1

Politička ekonomija prvi kolokvijum

1. MATERIJALNA PROIZVODNJA USLOV OPSTANKA LJUDSKOG DRUŠTVA

Materijalna proizvodnja je proces u kome čovek od prirode uzima predmete i prilagodjava ih svojim potrebama. Proizvodnja je odredjena dvojako: ona je prvo proizvodnja odredjenog predmta, a isto tako je proizvodnja i istorijski odredjena. Odredjenost proizvodnje sa stanovišta proizvodnje odredjenog predmeta govori da je reč o proizvodnji konkretnih proizvoda iz šarolikog robnog sveta. Proizvodnja je istorijski odredjena jer nema proizvodnje van istorija. Sama proizvodnja u istorijskom smislu reči je različita; bitna je razlika izmedju proizvidnje u robovlasničkom periodu razvoja ljudske istorije u odnosu na period razvojenog kapitalizma. Razlikujemo tehničku i društvenu stranu proizvodnje. Ako se posmatra tehnološka strana proizvodnje u smislu tehničko – tehnoloških postupaka za proizvodnju odredjenog proizvoda, tada je taj aspekt predmeta izučavanja tehnoloških disciplina, recimo poznavanje robe. Društvenu stranu procesa proizvodnje odredjuje područje analize u smislu identifikacije načina saradnje ljudi u procesu materijalne proizvodnje. Činioci procesa rada su:

Svrsishodna delatnost ili sam rad - delatnost radi izradjivanja upotrebnih vrednosti, radi prisvajanja prirodnih stvari za ljduske potrebe, opšti uslov za razmenu materije medju čovekom i prirodom, večiti prirodni uslov za život ljudi. U tom smislu rad tretiramo kao subjektivni faktor društvene proizvodnje. Čovek je taj faktor koji uz pomod sredstava za rad transformiše predmete rada, on menja njihov oblik, a ova promena se unapred predstavlja kao svrha.

Predmet rada – predstavlja onaj momenat procesa rada na koji se deluje u procesu proizvodnje, u kome čovek menja prirodu prilagodjavajudi je svojim potrebama. Postoji razlika izmedju sirovina i predmeta rada. Svaka sirovina jeste predmet rada, ali svaki predmet rada nije sirovina. Sirovina je rezultat učinjenog čovekovog rada, i u tom smislu kažemo da je svaka sirovina ujedno i predmet rada, ali ako uzmemo predmet rada iz prirode, na koji nije prethodno učinjen nikakav ljudksi rad, tada govorimo o predmetu rada uopšte.

Objektivni uslov proizvodnje sadržan je u sredstvima za rad. Sredstva za rad radnik stavlja izmedju sebe i predmeta rada proizvodedi novu upotrebnu vrednost. Sredstva za rad nam otkrivaju stepen razvoja čovekove radne snage i društvene odnose u kojima se radi.

Sredstva za rad i predmet rada se ispolajvaju kao sredstva za proizvodnju, a sam rad kao proizvodni rad. Dok neka upotrebna vrednost izlazi iz procesa rada kao proizvod, druge upotrebne vrednosti, proizvodi ranijih procesa rada ulaze u nju kao sredstva pa kažemo da su proizvodi ujedno i rezultat rada i usov za proces rada. Materijalni opstanak pojedinca u ljudskom društvu vezan je za proizvodnju najrazličitijih proizvoda. Da bi se pojedinac, odnosno celo društvo repordukovalo potrebno je proizvedena dobra trošiti u smislu zadovoljenja najrazličitijih potreba. Potrošnja se javlja kao uslov ponovne porizvodnje. Potrošnju čiji je rezultat proizvodnja novih porizvoda zovemo proizvodna potrošnja, a onu potrošnju čije je rezultat reprodukovana radna snaga zovemo individualnom potrošnjom. Dakle, potrošnja je i rezultat proizvodnje i, istovremeno, uslov proizvodnje.

2

Rezutltat podele rada u društvu ogleda se u stanju gde pojedinac ne proizvodi sve proizvode koji su mu potrebni za zadovoljenje svih svojih potreba, ved do najrazličitjih proizvoda dolazi putem razmene. U tzv. Naturalnoj privredi koju karakteriše nizak stepen razvijenosti materijalnih proizvodnih snaga društva, razmena kao sastavni deo proizvodnje ima minoran značaj. Medjutim u uslovima razvijene robne proizvodnje ona ima suštinski značaj. Ona govori koje proizvode demo kupovati pladajudi cenu. Ona ne daje odgovor na pitanje koliko proizvoda možemo kupiti obavljajudi proces razmene, ved nam taj odgovor daje raspodela. Raspodela pokazuje udeo pojedinca ili društvene grupe u potrošnji narodnog dohotka. Ovaj udeo je različit u različitim načinima proizvodnje, tako da se menja i način raspodele. Značajno je istadi da se raspodela predstavlja kao posrednik izmedju proizvodnje i potrošnje. Raspodela za pretpostavku ima razmenu, koja opet sa svoje strane, ima za pretpostavku robnu privredu, tj. Tržiđte. U Kritici Gotskog programa Marks je pisao: Ako izraz „prinos rada“ uzmemo u smislu proizvoda rada, onda je kolektivni prinos rada – celokupni društveni proizvod. Od njega treba odbiti:

1. Ono što je potrebno da se nadoknade utrošena sredstva 2. Dodajni deo za proširenje proizvodnje 3. Rezervni fond ili fond za osiguranje od nesrednih slučajeva, elemetarnih nepogoda i sl.

Ti odbici od „neokrnjenog prinosa rada“ su ekonomska nužnost, i njihova veličina odredjuje se prema postojedim sredstvima i snagama. Ostaje drugi deo celokupnog proizvoda, deo koji je odredjen da služi ako sredstvo potrošnje. Pre nego što dodje do individualne raspodele od njega se opet odbijaju:

1. Opšti troškovi oko upravljanja koji se odnose na proizvodnju 2. Ono što je namenjeno zajedničkom zadovoljavanju potreba – školama, zdravstvenim

ustanovama, itd. 3. Fondovi za nesposobne za rad.

Tek sada dolazimo do raspodele, do onog dela sredstava potrošnje koji se deli medju individualne proizvodjače. Pojavu robe i robne proizvodnje odredjuju: podela rada, višak proizvoda i privatna svojina.

2. PROIZVODNOST I INTENZIVNOST RADA

Sa stanovišta teorije radne vrednosti roba ima vrednost, jer je u njoj materijalizovan apstraktan ljudski rad. Veličina vrednosti se meri društveno – potrebnim radnim vremenom zahtevanim za njenu proizvodnju. Kolika de količina maetrijalizovanog apstraktnog ljudskog rada biti, veda ili manja, zavisi od proizvodne snage rada, odnosno od produktivnosti rada. Proizvodna snaga rada se definiše kao stvaralačka sposobnost ili stvaralačka mod rada, da se u jedinici vremena proizvede odredjena količina proizvoda. Veda je proizvodna snaga rada tada, kada se za dato vreme proizvede veda količina proizvoda. U obrnutom slučaju, obrnuto. Produktivnost rada se meri količinom proizvoda proizvedenih u jedinici vremena, ali se može izražavati i zahtevanim vremenom za proizvodnju jedinice proizvoda. Proizvodnu snagu rada odredjuju razne okolnosti, izmedju ostalog prosečni stupanj umešnosti radnika, stupanj razvida nauke i njene tehnološke primenljivosti, društvena organizacija procesa proizvodnje, obim i delotvornost sredstava za proizvodnju, prirodne okolnosti. Pri razmatranju produktivnosti rada treba imati na umu da promene u proizvodnoj snazi rada nemaju za pretpostavku promene u utrošku radne snage.

3

Ako se pri pretpostavci datog nivoa stvaralačke modi rada, recimo za 10 časova rada proizvede 10 jedinica upotrebnih vrednosti, pri dvostruko vedoj proizvodnoj snazi rada proizvešde se 20 jedinica upotrebnih vrednosti. Ukupna vrednost od 10 časova je ista i pri obimu proizvodnje od 10 jedinica, al ii pri obimu proizvodnje od 20 jedinica upotrebnih vrednosti. Šta se menja? Menja se vreme zahtevano za proizvodnju jedinice proizvoda. U slučaju date proizvodne snage rada vrednost po jedinici proizvoda je 1 čas rada, a u slučaju opšteg udvostručavanja proizvodne snage rada vrednost je pala na polovinu svoje prvobitne veličine, na ½ časa. Logički sledi da proizvodna snaga rada i količina proizvoda stoje u direktnoj srazmeri. Zavisnost produktivnosti i rada i vremena po jedinici proizvoda po jedinici proizvoda je obrnuto srazmerna. Intenzivnost rada predstavlja stepen trošenja radne snage u jedinici vremena. Veda intenzivnost rada ima za posledicu vedi obim porizvodnje, ali taj povedani obim proizvodnje posledica je povedanog stepena trošenja radne snage u jedinici vremena. Recimo, udvostručiti intenzivnost rada znači za 10 časova proizvesti ne 10 jedinica, kao u uslovu prosečne normalne intenzivnosti rada, ved dva puta više. U ovom rastu intenzivnosti rada i obima proizvodnje može postojati pravilan odnos u kretanju, ali se može dogoditi da posleica dvostruko vede intenzivnosti rada nema za rezultat povedanja obima proizvodnje na 20 jedinica, ved da poraste sporije, npr na 16 jedinica. Proizilazi da postoje fizičke granice rasta intenzivnosti rada, koje kada se dosegnu, imaju za rezultat nesrazmerno vedi stepen trošenja radne snage u odnosu na obim proizvodnje. Izmedju proizvodne snage rada i intenzivnosti rada postoji formalna sličnost, rezltat porasta proizvodne snage rada kaogod i intenzivnosti rada je uvek porast obima proizvodnje. Medjutim, suštinska razlika je u promenama vrenosti proizvoda. Posledica rasta proizvodne snage rada je uvek obaranje vrednosti po jedinici proizvoda, u obrnutom slučaju – obrnuto. Rast intenzivnosti, ako su pormene u intenzivnosti i obimu porizvodnje porporcionalne ima za rezultat nepromenjenu vrednost po jedinici proizvoda, a ukoliko promene nisu proporcionalne, ako intenzivnost raste brže od rasta obima proizvodnje vrednost po jedinici proizvoda raste.

3. PROIZVODNE SNAGE I PROIZVODNI ODNOSI I DRUŠTVENI FOND RADA Proizvodne snage čine materijalni i subjektivni elementi proizvodnih snaga. Materijalne elemente proizvodnih snaga čine sredstva za rad i predmeti rada. Proizvodne mogudnosti nisu samo determinisane sredstvima za rad ved se u sve vedem obimu, ali i kvalitativno, ispoljava uslovljenost od predmeta rada. Ljudi (čovek) čine fundamentalni elemenat proizvodnih snaga društva. Čovek svoijm znanjem i iskustvom sve vreme radi na usavršavanju postojedih sredstava za proizvodnju opštim razvojem naučnih dostignuda. Na taj način njegove potrebe bivaju zadovoljene u direktnoj srazmeri sa stepenom razvijenosti sredstava za proizvodnju. Neizmerljiv je značaj razvoja nauke i naučnih dostignuda na razvoj proizvodnih snaga. To se može posmatrati kroz tri etape:

Prva etapa, odražava odnos čoveka prema prirodi pre razovja nauke, kada je uspostavljao vlast nad prirodom, tj proizvodedi, na osnovu znanja koja ses sticao iskustvom.

Druga etapa se vezuje za onaj nivo razvoja, kada čovek počinje svesno primenjivati nauku u cilju razvoja proizvodnih snaga.

Tredu etapu karakteriše stanje razvoja proizvodnih snaga kada nauka predstavlja neposrednu proizvodnu silu.

Odnosi proizvodnje se definišu kao odnosi izmedju ljudi u društvenom procesu proizvodnje. Odnosi proizvodnje se menjaju se s promenama i razvitkom srestava za proizvodnju, i proizvodnih snaga. Jedinstvo proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa čini odredjeni način proizvodnje. Način proizvodnje

4

materijalnog života uslovaljava proces socijalnog, političkog i duhovnog života. Ne odredjuje svest ljudsko bide, ved obrnuto. Svako društvo u datom trenutku raspolaže odredjenim fondom rada i sredstava. Njega čine dve komponente: minuli radi i živi rad. Minuli rad je sadržan u sredstvima za proizvodnju, za čiju je proizvodnju u nekom prethodnom vremenu bilo potrebno angažovati ljudski rad. Živi rad je druga komponenta, a predstavavlja proizvod slededih elemenata: Pretpostavljene dužine radnog dana, broja radnih dana u jednoj godini, kao i veličine radnog kontigenta, tj. Radno sposobnog stanoviništva. Radni kontigent čine ženske osobe od 16-59 godina starosti i muške osobe od 16-64 godine starosti, a prema oficijelnoj statistici. Kombinovanjem rada i kapitala ostvaruje se odredjena velična društvenog bruto proizvoda kao izraza rasta materijalne proizvodnje. Kriterijum deobe društvenog fonda rada i sredstava može da bude izražen preko interesa za zadovoljavanjem potreba u domenu proizvodnog rada, ali i neproizvodnog rada. Kada se ved po prethodnom kriterijumu izvrši podela rada i sredtsava, tada preostaje dalje raspodeljivanja po drugim kriterijumima, npr. Masa proizvodnog rada dalje se raspodeljuje po kriterijumu potrošnje na fond rada i sredstva kojima se zadovoljavaju potrebe u području proizvodne i lične potrošnje. Reč je o raspodeli rada i sredstava na dva odeljka proizvodnje. Prvi odeljak obuhvata proizvodnju sredstava za proizvodnju, a drugi proizvodnju sredstava za potrošnju. Slededi kriterijum raspodele društvenog fonda rada i sredstava može biti kriterijum raspodele po privrednim oblastima, npr: industrija i rudarstvo, poljoprivreda i ribarstvo.. Bez obzira na kriterijume raspodele ukupnog društvenog fonda rada i sredstava, reč je o opštem zakonu srazmernog raspodeljivanja društvenog fonda rada i sredstava, koji ima opštu važnost. Oblik ispoljavanja ovog najopštijeg zakona društvene proizvodnje predstavalja zakon vrednosti, a vezuje se za uslov proste robne proizvodnje. U uslovima razvijene kapitalističke proizvodnje to je zakon prosečnog profita i cene proizvodnje. Ekonomski zakoni imaju objektivan karakter, što znači da daluje mimo čovekove volje. Političku ekonomiju koja izučava društvenu stranu porcesa proizvodnje u širem smislu najviše interesuju ekonomski zakoni. Oni se ispoljavaju u vidi identifikovanih razičitih uzročno – posledičnih odnosa, tj. Funkcionalnih veza različitih ekonomskih pojava u društvu.

4. NASTANAK KAPITALISTIČKOG NAČINA PROIZVODNJE I PROVOBITNA AKUMULACIJA Osnovnu karakteristiku feudalnog načina proizvodnje čine poljoprivredna proizvodnja, koja je u osnovi naturalna, vezuje se za vrlo nizak stepen razvoja materijalni h proizvodnih snaga, proizvodnja se vrši u okviru jednog gazdinstva. Odvajanja zanatstva od poljoprivrede, što je karakteristika druge velike podele rada ima za posledicu razvoj proizvodnih snaga feudalnog načina proizvodnje i to u višoj meri, ukoliko se više zanata izdvajalo iz poljoprivrede. Naturalna proizvodnja biva istiskivana, a na njeno mesto stupa zanatska proizvodnja, koja se po svom karakteru robna proizvodnja. Proizvodi zanatlije nisu namenjeni njegovoj potrošnji, ved razmeni. Dve osnovne karakteristike zanatske proizvodnje su: Zanatlije proizvode robu, dakle proizvode namenjene tržištu, tj. Razmeni. U tom procesu razmene novac ved ima svoj relativni značaj, što de redi da se robe obično razmenjuju za novac. Na drugoj strani, zanatlije su vlasnici sredstava za proizvodnju. Spoj ova dva faktora čini osnovnu sadržinu proste robne proizvodnje.

5

Organizacija zanatlija kao proizvodjača roba je cehovska, a zasnivala se na hijerarhijskim odnosima zemljišnog poseda. Onaj ko je imao vedi posed bio je u nadredjenom položaju u odnosu na one koji to nisu imali. Ekonomska celichodnost istovremenog bavljenja i proizzvodnjom i prometom ima za posledicu izdvajanje jednog dela zanatlija, koji u suštini postaju trgovci. U prvi mah je njihov odnos prema zanatlijama bio dosta čvrst, da bi vremenom sve više labavio i to u direktnoj srazmeri sa sticanjem sve vedih količina novca. Umesto prvobitne zavisnosti trgovaca od zanatlije, sa razvojem feudalnog načina proizvodnje uspostavlja se obratan odnos zavisnosti, zanatlije od trgovaca, a sve se voo reflektuje u stalnoj suprostavljenosti cehova na jednoj strani i gildi kao trgovačkih udruženja na drugoj strani. Cehovi su težili zadržavanju kontrole nad svojom proizvodnjom, ali su zato trgovci želeli da je stave pod svoju kontrolu proglašavajudi svojom paradigmom što vedi ekonomski prinos. Da bi se mogao prilagoditi novom načinu proizvodnje zanatlija pozamljuje novac od zelenaša, sa veoma velikim kamatama. Ishod ovakvog odnosa je bio jasan. Ali ključna figura feudalnog načina proizvodnje je feudalac kome su i zanatlija i trgovac bili obavezni da pladaju porez. Sa ekonomskim jačanjem zanatlije i trgovci su uživale niz privilegija, koje su bile utoliko više izraženije ukoliko je sanga feudalaca slabila. Tehnički pronalasci kao i njihova primena u proizvodnji omogudili su razvoj zanata, saobradaja i uopšte gradske privrede, a što je drugi izraz za ostvarene pretpostavke zančajnijeg razvoja unutrašnjeg i svetskog tržišta. Osnovna karakteristika feudalnog načina proizvodnje predstavlja privatno vlasništvo čija je osnova soptsveni rad. Za kapitalističku proizvodnju karakteristično je privatno vlasništvo bazirano na eksploataciji tudjeg rada. Kapitalista, vlasnik proizvodnje, upravljač proizvodnjom, njegova funkcija kao kapitala, u stvari je funkcija komande nad radom. Kapitalistički odnos ima za pretpostavku da su radnici odvojeni od svojine na uslovima za ostvarenje rada. Proces koji stvara kapitalistički odnos ne može biti drugo do proces odvajanja radnika od svojina na uslovima svoga rada. Tzv. Prvobitna akumulacija nije ništa drugo do istorijski proces rastavljanja proizvodjača od sredstava za proizvodnju. Proces prvobitne akumulacija kapitala u Engleskoj je tekao od kraja XV do XIX veka. Kapitalistički način proizvodnje nastaje i razvoja se postepeno od kooperacije, preko manufakture do krupne industrijske proizvodnje. Kooperacija je istorijski i pojmovno polazna tačka kapitalističke porizvodnje. Prostu kooperaciju karakteriše delovanje vedeg broja radnika koje je istovremeno i uporedno, s obzirom na prostor, pa je društvena snaga vedeg proja radnika koji učsesvuju u proizvodnji mnogo veda, nego prost zbri mehaničkih snaga izolovanih radnika. Složena kooperacija se odlukuje unutrašnom podelom rada u taom procesu materijalne proizvodnje. Manufaktura predstavlja oblik složene kooperacije, koja se zasniva na podeli rada i ručnoj izradi porizvoda. Razvija se u vremenu od XVI veka do poslednje tredine XVIII v. Manufaktura ima za rpetpostavku najamnog radnika na jednoj strani i komandu kapitala nad radom na drugoj strani. Ona se zasniva na koncetraciji individualnih kapitala, koncentraciji najamnih radnika, kao i ana pretpostavci postojanja velikog tržišta za plasman proizvoda manufaktura, ali na nabavljanje sirovina za manufakturu. Razvoj manufakture kao oblika organizacije društvenog rada u

6

kapitalizm, čini logičnu materijalnu pretpostavku za dalji razvoj kapitalizma zasnovanog na mašini, odnosno mašinskom radu. Tehnički pronalaci samo su omogudili veliki prevrat u načinu porizvodnje. Na mesto manufakture dolazi moderna fabrička proizvodnja.

5. ROBA KAO EKONOMSKA KATEGORIJA Svaki proizvod ljudskog rada koji bilo kojom svojom osobinom može zadovoljiti neku čovekovu potrebu, a namenjen je razmeni nazivamo robom. U tom smislu roba je jedinstvo upotrebne vrednosti i vrednosti, ondnosno dva svojstva robe su upotrebna vrednost i vrednost. Korisnost neke svari čini tu stvar upotrebnom vrednošdu. Ona se ostvaruje samo upotrebom ili trošenjem Upotrebna vrednost je istovremeno i razmenska vrednost. Roba kao ekonomska kategorija je, dakle proizvod ljudskog rada uzetog dvojako: ona je rezultat konkretnog korisnog svojstva rada i apstraktnog rada. Ako nas interesuje rezultat usmislu upotrebne vrednosti tada je rezultat, tj. Upotrebna vrednost konkretnog korisnog svojstva rada, a ako nas interesuje vremensko trajanje procesa rada onda se rezultat ljudskog rada izražava kao vrednost. Svako upotrebljavanje radne snage istovremeno je i konkretan i apstraktan rad. Roba otuda ima vrednost jer je u njoj materijalizovan apstratkan rad. Pošto je sadržina vrednosti upravo odredjena ljudskim radom uzeto apstraktno postavlja se pitanje: čime se meri vrednost robe? Količinom rada potrebnog za proizvodnju date robe. Uslovi za proizvodnju jedinice robe su različiti kod različitih robnih proizvodjača. Vrednost neke jedinice robe izražava se vremenom zahtevanim za njenu proizvodnju, ali mera vrednosti nije individualan rad individualnih proizvodjača, ved prosečan društveno-potreban rad. Ima izvesnih tačaka u procesu proizvodnje nekih upotrebnih vrednosti za koje radne aktivnosti nije potrebna radna snaga koja je i sama rezultat školovanja, odnosno pripreme za odredjene aktivnosti u proizvodnom procesu. Rad na ovim proizvodnim tačkama je prost rad. Složen rad je multiplikovan prost rad. Društveno potrebno radno vreme je radno vreme koje se iziskuje da se uz prosečan stupanj umešnosti i intenzivnosti rada, izradi bilo koja upotrebna vrednost. Prema tome vrednost neke upotrebne vrednosti odredjuje količina društveno potrebnog rada ili radno vreme koje je društveno potrebno za njenu izradu. Društveno potrebno radno vreme je pod snažnim dejstvom promena dva faktora: produktivnosti i intenzivnosti rada. Produktivnost rada predstavlja stvaralačku mod rada koja za posledicu ima vedu ili manju količinu proizvoda u datoj jedinici vremena. Produktivnost i individualno utrošeno radno vreme stoje u obrnutoj zavisnosti. Intenzivnost rada predstavlja stepen trošenja radne snage u jedinici vremena. Veda intenzivnost rada ima za posledicu vedi obim proizvodnje, ali svaka jedinica proizvoda zadržava zahtevano vreme za njenu proizvodnju na datom nivou. Ovakvo kretanje intenzivnosti rada i vrednosti po jedinici proizvoda je mogude samo ako stoji porporcionalnost u trošenju radne snaga i porastu obima proizvodnje, koji upravo raste, jer raste intenzivnost rada. Ako rast intenzivnosti ne prati rast obima proizvodnje raste vrednost po jedinici proizvoda. Društveno potrebno radno vreme je prosečna veličina, to je veličina do koje se dolazi u stihijnom sučeljavanju tražnje i ponude datih proizvoda, odražavajudi pre svega uslove pod kojima je proizvodnja ostvarena. Na ovaj način dolazi do svodjenja individualnih radnih vremena na prosečnu vleičinu koja odražava društveno – potrebno radno vreme, odnosno vrednost. Osnovna sadržina

7

zakona vrednosti upuduje na zaključak da se ovo svodjenje vrši dvojako. Prvi smisao se ogleda u svodjenju individualnih veličina vrednosti na jednu društvenu veličinu, odnosno prosek, na jednu valorizovanu veličinu. Drugi smisao se ispoljava kao svodjenje individualnih radova na onu potrebnu količinu društvenog rada, koja se zahteva za proizvodnju ne bilo koje količine proizvoda, ved one količine koja je društvu potrebna. Izračunavanjem proseka u ovoj prilici pretpostavlja dve mogudnosti: prostu aritmetičku sredinu, ili ponderisanu aritmetičku sredinu.

Proizvodjači Individualna vrednost jedinice proizvoda

Obim proizvodnje (potrebne količine)

Ukupno utrošeno (priznato vreme)

A 10 100 1000

B 7 200 1400

C 5 400 2000

UKUPNO 700 4400

Prosečno vreme po jedinici proizvoda je 6, 28 a dobili smo ga stavljajudi u odnos ukupno utrošeno radno vreme sa ukupnim obimom porizvodnje na nivou sva tri proizvodjača. Pretpostavka je da je ponuda jednaka tražnji, jer je samo u tom slučaju prosečno radno vreme jednako društveno potrebnom radnom vremenu. U pretpostavci veličine individualnog radnog vremena po jedinici proizvoda, odnosno obima proizvodnje pojedinih proizvodjača je sadržana ideja obrnute proporcionalnosti u kretanju porduktivnosti rada i veličine zahtevanog vremena za porizvodjnju jedinice proizvoda.

Proizvodjači Individualna vrednost jedinice proizvoda

Obim proizvodnje (potrebne količine)

Ukupno utrošeno (priznato vreme)

A 10 50 500

B 7 200 1400

C 5 400 2000

UKUPNO 650 3900

Manja tražnja u odnosu na ponudu, ima za posledicu pad društveno potrebnog radnog vremena u odnosu na prosečno radno vreme zasnovano na jednakosti ponude i tražnje. Društvo ne priznaje vreme utrošeno za porizvodnju svih 700 jedinica upotrebnih vrednosti, ved samo za 650 jedinica. Otuda 3900:650 daje količnik od 6, 00 časova rada. Pozitivna razlika izmedju višeg prosečnog radnog vremena i nižeg društveno potrebnog radnog vremena naziva se rasuto radno vreme. Veda tražnja od ponude:

Proizvodjači Individualna vrednost jedinice proizvoda

Obim proizvodnje (potrebne količine)

Ukupno utrošeno (priznato vreme)

A 10 200 2000

B 7 200 1400

C 5 400 2000

UKUPNO 800 5400

Veda tražnja u odnosu na ponudu (800 jedinica se traži, a obim proizvodnje je 700 jedinica) ima za posledicu rast društveo potrebnog radnog vremena u odnosu na prosečno radno vreme, zasnovano na jednakosti ponude i tražnje. Upravo smo ptretpostavili da ovu količinu proizvoda koliko je tražnja veda od ponude, tj. 100 jedinica upotrebnih vrednosti, može proizvesti najporduktivniji proizvodjač. Ova pozitivna razlika izmedju višeg društveno potrebnog radnog vremena 6, 75 čr. i nižeg prosečnog

8

radnog vremena 6,28čr predstavlja lažnu socijalnu vrednost. Proizvodjači čija je individualna produktivnost rada kao i intenzivnost na višem nivou u odnosu na društveno prosečne uslove proizvodnje ostvaruju izvestan dobitak na račun onih proizvodjača koji se nalaze ispod tog proseka produktivnosti i intenzivosti. U svim navedenim primerima pretpostavljali smo da individualnu vrednost proizvoda čini vreme zahtevano za proizvodnju jedinice proizvodima, tj. Govorili smo o produktivnosti živog rada. Proces proizvodnje čini i proizovdi minulog rada. Neophodno je vrednovati i tu količinu rada sadržanog u njima samima, kao minuli rad.

6. ZAKON VREDNOSTI I NJEGOVE FUNKCIJE Ceo proces svodjenja individualnih radnih vremena na društveno potrebno radno vreme dešava se stihijno, iza ledja proizvodjača. Ono što individualni proizvodjači datih roba najviše mogu da znaju je njihova individualna vrednost. Proces razmene svodi to vreme na društveno potrebo radno vreme. Društvo jednostavno vrednuje samo onaj rad koji je potreban za zadovoljenje date društvene potrebe. Proizvodjači do tog stanja dolaze naknadno. Slučaj rasutog rada nas upuduje na zaključak da je za proizvodnju date robe utrošena veda količina rada nego što je potrebna, odnosno društveno priznata. Zakon vrednosti u uslovima robne prizvodnje samo predstavlja oblik ispoljavanja zakona srazmerne raspodele ukupnog društvenog fonda rada i sredstava na pojedine oblasti društvene proizvodnje. Otuda potiče da je ovo druga funkcija zakona vrednosti. Materijalni status individualnih proizvodjača se jedino dovodi u vezu sa mogudnošdu pradenja društvene produktivnosti rada, što je poslednja funkcija zakona vrednosti.

7. PROMETNA (RAZMENSKA) VREDNOST I ISTORIJSKI OBLICI IZRAŽAVANJA VREDNOSTI Vrednost robe ima svoju apsolutnu, ali i relativnu veličinu. Apsolutna vrednost robe je odredjena količinom materijalizovanog apstraktnog ljudskog rada sadržanog u robi, a koja je veda ili manja veličina zavisi od nivoa razvijenosti materijalne proizvodne snage rada. Ova zavisnost je obrnuta. Veda produktivnost ima za posledicu manju veličinu apsolutne veličine vrednosti robe. Prometna vrednost se ispoljava kao srazmera u kojoj se upotrebne vrednosti jedne vrste razmenjuju za upotrebne vrednosti druge vrste, odnos koji se postojano menja s vremenom imestom. Ako napišemo izraz vrednosti:

20 aršina platna = 1 kaput Mi kažemo da 20 aršina platna vredi koliko i 1kaput. Roba koja se nalazi na levoj strani jednačine predstavlja onu robu kojoj želimo izraziti vrednost, a nju nazivamo robom u relativnom obliku vrednosti. Roba na desnoj strani jednačine je roba pomodu koje izražavamo vrednost, i nazivamo je roba u ekvivalentom obliku. Jednačina 20 aršina platna = 1 kaput ima za pretpostavku jednakost veličina vrednosti platna i kaputa pa otuda važi slededi izraz:

20 aršina platna = 1 kaput 20 č.r. = 20 č.r

Ovaj kvantitativni odnos u kojoj se dve robe razmenjuju, podložan je promenama koje su uzrokovane promenama veličine vrednosti robe u relativnom obliku kao i promenama vel.vr. robe u ekvivalentnom obliku vrednosti. Zakonitosti odnosa u ovim kretanjima apsolutnih veličina vrednosti jedne i druge robe i uticaj na prometnu vrednost se definiše kroz četiri zakona:

9

I Uticaj promene veličine vrednosti robe u relativnom obliku vrednosti na prometnu vrednost, pod pretpostavkom nepromenjene veličine vrednosti robe u ekvivalentnom obliku vrednosti.

20 aršina platna = 1 kaput 20 č.r. = 20 č.r

Vrednost u relativnom obliku može rasti i opadati: a) Neka vrednost robe u relativnom obliku vrednosti poraste sa 20č.r. na 40č.r. U ovom

slučaju 2 kaputa izražavaju vrednost 20 aršina platna. b) Neka vrednost robe u relativnom obliku vrednosti padne sa 20 č.r. na 10 č.r.

Prometna vrednost 20 aršina platna bide ½ kaputa. Zaključujemo da promena vrednosti robe u relativnom obliku vrednosti utiče direktno srazmerno na prometnu vrednost.

II Uticaj promene veličine vrednosti robe u ekvivalentom obliku vrednosti na prometnu vrednost, pod pretpostavkom nepromenjene veličine vrednosti robe u relativnom obliku vrednosti.

20 aršina platna = 1 kaput 20 č.r. = 20 č.r

Vrednost robe u ekvivalentom obliku može rasti ili opadati: a) Neka poraste vrednost robe u ekvivalentnom obliku. Umesto dosadašnjih 20 čr za

proizvodnju kaputa, sada je potrebno 40 čr. Prometna vrednost 20 aršina platna je pala na 1/2 kaputa.

b) Neka padne vrednost robe u ekvivalentnom obliku. Umesto dosadašnjih 20 čr za proizvodnju kaputa, sada je potrebno 10 čr. Prometna vrednost 20 aršina platna je pala na 2 kaputa.

Zaključujemo da promena vrednosti robe u ekvivalentnom obliku utiče na prometnu vrednost obrnuto srazmerno.

III Uticaj istovremenih, istosmernih i istostepenih promena veličine robe u relativnom obliku

vrednosti i ekvivalentnom obliku vrednosti na prometnu vrednost. Ovaj zakon rezultuje nepromenjenom prometnom vrednošdu. Jednačnina 20 aršina platna = 1 kaput i dalje ostaje ista.

IV Uticaj istovemenih promena, a može biti istosmernih i raznostepenih, odnosno raznosmernih i istostepenih, tj. raznosmernih i raznostepenih promena veličine vrednosti robe u relativnom obliku vrednosti i ekvivalentnom obliku vrednosti, na prometnu vrednost.

a) U slučaju istovremenih, istosmernih i raznostepenih promena robe u relativnom i ekvivalentnom obliku vrednosti robe promena prometne vrednosti zavisi od intenziteta promena vrednosti roba u relativnom i ekvivalentnom obliku. Ako je vedeg intenziteta promena vrednosti robe u rel obl dolazi do rasta prometne vrednosti, a ako je vedeg intenziteta promena vrednosti robe u ekvivalentnom obliku tada dolazi do pada prometne vrednosti.

b) U slučaju istovremenih, raznosmernih i istostepenih promena robe u relativnom i ekvivalentnom obliku vrednosti robe dolazi do slededih promena prometne vrednosti: Ako roba u relativnom obliku raste, a u ekvivalentnom obliku opada prometna vrednost raste, i obrnuto.

c) U slučaju istovremenih, raznosmernih i raznostepenih promena robe u relativnom i ekvivalentnom obliku vrednosti robe dolazi do slededih promena prometne vrednosti: Ako roba u relativnom obliku raste, a u ekvivalentnom obliku opada prometna vrednost raste, i obrnuto.

10

Tri značajne osobenosti ekvivalentnog oblika vrednosti su:

1. Upotrebna vrednost postaje oblikom u kom se ispoljava njena suprotnost, vrednost. 2. Konkretan rad postaje oblikom u kome se ispoljava njegova suprotnost, apstratni ljudski rad 3. Privatan rad postaje bolikom svoje suprotnosti, radom neposredno društvenog oblika.

Oblici izražavanaj vrednosti su:

1. Prost, pojedinačan ili slučajan oblik vrednosti – kada je razmena na vrlo niskom stepenu razvoja, tada se u odnosu razmene nalazi neka roba prema samo jednoj robi bilo koje vrste

2. Potpun ili razivjeni oblik – nastaje sa daljim razovjem robne proizvodnje i podele rada, uspostavlja se mogudnost da se robi kojoj se želi izraziti vrednost to može učiniti preko najrazličitijih upotrebnih vrednosti.

3. Opšti ekvivalent – kada se izdvaja jedna roba koja služi za izražavanje vrednosti najrazličitijih ostalih robnih vrsta.

4. Novčani oblik – Kada funkciju nekog opšteg ekvivalenta preuzme neki plemetniti metal, npr zlato, opšti ekvivalenat kao optši oblik vrednosti se pretvara u novčani oblik vrednosti.

8. NOVAC KAO MERA VREDNOSTI I MERILO CENE

Cena robe predstavlja novčani izraz vrednosti. U tom smislu cena je odredjena kretanjem vrednosti robe i vrednosti novca. Merom vrednosti on je kao društveno ovaplodavanje ljudskog rada, merilom cene jeste kao utvrdjena težina metala. Kao mera vrednosti služi za to da vrednosti svakojako razičitih roba pretovri u cene, u zamišljene količine zlata, kao merilo cena on meri te količine zlata. Vrednost novca zavisi od društveno potrebnog radnog vremena za njegovu proizvodnju. Pošto je zlato proizvod ljudskog rada ono ima sovji vrednost koja biva odredjivana. Merilo cene predstavlja tehničku jedinicu koja izražava količinu zlata sadržanog u jednoj novčanoj jedinici. Vrednost novca je zavisno promenljiva veličina koja biva odredjivana kretanjem vrednosti zlata i veličinom merila cene, a pokazatelj vrednosti novca je na prm. 1č.r =100nj 1nj=36nj. Ovu jednačinu ne čitamo kao 1čr vredi 100 nj, ved čitamo: jedan čas rada je predstavljen sa 100nj. Analitičke pretpostavke neophodne za kvatifikaciju vrednosti novca su sledede: 1 gr zlata= 10 časova prostog, prosečnog rada MC = 0,001 gr zlata. (merilo cene) Deledi 1gr zlata sa merilom cene dobijamo 100 komada novčanih jedinica, gde svaka novčana jedinica u sebi sadrži istu količinu zlata, odnosno hiljaditi kgram zlata. 1:0,001 = 1000 nj 10 čr = 1000 nj 1čr = 100 nj. 1nj = 36 sek. Ako je vrednost 1 gr zlata 10 časova rada, a iz jednog grama zlata se može iskovati 1000 nj tada se 1čr predstavlja sa 100 nj. Ili jedna novčana jedinica sadrži 36 sek. rada.

11

Veličina vrednosti zlata može rasti i opadati. Rast vrednosti zlata: 1 gr zlata = 20 čr MC=0,001 gr zlata 1:0,001= 1000nj 20 čr = 1000 nj 1 čr= 50 nj 1 nj =72 sek.

Pad vrednosti zlata: 1 gr zlata = 5 čr. MC = 0,001 gr zlata 1:0,001= 1000 nj 5 čr = 1000 nj 1 čr = 200 nj 1 nj= 18 sek

Kao posledica rasta vrednosti zlata 1 čr biva predstavljen sa manjim brojem novčanih jedinica. U našem polazno slučaju 1 čr je predstavljen sa 100 nj, a sa porastom vrednosti zlata 1čr se predstavlja sa 50 nj. Sada 1 nj. U sebi sadrži 72 sek što je veda vrednost novca. Rast vrednosti zlata izaziva porast vrednosti novca i obrnuto. U slučaju smanjenja vrednosti zlata 1 čr biva predstavljen sa vedim brojem novčanih jedinica. Dakle, uz pretpostavku nepromenjene veličine MC, uticaj promene veličine vrednosti zlata na vrednost novca je direktno proprcionalan. Uticaj promene veličine merila cene na vrednost novca, pod pretpostavkom nepromenjene veličine vrednosti zlata: Rast merila cene: 1 gr zlata = 10 čr MC=0,002 gr zlata 1:0,002= 500nj 20 čr = 500 nj 1 čr= 50 nj 1 nj =72 sek.

Pad merila cene: 1 gr zlata = 10 čr MC=0,0005 gr zlata 1:0,0005= 2000nj 20 čr = 2000 nj 1 čr= 200 nj 1 nj =18 sek.

Promena veličine merila cene, pod pretpostavkom nepromenjene veličine vrednosti zlata utiče na promenu vrednosti novca direktno proporcionalno. Ako pretpostavimo veličinu vrednosti robe A na nivou 20 čr. a pri pretpostavci vrednosti novca u napem slučaju, tj 1 čr = 100 nj. Logički sledi da je u novcu izražena vrednost robe A 2000 nnj. Proizvod vrednosti novca i vrednosti robe odredjuje cene. Ako bi se povečala vrednost robe A sa 20 na 30 čr. tada bi cena robe porasla sa 2000 nj na 3000 nj. U obrnutom slučaju obrnuto Promena vrednosti robe, pod pretpostavkom nepromenjene vrednosti novca je direktno proporcionalna. Ako uzmemo primer niže vrednosti novca cena robe A, čija je vredost po pretpostavci ista ostala ista, upravo raste sa nivoa 2000 na nivo od 4000 nj. Promena vrednosti novca, tiče obrnuto srazmerno na cenu robe, ali pod pretpostavkom nepromenjene vrednosti robe. Cene mogu pasti, ako vrednost novca ostane ista, samo ako padne vrednost roba, ako vrednost roba ostane ista, samo ako se popne vrednost novca.

12

9. NOVAC KAO PROMETNO I PLATEŽNO SREDSTVO Obrazac proste robne razmene glasi: R1 – N –R2. Prva metamorfoza R1 – N koju nazivamo prodaja, a druga metamorfoza N – R2 nazivamo kupovina. Svaka prodaja predstavlja istovremeno i kupovinu, ali sa stanovišta dvaju polarno suprostavljenih lica u izrazu prodavca i kupca. Otuda su ova dva akta vremenski i prostorno odvojena. Pošto se novac javlja kao posrednik u razmeni svih, odnosno svakovrsnih transakcija (kupovanja i prodavanja), može se opravdano postaviti pitanje, koja je to količina novca potrebna za obavljanje robnog pormeta na nivou cele privrede. Marks daje slededi obrazac:

𝐾𝑛 =𝑆𝑅𝐶 − 𝑒

𝑛

Brojilac razlomka predstavlja sumu robnih cena u suštini je determinisan trima faktorima:

Količlina robe

Vrednost robe

Vrednost novca. Imenilac razlomka predstavlja veličinu koja ukazuje na broj opticaja istoimenih komada novca Logički gledano promena sume robnih cena(SRC) utiče na količinu novca koja funkcioniše kao prometno sredstvo, direktno proporcionalno, pod pretpostavkom nepromenjenog broja opticaja istoimenih komada novca. Broj opticaja istoimenih komada novca utiče na količinu novca koja funkcioniše kao prometno sredstvo obrnuto srazmerno. Dekomponovana suma robnih cena na faktore količene robe, vrednosti robe, ukazuje na sledede. Zavisnost kretanja količine novca koja funckoniše kao prometno sredstvo u odnosu na faktor količine robe je diretkno proporcionalan. Promena vrednosti novca obrnuto srazmerno, tako da obarenjem vrednosti novca izaziva rast cena, a rast cena pretpostavlja vedu količinu novca koji funkconiše kao prometno sredstvo. Za obavljanje funkcije sredstva prometa novac mora biti realno prisutan. Novac ima funkciju platežnog sredstva u tom smislu što se javlja u funkciji kredita. Ova funkcija dovodi do stvaranja dužničko poverilačkih odnosa, pri čemu su dužnici oni subjetki koji robu primaju a naknadno pladaju, a poverioci lica koja robu daju, a naknadno primaju novac za datu robu. Oblici kreditnog novca su menica i ček. Menica odaržava ideju pismene obaveze dužnika da de svoj dug prema poveriocu isplatiti u datom roku. Ako se želi povedati sigurnost menice u ceo proces praktikovanja ovih odnosa uključuju se i žiranti, kao garanti da de menica zaista o roku biti realizovana. Ček predstavlja HOV koju izdaju oni subjekti koji imaju sredstva, tj. novac kod banke. Donosilac čeka može očekivati isplatu odredjene svote novca od strane banke. I ček i menica mogu se prenosisti na druga lica. Konačan obrazac potrebne količine novca u opticaju je slededI:

𝑲𝒏 =𝑺𝑹𝑪 − 𝑺𝑹𝑪 𝑲𝒓 + 𝑫𝑷 − 𝑴𝑷

𝒏

Od sume robnih cena identifikovanih prilikom analize novca kao prometnog sredstva treba oduzeti sumu robnih cena robe koja je prodata na kredit, jer za vrednost tih transakcija nije potreban novac u tadom momentu identifikacije Kn, razume se, treba na ovo prethodno dodati vrednost dospelih pladanja, i napokon oduzeti medjusobna prebijanaj, tj. iznos onih vrednosti gde se novac ne pojavljuje.

13

10. NOVAC PUNE VREDNOSTI, PAPIRNI NOVAC, KVATITATIVNA TEORIJA NOVCA

Zlato je porimilo funkciju opšteg ekvivalenta. Država je svojom odlukom u vezi sa oblikom, težinom, kvalitetetom kovala komade zlata dajudi i ime tim komadima zlata kao što je dolar, marka i tako dolazi do pojave novca, odnosno monete. Država, dakle garantuje da postoji potpuno saglasje izmedju onog što novac predstavlja i njegove materijalne, tj. stvarne sadržine. Kovani novac predstavlja novac pune vrednosti, ali sam novčani opticaj ostvara mogudnost razlike izmedju stvarne “sadržine monete i nominalne sadržine” i na toj osnovi novu mogudnost da se u prometu umesto novca pune vrednosti pojave “i stvari koje su relativno bez vrednosti, papirne celdulje.” Ako je zlato metal velike vrednosti u čemu bi bila sadržana racionalnost njegovog upotrebljavanja u svakodnevnim transakcijama, odnosno obavljanja svoje funkcije novca kao prometnog sredstva. Troškovi proizvodnje papirnog novca u odnosu na, recimo zlatni novac, nesrazmerno su niži. U stvari, sama mogudnost da se zlato može staviti u banku kao sigurno mesto njegovog čuvanja, a za uzvrat dobiti potvrda od banke da je vlasnici ovakvih bančinih potvrda, upravo te potvrde smatraju i upotrebljavaju kao novac. Saglasno ovoj ideji banke su počeli da štampaju ovakve potvrde istovremeno pruzimajudi obavezu isplate donosiocu odredjene količine zlata. Na ovaj način javlja se prvi oblik papirnog novca – banknota. Papirni novac nema vrednost, jer on samo predstavlja odredjenu veličinu vrednosti zlata, ali je sam, kao takav, kao papirna cedulja nema. Papirni novac, dakle, važi kao predstavitelj odredjene veličine vrednosi, ali je sam ne poseduje tj. nema. Očitost ovakvih razlikovanja je potpuna kada se zlatni novac i papirni novac analizijraju van prometa, odnosno razmene. Materijalna sadržina zlatnog novca je zlato kao metal, a njegova vrednost je odredjena uslovima pod kojima se zlato uopšte proizvodi, dakle od produktivnosti rada u proizvodnji zlata. Medjutim papirni novac van prometa nema nikakvu vrednost, jer nema ni nikavu vrednost. Papirni novac u izrazu banknota nema vrednost, ali svako posedovanje banknote omoguduje konvertovanje u odredjenu količinu zlata. 30tih godina prošlog veka je došlo do prekida veze papirnog novca i količine zlata, period nakon toga nazivamo periodom čistog papirnog važenja. To istorijsko razdoblje karakteriše napuštanje politike tržišnog liberalizma i jačanje državnog intervencionizma. Stvoreni su ulsovi da država svojim autoritetom odredi univerzalno sredstvo razmene. Na ovaj način dolazi do uvodjenja čistog papirnog novca, gde njegovo štampanje, kao i prinudni kurs, upliviše država svojim ekonomskim, odnosno pravnim autoritetom. Analizom funkcije novca kao prometnog sredstva istakli smo veliki interes za identifikacijom količine novca koji funkcioniše kao prometno sredstvo insistirajudi na zaključku da je količina novca kao endogena promenjiva zavisi od egzogene date sume robnih cena i broja istoimenih komada novca. SRC se opet može dalje dekomponovati na faktore vrednosti robe, vrednosti novca, kao i količine robe. Dakle, cene robe koje bivaju odredjivane vrednosšdu robe i vrednošdu novca se tretiraju kao nezavisno promenljive veličine i uz dejstvo količine robe, odnosno broja istoimenih komada novca determinišu količinu novca koja funkcioniše kao prometno sredstvo. Zakon po kome količinu prometnih sredstava odredjuje suma cena prometnih roba i prosečna brzina novčanog opticaja, može se izraziti i ovako, da količina novca u opticaju ili novčanog materijala zavisi od vrednosti samog novca, ako su date suma robnih vrednosti i prosečna brzina njihovih metamorfoza. Osnovni postulat kvantitativne teorije novca, a koji odražava monetarnu ravnotežu predstavljen je slededom jednačinom:

MV=PT

14

M-količina novca, V-brzina opticaja novca, P-cene, T-društveni proizvod. U Marksovoj jednačini koja odražava potrebnu količinu novca koja funkcioniše kao prometno sredstvo, ako bismo izvršili množen je sa brojem opticaja istoimenih komada novca, dobili bi smo upravo jednačinu kvantitativne teorije novca. Kvantitativna teorija stoji na stanovištu da nivo cena, pa prema tome i vrednost novca zavisi od količine novca u opticaju što je samo drugi izraz za tvrdnju da količina novca u opticaju predstavlja nezavisno promenljivu veličinu, a nivo cena zavisno promenljivu veličinu. Marks iako upotrebljava jednačinu teorije kvatitativne teorije novca je protivnik upravo te teorije, jer tvrdi da je nivo cena nezavisna promenljiva, a i da ona odredjuje količinu novca u opticaju. Gradjanska ekonomija u celosti prihvata kvanitativnu teoriju novca i na njoj zasniva celokupni sistem učenja tzv. Teoriju radne vrednosti. Teorija radne vrednosti definiše kao novčani izraz vrednosti sadržanog rada u robi. Gradjanska ekonomija cenu neke robe definiše kao kupovnu snagu robe. Jednačina kvatitativne teorije novca kao i svaka druga jednačina je tautologična i otuda problem u promeni bilo koje od četiri navedene kategorije. Slučaj kada u prometu postoji veda količina papirnog novca u odnosu na potrebnu količinu zlata, u ekonomskoj teoriji se označava kao inflacija. Ovakva vrsta monetarne neravnoteže nastaje i u slučaju nepormenjene količine novca u opticaju i smanjenja ukupne ponude robe na tržištu. Suština inflacije je u povedanoj tražnji u odnosu na ponudu, zbog čega dolazi do rasta opšteg nivoa cena, a utoliko opada i kupovna snaga novca. Opšti rast cena uzrokovan preteranom tražnjom predstavlja inflaciju tražnje, a pretereni rast troškova inflaciju troškovna. Suprotna pojava u odnosu na inflaciju je deflacija. U tom slučaju dolazi do opšteg pada cena. 11. PARITET NOVCA I KONVERTIBILNOST, DEVIZNI KURS Nijedan sistem društvene proizvodnje, kao veliki ekonomski sistem, nije u objektivnoj mogudnosti da proizvede sve proizvode i po kvalitetu i količinama koje su potrebne za zadovoljenje potreba stanovništva. Otuda objektivna potreba medjunarodne saradnje u smislu prodaje sopstvenih viškova robe i kupovine onih roba koje nisu porizvedene u datom velikom ekonosmkom sistemu. Razmena se vrši posredstvom novca, a svaka nacionalna ekonomeja ima svoj nacionalni novac, i u okviru toga se javlja problem prihvatanja različitih nacionalnih novčanih jedinica u medjunarodnim transakcijama. Kada ukazujemo na problem prihvatanja različitih nacionalnih jedinica u medjunarodnoj razmeni mislimo na mogudu razliku izmedju zvaničkong kursa, koga utvrdjuje država i crnog kursa koga odredjuje tržište. Može se desiti da papirni novac neke države brzo gubi na vrednosti zbog visoke stope inflacije. Nema privrednog subjekta ili države koji bi prihvatio da se pladanje obavi u toj valuti, odnosno da za nju razmeni svoje proizvode. Medjunarodna razmena roba za neke nacionalne novčane jedince vezje atribut svetskog novca,npr. dolar. Takve novčane jedinice nazivamo konvertibilnim(lako zamenjivim u bilo koju nacionalnu novčanu jedinicu). On se lako prihvata jer je stabilan. Danas se pod konvertibilnošdu podrazumeva mogudnost pretvaranja, odnosno konverovanja jedne nacionalne novčane jedinice u drugu nacionalnu novčanu jednicu. Upravo ovaj odnos u razmeni različitih novčanih jedinica se naziva paritet novca ili intervalutarni paritet. Mogudi načini utvrdjivanja pariteta novca u medjunarodnim razmerama su:

15

1. Paritet novca ce može utvrditi na bazi cene zalta u datim zemljama, tada recimo da zlato iste finode, odnosno količine u SAD treba platiti 492 dolara, a u Švajcarskoj to isto treba platiti 864 franka, logički sledi da je paritet dolara prema franku : 1 dolar = 1, 75 franaka. Nedostatak ovakvog načina utvrdjivanja pariteta što neke zemlje mogu svesno držati cene zlata na niskom nivou, a da posledica bude, da za tu datu količinu i finodu zlata dobijaju vede količine jedinica druge zemlje.

2. Paritet novca se može utvrditi na bazi kupovne modi pojedinih valuta, a putem tzv. Korpe dobara. Šarolike vrste dobara koje predstavljaju potrebe stanovništva sadrže tzv. Korpu dobara. Za odredjenu korpu dobara je u datoj zemlji potrebno dati odredjenu količinu nacionalnih novčanih jedinica. Za tu istu korpu dobara u drugoj zemlji treba dati isto odredjenu količinu nacionalnih novčanih jedinica te druge zemlje. Prostim poredjenjem ove dve sume različitih novčanih jedinica za datu korpu dobara dobijamo pokazatelj pariteta novca.

3. Paritet novca se može utvrditi kretanjem na svetskim berzama. Novac je roba kao i svaka druga roba, te je predmet kupovanja i pordavanja, što znači da ima svoju cenu kao izraz kupovne snage te robe koja se zove novac. Na berzama se svakodnevno sučeljava količina raličitih nacionalinih novčanih jedinica. Ponuda novca je rezultat centralnih banaka pojedinih zemalja, a tražnja za novcem je rezultat poverenaj koje se iskazuje prema datim različitim nacioalnim valutama. Ako neke valute na berzi ima previše dodide do pada njene cene izražene drugim valutama, dodide do pada pariteta. U visoko razvijenim zemljama kretanja su obrnuta u odnosu na opisana, jer njihove novčane jedinice de obeležiti trend porasta tražnje.

Vrednost jedne valuta koje služe kao svetski novac ne zavisi samo od aktivnosti domadih subjekata, ved i od aktivnosti subjekata koji nisu iz zemlje koja emituje odredjenu valutu. Takodje treba istadi zaključak da “stabilne priverede znače stabilan ili rastudi paritet, nestabilne privrede, zakonito, imade opadajudi paritet. “ Razvijene zemlje se razlikuju u odnosu na nerazvijene po tome što su njihove valute konvertibilne, none se menjaju jedna za drugu što je izraz zdravlja ekonomije. Nerazvijene zemlje čija nacionalna novčana jedinica nije konvertibilna i bez te konvertibilnosti kupuju i prodaju robu u drugim zemljama. Postavlja se pitanje odnosa te domade valute prema stranoj valuti. Reč je o deviznom kursu koji nije ništa drugo do cena strane valute izražena u domadoj novčanoj jedinici. Devizni kurs može biti fiksni i fluktuirajudi. Fiksni devizni kurs se vezuje za zemlje u kojima je tržište ne deluje slobodno, a sve transakcije se obavljaju po porpisanom odnosu dve valute. Fluktuirajudi devizni kurs se vezuje za svakodnevno njegovo utvrdivanje na tržištu novca. On je pod snažnim dejstvom ponude i tražnje valuta. Svakodnevnim pradenjem država interveniše na strani ponude novca. Reč je o devalvaciji i revalvaciji. Ako kažemo da je 1marka= 30 dinara, tada smo istakli tj. definisali nominanlni devizni kurs. Medjutim, postoji i realni devizni kurs, koji definišemo kao: Relani devizni kurs = Nominalni devizni kurs X strane cene/domade cene Realni devizni kurs biva odredjivan nominalnim deviznim kursom ali i odnosom stranih i domadih cena. Ako je taj odnos jednak jedinici, tada je nominanli devizni kurs jednak realnom, kada su vede strane cene od domadih realni je vedi od nominalnog, a kada su vede domade cene vedi je nominalni od realnog deviznog kursa. 12. KAPITAL KAO EKONOMSKA KATEGORIJA

16

Dr M. Vujid krajm prošlog veka piše da je zemlja kapital, ved po tom što je produktivna i još svojinom ograničena, pa i sam čovek može postati predemtom kapitala ukoliko je pravnim i socijalnim službenostima obaveza da za drugog produktivno radi. Skup ekonomskih dobara namenjenih proizvodnji namirnica naziva se kapital. Sastavni delovi kapitala mogu biti svi oni objekti koji imaju ili mogu imati prometne vrednosti, i nekretnine i prava, potraživanja, patenti, tečena klijentela, itd. ne samo pokretna nego i nepokretna, ne samo materijalna ved i nematerijalna dobra. Kapitalizam ne može nastati i razvijati se bez novčane privrede, bez novca. Uopšte novčana privreda je samo drugi izraz za razvijenu trgovinu i tržište, odnosno razvijenu robnu proizvodnju i razmenu. U takvim uslovima pored funkcije novca kao prometnog sredstva novac ima funkciju kapitala. Prvobitni obrazac proste robne razmene koji odražava ideju prodavanja radi kupovanja transformiše se u obrazac N-R-N', tj. Kupavanja radi prodavanja. Krajnji rezultat ovog procesa je veda suma novca, a razlika N' i N predstavlja višak vrednosti. Vrednost postaje dejstvujuda vrednost, a kao takva kapital. Ona dolazi iz prometa, ide ponovo u promet, odražaav se i umnožava u njemu, vrada se iz njega uvedana i započinje vazda iznova isto kruženje N – N', novac koji koti novac tako glasi opis kapitala u ustima prvih tumača, merkantilista. Izraz kupovati radi prodaje, tj. Kupovati da bi se prodavalo skuplje, izgleda je oblik svojstven samo trgovačkom kapitalu. Intustrijski kapital je novac koji se pretvara u robu, a prodajom ponovo pretvara u više novca. Kapital je u suštini vrednost koja donosi višak vrednosti. Treba imati u vidu Marksovo stanovište koje kapital ne objašnjava samo kao vrednost koja donosi višak vrednosti, ved ističe karakteristiku kaptiala kao društvenog odnosa. Kapital nije samo vrednost koja donosi višak vrednosti, ved istovremeno specifičan društveno - ekonomski odnos. Ali, ako je svaki kapital zbir roba, tj razmenskih vrednosti, to još ne znači da je svaki zbir roba, kapital, postavlja se pitanje na koji način neka količina roba, razmenskih vrednosti postaje kapital. Marksov odgovor je slededi: Na taj način što se ona kao samostalan društvena sila održaa i uvedava razmenom za neposrednu živu snagu. Postojanje klasa koja nema ničega osim sposobnosti za rad nužna je pretpostaka kapitala. Kapital je u tome što živi rad služi nagomilanome radu kao sredstvo da održi i poveda svoju razmensku vrednost. 13. RADNA SNAGA KAO ROBA – POREKLO VIŠKA VREDNOSTI Marksova teorija vrednosti je teorija radne verdnosti. Shvatanje rada svodi se na upotrebaljavanje radne snage, kao skupa duhovnih i fizičkih sposobnosti sadržanih u živoj individui. Rezultat ovakvo shvadenog upotrebljavanja radne snage jeste neki proizvod ljudskog rada koji predstavlja jedinstvo upotrebne vrednosti i vrednosti. Rad možemo posmatrati kao konkretno korisno svojstvo rada i kao apstraktan rad. Reč je o dva aspekta posmatranja jednog te istog rada u procesu materijalne proizvodnje. Sa stanovišta konkretnog korisnog svojstva rada, radna snaga u procesu materijalne proizvodnje prenosi i održava deo vrednosti sredstava za proizvodnju na novi proizvod, dok sa stanovišta apstraktnog rada dodaje novu vrednost proizvodu. Ovaj jedinstveni proces prenošenja i održavanaj vrednosti sredstava za proizvodnju, akao i dodavanja nove vrednosti proizvodu predstavlja se kao proces obrazovanja vrednosti.

17

U uslovima kapitalističke proizvodnje radna snaga predstavlja robu, jer su ispunjeni uslovi koji odredjujude deluju na egzistenciju radne snage kao robe. Reč je na jednoj strani o tzv. Pravnoj slobodi radnika, a na drugoj o lišenosti radnika sredstava za proizvodnju. Radna snaga, prema tome predstavlja jedinstvo upotrebne vrednosti i vrednosti. U analizi upotrebne vrednosti radne snage značajno je imati na umu sledede: Time što je kupio radnu snagu i što plada njenu vrednost, kapitalista, kao i svaki drugi kupac je stekao pravo da kupljenu robu upotrebljava i troši. Radnu snagu čoveka trošimo dajudi mu da radi, kao što trošimo i mašinu stavljajudi je u pogon. Iz toga proizilazi da je upotrebna vrednost radne snage kao subjektivnog faktora društvene proizvodnje takvo svojstvo i sposobnost radnika da stvara vrednost i u njoj višak vrednosti. Vrednost radne snage, kao i vrednost bilo koje druge robe biva odredjivana društveno – potrebnim radnim vremenom za njenu reprodukciju. Stoga se radno vreem potrebno za proizvodnju radne snage svodi na radno verem potrebno za proizvodnju tih životnih namirnica, drugim rečima, vrednost radne snage jeste vrednost životnih namirnica potrebnih za održavanje njena vlasniak. Najamnina kao novčani izraz vrednosti radne sange se ispoljava kao cena rada, drugim rečima, kao suma novčanih jedinica koja se plada za odredjenu količinu rada. Ako bi se rad kupovao, odnosno prodavao, tada sa stanovišta razmene postoje dve mogudnosti kao opštost: prva se odnosi na neekvivalentnu razmenu, a druga na ekvivalentnu razmenu. Pretpostavka opštosti neekvivalente razmene implicira nemogudnost objašnjenja porekla viška vrednosti po toj osnovi, jer se kapitalista poljavjuje u odnosima razmene i kao kupac i kao prodavac. Tj. Ono što bi kupac u uslovima neekvivalentne razmene dobio, ved u slededem činu kao prodavac bi mogao izgubiti. Pretpostavka opštosti ekvivalentne razmene iplicira nužnost pladanja celokupne količine rada sadržanog u recimo, jednom danu. Ovakvom mogudnošdu kapitalista ne bi mogao da zadovolji svoj motiv, višak vrednosti. Proces stvaranja vrednosti uvek se predstavlja kao proces u kome radnik, tj. radna snaga stvara ekvivalenat svoje sopstvene vrednosti. Ako se proces stvaranaj vrednosti produži preko tačke koja se predstavlja kao potreban rad, tada se prvobitni proces predstavlja kao proces plodjavanja predujmljene kapital vrednosti. Radna snaga je subjektivni faktor društvene proizvodnje koji po prirodi svojoj u procesu materijalne proizvodnje ekonomski spojen sa sredstvima za proizvodnju, prenosi i održava deo vrednosti sredstava za proizvodnju na novi proizvod a istovremeno dodaje novu vrednost proizvodu. Proces proizvodnje viška vrednosti možemo veoma jednostavno ilustrovati na slededem primeru: Pretpostavimo da kapitalista poseduje sredstava za proizvodnju u iznosu 50000 n.j. a 10000 n.j neka je sadržano u radnoj snazi kao subjektivnom faktoru proizvodnje. Ako je potrebno radno vreme 4 č.r. a ekvivalenat vrednosti radne snage izražen u novcu, recimo 10 000 n.j. tada svako produženje granice potrebnog ardnog vremena, recimo 8čr. pretpostavlja upravo višak vrednosti od 4 čr. ili 10 000 nj. Proizilazi da je obrazovana vrednost proizvoda c+v+m = R upravo 50 000 + 10 000 + 10 000 = 70 000 respektivno 14. KONSTANTNI, VARIJABILNI KAPITAL I ORGANSKI SASTAV KAPITALA Konkretnim svojstvom rada ili konkretnim radom radna snaga u procesu materijalne proizvodnje prenosi i održava vrednost sredstava za proizvodnju na novi proizvod, a sa stanovišta apstraktnog rada dodaje novom proizvodu novu vrednost. Pošto sredstva za rad ne utroše sovju upotrebnu

18

vrednost u jednom porcesu proizvodnje, ved samo jedan deo, koji je recimo u nekom funkcionalnom odnosu sa ukupnim vremenom eksploatacije, taj deo u vrednostnom smislu predstavlja amortizaciju, i kao deo vrednostu sredstava za rad prenosi se na novi proizvod. Druga situacija sa predmetima rada koji čine materijalnu sadržinu novog proizvoda. Njihova verdnost se u celosti prenosi na nov proizvod. Proizilazi da nema trošenja vrednosti, ved samo njenog prenošenja na novi proizovd, a ono što se troši je upotrebna vrednost sredstava za proizvodnju. Vrednost se nikada ne može utrošiti, ona samo može promeniti svoj oblik egzistencije. Konkretnim svojstvom rada radna snaga u procesu materijalne proizvodnje prenosi i odražava deo vrednosti sredstava za proizvodnju na nov proizvod, a sa stanovišta apstraktnog rada dodaje novu vrednost proizvodu. Taj jedinstven proces prenošenja i odražavanja dela sredstava za proizvodnju na nov proizvod, kao i proizvodnje nove vrednosti, nazivamo procesom obrazovanja vrednosti, arezultat je obrazovana vrednost proizvoda. Otuda su konstitutivni elementi obrazovane vrednosti proizvoda slededi:

(am.+sirovina)+(v+m)=R

Zbir vrednosti izraza amortizacije i sirovina čini minuli rad ili utrošena sredstva za proizvodnju, a varijabilni kapital i višak vrednosti čine novododati (živi) rad. Onaj deo kapitala koji se preobrada u sredstva za proizvodnju, tj. Sirovnu, pomodne materijale i sredstva za rad, ne menja dakle u procesu proizvodnje veličinu svoje vrednosti. Zato ga zovemo postojanim delom kapitala(konstantnim), ili krade:postojani kapital. Naprotiv, onome delu kapitala koji se preobrada u ranu snagu, menja se vrednost u procesu proizvodnje. On reprodukuje svoj vlastiti ekvivalent, a povrh svega još jedan suvišak, višak vrednosti koji se može sam menajti, koji može biti vedi ili manji. Iz postojane veličine ovaj se deo kaptiala stalno pretvara u promenljivu(varjabilnu). Zato ga zovemo varijabilni deo kapitala, ili promenljivim kapitalom. Organski sastav kapitala Staviti u odnos predujmljenu veličinu kapital – vrednosti koja odražava sredstva za proizvodnju, prema ukupnoj kapital vrednosti znači utvrditi njen relativan značaj koji ima u ukupnoj veličini. Postupajudi na isti način sa varijabilnim kapitalom utvrdjujemo njegov relativni značaj. Odnos ta dva relativna učešda, konstantnog kapitala u ukupnom kapitalu i varijabilnog kapitala u ukupnom kapitalu predstavlja obrazac za identifikaciju pokazatelja koji nazivamo organski sastav kapitala. Dakle,

𝐶

𝐾∙ 100 =

𝑉

𝐾∙ 100

Po Marksu: Sastav kapitala treba posmatrati s dvostruke tačke gledišta. Kad se radi o vrednosti, on se odredjuje srazmerom u kojoj se kapital deli na postojani kapital, odnosno vrednost sredstava za proizvodnju i na promenljivi kapital, odnosno vrednost radne snage. U odnosu na to kako funkcioniše u porcesu proizvodnje, svaki kapital se deli na sredstva za proizvodnju i živu radnu snagu. Ovaj sastav odredjuje se srazmerom koja vlada izmedju mase upotrebljivanih sredstava za proizvodnju i količine rada koja se za njihovo upotrebljavanje zahteva. Prvi sastav nazivamo sastavom vrednosti, a drugi tehničkim sastavom. Organski sastav kapitala predstavlja osnovni pokazatelj dostignutog stepena materijalne proizvodne snage rada, pri čemu viši organski sastav kapitala upravo odražava i viši stpen materijalne proizvodne snage rada.

19

Organski sastav kapitala se suštinski definiše kao odnos vrednosnog i tehničkog sastava. Njihovi promene su istovremene, ali smer i stepen promena vrednosnog i tehničko kapitala može biti različit. Promene kroz koje prolazi dati kapital u funkciji vremena ima za posledicu sopstveno uvedanje, uslovljeno akumulacijom. Sa rastom ukupne mase kapitala rastu apsolutno i jedan i drugi deo, dakle i postojani i promenljivi kapital, ali je mera, tj. tempo rasta intenzivniji kod onog dela kapitala koji biva predstavljen u sredstvima za proizvodnju. Posledica nesrazmerno bržeg rasta sredstava za proizvodnju u odnosu na radnu snagu jeste upravo njihov relativan rast, pri čemu varijabilni kapital relativno opada. Promene ovih odnosa možemo predstaviti na primeru: Ako je ukupni kapital (K) 6.00 nj. Ako pretpostavimo organski sastav kapitala C:V= 50 % : 50%, tada je postojani kapital 3.000 i variabilni 3.000nj. Neka se sredstva za rad prema predmetima rada odnose 1:2. Strukturu postojanog kapitala, u tom slučaju čine: 1.000 nj. Sredstva za rad i 2.000 nj., rpedmeti rada. Ako je cena jedne radne snage 300nj, tada logički sledi da za 3.000 nj. Promenljivog kapitala se može kupiti na tržištu radne snage 10 radnika. Pretpostavimo da se za 1.000 nj sredstava za rad može kupiti 1 mašina tipa „A“, odnosno da je cena jedinice mere predmeta rada 20nj. Tada sledi da se za 2000 nj. Može kupiti 100 jed tih predmeta rada. Rezultat akumulacije u vremenu ima za pretpostavku porast ukupne mase kapitala, a sa rastom te veličine i relativnu promenu sastavnih delova kapitala, pri čemu relativno raste postojani kapita, a relativno opada varijabilni kapita. Neka je prvobitni kapital kao poseldica akumulacije porastao na veličinu 18.000nj. I organski sastav kapitala je mora biti vedi, recimo da je on sa 80%:20% respektivno C:V. Na osnovu ovoga apsolutna veličina sredstava za proizvodnju je 14.400 nj. A radne snage 3600 nj. Ako se i dalje sredstava za rad odnose kao 1:2, tada imamo 4.800 nj. Sredstava za rad i 9.600 nj predmeta rada. Rast organskog sastava kapitala sa 50%:50% na 80%:20% je samo drugi izraz za opšti rast društvene produktivnosti rada što ima za posledicu opšti pad vrednosti svih faktora proizvodnje. Recimo, da je došlo u ovom slučaju do udvostručavanja društvene produktivnosti rada, što za posledicu ima oštpti pad vrednosti na ½ svoje prvobitne veličine, dakle radna snaga je sada 150nj, a jedinice sirovine samo 10 nj. Mera rasta tehničkog sastava kapitala je intenzivnija u odnosu na rast vrednosti sasatava kapitala, te je organski sastav kapitala upšte i mogao porasti sa 50%:50% na 80%:20% respektivno C:V. Opadanje promenljivog dela kapitala prema postojanome pokazuje približno promenu izvršenu u sastavu njegovih meterijalnih sastavnih delova. Rastuda proizvodnost rada ne samo da uvedava obim sredstava za rad koja rad troši, nego im i snižava vrednost u odnosu prema obimu. Njihova vrednost dakle raste u apsolutom smislu, ali ne srazmerno njihovom obimu. Razlika izmedju postojanog i promenljivog kaptala, se stoga, manje uvedava nego razlika izmedju mase sr za proizvodnju u kojoj se preobrada postojani i mase radne snage u kojoj se preobrada promenljivi kapital. Materijalne implikacije rasta organskog sastava kapitala su višestruke. Pošto je vrednost proizvoda kategorija koju čine utrošeni konstanti kapital, varijabilni kapita i višak vrednosti, a polazedi od učinjenih pretpostavki, pretpostavimo stopu viška vrednosti od 100%, neka je obi proizvodnje odredjen upravo količinom utrošenih predmeta rada i neka je amortizaciona stopa 10%. Tada imamo sledede:

20

Am+Sirovine+v+m= R:Q=R/jed. 100+2000+3000+3000=8100:100=81 nj.

Am=10% od 1000 Struktura obrazovane vrednosti jedinice proizovda je slededa:

1+20+30+30=81 Relativni značaj sastavnih delova vrednosti u obrazovanoj vrednosti jedinice proizvoda je slededi:

C V M 21/81*100=26% 30/81*100=37% 30/81*100=37%

Dakle, prvobitni kapital od 6000 novčanih jedinica, pri datom organskom sastavu kapitala 50%:50%, respektivno C:V implicirao obrazovanu vrednost jedinice proizvoda na nivou od 82 nj. Pri čemu je udeo minulog rada 26%, živog rada 74%, odnos pladenog i nepladenog dela živog rada 37%:37%. Prvobitni kapital je kao posledica akumulacije porastao sa 6000nj na 18000 nj, a sastav kapitala sa 50%:50% na 80%:20%. Postavlja se pitanje: kakve su materijalne poseldica rasta organskog sastava kapitala u pogledu obrazovanev vrednosti jedinice proizvoda, tj. u njegovoj strukturi. Da bi odgovorili na to pitanje ukazujemo na sledede: Opšte udvostručavanje društvene produktivnosti rada pretpostavlja i opadanje vrednosti radne snage, što de redi rast stope viška vrednosti sa 100% ma 300%. Amortizaciona stopa može ostati ista, ali se obim proizvodnje, vezujudi ga za utrošene sirovine povedava sa 100 jedinica na 960 jednica. Posle ovih napomena možemo pridi kvantifikaciji:

Am+Sirovine+v+m= R:Q=R/jed. 480+9600+3600+10800=24480:960=25,5 nj.

Struktura obrazovane vrednosti proizvoda je slededa: 0,5+10+3,75+11,25=25,5

Relativni značaj sastavnih delova vrednosti u obrazovanoj vrednosti jedinice proizvoda je slededi: C V M

10/25,5*100=41,4% 3,75/25,5*100=14,7% 11,25/25,5*100=44,1% Materijalne polsedice višeg organskog sastava kapitala se očituju u značajnom opadanju vrednosti, odnosno cene proizvoda, ali i značajnim strukturnim promenama unutar obrazovane vrednosti jedinice proizvoda. Vrednost po jedinici proizvoda je pala sa 81nj. na 25,5 nj. Posledica višeg organskog sasatva kapitala su sadržane i u strukturnim promenama obrazovane vrednosti proizodva pri čemu relativni značaj minulog rada, jeste relativni značaj živog rada. Udeo minulog rada u obrazovanoj vrednosti jed proizvoda u slučaju nižeg organskog sastava kapitala je bio 26%, a sada 41,1%. Živi rad beleži svoj relativni pad. Proizilazi da koliko god se god smanjio značaj živog rada, isto toliko se povedalo učešde minulog rada. Zakon uvedane proizvodne snage rada ne važi za kapital bezuslovno. Za kaptial se ta proizvodna snaga uvedava ne kad se uopšte štedi naživom radu, nego samo kad se na pladenom delu živog rada uštedi više nego što se dodaje minulog rada. 15. MASA I STOPA VIŠKA VREDNOSTI Rezultat oplodnje varijabilnog kapitala u procesu proizvodnje predstavlja višak vrednosti. Radna snaga kao specifična roba ima prirodno svojstvo da stvara vedu vrednost od sopstvene. Deo radnog dana, za čije vreme se vrši reprodukovanje radne snage, nazivamo potrebno radno vreme, ili potreban rad. Drugi period procesa rada, kad radnik izdire preko granica potrebnog rada, doista staje radnika, utroška radne snage, ali ne stvara vrednost za njega. On stvara višak vrednosti. Ovaj deo radnog dana zovemo višak radnog vremena, a rad utrošen za to vreme: višak rada.

21

Za razliku od apsolutne veličine viška vrednosti, koja odražava apsolutnu veličinu eksploatacije radne snage odnosno apsolutnu meru oplodnje promenljivog kapitala, postoji i relativna mera kapitala koju zovemo stopa viška vrednosti. Višak vrednosti se odnosi prema promenljivom kapitalu kao višak rada prema potrebnnom radu, tj. stopa viška vrednosti:

M/V=višak rada/potreban rad Obe srazmere izražavaju isti odnos u drugačijem obliku, jednom u obliku opredmedenog,drugi put u obliku tečnog rada. Obrazac za kvantifikaciju stope viška vrednosti je

𝑚′ =𝑚

𝑣∙ 100

m’ – stopa viška vrednosti, m-apsolutna veličina mase viška vrednosti, v- predujmljeni promenljivi kapital. Ovaj razlomak nam govori koliko jedinica viška vrednosti dolazi na jedinicu promenljivog kapitala. Masa viška vrendosti je odredjena kretanjem stope viška vrednosti i predujmljenog promenljivog kapitala:

𝑚 =𝑚′ ∙ 𝑣

100

To ukazuje na uspostavljenu direktnu proporcionalnost. Ako stopa viška vrednosti poraste, ali pri pretpostavci nepromenjene veličine predujmljeog varijabilnog kapitala, masa viška vrednosti de porasti. U obrnutom slučaju obrnuto. Ako veličina predujmljenog varijabilnog kapitala padne, ali pod pretpostavkom nepromenjene veličine stope viška vrednosti, dodi de do pada višak vrednosti, u obrnutom slučaju obrnuto. Isto tako, promene u stopi viška vrednosti i predujmljenom varijabilnom kapitalu bogu biti istovremene, ali različitiog smera, odnosno stepena promena, ali i istog smera i različitog intenziteta promena. U tom slučaju promena mase viška vrednosti zavisi od intenziteta datih promena. Masa viška vrenosti koju stvara neki promenljivi kapital jednaka je veličini tog predujmljenog promenljivog kapitala puta stopa viška vrednosti, ili odredjna je složenim odnosom izmedju broja radnih snaga koje jedan kapitalista istovremeno eksploatiše i stepena eksploatacije pojedine radne snage. Ako sa V označimo masu viška vrednosti, sa v višak vrednosti kou jedan radnik daje prosečno na dan, sa pr promenljivi kapita koji se dnevno predujmljuje u kupovanje jedne radne snage, sa PR celokupnu

sumu promenljivog kapitala, sa rs vrednost jedne prosečne radne snage, sa 𝑟 ′

𝑟(

𝑣𝑖š𝑎𝑘 𝑟𝑎𝑑𝑎

𝑃𝑜𝑡𝑟𝑒𝑏𝑎𝑛 𝑟𝑎𝑑) stepen

njenog eksploatisanja, sa n broj upotrebljenih radnika onda demo dobiti:

𝑉 =

𝑣

𝑝𝑟𝑥𝑃𝑅

𝑟𝑠 𝑥 𝑟′

𝑟 𝑥 𝑛

U proizovdnji neke odredjene mase viška vrednosti može se zbog tog opadanja jednog činioca nadoknaditi porastom drugog. Smanji li se promenljivi kapital, a jednovremeno u istoj srazmeri povisi stopa viška vrednosti, masa proizvedenog viška vrednosti se nede promeniti. 16. DETERMINANTE KRETANJA UKPNE VELIČINE NOVOSTVORENE VREDNOSTI KAO I NJENIH SASTAVNIH DELOVA

22

Ukupna veličina novostvorene vrednosti se sastoji iz dva dela, tj. iz njenog pladenog i nepladenog dela. Pladeni deo predstavlja vrednost radne snage, nepladeni obuhvata višak vrednosti. Pri razmatranju determinanti bitno je imati na umu dve bitne pretpostavke:

1. Da se robe prodaju po vrednosti 2. Da se cena radne snage katkad popne iznad vrednosti, ali nikad ne pada ispod nje.

Faktori koji utiču na kretanje ukupne veličine novostvorene vrednosti su: proizvodna snaga rada, intenzivnost rada i dužina radnog dana. Promene tih veličina mogu biti istovremene i raznovremene, istosmerne i raznosmerne, istostepene ali i raznostepene. Uticaj promene proizodne snage rada na novostvorenu vrednost i njene sastavne delove pod pretpostavkom nepormenjene intenzivnosti rada i dužine radnog dana. Proizvodna snaga rada može rasti, ali i padati. Rast porizvodne snage rada odražava vedu stvaralačku mod rada, što de redi da se u jedinici vremena proizvede vedi obim proizvodnje, odnosno zahtevano vreme za proizvodnju jedinice proizovda biva manje. U obrnutom slučaju – obrnuto. Novostvorena vrednost(živi rad), se sastoji iz dva dela: pladenog dela živog rada(v) i nepladenog dela živog rada (m). Ako opretpostavimo da je dužina radnog dana 10 časova rada, a podela radnog dana ravnomerna tada je v=5 i m=5. Stopa viška vrednosti je 100% (5/5*100) 5čr 5čr V M Marks ističe dejstvo tri zakona pri promeni veličine novostvorene vrednosti usled promena proizvodne snage rada:

I Prvo: Radni dan date veličine uvek se predstavlja u istoj proizvedenoj vrednosti ma kako se menjala proizvodna snaga rada, ma kako se menajala proizvodna snaga rada, s njome masa proizvoda, a stoga i cena pojedine robe. Radni dan od, npr 10 čr uvek se rpedstavlja kao jednaka veličina u masi, a po jedinici proizvoda uvek se krede obrnuto srazmerno promenama obima proizvodnje. Ako se u toku desetočasovnog radnog dana proizvede 10 j.upotr.vr. tada je novostvorena vrendost po jedinici proizvoda 1čr. Svaki porast produktivnosti rada, a što implicira rast obima proizodnje ima za posledicu opadanje novostvorne vrednosti po jedinici proizovda. Udvostručiti obim proizodnje znači oboriti novostvorenu vrednost po jedinici proizvoda na ½ čr. Dakle, sa rastom proizvodne snage rada, nije se promenila ukupna veličina novostvorene vrednosti, ved vrednost po jedinici proizovda.

II Drugi zakon ukazuje na smer promena sastavnih delova novostvorene vrednosti, dakle, vrednost radne snage i viškova vrednosti, uzrokovan promenama proizvodne snage rada. Rast proizvodne snage rada ima za posledicu obaranje vrednosti radne snage i na toj osnovi rast viška vrednosti, a pad proizvodne snage rada ima za posledicu rast vrednosti radne snage i na toj osnvi opadanje viška vrednosti. Da li de ista apsolutna promena veličine vrendosti radne snage značiti i istu relativnu promenu veličine vrednosti zavisi od prvobitno utvrdjene podele radnog dana na potrebno radno vreme i višak radnog vremena. Samo u slučaju ravnomerne podele radnog dana na

23

potrebno vreme i višak radnog vremena, ista apsolutna promena u vrednosti radne snage imade za posledicu istu relativnu pormenu u vrednosti radne snage i viška vrendosti. V M

2,5čr 7,5č.r U našem polaznom slučaju dužina radnog dana je 10 čr, a podela na v i m je izvršena ravnomerno. Polsedica opšteg udvostručavanja proizvodne snage rada u sektorima u kojima se vrši porizvodnja nužnih sredstava za potrošnju radnika i njegove poredice, vrednost radne snage pada na 2,5 čr ili za 50%, a višak vrednosti raste za 2,5čr ili za 50%. Veda je relativna pormena viška vrednosti tada, kada višak vrednosti čini relativno manji deo novostvorene vrednost, odnosno veda je relativna promena vrednosti radne snage, kada vrednost radne snage čini relativno manji deo novostvorene vrenosti.

III Trede: Uvedanje ili opadanje viška vrednosti uvek je posledica, a nikad uzrok odgovarajudeg opadanja ili uvedanja vrednosti radne snage. Tredi zakon odražava identifikaciju uzročno – posledičnog odnosa u kretanju sasatvnih delova novostvorene vrednosti. Uzrok rastu viška vrednosti je upravo obaranje vrednosti radne snage koja je opet opredeljeno pretpostavkom o rastu proizvodne snage rada. Dakle, zato što vrednost radne snage pada višak vrenosti se povedava, zato što vrednost radne snage raste, višak vrednosti se smanjuje

Uticaj pormene intenzivnosti rada na novostvorenu vrednost i njene sastavne delove, pod pretpostavkom nepromenjene proizvodne snage rada i dužine radnog dana. Porast intenziteta rada pretpostavlja vedi stepen trošenja radne snage u jedinici vremena. Ovaj odnos implicira porast obima proizvodnje, a ovo je istovremeno zajednička karakteristika, tj materijalna posledica rasta i produktivnosti rada. Porast intenzivnosti rada zadržava novostvorenu vrednost po jedinici proizvoda na datom nivou, a pri porastu obima proizvodnje, povedava se ukupna veličina novostvorene vrednosti. U našem primeru, desetočasovni radni dan može se predstaviti kao dvadesetočasovni radni dan, ali pod osnovnom pretpostavkom opšteg udvostručavanja obima proizvodnje koji je posledica dva puta vede individualne u odnosu na prosečnu društvenu intenzivnost rada. U našem primeru radni dan od 10 čr. može se predstaviti kao 20časovni radni dan, a novostvorena vrednost u novčanim jedinicama, raste sa 10nj. Na 20 nj. Ovaj prirast od 10 nj. Mogu podeliti kapitalista i radnik na jednake delovetako da vrednost radne snage pretpostavlja 10čr(umesto ranijeih 5), ali i višak vrednosti isto tako predstavlja 10 nj. Povedanje vrednosti radne snage i viška vrednosti može biti nejednako, recimo u slučaju da vrednost radne snage od 5 nj. Poraste na 9 nj. A višak vrednosti sa 5 nj. Na 11nj. Utica promene dužine radnog dana na novostvorenu vrednost i njene sastavne delove pod pretpostavkom nepromenjene proizvodne snage rada i intenzivnosti rada. Promene u dužini radnog dana mogu biti ili u smislu njegovog povedanja ili smanjenja. Povedanje radnog danasa 10 čr na 12 čr ima za posledicu rast viška vrednosti sa 5 na 7 čr. Skradenje granice radnog dana sa 10 čr na 7 čr iam za polsedicu pad viška vrednosti sa 5čr na 2 čr. U U slučaju rasta granice radnog dana, višak vrednosti kao posledica njegove apsolutne promene i relativno raste, pri čemu vrednost radne snage iako u je u apsolutno ostala ista, relativno opada. Dakle, apsolutna promena viška vrednosti ima za posledicu relativne promene i viška vrednosti i radne snage. Istovremene promene proizvodne snage rada, intenzivnosti rada i dužine radnog dana

24

Dakle, kada opadne proizvodna snaga rada i kada se u isto vreme produži radni dan, apsolutna veličina viška vrednosti može da ostane nepromenjena dok mu srazmerna veličina opada; njegova srazmerna veličina može ostati nepromenjena dok mu apsolutna veličina raste, a mogu obe rasti, prema tome u kolikom stepenu je produžen radni dan. 17. METODI PROIZVODNJE VIŠKA VREDNOSTI Višak vrednosti, kao osnovni motiv i pokretačka snaga kapitalističkog načina proizvodnje, rezultat je procesa materijalne proizvodnje. Postoje dva načina proizvodnje viška vrednosti. Apsolutni i relativni višak vrednosti, pri čemu nije reč o dve vrste viška vrednosti, ved o dva metoda postizanja viška vrednosti. Apsolutni višak vrednosti nastaje produžavanjem radnog dana preko granice potrebnog radnog vremena ili porastom intenzivnosti rada u okviru date granice radnog dana. Pretpostavka je da se radni dan u kapitalizmu definiše kao zbir potrebnog radnog vremena i viška radnog vremena. Ako pretpostavimo da je dužina potrebnog radnog vremena 4 časa, uz pretpostavku produžavanja radnog dana preko ove veličine pretpostavlja se upravo proizovdnja viška vrednosti od 1č, 2č ili 3 časa. Svako obaranje potrebnog radnog vremena uzrokovano porasto proizovdne snage rada ima za posledicu rast viška vrednosti. Vrednost neke robe se ne odredjuje jedino količinom rada koja joj daje poslednji oblik, ved isto tako i onom masom rada koju sadrže sredstva za njenu porizvodnju. Istorijski posmatrano, apsolutni višak vrednosti vezuje se za niži stepen razvoja kapitalizma, a relativni višak vrednosti za razvijenije kapitalističke zemlje, gde je uopšte nivo razivjenosti amterijalne proizovdne sngae rada na objektivno višem nivou. Svaki višak vrednosti je istovremeno i apsolutan i relativan višak vrednosti. Apsolutni višak vrednosti je relativan višak vrednosti u tom smislu što on predstavlja odredjeni nivo materijalne proizvodne snage rada, dakle, uopšte mogudnost koja dozvoljava da se radni dan produži preko odredjene tačke koja se predstavlja kao potrebno radno vreme i na taj način ostvari proizvodnja viška vrednosti. Relativan višak vrednosti je apsolutan višak vrednosti u tom smislu što, da bi se on uopšte mogao postizati, granica radnog dana se mora produžiti preko potrebnog radnog vremena, a ko do ovoga ne bi došlo, ne bi bilo ni viška vrednosti, jer bi u tom slučaju granica radnog dana bila jednaka upravo veličini potrebnog radnog vremena. Marksova ilustracija proizvodnje viška vrednosti: Da bi ilustrovao mogudnost relativnog viška vrednosti, koja nastaje porastom produktivnosti rada Marks je dao niz analitičkih pretpostavki, tzv. Prosečne uslove proizvodnje na jendoj strani i na drugoj strani individualne uslove proizvodnje. Analitičke pretpostavke za društvene uslove proizvodnje: Neka se 1 čas protog prosečnog rada predstavlja sa 6nj; neka je granica rednog dana postavljena kao 12 čr; neka je stopa viška vrednosti (m’) 20%; neka je obim proizvodnje 12 jedinica upotrebnih vrednosti i neka utrošena vrednost sredstava za proizvodnju po jedinici proizvoda predstavlja 6nj. Na osnovu ovih pretpostavki mogude je izraziti društvenu vrednost jedinici proizvoda. Vrednost jedinice proizvoda čine minuli i živi rad, dakle:

C + (V+M) = R Minuli rad živi rad

25

Pri čemu se živi rad sastoji iz pladenog i nepladenog dela. Pošto je proizvedeno 12 jedinica upotrebnih vrednosti u dvanaestočasovnom radnom danu, proizilazi da je živi rad po jedinici proizvoda 1 čr, a on se predstavlja sa 6nj. Struktura vrednosti jedinice proizvoda pri stopi viška vrednosti od 20% data je slededom relacijom, respektivno c+v+m=6+5+1=12 nj. Obrazovana vrednost svih 12 jedinica upotrebnih vrednosti je data slededom relacijom: C++V+M=72+60+12=144 nj. Pretpostavimo da je nekom drugom individualnom kapitalu pošlo za rukom da udvostruči proizvodnu snagu rada i da sada pod inače jednakim ostalim uslovima u dvanaestočasovnom radnom danu proizvede 24 jedinice upotrebnih vrednosti.

C + (v+m) = R 144 + 72 = 216nj

Proizilazi da je individualna vrednost jedinice proizvoda 9nj. (216:24=9nj) Ako pretpostavimo realizaciju na tržištu po ceni koja je veda od ovako identifikovane individualne vrednosti, a manja od društvene (recimo 12 nj), recimo 10 nj. tada bi pri realizaciji na tržištu realizovana vrednost svih jedinica proizvoda bila 240 nj.

Q *cena/jed = Realizovana vrednost

- Minuli rad

= Ostvareni dohodak

24*10nj. = 240 nj. - 144 nj. = 96 nj.

Pošto nas interesuje valorizacija 1 časa živog rada ovog individualnog kapitala, ovaj pokazatelj demo dobiti satvaljajudi u odnost ostvarnei dohodak u novčanim jedinicama sa živim radom u časovima, dakle, 96 nj:12 čr. = 8nj. Na osnovu zadatih analitičkih pretpostavki 1 čas prostog prosečnog društvenog rada bio je predstavljen kao 6 nj. Vidimo da je 1 čr. ovog individualnog proizvodjača društvo vrednovalo kao 8 nj. a ovaj rad Marks naziva potenciranim radom. I ne samo to. Evidentirane su direktne posledice u pogledu strukture živog rada. Pošto kapitalista i dalje plada radnu snagu 60 nj. proizilazi da je ostvarena masa viška vrednosti upravo 36 nj. (96 -60 =36nj) Relativno gledajudi, prvobirna stopa viška vrednosti od 20% porasla je na 60% (36/60*100=60%), što je za posledicu imalo prestruktuiranje radnog dana, pri čemu je potrebno rado vreme palo sa prvobitnih 10 čr na 7,5 čr. a višak vrednosti porastao sa 2 čr, na 4,5 časova. Još jedan rezultat je ovde značajan. Reč je o kategoriji ekstra viška vrednosti. Sa stanovišta prethodne ilustracije, ali i citiranog teksta proizilazi da je veličina ekstra viška vrednosti upravo 24 nj. a koja se definiše kao pozitivna razlika izmedju više društvene vrednosti (10nj) i niže individualne vrednosti (9nj). Pošto je proizvedena, a i realizovana količina proizvoda urpavo 24 jedinice, otuda je ekstra višak vrednosti u masi 24 nj. Relativni višak vrednosti raste u upravnoj srazmeri prema razvijanju proizvodne snage rada, dok vrednost roba pada u obrnutoj srazmeri prema istom razvijanju. 18. KRUŽNO KRETANJE KAPITALA I GODIŠNJA STOPA VIŠKA VRENDOSTI Višak vrednosti i nastaje u procesu materijalne vrednosti. Medjutim on i nastaje i ne nastaje u procesu prometa. Nastaje jer se u njemu realizuje, a ne nastaje jer se u njemu ne proizvodi.

26

Da bi se robe mogle ostvariti kao upotrebne vrednosti, robe se prethodno moraju ostvariti kao vrednost. Otuda se promet roba na tržištu može smatrati delom procesa reporodukcije. Za svaki od ovih procesa potrebno je angažovati odredjenu sumu kapitala, pa je sasvim lokično pretpostaviti izvesnu sumu novčanog kapitala za pokretanje samoga procesa. Da bi otpočeo proces proizvodnje kapitalista mora kupiti potrebne elemente procesa proizvodnje u izrazu: sredstva za rad, predmeta rada i radne snage. Objektivni i subjektivni uslovi proizvodnje ulaze u proces proizvodnje u kome se oplodjuju. Iz ovog procesa proizvodnje izlazi roba uvedane vrednosti, koju kapitalista prodaje na tržištu, razume se, prisvajajudi celokupni rezultat procesa proizvodnje, a time i višak vrednosti, koju kapitalista prodaje na tržištu, prisvajajudi celokupni rezultat procesa proizvodnje, a time i višak vrednosti. Svaki kapital se krede od svog početnog oblika da bi se ponovo vratio u taj oblik ali uvedan. Taj proces nazivamo kružnim kretanjem kapitala. Kapital se u svom kružnom kretanju javlja u novčanom obliku, proizvodnom obliku i robnom obliku, transformišudi se kroz dve faze prometa i fau procesa proizvodnje, koja predstavlja fazu tehnološke transformacije predmeta rada, ondonsno proizvodnju novog proizvoda. Ovo kružno kretanje novčanog kapitala, jer počinje novcem i završava se novcem možemo izraziti ovako:

N –R Sredstva za proizvodnju … P … R’ – N’ Radna snaga

Pri čemu N predstavlja novac; R-roba; P- proizvodnja; R’ –roba oplodjena; N’ – Novac oplodjen; Kružno kretanje proizvodnog kapitala mogli bi predstaviti na slededi način:

P … R’ – N – R Sredstva za proizvodnju … P Radna snaga

Kružno kretanje robnog kapitala izgleda ovako:

R’ … N’ – R Sredstva za proizvodnju ….P … R’ Radna snaga

Kapital kruži kroz oblast prometa i oblast proizovdnje. R’ predstavlja rezultat procesa proizvodnje, a dekomponovana veličina glasi: R+r pri čemu ovo malo r predstavlja višak vrednosti u robnom obliku. Višak vrednosti prvi se javlja u robnom obliku i otuda sve poteškode koje prizilaze iz procesa stvaranja, odnosno oplodnje predujmeljene kapital vrednosti. Višak vrednosti se mora realizovat, tj. transformisati u novčani oblik. Ali kapital se u procesu kržnog kretanja neprekidno uvedava. Ako se ovaj proces kružnog kretanja kapitala analizira kao periodičan proces, tada govorimo o obrtu klapita, a potrebno vreme da se opie proces kružnog kretanja nazivamo vremenom obrta kapitala. Ceo proces kružnog kretanja kapitala se sastoji iz tri stadijuma: nabavka objektivnih i subjektivnih uslova proizvodnje, sama proizvodnja i na kraju prodaja gotove robe, to se vreme obrta kapitala sastoji od vremena proizvodnje i vremena prometa. Broj obrta kapitala se iskazuje na slededi način

𝒏 =𝑶

𝒐

n-broj obrta kapitala, O- jedinica mere od jedne godine, o-vreme obrta nekog kapitala.

27

Broj obrta može biti vedi ili manji od jedan. Ako je vreme obrta nekog kapitala recimo 3 mesec, tada je borj obrta 4. U toku godine kapital četiri puta opiše svoj proces kružnog kretanja. Postoji razlika u ponašanju sredstava za rad u odnosu na predmete rada i radnu snagu. Sredstva za rad su duže vreme prisutna u procesu materijalne proizvodnje, a radna snaga konkretnim korisnim svojstvom rada prenosi i održava deo vrednosti sredstava za rad na novi proizvod. Pored toga sredstva za rad se ne troše samo vizički, ona su podložna moralnom rabadenju, s obzirom na tehnički progres koji potpuno revolucioniše proces proizvodnje. Nova sredstva za rad iako su apsolutno skuplja, ona su u stvari relativno jeftinija, s obzirom na njihove produkcione mogudnosti. Vrednosni izraz postepenosti trošenja sredstava za rad i njihovog prenošenja na nov proizvod predstavlja amortizaicju. Pošto izvrši realizaciju roba na tržištu taj deo prenete vrednosti sredstava za rad izdvaja u poseban fond, tj vrši proces vrednosnog nadoknadjivanja utrošenih sredstava za rad, kako bi se ta istrošena sredstva mogla zameniti novim. Iz tog razloga, postepenog trošenja, taj kapita se sa stanovišta obrta naizva stalni ili fiksni kapital i deo je konstantnog kapitala. Drugi deo konstantnog ili postojanog kapitala su predmeti rada čiju vrednost radna snaga u celini prenosi na nov proizvod u datom procesu materijalne proizvodnje. Taj kapital čini materijalnu sadržinu novog proizovda, troši se u jendom obrtu, prenosedi na nov proizvod celu svoju vrednost. Sa stanovišta obrata to je opticajni kapital ili opticajno postojani kapital. Radna snaga ulazedi u proces materijalne proizvodnje zahvaljujudi sopstvenoj vrednosti stvara novu vrednost. Ona ne prenosi svoju vrednost na nove proizvode, ako sredstva za rad i predmeti rada, ved stvara novu vrednost. Sa stanovišta obrta kaptiala posmatra se isto kao i predmeti rada. To znači da realizacijm robne vrednosti kapitalisti se vrada u novčanom obliku utrošeni kapital za kupovinu radne snage,sa kojom on ponovo kupuje radnu snagu, te se sa stanovišta obrta kapitala uzima kao opticajni. Vrednost zgrada Vrednost mašina Vrednost sirovina Vrednost goriva Vrednost pomod.mat. Vrednost radne snage Podela kapitala na konstantni i varijabilni izvršena je s obzirom na to kako ta dva dela kapitala učestvuju u stvaranju vrednosti i viška vrednosti, tj. menjaju li ili ne, svoju sopstvenu veličinu vrednosti. Godišnja stopa viška vrednosti Vede vreme jednog obrta smanjuje broj obrta, a manje vreme obrta povedava broj obrta. Neka se kapital A od 100.000 din. obrne godišnje jednom (n=1), uz stopu viška vrednosti 100%. Pošto je broj obrta jedan, višak vrednosti u toku jednog obrta iznosi 100.000 dinara, a masa viška vrednosti stvorena u toku jedne godine je identična, jer je broj obrta za jednu godinu upravo 1. Uzmimo kapital B koji je apsolutno iste veličine, neka je obična stopa viška vrednosti 100%, ali se ovaj kapital obrde jednom u 2 meseca. Proizilazida je u ovom slučaju broj obrta 6, (n=6). Višak vrednosti stvoren u toku jednog obrta kapitala je identičan višku vrednosti kod kapitala A, ali masa godišnjeg

Stalni kapital

Opticajni kapital

Konstantni kapital

Varijabilni

kapital

28

viška vrednosti koji proizvodi kapital B je 6 puta veda od godišnjeg proizvoedenog viška vrednosti kapitala A. Identične mase predujmljenih kapitala stvorile su različite mase viška vrednosti; vede ako je broj obrta vedi, manje ako je broj obrta manji. Odnos proizvedenog ili stvorenog viška vrednosti u toku godine i predujmljenog varijabilnog kapitala, predstavlja godišnju stopu viška vrednosti M’. Kapital A ima godišnju stopu viška vrednosti

𝑴′ =𝟏𝟎𝟎. 𝟎𝟎𝟎

𝟏𝟎𝟎. 𝟎𝟎𝟎∙ 𝟏𝟎𝟎 = 𝟏𝟎𝟎%

A kapital B

𝒎′ =𝟔𝟎𝟎. 𝟎𝟎𝟎

𝟏𝟎𝟎, 𝟎𝟎𝟎∙ 𝟏𝟎𝟎 = 𝟔𝟎𝟎%

Vidimo da je godišnja stopa viška vrednosti zavisna od godišnjeg prizvedenog viška vrednosti, a ovaj opet biva odredjivan uticajem broja obrta. Godišnju stopu viška vrednosti možemo izraziti i kao proizvod obične stope viška vrednost (m’) i broja obrta (n). Pošto je obična stopa viška vrednosti jednaka za oba kapitala, dakle 100%, a razlika je u broju obrta, to de godišnja stopa viška vrednosti za kapital A biti: M’=m’ X n=100% X 1=100% A za kapital B: M’= m’ X n= 100% X 6=600% 19. NAJAMNINA Vrednost radne snage jeste vrednost životnih namirnica potrebnih za održanje njena vlasnika. Na specifičnom robnom tržištu, tržištu radne snage, ono što se kupuje i prodaje nije rad, ved radna snaga. Najamnina je suma novčanih jedinica koja se plada za odredjenu količinu rada. Najamnina je pojavni oblik vrednosti radne snage, a faktori koji utiču na njenu veličinu su pre svega vrednost radne snage i vrednost novca. Sa stanovšta oblika pladanja razlikujemo dva oblika najamnine: najamnina od vremena i najamnina od komada. Najamnina od vremena služi za pladanje radne snage svakodnevno ili nedeljno. U slučaju da radnu snagu pladamo svakodnevno, tada se nadnica ili dnevna vrednost radne snage predstavlja kao najamnina za datu granicu radnog dana, recimo od 10 časova. Ako je dnevna vrednost radne snage ercimo deset dinara, tada je pri pretpostavci desetočasovnog radnog dana, cena jednog časa rada, upravo 1 dinar. Ovo je jedinica za cenu rada, a dnevna vrednost se dobija množenjem ove cene sa dužinom radnog dana. Ako je dat nominalni iznos dnevne vrednosti radne snage, cena jednog časa rada de biti veda, ako je dan kradi, a manja ako je radni dan duži. Povedanje intenzivnosti rada smanjide cenu rada, dok de je pad intenzivnosti rada povedati. Proizilazi da se cena jednog časa rada može menjati, ako se nominalni iznos dnevne vrednosti radne snage ne menja. Proizilazi da skradenje radnog dana dovodi do pada najamnina. Tu sada treba imati u vidu sledede: Cena 1 časa rada odredjena je pretpostavkom o datoj dužini radnog dana, a ako se sada radni dan skrati, ako ne bude više iznosio dati, odredjeni broj sati, koji je uzet kao osnov pri utvrdjivanju cene 1 časa rada, tada je jasno da jedinica 1 časa rada gubi svaki smisao. Otuda, radnik može da dodje do vrednosti svoje radne snage samo ako radni dan traje odredjeni broj sati. Da bi radnik dobio vrednost svoje radne snage potrebno je da radi 10 časova, jer je 10 X 1dinar = 10 dinara. Ako ga kapitalista zaposli samo 5 časova radnikova najamnina de iznositi svega pet dinara.

29

Radedi u desetočasvonom radnom danu radnik dobija vrednost svoje radne snage od 10 dinara, ali on proizvodi vedu vrednost, što je sasvim razumljivo polazedi od saznaja o poreklu viška vrednosti. Neka je proizvedena vrednost recimo 10 dianra, pri čemu je ekvivalent vrednosti radne snage 10 dinara, a 10 dianra višak vrednosti. On u stvari u jendom času proizvede vrednost od 2 dinara, jedan za sebe jedan za kapitalistu. Drugačije rečeno, ½ časa predstavlja vreme potrebno za reprodukovanje radne snage, druga polovina za proizvodnju viška vrednosti. Pri pretpostavci da kapitalista skrati radno vreme sa prvobitnih 10 časova rada na svega 5 časova, radna snaga de i dalje u svakom času rada proizvoditi vrenost po 1 dinar za sebe, aisto tako 1 dinar za kapitalistu.Dakle, eksploatacija de postojati i dalje i u istom stepenu, ali radnik nede dobiti vrednost svoje radne snage. On sada dobija za petočasovni rad 5 dinara, dok vrednost njegove radne snage predstavlaj 10 dinara. Logički sledi zaključak da svako ovakvo skradenje radnog dana ispod normalne granice radnog dana ugrožava egzistenciju radne snage. Ako postoji pogodba da se rad plada o časa, i to tako da kaptalista nije obavezna pladati nadnicu ili nedeljnu najamninu, nego samo časove rada za veme kojih mu se svidja da ranika zaposli, onda ga on može zaposliti manje vremena nego što je vreme na čijoj osnovici je isprva bila izvršena procena najamnine od časa ili jedinice mere za cenu rada. Pošto tu jedinicu odredjuje srazmera:

𝑫𝒏𝒆𝒗𝒏𝒂 𝒗𝒓𝒆𝒅𝒏𝒐𝒔𝒕 𝒓𝒂𝒅𝒏𝒆 𝒔𝒏𝒂𝒈𝒆

𝒓𝒂𝒅𝒏𝒊 𝒅𝒂𝒏 𝒅𝒂𝒕𝒐𝒈 𝒃𝒓𝒐𝒋𝒂 č𝒂𝒔𝒐𝒗

To je prirodno da ona gubi svaki smisao čim radni dan prestane imati odredjeni broj časova. Kaptialista, sada može da istera iz radnika odredjenu količinu viška rada, a da mu ne da radno vreme potrebno za njegovo samoodržavanje. Produžavanje radnog dana ima slične efekte. U situaciji produženog radnog dana radniku je potrebna srazmerno mnogo veda količina životnih namirnica da bi reprodukovao svoju radnu snagu, a ako se cena časa rada ne menja, dakle, uzima se kao funkcija normalnog radnog dana, tada de tako definisana najamnina biti ispod vrednosti radne snage. Dok nadnica ili nedejna najamnina rastu, cena rada može nominalno da ostane postojana, a da ipak padne ispod svog normalnog nivoa. To se dogadja kad god se radni dan produži preko njegovog običnog trajanja dok cena rada odnosno cena radnog dana ostaje postojana. Ako u razlomku

𝑫𝒏𝒆𝒗𝒏𝒂 𝒗𝒓𝒆𝒅𝒏𝒐𝒔𝒕 𝒓𝒂𝒅𝒏𝒆 𝒔𝒏𝒂𝒈𝒆

𝒓𝒂𝒅𝒏𝒊 𝒅𝒂𝒏 𝒅𝒂𝒕𝒐𝒈 𝒃𝒓𝒐𝒋𝒂 č𝒂𝒔𝒐𝒗

raste imenitelj, onda brojitelj još brže raste. Kod najamnine od komada izgleda na prvi pogled da upotrebna vrednost koju radnik prodaje nije funkcionisanje njegove radne snage, nego rad koji se ved opredmetio u proizvodu, i da se cena rada

ne odredjuje kao kod najamnine od vremena razlomkom 𝑫𝒏𝒆𝒗𝒏𝒂 𝒗𝒓𝒆𝒅𝒏𝒐𝒔𝒕 𝒓𝒂𝒅𝒏𝒆 𝒔𝒏𝒂𝒈𝒆

𝒓𝒂𝒅𝒏𝒊 𝒅𝒂𝒏 𝒅𝒂𝒕𝒐𝒈 𝒃𝒓𝒐𝒋𝒂 č𝒂𝒔𝒐𝒗 nego

proizvodjačkom sposobnosti. Najamnina se dobija deledi prosečnu najamninu od vremena sa prosečnom količinom robe koja se proizovodi uz prosečnu intenzivnost rada. Ako dnevna vrednost radne snage predstavlja 10 dinara, a radni dan traje 10 časova i ako za to vreme uz prosečnu intenzivnost proizvede 10 jedinica robe, najamnina od komada iznoside:

𝟏𝟎 𝒅𝒊𝒏𝒂𝒓𝒂

𝟏𝟎 𝒋𝒆𝒅𝒊𝒏𝒊𝒄𝒂 𝒓𝒐𝒃𝒆= 𝟏 𝒅𝒊𝒏𝒂𝒓

To znači da se po komadu najamnina može pladati 1 dinar. Najamnina po komadu ima sledede bitne karateristike: mogude je veoma lako kontrolisati kvalitet proizvedenih proizvoda prilikom njihovog preuzimanja od radnika; može se kontrolisati intenzivost

30

rad; mogude su uštede vezano za nadzor nad radom radnika, jer se u ovom sistemu rad plada prema broju proizvedenih proizvoda i datom kvalitetu. U zavisnosti od toga šta nam najamnina pokazuje razlikujemo nominalnu, relanu i relativnu najamninu. Nominalna najamnina u osnovi nam govori o sumi novčanih jedinica koju radnik dobija kao izraz njegove vrednosti, odnosno cene radne snage. Ona je proizvod 1 časa rada i dužine radnog dana. Realna najamnina upravo odgovara na pitanje koliko se za datu nominalnu najamninu može kupiti dobara za zadovoljavanje svojih potreba. Realnu najamninu odredjuju na jednoj strani visina nominalne najamnine, ali i opšti nivo cena na drugoj strani. Ako nominalna najamnina raste pri nepromenjenom opštem nivou cena tada raste i realna najamnina. Nominal. Cene – konstan. -> realna najamnina Ako je nominalna najamnina postojana veličina, a opšti nivo cena recimo poraste, realna najamnina ima da padne: Nominal. – konstan. Cene - > realna najamnina Mogude su istovremene promene oba faktora u raznim smerovima i različitom intenzitetu, ali pažljivim rasudjivanjem lako se identifikuje osnovna promena realne najamnine. Relativne najamnina odražava udeo radne snage u novostvorenoj vrednosti, ili pak pladenog rada u novostvorenoj vrednosti. 20. CENA KOŠTANJA, PROFIT I PROFITNA STOPA Vrednost robe se sastoji iz dva dela: prenete vrednosti sredstava za proizvodnju i novostvorene vrednosti. Kapitalistički proizvedena roba menja sadržinski stvarno koštanje robe i uvodi kategoriju kapitalističke cene koštanja koja odražava utrošena sredstva za proizvodnju kao i deo novostvorene vrednosti koji se naziva pladenim delom živog rada, odnosno najamnina ili cena radne snage. (CK=SZP+najamnina, VR=SZP+m+c) Potšo vrednost robe kao ekonomska kategorija obuhvata utrošena sredstva za proizvodnju, pladeni i nepladeni deo živog rada sasvim je očevidna razlika izmedju vrednosti i cene koštanja, koja razlika se predstavlja kao dobit. Mogude je čak i ako se roba proda i ispod vrednosti, ali iznad cene koštanja. Neka je predujmljeni kapital u neku proizvodnju 100, pri čemu je njegova struktura slededa:

- Stalni kapital(sredstva za rad) ......................................... 50, - Opticajno postojani kapital (sirovine) ............................. 40, - Postojani kapital (stalni+opt.postojani) .......................... 90, - Promenljivi kapital ........................................................... 10

Ostale analitičke pretpostavke:

- Amortizaciona stopa (am’) .............................................. 10% - Stopa viška vrednosti (m’) ............................................... 100% - Brzina obrta (n) ............................................................... 1

Pri ovim uslovima vrednost godišnjeg proizvoda je: Am + utrošeni opticajno postojani kapital + najamnine + višak vrednosti = ukupna vrednost 5 + 40 + 10 + 10 = 65

31

Cena koštanja obuhvata elemente amortizacije utrošenog opticajno – postojanog kapitala i najamnine, a na toj osnovi logički sledi da u slučaju da se roba proda po ceni od 65 ima da se postigne dobit od 10. Konkurentska borba može da obori cenu ispod 65 to de uticati na smanjenje dobiti. Sve dok se roba može prodavati iznad njene cene koštanja, postiže se dobit i to je upravo osnovni motiv ulaganja kapitala. Celokupni kapital služi materijalno kao tvorac proizvoda, kako sredstava za rad, tako i materije proizvodnje i rad. Celokupni kapital ulazi materijalno u stvarni proces rada, ali samo jedan njegov deo ulazi u proce oplodjavanja vrednosti. Možda je baš to razlog što samo delimično doprinosi obrazovanju cene koštanja, ali ceo doprinosi obrazovanju viška vrednosti. Profit, onako kako ga vode prvo imamo pred sobom, jeste isto što i višak vrednosti, samo u mistificioranom obliku, ali koji nužno izrasta iz kapitalističkog načina proizvodnje Realizujudi svoju robu na tržištu, odnosno realizujudi višak vrednosti, kapitalisti taj isti višak vrednosti se predstavlja kao višak prodajne cene preko cene koštanja, dakle, nešto što je rezultat i potiče iz same prodaje. Profitnu stopa predstavlja relativnu meru oplodnje predujmljenog kapitala i upuduje na odnos koliko jedinica profita dolazi na sto jedinica kaptiala. Profitna stopa se računa kao odnos izmedju ostvarenog profita i predujmljenog kapitala. Profitna stopa zavisi od onih faktora koji utiču na proizvodnju mase viška vrednosti, a ti faktori su:

1. Prvi faktor koji utiče na veličinu profitne stope je stopa viška vrednosti (m’)

𝒑𝒇′ =𝒎

𝒄 + 𝒗∙ 𝟏𝟎𝟎 =

𝟏𝟎

𝟗𝟎 + 𝟏𝟎∙ 𝟏𝟎𝟎 = 𝟏𝟎%

Pri preujmljenom postojanom kapitalu od 90, promenljivom kapitalu 10, stopi viška vrednosti 100% i brzini obrta 1, profitna stopa je 10%. Sa promenom stope viška vrednosti i nepromenjenim ostalim, menjade se i profitna stopa u pravoj srazmeri.. Tako, ako m’ padne na 50 % masa viška vrednosti de biti 5, a stopa profita 5%, sa rastom m’ na 200% masa viška vrednosti de biti 20, što de uticati na porast profitne stope na 20%.

2. Pored stope viška vrednosti na profitnu stopu deluje i organski sastav kapitala. Pri ostalim jednakim uslovima pretpostavimo da je u odnosu na naš polazni slučaj organskog sastava kapitala, dakle 90%:10%, došlo do promene pa je on prvo porastao na 95%:5%, i u drugoj varijanti došlo do njegovog pada na 50%:50% respektivno postojani prema promenljivom. U tom slučaju kada raste organski sastav kapitala profitna stopa opada, a kada on opada profitna stopa raste. U prvom slučaju profitna stopa je 5%, a u rugom 50%. Promene organskog sastava kapitala deluje obrnuto proporcionalno na profitnu stopu.

3. Tredi faktor koji odredjuje profitnu stopu je brzina obrta kapitala.

Pri ostalim jednakim pretpostavkama naš kapital od 100 de pri različitom broju obrta imati za rezultat direktno proprcionalne promene u višku vrednosti, što de redi da profitna stopa isto tako odredjena brojem obrta promenljivog kaptala.

Dejstvo ovih faktora može da bude istovremeno i u istom pravcu pa to dejstvo možemo okarakterisati kao kumulativno. Npr. Reč je o prastu organskog sasatava kapitala, pri istovremenom porastu stope viška renosti što za posledicu ima nepromenjenu profitnu stopu. Ali, ako se istovremeno promeni i broj obrta sa 1 na 2 tada de masa godišnjeg prizvedenog viška vrednostporasti sa 10 na 20, a profitna stopa sa 10% na 20%.

32

Na drugoj strani dejstvo ovih faktora može da bude i u suprotnim pravcima. Stopa viška vrednosti približno je jednaka u svim granama društvene proizvodnje. Organski sastav kapitala kao onaj vrednosni ssastav biva odredjivan njegovim tehničkim kapitalom. Brzina obrta je predominantno odredjena prirodom pojedinačne grane proizvodnje. Kapitalisti palsiraju svoj kapital u one grane koje im takav profit stavljaju u izgled. Medjutim, baš ovo, to stavljanje u izgled mogudeg profita proizvodi jedno posebno stanje u plasmanima kaptiala gde se u nekim grana javlja kao višak a u nekim ako manjak s bozirom na društvene potrebe. Krupna kapitalistička robna proizvodnja pretpostavlja kao opštost egzistenciju medjugranske konkurencije kapitala i na toj osnovi delovanje zakona vrednosti u uslovima cene proivzoda. 21. TRŽIŠNA VREDNOST I TRŽIŠNA CENA Podjimo od pretpostavke da se ceo sistem društvene proizvodnje može predstaviti sa dve grane proizvodnje u okviru kojih postoje po četiri proizvodjača, koji se bave proizvodnjom istih proizvoda u okviru svoje grane, ali pod potpuno različitim individualnim uslovima proizvodnje. Pretpostavimo da je stopa amortizacije (am’) 10% za sve proizvodjače i grane, i ista za sve stopa eksploatacije (viška vrednosti) 100%, a broj obrta kapitalaje jednak za sve i iznosi 1. Obim proizvodnje:

Grana I Q Grana II Q

Proizvodjac 1 4 Proizvodjac 1 30

Proizvodjac 2 8 Proizvodjac 2 60

Proizvodjac 3 12 Proizvodjac 3 90

Proizvodjac 4 16 Proizvodjac 4 120

Vrednost novca je predpostavljena kao 1 č.r.=1nj ili jedan čas rada je predstavljen jednom novčanom jedinicom. Organska struktura kapitala:

Organski sastav kapitala predstavlja pokazatelj dostignut stepen materijalne proizvodne snage rada (produktivnosti). Obrazovana vrednost proizvoda i organski sastav kapitala stoje u obrnutoj proporcionalnosti:

33

Ako bi pretpostavili da je individualno vreme zahtevano za proizvodnju jedinice proizvoda upravo determinanta vrednosti, tada bi pod tom pretpostavkom jedinica proizvoda imala onoliko različitih vrednosti koliko ima različitih proizvodnih snaga rada. U prvog grani bi proizvod te grane ima 4 različite vrednosti: 42; 37,25; 32,5; i 27,75; a to bi dalje značilo da i ostvareni profiti budu 40; 60; 60; 40, tj da profitne stope budu 20%; 15%; 10%; 5%. Ostvareni profiti po ovakvoj pretpostavci su jednaki masi viška vrednosti proizvedenoj kod svakog proizvodjača, a kad se iste stave u odnos sa predujmljenim kapitalima pojedinačnih proizvodjača dobijamo gore izvedene profitne stope. Medjutim ova pretpostavka u realnom svetu ekonomije je neodrživa jer bi značila da manje produktivni proizvodjači (a to su oni čiji je individualni organski sastav manji od granskog) bi bili nagradjivani, a visoko produktivni kažnjavani. Stvarani odnosi tj konkurentska borba koja se isključivo vodi pojeftinjenjem proizvoda upuduje na potpuno drugačiji mehanizam i kvalitativno različito uspostavljanje odnosa izmedju ljudi. Uzeti da se robe rezličitih oblasti proizvodnje prodaju po svojim vrednostima znači, naravno samo to da da je njihova vrednost gravitaciona tačka oko koje se njihove cene okredu i po kojoj se njihova stala dizanja i spuštanja izravnavaju. Osim toga de onda uvek trebati da se razlikuje tržišna vrednost od individualne vrednosti pojedinih roba koje proizvode različiti proizvodjači. Individualna vrednost nekih roba stajade ispod tržišne vrednosti, a druga de stajati iznad. Prvo se individualne vrednosti moraju izjednačiti u jednu društvenu vrednost, u gore izloženu tržišnu vrednost, a za ovo je potrebna konkurencija medju proizvodjačima iste vrste roba, kao i postojanje takvog tržišta na kome zajednički nude svoje robe. Da bi tržišna cena identičnih roba, ali proizvedenih pod okolnostima koje su individualno različito obojene, odgovarala tržišnoj vrednosti zahteva se da pritisak koji različiti prodavci vrše jedan na drugog bude dovoljno velik da se na tržište baci masa roba koju zahteva društvena potreba, tj. ona količina za koju je društvo sposobno da plati tržišnu cenu. Da bi se neka roba prodavala po tržišnoj vrednosti, mora celokupna količina društvenog rada koja se troši na celokupnu masu ove robne vrednosti odgovarati količini društvene potrebe za njome.

34

Jednoznačno se da zaključiti da se kao rezultat delovanja zakona vrednosti u stvari vrši svodjenje individualnih vrednosti na neku prosečnu veličinu koja predstavlja tržišnu vrednost. To je gravitaciona tačka oko koje se okredu tržišne cene. Proizvodi se ne realizuju na tržištu po svojim individualnim veličinama ved po pravoj vrednosti proizvoda koji predstavlja tržišna vrednost. Individualna vrednost proizvodjača 3 iz prve grane jednaka je tržišnoj vrednosti grane kao celine. Ovo je samo ilustracija da je tržišna vrednost “idnividualna vrednost roba koje se proizvode pod prosečnim uslovima date oblasti i koje sačinjavaju veliku masu njenih proizvoda” Kada se tražnja i ponuda podudare, prestaje njihovo dejstvo, i upravo se zbog toga roba prodaje po svojoj tržišnoj vrednosti. Kada se tražnja i ponuda uzajamno potru, one prestaju i ma šta objašnjavati, ne dejstvuju na tržišnu vrednost i tek nas zapravo ostavljaju u mraku o tome zašo se tržišna vrednost izražava upravo u ovoj sumi novca a ne nekoj drugoj. Stvarno se tražnja i ponuda nikad ne podudaraju, aki ako se kadgod podudare to je sao slučajno. U političkoj ekonomiji pretpostavlja da se podudaraju. Stoga odnos tražnje i ponude objašnjava s jedne strane samo odstupanje tržišnih cena od tržišnih rednosti, a sa druge strane tendinciju za ukidanjem tog odstupanja, tj. za ukidanjem dejstva tražnje i ponude. Ako tražnja i ponuda odredjuju tržišnu cenu, tržišna cena s druge strane, a u daljoj analizi tržišna vrednost, odredjuje tražnju i ponudu. Odnos tražnje i ponude ne objašnjava tržišnu vrednost, nego naprotiv ova objašnjava kolebanja tražnje i ponude. Realizujudi svoje proizvode na tržištu po svojim tržišnim vrednostima, odnosno tržišnim cenama ostvaruju se potpuno različite mase profita, profitne stope i na toj osnovi i različite mase ekstraprofita.

35

Unutar grana je dejstvo organskog sastava kapitala na ostvarenu profitnu stopu pojedinačnih

kapitala direktno proporcionalno, pri čemu se najbolji proizvodjači nagradjuju, a to je upravo četvrti

proizvodjač u grani I, a drugi se kažnjavaju u izrazu niže profitne stope od prosečne granske.

U vezi sa ektraprofitom treba istadi iskonski interes kapitala da pored prosečnog profita sebi prigrabi i nešto iznad njega, a to je ekstraprofit. Ekstraprofit je količina profita koja se ostvaruije povrh one količine profita koji bi odgovarao prosečnoj profitnoj stopi. On je razlika izmedju ostvarenog profita i profita po prosečnoj profitnoj stopi. Često se definiše i kao razlika izmedju prosečne i niže cene koštanja. U situaciji nepoklapanja tražnje i ponude tržišna cena i tržišna vrednost ne mogu biti jednake veličine. U uslovima vede tražnje u odnosu na ponudu, tržišna cena de biti veda od tržišne vrednosti i opravo ovu pozitivnu razliku Marks naziva lažnom socijalnom vrednošdu. U slučaju manje tražnje od ponude tržišna cena je manja od tržišne vrednosti, a ova razlika predstavlja rasuto radno vreme ili rasuti rad.

36

Cena kao ekonomska kategorija ima dve determinante vrednost robe i vrednost novca. Promene vrednosti robe utiču na cenu direktno proporcionalno, a promene vrednosti novca obrnuto proporcionalno. Tržišna cena predstavlja naziv koji se upotrebljava kao oznaka za količinu novca koja se na tržištu stvarno može dobiti za jedinicu odredjene vrste robe, bez obzira koja je njena tržišna vrednost.

𝑡𝑟ž𝑖š𝑛𝑎 𝑣𝑟𝑒𝑑𝑛𝑜𝑠𝑡 =𝑢𝑘𝑢𝑝𝑛𝑜 𝑢𝑡𝑟𝑜š𝑒𝑛𝑜 𝑟𝑎𝑑𝑛𝑜 𝑣𝑒𝑟𝑚𝑒

𝑝𝑟𝑜𝑖𝑧𝑣𝑒𝑑𝑒𝑛𝑎 𝑘𝑜𝑙𝑖č𝑖𝑛𝑎 𝑝𝑟𝑜𝑖𝑧𝑣𝑜𝑑𝑎

𝑡𝑟ž𝑖š𝑛𝑎 𝑐𝑒𝑛𝑎 =𝑑𝑟𝑢š𝑡𝑣𝑒𝑛𝑜 𝑝𝑟𝑖𝑧𝑛𝑎𝑡𝑜 𝑟𝑎𝑑𝑛𝑜 𝑣𝑟𝑒𝑚𝑒

𝑝𝑟𝑜𝑖𝑧𝑣𝑒𝑑𝑒𝑛𝑎 𝑘𝑜𝑙𝑖č𝑖𝑛𝑎 𝑝𝑟𝑜𝑖𝑧𝑣𝑜𝑑𝑎

Osnovni zaključak koji proizilazi iz podrudja analize delovanja zakona vrednosti u uslovima realizacije proizvoda po tržišnim vrednostima, odnosno tržišnim cenama, u osnovi se svodi na sledede:

1. Konkurentska borba se vrši na nivou grane, tj. unutargranska je. Ostvareni profiti pojedinačnih proizvodjača su u diretknoj proporcionalnosti sa visinom organskog sastava kapitala. Na toj osnovi su i ostvarene individualne rpofitne stope vede kod onih kapitala čiji je idnividualni organski sastav vedi od prosečnog. Granske profitne stope su u obrnutoj proporciji sa visinom granskog organskog sastava kapitala.

2. Na granskom nivou suma realizovane vrednosti na tržištu je jednaka sumi obrazovane vrednosti u procesu materijalne proizvodnje.

22. ZAVISNOST FORMIRANJA TRŽIŠNIH CENA OD MONETARNIH PROMENA. U uslovima jednakosti ponude i tražnje TV i TC su jednake veličine. U uslovima T>P, TC>TV, kada je T<P onda je TC<TV. Ono što se menjalo je urpavo količina materijalizovanog rada sadržanog u robama, a ne vrednost novca, čiju vrednost predstavljamo kao 1 čr= 1 nj. U našem primeru kada je tražnja veda od ponude, izraz porasta novčane tražnje sa 1300 nj n 1468 nj nije rezultat promenjene vrednosti novca. Vrednost novca je ostala nepromenjena ali se promenila večilina društveno priznatog rada. Cena se rpomenila jer se promenila vrednost robe, a ne vrednost novca. U obrnutom slučaju – obrnuto. Medjutim, cena robe nije samo odredjena vrednošdu robe, ved i vrednošdu novca. Kada je u pitanju zlatno važenje novca tada se treba imati na umu da se vrednost novca kao i vrednost bilo koje druge robe odredjuje društveno potrebnim vremenom za njegovu proizvodnju. Pošto je reč o metalnom novcu, zlatnom novcu, njegova vrednost zavisi od same vrednosti zlata, ali i od merila cene, koje odražava količinu zlata sadržanog u jednoj novčanoj jedinici. Veda vrednost zlata veda vrednost novca. Vede verilo cene veda vrednost novca. Kada je veda vrednost novca tada se 1 čr. predstavlja manjim brojem novčanih jedinica, odnosno 1nj u sebi sadrži vedu količinu materijalizovanog apstraktnog rada. Kako utiču promene u vrednosti novca na nivo tržiših cena? Promena vrednosti novca ma kako ona bila uslovljena, bilo da se menja vrednost zlata ili merilo cene, ili i jedno i drugo, u istom ili različitim smerovima, ima uticaj na nivo tržišne cene obrnuto proporcionalan. To znači da pad vrednosti novca ima za posledicu rast tržišnih cena, a njegov porast, upravo pad tržišnih cena. Rast ili pad cena uzrokovan padom ili rastom vrednosti novca, a pod pretpostavkom nepromenjene vrednosti roba je, otuda nominalan. Kod promenjene vrednosti novca, njegova količina u pormetu treba biti viša i na toj osnovi uticati na porast tržišnih cena.

37

Postoji mogudnost nepoklapanja količine papirnog novca na jednoj strani i količine zlata na drugoj. Veda količina papirnog novca u odnosu na količinu zlata ima za posledicu porast tržišnih cena. Ako je veda količina papirnog novca u prometu, to je samo drugi izraz za pad njegove vrednosti što za posledicu ima inflaciju. Tržišne cene rastu, jer je količina papirnog novca u odnosu na količinu slata veda. Utoliko i govorimo o padu kupovne snage novca kao recipročnom izrazu rasta tržišnih cena. 23. PREOBRAŽAVANJE TRŽIŠNIH VREDNOSTI U CENE PROIZVODNJE I FORMIRANJE OPŠTE PROSEČNE PROFITNE

STOPE

Na osnovu delovanja zakona vrednosti u uslovima realizacije proizvoda po tržišnim cenama, možemo

zaključiti da sav višak vrednosti koji se ostvaruje na nivou grane jednak je onome višku vrednosti

koji se u tim granama proizvodi. Ostvarene stope profita na nivou grane potpuno su različite i stoje

u obrnutoj proporcionalnosti sa organskim sastavom kapitala. Pojedinačne profitne stope u okviru

datih grana su isto različite ali su u direktnoj proporcijalnosti sa individualnim organskim sastavom

kapitala.

U primeru koji se tiče delovanja zakona vrednosti pri realizaciji proizvoda po tržišnim vrednostima u

grani II je ostarena profitna stopa od 40% a u grani I je to 10%.Ovde se vrši seljenje kapitala iz grane

sa višim organskim kapitalom sa nižom profitnom stopom, u granu sa nižim organskim kapitala sa

višom profitnom stopom. Doticanje kapitala iz grane I u granu II ima dda prestane kada se formiraju

cene koje daju jednake mase profita na svakih 100 jedinica predujmljenog kapitala.Konkurencija

između pojedinačnih proizvođača unutar grane formira tržišnu vrednost, zatim međugranska

konkurencija dovodi do promene tržišnih cena iznad ili ispod tržišne vrednosti, tako da se profitna

stopa za sve grane predstavlja kao jednaka veličina.Dolazi do formiranja takvih cena koja svaka za

svoju granu daje jednake profitne stope na ukupno predujmljene kapitale datih grana.Opšta

prosečna profitna stopa nije determinanta cene proizvodnje, ved je ona determinisana cenom

proizvodnje. Opšta prosečna profitna stopa je posledica cene proizvodnje, tj zato što postoji cena

proizvodnje postoji i opšta prosečna profitna stopa,a obrnuto nikako.Ako je tržišna vrednost izraz

prosečnih uslova proizvodnje kada je konkurentska borba vodi unutar grane , krupna razvijena

kapitalistička robna proizvodnja pretpostavlja međugransku konkurenciju kapitala i formiranja cene

proizvodnje kao granske veličine. Cena proizvodnje predstavlja:

𝐶𝑃 = 𝑘 + 𝑝𝑟𝑜𝑠𝑒č𝑎𝑛 𝑝𝑟𝑜𝑓𝑖𝑡 𝑝𝑜 𝑜𝑝š𝑡𝑜𝑗 𝑝𝑟𝑜𝑠𝑒č𝑛𝑜𝑗 𝑝𝑟𝑜𝑓𝑖𝑡𝑛𝑜𝑗 𝑠𝑡𝑜𝑝𝑖

Gde je k predstavlja cenu koštanja grane (granska cena koštanja)

Opšta prosečna profitna stopa se dobija kao odnos mase viška vrednosti proizvedenog u svim

granama proizvodnje i predujmljenog kapitala u svim granama.

𝑝𝑓 ′ = 1.000

4.000∗ 100

Grana Utrošeni postojani

kapital

Promenljivi kapital

= Cena koštanja grane

Prosečan profit

= Cena proizvodnje

I 900 200 = 1.100 500 = 1.600:40=40

II 600 800 = 1.460 500 = 1.960:300=6,53

38

Zbir granskih cena koštanja i profita po opštoj prosečnoj profitnij stopi dobija se cena proizvodnje za celokupan obim proizvodnje datih grana, deljenjem sa odgovarajudim količinama proizvoda dobili smo CP po jedinici proizvoda. Realizujudi svoje proizvode po cenama proizvodnje pojedina preduzeda i grane ostvarili bi sledede

mase profita.

Osnovni zaključci:

1) Pri delovanju zakona prosečnog profita,suma realizovane vrednosti na nivou obe grane

3.560=1.600+1.960 jednaka je sumi obrazovanih vrednosti na nivou obe grane ali pri dejstvu

zakona vrednosti bez međugranske konkurencije 3.650=1.300+2.260

2) Suma ostvarenih profita realizovanog po cenama proizvodnjena nivou obe grane je

1.000=500+500 a ona je jednaka sumi proizvedenog viška vrednosti na nivou obe grane pri

delovanju zakona vrednosti be međugranske konkurencije tj 1.000=200+800

3) Osnovno pravilo krupne razvijene kapitalističke proizvodnje – na jednak kapital dolazi jednak

profit

4) Realizovanjem roba po ceni proizvodnje vrši se prelivanje viška vrednosti iz grana sa

ispodprosečnim organskim sastavom kapitala u grane sa iznadprosečnim organskim

sastavom kapitala.Razlika između ostvarenog profita i proizvedenog viška vrednosti na nivou

grana jednaka je razlici između vrednosti i cene proizvodnje.

I GRANA II GRANA

Ostvareni profit 500 500

Proizvedeni višak vrednosti 200 800

Vrednost 1.300 2.260

Cena proizvodnje 1.600 1.960

39

Ostvareni profit u I grani je 500, a proizvedeni višak vrednosti je 200. Razlika je 300 predstavlja razliku

između vede cene proizvodnje I grane (1.600) od vrednosti I grane (1.300). Ovako se obezbeđuje

razvoj onih grana od posebnog značaja za privredu jedne zemlje , onih grana u kojima se tehnički

progres najbrže materijaziluje.

Na ovoj osnovi se posebna pažnja mora posveiti pitanju ekstraprofita. To možemo uraditi na osnovu slededeg tabelarnog prikaza:

Ekstraprofit se identifikuje kao profit povrh prosečnog profita. Ekstraprofit se može utvrditi i kao razlika izmedju više prosečne cene koštanja grane i niže individualne cene koštanja. U prvoj grani prdva dva proizvodjara ne mogu imati ekstraprofit jer su im cene koštanja više od prosečne granske, isto tako i tredi proizvodjač nema ekstraprofit, ali on ostvaruje prosečan profit. Četvrti proizvodjač ima nižu individualnu cenu koštanja od prosenčne i ostvaruje ekstraporfit. Slično bi bilo i za drugu granu.

24.ZAKON TENDENCIJALNOG PADANJA OPŠTE PROSEČNE PROFITNE STOPE

Opšta prosečna profitna stopa definisana je kao odnos u društvu proizvedenog viška vrednosti i

predujmljenog kapitala na nivou celokupne privrede.

𝑝𝑓 ′ = 𝑚

𝑐 + 𝑣∗ 100

Utvrdili smo da su faktori koji utiču na profitnu stopu organski sastav kapitala, stopa viška vrednosti i

broj obrta. Uključen je još jedan faktor, to je faktor ekonomisanja primenjenim kapitalom.

Ako je 𝑚′ = 𝑚

𝑣∗ 100 onda je 𝑚′ =

𝑚 ′ ∗𝑣

100 zamenom ovako izraženih vrednosti mase viška vrednosti

od stope viška vrednosti i predujmljenog kapitala u profitnoj stopi dobija se: zamenom ovako

izraženih vrednosti mase viška vrednosti od stope viška vrednosti i predujmljenog kapitala u profitnoj

stopi dobija se: 𝑝𝑓 ′ = 𝑚 ′ ∗𝑣

𝑐+𝑣 deledi brojilac i imenilac sa v dobija se: 𝑝𝑓 ′ =

𝑚 ′ /𝑣

𝑐+𝑣/𝑣 𝑝𝑓 ′ =

𝑚 ′

𝑐

𝑣+1

gde je

40

konstanta 1 ni ukoliko ne menja rezultat analize. Ovde se jasno vidi značaj stope viška vrednosti i

organskog sastava kapitala.

Suma kapitala Postojani kapital Promenljivi m’ m

100 50 50 100% 50

1.000 800 200 100% 1.000

10.000 9.000 1.000 100% 10.000

Kapital od 100 kao rezultat akumulacije, a u funkciji vremena, neka poraste na 1.000, odnosno na

10.000.U prvom koraku, ovaj kapital je (od 100 na 1.000) 10 puta vedi, a u drugom koraku je(od 100

na 10.000) za 100 puta vedi.Sastavni delovi predujmljenog kapitala se ne menjaju istim tempom.

Porast postojanog kapitala ide nesrazmerno brže ( od 50 na 800 je porastao za 16 puta) u odnosu na

porast promenljivog kapitala (porast od 50 na 200 je za 4 puta) . Postojani kapital raste u odnosu na

poččetnu poziciju za 180 puta a promenljivi za 20 puta. Pri datoj stopi viška vrednosti (m’ = 100 %)

promenljivi kapital bi stvorio višak vrednosti jednak promenljivom kapitalu tj 50,200,1.000; profitne

stope bi bile 50%,20%,10% respektivno. Organski sastav kapitala deluje na kretanje profitne stope

obrnuto srazmerno. Što je viši organski sastav kapitala to je niža profitna stopa. Zašto se profitna

stopa ne pada intenzitetom kojim se povedava obim proizvodnje? Kapitalistički motiv je profit koji ide

povrh prosečnog, a to je ekstraprofit. Ostvaruje se porastom individualne produktivnosti rada u

odnosu na društveni prosek tj viši organski sastav kapitala u odnosu na prosečan. Ovde je reč o

protivrečnosti kojom se želi ostvariti ekstraprofit, profitna stopa kapitaliste koja mora obarati

sopstvenu vrednost proizvoda.

Drugo nerazumevanje se tiče kretanja profitne stope od kretanja organskog sastava kapitala i

konstantovano je da profitna stopa opada sa prvobitne veličine od 50% na 20% tj na 10% Porast

organskog sastava kapitala od 50%:50% na 80%:20% tj 90%:10% nužno znači porast društvene

produktivnosti rada. Porast društvene produktivnosti je izraz za rast stope viška vrednosti. Na

slededem tabelarnom prikazu možemo korigovati stope vipka vrednosti onako kao je dato u

slededem tabelarnom prikazu:

Suma kapitala Postojani kapitla

Promenljivi kapital

m’ m pf’

100 50 50 100 50 50%

1.000 800 200 150 30 30%

10.000 9.000 1.000 200 2.000 20%

Dolazi do pada profitne stope, al taj je pad znatno usporeniji zbog dejstva povedane stopa viška

vrednosti kao faktora koji deluje suprotno u odnosu na osnovni pad uzrokovan porastom

organskog sastava kapitala. U drugom slučaju je stopa viška vrednosti povedana sa 100 na 150, a

masa viška vrednosti za šest puta (pf’ = 30%), dok je u tredem slučaju stopa viška vrednosti porasla sa

100 na 200% a višak vrednosti za 40 puta (pf’ = 20%). Kad se kaže da je došlo do porasta organskog

sastava kapitala tada je to izraz za opšti porast društvene produktivnosti rada. Opšte udvostručavanje

porasta proizvodne snage rada odnosi se na one oblasti u kojima se proizvode nužna sredstva za

potrošnju radnika i njegove porodice. Ako je podela novostvorene vrednosti bila 4 č.r. potreban rad

(vrednost radne snage), a 4 č.r. višak vrednosti, posle udvostručavanja rasta produktivnosti vrednost

radne snage je pala na 2 č.r. a višak vrednosti je porastao sa 4 na 6 č.r. Ovde bi stopa viška vrednosti

41

bila 300% pod pretpostavkom da cena radne snage prati pad vrednosti radne snage. Sko se realna

najamnina popela na 50% i ostvario višak vrednosti 5 č.r. i cene radne snage još 3č.r. rezultat bi bio

profitna stopa od 166,66%

Ako bismo spojili dejstvo rasta produktivnosti na vrednost radne snage,stopu viška vrednosti i

vrednost sredstava za proizvodnju , pri nepromenjenom obimu primenjene radne snage koji je

iznosio 1.000 i masa viška vrednosti u vrednosti od 4.000 onda bi imali sledede situacije:

Pre porasta proizvodne snage rada Postojani kapital Promenljivi kapital m’ M

4.000 1.000 100% 1.000

Posle povedanja produktivnosti rada Postojani kapital Promenljivi kapital m’ M

4.000 750 166,66% 1.250

U prvom slučaju je profitna stopa bila bi 20%, a u drugom 26,31%.

Razvitak proizvodnih snaga rada može se jasno videti uz pomod kvantitativnih promena u izmenama tehničkog sastava kapitala, čiji objektivni činioci rastu u odnosu prema subjektivnim,tj masa sredstava za rad i sirovina uvedava se u odnosu prema zbiru radnih snaga. Što se više rada čini proizvodnijim to je manja tražnja za radom. U slučaju velike konkurencije, kapital može da obori najamnine ispod vrednosti radne snage , što omogučava porast viška vrednosti. Kada mašina supstituiše čoveka, tražnja za radnom snagom opada, dok ponuda raste, što ima za posledicu pad cene radne snage, najamnina. Tu kapital postaje zainteresovan da upotrebi jeftiniju radnu snagu u odnosu na mašine,što dovodi do opadanja organskog sastava kapitala, usporava profitnu stopu. Spoljna trgovina je takođe jedan od faktora koji ima uticaj na profitnu stopu. Kapital u spoljnoj trgovini daje višu profitnu stopu, jer ovde konkuriše sa robom koja se proizvede sa lakodom tako da u naprednijim zemljama prodaje svoju robu iznad vrednosti, ali jeftinije od konkurentske zemlje. Isti slučaj je i sa zemaljama u koje se šalje roba i iz koje se dobija roba. Svi faktori isto tako imaju uticaj na pad profitne stope. Tendencijsko snižavanje stope viška vrednosti spojeno je sa tendencijsko dizanje stope viška vrednosti, stepena eksploatacije rada.Profitna stopa ne pada zato što rad postaje neproizvoniji, nego proizvodniji. I penjanje stope viška vrednosti i padanje profitne stope, samo se u posebnim oblicima izražava rastuda proizvodnost rada. 25. TRGOVAČKI KAPITAL KAO OSAMOSTALJENI DEO INDUSTRIJSKOG KAPITALA – IDENTIFIKACIJA NJEGOVOG

MATERIJALNOG UPORIŠTA

Deo kapitala koji se odnosi na stadijume prometa, tj. nabavku i prodaju predstavlja trgovački kapital koji se uobičajeno naziva osamostaljenim delom industrijskog kapitala. Analizirajudi trgovački kapital kao osamostaljeni deo industrijskog kapitala treba istadi da u strogoj teorijskoj analizi pod ovim kapitalom podrazumevamo samo onaj deo kapitala koji je predujmljen u prometni proces koji treba da obezbedi transformaciju oblika egzistencije vrednosti iz robnog u novčani,odnosno iz

42

novčanog u robni. Isključen je dakle onaj deo kapitala u prometnoj oblasti, a koji se odnosi na izvesne proizvodne procese kao što su čuvanje robe, njeno pakovanje, transport kao i niz neophodnih aktivnosti koje se preduzimaju u oblasti prometa, a u vezi sa konačnom transformacijom oblika egzistencije vrednosti (R1 – N1) Promena oblika egzistencije vrednosti (R1-N1) daje trgovačkom kapitalu svojstvo samostalnosti za koju i u vezi koje se vezuje određena suma kapitala. U slučaju da trgovački kapital ne prekorači svoje nužne proporcije valja uzeti:

Da je kapital koji se bavi isključivo kupovanjem i prodavanjem

U ruci trgovca,robni kapital brže prolazi svoju metamorfozu nego što bi učinio u ruci proizvođača.

Da, ako posmatramo celokupni trgovački kapital u odnosu prema industrijskom, jedan obrt trgovačkog kapitala može predstavljati ne samo obrte mnogih kapitala u jednoj oblasti proizvodnje nego obrt niza kapitala u različitim oblastima proizvodnje.

Pretpostavka povedanja brzine realizacije robe, implicira stanje u kretanju industrijskog kapitala koja se karakteriše time da rast mase kapitala u proizvodnji stoji u diretknoj srazmeri sa rastom brzine realizacije. Obrt trgovačkog kapitala nije identičan sa obrtom industrijskog kapitala iste veličine;naprotiv, on je jednak zbiru obrta niza takvih kapitala.Što se trgovački kapital brže obrde to je manji, što se sporije obrde to je vedi. Trgovački kapital treba da obezbedi nesmetan tok metamorfoze robnog kapitala (R1-N-R)pri čemu on ne stvara ni vrednost ni višak vrednosti ali njegova egzistencija utiče na granice u stvaranju vrednosti i viška vrednosti.Pošto trgovački kapital ne stvara vrednost pa ni višak vrednosti on olakšava realizaciju robe odnosno društvenu razmenu materije. Pošto višak vrednosti nastaje u procesu proizvodnje deo tog viška vrednosti pripada kapitalu plasiranom u oblasti prometa. Pošto višak vrednosti nastaje u procesu proizvodnje sasvim je razumljivo da upravo deo tog viška vrednosti nastalog u procesu materijalne proizvodnje pripada kapitalu plasiranom u oblasti prometa, ali se postavlja pitanje:Kako kapital u prometu obezbeđuje onaj deo viška vrednosti ili profita proizvedenog u procesu materijalne proizvodnje a koje je rezultat funkcionisanja industrijskog kapitala? Trgovac može svoj profit vudi samo iz cene roba koje je prodao a još više da taj profit mora biti jednak razlici između njegove kupovine i prodajne cene. Otuda koja je to cena po kojoj trgovački kapitalista kupuje robu od industrijskog kapitaliste pri kojoj bi i sam realizovao profit? Trgovac mora robu kupiti od industrijalca ispod njene cene proizvodnje a da bi je mogao prodavati po ceni proizvodnje.Sada je profitna stopa određena odnosom mase viška vrednosti i ukupnog kapitala u proizvodnji i prometu.

𝑝𝑓 ′ =𝑚

𝑐+𝑣 =

𝑚

𝐾𝑎𝑝𝑖𝑡𝑎𝑙 𝑢 𝑝𝑟𝑜𝑖𝑧𝑣𝑜𝑑𝑛𝑗𝑖 +𝐾𝑎𝑝𝑖𝑡𝑎𝑙 𝑢 𝑝𝑟𝑜𝑚𝑒𝑡𝑢

Ovako definisana profitna stopa jednaka je u obe oblasti društvene proizvodnje u industriji kao proizvodnoj grani i trgovini kao oblasti prometa. Primer Predujmljeni kapital – 500; organski sastav kapitala – 4:1; stopa viška vrednosti – 100% (m’)

43

𝑝𝑓 ′ = 𝑚

𝑐+𝑣*100=

100

400+100∗ 100 = 20%

Na svakih 100 jedinica kapitala dolazi 20 jedinica profita.Uključivanjem u profitnu stopu i trgovačkog kapitala od 100 jedinica, profitna stopa iznosi

𝑝𝑓 ′ = 100

500 + 100∗ 100 =

100

600∗ 100 = 16,66%

Sada je profitna stopa manja pri uključivanju trgovačkog kapitala. Manja je jer je masa viška vrednosti ostala ista, je r je kapital u proizvodnji ostao isti, ali i njegov organski sastav na jednoj strani, a na drugoj strani, ukupni kapital je porastao upravo uključivanjem trgovačkog kapitala. Sada ova niža profitna stopa (16,66%) važi za oba kapitala. Uključivanjem trgovačkog kapitala u celokupan proces reprodukcije industrijskog kapitala, njegovo postojanje omoguduje porst profitne stope. Logično je pretpostaviti da trgovac bolje poznaje tržište te mu je zbog toga obrt brži, a ovo može da ima za posledicu upravo smanjenje predujmljenog kapitala trgovca, što automatski znači porast proizvodnog kapitala, a na toj osnovi i porast mase viška vrednosti. Ako je predujmljeni kapital u proizvodnji i prometu ostao nepromenjen, tj 600, ali se sada po pretpostavci smanjio trgovački kapital zbog učešda trgovačkog kapitaliste sa 100 na recimo 40, vidimo da je smanjenje za 60, što upravo omoguduje porast proizvodnog kapitala. Sada je proizvodni kapital 560, a pri postojedem organskom sastavu kapitala (4:1) i pri datoj stopi viška vrednosti (100%) masa viška vrednosti de biti 112. Na ovim osnovama profitna stopa je:

𝑝𝑓 ′ = 112

560 + 40∗ 100 = 18,66%

Porastom proizvodnog kapitala, smanjenjem trgovačkog kapitala ostvaruje se porast profitne stope sa 16,66% na 18,66% S obzirom na načelo kapitalističke robne proizvodnje i da na isti kapital dolazi približno isti profit ma gde on bio plasiran realizacije robe de tedi na slededi način: Trgovac de kupovati robu od industrijskog kapitaliste ispod vrednosti, tj. Njene cene proizvodnje. Proizvodni kapitalista dobija svoju cenu proizvodnje jednaku ceni koštanja (c+v) plus prosečan profit, a to je 540 + 104,5 =664,5. Na drugoj strani trgovački kapital raspolaže pravom da na svoj predujmljeni kapital ostvari profit po profitnoj stopi od 18,66%, a to na kapital od 40 je upravo 7,46. Ovih 7,46 što predstavlja profit trgovačkog kapitala treba dodati na cenu koju trgovac plada industrijalcu i dobijamo prodajnu cenu potrošača koja iznosi 647,96. Prodajna cena je u stvari: cena koštanja+profit industrijalca+profit trgovca. Trgovački kapital nije ništa drugo do kapitala koji funkcioniše u prometnoj oblasti. Prometni proces jeste jedna faza celokupnog procesa reprodukcije, Ali se u prometnom procesu ne proizvodi vrednost, pa dakle ni višak vrednosti. Uistinu se na zbiva ništa drugo do metamorfoza roba. Što se pri prodaji proizvedene robe ostvaruje neki višak vrednosti, jeste zato što ovaj ved postoji u njoj. Zato kod drugog čina, kod ponovne razmene novčanog kapitala za robu kupac i ne ostvaruje neki višak vrednosti, nego se tu razmenom novca za sredstva za proizvodnju i radnu snagu samo pravi uvod u proizvodnju viška vrednosti. Stoga trgovački kapital ne stvara ni vrednost ni višak vrednosti, tj. Neposredno ne. Ukoliko doprinosi skradenju prometnog perioda on može posredno pomodi da se uveda višak vrednosti koji proizvodi industrijski kapitalista. Ukoliko pomaže da se tržište proišri i omoguduje podelu rada medju kapitalistima dakle osposobljava kapital da radi u vedem razmeru njegova funkcija unapredjuje proizvodnost industrijskog kapitala i njegovu akumulaciju.

44

26.OBRT TRGOVAČKOG KAPITALA I NJEGOVE SPECIFIČNOSTI Različit broj obrta u različitim granama trgovine u osnovi zavisi od dva faktora:

Brzine obnavljanja proizvodnje

Brzine potrošnje Brzina obavljanja proizvodnje i brzina potrošnje pojedinih roba predstavljaju dve determinante brzine obrta trgovačkog kapitala. U tom smislu kažemo da je upravo brzina obrta trgovačkog kapitala objektivno različita od grane do grane. Ta činjenica proizvodi drugu činjenicu, a to je da pri datoj veličini ukupnog kapitala u različitim granama trgovine, a pri različitom broju obrta trgovačkog kapitala obrnuta kapital – vrednost vrednost de biti različita. Ova različitost uzrokovana je različitim brojem obrta trgovačkog kapitala. Broj obrta ima za trgovca objektivan karakter. Objektivni karakter broja obrta za trgovca se predstavlja kao rezultat specifičnosti brzine obnavljanja proizvodnje ali isto tako i objektivnošdu brzine potrošnje. Otuda preostaje da raspodelu profita između različitih trgovačkih grana obezbedi zakon prosečnog profita, ostvarujudi osnovno načelo: na jednak kapital jednak profit.

Grana

Uloženi kapital

Broj obrta(n)

Pf’ Količina real robe

Nabavna cena

Pros.prof/jed Prodajna cena

Obrnuta kapital vrednost

Ukupan profit

I 200.000 1 10% 1.000 200 20 220 230.000 20.000

II 200.000 5 10% 5.000 200 4 240 1.020.000 20.000

Iz tabele se vidi:

1. Obe grane imaju jednake veličine predujmljenog kapitala po pretpostavci 2. Broj obrta je različit ,u grani I je 1, a u grani II je 5 3. Prosečna profitna stopa je 10 % po pretpostavci 4. Količina robe koja se realizuje u jednom obrtu je 1.000 komada,pa de pri obrtu 1 u prvoj grani

količina realizovane robe biti 1.000 komada, dok u grani II 5.000 komada 5. Obrnuta kapital-vrednost u grani I je 220.000, a u grani II 1.020.000 6. Deljenjem predujmljenog kapitala sa kupljenom količinom robe dobijamo nabavnu cenu za I

granu 200(200.000:1.000) i granu II 200 (1.000.000:5.000) 7. Prodajna cena je količnik obrnute kapital-vrednostii količine realizovane robe 8. Razlika između prodajne i nabavne cene po jedinici u grani I je 20, a u grani II 4. 9. Proizvod ostvarenog profita po jedinici i količine realizovane robe daje ukupnu masu

ostvarenog profita i vidimo da je ova masa u obe grane jednaka tj 20.000 a to je upravo 10% na predujmljeni kapital kod pojedinačnih grana kao proizvod prosečne profitne stope i mase predujmljenog kapitala.

Različite su samo prodajne cene trgovačkih grana otuda trgovac dobija popust po jedinici koji se naziva rabat pri čemu obe grane ostvaruju profit po prosečnoj profitnoj stopi. Svaki trgovački kapitalista unutar date grane trgovine je zainteresovan da njegov pojedinačan broj obrta bude što vedi. Ovakav stav zasniva se na činjenici da konkurenstke borbe koja se vodi izmedju samih kapitalista date grane trgovine a u vezi je sa ostvarenom individualnom masom trgovačkog profita.

Preduzede Trgovački kapital

Broj obrta(n)

Realiz.u jednom obrtu

Ukupno realiz. roba

Profit po jedinici robe

Ukupno ostvareni profit

Profitna stopa

1 50.000 2 250 500 4 2.000 4%

2 50.000 3 250 750 4 3.000 6%

3 50.000 5 250 1.250 4 5.000 10%

4 50.000 10 250 2.500 4 10.000 20%

200.000 5 1.000 5.000 4 20.000 10%

45

Podjimo od primera da jednu trgovačku granu čine četiri preduzeda čije su individualne mase kaptiala jednake, a broj obrta različit. Tada demo imati:

1. Sva četri preduzeda imaju jednake mase predujmljenog kapitala od po 50.000 2. Broj obrta je od preduzeda do preduzeda potpuno različit i krede se od 2 za preduzede, pa od

10 za preduzede 4 3. Ako raspolažu istim masama kapitala (50.000) preduzede de u jednom obrtu realizovati iste

količine proizvoda (250) ali de godišnje realizovana količina biti različita u direktoj srazmeri sa brojem obrta (500,750,1.250,2.500) respektivno za svako preduzede

4. Pošto je profit po jedinici proizvoda = 4 a predstavlja razliku između prodajne i nabavne cene otuda je ukupno ostvareni profit funkcija ove razlike u ceni (4) i broja tj količina realizovanih proizvoda. Tako preduzede 1 prisvaja 2.000 profita, preduzede 2 prisvaja 3.000

5. Ako je predujmljeni profit kod svih preduzeda jednak tj po 50.000 tada ostvareni profit kod pojedinačnih preduzeda implicira i različite profitne stope i to najmanje

Preduzede 1 ostvauje 4%

Preduzede 2 ostvaruje 6%

Preduzede 3 ostvaruje 10%

Preduzede 4 ostvaruje 20% 6. Trgovac i jeste i nije zainteresovan za bržu prodaju robe, on nije zainteresovan jer se na isti

kapital dobija samo isti profit pošto se on ne stvara u prometu, on je zainteresovan jer kad brže prodaje, kad mu je obrt vedi, on uspeva da od ukupne mase profita određene grane prigrabi sebi vedi deo, proporcionalan upravo brzini obrta.

27.KAMATONOSNI KAPITAL I KAMATNA STOPA

Kamatonosni kapital se vezuje za fundamentalnu pretpostavku postojanja razmene i novca. Zelenaški kapital, spada sa trgovačkim kapitalom u pretpotopne oblike kapitala koji dug vremena prethode kapitalističkom načinu proizvodnje. Razvitak zelenaškog kapitala priključuje se razvitku trgovačkog kapitala, a osobito novčarskog kaptala. U razvijenom kapitalističkom sistemu društvene proizvodnje novac ima i jednu posebnu funkciju koja proizilazi iz njegove nove upotrebne vrednosti, tj da on može da funkcioniše kao kapital i na toj osnovi da njegovom vlasniku donosi profit. Ako neko raspolaže izvesnom sumom novca, može dodi do vede sume novca na zajam,dajudi ga ne besplatno, ved uz izvesnu naknadu. Ta naknada za uzajmljeni kapital (novac) predstavlja se kao kamata. Pozajmljivanjem novca za neko izvesno vreme i primanje natrag istog s kamatom (višak vrednosti) jeste ceo oblik kretanja koje pripada kamatonosnom kapitalu. Vlasnik novca, tj. Kamatonsonog kapitala ima svoj iskonski interes da ga ustupi, tj. Plasira u proizvodnju ili promet. Na drugoj strani, zajmopirmac koji je u stvari predstavnik upravo proizvodnje ili prometa plada upotrebnu vrednost toga kapitala u izrazu njegove cene, kamatu. Reč je o odnosu dve vrste kapitalista, novčarskom kapitalisti na jednoj i industrijskog ili trgovinskog na drugoj strani. Tu je pozajmljivanje i uzajmljivanje umesto prodavanja i kupovanja, razlika koja proističe iz specifične prirode robe – kapitala. Isto tako i to što se tu plada kamata, a ne cena robe. U teoriji radne vrednosti cena kao ekonomska kategorija se definiše kao novčani izraz vrednosti. Determinante cene neke robe su upravo njena vrednost u smislu društveo potrebnog radnog vremena zahtevanog za njenu proizvodnju, a drugi faktor je vrednost novca. Proizvod ovih dvaju

46

veličina odredjuje cenu neke robe. Medjutim, kamato smo definisali kao cenu upotrebne vrednosti zajmovnog kapitala, jer ona ne odražava vrednost pozajmljenog kapitala. Uzajmljujudi kapital industrijalac ili trgovac plada upotrebnu vrednost kapitala kao robe, a ne njegovu vrednost, te je ovaj novčarski kapital roba posebne vrste dok je njegova cena potpuno različita cena u odnosu na sve ostale robne vrste. Proces kružnog kretanja i obrta novčanog kapitala kao stvarnog toga materijalne proizvodnje možemo opisati na slededi način:

N – R ... P ...R1 – N1

A obrazac reprodukcije novčarskog kapitala gde je funkcija kaptial svojine svedena na svoj goli oblik, tj. Na čisto prisvajanje kamate, a kao rezultat posedovanja kapital robe, može predstaviti na slededi način:

N – N’ Profit koji se ostvaruje primenom uzajmljenog kapitala deli se na dva dela. Deo koji pripada kapitalisti zajmodavcu predstavlja kamatu, a drugi deo predstavlja preduzimačku dobit. Iz osnovne relacije G : I = 100 : % gde je G –kamatonosni kapital; I – kamata u apsolutnom izrazu; % - kamatna stopa, mogude je izraziti bilo koju zavisnost ostalih veličina. Otuda se kamatna stopa definiše kao:

% = 𝐼∗100

𝐺

Logički sledi da pri datoj podeli profita izmedju zajmodavca i zajmoprimca kamatna stopa zavisi jedino od visine prosečne profitne stope. Kamatonostni kapita pojstaje robom, a zbog toga kamata njenom cenom, koja se, kao tržišna cena obične robe, svaki put utvrdjuje odnosom pounde i tražnje. Kamatna stopa se redovno beleži kao cena novca. Zbog toga je utvrdjivanje cene kapitala utvrdjivanje njegove tržišne cene, kao i kod svih drugih roba, te se stoga kamatna stopa uvek predstavlja kao opšta kamana stop, ako tolika suma za toliku sumu novca. Kamatna stopa je sastavni deo profitne stope. Teorijski gledano granica kamatne stope je upravo profitna stopa. Donja granica bi terijski mogla da bude jednaka nuli, ali u tom uslovu kamatnosni kapital se ne bi oplodjavao. Pošto profitna stopa ima tendenciju pada otuda i kamatna stopa ima tendenciju pada. Kamata kao plod kamatonosnog kapitala pripada zajmodavcu, a preduzimačka dobit je naknada za funkcionisanje kapitala u proizvodnji ili prometi i pripada zajmoprimcu. Izvor oba dohotka i kamate i preduzimačke dobiti je u radnoj snazi kao subjektivnom faktoru društvene proizvodnje, a razlika je samo kvantitativna. 28.SPECIFIČNOSTI POLJOPRIVREDE(DELOVANJE ZAKONA VREDNOSTI,ZEMLJIŠNA RENTA KAO

EXTRAPROFIT,ZAKUPNINA,RENTA,CENA ZEMLJE) Poljoprivreda je oblast u kojoj se društvena vrednost (tržišna cena i vrednost) ne formira na isti način kao u industriji,tj kao prosečna veličina. Otuda samo pod izvanrednim kombinacijama tržišnu vrednost regulišu robe koje se proizvode pod najgorim ili pod najpovoljnijim uslovima, dok sa svoje strane tržišna vrednost sačinjava centar kolebanja za tržišne cene, a ove su pak iste za robe iste vrste.

47

Regulatorni uslovi proizvodnje u poljoprivredi su upravo najgori uslovi i u tome je suštinska razlika u odnosu na industriju. Industrijska oblast karakteriše ne samo gransku ved i međugransku konkurenciju. U poljoprivredi se ova konkurenstka borba ne ostvaruje na način kao u industriji, ne dolazi do svođenja individualnih vrednosti na prosečnu veličinu, a što implicira stanje u kome je najviša individualna vrednost regulatorna, jer su i najgori uslovi regulatorni. Proizilazi da kad nema mogudnosti svodjenja individualnih vrednosti na prosečnu veličinu, tada se mora realizovati najviša cena. Očita je razlika u delovanju zakona vrednosti u poljoprivredi i odnosu na industriju. Posebna specifičnost poljoprivrede se ogleda u ograničenosti zemlje, a upravo ograničensot zemlje uslovljava tzv. (dvostruki monopol), monopol na zemlju kao objekat privređivanja (prirodni monopol) i monopol kapitalističke privatne svojine (svojinski monopol). Karakter rente u uslovima krupne razvijene kapitalističke robne proizvodnje može se objasniti samo na osnovama i uz uvažavanje dejstva zakona vrednosti, tj. zakona prosečnog profita. Osnovna karakteristika rente određena je karakterom osnovnog dohotka tj. karakterom profita. Kao i ostale oblike dohotka, odredjena je karakterom profita. Ona je otuda samo robni oblik ispoljavanja dohotka. Kapitalizovana renta, se javlja kao cena zemlje, te se ova zbog toga može prodavati kao svaki trgovinski artikal. Stoga kupcu njegovo pravopolaganje na rentu ne izgleda kao dobijeno džaba, i dobijeno žaba bez rada, rizika i preduzetog duha kapitala, nego kao pladeno po svom ekvivalentu. Njemu se renta čini samo kao interes na kapital kojim je kupio zemlju a s tim i pravopolaganje na rentu. Čak ni neko celo društvo, nacija, pa ni sva istovremena društva uzeta zajedno nisu vlasnici zemlje. Oni su samo njeni posednici, uživaoci, i imaju je ostaviti poboljšanu slededim generacijama. Ako se kapitalistička proizvodnja vodi u velikom razmeru, dakle ako je reč o krupnoj razvijenoj kapitalističkoj robnoj proizvodnji tada tu istu proizvodnju karakterišu tri lica: vlasnik zemlje, kapitalista preduzimač i najamni radnik. Vlasnik zemlje nede nikada dati nekom drugom zemlju da bij e ovaj upotrebljavao bez naknade. Upravo naknada koju preduzetnik plada valsniku zemlje, a u vezi sa korišdenjem te zemlje u odredjenim rokovima predstavlja zemljišnu rentu. Preduzetnik je, razume se, zakupac. Kao što je kamata prihod na zajmovni kapital isto tako je zemljišna renta prihod sa zemlje. Zemljšna retna je oblik ekonomske realizacije zemljišne svojine. Zakupac plasira svoj kapital u oblasti poljoprivrede i očekuje profit po opštoj profitnoj stopi, a renta de se, u stvari javiti kao iznos koji pretiče prosečan profit, ona je upravo suvišak iznad prosečnog profita. Porast produktivnosti rada ne mora biti uvek uslovljen osnovnom kategorijom kapitala. On može nastati i primenom nekih proizvodnih sila, koje prirodne sile ogromno ovedavaju proizvodnu snagu rada i na toj osnovi individualnu vrednost proizvoda, a kapitalistu ne koštaju ništa. Često se uzima primer upotrebe vodene pare kao pogonske snage, odnosno vodopada koji se nalazi u prirodi. Monopolišudi samoniklu proizvodnu snagu rada, zemljovlasnici uz pomod kapitala zakupca ekstraprofit pretvaraju u rentu, koji opet zakupci treba da plata zemljiovlasnicima. Monopolisanje samoniklom proizvodnom snagom rada osnova je za realizaciju ekstraprofita. Zato i kažemo da je zemljišna svojina uzrok pretvaranja ekstraprofita u poljoprivredi u rentu koja predstavlja stalnu pojavu, a za razliku od ekstraprofita koji se vezuje za industrijsku oblast proizvodnje.

48

Kapitalista zakupac plada zemljovlasniku, ne rentu, ved zakupninu. U tom smislu kažemo da je zakupnina samo pojavni oblik rente, da je renta kao višak preko prosečnog profita sastavni deo zakupnine, ali isto tako da se renta sa zakupninom ne mora pokalpati. Zakupac zemlje može da vrši odredjena poboljšanja na zemlji, a za to je potreban kapital. Poboljšanja na zemlji mogu biti sa kradim ili dužim dejstvom, ali svakako predstavljaju povedanje plasmana kapitala u stalni kapital. Ako neko vo poboljšanje koristi a u tom poboljšanju nije učestvovao treba da plati kamatu na tako plasirani kapital. Reč je o zakupcu, koji zakupljuje zemlju od vlasnika zemlje na čijoj zemlji je poboljšanje učinjeno od nekog prethondog zakupca zemlje. Ovo pladanje kamate na iznos stalnog kapitala de se pladati zemljovlasniku i otuda zakupnina mora biti veda od rente baš za iznos kamate na ovako plasirani kapital. Nekada, a kao rezultat velike konkurentske borbe medju samim zakupcima, jer je zemlje koja se nudi u zakup malo, zakupnina može da zahvati i deo prosečnog profita samog zakupca, i po tom osnovu bude uopšte viša od rente. Medjutim zakupnina može da poraste jer sadrži i deo zakupnine najamnih radnika. Plasman kapitala u kupovinu zemlje u uslovima krupne robne kapitalističke proizvodnje, a uz postojanje dvojnog monopla čini bitno specifičnim upravo ovakav način plasmana kapitala. Kapital se ovde plasira da bi se ostvarila renta kao oblik dohotka, Ako se zmlja kupuje i prodaje ona ima svoju cenu. Postavlja se pitanje: kako objasniti tu cenu ako se na tržištu neobradjena zemlja u koju nije uložen ljudski rad, pa prema tome nema ni svoju vrednost, pojavljuje kao predmet kupoprodaje, sa odgovarajudom cenom. U ovakvom slučaju reč je o tzv kvalitativnoj inkogruenciji, tj. kada cena prestaje da bude izraz vrednosti. Neka stvar može formalno imati cenu, a da nema vrednost. Uslovni izraz ovde postaje imaginaran, kao izvesne matematičke veličine. Problem cene zemlje se prevazilazi putem kapitalizacije prihoda. Svaki prihod se može zamisliti kao potomak nekog kapitala, pa se i renta kao prihod može zamisliti kao potomak plasiranog kapitala u kupovinu zemlje. Osnovna relacija prostog interesnog računa glasi: G:I = 100 : %, Gde G označava kapital, I prinos odnosno interes, a % ozančava kamatnu stopu. Otuda je

𝐺 =𝐼 ∙ 100

%

Znači, proces kapitalizacije odražva identifikaciju mase kapitala koja bi pri datoj kamatnoj stopi donosio prinos, tj. interes. G predstavlja cenu zemlje, interes predstavlja rentu a % čini prosečnu kamatnu stopu. Cena zemlje je:

𝐶𝑒𝑛𝑎 𝑧𝑒𝑚𝑙𝑗𝑒 =𝑟𝑒𝑛𝑡𝑎

𝑝𝑟𝑜𝑠𝑒č𝑛𝑎 𝑘𝑎𝑚𝑎𝑡𝑛𝑎 𝑠𝑡𝑜𝑝𝑎∙ 100

Proizilazi da cena zemlje biva odredjivana visinom rente i visionom kamatne stope. Uticaj visine rente na cenu zemlje je direktno proporcionalan, a uticajk amatne stope obrnuto srazmeran. Renta i kamatna stopa odredjuju tzv. Prinudnu cenu zemlje, a stvarna cena je pod dejstvom odnosa ponude i ona oscilira oko ove prinudne cene zemlje.

49

29. DIFERENCIJALNA RENTA I Diferencijalna renta potiče iz diferencije između individualne cene pojedinačnog kapitala I opšte cene proizvodnje kapitala. Diferencijalna renta predstavlja pozitivnu razliku između više društvene i niže individualne cene proizvodnje. Uslov ostvarivanja niže individualne cene proizvodnje svakako je primena prirodne sile koja uz to još i monopolisana svojinskim odnosima. U poljoprivredi je ta prirodna sila plodnost zemljišta. Kada se na određenom zemljištu ulažu jednaki kapitali a na toj osnovi jednake količine rada, a kao rezultat dobijaju nejednake prinose tada govorimo o diferencijalnoj renti. Ove razlike tj. diferencije su uzrokovane nejednakom produktivnošdu kapitala ali i rada. Ako je u pitanju diferencijalna renta I tada se ona postiže na pretpostavkama nejednake plodnosti tla ili udaljenosti od tržišta, a diferencijalna renta II se postiže pretpostavkom naknadnog ulaganja kapitala. Formiranje diferencijalna renta I zbog različitih plodnosti tla možemo prikazati na bazi slededih analitičkih pretpostavki: Imamo 3 parcele zemljišta jednake veličine ali nejednakih prinosa, mase predujmljenog kapitala su jednake, a prosečna profitna stopa je 20 %. Proces formiranja diferencijalne rente I dobro prikazuje slededi tabelarni prikaz:

Klasa zemlje

Uloženi kapital

Prinos u mc

Cena koštanja po mc

Inndividualna cena proizvodnje

Društvena cena proizvodnje

Diferencijalna renta

Po mc ukupno Po mc ukupno

I 200.000 50 4.000 4.800 240.000 8.000 400.000 160.000

II 200.000 40 5.000 6.000 240.000 8.000 320.000 80.000

III 200.000 30 6.666,6 8.000 240.000 8.000 240.000 -

I parcela odbacuje diferencijalnu rentu I kao pozitivnu razliku između više društvene cene proizvodnje (400.000) i niže individualne cene proizvodnje (240.000) Na II parceli je diferencijalna renta I 80.000 dok III parcela ne odbacuje rentu, jer je njena cena regulatorna, a kao rezultat najgorih uslova proizvodnje. Diferencijalnu rentu I možemo dobiti kao rezultat razlike individualnih cena proizvodnje po jedinici, pa te razlike množiti sa ostvarenim prinosima na pojedinim parcelama.Tako razlika u individualnim cenama proizvodnje III i I parcele 3.200, a prinos na I parceli 50mc, što daje rentu na I parceli od 160.000. Diferencijalna renta zavisi od dva faktora: veličine regulativne cene ako je data razlika u prinosima i od razlike u prinosima ako je data regulativna cena. Otuda u našem primeru je regulativna cena 8000, a razlika u prinosima I i III parcele 20mc, pa je nivo rente I parcele upravo 160.000, kao i ved izračunata. Kod druge parcele renta je 80.000, a kao rezultat regulativne cene 8.000 i razlike u prinosima 10 mc. Treda parcela nema rentu, jer su njeni uslovi regulatorni. Diferencijalna renta I može nastati i zbog različite udaljenosti od tržišta. Parcele bliže tržištu imaju manje troškove transporta, a pošto su regulatorni uslovi najgori uslovi proizvodnje, proizilazi da najudaljenije parcele ne mogu ostvariti diferencijalnu rentu, za razliku od onih bliže tržištu.

50

Na formiranje diferencijalne rente utiču plodnost parcele i troškovi transporta. S obzirom na njihovo istovremeno dejstvo može biti da iznosi rente budu različiti. Relativni značaj ovih fatktora, kao i intenzitet, odnosno smer njihove promene odredjuje upravo ovu različitost rente i to od varijante delimičnog kompenzatorskog dejstva pa sve do potirudeg. 30. DIFERENCIJALNA RENTA II I DIFERENCIJALNA RENTA NA NAJGOROJ ZEMLJI Naknadnim ulaganjem kapitala u istu parcelu, ostvaruje se diferencijalna renta II.Ovakav način plasiranja kapitala se naziva intenzivni način plasiranja kapitala, za razliku od plasiranja kapitala koji karakteriše diferencijalnu rentu I,a koji se naziva ekstenzivnim načinom plasiranja kapitala. Intenzivni način plasiranja kapitala ne pretpostavlja širenje obradivog zemljišta, ved se kapital plasira u postojede obradive površine. Podjimo od slededih pretpostavki: Imamo 2 parcele nejednake plodnosti, jednake veličine, i veličine kapitala, a prosečna profitna stopa je 20%. Naknadno ulaganje se vrši u bolju parcelu, ali ovaj prinos sada je po pretpostavci vedi od do tada najmanjeg, a manji od do tada najvedg prinosa. Pod tim pretpostvakama formirana je slededa tabela koja opisuje formiranje diferencijalne rente I i diferencijalne rente II:

Parcela Uloženi kapital

Prinos u mc

Cena koštanja po mc

Individualna cena proizvodnje

Društvena cena proizvodnje

Diferencijalna renta

Po mc Ukupno Po mc Ukupno I II

I 200.000 40 5.000 6.000 240.000 6.000 240.000 - -

II 200.000 50 4.000 8.000 240.000 6.000 300.000 60.000 -

III 200.000 45 4.444,4 5.333,3 240.000 6.000 270.000 - 30.000

Regulativna cena je cena sa I parcele, jer je njen prinos najmanji (6.000). Ta parcela ne odbacuje nikakvu rentu. Originalni uložak kapitala na parceli II je odbacio diferencijalnu rentu I od 60.000 (što je razlika između društvene i individualne cene 300.000-240.000), ali isto tako i diferencijalnu rentu II od 30.000 (270.000-240.000) koja je rezultat naknadnog uloška kapitala u tu parcelu. Diferencijalna renta I ne može nastati na najgorem zemljištu, ali postojanje diferencijalne rente II na najgorem zemljištu ipak nije isključeno. To je mogude u uslovima velike tražnje za poljoprivrednim proizvodima, a kada se ulaganja kapitala vrši na najgorem zemljištu. Razume se, dodajno ulaganje obezbedjuje diferencijalnu rentu II bez obzira da li ova dodajna ulaganja bila više ili manje produktivna u odnosu na orginalno ulaganje. Primer

Parcela Uloženi kapital

Prinos u mc

Cena koštanja po mc

Individualna cena proizvodnje

Društvena cena proizvodnje

Diferencijalna renta

Po mc Ukupno Po mc Ukupno I II

I 200.000 50 4.000 4.800 240.000 8.000 400.000 160.000 -

II 200.000 45 4.444,4 5.333,3 240.000 8.000 360.000 - 120.000

III 200.000 30 6.666,6 8.000 240.000 8.000 240.000 - -

Analizirajudi tabelarni prikaz možemo da zaključimo. Parcela I je ostvarila diferencijalnu rentu I , a parcela II diferencijalnu rentu II, jer je naknadni uložak kapitala odnosno njegov prinos sada postao regulirajudi, pa je originalniji uložak obezbedio diferencijalnu rentu II. Da je ovo naknadno ulaganje

51

kapitala bilo produktivnije od ved najmanjeg prinosa, tada bi originalni ulog kapitala bio regulirajudi, a naknadni ulog bi donosio rentu. 31. APSOLUTNA I MONOPOLSKA RENTA Renta koja je potpuno nezavisna od plodnosti tla (zemljišta) i koji odbacuje apsolutno svaka parcela nazivamo apsolutna renta. Apsolutna renta je rezultat monopola kapitalističke privatne svojine na zemlju i to na način i u meri da je privatna svojina tvorac ove rente. Potrebno je da pod vrednosti proizvoda razumemo cenu koštanja i višak vrednosti, a pod cenom proizvodnje cenu koštanja i prosečan profit. Poklapanje cena proizvodnje i vrednosti uopšte nije obavezno, u stvari ono se po pravilu i ne dešava. Ako je tako, ovo ostavlja mogučnost nejednakosti vrednosti proizvoda i njegove cene proizvodnje. Cena proizvodnje može biti i ispod i iznad vrednosti robe. Ukoliko je ispod vrednosti robe, onda apsolutna renta može biti iznad cene proizvodnje, ali još uvek u okviru vrednosti robe. Cena proizvodnje se nalazi ispod vrednosti u tom slučaju kada je višak vrednosti iznad prosečnog profita, onda još treba samo odgovoriti na pitanje gde se stvara vedi višak vrednosti, a gde manji. Masa viška vrednosti je utoliko veda ukoliko je niži organski sastav kapitala, a utoliko je manja što je organski sastav kapitala viši. U poljoprivredi postoji niži organski sastav kapitala u odnosu na ovaj u industriji, što predstavlja odgovor na pitanje otkud veda vrednost poljoprivrednih proizvoda, a i otkud apsolutna renta. Da bismo ilustrovali način formiranja apsolutne rente polazimo od slededih analitičkih pretpostavki. Govorimo o 3 grane, od koje su dve iz oblasti industrije a treda iz poljoprivrede. Mase kapitala su jednake, organski sastavi kapitala su različiti pri čemu je u poljoprivredi najniži. Stopa viška vrednosti (m’) je 100%.

Grana Kapital c:v c+v m Vrednost proizvodnje

Profitna stopa

Cena proizvodnje

Apsolutna renta

1 200 90:10 180+20 20 220 15 230 -

2 200 80:20 160+40 40 240 15 230 -

3 200 50:50 100+100 100 300 15 230 (300-230)=70

Vidimo da najniži organski sastav kapitala je u III grani koja predstavlja poljoprivredu gde su obe veličine, obrazovana vrednost i višak vrednosti vede su u odnosu na nepoljoprivrednoe(industrijske grane), tj. 300 i 100 respektivno. Pošto je poljoprivreda upravo monopolisana grana proizvodnje, razume se, prvartnom svojinom, tada višak vrednosti proizveden u ovoj grani ne učesvuje u formiranju opšte prosečne profitne stope. A na toj osnovi profitna stopa je 15%, a ne 26, 67% koliko bi bila da nema monopola privatne svojine. Otuda, ova veda proizvedena masa viška vrednosti u poljoprivredi u odnosu na prosečan profit sadrži apsolutnu rentu. Znači apsolutnu rentu računama na dva načina: ili kao razliku izmedju vede vrednosti poljoprivrednog proizvoda (300) i njegove cene proizvodnje (230). Ili kao razliku izmedju viška vrednosti (100) i prosečnog profita (30). Sada je još očiglednije vidi zbog čega je privatna svojina tvorac apsolutne rente. Zbog toga što zadržava u poljoprivredi onaj višak vrednosti koji pretiče iznad prosečnog profita. A s obzirom da taj

52

suvišak dobija kapitalista zakupac kroz cenu poljoprivrednog proizvoda, ona ga mora predati u obliku apsolutne rente, vlasniku zemlje, kao protuuslugu za korišdenje zemlje. Stoga je cena robe poljoprivrednih proizvoda jednaka ceni koštanja+prosečan profit+apsolutna renta. Razumevanje kateogrije monopolske rente je u uskoj vezi sa razumevanjem monopolske cene. Mora se praviti razlika da li renta teče iz neke monopolske cene zato što postoji od nje nezavisna monopolska cena proizvoda ili samog zemljišta ili se proizvodi prodaju po monopolskoj ceni zato što postoji renta. Kad govorimo o monopolskoj ceni, mislimo na cenu koja je određena samo raspoloženjem za kupovinu i platežnom sposobnošdu kupaca, nezavisno od cene određene opštom cenom proizvodnje kao i od cene određene vrednošdu proizvoda. Vinograd koji proizvodi vino vanrednog kvaliteta, vino koje se uopšte može proizvesti samo u malim količinama nosi monopolsku cenu. Vinar bi usled te monopolske cene ostvario extraprofit. Taj extraprofit se pretvara u rentu i u tom obliku odlazi u džep zemljovlasnika. Obrnuto je kad se žito ne bi prodavalo samo iznad svoje cene nego i iznad svoje vrednosti,usled granica koju zemljišna svojina povlači bezrentnom plasiranju kapitala na neobrađenoj zemlji. Iz ovog primera se izvode slededi zaključci:

1. Monopolska cena može da ima posledicu monopolsku rentu tada kada subjektivne sklonosti kupaca nekih posebnih proizvoda ali i njihova platežna sposobnost – isteraju cenu koja nije određena cenom proizvodnje ili vrednošdu. Ovi proizvodi, odnosno cene su nezavisne od cene proizvodnje, vrednosti. Zato što postoji monopolska cena postoji i monopolska renta.

2. Može biti obrnuto, zato što postoji monopolska renta, postoji i monopolska cena.Determinanta monopolske cene je upravo renta, a ne obrnuto.

Kod apsolutne rente ovo nije posledica monopolske cene poljoprivrednih proizvoda ved baš obrnuto; zato što i najlošija zemlja mora da donese rentu, cene poljoprivrednih proizvoda moraju biti vede da bi se to ostvarilo. Povedanje cena poljoprivrednih proizvoda preko njihovih cena proizvodnje omoguduje i vlasnicima najgorih parcela davanje u zakup istih i na toj osnovi bide obezbeđeno pladanje apsolutne rente. Prvobitno postojanje rente proizvelo je povišenu cenu (monopolsku cenu). 32. OPŠTI ZAKON KAPITALISTIČKE AKUMULACIJE Masa viška vrednosti jeste rezultat proizvodnje u činu stvaranja, ali je u činu prisvajanja, uslov proizvodnje. Kapital proističe iz viška vrednosti. Ako vlasnik viška vrednosti ne utroši višak na svoje lične potrebe, ved ga upotrebi kao kapital, onda se stvara nov kapital i dodaje starome, onda se kumulira.Upotrebljavanjem viška vrednosti kao kapital ili ponovno pretvaranje viška vrednosti u kapital zove se akumulacija kapitala. Višak vrednosti koji u suštini predstavlja nepladeni rad radnikov pripada kapitalistima. Kapitalista sa stanovišta proširene reprodukcije tu veličinu viška vrednosti deli se na deo koji predstavlja fond akumulacije, a drugi deo predstavlja fond lične potrošnje kapitaliste. Akumulacija je ništa drugo do proširena reprodukcija materijalnih i ličnih uslova proizvodnje. Proces akumulacije se može obavljati pri postojanom ili promenljivom organskom sastavu kapitala. Proces akumulacije sadrži pretpostavku o stalnom uvedanju ukupnog kapitala kao i njegovih sastavnih delova. Stepen promena sastavnih delova kapitala ne mora biti jednak što de imati za

53

rezultat rast (brži rast postojanog kapitala) odnosno pad (brži rast promenljivog kapitala) organskog sastava kapitala. U uslovima nepromenjenog organskog sastava kapitala, potreba za novom radnom snagom stoji u direktnoj zavisnosti od promena u masi ukupnog kapitala. Promena u ukupnom kapitalu izaziva srazmerne promene u promenljivom kapitalu. Marks akumulaciju tretira kao nezavisnu promenljivu, a najamnine kao zavisno promenljivu veličinu. Pri ovakvoj postavci problema, razmišljajudi o prvoj alternativi možemo zaključiti: Ako promene u tempu akumulacije nisu pradene odgovarajudim promenama u masi izrabljive radne snage tada baš to uvedanje kapitala čini da je izrabljiva radna snaga nedovoljna. Ako je reč o drugoj alternativi, tada: Opadanje kapitala čini izrabljivu radnu snagu suvišnom i snižava joj cenu. Neadekvatnost promena u masi izrabljivane radne snage u prvoj alternativi u odnosu na akumulaciju ispoljava se kao opadanje apsolutnog ili proporcionalnog rasta radne snage. Akumulacija kapitala ne znači samo njeno prosto uvedanje ved obrnuto, sa uvedanjem ukupne mase kapitala dešavaju se kvalitativne promene koje podrazumevaju promene strukture, njegovih sastavnih delova postojanog i promenljivog. Nivo organskog kapitala predstavlja pokazatelj društvene produktivnosti rada. Rast organskog sastava kapitala ispoljava se u opadanju mase rada u odnosu prema masi sredstava za proizvodnju koja ona pokrede ili u opadanju veličine subjektivnog faktora procesa rada u poređenju sa njegovim objektivnom činiocima. Postojani brže raste u odnosu na promenljivi,pa ovaj poslednji relativno pada. Promene u vrednosnom sastavu kao i u tehničkom sastavu kapitala kao objektivna ekonomska zakonomernost, istosmerne su (rastu) ali ne i u istom stepenu. Stepen promena tehničkog sastava je intenzivniji. Ovakve promene u vrednosnom i tehničkom sastavu kapitala opredeljuju i kretanje organskog sastava kapitala. Relativno opadanje promenljivog kapitala koje ide brže od rasta ukupnog kapitala sa stanovišta radničke klase predstavlja se kao proces u kome se apsolutni porast radničkog stanovništva vrši stalno brže od rast promenljivog kapitala. Proizvod akumulacije kapitala jeste relativno suvišno stanovništvo a istovremeno neizostavni uslov njegove egzistencije. Predstavlja determinantu opšteg nivoa najamnina kao i ekvivalenta vrednosti radne snage. U uslovima uvedanja kapitala tj kada akumulacija može rasti dovoljno brzo, iako najamnine rastu, kao logična posledica je smanjenje relativno suvišnog stanovništva. U obrnutom slučaju-obrnuto. Opadanje kapitala uzrokovano opadanjem akumulacije dovodi do povedanja relativno suvišnog stanovništva, odnosno do pada najamnina. Na koji nivo najanmine mogu pasti zavisi od pada akumulacije. Potrebe koje proizilaze iz višeg odnosno nižeg nivoa akumulacije, direktno odredjuju i promene u veličini relativno suvišnog stanovništva. Radna snaga u uslvoima kapitalističke robne proizvodnje služi potrebama kapitala. Ona je taj faktor koji treba da oplodi predujmljenu kapital vrednost u promenljivi kapital i na taj način stvori višak vrednosti, tu pokretačku snagu kapitalističkog načina proizvodnje, da bi taj isti višak vrednsoti u narednom procesu društvene reprodukcije bio upotrebljen kao kapital i učinio je relativno suvišnim faktorom.