op.cit. p. 564 Ibidem, p.100


rezolucije od strane Dieta i izrazila žaljenje zbog odbijanja LDP partije da usvoji prvobitnu formulaciju kako je predložio SDP. Sam premijer Murajama je u posjeti Kini ublažio cijelu situaciju i izrekao lično izvinjenje u kome se navodi: „U nadi da se slična greška neće ponoviti u budućnosti, ja prihvatam, uz svu dužnu poniznost, nepobitne istorijske činjenice i izražavam još jednom osjećaje dubokog žaljenja i upućujem iskreno izvinjenje.“65 Ovo izvinjenje je na neki način postalo reper u odnosu na koji je kineska vlada mjerila sve ostale izjave u vezi rata. Međutim, ova izjava, kao i druge koje su uslijedile (Koizumijeva iz 2001), su sve bile usmene, a riječi koje Kinezi očekuju još se nisu pojavila u pisanom obliku.

Pitanje izvinjenja ostaje veliki kamen spoticanja u odnosima Kine i Ja-pana. Osnovni problem je što japanska strana smatra da potezanje za izvinje-njem nema više smisla, jer kineska strana nije spremna da ga prihvati kako bi i dalje manipulisala ovim iz pozicije žrtve i da su se dovoljno izvinili, a s druge strane kineska strana smatra da izvinjenja nisu dovoljno iskrena jer iza njih slijede nova dela koja ne odslikavaju iskreno žaljenje - npr. posjete Jasukuni svetilištu.66

Iako je Zajedničkom izjavom iz 1972. godine riješeno pitanje državnih reparacija, krajem 1980. grupe kineskih građana su počele podnositi zahtjeve za pojedinačne kompenzacije. Rouz navodi da su tužbe podnošene od strane građana koji su bili prisilno odvedeni na rad tokom II svjetskog rata, žena koje su seksualno iskorištavane u vojnim bordelima i žrtava bioloških i he-mijskih eksperimenata, te žrtava čije su povrede nanešene hemijskim oružjem koje je japanska vojska ostavila iza sebe. Predato je preko šesdeset tužbi u okružnim sudovima i višim sudovima u Japanu, a petnaest do dvadeset pred-meta je predato sudu u Sjedinjenim Američkim Državama. Samo mali broj je bio uspješan gdje su tužioci dobili nadoknadu, a većina je odbačena. Iako su sudije donosile odluke gdje se priznaje patnja žrtve, nikad nisu naložili državi da preduzme pravnu odgovornost.67

Rouz, koja se detaljno bavi sudskim predmetima za kompenzaciju, za-ključuje da - iako se rezultati pokreta za ratnu odštetu ne mogu odbaciti - bez političkog riješenja, bilo da se ono nametne japanskoj vladi putem sudske odluke, ili pritiska SAD ili NR Kine, ili aktivnostima međunarodnih nevladi-nih organizacija koje pozivaju na senzibilizaciju javnosti oko ovih slučajeva kompenzacije, ovi sudski predmeti i tužbe će i dalje biti neuspješni.68 Sma-65 Caroline Rose, Sino-Japanese Relations, Nissan Institute/Routlage Japanese Studies Series, 2005, e-eddition 2005, p. 10166 Ibidem, p. 10067 Ibidem, p. 7068 Caroline Rose, Sino-Japanese Relations, Nissan Institute/Routlage Japanese Studies


tramo da se finansijska nadoknada pojedinačnim žrtvama za preživljeni bol takođe može smatrati jednom fazom u procesu pomirenja dvije zemlje.

2.5 Problem Mandžurijske siročadi

Pitanje siročadi iz Mandžurije, civila, djece i žene koji su ostali u Kini nakon povlačenja japanske vojske i državne administracije iz Mandžurije u avgustu 1945. godine kada je Crvena armija izvršila napad, se ne nalazi u vrhu liste otvorenih pitanja dvije zemlje, niti ovo pitanje ima publicitet kao prethodna. Bez obzira na to, tragične sudbine ovih ljudi, i strahote koje su de-šavale njima i njihovim porodicama, te težak položaj preživjelih, ukazuje na odgovornost obje države koje nisu uspjele da na vrijeme riješe status i umanje muke preživjelih. Radi se o Japancima, uglavnom djeci, koja su zaboravljene žrtve Drugog svjetskog rata. Japansko ministarstvo zdravlja ih je nazivalo „japanskom siročadi, koja su ostavljena u Kini“.

Majumi Ito (Mayumi Itoh)69 opisujući stradanja i strahote koje su ovi ljudi preživjeli navodi da je od 1,550.000 japanskih civila koji su živjeli u Mandžuriji, 245,000 stradalo nakon povlačenja japanske vojske iz Mandžu-rije. Malo je poznata činjenica da je najveći broj japanskih civila koji su stra-dali u Drugom svjetskom ratu, stradao upravo u Mandžuriji. Nakon povlače-nja Kvandung (Kwantung) armije i administracije u avgustu 1945. godine, u Mandžuriji su ostali djeca, žene i starci koji nisu bili sposobni za težak, duga-čak i neizvestan povratak, odnosno beg u Japan, koji neki od njih nikada nisu ni videli. Kako piše Ito, japanska ratna siročad i djeca koja su ostala u Kini su prošli su kroz neke od najgorih mogućih patnji zabilježenih u ljudskoj isto-riji. Od masovnih samoubistava, masakra, grupnog silovanja, do patnji koje su prolazili kao raseljena lica u njima neprijateljskoj zemlji.70 Kraj njihovih muka nije došao sa završetkom rata, jer su ostali da žive na teritoriji koja je poslije Drugog svjetskog rata vraćena Kini. Kako Japan i Kina nisu sklopili ugovor o prijateljstvu i saradnji do 1978. godine, neriješavanje ovog pitanja dodatno je pogoršalo stanje ove grupacije. Ito tvrdi da postoji veza između situacije ili neprilika u kome su se našla japanska siročad ostavljena u Kini i kinesko-japanskih odnosa u celini, a naročito, „pitanje istorije“. Upravo je pitanje ispravljanja udžbenika i njihovo odobrenje od strane japanskog mini-starstva obrazovanja uzrokovalo zaustavljanje potrage za japanskom siročadi

Series, 2005, e-eddition 2005, p. 9869 Mayumi Itoh, Japanese War Orphans in Manchuria: Forgotten Victims of the World War II, Palgrave MacMillan, 201070 Mayumi Itoh, Japanese War Orphans in Manchuria: Forgotten Victims of the World War II, Palgrave MacMillan, 2010, p. 208


1982. godine, na zahtjev kineske vlade koja je tražila prekid saradnje po tom pitanju. Kineska vlada je takođe uložila žalbu na način na koji je japanska vlada obavljala repatrijaciju i naseljavanje u Japanu, kao i pitanje brige o roditeljima tj. starateljima te djece, nakon što se oni vrate u Japan. Neriješena pitanja oko usklađivanja istorije su predstavljala bilateralni problem koji je donekle zaustavio repatrijaciju siročadi iz Mandžurije, koja su ostala izgu-bljena u ovom procesu.71

Status ove grupe u Mandžuriji (sadašnja sjeveroistočna Kina) je bio „interno raseljena lica“, zbog nisu se mogli preseliti ili tražiti azil u drugoj zemlji. Može se reći da su bili zarobljeni tri decenije na neprijateljskoj teri-toriji. Djeca su uglavnom odrastala u kineskim porodicama, i često nisu znali za pravi identitet. Tokom Kulturne revolucije, i oni su bili žrtve maltretiranja, optužbi da su špijuni itd. Mnogi su bili prisiljeni da daju lažna priznanja da su špijuni, nakon čega bi bili pogubljeni ili primorani da počine samoubistvo. Ni nakon repatrijacije u Japan, situacija ovih ljudi se nije mnogo poboljšala. U Japanu su bili tretirani kao stranci, „japanski Kinezi“ i bili diskriminirani. Ito navodi podatke iz januara 2009. Godine, kada je prema Ministarstvu zdrav-lja Japana bilo registrovano 2.815 siročadi, uključujući i one koji još žive u Kini i koji su repatrirani u Japan. Od tog broja, 1.282 pripadnika ove grupe je pronašlo svoj identitet u Japanu (45,5%). Japansko ministarstvo zdravlja je u junu 2009. godine zvanično iznelo da je 285 siročadi ostavljeno u Kini.72

Pitanje mandžurijske siročadi je bitno pitanje kinesko-japanskih odno-sa, ali se nije moglo riješiti bez uzimanja u obzir i odnosa SAD prema „dvije Kine“, i saveza SAD i Japana tokom Hladnog rata, te sovjetske politike u Mandžuriji nakon operacije „avgustovska oluja“ koja je počela 9. avgusta 1945. godine, i proširila se na Sahalinsko ostrvo i Kurilska ostrva. Nakon pre-daje Japana, 400.000 japanskih stanovnika sa ostrva je takođe deportovano, a oni koji su ostali, imali su isti status kao „mandžurijska siročad“.73Pitanje mandžurijske siročadi i njihova repatrijacija nije započela do 1978. godine i potpisivanja Sporazuma o miru i prijateljstvu kada se prvi put zvanično otva-ra. Zvanične potrage za preživjelim rođacima su zaustavljene sa početkom diplomatskih sporova oko neusaglašenog viđenja istorije NR Kine i Japana i revizije istorijskih podataka u udžbenicima istorije u Japanu. Kako Ito piše, japanska vlada je izazvala ogorčenje kineskih zvaničnika zaduženih za pita-nje siročadi, koji su japansku stranu optužili za odugovlačenje repatrijacije i

71 Mayumi Itoh, Japanese War Orphans in Manchuria: Forgotten Victims of the World War II, op.cit. p. 672 Ibidem, p. 21073 Ibidem, p. 210


nedovoljnu pomoć u prilagođavanju u Japanu.74 Na taj način je pitanje siro-čadi iz Mandžurije, ljudska tragedija nesagledivih razmjera, postalo još jedno otvoreno pitanje bilateralnih odnos i poprište „nadigravanja“ dvije zemlje.

ZAKLJUČAK

Teorijskom analizom kao osnovnim naučnim metodom koji je korišćen u radu i sintezom rezultata kojim smo dokazivali osnovne hipoteze, formu-lisali smo sljedeći zaključak. Kina i Japan su danas druga i treća ekonomija svijeta. Saradnja i odnosi dvije zemlje su od presudne važnosti za region i svi-jet. Njihova uloga u međunarodnoj politici je od nepobitnog značaja, samim tim bilateralni odnosi dvije zemlje privlače sve više pažnje, kako regionalno, tako i globalno.

Iako smo naveli da je „pitanje istorije“ u odnosima NR Kine važno i prisutno u bilateralnim odnosima od njihovog zvaničnog uspostavljanja za-ključujemo da nije i presudno za njihove loše odnose, ali bi njegovo riješa-vanje predstavljalo značajan pomak. Smatramo da se istorija u političkom diskursu obe zemlje do određene mjere koristi za jačanje nacionalne kohezije i relativizovanje ili prikrivanje određenih unutrašnjih pitanja i problema. U slučaju NR Kine ta pitanja su ekonomske prirode, tj. usporavanje ekonom-skog rasta,75 a u slučaju Japana promjena Ustava, tj. njegove interpretacije i promjena statusa Snaga za samoodbranu.76 Nalazimo da je nemoguće uspo-staviti zdrave i dugoročne veze između dva društva i države bez bavljenja ovim pitanjima na svim nivoima i pokušaja da se nađe razumijevanje za razli-čite stavove i interpretaciju zajedničke istorije u obe zemlje.

Navođenjem primjera iz literature pokazali smo da se problem istorije javlja tokom 1980-tih i 1990-tih i da je uslovljen unutrašnjom situacijom i pri-likama u obe zemlje, promjenama u ciljevima vanjske politike, što je dovelo do toga da obe zemlje traže veću ili drugačiju ulogu u međunarodnim odnosi-ma.77 Otvorena pitanja koja smo analizirali u radu (udžbenici iz istorije, oda-vanje počasti japanskih zvaničnika Jasukuni svetilištu, pitanje iskorištavanja žena kao seksualnog roblja tokom II svjetskog rata, pitanje izvinjenja i ratne odštete i problem Mandžurske siročadi), a koja spadaju u kategoriju „pitanja

74 Ibidem, p 21075 Zhang Wang, Never Forget National Humiliation: Historical Memory in Chinese Politics and Foreign Relations,Columbia University Press, 2012, p. 24176 Caroline Rose, Interpreting History in Sino-Japanese Relations, Nissan Institute/Routlage Japanese Studies Series, 1998, e-eddition 2005, p. 1577 Caroline Rose, Interpreting History in Sino-Japanese Relations, Nissan Institute/Routlage Japanese Studies Series, 1998, e-eddition 2005, p. 18


istorije“ se mogu isključivo riješiti zalaganjem obe države i društva i konkret-nim mjerama koje će zadovoljiti obe strane. Osim nastojanja da uvaže viđenja i percepcije i jedne i druge zemlje, brojni autori (Karolin Rouz, Džang Vang, Rana Miter, Majumi Ito) zaključuju da je takođe nužno da se ulože i napori da se kroz djelovanje medija, nevladinih organizacija, kroz obrazovni sistem i na druge sistemske načine stvori atmosfera i učini pokušaj da domaća javnost u obe zemlje čuje i razloge za takva mišljenja i stavove druge strane.

Da bi dva susjeda uspostavila stabilniju bilateralnu saradnju, izbjegla dalja zaoštravanja odnosa i smanjila mogućnost sukoba, te uspostavila di-jalog i konsenzus na višem nivou, trebalo bi da napuste stanovište nacio-nalističke interpretacije istorije i korišćenje istorije u političkom diskursu. Na taj način bi sumnja i međusobno nepovjerenje bili svedeni na minimum. Zajednički rad na otvorenim pitanjima i uvažavanje spornih događaja iz proš-losti predstavljao bi put ka smanjivanju tenzija izazvanih različitim viđenjem pitanja iz prošlosti.78 Političke vođe u obe zemlje moraju ulagati neprestane napore u pravcu jačanja bilateralnih odnosa, kako bi što češće održavali dija-log i konačno postigli konsenzus u vezi problematičnog viđenja istorije i time smanjili tenzije i eventualna buduća diplomatska sporenja.

Spisak selektivne literature

•Atanassova - Cornelius Elena, „Dynamics of Japanese and Chinese Security Po-licies in East Asia and Implications for Regional Stability“, in Asian Politics and Policy, Volume 2, Number 3, PCO, Washington DC, 2010.

•Beasley W. G., Japanese Imperialism 1894-1945, Claredon Press, Oxford, 1987.•Bell Daniel A., China’s New Confucianism, Politics and Everyday Life in a Chan-

ging Society, Princeton University Press, Princeton and Oxford, 2008.•Curtis Gerald L, The Logic of Japanese Politics, Columbia University Press, New

York, 1999.• Eberhard Wolfram, A History of China, London Routledge & Kegan Paul Ltd,

London, 1950.• Eoin McDonnell ,Prepare for the Worst?-The Sino Japanese Dispute in the East

China Sea, Instutute for the International and European Affairs, Dublin, 2013.• Fravel M Taylor, Explaining Stabiliy in the Senkaku Diaoju Islands Dispute, do-

stupno na:http://taylorfravel.com/documents/research/fravel.2010.stabiltiy.senkakus.pdf, (pristupljeno 4.1.2014.)

•Hughes Christopher W., Japan’s response to China’s rise: regional engagement, global containment, dangers of collision, the Author(s) Journal Compilati-on, 2009 Blackwell Publishing Ltd/Royal Institute of International Affairs, Oxford, 2009.

78 Zhang Wang, Never Forget National Humiliation: Historical Memory in Chinese Politics and Foreign Relations,Columbia University Press, 2012, p. 241


• Itoh Mayumi, The Origin of Ping-Pong Diplomacy, Palgrave Macmillan, New York, 2011.

• Itoh Mayumi, Japanese War Orphans in Manchuria: Forgotten Victims of the World War II, Palgrave MacMillan, New York, 2010.

• John McKay, „APEC:Success, Weaknesses and Future Prospects, Southeast Asian Affairs“, pp.42-53, p.43, Ekonomski politički i bezbjedonosni regionalni me-hanizmi-Rider, Master studije Regionalne studije Azije, Fakultet političkih nauka Beograd

• Jones, Jeffrey M, “Far Fewer Americans Say Iran is Number one Enemy”, Gallup Politicks, ažurirano 20.fabruara 2014.dostupno na: http://www.gallup.com/poll/167501/far-fewer-americans-say-iran-no-enemy.aspx,( pristupljeno 2.2.2014)

•Kato Akira, The United States: The Hidden Actor in the Senkaku Islands, Asia Pacific Bulletin, 2/4/2013/, dostupno na: http://www.eastwestcenter.org/sites/default/files/private/apb205.pdf (pristupljeno 4.1.2014.)

•Kilibarda Zoran, Osnovi geopolitike, Fakultet bezbednosti, Službeni glasnik, Be-ograd, 2008.

•Kilibarda Zoran, „Integrativni procesi u regionu Jugoistočne Azije“, Vojno delo –opštevojni naučno-teorijski časopis, jesen/2010, UDK 355/359, str. 147-165

• Lafcadio Hearn, Glimpses of an Unfamiliar Japan, Tuttle Publishing, North Cla-rendon, 2009.

•Maaike Okano –Heijmans, „Projecting Economic Power: Japan’s Diplomacy towards North Korea“, Netherland Institute of International Relations

•Michalel F Martin, CRS Report for Congress, APEC ad 2007 Meeting in Sydney, Australia, 21/9/2007, Ekonomski politički i bezbjedonosni regionalni meha-nizmi-Rider, Master studije Regionalne studije Azije, Fakultet političkih nau-ka Beograd

•Mitrović Dragana, „Opšte odlike političkog sistema NR Kine“, u Rider Politički sistemi zemalja Azije, Mitrović, D., (ur.), FPN, Beograd, 2013.

•Mitrović Dragana, Kineska reforma i svet, Institut za ekonomiku i finansije, Beo-grad, 1995.

•Mitrović Dragana, „Geopolitics of Energy as Border Issue“ in: Dimitrijević D., Mitrović D., Lađevac I. (ed), The Meaning of Borders and Borders Issues in the Age of Globalization: Asia and Europe , Institute of International Politics and Economics, Belgrade, 2012.

•Mitrović Dragana, „Šangajska organizacija za saradnju – nastanak, ciljevi i dometi nove bezbednosno-ekonomske strukture Azije“, u Rider „Geopolitika i geoe-konomija zemalja Azije“, Mitrović, D., (ur), FPN, Beograd, 2013.

•Mitrović Dragana, Međunarodna politička ekonomija, FPN, Beograd, 2012.•Mitter Rana, A Bitter Revoultion-China’s Struggle with the Modern World, Oxford

University Press, Oxford, 2004.•MitterRana, Forgotten Ally, China World War II, 1937-1945, Houghton Mifflin

Harcourt, New York, 2013.


•Mulgan, A. G., Why Japan still matters? Asia-Pacific Review, Institute for Inter-national Policy Studies, published online 8/8/2006/, 12, p 104–121, Tokyo, 2005. DOI: 10.1080/13439000500394162

• Przystup James, “China, Japan, and the United States“, in: Michael J. Green and Patrick M. Cronin (ed), U.S. – Japan Alliance Past, Present and Future, Co-uncil on Foreign Relations Press New York, 1999.

• Przystup James, John Bradford, and James Manicom, Sino-Japanese Deals Hold Water, Asia Times Online, last update 23 August 2013, dostupno na http://www.atimes.com/atimes/China/CHIN-01-210813.html (pristupljeno 28.8.13)

•Ramo Joshua Cooper, The Beijing Consensus, Foreign Policy Centre, London, 2004.

•Rose Caroline, Interpreting History in Sino-Japanese Relations, Nissan Institute/Routlage Japanese Studies Series, 1998, e-edition London, 2005.

•Rose Caroline, Sino-Japanese Relations, Nissan Institute/Routlage Japanese Stu-dies Series, 2005, e-edition London, 2005.

• Samuels J. Richard, Securing Japan-Tokyo's Grand Strategy and the Future of East Asia, Cornell University Press, Ithaca and London, London, 2008.

• Shamshad Khan, Japan’s Response to US Pivot to Asia, in D Muni, Vivek Chanda (ed), „US Pivot and Asian Security“, Institute for Defense Studies and Analy-ses, New Delhi, 2014.

• Stefanović-Štambuk Jelica, „Regioni u „starom“ i „novom“ međunarodnom regi-onalizmu: uspostavljanje novog „nivoa analize“ svjetske politike“, Srpska po-litička misao, br. 3, str103-134, Fakultet političkih nauka Beograd, Beograd, 2009.

• Takeshi Hamashita, „The intra-regional system in East Asia in Modern Times“, in Peter j. Katzehstein and Tahakshi Shiraishi (ed.), Network Power Japan and Asia, Cornell University Press, Ithaca and London, London1997.

•Vogel Ezra F., Deng Xiaoping and the Transformation of China, Belknap Press Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts and London England, London, 2011.

•Wang Zhang, Never Forget National Humiliation: Historical Memory in Chinese Politics and Foreign Relations,Columbia University Press, New York, 2012.

•Wormack Brantly, “Assimetry and China Tributary System”, The Chinese Journal of International Politicks,Volume 5, Issue 1, p. 37-54, dostupno na:

• http://cjip.oxfordjournals.org/content/5/1/37.full(pristupljeno 4.1.2014.)

Ivana Marić1

Pregledni naučni rad UDK 658.8:32

doi 10.7251/POL1408431M

PRIMJENA MARKETINGA U POLITICI

USAGE OF MARKETING IN POLITICS

Summary: Multi-party political system led to competition between political parties which caused the need for marketing in politics that improves political reputation. Politics, based on rich experience of political practice, used existing, developed methods and techniques of commercial marketing. Political marketing openly admits that politics and politicians are simply goods that are being sold on a political market. Political marketing is a whole way of operation by political parties which ask these questions: how do the voters choose; what affects their preference and how that preference can be influenced. Usage of political marketing in Bosnia and Herzegovina is still not on a satisfactory level but the knowledge about the importance of political marketing is increasing.

Keywords: political marketing, elections, political parties, voters

Sažetak: Višestranački politički sistem doveo je do potrebe nadmetanja političkih stranaka pa se u skladu s tim javila i potreba za marketinškim pristupom u politici koji pomaže boljoj političkoj prodaji. Politika se na osnovu bogatog iskustva političkog djelovanja poslužila postojećim, razvijenim metodama i tehnikama komercijalnog marketinga. Ono što političkom marketingu daje draž je otvorenost priznanja da su politika i političari roba koja se prodaje na političkom tržištu. Politički marketing je cjelokupan način djelovanja političkih stranaka koji pred sebe postavlja sljedeća osnovna pitanja: kako se birači opredjeljuju; šta utječe na njihovo opredjeljenje i kako se na njega može djelovati. Primjena političkog marketinga u Bosni i Hercegovini još uvijek nije na zadovoljavajućem nivou, ali spoznaja o značaju primjene marketinga u politici je u porastu.

Ključne riječi: politički marketing, izbori, političke stranke, birači, glasači

1 Autorka je politikolog

432 Ивана Марић: Примјена маркетинга у политици

UVOD

Politički marketing nije proizvod savremenog doba, on je, na nižoj ra-zini razvoja, prisutan od najranijih oblika političkog organiziranja. Razliku u tumačenju vremenskog perioda u kojem se politički marketing prvi put poja-vio možemo objasniti činjenicom da je termin politički marketing relativno nov i da se tek u posljednjih nekoliko decenija koristi u literaturi. Politički marketing je aktivnost koja je nastala prodiranjem marketinga na političku scenu. Nastao je kao posljedica shvatanja da se na političkom tržištu nalaze glasači čije povjerenje političke stranke ili političke ličnosti trebaju pridobiti za određenu političku ideju ili politički program. Politički marketing svoj ra-zvoj doživljava u neposrednoj interakciji s društvom u kojem se primjenjuje tako da vrsta političkog marketinga i mogućnost njegove primjene zavise od prirode političkog sistema, izbornog modela, položaja, uloge i razvijenosti sredstava komuniciranja, tradicije i kulture, kao i ekonomskog razvoja.

Politički marketing koristi osnovna i dokazana načela i tehnike mar-ketinga za ostvarenje svojih ciljeva. Da bi zadovoljstvo i povjerenje građana prema političkim strankama poraslo, a što bi vodilo rastu njihove popular-nosti i podrške javnosti, političke stranke moraju popraviti svoju stvarnu i očekivanu izvedbu. To se najlakše postiže prihvatanjem mehanizama kojima se služi privatni sektor u cilju uspješnog vođenja poslovnih subjekata. Tako se politički marketing razvija na bazi bogatog iskustva, visoko razvijenih i usavršenih metoda i tehnika komercijalnog marketinga i svih oblika medijske prezentacije i promoviranja proizvoda i firmi, ali uz uvažavanje specifičnosti političkog tržišta.

MARKETING

Marketing je sveprisutan i izuzetno zanimljiv pojam, bilo da se radi o marketingu dobara, usluga, nekretnina, plasiranju informacija, ideja, politič-kih stranaka ili kandidata. Iako se pojam marketing često koristi, teško ga je precizno definirati. Riječ marketing potječe iz njemačke riječi markt i engle-ske riječi market što u prevodu znači tržište. U literaturi postoji veliki broj različitih definicija marketinga. Marketing je, prije svega, disciplina koja se javlja kadgod pojedinac ima potrebu da utječe na ponašanje drugih (Andre-asen & Kotler, 2003, p. 5). Philip Kotler marketing definira kao „društveni i upravljački proces kojim - putem stvaranja, ponude i razmjene proizvoda od vrijednosti s drugima - pojedinci i grupe dobijaju ono što im je potrebno ili što žele“ (1994, str. 4).


Marketing se kontinuirano usavršava u svim područjima primjene kako bi se šanse za uspjeh povećale. Uloga marketinga u današnjem biznisu nije ista kao prije 50 godina. Marketing u 21. vijeku se prilagođava karakteristika-ma savremenog okruženja. Glavni zadatak savremenog marketinga je stvara-nje dugoročnog zadovoljstva, a ne kratkoročne obmane. Efikasan marketing nije slučajnost, već je rezultat pažljivog planiranja i provođenja.

KOMERCIJALNI VS. POLITIČKI MARKETING

Tradicionalni marketinški pojmovi, pored privatnog, dobro funkcioni-raju i u javnom sektoru. U privatnom sektoru koristi se marketinška formula: zadovoljstvo klijenta i stvaranje vrijednosti za iste, dok ova formula u javnom sektoru glasi: zadovoljstvo građana i stvaranje vrijednosti za građane (Kotler & Lee, 2007, str. 11). Komercijalni marketing je pospješio i usavršio metode i tehnike političkog djelovanja, a sve veća demokratizacija društva je postavila znatno veće imperative i limitirajuće faktore nekontrolirane političke djelat-nosti te je vođenje efikasne politike danas u uvjetima parlamentarne demo-kratije prava mudrost (Spahić, 1990, str. 65).

Ideja o primjeni marketinga u neprofitnom sektoru, pa samim tim i u političkim strankama rođena je u člancima Kotlera i Levyja (Kotler & Levy, Broadening the Concept of Marketing, 1969), zatim Kotlera i Zaltmana (Ko-tler & Zaltman, Kotler, Philip i Zaltman, Gerald. Social Marketing. An Apro-ach to Planned Social Change, 1971) i Shapiroa (Shapiro, 1973). U ovim člancima oni navode da se marketing jednako primjenjuje u politici, na fakul-tetima, vladinim i nevladinim organizacijama, kao i na proizvodima široke potrošnje.

Paralele između ekonomskih i političkih procesa nalaze se u radovima pojedinih autora već početkom treće i četvrte decenije XX vijeka. E. Bernays (Crystallizing Public Opinion, 1923) liderima preporučuje da se u komunici-ranju s glasačima koriste iskustvima komercijalnih propagandista, a propa-gandu smatra sredstvom kojim se uvodi red u opći haos u društvu te tvrdi da se dobra vlada može prodavati na tržištu kao i svaka druga roba (Propaganda, 1928, str. 105). Analogno komercijalnom marketingu, određenje političkog marketinga počiva na šest ključnih termina.

1. Političko tržište u najširem smislu podrazumijeva cjelokupnu političku javnost;

2. Politička roba tj. političke stranke, kandidati, programi i ideje, a koji se oblikuju, promoviraju i razmjenjuje na tržištu;


3. Potrošač je birač koji svojim glasom kupuje poboljšanje svoga položaj, a koje mu pojedinačne stranke i kandidati stavljaju u izgled. Glasač nema pasivnu ulogu na tržištu već njegove želje i očekivanja postaju presudni za oblikovanje robe koja mu se nudi.

4. Pozicioniranje predstavlja jasno razgraničenje niza elemenata mar-ketinški uobličene političke robe u odnosu na konkurenciju, a u cilju povećanja njene prepoznatljivosti i isticanja prednosti. Riječ je o na-glašavanju komparativnih prednosti jednog političkog programa, ideje, stranke u cjelini ili političara u odnosu na druge. Značaj ovog elementa političkog marketinga je toliki da su pojedini autori spremni da cjelo-kupan politički marketing svedu na njega. Tako J. P. Bobin piše: „Mar-keting je prije svega umjetnost pozicioniranja“ (Slavujević Z. Đ., 1999, str. 26).

5. Prodaja u političkom marketingu podrazumijeva organiziranje znanja i ideja određenog političkog subjekta te njihovo prezentiranje u javnosti u svrhu pridobijanja političke podrške. Najčešće je riječ o pridobijanju birača da na izborima daju svoj glas određenoj stranci ili kandidatu.

6. Profit se sastoji u koristi koju ima cjelokupna zajednica, određena druš-tvena grupa ili pojedinac od toga što je određen politički subjekt iza-bran i što je u prilici da realizira svoj politički projekt.

Tabela 1: Uporedni prikaz marketinga u ekonomiji i politici

Ekonomija tržište proizvod potrošač razlikovanje prodaja profit

Politika politička javnost

ideja, program, kandidat, stranka

biračpozicioniranje u odnosu na

druge

upoznavanje javnosti podrška

Izvor: (Bongrand, 1998, str. 15-17)

Bez obzira na niz sličnosti između komercijalnog i političkog marketin-ga, potrebno je ukazati i na njihove razlike:

~ dok je komercijalni marketing usmjeren na realizaciju konkretnog proizvoda, rezultat uspješnog političkog marketinga je promjena ukupnog ili većeg dijela društvenih uvjeta života;

~ u političkom marketingu treba voditi računa o mnogo većem broju odrednica konkretnoga političkog ponašanja nego što je to slučaj kod eko-nomskog ponašanja;

~ emocionalna uključenost ljudi i njihove temeljne vrijednosti su prisut-nije u politici nego u ekonomiji;


~ odgovornost pojedinaca i grupa, kako u samom procesu političkog marketinga tako i u realizaciji obećanih ciljeva, mnogo je veća nego u ekono-miji;

~ u političkom marketingu kandidat, njegova biografija, porodica, imo-vina, lične vrijednosti i moral su izrazite karakteristike političke ponude, što dovodi do bespoštedne provjere;

~ u političkom marketingu je prisutna tzv. negativna propaganda, odno-sno pokušaj dezavuiranja i raskrinkavanja političkog protivnika, što u ekono-miji nije dopušteno;2

~ fluidnost, kako samog proizvoda tako i mogućnost vrednovanja kon-kretnog ponašanja i postignutih ciljeva je mnogo veća u političkom marketin-gu (Šiber, 2000, str. 152).

PRIMJENA MARKETINGA U POLITICI

Politika je proces razmjene političkih stranaka, njihovih ideja, kandi-data i birača. Ona je područje konflikta interesa, usmjeravanja i pridobijanja podrške, nametanje svoga viđenja svijeta i prioriteta razvoja, određivanja ak-tuelnih i potencijalnih saveznika i protivnika. Ona je također i pokušaj name-tanja određenih interesa kao prioritetnih i općih (Edelman, 1988, str. 2). Eko-nomska teorija i praksa imale su presudan utjecaj na uobličavanje koncepcije političkog marketinga. Primjena marketinga u politici znači unošenje racio-nalnosti u političko djelovanje radi lakšeg postizanja političkih ciljeva. Inte-res je pragmatičan i razumljiv, a sastoji se od proučavanja opredjeljenja birača i mogućnosti djelovanja na njihovo odlučivanje, kako bi se određena stranka, ideje ili ljudi probili u prvi plan i zadobili političku vlast u određenom druš-tvu. Cilj marketinga u politici je pomoć političkim strankama u ostvarivanju pobjede na izborima ili strankama na vlasti da bolje kotiraju na političkom tržištu. Osnovna pitanja koja pred sebe postavlja politički marketing su:

~ Zašto se ljudi opredjeljuju na određen način?~ Kako se njihovo opredjeljenje oblikuje?~ Kako se na njega može djelovati?Politički marketing se odnosi na orijentaciju političara prema politič-

kom tržištu, poznavanje i uvažavanje tog tržišta. Političko tržište podrazu-mijeva političku javnost ili građane. Kao proizvođači na političkom tržištu pojavljuju se političke stranke. Bit koncepcije marketinga u politici je odre-2 Postoje značajne razlike između evropske tradicije i SAD po ovom pitanju. U Evropi najčešće postoje zakonske norme koje zabranjuju negativnu ekonomsku propagandu, dok u SAD-u to nije slučaj.


đivanje preferencija, interesa izraženih u političkim programima, i ciljnih po-litičkih skupina na političkom tržištu radi prodaje imidža nekog kandidata ili političkog programa. Ono što daje draž političkom marketingu je otvorenost priznanja da su politika i političari roba, da se prodaju na tržištu te da se nji-hova promocija vrši prema pravilima komercijalnog marketinga (Slavujević, i dr., 1990, str. 10).

Za primjenu marketinga u politici značajno je to što ovakav koncept djelovanja predstavlja djelatnost kojoj prethode brojna istraživanja, prikuplja-nje relevantnih činjenica, kreiranje vlastitoga političkog proizvoda i njegovo prilagođavanje političkom tržištu, sistemski proces djelovanja na tržište kako bi se upravo određeni politički proizvod prihvatio te donošenje konačnih od-luka vodeći računa prvenstveno o realnim interesima onih prema kojima je ta djelatnost usmjerena. Prema I. Šiberu (Politički marketing i politički sustav, 2000, str. 150) pretpostavke za primjenu političkog marketinga su postojanje:

~ demokratskog društva,~ političara svjesnih metoda prodaje,~ političara spremnih da svoje stavove prilagode rezultatima istraživa-

nja,~ komercijalnih medija i reklamnih agencija,~ određenog iznosa novca koji se može upotrijebiti u kampanji,~ opadanja učešća građana u politici i potrebe da se apeli dramatiziraju,~ znatnog broja birača koji mijenjaju svoje opcije od izbora do izbora.Kao što smo već naveli činjenicu da politički marketing slijedi logiku

marketinga u ekonomiji, isto tako je osnovna karakteristika svih pokušaja de-finiranja političkog marketinga u prilagođavanju različitih definicija komer-cijalnog marketinga. Politički marketing može se odrediti kao komercijalna varijanta političke propagande, fokusirana na konkretne političke ciljeve i na kraća vremenska dejstva, koja se, u uvjetima političkog pluralizma i autono-mije medija, realizira publicitetom i plaćenim oglašavanjem (Slavujević Z. Đ., 1999, str. 22). T. Đorđević (Marketing političkih ideja i vrednosti, glo-balni model, 1990, str. 15) navodi da se pod pojmom marketinga, u sektoru političke prakse, označava i definira veoma složen mehanizam promocije po-litičkih ideja, vrijednosti i doktrina, na osnovu kojih političke stranke, koje u sjeni tih vrijednosti i ulaze u konfrontacije sa sebi sličnim grupnim struktura-ma, u borbi za vlast, identificiraju sopstveni politički kredo, model političke vladavine, kojem streme na putu ka vladajućoj poziciji u društvu. B. Spahić (Izazovi političkog marketinga, 1990, str. 65) politički marketing definira kao „skup analitičkih, kreativnih i planskih akcija kojima politički subjekt nastoji da osigura što veću podršku sljedbenika i najšire javnosti u što efikasnijoj


realizaciji političkih ciljeva, konkretnog političkog programa ili pak u osvaja-nju političke vlasti na parlamentarnim izborima, uz istovremeno osiguravanje materijalne baze svoga djelovanja“.

Politički marketing nije samo angažiranje agencija koje u medije plasi-raju reklame političara koji ih plaćaju, već je to cjelokupan način djelovanja političkih stranaka. On pokušava osmisliti, povezati i sistematizirati rezultate, praktične postupke i tehnike raznih naučnih disciplina: ekonomije, socijalne i političke psihologije, sociologije politike, komunikologije, politologije i sl, a posebno iskustva komercijalnog marketinga. Politički marketing:

1. ima striktno određene i vremenski dimenzionirane ciljeve,2. brzo reagira na probleme u društvu i automatski se prilagođava politič-

kom trenutku,3. odmah primjenjuje rezultate istraživanja, nove tehničke pronalaske i

tehnološke postupke, neprestano razvija podjelu rada, specijalizaciju i profesionalizaciju sve brojnijih učesnika marketinških aktivnosti,

4. koristi sva sredstva uvjeravanja ljudi koja stoje na raspolaganju,5. doživljava stalnu, neposrednu valorizaciju u političkom životu, odno-

sno insistira na istraživanju efekata svojih aktivnosti itd. (Slavujević Z. Đ., 1999, str. 45).

Prema F. Vregu (1990, str. 36) koncepcija političkog marketinga je do-prinijela određenim pozitivnim osobinama političkog komuniciranja. Prije svega istakla je ličnost kandidata, omogućila bolje odnose s javnošću, tražila kandidatovu sposobnost za komunikacijsku interakciju i u prvi plan postavila potrebe i interese građana. Politički marketing stoji na stanovištu neophod-nosti korištenja svih oblika utjecaja na svijest, mišljenje i ponašanje ljudi te promjene njihovih stavova u pravcu sklonosti podržavanja ciljeva zacrtanih programom političkog subjekta. Politički marketing je postao nezaobilazna komponenta političkog života, koji bi trebao biti proces demokratskog uvje-ravanja, a ne, kako ga neki teoretičari doživljavaju, oblik manipulacije svije-sti i ponašanja ljudi.

Marketing je kao modus djelovanja neutralan, ali može služiti i pozitiv-nim i negativnim ciljevima, zavisno s kog aspekta taj cilj posmatramo (Spa-hić, 1990, str. 66). Pozitivne ili negativne konotacije političkom marketingu daju ciljevi i sadržaji na strani onoga ko organizira aktivnost. U literaturi se može naći identificiranje marketinga sa skalpelom. Skalpel nosi izrazito po-zitivnu konotaciju. U ruci hirurga skalpel pomaže održavanju ljudi u životu, dok, taj isti skalpel u rukama zločinca može da bude oružje, tj. nešto što bi moglo ugasiti ljudski život.


Ograničeno djelovanje Političkog marketinga

Ljudsko ponašanje je izrazito složeno, pa se stoga postavlja pitanje da li se njime uopće može upravljati i manipulirati, i u kojoj mjeri je to moguće. Ono o čemu u dostupnoj literaturi ne postoji suglasnost je količina utjecaja političkog marketinga na promjenu izbornog opredjeljenja birača.

U savremenoj teoriji se govori o ograničenom utjecaju političke propa-gande. Pod tim se podrazumijeva da je maksimalan efekt koji politički mar-keting može imati na formiranje izborne odluke birača ograničena promjena stava, koja se ispoljava kao učvršćivanje već formirane izborne orijentacije i kristalizaciju izborne odluke neodlučnih. Prema ovoj teoriji, politički mar-keting uglavnom pomaže održavanju, jačanju i produbljivanju racionalnosti postojećih stavova i sistema vrijednosti birača.

Politički marketing u BIH

Prvi višestranački izbori u Bosni i Hercegovini održani 1990. godine natjerali su političke stranke s ovih prostora da se bave političkim marketin-gom. Po prvi put više stranaka se našlo u izbornoj igri koja se sastojala od pridobijanja povjerenja birača kako bi na izborima glasali za njih. Doma-će političke snage su se tada po prvi put susreli s političkim pluralizmom i političkom tržišnom privredom. Glasovi građana se nisu mogli jednostavno skupiti, za njih se moralo izboriti. Očito je bilo nesnalaženje stranaka u poli-tičkom marketingu. Iako u početku demokratskog odrastanja države nije bilo govora o ozbiljnom izbornom marketingu i profesionalnom vođenju izbornih kampanja, ipak je tu bilo značajnih marketinških elemenata. Uvođenjem vi-šestranačja nisu bili zatečeni samo političari, i građanima je to bilo potpuno novo područje koje zahtijeva drugačiju vrstu političke aktivnosti, građanskih prava dužnosti.

Određene osobine društva uvjetuju vrstu i razvijenost političkog mar-ketinga. Na samom početku razvoja višestranačke demokratije i nije bilo ve-like potrebe za političkim marketingom. Političke stranke su se formirale na principima etničke homogenizacije. Politički prostor Bosne i Hercegovine je apriori segmentiran i to prvenstveno prema nacionalnom kriteriju, a svaki na-rod je imao svoju stranku. Ovo je nacionalnim strankama znatno olakšavalo posao jer nije bilo stvarne konkurencije. Tako segmentirano tržište otežava, a čak bismo mogli reći i onemogućava, političko djelovanje na čitavom dr-žavnom prostoru. Jedva da postoji stranka koja može biti prihvaćena širom zemlje. Građani su bili već toliko podijeljeni i odlučni u svojim stavovima za


koga će glasati da je za pridobijanje njihovih glasova nacionalnim strankama bilo dovoljno da organiziraju javne skupove te printaju i podijele promotivni materijal. Sofisticiranijih metoda i tehnika političkog marketinga nije bilo niti je bilo potrebe za profesionalnijim pristupom. Ovo je potpuno razumljivo jer je za zemlju koja se nalazi u političkoj tranziciji teško govoriti o razvijenom političkom marketingu i uspoređivati ga s kriterijima razvijenim u zemljama dugotrajne i stabilne demokratije.

Veća potreba za savladavanjem političkog, a prije svega izbornog mar-ketinga, pokazala se razvojem demokratske svijesti kod građana i formira-njem stranačke konkurencije. Aktuelne promjene i pokretljivost društva do-vele su do gubljenja osnova ranije lojalnosti. Promjene do kojih je došlo na državnoj i međunarodnoj društveno-političkoj sceni, evolucija sistema me-dija, kao i transformacija biračkog tijela, prisilili su stranke da na nov način pristupe izbornoj kampanji i strategijama za osvajanje i održavanje naklono-sti glasača. Svijest o neophodnosti primjene marketinškog pristupa počela je da se razvija. Političari su postali svjesni metoda prodaje politike. Opadanje učešća biračkog tijela u politici dovelo je do potrebe da se određene političke poruke oblikuju na način koji će privući birače da izađu na izbore. Za pridobi-janje glasova je bilo potrebno uvesti sve više elemenata izbornog marketinga. Značaj adekvatnog utjecaja na javnost i predstavljanja političara u što boljem svjetlu, počeo je da raste.

Odnosi između političkih stranaka u izbornoj kampanji se zaoštravaju, pa se i utjecaj političkih stavova na izborno ponašanje povećava. U istraživa-njima u kojima se mjerio utjecaj stavova prema posebnim političkim pitanji-ma na izborno ponašanje pokazalo se da su politička pitanja ključne odred-nice izbornog ponašanja. Glasači u BiH su veoma zainteresirani za pojedina politička pitanja, o kojima stranke pretežno imaju suprotstavljane stavove. Politička pitanja koja najviše utječu na izborno opredjeljenje građana su naci-onalna pitanja, pitanja o uređenju države, socijalna politika i dr.

Iako kvalitet političkog marketinga, zbog specifičnosti političke situa-cije u BiH, ne može imati presudan utjecaj na rezultate izbora, on ipak može u određenoj mjeri popraviti izborne rezultate stranaka koje pravilno koriste njegove tehnike. Izborne kampanje u BiH sa stručnog aspekta su sve bolje, ali većina političkih stranka i dalje zaostaje po nekoliko godina u odnosu na Srbiju i Hrvatsku, a o Evropskoj uniji ili SAD suvišno je i govoriti. Političke stranke iz Srbije, Crne Gore i Hrvatske ne ulaze u kampanje bez angažmana stručnjaka iz agencija koje se bave političkim marketingom.

Usluge korištenja marketinških agencija u BiH zavise od finansijske si-tuacije. Veliki broj stranaka zbog nedostatka novca radije koristi maštovitost


svog članstva nego usluge profesionalaca. Angažiranje marketinških agencija još uvijek se smatra luksuzom. Malo ko brine o profesionalnom planiranju i vođenju kampanje, istraživanjima koja moraju da ih prate gotovo svakod-nevno, izradi strategije izborne kampanje te formiranju i održavanju imidža. Upravo zato su tokom prethodnih izbora političke stranke u kampanjama imale veoma slične programe, a najveću pažnju poklanjali su sloganima koji su također bili slični. Za većinu stranaka u BiH još uvijek je najvažnije kako će slogan izgledati u štampanom obliku i na plakatu. Možda i ima slučajeva u kojima članstvo smišlja slogane, a to je situacija u kojoj samo slučajno može da se desi da formira pobjednički slogan.

Strankama je potrebna podrška nekog sa svježim idejama, podrška ne-kog ko ima realniji pogled, nekog ko je stručniji i ko ima više znanja i isku-stva u marketingu. Stoga bi posao organizacije i provedbe kampanje trebalo prepustiti renomiranim marketinškim agencijama. Pri tome je pogrešno oče-kivati da će angažiranje profesionalnih agencija riješiti sve probleme. Mar-ketinške agencije su samo partner koji može da donese kvalitet u kompletan sadržaj kampanje, ali glavnu riječ i dalje mora voditi politička stranka.

ZAKLJUČAK

Efikasan politički marketing nije slučajnost, već je rezultat pažljivog planiranja i provođenja. To je djelatnost kreiranja vlastitog političkog proi-zvoda, njegovog prilagođavanje političkom tržištu, isticanja komparativnih prednosti u odnosu na konkurenciju i sistemsko djelovanje na tržište kako bi prihvatilo upravo taj politički proizvod. Primjenom znanja i pozitivnih iskustava iz komercijalnog marketinga političke stranke nastoje učvrstiti i motivirati svoje biračko tijelo, zatim, nastoje pridobiti neodlučne birače, a istovremeno kod glasača protivničkih stranaka ubacuju crv sumnje u isprav-nost njihovih stavova kako bi ih doveli u dilemu za koga glasati. Pri svemu tome se ipak vodi računa da se kod birača stvori dugoročno zadovoljstvo, a ne kratkoročna obmana.

Političke stranke primjenom političkog marketinga mogu u izvjesnoj mjeri djelovati na izborno ponašanje birača. Nijedna ideja ne može biti tako dobra i uvjerljiva da bi mogla opstati bez marketinga, kao što ni marketing nikad ne može biti tako dobar i uvjerljiv da bi za jednu bezvrijednu ideju po-stigao trajno priznanje.

Primjena političkog marketinga u Bosni i Hercegovini je još uvijek na niskom nivou. Međutim, s obzirom da kod svih ozbiljnih političkih stranaka u BiH raste svijest o utjecaju metoda i tehnika političkog marketinga na izborno


ponašanje birača sigurno je da će se nivo i kvalitet primjene marketinga u političkoj sferi povećati.

LITERATURA

Andreasen, A. R., & Kotler, P. (2003). Strategic marketing for nonprofit organisation (6th ed.). New Jersey: Prentice Hall.

Bernays, E. L. (1923). Crystallizing Public Opinion. New York: Liveright.Bernays, E. L. (1928). Propaganda. New York: Horace Liveright.Bongrand, M. (1998). Politički marketing. Beograd: Plato -XX Vek.Đorđević, T. (1990). Marketing političkih ideja i vrednosti, globalni model.

U Z. Slavujević, & Z. Đ. Slavujević (Ur.), Politički marketing, Zbornik radova sa naučnog skupa “Putevi i stranputice političkog marketinga” (str. 15-29). Beograd: Radnička štampa.

Edelman, M. (1988). Constructing the Political Spectacle. Chicago: University of Chicago Press.

Kotler, P. (1994). Upravljanje marketingom. Zagreb: Informator.Kotler, P., & Lee, N. (2007). Marketing u javnom sektoru, Put do bolje

izvedbe. Zagreb: MATE.Kotler, P., & Levy, S. J. (1969, januar). Broadening the Concept of Marketing.

Journal of Marketing, pp. 10-15.Kotler, P., & Zaltman, G. (juli 1971). Kotler, Philip i Zaltman, Gerald.

Social Marketing. An Aproach to Planned Social Change. Journal of Marketing, str. 3-12.

Pusteto, M. B. (1996). Politički marketing: priručnik političkog kandidata. (S. Slatinac, & A. Srbinović, Prev.) Beograd: CLIO.

Shapiro, B. (septembar-oktobar 1973). Marketing for Nonprofit Organisation. Harvard Bussines Review, str. 223-232.

Šiber, I. (2000). Politički marketing i politički sustav. Politička misao, XXXXVII(2), 149-167.

Slavujević, Z. Đ. (1999). Politički marketing. Beograd: Čigoja štampa.Slavujević, Z. Đ., Đorđević, T., Vreg, F., Verčić, D., Spahić, B., Plejnsković, M.,

. . . Ljuhar, K. (1990). Politički marketing. Zbornik radova sa naučnog skupa »PUTEVI I STRANPUTICE POLITIČKOG MARKETINGA«. Beograd: Radnička štampa.

Spahić, B. (1990). Izazovi političkog marketinga. U Z. Đ. Slavujević (Ur.), Politički marketing, Zbornik radova sa naučnog skupa “Putevi i stranputice političkog marketinga” (str. 64-72). Beograd: Radnička štampa.


Vreg, F. (1990). Političko ubeđivanje i politički marketing. U Z. Slavujević, & Z. Đ. Slavujević (Ur.), Politički marketing, Zbornik radova sa naučnog skupa “Putevi i stranputice političkog marketinga” (str. 29-38). Beograd: Radnička štampa.

ОСВРТИ И ПРИКАЗИ

ФЕНОМЕНОЛОГИЈА ПРАВНО-СУДСКИХ МАНИПУЛАЦИЈА

doi 10.7251/POL1408445B

(Проф. др Милан Благојевић: Неуставна ретроактивна примјена инкриминације злочини против човјечности у пракси Суда Босне и

Херцеговине, ЈУ Службени гласник Републике Српске и Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“– Градски одбор Бања Лука, Бања Лука, 2014.)

Милан Благојевић, доктор правних наука, судија Окружног суда у Бањој Луци, ванредни професор Универзитета за пословни инжењеринг и менаџмент, ангажовани интелектуалац патриотске провенијенције, не-обична и несваки-дшња је личност и стваралац у сфери којом се предано професионално бави дуже од двије деценије. Он није само судија који рутински отаљава свој посао без уношења у и посвећености „предмети-ма“ којима се бави, нити је стандардни професор правне групе предмета, од уставног, управног до кривичног права, који једва чека да испредаје оно што је на дневном „менију“, а што су неки други аутори одавно већ укоричили у обавезујућу уџбеничку и приручничку литературу и тра-же од студената да по њој припремају и полажу испите. Не, Благојевић је креативни истраживач правни(чки)х феномена и писац заним-љивих текстова о темама које нису одвећ експлоатисане у српској правној и, шире, друштвеној мисли.

И не само то. Благојевић храбро трансцендује границе правне на-уке и струке и улази у поља и области других наука о друштву, прије свих полити-кологије, међународних односа, социологије, историје, филозофије чак итд. По-тврду изречене оцјене могуће је наћи у број-ним његовим списима, од докторске тезе посвећене правном статусу и другим особеностима Брчко дистрикта БиХ (тој теми наш аутор се враћао у више наврата и свестрано је елаборисао, објавивши о њој три самосталне књиге), до неколиких књига и појединачних научних радова посвећених, како самој суштини неких правних института, тако и им-плементацији одређених норми правних докумената: уставâ, законâ и других аката и њихових правних, политичких и друштвених консеквен-ција. У том контексту не можемо а да и овога пута не поменемо његову невелику али већ сад знамениту књигу Технологија охаеризма, која је ко-лико правн(ичк)а експертиза једног сегмента правне и политичке збиље

446 Слободан Наградић: Феноменологија правно-судских манипулација

постдејтонске Босне и Херцеговине, односно феноменологија начина доношења правних аката, политичких одлука и сл., толико и својеврс-на хроника нашег (српског, Републике Српске) националног посрнућа и самопорицања (М. Ломпар), понекад и аутошовинизма, те политичке десубјективизације и државотворне десупстан-цијализације. На жалост, та књига, као и неколики други његови правни трактатуси и есеји, нису у адекватној мјери и на прави начин коришћени ни у правној и политичкој пракси код нас, нити пак у теоријским истраживањима и промишљањи-ма социјалних и политичких феномена, процеса и односа у постратном раздобљу наше повјеснице.

Рукопис насловљен са Неуставна ретроактивна примјена инкри-минације злочини против човјечности у пракси Суда Босне и Херце-говине с подна-словом Поремећена прецедентизација права је, за сад, најновији производ Благојевићеве „мануфактуре“, која је својеврсна штанц-машина наше јурис-тичке мисли, резултат његових правно-тео-ријских истраживања и херменеутике једног важног и до сад у нашој правној теорији мало актуелизованог правног института и праксе, која у извођењу Суда БиХ, уколико се не осујети и не заустави, пријети да прерасте у обичај и постане „традиција“, која се, како наслов упућује, односи на ретроактивну примјену једне конкретне, мада дифузне и противрјечне (о чему би требало, али неком другом приликом, исписа-ти цијели научни трактатус), инкриминације као што је злочин против човјечности. Пажљиво ишчитавајући неколике пресуде Суда Босне и Херце-говине, како првостепене, тако и коначне, затим одлуке Уставног суда БиХ, али и пресуде Међународног кривичног суда за ратне злочи-не у бившој Југославији, тзв. Хашког трибунала, тè одлуке Европског суда за људска права у Стразбуру, др Благојевић је уочио и критичкој анализи подвргао праксу Суда БиХ коју је он идентификовао као ретро-активну примјену инкриминације злочини против човјечности који су се, наводно, догодили у току рата у БиХ 1992-1995. године, а за које су осумњичени, оптужени и осуђени бројни Срби, припадници војних или полицијских формација Републике Српске. По мишљењу нашег аутора таква пракса Суда БиХ је неуставна, нелегална, супротна дијелу домаће, посебно старије (СФРЈ, СРБиХ, РБиХ, али и РС, ФБиХ и БиХ до 2004.) легис-лативе и међународним правним инструментима, првенствено Ев-ропској конве-нцији о људским правима и основним слободама, али и Статута Међународног суда правде итд. Проблем у вези са том инкри-минацијом, односно праксом Суда и Тужилаштва БиХ, састоји се у томе што они оптужују и пресуђују припаднике оружаних формација српског


народа у БиХ за дјела која су они наводно почи-нили у вријеме кад та дјела нису била инкриминисана, тј. дефинисана као ратни злочини. Ком-плементарно томе је и факт да се и поједини елементи који творе дефи-ницију појма злочин против човјечности тумаче екстензивно, као што је то нпр. случај са елементом који се односи на „постојање широког и система-тичног напада усмјереног против било којег цивилног ста-новништва.“ То су магистралне теме, носиви стубови на којима почива архитектоника манускри-пта којег вечерас промовишемо, сама његова срж и срчика.

Благојевић је предузео опсежну, дубинску историографску експли-кацију генезе и семантике инкриминације злочин против човјечности, затим покушаја њене операционализације и меандре недосљедности у имплементацији исте у зависности од тога ко су оптужени, који суд их суди и шта се тим судовањем жели постићи. Аутор књиге испред нас износи своје мишљење – аргументи-шући га бројним и увјерљи-вим индицијама, чињеницама, досадашњим неоспо-реним теоријама и практичним ефектима - да непрецизна инкриминација зло-чина против човјечности и његова ретроактивна примјена у пракси Суда БиХ и неких других судских инстанција, попут Уставног суда БиХ, затим трибуналâ за бившу Југославију и Руанду, нису нимало случајни: напротив – они су сасвим тенденциозно конструисани и намјерно се примјењују противно уставним и законским нормама у БиХ, одредбама међународних инстру-мената о људским правима, inclusive Европску конвенцију о људским правима и основним слобо-дама, која забрањује ретроактивну примјену законских норми на дјела која су почињена у вријеме док нису била ин-криминисана, односно налаже да се суди по законима који су повољнији за оптуженог, што, наравно, у пракси Суда БиХ није на дјелу, или бар доскоро није примјењивано. Све се то предузима, износи тезу и образла-же је наш аутор, зарад потенцијалне инкриминације Републике Српске која је створена, по мишљењу неких политичких и друштвених снага - првенствено оних, које и како их детектује и чита „повијесне силнице“ времена и мотива који их покрећу у акцију с циљем делегитимизације српског државо-творног ентитета у дејтонској БиХ др Благојевић - удру-женим злочиначким подухватом, те етничким чишћењем и геноцидом, прије свега бошњачког стано-вништва. У деконструкцији те конструк-ције, наш аутор детектује опасност, и научном аргументацијом упозора-ва на њу, од изрицања пресуда и казни опту-женим српским војницима и/или полицајцима и њихових неаргументованих образложења у вели-ком броју случајева, што је по себи довољно за закључак да је посрије-

448 Слободан Наградић: Феноменологија правно-судских манипулација

ди појава а не тек изоловани правни ексцеси, односно неспособност појединих тужилаца и/или судија, чија (а)кумулација само доприноси корпусу судских пресуда у којима стоји да су легалне власти Републике Српске одго-ворне за злочине против човјечности, било што су их саме организовале и проводиле, било што су знале за њих а нису реаговале да их спријече, односно казне, а posteriori. У том контексту аутор, с истом мотивацијом и аргументаци-јом, подсјећа на проблематичност инсти-тута тзв. споразумних признања криви-це у којима су неки оптужени Срби због могућности добијања мањих казни, признавали инкримина-ције, укључив и оне против човјечности, иако тужилаш-тва нису успјела доказати таква злодјела. Међутим, у образложењима тих пресуда, која су са становишта правне и формалне логике недосљедна, такође стоји да су починитељи актуелизованих инкриминација све то (у)радили са знањем и по налогу ауторитета Републике Српске, због чега се она не може амнестирати од одговорности за почињене злочине. По Благоје-вићевом миш-љењу све су то, у коначници, аргументи за делегитими-зацију Републике Српске, за њену неоружану деструкцију и испраћај у музеј старина.

Може се неко и не сложити са ауторовим тезама и доказима које он изводи у прилог њихове вјеродостојности. Али, да би та оспоравања колико-толико била легитимна и аутентична, неопходно је да их прати и подупире аргумен-тација макар колико она коју подастире Благојевић за утемељеност и консекве-нтност својих теорија. Ако се аутору, евентуал-но, и може приговорити због „огољености“, па и својеврсне бруталности његових поставки, неупитна је његова методолошка коректност и риго-ризам у имплементацији научних узанси у постулисању проблема које треба истражити и освијетлити, као и селекцији правно-логичког доказ-ног материјала који се систематично излаже. Као да је посриједи доктор-ска дисертација, а не тек један јуристички трактатус. У том контексту се онда могу разумјети и оправдати нешто дужи цитати из бројних анали-зованих пресуда, међународних конвенција, радова других писаца итд., који аутору управо служе да демонстрира не само своју правничку еру-дицију, која је неспорно широка и дубока, него и непристрасност у раз-матрању и разумијевању актуелизованих правних феномена који имају бројне, снажне и дуготрајне историјске и социо-политичке посљедице. У првом реду на нашу по-литичку заједницу, републику Српску. О томе Благојевић пише у завршном поглављу насловљеном, а la Zola, Зашто?

Благојевић је и овом расправом показао да му није стало да свој на-учни потенцијал и кредибилитет користи само за скупљање „болоњских“


бодова неопходних за напредовање у универзитетској каријери, него да коришћењем научне апаратуре истражи важан правни проблем и тако се супротстави даљој дискреди-тацији правне науке и струке и, истовреме-но, алармира свеколике друштвене, политичке и правне субјекте у Репу-блици Српској надлежне за доношење закона, њихову имплементацију и контролу, односно позване (исто-ричаре, публицисте, хроничаре и др.) да пишу историју онога што се догађало у току рата у БиХ 1992-1995. Још само да је довољно очију да прочитају, односно ушију да чују оно што др Благојевић пише и казује.

У једну ријеч: рукопис проф. др Милана Благојевића Неуставна ретроак-тивна примјена инкриминације злочини против човјечности у пракси Суда Босне и Херцеговине, који у структурално-композиционом погледу, поред увода и пописа коришћене литературе карактеристичним по томе што се њему заиста налазе само оне библиографске јединице које је аутор директно користио и цитирао, има седам поглавља, је свака-ко требало објавити, па ову „нарацију“ треба схватити као нашу нескри-вену подршку, оправдање и похвалу издава-чима: Службеном гласнику Републике Српске и Српском просвјетном и кул-турном друштву „Про-свјета“, Градски одбор Бања Лука, који су то и учинили, и то двојезично: на српском и енглеском језику, што је за посебну похвалу, јер тако се публикација може пласирати и у свијет, гдје је истину о нама важније обзнанити, без обзира што нам се чини да је аутор могао размислити и усвојити сугестије о краћем и атрактивнијем наслову свог трактатуса, чиме би, да је имплементисао те сугестије, обезбиједио да његов манус-крипт дуже и снажније остане у сјећању својих конзумената.

Слободан Наградић

УПУТСТВО АУТОРИМА И РЕЦЕНЗЕНТИМА

1. Упутство за слање и опремање радова

Свјесна „духа времена“ и нових стремљења и стандарда у часопис-ној продукцији, нарочито у оним димензијама које се односе на опре-мање текстова и формалне, графичко-техничке компоненте уређивања периодике,који су нормирани и имплементирају се углавном како би се обезбиједила пројектована и/или жељена јавна репутација часописа и одређени број бодова на одговарајућим, недавно уведеним (ранг)-ли-стама, редакција „Политеие“ максимално ће акцептовати и имплемен-тисати прописе и правила која уређују ту материју. То се у првом реду односи на Правилник о научним публикацијама Министарства науке и технологије Републике Српске.

Ипак, редакција ће, имајући на уму и неколике специфичне темпо-ралне и амбијенталне околности у којима дјелује, демонстрирати и одго-варајућу, опортуну флексибилност a-pro-pos уређивања и објављивања текстова у „Политеии“, али само у изузетним случајевима. Тај флекси-билни приступ редакција ће имплементисати у сљедећим ситуацијама.

Држимо да није против прописа, садржаја, смисла, научних и ис-траживачких домета и потоњих утицаја на научну свијест и праксу, које објављени прилози могу имати, да се у истовремено, у истом броју ча-сописа, али у различитим радовима, примијене два принципа, односно стандарда цитирања:

1. „класични“, тј. онај по коме се сав садржај референци налази директно у fus-notaма или напоменама испод текста, на истој страници на којој се налази и цитирани дио текста, односно број fus-note, и

2. нумерички систем навођења референци – подсистем fus-nota, и оба та принципа или стандарда редакција „Политеие“ ће практиковати по избору самих аутора.

Флексибилности ће бити и у погледу структуре текста. Иако се данас и овдје препоручује тзв. IMRAD (Indtroduction, Мethods, Results and Discussion) критеријуми „рељефа“ текста, редакција неће унапријед дисквалификовати ниједан текст који нема апстракта/сажетка, кључних ријечи, увода, осврта на претходна истраживања и литературу,

452 Упутство ауторима и рецензентима

аплициране методологије истраживања, дискусије о резултатима или главној тези рада, закључка или закључних разматрања (резимеа) и списка коришћене литературе, иако бисмо вољели да их има сваки прилог који добијемо.

Дакле, од наших сарадника очекујемо да нам своје радове до-стављају имајући на уму и подразумијевајући сљедећа правила и катего-ризације, а до њих је редакција дошла креативним сажимањем и функ-ционалним парафразирањем и имплементацијом појединих одредби ре-ченог Правилника.

Опремање текстова. Текстови који претендују да буду објављени требају бити обликовани и опремљени на следећи начин:

406 Упутство ауторима

а) Рукопис треба припремити рачунарски у новинском прореду 1 тачка -Line Spacing (1). Тип слова треба бити Times New Roman у ћи-риличном или латиничном кодном распореду (редакција не искључује ниједно писмо), на српском језику, као и на језицима конститутивних народа и националних мањина у Републици Српској, БиХ и бившој Ју-гославији, те страним језицима.

Фонт слова текста 12, а величина слова текста fus-nota 10.б) Обим рада треба бити, оквирно, до једног ауторског табака

или 16 куцаних страница (око 500 редака, односно 6000 ријечи, или око 40 000 карактера са размаком).

в) Текст треба бити лекторски и коректорски обрађен.г) Начин цитирања треба бити јединствен (члан 41 став 2 Пра-

вилника о научним публикацијама Министарства науке и технологије РС), а редакција сугерише Нумерички систем навођења референци – подсистем fus-nota, иако ће се прихватити и текстови са класичним на-поменама, односно fus-notamа.

д) Наслов чланка треба да буде јасан и сажет. Наслов треба да обавезује текст и да што вјерније описује садржај чланка. У интересу је и аутора и часописа да се користе ријечи прикладне за индексирање и претраживање. Ако таквих ријечи нема у наслову, пожељно је да се наслову придода поднаслов.

ђ) Уз наслов чланка треба да се наведе име и презиме аутора, на-учни и/или стручни степен, научно–наставно, научно–истраживачко, на-


учно или стручно звање, те пуни назив и мјесто установе у којој аутор ради.

е) Уз чланак треба бити приложен апстракт или сажетак, између наслова рада и кључних ријечи, који, у обиму од 100 до 250 ријечи, треба да има кратак пресјек садржаја о којем се у раду говори, а његови дије-лови су, или могу бити, циљ истраживања, методи, резултати и закљу-чак. Осим на српском језику, апстракт или сажетак треба да буде напи-сан и на енглеском језику или неком другом страном језику (француски, њемачки, руски, арапски, шпански итд.) раширене употребе у научним областима из које је поменути рад.Апстракти на страним језицима мо-рају претходно бити граматички и правописно обрађени.

ж) Поред апстракта, треба навести кључне ријечи (члан 52), та-кође на српском и страном језику. Кључне ријечи су термини или фразе које најбоље описују садржај чланка за потребе индексирања и претра-живања. Треба их одређивати и с обзиром не неки међународни извор (попис, рјечник или тезаурус) релевантан за научне области социоло-гије, политикологије, социјалног рада, комуникологије и новинарства. Број кључних ријечи треба да буде око 10. Кључне ријечи се пишу на језицима на којима су написани и апстракти. У чланку се дају непосред-но након апстракта, односно сажетка.

з) Резиме (није обавезан) треба да буде у структурисаном облику.Дужина резимеа не треба да буде већа од 1/10 дужине чланка. Ре-

зиме се, ако га има, даје на крају чланка, након обавезног одјељка о ли-тератури.

и) Литература (члан 57). Цитирана литература обухвата, по пра-вилу, библиографске изворе и даје се искључиво у засебном одјељку чланка, односно рада друге врсте, у виду листе референци (Литература). Референце се наводе на досљедан начин сходно стандарду навођења у тексту. Референце се не преводе на језик рада. Цитирање докумената преузетих с Интернета мора садржавати тачну и пуну електронску адре-су са које је документ преузет, пуни назив документа и аутора као и да-тум преузимања.

ј) Претходне верзије рада (члан 53). Ако је чланак, у претходној верзији, био изложен на скупу у виду усменог саопштења (под истим или сличним насловом), податак о томе треба да буде наведен у посебној напомени, по правилу при дну прве стране чланка.

к) Рукопис треба предати искључиво у електронском облику.Напомена: Достављањем рукописа аутор потврђује да је сагласан


са преносом ауторских права на часопис (члан 41. став 1 Правилника о научним публикацијама).

2. Упутство рецензентима

Рецензент (члан 62. став 2) треба да буде компетентан за научну област социологије, политикологије, комуникологије, социјалног рада, филозофије, права, историје, међународнх односа и других научних дис-циплина и области сазнања и истраживања, којима ће се „Политеиа“ ба-вити. Компетенција ове врсте доказује се научним и наставним звањем и библиографијом рецензента. Рецензент треба да буде једнаког или ви-шег, а само у изузетним случајевима може бити и нижег, научног или наставног звања у односу на аутора рада.

Рецензија (члан 62 став 1) треба да садржи имена, афилијације и звања свих рецензената, а минимално (члан 61, став 2) мора имати:

- Оцјену оригиналности, односно научног доприноса рада;- Оцјену актуелности рада;- Оцјену примијењене методологије;- Приједлог за категоризацију научног рада;- Оцјену коришћене литературе;- Сагласност за објављивање рада.Сваки прилог (оригинални научни рад, прегледни чланак, прет-

ходно саопштење, превод) оцјењује најмање један, а пожељна су и два рецензента, а могуће је и више (члан 61 став 3). Одлуку о томе доноси ужи састав редакције (главни, одговорни и извршни уредник)

3. Инструкција за категоризацију научних радова

Да бисмо сарадницима и рецензентима, али и читаоцима нашег часописа, олакшали опремање, вредновање/оцјењивање и разумијевање текстовакоји ће бити публиковани у „Политеии“, дајемо сљедећу оквир-ну и сажету категоризацију научних радова, изведену парафразирањем члана 47 Правилника о научним публикацијама, уз напомену да може бити и другачије, а да не буде против важећих прописа у овој области:

а) Оригиналан научни рад је онај у коме се први пут публикују резултати сопственог истраживања оствареног примјеном одговарајућих


научних метода. Текст треба да омогући и подстакне да се истраживање може обновити, а утврђене чињенице провјерити. Рад у правилу треба да буде организован по шеми IMRAD (Introduction, Methods, Results and Discussi-on).

б) Прегледни рад доноси нове синтезе настале на основу прегле-да најновијих дјела о одређеном предметном подручју, изведене сажи-мањем, анализом, синтезом и евалуацијом са циљем да се прикаже зако-номјерност, правило, тренд или каузални однос у вези са истраживаним феноменима – рад који садржи оригиналан, детаљан и критички приказ истраживачког проблемаили подручја у коме је аутор остварио одређени допринос.

в) Кратко или претходно саопштење јесте научни рад пуног фор-мата али мањег обима или прелиминарног карактера, у коме неки еле-менти IMRAD-а могу бити испуштени – ради се о сажетом изношењу резултата завршеног изворног истраживачког дјела или дјела које је у току.

г) Научна критика/полемика/осврт јесте расправа на одређену научну тему заснована искључиво на научној аргументацији, у којој аутор доказује исправност одређеног критеријума/мишљења, односно потврђује, побија или приказује налазе, ставове и интерпретације дру-гих аутора, објављених било у њиховим самосталним књигама, било у оригиналним научним радовима, прегледним чланцима или претходним саопштењима.

Списак рецензената

Антонић Слободан, социолог, ванр. проф. Филозоф. факул. у БеоградуАрсовић Зоран, филозоф, ванредни професор Филозоф. факул. у Б. ЛуциБогданић Александар, комуниколог, ванредни професор Факултета по-

литичких наука у Бањој ЛуциВлајки Емил, политиколог и комуниколог, професор емеритус Универзи-

тета у Бањој ЛуциВрањеш Александар, комуниколог, виши асистент Факултета политич-

ких наука у Бањој ЛуциВујадиновић Жељко, историчар, виши асистент Филозоф. факул. у Б.

ЛуциВуковић Ђорђе, политиколог, доцент Факултета политич. наука у Б. Луци


Галијашевић Џевад, политиколог, експерт за међународ. тероризам ФБиХ

Ђукић Немања, социолог, виши асистент Факул. политич. наука у Б. Луци

Ђукић Остоја, филозоф, редовни професор Филозоф. факул. у Б. ЛуциЗубер Љубомир, комуниколог, доцент Филозоф. факултета у И. СарајевуКеровић Радивоје, филозоф, ванредни професор Филозофског факултета

у Бањој ЛуциКецмановић Ненад, политиколог и социолог, редовни професор Факул-

тета политичких наука у Бањој Луци и Факултета политичких на-ука у Београду

Ковачевић Брацо, социолог, редовни професор Факултета политичких наука у Бањој Луци

Куљанин Бранимир, филозоф, ванред. професор Филозоф. факул. у Б. Луци

Микић Ђорђе, историчар, професор емеритус Независног универзитета Бања Лука

Наградић Слободан, социолог и политиколог, стручни сарадник Факул-тета политичких наука у Бањој Луци

Поплашен Никола, социолог и политиколог, редовни професор Факул-тета политичких наука у Б. Луци и Филозофског факултета у И. Сарајеву

Ристић Лазо, филозоф и социолог, редовни професор Факултета поли-тичких наука у Б. Луци и Филозофског факултета у И. Сарајеву

Ромић Миодраг, социолог, доцент Факултета политичких наука у Б. ЛуциСавановић Александар, филозоф и политиколог, доцент Факултета поли-

тичких наука у Бањој ЛуциШијаковић Иван, социолог, редовни професор Факултета политичких

наука у Бањој ЛуциШолаја Милош, политиколог, доцент Факултета политич. наука у Б. ЛуциШућур-Јањетовић Весна, доцент наука о социјалном раду Факултета

политичких наука у Бањој ЛуциТанасковић Дарко, филолог, исламолог, политиколог, редовни професор

Филолошког факултета у Београду и Факултета полит. наука у Б. Луци

Трамошљанин Боро, социолог, ванредни професор Факултета политич-ких наука у Б. Луци


Трифковић Срђа, историчар и гео-политиколог, извршни директор у Фондацији лорда Бајрона за балканске студије и гостујући профe-сор ФПН у Б. Луци