1. Izazov institucionalnim dimenzijama modernosti:

Politička socijologija razumevanja savremenog industrijskog drustva počiva na višedimenzionalnim institucionalnim osnovama, koje Entoni Gidens deli u četiri (institucionalna) polja i to: 1)Kapitalizam kao sistem robne proizvodnje, 2)Industrijalizam cija je glavna odlika upotreba neorganskih izvora materijalne prozivodnje povezana sa sredisnjom ulogom masinerije u prozivodnom procesu i indusrijskom organizovanju rada, 3)Aparati nadzora–kontrole-integracije koje moze biti direktno u skolama, fabrikama, zatvorima i indirektno kroz kontrolu nad indformacikama,4)Vojna moć ili kontrola nad srestvima prinude. Po Gidensu sinergetsko- kumulativni efekat ovid dimenzija je prisutan bar 4 veka. Čovekov problem po Gidensu je nemogućnost kontrole sopstvene projekcije sveta- on još nije gospodar svih dimenzija. Zato u vožnji zmajeve kočije, kako Gidens navodi globalizaciju, najbolje što možemo učiniti je stvaranje projekcije modela utopijskog realizma za budućnost. Društveni pokreti su jedan od glavnih indikatora te projekcije.1. Unutar polja institucionalne dimenzije kapitalizma nastaje radnicki pokret, a 2. U institucionalnom polju nadzora, kontrole i integracije razliciti pokreti za slobodu i gradjanska prava koja mozemo nazvati demokratskim pokretima. Naravno, to je deo starih pokreta, ali Gidens još navodi nove i alternativne pokrete kao nosioce budućnosti 3.U insitucioalnom polju vojne moci i kontrole nad sredstvima prinude javljaju Mirovni pokreti, a u 4. Institucionalnom polju industrijalizma javljaju se ekoloski pokreti.

Uzimajući u obzir utopijsku ideal pokreta, i realističku sliku stanja, savremena kritička teorija po Gidensu mora da vodi računa da bude socioloski osetljiva na sve imanentne institucionalne transforamcije modernosti, da se orijentiše politicki, geopolitički, da stvara modele dobrog drustva misli nadnacionalno, i da emancipatorske politike poveze sa 'politikama zivota'. Ovo poslednje je posebno vezano za društvene pokrete koji teže oslobađanju od potčinjavanja – emancipatorke politke, kao radikalno angazovanje usmereno na oslobadjanje od nejednakosti i porobljenosti. Povezani sa politikama života kao radikalno angazovanje koje tezi da uveca mogucnost za bolji i puniji zivot, oni daju uspešnu formulunove paradigme modernosti. Odnos ova dva je paralelan odnosu negativne i pozitivne slobode, slobode od i slobode za, zaključuje Gidens.

2. Demokratski i autoritarni lik globalizacije:

Dve uktrštene ose danas povezuju procese modernosti: povezivanje emancipatorskih politika sa politikama života, i odnos lokalno-globalno. Zato Gidens definiše globalizaciju kao intenzifikaciju društvenih odnosa na svetskom planu uz kompresiju geografskog prostora. Kao kontrateža ovakvim procesima javljaju se nacionalne želje za lokalnom autonomijom, ocuvanju osobenih nacionalnih ili regionalnih kultura i identiteta. Pojmovi lokalno-globalno nisu samo protivurecni vec i

komplementarni i medjusobno povezani i uslovljeni procesi. – ''Misli globalno deluj lokalno''.

Kraj Hladnog rata i raspad bipolarne strukture sveta na krju 80-tih i pocetka 90-tih doneo je u prvi plan politickih i teorijskih rasprava temu globalizacije, ali globalizacija kao proces povezivanja je po Pečujliću stari proces koji je započeo širenjem velikih svetskih religija i civilizacija, osvajanjima, dzinovskim carstvima, putevima svile i karavanskom i pomorskom trgovinom. To je i prvi talas globalizacije, dok drugi i treći kreću od renesanse(otkrice novih svetova, novih pomorskih puteva, Gutenbergovom stamparijom..), odnosno industrijske revolucije(industrijska revolucija i kolonijalna expanzija, od 1850-1914). Savremeni talas zbog svoje informatičke ekspanzije se još naziva i turboglobalizacija, zbog vrtoglavo ubrzanog ritma. Planetarna proces povezanosti i medjuzavisnoti koja nastaje kao rezultat - 1).tehničko-informatičke revolucije i njom izazvana kompresija vreme-prostor, 2.)stvaranja globalnog tržišta, 3.)Sve veceg uticaja ''zbivanja sa distance'' na zivot citave planete, 4.) Formiranje svesti o povecanoj međuzavisnost, 5.)Uspon transnacionalnih ekonomskih sila(MNK i TNK) i nadnacionaln org. 6.) kopiranje određenih formi organizacije na gotovo celokupan socijalni prostor sveta. Pecujic - Medjuzavisnost, sama po sebi ne odredjuje automatski karakter povezanosti, Forma globalizacije može biti u demokratskom ili autoritarnom liku, asocijalne ili humanije forme.Neomarksisti - Imanuel Volerstin formulisao teoriju svetskog sistema kapitalisticke ekonomije. KAPITALIZAM JE GLAVNA POGONSKA SNAGA GLOBALIZACIJE, tako je vec 4 veka, i on je stvorio sistem medjunarodne podele rada u kome se jasno prepoznaju 3 grupe drzava- centralne države (SAD, EU, Japan)- poseduju kapital i znanja, polu-periferna zona (npr. Jugoistočna Azija, Arapske zemlje, ist. Evropske zemlje), i periferija (zemlje trećeg sveta – nerazvijena ekonomija i siromastvo).Glavna pogonska snaga globalizacije je onda kapitalizam, a nus pojava globalizacije je antisistemski pokreti. Dejvid Harvej se donekle slaže sa ovim, tvrdeći da je TRANSNACIONALNI kapital glavni integrativni faktor sveta. Nacionalna drzava i organizovani rad su prepusteni na milost i nemilost FINANSIJSKOG KAPITLA. Volestrin i Harvej uvidjaju samo ekonosku dimenziju globalizacije.Najznacajnija odlika politicke dimenzije globalizacije je širenje demokratije i uspon neoliberalnog krila elite moci koje prati i produbljivanja jaza sever-jug, zaostravanje socijalnih problema i globalizacija siromastva. Istovremeno raste i ekoloska cena globalizacije, bude se i sukobi identiteta(''konflikti identiteta''), kulturni i etnicki sukobi(prenonošenjem sukoba sa klasa na etnicitete), ''PREVENTIVNI“ i ''HUMANI'' intervencionalizam, odsustvo ravnoteze i multipolarnosti ka unipolarnosti, tj ka unipolarnom svetu.Pecujlic - Projekat globalizacije sa demokratskim likom je otvoren za– 1.)Uvodjenje ekoloskog kriterijuma i promena odnosa priroda-drustvo 2.)Uspostavljanje humanije globalne ekonomije 3.)Stvaranje novog socijalnog ugovora u svetu rada 4.)Uspostavljanje kosmopolitske demokratije 5.) Razvoj pluralizma kultura nasuprot monokulturiDruga moderna ili refleksivna modernizacija –Skot Les potrosnja, konzumerizam, potrosnja je glavna pogonska snaga kapitalizma(covek je ono sto kupuje), globalizacija je po njemu pomeranje sa potrosnje dobara na potrosnju simbola, znakova, informacija. Povezujuci ekonomsku sa kulturnom globalizacijom Les

2

zakljucuje da je ekonomija u doba globalizacije primarno zasnovana na cirkulaciji znakova.Kognitivna strana – informaciona dobra, estetska – dizajn. Klasicni, organizovani kapitalizam je vezan za drzavu-naciju, a dezorganizovani kapitalizam za globalizaciju, poenta je revolucionarno menjanje matrice proizvodnje I potrosnje.Gidensova,Globalizaciju vidi kao rezultat dinamike modernosti I njenog ulaska u fazu refleksivne, samopropitujuce, radikalizovane modernosti.Vizija je malo optimisticnija jer ideji emancipatorskih politika klasicne modernosti dodaje politiku zivota u eri globalizacije, tj. Refleksivne modernosti.Urlih Bek poistovecuje globalizaciju i individualizaciju kao dva simultana i komplementarna procesa.Pravi razliku izmedju Globalizacije(umanjenje uloge nacionalnih drzava), Globaliteta (uspostavljanje globalnog drustva)i Globalizma(ideolosko, neoliberalno stanoviste da svetsko trziste moze da eliminise i zameni politicku akciju). Glavna teza – Svetsko rizicno drustvo. 3 glavne globalne pretnje: 1.Konflikte izazvane ekoloskom destrukcijom i tech-industrijskim pretnjama izazvanim obiljem 2. Ekoloska destrukcija i tehnolosko-industrijska opasnost izazvana siromastvom 3. Opasnost od rata i WMD oruzija.Demokratija i globalni poredak:

Held daje novu teoriju I modele demokratije: kosmopolitske demokratije (Demokratija I globalni poredak 1995)Oslanja se na klasicni spis Imanuela (Kanta o vecnom miru), po njemu od polovine XX veka dolazi do usposavljanja kosmopolitskog demokratskog prava kao osnove novog – kosmopolitskog modela demokratije. Osnove tog modela su sledece 1.) Razlog za uspostavljanje kosmopolitske demokratije lezi u potrebi da se ograniče razliciti sistemi moci (dobrobit, kultura, ekonomija, prinuda) a koji su pod nadleznoscu drzava – nacija. 2.) Osnovni princip je autonomija, tj. Pravo na samoodredjenje, koje podrazumeva prava I odgovornosti u u raznim kategorijama:zdravstvena, kulturna, gradjanska, ekonomska, mirotvorna, politicka.. 3.)Uspostavlja kosmopolitski pravni poredak koji regulise ponasanje drzava, ekonomije, civilnog drustva..4.) posredovan međunarodnim tribunalima(novi regionalni I medjunarodni sudovi), 5.) očuvanje demokratije kao kolektivni cilj, 6.) Uspostavljanje jasnih principa socijalne pravde, proizvodnja, raspodela, resursi. 7.)odsustvo sile (osim u krajnjem slučaju), 8.)proširenje prava država-građanin(koji moze pripadati razlicitim politickim zajednicama).

Postmodernisti,za razliku od marksista I teorija refleksivne modernizacije, gledaju na globalizaciju kao na diskontinuitet u odnosu na modernost. To je tzv. postmodernistički obrt . koji je pre svega kulturoloski I konceptualni. Globalizaciju karakterisu pluraliazm kultura, fragmentacija, brze promene, relativizam, sinkretizam, hibridnos. Intresovanje sociologa i teoreticara se premesta od traganja za istinom i tzv. velikih narativa ka diskursu i socijalnim konstruktima, kroz jednu dijalošku alternativu- stalno preispitivanje dosada postignutog, a ne verovanje u velike istine. To je čuvena Liotareva teza o smrti metanarativa. Licni i kolektivni identiteti su hibridni i promenljivi, izmesani u pokretu. Oni više ni nisu pogodni, kada se uzmu u obzir procesi stvaranja

3

novih kultura koje nastaju u velikim megalopolisima (npr. afro-amerikanac). Ovo ne traba mešati sa teorijama mekdonaldizacije, vesternizacije sveta, jer postmodernisti insistiraju na povezivanju različitih kultura. To se ogleda kroz koncept glokalizacije koju je oveo Roland Robertson, koja insistira na povezivanju lokalnog i globalnog – globalno nije suprotno lokalnom, najbolje u lokalnim kulturama postaje deo globalnog, globalno se prilagodjava lokalnom, globalizacija kulture ne znaci njenu homogenizaciju.

3. Pet najvažnijih polja globalizacije:

Kao i globalizacija u celini, tako su i procesi globalizacije culture ne samo dvosmerni nego i ambivalentni i protivurecni. Procesima integracije, razmene, povezivanja I medjuuticaja odgovaraju suprotni procesi dezintegracije, razdvajanja, fragmentacije I formiranje posebnih sfera ili polja, na sta se nadovezuje teorija Arjuna Apaduraia koji smatra da postoji pet sfera u globalnoj kulturi koji oznacavaju razadvajanje I diferencijaciju posebnih ravni u gobalnoj kulturnoj ekonomiji: Etno sfera , Tehno sfera , Finanso sfera , Media sfera , Ideo sfera . Kao rezultat transnacionalnih tokova I deteritorijalizacije danas postoji nov I radikalan razlaz, sukob drzava – nacija. Kontradiktornost otvorenosti(kako bi drzave privukle investicije, znanje, ideje, tj da bi ostvarile ekonomski rast) i kontrole (usmeravanja, kontrola slika I ideja). Drzave se, u odnosu na globalno okruzenje, osecaju kao da su pod opsadom a manjine (nacionalne I kulturne) se identifikuju sa transnacionalnim zajednicama, smatraju da su pod represijom drzave pa jacaju pokreti za samoodredjenja, tako globalizam izaziva porast lokalizma. Zato se dešava proces “kanibalizacije” između nacionalnih država. Globalizam samo podstrehuje lokalizam kao način očuvanja integriteta kultura. Bauman kaze da je globalizacija tesko predvidiv proces, pa se govori o kraju jasnosti.Za njega su lokazlizacija I globalizacija dve strane jednog istog procesa, ali dva razlicita sektora zive na tim strnanama, tj glob I lokalizacija su pokretacke snage nove polarizacije I stratifikacije svetske populacije u dve osnovne grupe: globalizovane bogate i lokalizovane siromašne. Stanovnici prvog, globalnog sveta, zive u vremenua lokalnog sveta zive u prostoru,.Zato danas u svetu sve više jača antiglobalistički pokret cija je glavna odlika borba protiv negativnih, autoritarnih formi globalizacije.

.4. Pokreti i društveno vreme:

Vreme, uz prostor, sacinjava univerzalan kontekst drustvenog zivota. Drustvena promena iskazuje razliku dva stanja drustvenog zivota i sistema na mikro, mezo i makronivou u odredjenom vremenskom razmaku.Vremenska dimenzija društvenog života je socijalno vreme. Svaki drustveni dogadjaj je dvostruko lociran : prostorno situiran, ali i usadjen u odredjeno vreme. Ono je uvek u kontinuitetu u odnosu na prošlost i na budućnost, samim tim vremenskog vakuuma nikada ni nema. Sve ono sto se dogadja u sadasnjosti istog trenutka odlazu i u proslost i u buducnost. Sadasnjost se moze odrediti kao mesto susreta proslosti i buducnosti. Stoga, striktno govoreci, nema dva vremenski disktintna stanja bilo kog drustvenog entiteta(drustvene akcije, socijalne grupe, socijalne zajednice, drustvene institucije, ili drustva) koja bi bila indenticna o cemu je jos Heraklit govorio. Promena je univerzalni kod drustvenog zivota.I promena je relativna, kao i stabilnost, pa se stare civilizacije i

4

drustva vide kao vekovima nepromenljive, stabilna (cold – stara, primitivna, nerazvijena drustva)za razliku od urbano-industrijskih drustva Zapada(hot drustva). Tradicionalna drustva merimo i definisemo pomocu sadasnjih standarda Zapada. Ideja drustvene istorije zapocinje sa svescu o vremenskoj promneljivosti i prolaznosti.Društveno vreme u odnosu na promene pojavljuje se u dva vida: kvantitativno vreme (spoljni referentni okvir za merenje događaja i procesa), i kvalitativno vreme - (definiše se prirodom društvene pojave). U prvom slucaju govorimo o dogadjajima u vremenu, a u drugom o o vremenu u dogadjajima. Društveno vreme u užem (pravom)smislu je kvalitativno, ono - određuje vremenski kvalitet odredjenih drustvenih dogadjaja i procesa.. Pjotr Stompka razlikuje četiri manifestacije kvalitativnog vremena ili temporalnih kvaliteta : procesi su duži ili kraći, brži ili sporiji, ritmički ili slučajni, i oni su izdeljeni na delove različitog sadržajnog kvaliteta.Alokacija vremena kao resursa vrlo je znacajno pitanje za svako drustvo i za svaki drustveni pokret. Pitanje vremna narocito je bitno za strategiju drustvenih pokreta. Vreme je konstitutivni elemenat svake strategije.Društveni pokreti mogu ubrzavati ili usporavati društveno vreme. U temporalnoj logici političke akcije ubrzanje znači uraditi više u okviru istog ili kraćeg intervala.Deakceleracija vremena znaci urditi manje u okviru istog vremena ili isto u okviru istog vremena. Pokreti stoga moraju da sinhronizuju svoje osećaje za akciju, vremenu pokretanja ili zaustavljanja odredjenih stvari ili o tempu realizacije odredjenih koraka, što se naziva tajming. Moderno drustvo karakterise strhovito ubrzanje promena.

Procesi globalizacije i modernizacije su doneli kompresiju vremena u odnosu na stare sisteme. Informacione tehnologije naročito doprinose ovakvom razvoju događaja.Usmerenost pokreta ka buducnosti ili proslosti :Za drustvene pokret, ako i za drustva u celini, od vaznosti je vremenska orijentacija ili vremenska perspektiva.Drustveni odnos prema vrmenu se krece izmedju dva extremna stava: prvi je ravnodusni ili potcenjivacki stav da je vreme nevazno (lako cemo)jer ga imamo na pretek i suprotnog, posesivnog stava, opsednutosti vremenom(vreme je novac sindrom). Za tradicionalna drustva je karakteristican rasipnicki odnos prema vremenu dozivljavajuci ga kao neogranicen resurs. Za njih su tradicija i proslost osnovne drustvene vrednosti.Moderna drustava se odnose prema vremnu kao prema sve ogranicenijem resursu. Za njih je fokus sadanjost i buducnost. Sto se tice pokrat, ona okrenuta proslosti nazivamo tradicionalistickim pokretima, a pokreti predominantno ili iskljucivo usmereni ka resavanju i otvaranju sadasnjih ili dolazecih problema nazivamo modernistickim pokretima, ili retrogradne(retroaktivni, regresivni) i progresivne. Primer prvih susocijalisticki, feministicki, drugih kontrarevolucionarni.Mozemo pomenuti i staus quo pokret koje ne insistiraju na restauraciji starog i proslog vec im je glavni cilj da zadrze postojece stanje stvari, da sprece ili bar odloze neumitne drustvene promene – konzervativni drustveni pokreti. Konzerviranje – Breznjevizacija, SFRJ 70-tih i 80-tih.

5. Usmerenost pokreta u odnosu na poredak:

Klasifikacija pokreta se može izvršiti i po njihovom odnosu prema poredku. Pokreti koji deluju u okviru sistema, ali žele promene su reformski pokreti.

Oni teže malim i postepenim promenama, bez dovođenja u pitanje sistema uopšte.Oni popravljaju i modernizuju postojeci sistem ali, ali ga ne dovode u pitanje niti

5

ga odbacuju. Limitirani ciljevi, reformisu i modifikuju pojedine aspekte drustvenog zivota. Njihova kritika postojeceg je konstruktivna i limitirana.

Pokreti koji se zalažu za mnogo dublje i sveobuhvatnije drustvene promene. Njihov cilj su kvalitativne i siroke promene žele da promene sve politicke, kulturne, ekonomske aspekte drustvenog sistema, to su radikalni društveni pokreti. Primer ovih pokreta su oni nacionalno-oslobodilački(anti kolonijalni), pokreti protiv aparthejda, disidentski pokreti, pokreti za civilna prava itd. Poseban vid ovih pokreta su revolucionarni pokreti koji teze da nasilnim politickim i socijalnim revolucijama uspostave novo drustvo.

Pokreti koji su između ova dva su oni koji pre svega insistiraju na strukturalnim promenama. Takav je npr. evrokomunizam. On je oštro kritikovao kapitalizam, ali odbacio sovjetski revolucionarizam. Najaci su bili u Mediteranskim zemljama (Spanija, Italija , Francuska, 70-tih o 80-tih). Strategijom strukturalnih reformi ovi pokreti nastoje da postepenim promenama u različitim društvenim poljima, stvore sinergiju efekata koji će dobaciti mnogo dalje od bilo kog drugog.Pre su reformski nego radikalni, prihvataju institucije parlamentarne demokratije i metode nenasilne politicke borbe. Status qou pokreti, zele da konzerviraju drustveno stanje,. Drustveni zivot ne trpi konzerviranje na duzi rok. Primeri - Breznjevizacija, 70-te i 80-te u Yugoslaviji.

6. Socio-politički i socio- kulturni pokreti:

Drustveni pokreti se mogu razlikovati i s obzirom na ciljeve i glavne adresate nameravanih promena.Pokreti cija je glavna meta promena socijalne strukture nazivamo 1) Socio-politickim pokretima koji nastoje da unesu promene u politički, ekonomski život, strukturu i klasnu hijerahiju, dok su 2) Socio-kulturni pokreti usmereni ka monog manje strukturiranim aspektima drustvenog zivota i promovisu promene koje se odnose na verovanja, vrednosti, uverenja, simbolima i matricama životnog ponašanja. Oni su vise okrenuti individuama nego institucijama - npr. pokreti hipika, subkulturni ili kontra-kulturni drustveni pokreti, postoje sekularne(moralna i fizicka dobrobit) i duhovne verzije ovih pokreta(misticko-religiozni drustveni pokreti).Dejvid Eberle nam daje nešto složeniju klasifikaciju u odnosu na cilj i oblast nameravane promena i to: transformativne pokrete (totalne promene u socijalnoj strukturi), reformske pokrete (parcijalne promene u socijalnoj strukturi), pokrete iskupljenja i spasenja (totalnu promenu individua), alternativne pokrete (parcijalnu promenu individua).

S obzirom na primenjenu strategiju kao i logiku i model akcije postoje dve vrste: instrumentalni i ekspresivni. Prvi imaju za cilj osvajanje političke vlasti i obezbeđivanje promena putem zakona, propisa i sl. Ovi se mahom pretvore u političke parije(Zeleni, Solidarnost). Eksprsivni pokreti se bave pitanjima identiteta,nacinima zivota, vrednostima, autonomije i ljudskih prava, i sl, to su pokreti za rasnu jednakost, nacionalni i etnicki pokreti, pokreti zena, pokreti za ljudska i gradjanska prava itd.

7. Klasični i novi društveni pokreti:

6

1.)U epohi nastanka i razvoja modernog i industrijskog društva, dominantni pokreti su bili oni vezani za slojeve i klase. To su drustveni pokreti koji su rigidno organizovani sa visokim stupnjem centralizacije i hijerarhije unutar pokreta. Takvi su bili radnički, sindikalni, farmerski. Ovo su stari ili klasični pokreti.2.)U epohi onoga što se naziva postindustrijsko, informatičko, postmodern, post kapitalisticko, potrosacko, postradicionalno, programirano društvo (od druge polovine XX veka zajednickim imenom to je epoha pozne ili refleksivne modernosti) javljaju se novi tipovi društvenih pokreta, kakvi su ekološki, neofeministički, mirovni. Ovo su novi ili alternativni pokreti.

Klaus Ofe kaže da su novi pokreti rezultat, reakcija na novu vrstu problema, koji nastaju kao negativni sporedni efekat industrijskog rasta i tehnoloskog razvoja a o kojima se ne vodi dovoljno racuna unutar postojecih intresnih grupa i vladajucih struktura, dok Alan Turen to poistovećuje sa strukturalnim promenama zapadnog industrijskog društva, sukob oko exploatacije postaje sukob oko alijenacije, sukob upravljaca-tehokratske elite i 'ostalih', Karl Varner -Brand smatra da je domintan sloj u ovim pokratima srednji sloj, koji je posebno osetljiv prema posledicama industrijske civilizacije, i koji teži da odbrani potrebe i postavi zahteve. Dakle pokreti su proizvod klase obrazovanih(revolt obrazovanih), i to onih novčano situiranih, zaposleni na podruciju humanih usluga, i mladih, posleratnih generacija.

Ingelhart smatra da je došlo do (epohalne) promene vrednosti koje idu sada od materijalističih, prema postmaterijalističkim (kvalitet života)i to je osnovani razlog pojave novih drustvenih pokreta. Ingelhart je najpre utvrdio visoku povezanost uticaja vrednosti na politicko ponasanje a posebno medju visko obrazovanim i politicki informsanim grupacijama. Vezu između političkog aktivizma i obrazovanja naziva kognitivnom mobilizacijom. Kljucni nalaz je da u modernim razvijenim drustvima dolazi do pomeranja tezista sa materijalnih vrednosti na postmaterijalne vrednosti tu promenu je nazvao 'Tiha revolucija', po svojoj knjizi iz 1977.Ova teza je zasnovana na dve primese: ljudi cene ono što je retko, i vrednosti zavise od socijalizacije mlade osobe. Zbog toga stare i mlade generacije uvek imaju drugačije vrednosti, što ukazuje na stepen participacije mladih u političkim zbivanjima. Po Ingelhartu razlike izmedju vrenosti starih i mladih su dramaticne.

8. Različiti teorijski pristupi društvenim pokretima:

1.)Klasni ili Marksistički pristup na društvene pokrete gleda kao izraze klasnih i medjuklasnih sukoba. Poseban segment izučavanja ove teorije su radnički pokreti kao nosioci klasnih promena i revolucije.2.) Bihejvioristički pristup koji se javlja u SAD-u u okviru čikaške škole i trece decenije XX veka, posmatra pojavu pokreta kao na posebne vidove kolektivnog ponasanja koji nastaju kao izraz nezadovoljstva aktera postojećim stanjem u društvu kao i zeljama za novim mogucnostima zivljenja. Dodatak - Značajni predstavnici su Park, Blumer. Robert Ezra Park važi i za osnivača čikaške škole.3.) Teorija racionalnog izbora nudi takođe objašnjanje kroz radove Mensura Olsona. Ova teorija odbacije prethodne dve, i smatra da pokreti nastaju iz sebičnih i racionalnih interesa. Pojednici neće učestvovati u kolektivnim akcijama(drustvenim pokretima) ukoliko njihovo očekivanje dobitka bude manje od troškova njihove

7

participacije (tzv cost - benefit analiza). Svaka osoba pravi racionalni kalkus akcije i u pokretu ucestvuje samo ukoliko joj se isplati.U slučaju da mu se akcija ne isplati on će ostati free rider koji će se nadati da će dobiti makar nešto od preraspodele. Ono što nije dobro u ovom modelu jeste što ne objašnjava prisusvo altruizma u društvenoj akciji.4.) Teorija mobilizacije resursa (američka teorija) polazi od toga da nezadovoljstvo samo po sebi neće pokrenuti socijalnu akciju, kao ni racionalni i sebicni intres ukoliko ne postoji organizacija za mobilizaciju potencijala, kako to već tvrde Oberšal i Tili. 5.)Ipak evropska verzija ove teorije insistira na da su činioci identiteta i vrednost pravi pokretači socijalne akcije. Tako Turen i Meluči smatraju da pokreti uvek teže uspostavljanju poljuljanih identiteta. DP kao oblik kolektivnog traganja za izgubljenim identitetima u uslovima krize, zbog ovoga u ovim teorijama interes ne igra veliku ulogu, naglasak se stavlja na vrednosti kao sto su : autonomija, solidarnost, priznavanje i uvazavanje. Ovako shvaceni drustveni pokreti pojavljuju se kao najzacajniji proizvodjaci ili kreatori nove politicke kulture i drugacijih vrednosnih orijentacija, ali i trezori kolektivne memorije. Ovako shvaceni DP su svojevrsni socijalni senzori mnogo osetljiviji za neke zajednicke i globalne probleme od specijalizovanih institucija i expertskih timova.

9. Društveni pokreti i etnifikacija politike:

Naše društvo (Srbija) nema izgrađen demokratski prostor civilnog, gradjanskog drustva kao glavne socijalne arene za pojavu drustvenih pokreta moderne orijentacije + odsustvo civilnih i demokratskih tradicija i institucija + nizak nivo opste i politicke kulture+ nepovoljno stanje gradjanskih prava, demokratskih vrednosti i vrlina, odsustvo vladavine prava i nepostojanje pravne drzave.Pored nedovoljno razvijenog gradjansko-liberalnog pokreta u poznim decenijama XIX veka i pocetkom XX veka, najznacajniji je radnički (socijalistički), Posle II sv. Rata ce se transformisati najpre u rigidni ideolosko – politicki poredak a zatim u neku vrstu hibridnog poretka u kome su se kombinovai lelementi jednopartijskog politicko-ideoloskog monopola sa nekim formama samoupravog anarho-sindikalnog pa i fabijanskog modela organizacije drustva. Takođe može se izdvojiti i antinuklearni pokret koji je nastao krajem ’70tih godina, na iskustvu studentskih pokreta iz 1968 i demonstracija proti rata u Vijetnamu, kao i zacetke ekoloskog, neofeministickog i mirovnog pokreta.Po raspadu socijalizma, u Srbiji su se pojavili pre svega tradicionalistički društveni pokreti: nacionalistički i populistički., okrenuti rasciscavanju racuna iz proslosti. Posledanja decenija XX veka prosla je u izrazitoj tradicionalizaciji naseg drustva, koje se sve vise vracalo u arhaicni tip tradicionalnih, premodernih drustva. Sa politickom pluralizacijom na scenu su stupili Miltantni etno-nacionalistički pokreti pomognuti neodgovornim medijima, politicarima, naucnicima, intelektualcima koji su doveli do onoga Klaus Ofe naziva etnifikacijom politike. Nacionalisticka iskljucivost, preterivanje, revansizam, netolerancija, politicarenje, demagogija, neodmerene izjave, obelezje su takvih pokreta i politika.Medjunacionalna mrznja i strah od drugih postali su najjaci legitimacijski osnov novih politickih lidera i elita. To je pogodno tlo za jacanje nedemokratskih i autoritarnih tendencija.

8

SFRJ je od ’50tih god. 20. veka bila u vrhu interesovanja i naprednosti među socijalističkim zemljama. Ipak, budući da je vreme za reforme bilo tokom ’80tih godina, ona je tu svoju šansu propustila, pa ju je pluralistička revolucija zatekla nespremnu, i završila je sa krvavim raspadom. Procesi dezintegracije su postali irevrzibilni i nezadrzivi.

10. Četiri teorijska pristupa demokratskoj tranziciji:

Od pada Berlinskog zida 1989 i pocetka pluralistickih revolucija u centralnoj i istocnoj Evropi, sve je više teorija o demokratskim tranzicijama. To su teorije o trećem talasu Hantingtona, i četvrtom talasu Klausa fon Bejmea, koje se nastavljaju na tranzicijsku literaturu iz prethodnog talasa demokratskih promena u Latinskoj Americi i junzoj Evropi(Hantington pod 'isti talas' stavlja sve dogadjaje od pada portugalske diktature 1974 do pluralistickih rev u istocno-evropskim zemljama, Bajme razlikuje treci talas u juznoj Evropi 70-tih i 4-ti u Ist. Evropi krajem 80-tih).

Transnacionalne teorije su one koje smatraju da u promeni medjunarodnih okolnosti i pod odlucujucim uticajem internacionalnih faktora nastaju demokratske promene. To su najčešće radikalne promene medjunarodnih okolnosti, izazvanih promenom odnosa snaga na svetskoj sceni(raspad SSSR-a, Varsavskog pakta, od bipolarnog-unipolarni svet)koga uvek prati jak internacionalni demonstracioni ili domino-efekat, ili snow-ball efekat – promene u jednoj zemlji pospesuju i ubrzavaju demokratske promene u drugim zemljama koje se nalaze u slicnim okolnostima. Džefri Pridam je naročit značaj pridodao medijima u ovom procesu u istocnoj Evropi, nazivajući ove revolucije media revolutions. Teorija Hantingtona i Bejmea pripada transnacionalnim teorijama.

Strukturalne teorije ili funkcionalisticko objasnjenje demokratskih promena, naglasak stavljaju na spet neophodnih strukturalnih, pre svega političkih, ekonomskih i kulturnih preduslova za demokratsku promenu.Jedna od glavnih spona i pokretača je ekonomski boljitak koji onda mobiliše društvo. Sanse za postognuce demokratije zavise na krucijalan nacin od dostignutog ekonomskog razvoja.Lipset je dao jednu determinističku teoriju po kojoj je stepen uspešnosti promena direktno proporcijalan ekonomskom razvitku. Prvu uticajnu verziju ove teorije, koja ukazuje na vezu demokratije i ekonomskog razvoja, dao je Lipset jos 50-tih godina XX veka.Pod kritikama (za determinizam i materijalizam)je ova teorija izmenila svoja polazista pa sad tvrdi da ekonomski razvoj nije neophodan i nuzan za tranziciju u demokratiju ali za konsolidaciju i odrzivost demoktatije je u korelaciji sa uspesnoscu ekonomskog razvoja.

Genetičke teorije ili teorije političkih aktera - fokusiraju se na same procese promene režima. Te procese sprovodi elita, uz mogućnost demokratskog resenja, ali i predstavnici ove teorije naglasavaju i unutrasnjij urodjenoj neizvesnosti tranzicije. Fokus je na dinamici procesa promena zato je tranzicija bitniji faktor od same konsolidacije. Predstavnici su Djulijermo O' Donel i Klaus Ofe. Klaus Ofe smatra da postoje dve razlike u istočnoevropskoj demokratizaciji i onim pre nje: 1.istovremeno resavanje sve 3 vrste promena na 3 nivoa, koji je u Lat. Americi i Juz. Evropi tekao duze i imali prirodan sled resavanja kljucnih pitanja promena: 1.)Na fundamentalnom nivou gde se donose odluke nacionalno-drzavnog identiteta(i

9

resavanje drzavno-teritorijalnih pitanja, to je nationhood), 2.)Na konstitucionlanom nivou novih ustavnih okvira politickog sistema(politicke promene), 3.)Nivo tzv 'normalne politike' koji se gleda kao rezultat pretakanja intresa u politicke odluke, nivo koji korespondira kategorijama intresa i moci.2.Drugi momenat je etnifikacija politike ili politizacija etniciteta, u kome glavne linije politickih podela i rascepa idu po linijama etno-nacionalnih podela, a ne po linijama podela medju raznim politicko-ideoloskim orijentacijama.(Zarko Puhovski-vracanje u predpoliticko stanje, glavne podele po linijama etno-nacionalnih podela, etnicki kod postaje dominantan politicki kod)

Interaktivne teorije siri i dinamicniji model i okvir za razumevanje procesa demokratizacijhe u celini.One nisu fokusirane na samo na sam proces tranzicione faze prelaza iz nedemokratskog u demokratski rezim, vec i komlexan, multidimenzionalni i dugorocan pristup promenama. Interaktivni teorijski pristup je otvoren za diverzitet i komplexnost dinamike promena i senzitivan za mnogostrukost transformacija u duzem vremenskom periodu. Balkan je pogodan prostor za ove teorije, budući da se u ove procese mora uračunati mnoge istorijske determinante, protivurecnu dinamiku nacionalizma i demokratskih promena. U njemom fokusu su i komplexne procesi u političkoj kulturi, sistemu vrenosti, odnosu države i društva i sl. Prvi koji je dao ovakvu teoriju bio je Kirhajmer 1965 nazivajući je teorijom sputavajućih uslova i revolucinarnog proboja.

11. Ustavnopravne, političke, i civilne promene:

Ralf Darendorf 'Razmisljanja o revoluciji u Evropi'– teorija demokratske revolucije.Smatra da pluralistička revolucija iz 1989. nije donela ništa novo, osim modiikacije starih koncepata reafirmacije starih ideja, koncepta - civilnog i otvorenog društva. Svoju teoriju postavlja na potrebi za uvođenjem konstitucionalnog liberalizma i društvene reforme, i to kroz tri faze.

Prva faza je faza konstitucionalnih promena, kljucno i polazno pitanje je kako ustanoviti ustav slobode i kako taj ustav cvrsto usidriti. Vremenski treba da traje kratko, oko 6 meseci(u Srbiji malo duze potrajalo), i to je doba pravnika, koji pod geslom let there be as much democracy as possible, treba da pronađu konstitucionalnu ravnotežu između podele vlasti i operativnosti, efikasnosti vlasti.

Druga faza je faza normalne politike u kojoj se vrši šestogodišnje reformisanje ekonomske i političke reforme, a koje sprovode političari.

Treća faza je je faza građanskog društva u kome najveću ulogu ima civilno društvo i koje treba da traje i gradi slobodu dugo vremena. Vreme pravnika i vreme politicara ne znace mnogo bez doba gradjana….'' Oboje su potrebni, i civilno drustvo i drzava, ali svako od njih ima svoj raison d' etre i svoju sopstvenu autonomnu reaslnost''.Na civilno drustvo Darendorf gleda kao na kreativno haos organizacija, asocijacija, institucija u kojem mediji moraju biti slobodni i pluralisticki, partije posteno finansirane i nezavisne od drzave, autonomija univerziteta i kulturnih ustanova. Za izgradnju civilnog drustva od bitne vaznosti su mnoge gradjanske vrline od kojih 2 posebno : 1.uljudnost, pristojnost, i 2.oslanjanje na sopstvene snage. On gaji jedan pluralistički stav oko artikulacije interesa, kao i jedan društven-solidarni princip, i poštovanje fer pleja. Optimalni rok za izgradnju ovoga je 60 godina.

10

Dakle, Darendorf smatra da je civilno društvo ključ uspešne demokratizacije tj, probrazaja društva. Mora postojati jaka povezanost gradjanskih prava i civilnih organizacija i institucija. Gradjanska prava su potencija civilnog drustva a civilne organizacije i institucije njegova emanacija. Rekonstrukcija ili ponovno uspostavljanje civilnog drustva je za Darendorfa osnova tranzicijskih problema. Primenjujući ovu teoriju na Srbiju, prvi zaključak do kojeg dolazimo jeste da je ta i takva tranzicija zakasnela u odnosu na Evropu, kako to tvrdi Zagorka Golubović. Trkulja – ''nadoknadjujuca'' zakasnela revolucija.Slobodan Antonic – politicka ali ne i drustvena revolucija. Ipak, postoje i mnogo više ocene ovih zbivanja, pa tako Pudunavac tvrdi da je to bila pre svega liberalna revolucija- relegitimizacija poretka liberalnog i otvorenog drustva. Ipak, pitanje je da li je osnovni motiv takve revolucije bila sloboda, ili pravda. Budući da postoji ovakva dilema, onda je mnogo bolje usvojiti Kišovo mišljenje da su ovakve promene negde između reforme i revolucije. Ovakav pristup zahteva praćenje dve linije retrospektivne i prospektivne. Nenad Dimitrijevic smatra da su promene iz 89 te deo strategije kontinuiteta koja je intresno uslovljena opcija u vecini centralno istocnih zemalja gde je kontinuitet sacuvna uz pregovore novih demokratskih elita i starog rezima sto u Srbiji nije bio slucaj.

12. Uslovi demokratske konsolidacije:

Djuljermo O' Donel 'Iluzije o konsolidaciji' , mogu li se uopste nazivi 'demokratija' i 'konsolidacija' uopste uparivati kad imaju previse viseznacnu upotrebu?Adam Pševorski je proces prelaska iz autoritarnog u demokratski režim video kroz tri faze: liberalizacije , demokratizacija, i konsolidacija. Prva je liberalizacija sukoba koja zapocinje u krilu nedemokratskog rezima i ogleda se u sukobu autoritarnih vlasti i narastajuceg otpra civlinog drustva, druga je demokratizacija kada se uspostavljaju nove demokratske institucija i kada se utvrdjuju normativne osnove novog demokratskog poretka, a treća kosolidacija uspostavljanje stabilnog demokratskog sistema u kojima promena politickih formacija na vlasti ne dovodi u pitanje njihov demokratski karakter.Mogu li se ova tri procesa posmatrati tako odvojeno i svoditi na sekvence koje temporalno slede jedna drugu? Druga faza je predstavlja tacku raskida starog i novog poretka. Inace, Psevorski je svoju teoriju formulisao na osnovu istrazivanjai analize tranzicijskih procesa u Lat. Americi i Juz. Evropi, a pocetkom 90-tih je u svojoj knjizi Demokratija i trziste ukljucio i reforme u Istocnoj Evropi. Mnogi drugi autori poput Ralfa Darendorfa i Klausa Ofea ukazuju na kvalitativne osobenosti demokratskih promena u istocnoevropskim drustvima.

Ipak, ovaj proces nije lak, i postoje brojni faktori koji otežavaj put tranzicije. Jedan od autra koji je pokušao da ove faktore prikaže je i Dejvid Bičam, sumirajući ih u okviru 10 hipoteza.Dejvid Bicem - Demokratija i ljudska prava 1999, 10 hipoteza o procesu tranzicije i uslovima za demokratsku konsolidaciju.Prva hipoteza se odnosi na karakter bivšeg režima koji bitno utice na izglede za konsolidaciju demokratskih promena. Tako je u Srbiji jedan od problem uspešnog reformisanja i pretohodni populistički režim koji je navikao građane na demagogiju, i ulio paranoju od spoljnih neprijatelja i domaćih izdajnika.

11

Druga hipoteza je kaže da način prelaska ka demokratiji utiče na potonju konsolidaciju. Srbija se npr. uklopila u opšti model pluralističkih revolucija, koja odbacuje nasilje i traži „meke“ metode, delimican izuzetak je smaknuce Nikolaa Causekua. Znaci mirno i nenasilno preuzimanje vlasti predstavlja pozitivnu i olaksavajucu okolnost za konsolidaciju demokratskih promena.Treća hipoteza kaže da je tržišna ekonomija neophodan, mada ne i dovoljan uslov demokratije. Privredni zivot zasnovan slobodnom trzistu i autonomiji ekonomije od politike jedan je od vaznih uslova za postojanje demokratskog politickog zivota. Ali odnos politke i ekonomije, odnosno trzista i demokratije nije jednoznacan. Ovde valja nadovezati Šumpetera koji jasno uocava da sile trzista mogu da imaju dvostruko i protivurecno dejstvo na demokratiju. Pozitivna dejstva:

a) Antipaternalisticki stav i individualizam izjednacava glasaca i potrosaca koji sudi sta je najbolje u njegovom intresu.

b) Trzisna ekonomija vrsi disperziju i odvajanje dela odlucivackih i drugih formi moci od drzave, umanjujuci moc birokratskog aparata

c) Ogranicavanje politicke moci odvajajuci kompeticiju za ekonomsku i polticku moc u dve razlicite sfere.

Negativni efekti a) Nejednakost bogatstva koje nastaje pod dejstvom sila slobodnog trzista, sto

ugrozava politicku jednakost.b) Siroko rasprostranjenost nezaposlenosti i oscilacija u trzisnoj ekonomiji

mogu da ugroze demokratiju i da preusmere podrsku masa prema autoritarnim formama politike.

c) Generalizacija trzisnih privatnih intresa moze ozbiljno da dovede do erozije etosa javnog intresa u javnim sluzbama na kome pociva i od kojih zavisi integritet javnog sektora.

Četvrta hipoteza kaže da se šanse za demokratsku konsolidaciju uvećavaju sa ekonomskim razvojem. Ali i obrnuto – zastoji i neuspesi u ekonomiji mogu bitno da otezaju pa i da ugroze sanse za konsolidaciju. Dakle demokratski režim mora da pokaže, da demonstrira svoje sposobnosti, makar i postepenog, ali stalnog ekonomskog razvoja, da ucini život ljudi lakšim, kroz povećanje standarda. Od uspeha i brzine ekonomskog oporavka zavisice u velikoj meri kvalitet i dometi demokratizacije u Srbiji.Peta hipoteza glasi da specifične forme delovanja klasa utiču na konsolidaciju. Na primeru Srbije možemo videti da su upravo srednji slojevi činili baznu osnovu revolucije, pa je zato ona i išla u smeru ostalih pluralističkih revolucija (bez nasilja i ekstrema), ali mere racionalizacije u oblastima administracije, banaka i osiguranja, u drustvenoj privredi i drustvenim delatnostima ce umanjiti moc srednjih slojeva. Makaze socijalne polarizacije i pauperizacije najvise su pogodili srednje slojeve.Šesta hipoteza smatra da su određene religije nekopatibilne sa demokratijom, preterivanje. Primer Veber i protestantizam.Sedma hipoteza se tiče drustva podeljena jasno definisanim i istorijskim antagonistickim kulturnim grupama imace velike probleme u konsolidaciji. Iako je ovo demostrirano na krvav način u bivšoj SFRJ ipak treba uzeti u obzir da upravo kulturni diverzitet, kao i trziste, moze da ima, i ima, dvostruko protivurecno dejstvo na demokratiju, jer pored negativnog efekta koji je spomenut, sam kulturni diverzitet

12

kao i pluralisticke vrednosti po sebi podrazumeva jacanje demokratskih ustanova i procedura drustva.Osma, deveta i deseta hipoteza se odnose na politički sistem i glase: 8.predsednički sistemi su manje trajni nego parlamentarni(sve istocno-evropske zemlje su se opredelile za prezidencijalizam ili semi-prezidencijalizma sto ostavlja politicki sistem u starom obrascu liderskog tipa politike, uz stalnu opasnost od novog politickog populizma, manjem kapacitetu za kompromis, jacaju polarizaciju, manje flexibilni) ; 9. proporcijalni izborni sistemi dovode do manje raskola nego većinski; 10. demokratska izdržljivost se povećava jačanjem regionalne i lokalne regionalne samouprave.

13. Civilno društvo i demokratska konsolidacija:

Dejvid Bicem je i pored sveobuhvatnosti 10 uslova demokratske konsolidacije, propustio da ukaze na jedan bitan i vrlo slozen uslov bez koga su sanse za demokratsku konsolidaciju i uspostavljanje samoodrzive demokratije znatno umanjene. To je civilno ili gradjansko drustvo.Filip Šmiter skrece paznju da civilno drustvo doprinosi konsolidaciji i trajnosti demokratije ali je ne uzrokuje niti je stvara. Civilno drustvo je za njega skup ili sistem samoorganizovanih grupa za posredovanje, odnosno povezivanje koje su 1. relatvno nezavisne od javnih vlasti, tako i od privatnih jedinica produkcije(firmi) i reprodukcije (porodica) 2. Sposobne da promisljaju ali i da preduzimaju akcije u odbranu ili promociju svojih intresa i strasti. 3. Ne nastoje da zamene drzavu da bi preuzele odgovornost za upravljanje politetom u celini. 4. Saglasne da deluju u okviru prethodno postavljenih pravila 'civilne prirode' tj, iskazujuci obostrano uvazavanje.Tako odredjeno civilno drustvo pociva na 4 pretpostavke, norme ponasanja a) Dualna autonomija b) kolektivna akcija c) neuzurpacija d) uljudnost Šmiter i O' Donel su dosli do zakljucka da civilno drustvo tj. postojanje istog nije uslov za odricanje od autokratije, ni za prelaz na demokratiju, niti sama moze dovesti do promene rezima. Mada je tranzicija skoro uvek pracena procesom, koji su oni nazvali 'uskrsnuce civilnog drustva’ njihov zakljucak je da ovo ozivljavanje civilnog drustva pojavljuje nakon, a ne pre pocetka tranzicije.Ipak, situacija u Srbiji je nešto drugačija. I pre uspostavljanja režima iz 90tih postojale su naznake da se civilni sektor rađa(80-tih). Iako je ovo bilo potisnuto civilno društvo, ali aktivno i izuzetno mobilisano. Vrhunac mobilizacije civilnog drustva su događaji iz 1996/97 su pokazali da je ono bilo i te kako sposobno da se mobiliše. Samim tim zaključak je da je to peripatetičko civilno društvo doprinelo urušavanju sistema 2000. god.

U proučavanju f-ja civilnog društva u procesima demokratskih promena u Centralnoj i istočnoj Evropi, Volfgan Markel nam daje teorijski model koji sadrzi 5 paradigmi za njegovo razumevanje.

Prva je Lokova funkcija civilnog drustva kao zaštite gradjana od arbitrarne države, nezavisne drustvene sfere naspram drzave. Dakle u postkumunističkim društvima je od vitalnog značaja odbrana negativne slobode koju nosi civilni sektor.

13

Druga je Montekjeova funkcija ravnoteže između civilnog drustva i drzave. Ispunjenje ovoga je od značaja za vladavinu prava.

Treća je Tokvilova f-ja da je civilno društvo škola demokratije, slobodna udruzenja gradjana su najsira skola demokratije u kojoj se demokratsko misljenje i civilno ponasanje uce i uspostavljaju kroz svakodnevnu praxu i putem neposredne komunikacije.

Četvrta je Habermasova f-ja civilnog društva kao kreatora kriticke javne sfere. Kriticka teorija je u civilnom drustvu videla najsiru drustvenu arenu intresne artikulacije i agregacije kojim se uspostavlja sistem predinstitucionalnog pluralistickog intresnog posredovanja. Takva intresna f-ja civilnog drustva nedostaje Srbij.To je jedan od razloga zasto ne postoji jasna veza izmedju parlamenta, politickih partija i drugih institucija, na jednoj, i njihove intresne osnove koju treba da reprezentuju na drugoj strani.To znači uspešnu artikulaciju interesa spontanih organizacija iz privatne sfere u vladinoj sferi, a kao način stvaranja sveobuhvatne transparentne javne sfere.

Peta je Patmanova f-ja: pluralisticka uloga civilnog drustva u produkciji drustvenog kapitala. Lipset, teorije asocijativne demokratije. To se ostvaruje kroz pluralističku ulogu civilnog društva. Ona iskazuje realni intresni pluralizam drustva, kao osnove pluralizma u politickom zivotu. Ona, takodje, premoscuje duboke drustvene rascepe prekrivajuci ih clanstvom u razlicitim intresnim grupama i asocijacijam koje igraju vaznu ulogu u stabilizovanju i pacifikovanju demokratije.

14. Politička strategija demokratskih promena:

Moderna društva su u stalnoj dinamici, osudjena su na promene. U nase vreme stagnacija u promenama ne znaci samo zaostajanje nego i nazadovanje. Svaka promena ima svoju drustvenu cenu. Usporavanje ili odlaganje promena dovodi do toga da raste drustvena cena neophodnih promena. Ipak postoji vreme za promene(timing), i svako propuštanje najpovoljnijeg vremena za promene bitno utice na porast socijalnih troskova promena, dakle na visinu cene pa i samu mogucnost izvodjenja. Kljucno je da postoji jasna strategija demokratskih promena, posotoje 2 najvaznije strategije demokratskih promena, jednu mozemo nazvati politickom (strategiju ponude) a drugu civilnom(strategiju potraznje ili zahteva). Ove strategije su dijemetralno suprotne po svim osnovama (nastanak, kanali, akteri, itd.). a)Po karakteru i smeru odvijanja politička ide od vrha ka dnu – top-down, pa je to ujedno i pasivni vid razmišljanja o potrebi za društvene promene. b)Glavni akteri ove strategije su političke elite. Od sposobnosti politicke elite zavisi i mogucnost formulisanja delotvorne politicke strategije demokratskih promena. Problemi koji se mogu javiti sa ovim tiču se nedefinisanog identiteta elita ciji je sastav hibridan i protivurecno slozen pa je mogucnost dolazenja do konsenzusa oko bitnih pitanja minimalna, a sama nova, demokratska elita je formirana u senci autoritarnog rezima. Zato se ponekad javljaju i subelite kao korektiv ovima, a koje najčešće čini menadžerska klasa, u Srbiji su u manjku.. c) Nivo nastanka ove strategije je vrh društva tj. državni centar pa je efikasni i sposobni politicki i drzavni centar bitan preduslov ove teorije.

14

d) Kanali akcije i delovanja su kroz političke partije i lidere. Što veća fragmentacija partija i programa, to veća nedelotvornost ovih kanala. Takođe nedemokratski pristupi u strukturama samih partija znaju da naškode njenom spoljnom delovanju.e) Polja promene ove strategije su institucije, pre svega drzavne, ali i druge institucije drustva. Institucije su anatomija jednog drustva, kad autoritarna vlast upropasti institucije moze da mesi i oblikuje drustveno telo po obrascu sopstvene autoritarne policke volje.Obnova i podizanje kapaciteta institucija izuzetno vazna za konsolidaciju i uspostavljanje samoodrzive demokratije. U tom kompleksu posebno su vazne kljucne institucije drzave – parlament, sudstvo, izvrsna vlast, uprava ali i druge drustvene institucije – univerzitet, skole, ustanove kulture, zdravstvene ustanove. f) Oblast i sredstva normativnog regulisanja su ustavni i pravni poredak. Ustav, zakoni, drugi pravni akti..Pravne sankcije su stap u rukama onih koji sprovode politicku strategiju demokratskih promena.g) Način usvajanja i primene ove strategije tiču se izmena procedura političkog opstenja i komunikacije. Izmenama procedura pravila političke igre sticu se uslovi za demokratsko-policku promenu izmenama opstih i konkretnih pravila politicke utakmice, npr. promena izbornog zakonodavstva.h) Razvojne mogucnosti - Politička strategije se usresređuje ka razvitku privrede. Važna stavka ovog dela je transformacija iz društvene u privatnu svojinu.i) Najvažniji resurs na koji se oslanja i medijum preko kojeg se realizuje politicka strategija je politička moćj) Glavni cilj politicke strategije demokratskih promena trebalo bi da bude izgradnja i uspostavljanje dobre vladavine, tj dobro uredjen celovit sistem vladavine, sa snaznim parlamentom, nezavisnim sudstvom, efikasnom izvrsnom vlascu.

15. Civilna strategija demokratskih promena:

a)Po karakteru i smeru Civilna strategija počinje od društvene osnove ka vrhu i ide odozdo na gore, bottom-up strategija. Njegova osnovna ideja i snaga je u sirokoj participaciji ljudi u bavljenju javnim poslovima.. b)Glavni akteri ove strategije su gradjani. Ova strategija demokratskih promena racuna sa sirokom participacijom gradjana i njihovim aktivnim odnosom prema pitanjima iz javnog zivota, siroka participacija nasuprot elitizmu je osnovna razlika bottom-up strategije.c) Nivo nastanka predominantno lokalni i lezi u samim osnovama drustva. Za razliku od politicke strategije demokratskih promena koja podrazumeva jaku centralnu politcku vlast, civilnoj strategiji odgovara razudjena, decentralizovana i regionalizovana politicka organizacija drustva i drzava sa jakom lokalnom samoupravom. d)Najvazniji Predstavnici (kanali akcije i delovanje) ove strategije su udruzenja gradjana, njihove asocijacije ili kako se moderno kaze - nevladine orgenizacije (NGO). e) Polja promene i delovanja na koji ovi predstavnivici žele da utiču jeste sistem vrednosti. Promena sistema vrednosti u kome dominiraju modeli tradicionalistickih, kolektivistickih, autoritarnih vrednosti i usvajanje liberalno-demokratskog korpusa vrednosti je predominantan u njihovim ciljevima.

15

f) Oblast i sredstva normativnog regulisanja je vladavina prava i pravna kultura, izlazak iz arbitrarnosti politickog ponasanja i ulazak u svet postovanja pravnih normi kojima prethodi promena zakona i podizanje opsteg nivoa pravne kulture koja podizu nivo odgovornosti gradjana i zakonodavaca i sudija. g) Način usvajanja i primene je usmeren 1.ka demokratskoj javnosti. Slobodna i nezavisna uloga medija je od ogromne vaznosti za mogucnost formiranja i realizacije civilne strategije demokratskih promena. 2. Politička kultura je ono sto je top-down strategiji imaju pravila politicke igre, a to znaci da demokratske procedure i institucije ne znace nista bez odredjenog nivoa politicke kulture.h) Razvojne mogucnosti ide ka opštetem povećanju životnog standarda, podizanju ekonomsko – razvojnih sposobnosti drustva. Izgledi za konsolidaciju demokratije u direktnoj su pozitivnoj srazmeri sa uspesima i ekonomskom oporavku i razvoju, i obrnuto. Slobodno trziste nuzan je , ali ne i dovoljan uslov za razvoj gradjanskog drustva.i) Najvažniji resurs i medijum je drustveni ili ljudski kapital , i sprečavanje „odliva mozgova“.j) Osnovni cilj je izgradnja razvijenog civilnog, gradjanskog društva kao dela dobro uređene zajednice.

16. Društveni pokret- pojam i elementi za definiciju:

Termin drustveni pokret medju prvima je u siru sociolosku primenu uveo Lorenc fon Stajn – Istorija drustvenog pokreta u Francuskoj od 1789 do danasnjih dana.Sam termin 'pokret' je usao u sociologiju i politicku teoriju najverovatnije pod uticajem mehanike u kojoj princip dinamike ima jednu od kljucnih uloga.Tom Botomor – Drustveni pokret u najsirem znacenju mozemo definisati kao kolektivno nastojanje da se u drustvu kome pokret pripada izvedu, pospese ili sprece promen.Autor koji je prvi pokušao da celu političku sociologiju zasnuje na drustvenim pokretima bio je Rudolf Heberle – Komesanje, nemir medju ljudima, nastojanje i kolektivni pokusaj da se dosegnu zamisljeni ciljevi, a narocito promene odredjenih socijalnih institucija.Alan Turen – Glas i pogled tj Sociologija drustvenih pokreta – Pokret je organizovano kolektivno delovanje putem koga se u odredjenoj konkretnoj istorijskoj celini klasni akter bori za drustveno rukovodjenje istoricitetom.Postoji nekoliko elemanata koji razlikuju društveni pokret od rugih pojava: kolektivna akcija, dobrovoljnost i otvorenost, stav prema promeni, masovnost, društveni konflikt, interesna osnova okupljanja, nezadovljene potrebe, javnost delovanja, spontanost, elastičnost i društvena zanačnjost problema.

Društveni pokret je onda kolektivna, javna, dobrovoljna, masovna, često spontana akcija ljudi, koja nastaje iz nezadovoljstva, izražava sukobe interesa, pokreće rešavanje značajnih drustvenih pitanja i stremi, manjim ili vecim, drustvenim promenama. Sociologija je od Dirkema i Vebera do Sorokina i Parsonsa prvenstveno bila usmerena na proucavanje poretka i strukture drustva, a ne drustvenih pokreta.

17. Blumerova teorija pokreta:

16

Herbert Blumer – Drustveni pokreti 1939, je predstavnik simboličkog interakcionizma u bihejvorističkoj sociologiji. Za Blumera društveni pokret je kolektivni pokušaj da se uspostavi nov poredak života.Zametak drustvenog pokreta je po njemu u nezadovoljstvu, nemiru i uskomesanosti ljudi, a svoju motivacionu snagu pokret izvlaci iz dva izvora

- Nezadovoljstva postojecim nacinom zivota- Zeljama i nadama o novim mogucnostima zivljenja.

Razlikuje 3 vrste pokreta – 1. Opsti 2. Posebni 3. DP izrazavanjaOpšti – pokreti kao sto su: radnicki, omladinski, pokret zena, mirovni pokret… Oni stvaraju jednu vrstu postepenih promena koje se sire medju vrednostima ljudi. On takve promene naziva kulturnim nanosima ili strujama. Kumuliranjem tih malih i postepenih kulturnih promena stvaraju se uslovi za opstije promene u idejama i vrednosnim orijentacijama ljudi, posebno promene koncepcija kako ljudi gledaju na sebe, svoja prava i privilegije.Ovi kulturni nanosi(cultural drifts) imaju ulogu stimulansa a ljudi odgovaraju konstituisanjem novih dispozicija i intresa i saglasno tome pojacanom osteljivoscu za promene u novim pravcima. Osnovu novih dispozicija cini nezadovoljstvo. Ovakvi pokreti su često bez etabliranog vođstva i formalizovanog clanstva i samo sa generalnim usmerenjem(nema jasno definisane ciljeve), cesto disperzivni i epizodicni. Mase su dominantne u ovim pokretima(mass behavior), osnovni medij interakcije su rasprave, debate, konverzacija, diskusije.Posebni pokreti se javljaju nanosom struja opštih pokreta.Posebni DP se mogu sagledati kao izrazeniji nivo kristalizacije i fokusiranja nezadovoljstva, zelja, nadanja i zelja probudjenih opstim drustvenim pokretima. Pokret protiv ropstva i humanitarni pokret je primer ovoga. Posebni pokreti mogu biti reformski i revolucionarni. Ovakav pokret ima jasne ciljeve, odgovarajucu strukturu i organizaciju, definisano vođstvo i clanstvo sa „Mi-svest“ koje dominira članstvom pokreta. Takav pokret nastoji da razvije sopstvenu filozofiju, tradiciju, svoj sistem ili set vrednosti, svoja pravila i ocekivanja.

Postoje određene faze ovog pokreta i to: društveno nezadovoljstvo, društvena uzrujanost, uzbuđenje, faza formalizacije, faza institucionalizacije pokreta.

Mehanizmi i sredstva su: agitacija, razvoj esprit de corps, razvoj morala, formiranje ideologije, i razvijanje operativnih taktika. Esprit de corps je osećaj pripadnosti pokretu, kao i unutrašnja solidarnost kroz intra/ekstra relacije, neformalna udruženja, i ritualnu participaciju.

Ekspresivni pokreti ne teže menjanju društva i to su npr. religiozni i modni pokreti.

18. Smelersova teorija pokreta:

17

60-tih godina XX veka, u delu Teorija kolektivnog ponasanja, Smelers nastoji da ostvari sintezu izmedju Cikaske skole kolektivnog ponasanja i Parsonsove teorije socijalnog sistema.Smelers započinje teoriju pokreta sa objašnjenjem teorije kolektivnog ponašanja (colective behaviot) i njegovim razlikovanjem od ustanovljenog (institucionalno omedjenog i kulturno definisanog) i ponasanja malih grupa od koga se ralikuje ne samo velicinom (brojem ucesnika) vec i u psiholoskom smislu. Pojam kolektivnog ponasanja moze se dovesti u vezu sa srodnim pojmovima mass phenomena(Braun), mass behavior(Ortega i Gaset), large group behavior (Blumer), collective dynimics(Lang i Lang).Postoji nekoliko oblika kolektivnog ponašanja: 1.panika, 2.pomama (masovni hirovi, pomodni talasi, finasijski bum, religiozna buđenja), 3. neprijateljski izliv( hostile outburst), ---prva 3 imaju oblik socijalne ekspolizije i 4.normativno i 5. vrenosno orijentisani pokreti. --- druga 2 oblik društvenog pokreta. Normativni pokreti - mogu se definisati kao kolektivni pokusaji da se ponovno uspostave,zastite,modifikuju ili kreiraju društvene norme u ime opšteprihvaćenih uverenja. Bilo koje norme – ekonomske, obrazovne, politicke, religijske mogu postati predmet ovih pokreta kroz nove zakone, običaje, novi oblik udruživanja i sl. To su pokreti drustvenih reformi ili kako ih Smelers naziva opstim drustvenim pokretima npr. radnički, mirovni, feministicki, humanitarni.Vrednosno orijentisani pokreti -- - mogu se definisati kao kolektivni pokusaji da se ponovno uspostave,zastite,modifikuju ili kreiraju vrednosti u ime opsteprihavecih uverenja. teže uspostavljanju novih vrenosti, bilo one svetovne ili religijske.

19. Klasifikacija pokreta i vrste alternarivnih pokreta:

Najopstija podela pokreta : mogu biti emancipatorski ukoliko teže prosirenja polja ljudske slobode, ili neemancipatorski ukoliko se zalažu za sužavanje prostora sloboda.S obzirom na sadržaje i nosioce mogu biti : klasni, politički, nacionalni, populistički, rasni, verski, kulturni, omladinski, sportski i dr.U odnosu na sirinu teritorije koju zahvataju mogu biti : regionalni, nacionalni, i internacionalni.Kljucni kriterijum, stav prema drustvenim promenama mogu biti 1.Revolucionarni – radikalni, progresivne promene 2.reformistički, -za postepne reforme3.konzervativni, - za ocuvanje statusa quo4.reakcionarni. –promene koje vuku nazad.

Klasicni i novi drustveni pokreti:Pod klasičnim pokretima se najčešće podrazumevaju pokreti karakteristični za XIX i prvu polovinu XX veka. Najbitniji je radnički pokret. Novi društveni pokreti nastaju 60tih godina XX veka(studentski pokret 60-tih), najreprezentativniji medju njima je ekoloski pokret.

18

Razlike starih i novih ('alternativnih') drustvenih pokreta 1.alternativnisu prvenstveno usmereni ka društvu i pojedincima, ne ka vlasti.2.Nemaju klasni karaker.3.Nemaju univerzalne politicke pretenzije, vec se tumace kao pokreti oko jednog pitanja i problema (''single issue movements'')4.Autonomni su u odnosu na postojece politicke partije i organizacije, i uopste rezervisani prema institucijama,5.Indiferentni prema ideoloskim podelama (razlikovanje levo-desno gubi smisao).6 Opredeljeni za nenasilne oblike delovanja i koriste nove metode i forme akcije. 7. Koriste nov jezik, atraktivni medijski nastup8.Grade novu opozicionu ili alternativnu politicku kulturu.Vrste novih pokreta su: 1.ekološki, 2.studentski, 3.kontrakulturni, 4.neofeministički, 5.mirovni, 6.antinuklearni, 7.pokret za alternativnu energiju i ekonomiju, 8.pokret za autonomiju, za alternativnu medicinu, 9.ravnopravnost manjinskih seksualnih grupa, 10. Gradjanske inicijative i pokreti za gradjanska prava 11. Pokreti za rasnu jednakost i ravnopravnost 12. religijski, i dr.

20. Emancipatorska energija pokreta:

Tom Botomor smatra da su pokreti proizvod, pojava modernog doba. Klaus Eder konstatuje da samo u modernom drustvu drustveni pokreti igraju konstitutivnu ulogu u drustvenom razvoju, za razliku od tradicionalnih drustava u kojima je dinamika promena bila iskljucivi prerogativ onih na vlasti. Prema tome, sa stanovista drustvenog razvoja drustveni pokreti predstavljaju vazne aktere drustvene dinamike i najvaznije socijalne subjekte drustvenih promena. U njima se kondenzuje rasuta socijalna energija masa i artikulise u manje ili vise precizno formulisane zahteve za odredjenim promenama.Pogodan prostor za nastanak pokreta je demokratsko i otvoreno društvo, uostalom, radjanje prvih drustvenih pokreta silo je ruku pod ruku sa osvajanjem demokratskih prava i sirenjem prostora za politicka prava i slobode, ali oni nastaju i u okviru autoritarizma i diktatura. Pokreti su finalni rascep između političke države i civilnog društva, ali i most između njih, izrastaju iz osnovnih karakteristika civilnog drustva ali su u biti usmereni ka prema politickom poretku. Kao sto je postojanje demokratske javnosti jedan od najvaznijih preduslova za mogucnost konstituisanja i delovanja pokreta, tako je i svaki drustveni pokret konstitutivni elemenat politicke javnosti odredjenog drustva.U nacelu, drustveni pokret i demokratija tesko mogu jedan bez drugoga.Naravno ne treba po analogiji donositi zaključke da je svaki pokret masa automatski demokratski pokret. Isto tako, uobicajna prednost demokratskog socijalnog konteksta za pojavu drustvenih pokreta ne iskljucuje i obrnute primere. Nisu retki primeri kada u totalitarnom režimu koji spolja deluje stabilno, odjednom izbije ogromna energija socijalne mase i u formi sirokih nezadrzivih drustvenih pokretai sruši takav sistem. Primer koji takve socijalne erupcije, u naizgled krajnje nepovoljnim drustvenim okolnostima bio je Homeinijev pokret u Iranu, koji je zbacio šahov režim, ali zapao u politički sistem verskog fundamentalizma, pokret koji je neosporno poceo kao emancipatorki se lako i brzo transformisao u oblik nove, ovog puta teokratske despotije i potpune dominacije nad drustvom.

19

Budjenje i uspon novih DP obelezava kraj prospetitetne faze u razvoju kapitalistickog drustva i pocetak duboke, strukturalne krize klasnog drustva. Posebne vrednosti imaju njihova traganja za licnim i kolektivnim identitetom, njihov autonoman stav i antihijerarhijsko okupljanje, solidaristicki stav, alternativni karakter i njihov senzibilitet za potrebe savremenog coveka i probleme buducih generacija.

Na osnovu nekih teoretičara kakav je Gramši , može se izvući zaključak da su društveni pokreti organski produkt savremenog društva – Novi pokreti nisu konjukturna pojava kratkog daha, vec strukturalna karakteristika modernosti. Tako Agneš Heler daje tezu da društveni pokreti uvek nastaju iz odredjenog sistema potreba, što je ujedno i snažna veza i mobilizatorska snaga angažovanih masa.Nezadovoljene socijalne, politicke, kulturne i druge potrebe su osnovna pokretacka snaga drustvenih pokreta. Medju mnostvom nezadovoljenih ili nedovoljno zadovoljenih potreba savremenog coveka jedna se izdvaja po svojoj opstosti, znacaju i kvalitetu :potreba za slobodom i demokratijom . To je jako prisutno u modernom društvu sa opstim porastom nivoa znanja i obrazovanja, razvojem komunikacionog i informacionog sistema, koji omogućava široku participaciju građanstva. Sa druge strane razvoj istih ima i negativnu stranu, dozvoljava sve veću kontrolu, dominaciju i manipulaciju masama od strane vodećih elita moći, tj. jacanje autoritarnih tendencija. Mreza drustvenih odnosa i i institucija postaje sve gusca i neprozirnija, sve je vise posrednika izmedju covek i coveka, izmedju coveka i drustva, to je otudjenje - alijenacija coveka je konstantna pojava.

21. Opoziciona kultura, traganje za identitetom, anti-pokreti:

Danasnji covek sve je manje zadovoljan delovanjem klasicnih politickih institucija - političke partije, sindikati i profesionalni politicki aparat uopste, sve su vise pod udarom kritike.Kriza starih politickih institucija isla je pod ruku sa transformacijom usmeravajuce moci politike u otvorenu politiku moci, sa svodjenjem politike na golu tehnologiju vladanja i dominacije.Sve cesci slucajevi razlicitih vidova korupcije politke i politicara dovode u pitanje staru politiku i otvaraju potrebu za drugacijom politickom kulturom i kvalitativno izmenjenim normama politickog ponasanja. Na deo tih potreba odgovaraju novi drustveni pokreti razvijajuci novu politcku kulturu i pretpostavljajuci vrednost neposredne demokratije. Novi drustveni pokreti predstavljaju danas jedan od najsirih i najznacajnijih oblika demokratske participacije i drustvenog angazaovanja ljudi u razvijenim industrijskim drustvima Zapada.Agneš Heler tvrdi da je moderno drustvo postalo nezadovoljno drustvo i covek je osudjen da umre neazdovoljan jer je struktura potreba danas obelezena neogranicenoscu ljudskih prohteva. Razlaganje tradicionalnih normi ponasanja i uspostavljanje univerzalnih vrednosti ucinilo je potrebe u biti nezadovoljivim a identitet i integritet licnosti izbacilo iz dostiznog partikularnog referentnog okvira u beskrajnu orbitu univerzalne integracije u kojo postizanje necega nije ispunjenje jer se odmah tezi necem drugom(potrosacka psihologija je najprepoznatljiviji primer te metamorfoze).U takvoj drustvenoj situaciji novi drustveni pokreti imaju jednu znacajnu socio-psiholosku funkciju jer odgovaraju na iskonsku i, naravno, organsku utemeljenu

20

individualnu i kolektivnu potrebu – poterbu za licnim i socijalnim identitetom.U doba kada je taj identitet ozbiljno ugrozen i duboko uzdrman novi pokreti predstavljaju jedan vid socijalnog tragnja za identitetom.Pokreti se danas uglavnom karakterišu kao progresivni, demokratski i levo orijentisani.Mada su emancipatorski karakter i i demokratski potencijali mnogih savremenih drustvenih pokreta neosporni(mirovni, ekoloski, neofeministicki), postoje i medju novim pokretima oni za koje nikako ne bismo mogli da kazemo da su progresivni. Primeri pokreta koji ustaju u odbranu 'statusa qou' i postojeceg poretka, ili pokreti koji ugrozavaju demokratiju('totalitarni pokreti' Hana Arent, ili 'mass pokreti' Kornhauzer') su nazadni, konzervativni, reakcionirani. U tu grupu spadaju i pokreti religijske iskljucivosti(pan-islamski pokreti) i pokreti koji vode u iracionalnost i mistiku.Za nove drustvene pokret, kao i za stare , vazi podela na emancipatorke pokrete sa demokratskim nabojem i na one druge, koji nastoje da ocuvaju stare ili uspostave nove oblike dominacije i kontrole. Jedna od karakterisktika savremenog drustva je i jacanje pokreta za nacionalnu, versku i rasnu emancipaciju i dok su nacionalno-oslobodilacki pokreti(anti-kolokijalni), pokreti za etnički identitet(Indiosi u Lat. Americi), rasnu jednakost(crnacki pokret u US ili pokret protiv rasne segregacije u Juz. Africi) svakako progresivni, to nikako ne moze da se kaze za pokrete za koji se izrode u nacionalisticku iskljucivost i separatizam, etnicku superiornost ili rasnu segregaciju i netrpeljivost. Samim tim svaki pokret ima i svoj anti-pokret., i da nije kljucna linija podele linija ideoloskih ili politickih razgranicavanja – leva ili desna orijentacija, konzervativno-autoritarna ili liberalno-demokratska stremljenja nego i sustinski odnos prema postojecem poretku.Tako su anti-pokreti najčešće brane postojeci poredak, sprecavaju ili se opiru drustvenim promenama ili pak traze povratak na staro, i oni su regresivni, konzervativni, reakcionorani pokreti, tj anti-pokreti. U periodima drustvenih kriza oni ozivljavaju i postaju sve ofanzivniji(u novije vreme neo-konzervativni, desnicarskli pokreti autoritarne drustvene orijentacije).

22. Neokozervativizam i desnica; defanzivni i ofanzvni pokreti:

U uslovima kriza dolazi do dubokog raskida izmedju zivotne perspektive pojedinaca i citavih grupa, s jedne strane, i vladajuceg sistema vrednosti i postojecih politickih mehanizama,sa druge strane.Nezaposlenost, restrikcije za socijalna davanja, suzavanje mogucnosti obrazovanja, teskoce oko stanovanja, sve to stvara napetosti i konflikte. Kao jedan od odgovora na krizu javljaju se neokonzervativne ideologije u sirokom spektru od neoliberala do nove desnice i otvorenog anti komunizma. Mada ove socijalne i ideoloske tendencije ne uzimaju na sebe oblik drustvenog pokreta, njihovo dejstvo na drustveni prostor je slicno – prakticne ekonomske, finansijske i politicke mere reganomike i tacerizma upotpunjavaju se jakom ideoloskom ofanzivom za 'duhovnomoralnu' obnovu, kriticka misao suspenduje se u ime zdravog razuma i tradicije, a najvisa vrednost postaju 'rad, red i disciplina'. Ovi pokreti često redukuju državu blagostanja, i vraćaju se slobodama koje donosi otvoreno tržište. Traze 'umerenost u demokratiji', cime se suzavaju mnoga materijalna i politicka prava onih na dnu drustvene lestvice.

21

Snage pokreta insistiraju na osnazivanju neopolitickih principa reda: vaspitanje, porodica, svojina, efikasnost. Nametanje tradicionalnog sistema vrednosti predstavlja jednu od strateskih tacki novog konzervativizma i desnice i direktno je usmeren protiv neofeministickog pokreta. Teorijska desnica je dugo vremena bila potcenjena od stane leve teorijske misli a cini se da je Habermas u pravu kada upozorava da se desnica bavi stvarnim problemima i nudi konzervativna resenja stvarnih resenja.

Habermas takođe pravi razliku i između ofanzivnih i defanzivnih pokreta. Vecinu novih pokreta ubraja u pokrete pretezno defanzivnog karaktera , samo malom broju pokreta priznaje ofanzivnu ulogu. Linija podele na ofanzivne i defanzivne pokrete poklapa se kod njega sa linijom podele na 1.pokrete sa emancipatorkim potencijalima i 2.pokrete sa odbrambenim potencijalima. On polazi od kapitalne distinkcije izmedju sveta zivota i sveta sistema, tj. poretka i s obzirom na ove dve kategorije postoje 2 osnovna nacina integracije: 1. Sistemska integracija – funkcionalna integracija poretka 2. Socijalna integracija – koja povezuje dimenzije svakodnevnog zivota u ono sto naziva svet-zivot. Socijalni sistem ima 2 podsistema sa prvorazrednom ulogom-Ekonomski sistem(svet novca) i sistem moci (politicki sitem). Bitna odlika modernog drustva je nastojanje sistema, poretka da sebi podredi svet zivota. Kolonizacija sveta zivota od strane sistema ozbiljno dovodi u pitanje socijalnu integraciju, dominacija sveta sistema ometa reprodukciju sveta zivota. I upravo na procepu dva sistema, zivota i sistema, izrastaju novi drustveni pokreti.Oni uspostavljaju most i povezuju 2 sistema ali takodje brane svet zivota od kolonizatorkih pretenzija sistema. Samo oni pokreti koji teže sticanju i osvajanju novih prava su ofanzivni (kao npr. feminisički) za koji jedini tvrdi da sledi tradiciju emancipatorskih demokratskio-socijalistickih pokreta, dok ostali koji sprečavaju tu kolonizaciju su defanzivni, jer za cilj imaju ogranicavanje formalno-institucionalnih domena sistem a ne osvajanje novih terena.

23. Pokreti i društvena kriza:

Tri pretpostavke o odnosu drustvenih krize i novih drustvenih pokreta:1. Kriza je izazvala nastanak i pojavu novih drustvenih pokreta 2. Drustvena kriza je realno postojeci socijalni kontekst delovanja new pokreta 3. Procene o buducnosti novih pokreta najcesce se vezuju za ishod postojece

globalne krize.1.Da li je strukturalna kriza kapitalizma uslov nastanka novih drustvenih pokreta ili su novi drustveni pokreti prozivod 'drustva izobilja' a sa jacanjem krize njihov opstanak je doveden u pitanje? Studentski pokret iz 1968 je prethodio kriznom razdoblju od '72-'74 – (naftni sok, pad zlatnog standarda, stagflacija), tako da je tesko odrziva teza da su novi pokreti produkt krize kapitalizma, ali uspon i budjenje sirokog spektra novih drustvenih pokreta obelezava kraj prosperitetne faze u razvoju kapitalistickog drustva i pocetak duboke, strukturalne krize klasnog drustva. U pocetku tog uspona se mislilo da je brz razvoj pokreta omogucen, ako ne i uslovljen, dotadasnjim uspesnim ekonomskim razvojem, visokom zaposlenoscu, explozijom fakultetskog obrazovanja itd.Pojava i uspeh novih pokreta bili su istovremeno i prvi

22

znak, najava dolazece krize. Prelaz iz prosperitetne u kriznu fazu je predstavljao plodno socijalno tle za afirmaciju NDP. 2.Kriza je razlicito delovala na NDP, studentski pokret je nestao, neofiministicki preziveo pod udarom neokonzervativizmai krize, ali su ekoloski(ekoloski) a pogotovu mirovni tj. antinuklearni pokret postizali vrlo dobre rezultate u uslovima kriza.Prosperitetna faza u razvoju savremenog kapitalizma je stvorila pretpostavke i pogodovala radjanju NDP. Drustvena kriza protivurecno deluje na razvoj isih.3. Uticaj ishoda drustvene krize na perspektivu novih drustvenih pokreta. Da li ce, kako tvrdi Andre Gunter Frank, jos dublja kriza prosto zbrisati NDP? DA li ce izlazak iz krize pratiti autoritatna ili demokratska tendencija? Izlazak iz krize i ponovno jacanje vodecih zemalja ne prati izlazak iz depresije nerazijenih zemalja – U uslovima krize sve je intenzivniji proces ''nejednake razmene'', a izlazak iz krize za kapitalisticke metropole moguc samo po cenu daljeg produbljavanja jaza izmedju razvijenih i nerazvijenih. Sve veci pristisak na ekologiju pogotovu u nerazvijenom svetu. Globazlizacija kriza i rast tendencije autoritarnih resenja krize ce voditi vecem otporu demokratskih, emancipatorskih pokreta.

24. Odnos radničkog i novih pokreta, stvarne i prividne razlike:

Habermas – nove odlike socijalnih konflikata, prelaz sa 'stare politike' – pitanje ekonomske, socijalne, vojne bezbednosti, na 'novu politiku' – koja otvara probleme kvaliteta zivota, jednakosti, individualnog samoostvarenja i ljuskih prava.Turen – drustveni sukob nije vise sukob najamnog rada i kapitala, vec sukob alijenirani korisnika i vladajucih aparata.Neosporno je da su NDP, svojom senzibilnoscu za nove ljudske potrebe i goruca pitanja savremenog sveta i coveka, ponudili prakticnu kritiku klasicnih DP i politickih institucija. To se velikim delom odnosi i na radnicki pokret cije institucije (partije i sindikati) jos uvek nisu dovoljno otvoreni za pitanja koja su u zizi interesovanja sirokih masa savremenog drustva. Ipak savremeni radnički pokret ima sve tešnje veze sa drugim novim društvenim pokretima, i kroz podrivanje samog jezgra kapitalističke logike, postaje jedan od glavnih emancipatorskih snaga savremenog društva.Pitanje medjusobnog odnosa klasnog pokreta radnika i NDP jedno je od krucijalnih pitanja emancipatorske praxe i savremne teorije drustva. Moze se slobodno reci da od inteziteta i kvaliteta medjusobnih interakcijskih veza umnogome zavisi buducnost i uspeh kako radnickog tako i NDP.Pluraliteta socialnih aktera borbe za socijalnu emancipaciju je neophodnost. To i dalje uključuje radničke pokrete, ali traži i dodavanje novih. Dijalog crvene i zelene pozicije ne moze biti resen logikom ili/ili. Najpre, radnicki pokret mora da otkloni izvesne rezerve koje ima prema NDP, klasna borba u danasnjim uslovima prevazilazi granice klasicnog sukoba najamnog rada i kapitalai prerasta u sire oblike dustvene borbe.3 stvarne razlike starih i novih DP :

1.) Klasna osnova radnisckog pokreta i NDP

23

Socijalno utemeljenje radnickog pokreta je u radnickoj klasi, bez obzira da li je rec o 'novoj radnickoj klasi' ili klasi shvacenoj u klasicnom tipu industrijskog prozivodnog radnostva, ta osnova ne dolazi u pitanje.Kod novih pokreta, za koji se smatra da ima socijalnu osnovu u 'srednjim slojevima, ipak je tacnije reci da se oni konstituisu mimo klasnih podela, da seku klasne podele, tj. da klasna podela nije determisnisuci faktor. U NDP, kakav je recimo ekoloski ili mirovni, naci cemo vrlo sirok ne samo socijalni profil vec i sirok ideoloski dijapazon ovih pokreta. Profil pripadnika NDP je slozen, hibridan.

2.) Karakter socijalnih konflikata, sukoba

Radnicki pokret teziste svojih aktivnosti usmerava ka konfliktima nastalim u procesima proizvodnje i raspodele, dok polje socijalnih konlikata koje izazivaju NDP je pomereno ka novim oblastima: odnosu prema prirodi, odnosu polova, odnosu prema ratu i mogucoj nuklearnoj katastrofi.

3.) Odnos prema organizaciji i pitanju jedinstva

Radnocki pokret od nastanka insistira na jednistvu i cvrstoj organizaciji dok NDP prednost daju spontanosti, solidarnosti novog tipa, samoorganizaciji, razlicitosti i PLURALIZMU. Individualnost pre kolektivnosti. Komparacija slogana 'Proleteri svih zemalja ujedinite se'' i NDP – dok smo podeljeni u mnostvu, razjedinjeni, mi opstajemo, ako se unifikujemo, ako se ujedinimo mi gubimo, ispadamo iz igre.3 prividne razlike

Ipak postoje i neke zablude i stereotipi kao što je onaj da je radnički pokret univerzalan, a novi pokreti su partikularni.Tako neofeministički, ekološki i mirovni pokreti se bave i te kako univerzalnim temama, resenja koja oni pokrecu pretpostavlja i zahteve za promenu celine drustvenog tkiva, drustvenog zivota. Druga zabluda je da samo radnički pokreti i njegove org. vise i direktnije usmereni ka vlasti i politickom sistemu a da su NDP vise usmereni ka odbrani svakodnevnog zivota od invazije i kolonizacije od strane politike i poretka. Medjutim ne stoji da su NDP samo pokreti kulturnog osporavanja i da imaju apoliticki karakter. Mada su njihova politicka uloga i uticaj manji od njihovih politickih potencijala, danas su novi društveni pokreti sve češći kanal arikulacije interesa građanstva u Zapadnim demokratijama, ustvari najznacajniji oblik vaninstitucionalne demokratske participacije. I na kraju tu je Habermasova zabluda da su novi pokreti isključivo defanzivnog karaktera, tj pokreti odbijanja vec i pokreti protesta i novih zahteva. Pitanja koja ovi pokreti pokreću su pre ofanzivnog, nego defanzivnog karaktera.

25. Kulturni raskid, antitehnokratsko usmerenje pokreta i identitet:

Postoji podela društvenih pokreta na kulturne i političke. Prvi osporavaju postojeći društveni život, a drugi postojeću političku dominaciju moderne drzave.Politicki NDP su oni koji na manje ili vise radikalan nacin osporavaju vlast, zahtevaju decentralizaciju putem komunalih oblika drustvenog opstenja i neposredne demokratije.

24

Kulturni pokreti osporavaju postojece mehanizme racionalizacije kulture i drustva često razvijaju kontrakulturu, odnosno nudeci alternativni sistem vrednosti i drugaciju politicku i drustvenu kulturu.Ipak pomalo je nezahvalno govoriti o „kulturnim“ i „nekulturnim“ pokretima,svaki pokret nosi sa sobom ili izrazava odredjenu kulturnu orijentaciju ali i ne postoji striktna izolacija kulture od politike. Drugim rečima nema tog pokreta bez političkog stava i kulturne orijentacije. Pre bi se moglo reci da je svaki kulturni pokret istovremeno i politicki , kao sto je i svaki politicki pokret i pokret odredjene kulturne orijentacije, tj Svaki drustveni pokret na odredjen nacin i politicki i kulturni pokret. To pogotovu vazi za savremeno drustvo i NDP koji su u isto vreme pokreti ''kulturnog raskida'' i ''pokreti nove politizacije''. NDP kao neka vrsta 'kulturnog preloma' se dokazuje pomocu tzv. Generacijskog jaza. – NDP su socijalno utemeljeni u mladjim generacijama, posleratnim koje nije vezivao bazicni konsenzus koji je nekoliko decenija amortizovao socijalne sukobe i obezbedjivao prosperitetni razvoj zapadnih industrijskih drustava.Tako su u novim pokretima nove generacije koje potiču iz društva izobilja. Prosečni aktivista pokreta ima oko 35 godina. No postojanje generacijskog jaza i njime uslovljenog kulturnog preloma ne znaci i potvrdu teze i depolitizaciji NDP. Studenski pokret kroz 'bekstvom iz potrosackog drustva', mladi doveli u pitanje vladajuci i nametnuti sistem potreba, zauzeli prezriv stav prema namentutom potrošačkom društvu i svetu proizvodnje i produktivistickom nacelu kapitalizma.Sam 'hipi' karakter već dovoljno pokazuje kulturni bunt i atak na citav sistem kulturnih vrednosti, zivotom u komunama pokazali su da su brak i porodica u krizi, novim oblicima ponasanja, izgledom, modom, kritikom rata u Vijetnamu, radikalna kritika obrazovanja.Slična je i situacija sa ekolokoškim pokretom koji, takodje, pokazuje tesnu povezanost kulturnog osporavanja i politicke akcije. Nastao kao izraz svesti o potrebi za jednom vrstom preloma u odnosu coveka i drustva prema prirodi doneo je novu politizaciju na potpuno drugim osnovama. On ostro kriikuje rasipnicki odnos razvijenog industrijskog drustva prema prirodi, a preko toga razvija i ostar kriticki stav prema postojecem poretku u celini. Zalaze se za decentralizaciju drustva i neku vrstu vrstu 'ekoloskog socijalizma', trazi korenite promene u stambenoj politici, obrazovanju i zdravstvu. Istovremeno, pokret je protiv svakog naoruzanja, posebno nuklearnog a protivi se i iskoriscavanju zemalja 'treceg sveta'. Pored ovoga ocigledno je da ekoloski pokret prerasta u aktivan politicki pokret,Alen Turen smatra da su pokreti u celini antitehnokratsko orijentisani, tako ih i naziva. Glavni ulog aktuelnih antitehnokratskih borbi je pravo na samoupravljanje , kao pravo na vlastiti nacin zivota i ostvarenje kontrole ljudi nad drustvenim samodelovanjem, a glavni pravac delovanja antitehnokrata nije usmeren prema drzavi i vlasti, vec prema glavnom drustvenom protivniku – tehnokratama, cija se vladavina u programiranom drustvu obezbedjuje upravljanjem informacijma i kontrolom organizovanja celine drustvenog zivota. Tako je eko-pokret ukazao na razorne moći industrijskog društva tj. destruktivni karakter savremenih industrijskih drustava, koja svoj razvoj zasnivaju na enormnom unapredjenju proizvodnih snaga i rasipnickom odnosu prema prirodnim resursima, dovodeći u pitanje paradignu o naučnotehičkom progresu i vladajuce tehnokratske ideologije drustvenog razvoja. Antinuklearni pokret je najofanzivnija snaga unutar antitehnokratskog fronta.. On je čak i protiv upotrebe nuklearne energije zarad

25

mira. Pored kritike opasnosti nuklearne energije i otpadaka – 1.)ekoloske dimenzije,– 2.)pacifisticka dimenzija, mogucnoscu brze transformacije iz mirnodopske u vojne svrhe nuklearne energije ,vec i zbog toga sto je za anti-nuklearni pokret 3.)nuklearna tehnologija obrazac represivne tehnologije koja iziskuje autoritarnu organizaciju prozivodnje i drustva, omogucuje vlast 'nukleokrata' i udaljava ljude od mogucnosti da se ljudi pitaju i odlucuju o uslovima i svrhama proizvodnje. Zato Turen zaključuje da su pokreti glavni instrument pretakanja od kulturnog osporavanja na socijalanu i političku borbu, koja može dovesti do redemokratizacije Zapada. Duboka kriza vrednosti i snazna tendencija da aparati javen vlasti zagospodare sferom privatnog zivota dovode do masovnih pojava gubljenja ili ugrozavanja , kako kolektivnog tako i individualnog identiteta. Kriza braka, porodice, osecaj bespomocnosti pojedinca u odnosu na institucije i mehanizma odlucivanja izrazava otudjenost i sve veci jaz izmedju pojedinca i drustva. Svest o pripadnosti odredjenoj zajednoci i drugi oblici kolektivnog identiteta, ozbiljno su ugrozeni.Drzava postake od drzave blagostanja drzava bezbednosti i totalne kontrole nad individuom. Nezaposlenost i opojno dejstvo potrosacke psihologije samo pojacavaju ovaj efekat. NDP predstavljaju odgovora na potrebu ljudi da uspostave ili povrate sopstveni identitet.Smatra se da je država blagostanja, kroz svoj sistem kontrole ušla u sve pore društva, postajući skoro totalitarna. Potrošačka kultura koju ona nameće i od koje se hrani je sve više u padu zbog ekonomske krize i nezaposelnosti. Samim tim se javljaju novi društveni pokreti kao način povratka identiteta onih koji su se negde zagubili. Takvi pokreti često nude samopomoć i alternativne vidove života. Često su to religijske sekte, ali i oni koji se opredeljuju za direktnu nasilnu akciju, radikalni extremizam –levi terorizam krajem 70-tih u u Evropi. Vrlo je izrazena i teznja da se osnova licnog identiteta trazi u sopstvenom telu-pokreti nove seksualnosti, rekreativni i sl.Geotoizacija ovih grupa, i to na samostalnu inicijativu-komunitarne sekte, nije redak pojam. Često je njihova glavna parola „uzmimo naš život u naše ruke“. Autonomnost, solidarnost, samoupravnost, nezavisnot – bitne su odlike NDP.

26. Novi pokreti i postindustrijsko društvo (Turenova koncepcija):

Alan Turen je možda najznačajniji sociolog koji je pokušao da zasnuje celokupnu sociologiju na društvenim pokretima. To je opravdao stavom da drustveni sukobi proizvode drustveni zivot, a da u 'sredistu drustvenih sukoba bukti vatra drustvnih pokreta'.Turen svoju analizu započinje kroz odbacivanje teze da je doba društvenih pokreta završeno. On to temelji na razlikovanju tri etape u novovekovnom razvoju društva: 1.trgovačko društvo (pokret za prava i slobode građana), 2.industrijsko društvo (radnički pokret) , i 3.postindustrijsko društvo (novi društveni pokreti) -. Postoje tri teme oko kojih se vrti svaki od ovih pokreta: sloboda, društvena pravda, samoupravljanje. Novo drustvo bitno se razlikuje od klasicnog, industrijskog, kapitalistickog drustva.Ono je postindustrijsko, programirano drustvo i predstavlja prelazak iz doba masina u eru informatike, znanja koje postaju osnovna proizvodna snaga. U postindustrijskom drustvu klasni sukobi ne iscezavaju niti se ublazavaju vec menjaju svoj osnov. Po njemu izlazimo iz drustva exploatacije i ulazimo u drustvo

26

alijenacije. Umesto suprotnosti izmedju rada i kapitala imamo sukob izmedju upravljaca u ne upravljaca tj. sukob tehnokratske elite i ostalih delova drustva. Na bazi tih sukoba nastaju NDP i okupljaju sve one koji su protiv alijenacije, dominacije, manipulacije, prinudn agregacije, urbane krize, ekoloske zagadjensoti, neslobode…Polazni stav Turenove koncepcije je ideja o samoproizvodnji drustva. Delovanje tj. akcija izuzetno vazna kategorija njegove analize a drustveni odnosi, koji su odnosi moci, stvaraju drustveno polje unutar koga se odvijaju drustvene borbe, sukobi.Glavni cilj drustvenih sukoba je borba drustvenih snaga (aktera, pokreta..) da ostvare odlucujucu kontrolu nad istoricitetom, nad drustvenim delovanjem. Pod istoricitetom podrazumeva rad, institucije, prakse, nacin spoznaje, nacin investiranja i kultuni model drustva. Istoricitet je neodvojiv od klasnih odnosa, pa su klase akteri koji sudeluju u borbi za obezbedjenje kontrole nad istoricitetom – klasna borba kao drustvena borba. Samim tim društveni pokreti su organizovano kolektivno delanje putem koga se u određenoj konkretnoj istorijskoj celini klasni akter bori za društveno rukovođenje istoricitetom. Samim tim pokreti su centralne pokretačke sile društva.Društveni pokret je uvek dvostruki odnos- prema protivniku protiv koga se bori i prema ulozi za koju se bori. Tri su bitna obeležije pokreta: identitet, suprotnost, totalitet (u ime koga, protiv koga, gde). Pokret je uvek vid društvene borbe u kojoj se sukob odnosi na celinu društva, tj. problema koji se tice celine drustva. Takodje nema pokreta bez negativne dimenzije (iako se on nikada na nju ne svodi). Dakle pokret nikada ne sme samo da razara sistem, ali ni da se svede na deo sistema.Kritika 1 – Problem odnosa exploatacija – alijenacija a) Pravi neopravdanu ekonomisticku redukciju pojma exploatacije. b) Nepotrebno razdvaja i netcno suprotstavlja eksploataciju i alijenaciju, ne videci njihovu sustinsku povezanost i medjuuslovljenost. Odbacuje ideju o eksploataciji kao jezgru alijenacije.Kritika 2 – Pretpostavlja ideji sukoba ideji protivrecnosti. Protivrecnost vezuje za poredak tj partiju i drzavu a sukob za samoproizvodnju odnosno drustvene pokret. Nejasno je kako je pokret i poredak izvukao iz pojmova nedovoljno argumentovano medjusobno suprotstavio. Jedan od razloga je za to lezi u njegovom presirokom poimanju kategorije klasnih borbi.Kritika 3 – Prevazilazenje zamenjuje pojmom alternativa jer odbacuje evolucionisticke ideje i smatra da DP nisu stvaralac modernijeg i naprednijeg drustva od onog protiv koga se bori.Jednostvano, DP bori se u jednom kulturnom polju za drugo, alternativno drustvo. Promena ne mora znaciti progres pa je prevazilazenje zamenjeno pojmom alternative.Kritika 4 – Uloga radnickog pokreta, da li su sindikalizam i radnicki pokret imaju snagu da osporavaju celinu drustvenog poretka. Promenjena osnova klasne vladavine, pad realne moci radnickog pokreta. Ne treba otpisivati taj pokret, najamni rad-kapital je nepromenljivo strukturalno jezgro kapitalizma. Zapostavio odnos NDP i radnickog pokreta i njihov potencijal za socijalne promene i emancipaciju.

27. Protest feminizma; odnos klasičnog i novog feminizma

Feimizam i neofeminizam se rađaju u sličnim društvenim uslovima- u vreme radikalnog revolucionizma. Začetci feminizma se nalaze u Francuskoj revoluciji, 1791, kada je Olimp de Guž sa istomišljenicama napisala 'Deklaraciju o pravima

27

žene i građanke', isticuci da objavljena jednakost prava ljudi ne moze biti shvacena samo kao pravo i privilegija muskaraca. 1793 završile su na giljotini. Neofeminiskinje nisu bile gljotirane, ali su se rodile u okvirima studentskog protesta krajem 60-tih godina 20. veka.Neofeministicki pokret je stoji u dvostrukom odnosu prema ovim dogadjajima. S jedne strane, bunt mlade generacije neposredno ce usloviti pojavu neofeminizma, opste preispitivanje vladajucih kulturnih normi i vrednosnih obrazaca nuzno ce dovesti do saznanja o potrebi promene dominantnih stavova o odnosima medju polovima.Ubrzo ce novi feminizam preuzeti stafetnu palicu od studentskog pokreta i svojim usponom definitivno oznaciti uspostavljanje fenomena NDP krajem 70-tih. S druge strane, novi feminizam sadrzi i dimenziju protivstava i otpora nekih pojava unutar studentskog pokreta i pokreta nove levice u celini: pre svega odnosa medju polovima. Zato se i za stari i za novi feminizam kaze da je nastao kao revolt unutar revolta, kao dvostruki protest, i protiv patrijarhalnog drustva ali i protiv obrazaca muske dominacije unutar levo orijentisanog studentskog pokreta.

Odnos klasicnog i novog feminizma:

Relacija neofeminizma prema starom ili klasicnom feminizmu moze se odrediti dvoznacno: kao istovremeni odnos kontinuiteta i diskontinuiteta. Da bi se to razumelo mora se uvesti paralela opstijeg reda: odnos izmedju klasicnih i NDP – 7 obelezja NDP.Feministicki pokret, posmatran u celini od svog nastanka do danasnjih dana, jedan je od retkih pokreta koji je na znacajan nacin pristutan i u kategoriji klasicnih, starih ali i novih, alternativnih. Princip kontinuiteta postoji u vezi sa pitanjima ravnopravnosti zena, kao i karakteristika koja se ticu razlike po polu kao polazna tacka, oslanjanje na aktivitet zena itd, koje daju za pravo da se govori o celini feministickog pokreta.Ipak određene metodske i sadržinske razlike postoje između starog i novog feminizma. Ute Gerhard nam daje dobru komparaciju ova dva pokreta: Tako po njoj novi fem. nema 1.)institucionalizovano vođstvo niti strukturu, više je mreza mnogobrojnih grupa i 2.)stremi autonomiji od drugih politickih grupacija, samoorganizaciji i samoupravi žene, 3.)bori se protiv birokratizacije i negativnih uticaja industrijskog rasta i postojece vojne sigurnoti, na kraju ima 4.)radikalnu kritiku tradicionalne podele rada, dovodeci u pitanje drustvo rada u celini. Takođe, Blaženka Despot nam daje objašnjenje da promena između starog i novog feminizma je u suštinskoj promeni u pojmu emancipacije. Tako u klasičnom pokretu feminizam se manje više redukuje na pokret za građanska prava. I zenski proleterski pokret koji je u diktaturi proleterijata video sansu za ukidanje gradjanskog drustva i politicke drzave koji vode ukidanju patrijarhata. Neofeminizam zahteva dve vrste emancipacija: 1.) od države i institucije uopšte, i 2.) od volje za moći i vlasti. Samim tim se novi feminizam ograđuje i od ciljeva koje je postavljao klasični.

28. Tri faze u razvoju neofeminizma:

I Prva faza- eksplozivni uspon. Ova faza traje od početka 60-tih do sredine 70-tih godina 20. veka. Tada dominiraju tri plana akcije: 1.)u pogledu sadržaja i usmerenosti, 2.)novi organizacioni oblici, i 3.)novi metodi.

28

1.)U sadrzinskom smislu ovo vreme mozemo odrediti kao fazu reformulisanja tzv. Zenskog pitanja i redefinisanje feministickog pokreta i njegovih ciljeva.Tada feminiskinje se preoprijentišu u svojim zahtevima na osnovu slogana „lično je političko - privatno je javno“ – pokusaj da se pokaze da je zenkso pitanje temeljno drustveno pitanje. 2.) Organizaciono počinju da se formiraju prve zneske grupe i ženski centri ali počinje i uspostavljanje horizontalnih oblika koordinacije na nacionalnom planu. Najcesci oblik poveivanja su tzv. Consciousness – raising groups. Takve grupe imaju za cilj podizanje svesti žena pokrećući mnoga društvena pitanja. Tako na konferenciji Pokreta za oslobađanje žena Velike Britanije 1970. godine formuliše se varijetet ciljeva:od pitanja abortusa i dostupnosti sredstava za sprecavanje zaceca, preko besplatnog i svima dostupnog cuvanja dece, jednakih sansi u obrazovanju i profesiji i jednakog placanja muskog i zenskog rada za pravnu i finansijsku nezavisnot, do tolerancije marginalizovanih (lezbejskih) grupa. Što se tiče političkog dejstva žena, takva strategija je utvrđena 1972. u Frankfurtu na prvom saveznom kongresu žena Zapadne Nemačke(samostalnost,taktike i strategije, solidarnost i odacivanje autoritarnih struktura i mehanizama moci), 'Akcija 218' protiv zakonske zabrane prava zena da odlucuju o prekidu trudnoce.Tada se propagira solidarnost a odbacuje autroitarizam i muška dominacija. 3.) Što se tiče metoda delovanja, prve su bile one simboličkog karaktera obracunavanje sa klasicnim predstavama o zeni i njenoj lepoti,kakav je spaljivanje grudnjaka, a kasnije su se iskristalisali osnovni principi na kojima pociva savremeni neofeministicki pokret - principi samoiskustva i samopomoći.

II Druga faza- razvoj feminističke kulture. Ova faza traje od kraja 70tih do sredine 80tih godina 20. veka. Tada feministkinje počinju da se angažuju ka otkrivanju novih oblasti i aspekata feministickog angazmana i ka prodoru na drugim poljima, kao što su nauka, obrazovanje i kultura . To je prvenstveno značilo emancipaciju pitanja medicinskog tretmana žene i njenog zdravlja(posebno ginekologije), zatim ustanak protiv nasilja(fizickog psihickog) nad ženama, porodici i društvu uopšte, kao i antitrafiking žena. Najveci uspeh je ostvaren ulaskom feminizma u oblast univerzitetskog obrazovanja, nauke i kulture.Tada se rađaju i tzv. ženske studije. Sa osobenog feministickog stanovista preispituju se citave naucne oblasti – istorija, lingvistika, psihoanaliza…Časopisi, publikacije, i naučni radovi takođe karakterišu ovu fazu – Sve ovo doprinosi razvoju osobene feministicke kulture, koja se cesto artikulise kao 'kontrakultura' u odnosu na vladajuce vrednosne i kulturne matrice.

III Treća faza- zastoj i iskusenja pokreta. Od sredine 80tih počinje zastoj fem pokreta, ili klonulosti Nove generacije devojaka se jednostavno ne interesuju za ovakve probleme(pad entuzijazma), kriza gura zene u kasnije stupanje u svet rada i porodice, ali dolazi i do sukoba u samom pokretu (npr. majke i žene bez dece, ili lezbejke protiv heterožena). Takođe uspon neokozervativizma i povratak tradicije , starim vrednostima tj. patrijarhalnoj porodici je umanjio uticaj feministkinja na društvo. Tako npr. je pravo žene na abortus je, pod ofanzivom i usponom tzv. pro-life pokreta, osporeno, čak u nekim zemljama i ukinuto. Sam fem pokret mora da razreši neke protivurečnosti unutar sebe- mora da se izjasni da li je za jednakost ili različitost, da

29

li treba angažman žena da bude sa i bez učešća muškaraca, i da li je ovaj pokret političan ili nepolitičan (da li želi učešće u vlasti kroz obrazovanje partije ili ne).

Mirovni pokreti- kult nasilja i vek ratova:

Smatra se da je od 3000 godina ljudske istorije samo 300 prošlo u miru. Od Heraklita, preko Makijavelija i Hobsa, do Glumpovica i Fukoa, svi su na ovaj ili onaj način smatrali da je rat upisan u genetski kod zapadne civilizacije. Frojd je potrebu za ratom smatrao samo pogrešno usmerenom stvaralčkom energijom, koja bi mogla čuda da napravi u suprotnom smeru. From smatra da rat raste sa razvitkom civilizacije, a Rože Kajoa smatra da je rat cena civilizacijskog progresa.

XX vek je bio vek ratova i revolucija, kako je to predvideo Lenjin. Samo u I svetskom ratu je učestvovalo 32 države i stradalo je 47 miliona ljudi, a u II svetskom su skoro sve države učestvovale sa 75 miliona žrtava. Kada ratovi postaju globalni mirovni pokreti se javljaju kao prateći fenomen.

29. Nastanak prvih mirovnih pokreta:

Još je u Antičkoj Grčkoj bilo pokušaja da se ratovi spreče i to kroz tzv. Amfiktionički savez – 7 v,p.n.e..Jedan kvazi religijski savez grckih plemena, I ne samo to, već su se borili za mnogo humanije uslove rata (npr. da se prilikom opsade ne uskraćuje voda). Verovanje da je rat, ili bar neki njegovi oblici nemoralni, uspostavljeno je jos u ranom hriscanstvu – Avgustin doktrina o pravednom ratu. U renesansi je ovu tradiciju nastavio Erazmo Roterdamski svojim spisom 'Sladak je rat neiskusnih' 1517. Kasnije tokom verskih ratova za doba reformacije i kontrareformacije, pojedine zemlje kao što su Češka i Nemačka su izgubile više od polovine svoje populacije. Verski rat je zavrsen Augzburskim mirom 1555 i prvi put je priznato nacelo cuius regio, eius religio Medjutim to je bilo vise primirije nego trajni mir pa je pravilo moralo biti ponovo potvrdjeno Vestfalskim mirom 1648. Godine i sporazuma iz Minstera i Osnabrika, (posle verskog rata izmedju 1618-1648). Treba odmah napomenuti da se mir može razvijati u dva pravca misljenja i aktivnosti: među državama, i tu je sredstvo diplomatija, a glavni adresat tog pravca razmisljanja su drzave i medjudrzavne institucije.Drugi pravac misljenja o miru I prakticnim mirovnim aktivnostima krenut je građanima i tu su adresati mirovni pokreti. Tako su još 1640. godine u ovu svrhu stvoreni Kvekeri, mirovni pokret komunitarno-religijskog karaktera. Oni su odbacili svaku mogućnost pravednog rata, karakterišući ga samo kao rđavog –bellum malum.

Kant će u svom spisu O večnom miru 1795 dodatno utvrditi mirovna nastojanja. Mir nije mir ukoliko u sebi sadrži povoda za rat, suverenitet postojećih država mora se poštovati, stajaće vojske treba ukinuti, drzave se ne smeju zaduzivati zbog spoljasnjih razmirica, nijedna drzava ne sme se nasilno uplitati u uredjenje i upravljanje druge, rat nije povod za takve akcije koje će naneti večnu mržnju dva naroda, samo su neki od Kantovih postulata. Za večni mir Kant nam poručuje da treba da se ostvare 3 stvari: svaka država treba da ima građansko republikansko uređenje, međunarodno pravo treba da se zasniva na federalizmu nezavisnih država, i pravo građanina sveta treba da se

30

ograniči na uslove opšteg hospitaliteta. Mir je tako najviše političko dobro. Kantov pacifizam dakle podrazumeva univerzalistički kosmopolitizam. Zbog toga su danas i neprihvatljive one teorije koje pospešuju ratove, ma koliko oni bili lokalnog karaktera, jer je samo globalni mir večni mir.- Univerzalisticki kosmopolitizam.

30. Mirovni pokreti posle drugog svetskog rata:

Iako za vreme II svetskog rata nije bilo značajnijih mirovnih pokreta, vladao je konsesus da je rat protiv Hitlera nužan i pravedan. Ipak ne samo nacistički zločini, vec i nediskriminatorsko bombardovanje Beograda, Londona, Tokija, Drezdena, već i promocija nove vrste naoružanja- atomskog njegovog bacanja na Hirosimu i Nagasaki(da li je bilo neophodno da se bace A bombe, da li je to uradjeno da bi se prinudio Japan na kapitulaciju ili da bi se obuzdalo prisustvo SSSR-a u Aziji), su bitno obeležile posleratni period. Takođe, sa zavrsetkom Svetskog rata započinjenje doba Hladnog rata i neprestalna trka u konvencionlnom naoruzanju i zveckanju atomskim oružijem (Sovjeti su do atomskog oruzija dosli vec 1949 kada je stvoren i NATO)i probama s kraja 1940tih i početkom 50tih su inicirale stvaranje novih mirovnih pokreta. 1954 Amerikanci su izvrsili probu hidrogenske bombe na Bikini ostrvima u Pacifiku, ta bomba bila je 1000 puta jaca od one bacene na Hirosimu.Zabrinutost je naročito dolazila od zemalja Trećeg sveta na čijoj se teritoriji isprobavalo oružije(konferencija u Bandungu – trazi se moratorijum na nuklearne probe, Nesvrstani 1961 Beograd) ali i od zapadnih naučnik –Albert Ajnštajn i Bertand Rasel bili inicijatori Pagvaškog pokreta koji je mobilisao naučnike u mirovne svrhe.

Mirovni pokret:I Od 50tih do sredine 60tih (1957-1964), usmeren prvenstveno protiv atomske bombeSredinom 50-tih godina, posle Staljinove smrti (1953)i diskreditacije Mekartija dolazi do popustanja stega i stvaranja klime za pojavu i uspon prvog talasa mirovnog pokreta protiv nuklearnog oruzija. Nobelovac Paulin podneo je 1958 preko 9000 potpisa naucnika UN-u, koji pozivaju na zaustavljanje nuklearnih probva. Na maršu od Londona do Aldermastona je prvi put nošen poznati simbol nuklearnog naoružanja – (CND symbol, peace). Skoro citavu deceniju su trajali protesti po Evropi, Japanu i SAD a ovaj period se formalno završio 1964. godine kada je oformljena Međunarodna asocijacija za istraživanje mira, a mirovna istrazivanja ce se prosiriti i na univerzitete.U SAD-u su se 1957. formirala dva pokreta od značaja i to Nacionalni komitet za razumnu nukleranu politiku (SANE) i Nacionalna akcija protiv nuklearnog oružija. Ta godina je inicirala i nastanak drugih pokreta na tlu Evrope, u Velikoj Britaniji jer je 1957 testirana njena hidrogenska bomba na Božićnim ostrvima u Pacifiku. U Britaniji je pokret CND-Kampanja za nuklearno razoruzanje, sastavljn mahom od levičara i liberalno orijentisanih intelektualaca i bio veoma uticajan. Istaknuta figura pokreta je bio Bernard Rasel. Taj pokret se zalagao za bezuslovno odustajanje od britanske nuklearne bombem za napustanje NATO-a i za politiku pozitivne neutralnosti.U Nemačkoj je ovaj pokret bio jak, zustre rasprave vodile su se posle odluke NATO-a da se vojne snage Zapadne Nemacke naoruzaju americkim nuklearnim oruzijem. SDP je pomogla organizaciju 'Borba protiv atomske smrti' koja se zalagala za stvaranje slobodne nenuklerane zone u centralnoj Evropi. U istocnoj Nemackoj je

31

mirovni pokret bio jak zahvaljujuci delanju protestantske crkve. U Japanu je nastao najuticaniji pokret. Do sredine 50tih nije se ni govorilo o zrtvama u javnosti. Katalizator anti-nuklearnih protesta je bio slucaj ribarskog broda 'Lucky Dragon' cija je posada ozracena pri probi H bombe 1954 a da se brod nalazio na 85 milja od ostrva Bikini. Taj pokret je formiran 6. Avgusta 1955. pod nazivom Gensuikyo, na 10godisnjicu bacanja bombe na Hirosimu. Dosta uticajna je bila i studentska organizacija Zengakuren koja je sprecila planiranu posetu Ajzenhauera Japanu. Po uticajm brojnih protesta, japanski premijer Sato je 1967. formulisao tri principa politike nuklearnog nauružanja: ne proizvoditi, ne posredovati, i ne unositi u Japan.

II 1965-1972 Drugi talas mirovnih pokreta je formiran 60tih godina protiv rata u Vijetnamu. 1954 bitka kod Dijen Bijen-Fua 1954 i povlacenje Francuza. Amerikanci uskacu kao zastitnik Juz. Vijetnama u borbi protiv Nacionalno oslobodilackog fronta Juznog Vijetnama. Od sredine 60tih , paralelno sa inteziviranjem rata i prosirenjem americkog vojnog ucesca, raste i mirovni pokret poznat kao pokret protiv Vijetnamskog rata.Ipak ovaj pokret se uvek provlačio kroz šire socio-kulturne proteste, tj. bio je deo sireg protestno-kulturnog talasa i u tom smislu isprepleten sa 3 specificne vrste socijalnih protesta i pokreta, tj uticaja:1.)Prvo, u periodu od 1964-1970, imamo seriju studentskih pokreta i protesta usmerenih protiv stanja na americkim univerzitetima ali i protiv nedovoljno demokratske politicke kulture koju je diktirala americka administracija , kao i protiv vojnog angazovanja SAD u Namu.Tako je on u SAD-u u početku bio deo Studenskog pokreta do početka 70tih. Taj protest je započeo na Berkli Univerzitetu i proširio se dalje sa kulminacijom u Francuskoj i celoj zapadnoj ali i Istocnoj Evropi (Yugoslavija). 2.)Drugi uticaj na pokret protiv rata u Vijetnamu dolazi od kontrakulturnog hipi pokreta. Kulturni protest mladjih srednjih slojeva – alternativni nacini odevanja, mode, muzickih stilova, stava prea radu, karijeri, uopste drugacijeg nacina zivljenja i drugacijeg sistema vrednosti.3.)I treći dolazi od crnačkog pokreta za gradjanska prava i rasnu jednakost. Crnacki deo mladje populacije je bio pod jacim udarom vojnog regrutovanja za rat. Martin Luter King je 1966 podigao glas protiv rata a Kasijus Klej je odbio da se bori.

Sve ovo dovelo je do toga da se ovaj pokret vremenom transformiše u Novu Levicu čiji je najveći glasnogovornik bio Herbert Markuze. Ipak, postojao je i tzv. Komitet za Vijetnam, formiran sredinom 60tih koji je svoj protest započeo tako što nije želeo da plaća porez za vijetnamski rat – 'No tax for War'. Kasnije je na univerzitetu u Mičigenu uvedena teach-in metoda borbe- držanje predavanja, debata, seminara protiv rata u Vijetnamu. Na Berkliju studenti su organizovali proteste pod parolom 'We Wont Go' – organizovano je i javno protesno spaljivanje poziva za regrutaciju. Ovome se 1966. pridružio i Martin Luter King. Muhamed Alijevo odbijanje da se odazove regrutaciji imalo je sirok odjek. Otpor ratu je neocekivano dosao i iz redova katolicke crkve. Senator Viljem Fulbrajt, zatim Džon Galbrajt, i mnoge druge ličnosti su počele da sumnjaju u potrebu za ratom. Krajem 60-tih otpor ratu u Vijetnamu dobija internacionalne razmere. Početkom 70tih sa maskrom civila u četvrti Mi Laj, počinju i širi protesti stanovništva protiv rata, svaki 4ti vojnik je odbijao oruzije pozivajuci se na zabranu savesti.

32

Ovome se pridružuju i veterani rata 1971. kojih je preko 1000 bacilo svoje medalje ispred Kapitola.Pokret je izgubio na značaju posle potpisivanja mira 1973. Godine posle pada Sajgona.III Ipak, Novi mirovni pokreti koji se javljaju od 1979-1987. godine su bili i najuticajniji i najmasovniji. Direktni povodi za nastanak ovih pokreta su bili odluka SAD-a i NATO pakta da postavi nove raketa sa nuklearnim bojevim glavama na tlo Evrope 1979 (tzv krstarecih i Persing II raketa), ali i invazija Sovjeta na Avganistan 1980. Takođe i Reganova politka „Ratova zvezda“ i mamutski vojni budzet je uticala krah politike detanta i otvaranje tzv. Drugog hladnog rata. Tako pokreti niču u zemljama gde je bilo predviđeno razmeštanje ovih raketa V. Britanija, Z. Nemačka, Holandija, Belgija. CND je ponovo dobio na značaju u Britaniji, uprkos dolasku Margaret Tacer na vlast, ili bas zbog toga.Prva velika inicijativa ovog pokreta koja je ujedno uvukla i neofeminstkinje bio je ženski protest pred bazom u Grinam Komonu. Druga inicijativa dolazi 1980. sa END(European Nuclear Disarmament) Appeal-om, odnosno pozivom za nuklearno slobodne Evrope od Poljske do Portugala, nezavisne od Vasingtona i Moskve – Edvard Tomson, Meri Kaldor.. Hamburg – ''Boj se'', Britanija ''Protest and Survive''Pokreti su još nikli u Italiji, Švedskoj, Grčkoj, Poljskoj. Holandski pokret je imao najveći uspeh, nateravši vladu da odloži postavku raketa. Osnovna ideja je unilateralno nuklearno razoružanje koju je prvi predlozio Britanski pokret za nuklearno razoruzanje(CND). Ipak ovo je imalo različita tumačenja- od postepenog ukidanja, do samo zamrzavanja postojećih potencijala (SAD).

31. Neformalni zakoni ekologije - Commoner i Dan Zemlje

Barry Commoner – Zatvoreni krug 1972, Sklopiti mir sa Planetom, 1975- Ekoloska kriza proizilazi iz cinjenice da ljudi zive u dva razlicita, odvojena i suprotstavljena sveta. Jedan je svet prirodna Biosfera – vazduh, voda, tlo sa biljkama i zivotinjama, a drugi je od coveka napravljena Tehnosfera. Ta dva sveta, odnosno dva ljudska habitata, su u ratu jer su podlozna i vodna razlicitim zakonima. Komoner je formulisao nekoliko bazicnih neformlanih ekoloskih zakona kojima se rukovodi prirodna ekosfera:1. Sve je povezano sa svacim, prirodna ekosfera je izgradjena kao mreza u kojoj je svaki sastavni deo povezan sa mnogim drugima, dok se u tehnosferi razliciti tehnicki delovi vrlo razlicito odnose prema okruzenju.2. Sve nekuda mora da ode, izrazava vaznost kruznog (i cklicni)ciklusa u ekosferi pri cemu ne postoji ostatak koji nazivamo otpad(waste), sve sto je proizvedeno bice iskorisceno i morace nekuda da ode i da bude upotrebljeno. U tehnosferi dominiraju linearni procesi, a na kraju svake takve linije je otpad koji je nasrtaj, ugrozavanje ekosfere.3. Priroda zna najbolje, Svaki ekosistem je konzistentan sa samim sobom, njegove mnogobrojne komponente su kompatibilne sa svakom drugom i sa celinom. Takva harmonija je rezultat evolucije putem dugog perioda pokusaja i pogresaka i rezultirajuce adaptacije zivih bica. Ekosistemi su konzervativni, postojani, to su spore povremene promene koje vrlo brzo prirodnim putem vracaju u okvire kapaciteta izdrzljivosti odredjenog ekosistema. Za svaki organski slozen sastav proizveden od zivih tvari postoji

33

enzim sposovan da ga razlozi. Za razliku od toga, tehnosfera proizvodi organske sastave koji nisu biohemisjki razgradivi, sinteticka organska hemija je proizvela veliki broj proizvoda koji se ne mogu naci u prirodi i koji su ceto inkompatibilni sa biohemijom zivota.4. Nema besplatnog rucka, Svako iskrivljavanje i izvrtanje ekoloskog kruznog ciklusa ili svako nametanje tom krugu inkompatibilnih komponenata(toxicnih hemikalija, npr.) neizbezno vodi ka skodljivim i stetnim efektima.U tehnosferi se dug uvek moze tolerisati,ali kada se dugovi prizvedeni u tehnosferi, i reprezentovani zagadjenjem zivotne sredine, transferisu u ekosferu, nikada se ne mogu ponistiti ili otkazati, niti se mogu izbeci(Cernobil). Ono sto mi danas zovemo ekoloskom krizom moze se oznaciti kao nagomilani i tesko resivi(ili neresivi) problem dugova koje su covek i drustvo putem svoje tehnosfere nacinili na racun ekosfere, pa se moze reci da je tehnosfera u odnosu na ekosferu u stanju ogromne prezaduzenosti i da su potrebne bolje i delotvornije strategije otplate tih dugova. Knjigovodstvo ekosfere ne poznaje institucije oprostenih i li otpisanih dugova, sto se placanje duze odlaze – to je veca cena duga. Priroda ce ih naplatiti na svoj nacin, ali covecanstvo moze zauvek bankrotirati.

Dan Zemlje

Nakon velikih zagadjenja koja su pogodila plaze Kalifornije gradjani SAD su poceli da se samooragnizuju i da razmisljaju kako da pojacaju aktivnost u zastiti prirode, tako je rodjena ideja da se uspostavi Dan Zemlje, a inicijativa se pripisuje senatoru Nelsoni iz Viskonsina. Prvo masovno okupljanje Dana Zemlje odrzano je 22. Aprila. 1970 sa idejom da se vladi u Vasingtoni ali i celoj javnosti, pokaze da postoji jak i masovan ekoloski pokret. Na taj dan se u hiljadama srednjih skola i koledza odrzao cas o ekologiji i zastiti zivotne sredine, a mediji su emitovali obrazovane ekoloske programe. Cak je i Kongres bio raspusten taj dan da bi kongresmeni mogli da se ukljuce u akcije u svojim izbornim drzavama. Kongres je uskoro doneo i Zakon o nacionlanoj politici zastite okoline , kojim je, izmedju ostalog, ustanovljena Agencija za zastitu okoline. Obelezavanja Dana Zemlje podstaklo je i donosenje Zakona o Cistoj vodi, Zakona o cistom vazduhu, Zakona o ugozenim vrstama.

32. Ekološki pokret u Evropi:

U Italiji su se 1968. godine na poziv industrijalca Aurelio Pečelia okupilo oko 30 uglednhi naučnika iz 10 zemalja da bi diskutovali o aktuelnim eko problemima. Rezultat rada je ustanovljenje jedne neformalne organizacije od 100 clanova poznate kao Rimski Klub, koji je pristupio izradi Nacrta izvestaja o dilemama covecanstva. Na MIT – iju je izradjen teorijski model pod nazivom System Dinamics a Rimski klub je od istrazivackog tima, na cijem je celu bio Denis Medous, zatrazio da zapocne istrazivanje 5 temeljnih cinilaca koji odredjuju rast na planeti : stanovnistvo, poljoprivredna proizvodnja, sirovine, industrijska prozivodnja, zagadjvanje. Rezultati su objavljeni u knjizi pod nazivom Granice rasta - 1972 Pocetne kritike : 1. Model obuhvata samo ograniceni br. velicina2. Zanemarena je mogucnost naucnih i tehnoloskih napredaka u resavanju odredjenih pitanja(unapredjenje kontraceptivnih sredstava)

34

3. Smatra se da su potcenjene mogucnosti otkrivanja novih zaliha sirovina u neistrazenim podrucijima.4.Model je smatran za suvise tehnokratski i da ne uvazava u dovoljnoj meri drustvene cinioce.Kada su naucnici utvrdili da su svi analizirani elementi – stanovnisto, industrijazliacija, iscrpljivanje resursa, nedostatak hrane i zagadjivanje, imaju karakteristike eksponencijalnog rasta, clanovi tima su predlozili zaustavljanje rasta i prelazak iz doba rasta u doba globalne ravnoteze. Sama ideja 'nultog rasta' bi dovela do konzerviranja rasta siromasnog juga ii zakovala odnose izmedju bogatog Severa i siromasnog juga. Upravo ta 'terapija' je izazvala najvise polemike. Ideja globalne ravnoteze, ekvilibrijuma, i zasutavljanje rasta na dostignutom nivou razvoja ocigledno mnogo vise odgovara razvijenijim i bogatijim nego ostatku sveta koji spada u zonu nerazvijenih i siromasnih.3 zakljucka Prvog izvestja Rimskog kluba, nazvanog Granice rasta:1.)Ako se nastave trenuti trendovi rasta u stanovnistvu, industrijalizaciji,proizvodnji hrane i iscrpljivanju prirodnih resursa nastave bez promena, granice rasta na planeti bice dostignuti negde u toku 100 godina i rezultat bi bio vrlo naglo i nezaustavljivo opadanje i svetskog stanovnistva i industrijskih mogucnosti.2.)Moguce je menjanje ovih trendovai uspostaviti uslove ekoloske i ekonomske stabilnosti, koja bi bila odrzaiva u buducnosti.Moguce je odrediti stanje globalne ravnoteze tako da osnovne materijalne potrebe svake osobe na planeti mogu biti podmirene i da svaka osoba ima jednake mogucnosti za ostvarenje svojih individualnih ljudskih potencijala.3.)Ako covecanstvo usmeri svoje napore prema drugom ishodu i pocne da radi na tome – imace vise izgleda na uspeh.Dvadeset godina kasnije, taj isti tim primenjujuci modifikovani World3 model dosao do zakljucka da je svet vec presao granice i da sadasnji nacin stvari neodrziv.Nanovo napisane Granice rasta su se pojavile sa novim naslovom „ S onu stranu granica“, sa podnaslovom Globalni kolaps ili odrziva buducnost -1992 .

1. Bez znacajne redukcije materijalnih i energetskih tokova, nastace u sledecim dekadama nekontrolisani pad u proizvodnji hrane, energije, industrijskoj proizvodnji po glavi stanovnika.

2. Ipak optimizam postoji i u ovom izveštaju, neophodne su dvostruke promene. Prva je sveobuhvatno preispitivanje politike i prakse koje ovekovecuje rast u materijalnoj potrosnji i u populaciji, druga je drasticno uvecanje efikasnosti upotrebe materijala i energije.

3. Odrzivo drustvo je tehnicki i ekonomski moguce.prelaz ka odrzivom drustu zahteva pazljivu ravnotezu izmedju kratkorocnih i dugorocnih ciljeva i naglasak je na dovoljnosti, jednakosti i kvalitetu zivota, pre no na kvantitaivnim rezultatima.

Dubinska ekologija

Iste godine kada je su publikovane Granice rasta, filozof i ekolog iz Norveske Andre Nes odrzao je predavanje u Bukurestu ukome je izozio svoju koncepciju dubinske ekologije. Po njemu postoje površni ekolozi koji se bave samo poseldicama – Povrsni

35

ekoloski pokreti , i – dubinski koji se ticu principa na kojima pociva sav zivi svet.Povrsni ekoloski pokreti bave se pitanjima zagadjenja i scrpljivanja resursa a duboki ekoloski pokreti se bave pitanjima kao sto su : prinsipi diverziteta, komplexnosti, autonomije, decentralizacije, simbioze, egalitarizma, beskalasnosti. Povrsni ek. pok. su antropocentricni, dok su duboki ekocentricni – prirodni svet ima pravo da postoji nezavisno od toga koliko bi koristan mogao da bude za nas.Formulisao je principe dubinske ekologije (njih 7).

Čovek mora odbaciti sliku sebe u okruženju, i prihvatiti sliku celine. Takva slika podrazumeva mrežnu strukturu sveta u kojima su relacije uvek povezane.

Čovek mora da usvoji biocentrični egalitarizam, odnosno da poštuje pravo svih vrsta na život.

Čovek mora da usvoji principe diverziteta i simbioze, ili načelo „živi, i pusti druge da žive“.

Ovo će najbolje funkcionisati ako se prihvati antiklasni stav, karakteristika prirode je besklasni diverzitet

Čovek mora da vodi borbu protiv zagađenja i iscrpljivanja resursa.Čovek mora da se vodi načelom kompleksnosti, a ne komplikovanosti.Ukoliko je lokalna autonomija data čoveku, toliko će on poštovati i pravo drugih

na samostalnost.

33. Dolazak i uspon zelenih partija:

Ujedinjena grupa Tasmanije – 1972, prva ucestvuje na izborima u Australiji – Ricard Dzons – Nova etika. Prva zelene partije formirana je i na Novom Zelandu 1972. Godine – Vrednosti tj. Values, Na tlu Evrope godinu dana kasnije i to u Velikoj Britaniji, 1973. Najpre se zvala Narodna partija, pa Ekoloska i na kraju Zelena partija. Progam Zelene partije se zasnivao na knjizi Edvarda Goldsmita – Plan Opstanka 1972 i idejama minimuma prekida ekoloskih procesa, maksimumu ocuvanja sirovina i energija, nulti rast stanovnistva i socijalni sistem u skladu sa ovim. Prvi put je jedan poslanik zelene partije u Evropi bio iz Švajcarske i to u sazivu iz 1979. godine, 4 poslanika Zelenih je uslo u parlament Belgije 1981 a u Finskoj je 1995 prvi put za ministra ekologije izabran Pekoo Havista, predstavnik zelenih. Partije zelenih su se u Evropi formirale od 1972. do 1982, godine(inicijalni talas).Najpre pomenute u Svajcarskoj, VB, Belgiji a zatim nastaju partije u Italiji, Finskoj, Nemačkoj, Švedskoj, Irskoj, Portugalu itd. Od 1983. pa do početka 90tih sledi ulazak ovih paritija u parlamente. 1983 neocekivani i veliki uspeh Zapadnonemackih Zelenih, nastaju partije u Holandiji, Danskoj, Luxemburgu, Austriji, Spaniji.Od 1990te i pluralističkih revolucija u Centralnoj i Istocnoj Evropu, zelene partije se šire i na postkomunističke zemlje – Poljskoj, Ceskoj, Moldaviji, Sloveniji, Rumuniji.Bugarksa-Ekoglasnost pokret.

Ipak, najuspešnija partija zelenih su oni Zeleni iz Nemačke, koji su formirani 1980. godine, a već 1983. godine su imali 28 poslanika u Bundestagu. Os svog formiranja su govorili o sebi kao o antipartijskoj partiji – politickom glasu razlicitih

36

gradjanskih inicijativa i pokreta.Ova partija se formirala tokom druge polovine 70tih iz nekoliko pokreta zelenih u Zapadnoj Nemačkoj, u doba kada je rasprava o nuklearnoj energiji i moci bila glavni pokretac za uspostavljanje regionalnih i lokalnih saveza Zelenih/alternativnih lista. Sinergetski delovanje 2 mehanizma koja se u literaturi definisu kao ''Problem push'' i ''Opportunity pull'', III mirovni talas je dao snagu Zelenim partijama i glasace. Karakteristika ove partije jeste što je mogla da ujedini socijaliste(radikalne levicare) i konzervatice(demohrisanski orijentisane ekologe), ali i apoliticno stanovnistvo ekoloski ugrozenih gradova. Za mnoge analiticare zelenih pokreta ostalo je pomalo nejasno kako je moguce da se u istom pokretu nadju ljudi koji pripadaju tako ralicitim stranama klasicnog politickog spektra. Pojava Zelenih predstavljala je prvi veliki izazov posleratnom konsenzusu elita zapadnonemackog drustva na kome je pocivao ustanovljeni poredak koji odlikuju reprezentativna demokratija, pasivno gradjanstvo, potrosacki stil zivota, savez sa zapadnoevropskim i atlantskim saveznicima.Lansirali su u orbitu pitanja koja su do tada bila zapostavljena. Objasnjenja za brzu i iznenadnu popularnost Zelenih:I Prelazak sa materijalnih na postmaterijalne vrednosti.Ingelhart (Tiha revolucija, kognitivna mobilizacija) smatra da je to proizvod potrošačkog društva, odnosno onda kada su građani postali zadovoljni svojim materijalnim stanjem počeli su da vode računa o duhovnim, kulturnim i ostalim postmaterijalnim vrednostima, u koje spada i potreba za kvalitetnom i zdravom zivotnom sredinom. To posebno vazi za novu edukovanu srednju klasu koja je rasla u uslovima relativnnog mira i prosperiteta. U posmaterijalisticku paradigmu spada i maksimiziranje mogucnosti za samoizrazavanje i participaciju u javnim poslovima na koje su uspeno odgovorili NDP.II Ofe sa druge strane, smatra da je to deo dekomodifkacije radne snage. On je ukazao na promene u strukturi i porast tercijarnog i kvartarnog sektora, radnici gube status robe (u marksističkom smislu), i na scenu stupa autonomna i obrazovana radna snaga u medijima, usloznom sektoru, obrazovanju, kulturi, zdravstvu, porast br. penzionera i drugih korisnika fondova drzave blagostanja, kao i drugih kategorija koje nemaju status klasicne najamne radne snage i zelenih počinju da dobijaju veću podršku. III Treće objašnjenje ovog fenomena se poziva na ubrzan industrijski i privredni razvoj Nemačke, koji je sa sobom doveo brojne ekološke probleme(zagadjenje zivotne sredine), a tokom 50-tih i 60-tih i 70 tih glavne zapadnonemacke partije nisu pokazivale intres za pitanja zastite prirode.IV Takođe, pojava ovih partija je tumačena kao institucionalizacija onoga za šta se zalagao studentski pokret 60-tih i Nove levice, a sam studentski pokret iz u Nemackoj je bio trajniji, raznovrsniji, drustveno uticajniji i pod tim pokretom se razvila snazna ekstraparlamentarna opozicija koja je pripremila drustveni i politicki teren za dolazak partije zelenih.V Sve praćeno međugeneracijakim jazom. Teret cutanja mladi vise nisu mogli da izdrze oni su nosili sa sobom i izrazavali osobenu krizu istorijskog identiteta povezanu sa sa krizom autoriteta u odnosu na starije generacije.Generacijski bunt je bio dvostruk, prema Nacistickoj Nemackoj i prema Bonskoj republici.VI objasnjenje vezano je za specificnu geopoliticku situaciju podeljene Nemacke, u kom su obe republike bile u prvim linijama potencijalnih sukoba Istoka koja je stvorila kriticku svest i povoljni socijalni ambijent za jak antiratno orijentisani ekoloski pokret. VII Na ruku im je isla konjukturna struktura politickih okolnosti koju karakterise

37

relativno zatvoena struktura politickih imputa kao i relativno slaba struktura politickih autputa.

34. Etno-nacionalistički uspon masa i etnifikacija politike:

XX vek je protekao u procesu uspona masa, ali i lidera koji su ih predvodili. To su dva lica iste pojave, one koju je Le Bon nazvao masifikacijom. To se ne može reći da je bilo karakteristično samo za period pre velikih ratova, već su usponi društvenih pokreta u Zapadnoj Evropi i revolucije u Istočnoj napravile kontinuitet tokom celog XX veka i na njegovm kraju. Bilo da su tražile nov, alternativni vid života(revolucija asocijativnosti, alternativni drustveni pokreti), ili su svojim usponom smenjivali režima u tzv. „pluralističkim revolucijama“, mase su imale vitalnu ulogu u menjenju sveta oko nas. Ipak treba napomenuti da su ponekada mase pokrenute i verskim entuzijazomom i emocijama, kakav je primer fundamentalističkih pokreta u Aziji i Africi. I na Zapadu se, kao recimo pokret Le Pena u Francuskoj, deo nezadovoljstva masa kanalise i u pravcu ekstremnih politickih grupacija,primenjujući neofasisticke stavove u pogledu prava stranca. Ipak, pored ovog re-uspona masa, postoji još jedna karakteristika pokreta s kraja XX veka, a to je deficit lidera tj kriza elita koja se manifestuje kao kriza rukovodjenja.To potvrđuje i Ofe sa svojom tezom o ungovernability, nesposobnosti vladanja u kriznim trenucima kakavi su ovi. Možda je nedostak liderstva kao vida samoidentifikacije, razlog što mase se bude u amorfnom obliku, pozivajući se na svoj etnički identitet. Ponovno budjenje nacionalnih osecanja i jacanje nacionalistickih pokreta predstavljaju jednu od vaznih karakteristika poslednje decenije XX veka.Kada se tiče Balkana, ovo je bilo naročito izraženo, i etnički sukobi tokom 90tih su naročito diskreditovali civilizacijski napredak ovih naroda u očima sveta.

Kako se na tlu Balkana urušavao socijalizam(Implozija socijalizma), tako se uspinjao nacionalizam. To je odgovor na krizu kolektivnog identiteta, koji je takođe odlazio sa socijalizmom.Mobilizacija nacionalnog identitetnog resursa bila je pogodna i zbog lake instrumentalizacije ponovo pobudjenih i podgrejanih nac osecanja za ostvarivanje odredjenih pol ciljeva, a pre svega za redistribuciju i novu alokaciju pol moci i uspostavljanje novih oblika pol dominacije.

Teorijski model koji nam nudi Ofe može biti od pomoći u razumevanju ovoga. Ofe smatra da se etnifikacija politike javlja onima koji je prihvataju kao racionalna strategija u kriznim trenucima. Ona iznačava dvostruko pomeranje težišta politike i to: 1.) Od regulisanja odnosa država-građanin ka preteznom regulisanju medjusobnih odnosa etnički grupa i;2.) Od razlikovanja pojedinaca i grupa po kriterijumima drugacijih političkih orijentacija i stavova, ka pretpolitickom razlikovanju po etnickoj pripadnosti.3 nivoa 'operativnog politickog sistema'- U prvom 1.)fundamaentalnom nivou se donosi odluke identiteta, ko smo „mi“, kakve su drustvene, kulturne pa i teritorijalne granice prema drugima Taj nivo se najbolje izrazava u kategoriji nacionaliteta i povezan je sa strastima, hrabroscu, patriotizmom. 2.)Na drugom nivou, koji nazivamo konstitucionalni, donose se odluke o zajednickim pravima, procedurama, pravilima, kao i najvaznijim institucionlanim resenjima politickog zivota. Ovaj nivo povezan je sa razumom i racionalitetom.

38

3.) Tek na trecem, najvisem, nivou odvija se ono sto se uobicajno naziva ''normalno politicko odlucivanje'' tj . nivo normalne politike, odluke koje su rezultat pretakanja odredjenih intresa u politicke odluke. To je nivo koji korespondira kategorijama intresa i moci.Problem po Ofeu je taj što se u postkomunističkim društvima u tranziciji da donose odluke na sva tri nivoa istovremeno.Zemlje Zapadne Evrope imale su par vekova za svaki od 3 nivoa i taj proces je tekao sukcesivno. U Srbiji je 90-tih godina prioritet i prvenstvo davano prvom nivou odlucivanja, na kome se odlucuje o identitetu i sa stanovista identiteta. SPS je uspeo da strahovito sabije, priblizi i izmesa naznacena 3 nivoa odlucivanja. Drugi, konstitucionalni, i treci nivo, normalne politikeo intresima, su stavljeni u senku prvog nivoa o nacionalitetu(nacionalnom intresu)Treći nivo koji ne bi treba ni na koji način da bude povezan sa prvim, se u ovom slučaju instrumentalizovao u ime patriotizma. Ovo je prošlo relativno glatko jer u Srbiji nije postojalo razvijeno civilno društvo koje bi u normalnom demokratskom sistemu trebalo da obavija sva tri navedena nivoa odlucivanja i popunjava prostor izmedju njih.

35. Obeležija međunacionalnih sukoba kao sukoba identiteta:

U uslovima etnifikacije politike, glavne linije politickih podela i glavni oblici drustvenih sukoba postaju sukobi kolektivnih identiteta. Postoji nekoliko obeležija sukoba identiteta : Prvo obeležije je svakoako jak emocionalni naboji visok nivo strasti. Drugo, u sukobima identiteta, kako individualni tako i kolektivnih, cesto se uocava spremnost da strane u sukobu zrtvuju sopstvene ekonomske i druge intrese, cak i zivote, ukoliko smatraju da im je realno ili potencijalno ugrozen identitet.

Treće, je zaključak da zbog strasti u odbrani identiteta ovi sukobi se mogu okarakterisati kao isključivi. Takvi sukobi su ili/ili karaktera u kojima stepen iskljucivosti izuzetno visok a nivo tolerancije izuzetno nizak.

Četvrto obeležije je uloga i prisustvo straha. Vazna komponenta straha je i neizvesnost

Peta karakteristika je tezina iznalaženja kompromisa, najčešće zbog 'sve ili nista' logike sukoba politike. To je situacija u kojoj minimum zahteva jedne strane u sukobu trazi maximum ustupaka druge strane – primer zahtev za nacionlano samoopredeljenje do otcepljenja,

Šesto obeležije je endemska karakteristika, eksponencijalno širenje sukoba poput zaraze, koje ujedno kroz socijalnu indukciju povećava početnu bazu emocija.

Sedmo obeležije je činjnica da su grupacije koje su zauzimale neutralne poziciju u ratu bile sve manje, što zbog okruženja što zbog pritisaka da se opredele.

Osma karakteristika jeste da je u ovakave sukobe ugradjena spirala rasta koju je tesko zaustaviti, sto duze traje to teze. Ovakvu vrstu sukoba je bolje amortizovati ilineutralisati na pocetku. Deveto je da ovakvi sukobi često izmiču kontroli. Manipulacija ovim sukobima je jako teska.

Deseto obeležije jeste da je uloga simbola i reči ogromna u sukobima identiteta.Steta koja mogu naneti neodmerene reci ili upotreba zloglasnih simbola (ustastva) moze postati nenadoknadiva.

39

36. Pojam i elementi za određivanje političkih partija:

Političke partije su dobrovoljne i relativno trajne organizacije političkih istomišljenika čiji je cilj preuzimanje i vršenje vlasti, odnosno vršenja uticaja na nju zarad ostvarivanja određenih grupnih interesa. Napetost izmedju zastupanja parcijalnog intresa i pretenzija na interpretaciju i reprezentovanje celine je u samoj prirodi partija. Reč „partija“ potiče od latinske reči partire- podeliti. Raniji termin za partiju su frakcije i sekte koje su međutim negativno vrednovane i interpretirane da podrivaju interese zajednica. Tek sa Hjumom, Berkom i Konstanom ('nuzno zlo')partijma se pridodaje današnji značaj, podelu naroda na osnovu nacela, tj. 'nacelne politicke frakcije'(Hjum). Tri konstitutivna elementa parije su: organizacija, program i interesi. Ipak nastojanje partije za osvajanjem vlasti(i zadrzavanjem) i to je ono što je determiniše i to je cetvrti element. Upravo taj element je specificna razlika u odnosu na drustvene pokrete i intresne grupe.VLAST:Odnos prema vlasti je u osnovi dinamike partijskog i ukupnog politickog zivota. Iz posedovanje, odnosno neposedovanja vlasti proizilazi podele partija na vladajuce i opozicione.Partije vlast mogu sprovoditi samostalno ili u okviru uze ili šire koalicije. Koalicije ako su predizborne mogu povećati izgled da se dođe na vlast, ili ako su postizborne (vladajuce, parlamentarne)da se napravi većina u parlamentu. Ponekad se sklapaju i nelogične, programsko-politicki neutemeljene i neprincipijalne koalicije samo da bi se došlo na vlast. Zato Maks Veber definise partije kao dobrovoljna udruzenja nastala na popristu borbi i zasnovana na slobodnom vrbovanju, sa ciljem da svojim vodjama daju moc unutar jednog drustva, a time svojim aktivnim ucesnicima sanse za sprovodjenje stvarnih ciljeva ili postizanja licne koristi, ili oba. Po njemu, partije su skrojene za izbornu borbu koja je najvaznija za sticanje patronata nad sluzbama i davanje drzavnih sluzbi sledbenicima kandidata koji pobedi.U plebiscitarnim demokratijama pojavljuje se figura tzv. političkog preduzetnika interesuje samo da privuče glasove, bez obzira na stavove koje ima i koje je spreman da menja. Slobodan Jovanovic tvrdi da se partije, posebno u odsustvu razvijene javnosti i paralelnog gasenja unutarstranackog zivota, lako pretvaraju u drustva za exploataciju vlasti koja oko sebe sire egoizam i korupciju.IDEOLOGIJA:Partije nema ni bez, bar minimalno razvijenog politickog i ideoloskog projekta oko koga bi se okupili i integrisali clanovi i pristalice. Jos je Edmond Berk pre nastanka masovnoh partija, tj u doba proto partija, opisao partiju kao grupu ljudi koju ujedinjuje neko nacelo oko koga se svi slazu, a Bendzamin Konstant je stranku odredio kao udruzenje ljudi koji ispovedaju istu politicku doktrinu.Bar u pozadini formiranja i delovanja partija stoji odredjena ideologija – sistem uverenja, vrednosti, predstava o drustvu i o pozeljnom nacinu uredjenja drustvenih odnosa.Sve ideologije nude: a) Prikaz postojeceg stanja – Indikativna komponenta tj. cinjenicko stanje

40

b) Iznose model pozeljne buducnosti, viziju 'dobrog drustva', Normativnu – Vrednosnu komponentu. c) Nacin stizanja od a do b, kako izvesti promene.Ako ne sve, onda bar ideocentricne pristalice vezuju svoju partijsku pripadnost za prihvatanje odredjenog programa i ideologije.KLASIFIKACIJA:Tradicionalna podela – levica–desnica-centar, trazi preciziranje i podeli na extremnu i umerenu levu i desnu poziciju, kao i nacionalnu(nacionalisticku) i gradjansku levicu i desnicu. Podela istorijski vuce korene iz Francuskog parlamenta, levo su sedeli predstavnici gradova(radikalno i liberalno republikansko gradjanstvo) - 3ci stalez a desno aristokrate, kraljevi saveznici. Levica se zalagala za egalitarizam, jednakost koju su desnicari smatrali opasnom(tako je i danas manje-vise). Sa sirenjem izbornih prava i politickim organizovanjem radnistva, menja se i siri socijalna osnova levicarskih pokreta.Sirenjem ideje jednakosti i na socijalnu i ekonomsku ravan ciav politicki spektar se pomera ulevo. Levicu cesto izjednacavaju sa radnickim i socijalistickim pokretima ali se pod levicom podrazumevaju svi pokreti i struje koji se zalazu za prosirenje liste sloboda i prava i preko granica osnovnih gradjanskih,politickih, i prava na minimalnu socijalnu sigurnost. To su NDP. Podela na umereno i radiklano krilo levice i desnice cini odnos prema socijalnom i ekonomskom pluralizmu i odnos prema parlamentarnoj visestranackoj demokratiji, cije je prihvatanje preduslov pripadanju socijal-demokratiji, kao umereno-levoj, ili strankama desnog centra na drugoj strani. Extremni, radikalni pokreti desnice i levice nemaju liberalno-demokratski karakter, levi centar balansira izmedju ideja slobode i jednakosti, extremna levica insistira na jednakosti po svaku cenu ali bez liberalno-demokratskih sloboda, sto obicno vodi totalitarnom negacijom i slobode i jednakosti. Desni centar je manje-vise neegalitarni ali liberalni pravac, dok je extremna desnica antiliberalna i antidemokratski pokret. Podela bazira i na operativnim podelama rad-kapital, razlicitim vidjenjem uloge drzave u privredi, odnosno obimu redistributivnih zahvata u korist siromasnih.Drzavno-mesovito-slobodno trziste, privatna svojina.Model potkovice je mozda najbolji.Brojne partije eklekticki kombinuju elemente razlicitih kultura i ideologija ili negiraju svaku siru ideolosku utemeljenost, pa cesto se napusta dela ideoloskog balasta i ideologija se prilagodjava konketnim okolnostima i prilikama neke zemlje. Program partije predstavlja prostorno i vremensko preciziranje, konkretizaciju i razvoj odredjene ideologije. Istovremeno, sudar i dijalog ranijeg politickog nasledja i karakteristike odredjenog drustva s izazovima tranzicije i globalizacije, cesto imaju za rezultat paralelno egzistiranje, manje ili vise skladno spojenih , elemenata razlicitih ideologija i tradicija unutar programa pol. Partija.Nakon prica o kraju idologija(Bel),ili kraju istorija(Fukujama) doslo je do talasa reideologizacije i u stabilnim demokratijama, cak su u Evropskom parlamentu stranke grupisane po programsko-politickoj ravni. I same struje imaju razlicite stuje i nanose, npr. Libealizam – neoliberalizam, socijal-liberalizam, konzervativni liberalizam. Partije treba da se razvrstavaju po svojim programskim dokumentima ali jos u vecoj meri prema svojoj politickoj praxi.INTRESI:Cemu dati porednost u partijama – idejama ili uze ili sire definisanim intresima same partije, odnosno drustvenih grupa ciji intres nastoje da artikulisu?

41

Partija ima sopstveni intres da na politickom trzistu zadobije sto siru politicku i izbornu podrsku. Zato ona tezi da, u uslovima izborne utakmice, svoj program prilagodi sto siroj izbonoj klijenteli. Teorija racionalnog izbora Entonija Daunsa pravi analogiju ekonomskog i politickog trzista, biraca i potrosaca, politicara i partija sa preduzetnicima i preduzecima, tzv. ekonomski model politickog ponasanja koji partijskim preduzetnicima preporucuje vezivanje za 'sredisnjeg biraca'. Ovaj princip, doduse, potcenjuje dubinu socijalnih podela i snagu iracionalnih strasti,a precenjuje racionlanu , intresnu samoosvescenost ljudi.Ipak, nije ni malo lako odrediti ni sta su, npr, intresi radnistva, seljastva ili preduzetnika, iz razloga sto su slozeni socijalno – klasni intresi izukrstani i kombinovani sa socio-kulturnim (etnickim, verskim, rodnim , generacijskim, itd.)Oko pitanja kvaliteta zivota, sa druge strane, postoji siroki konsenzus i on je – univerzalni intres. To sve opet ne znaci da su se politicke partije otrgle od svake veze sa reprezentovanjem intresa pojedinih drustvenih grupa – primer regionalne, lokalne, seljacke stranke. Cak i Lipset istice da su, bar u nacionalno homgenim drustvima, klase najvaznija osnova politickih razlika. Labavljenje ideoloske osnove i veze sa intresima drustvenih grupa bili su razlog da Djovani Sartori ponudi minimalnu definiciju po kojoj je Politicka partija grupa koja se moze identifikovati pomocu zvaniocnog imena, koja se predstavlja na izborima i koja je sposobna da na izborima istakne i putem izbora postavi svoje kandidate na javne f-je.

37. Organizacija političkih partija:

Relativno cvrsta i strukturirana organizacija sa jasnom podelom obaveza i ovlascnja i bar elementarno razvijenom kapilarnom organizacionom mrezom na terenu, odlika je i onih partija cije aktivnosti u punoj meri ozive samo pred izbore i partijske kongrese i konferencije. Svaka ozbiljna politicka stranka predstavlja slozen organizacijski mehanizam,odnosno, pretpostavlja razvijenu i diferenciranu partijsku infrastrukturu i anatomiju. Moris Diverze definise partiju kao zajednicu osobenih veza i strukture, a da se moderne partije karakterisu, pre svega svojom anatomijom.Partijsku osnovu čine organizacione jedinice po teritorijalnom principu, ili po funkcionalnom, radnom principu. Te jedinice su npr: kokas ili komitet (liberalne i kozervativne partije), sekcije (socijal-demokrate), ćelije (komunističke), milicija (fašizam). Ove jedinice su najčešće poveuzane u jednu kapilarnu mrežu čineći manje-više decentralizovani sistem.Struktura partije – sistem horizontalnih i vertikalnih veza izmedju clanstva i rukovodecih organa ujedno je i okvir (ne) formalno fiksiranog sistema unutarpartijske raspodele moci.Odnosi u partiji odredjeni su (ne) jednakom pozicijom i ulogom clanstava i rukovodecih organa u stvaranju i realizovanju partijske politike.Partije su tako često samo formalno demokratski uređene, dok unutar nje vlada Mihelsov gvozdeni zakon oligarhije – logika efikasnosti i discipline svodi moc odlucivanja na najuze rukovdece jezgro.Saznanje o relanoj strukturi mora u analizu da uključi tri unutrasnja realciona odnosa:

42

I članstvo- rukuvodstvo demokratska ili autokratska u zavisnosti od (ne) mogucnosti da clanstvo svojim predlozima, izbornim pravima i neposrednim izjasnjavanjem utice na donosenje odluka,glavna pitnja su Ko kontrolise sredsva?Ko donosi kljucne odluke?Kako se oko kljucnih pitanja i na kom nivou formira stranacka vecia?Postoje li garancije za prava manjina?Kako se regulisu unutarpartijski konflikti? U Srbiji je na delu tek formalno demokratski odnosi uz stvarnu dominaciju lidera stranke i kruga njegovih sradnika.

II međusodnosi i raspodela ovlascenja i moci izmedju i unutar razlicitih vrsta nadleznosti – Zakonodavnih (Skupstina, Glavni odbor), Izvrsnih i Izvrsno-politickih (Sef stranke, Izvrsni odbor) i Kontrolno sudskih tj nadzornih i statutarnih odbora.Vecinu partija karakteise koncentracija moci u rukama partijske egzekutive i sukobi unutar nje.

III odnos obelezava prisustvo-odsustvo razlicitih oblika posebne a) teritorijalne(lokalni i regionalni organi) b) funkcionalne (odbori, komisije), i cesto c)socijalne(zene, mladi), d) ideoloske(struje, frakcije), DECENTRALIZACIJE.

IV U parlamentarnim partijma relevantan je i odnos izmedju partijske centrale i parlamentarne grupe. Često parlamentarna grupa ima nezavisnu strukturu od one partijske i vazan je centar moci i reprezent drzavno-pravnog aspekta i f-je partija. Često se radi utvrđivanja moći, lideri stranaka postavljaju za šefove poslaničkih grupa, ili traže potpisivanje blanko ostavki.

V Partije mogu imati i indirektno, kolektivno clanstvo i mogu, iz ugla raspodele moci, biti manje ili vise monolitne strukture ili egzistirati kao federacija partija, pokreta i udruzenja koja ih cine.3 modela odnosa Organizacije-okruzenja i politicke partije :1. Najlabaviji, bez organizacijskih institucionalizovanih zajednickih veza kroz zajedničke izborne deklaracije u kojima se legitimizira razmena:glasovi za podrsku zahtevima, 2. uspostavljanje trajnije saradnje, uz zajednicke organe za konsultovanje i koordinaciju.3. Zajednicka organizacijska struktura i kadrovsku isprpletanost, kolektivno i pridruzeno clanstvo.

Treba naglasiti da izvan priče o saradnji ostaju tzv. partije makete ili kanabe-partije koje od članstva broje vođu i šačicu njegovih prijatelja i rođaka. Takođe u manje partije ubrajama i one koje se bore za prava marginalizovanih grupa.

Kao zaključak može se reći da partije danas predstavljaju neku vrstu holdig kompanija, koje uključuju lokalne odbore, omladinu, partijske funkcionalne strukture, programske inovacije, i naravno jezgro partije. Optimalni balans 2 tesko spojiva cilja partijskog organizovanja- efikasnosti i demokraticnosti moguce je ostvariti samo u uslovima maximalne politicke mobilizacije i paralelne, masovne edukacije clanstva.

38. Društvena uloga i funkcije političkih partija:

Osnovna uloga partije jeste uloga konstituenta, kontrolora vlasti i medijatora između države i društva. One izaezavaju i posreduju zahteve koje dolaze iz sfere civilnog drustva

43

- društveni input. Takođe one su i vrsta političkog autputa koji daje podršku donetim odlukama. Opozicija stremi kontrolnoj, a pozicija usmeravajucoj roli u podeli politickih uloga. Osnovna drustvena uloga stranka sadrzi se u tome da prvo poopste i povezu zahteve pojedih drustvenih grupa, zatim predloze odredjena resenja i stave ih na diskusiju i izbor i najzad, obezbede ostvarivanje usvojenih programa. One vrse sintezu intresnih konstelacija na glavne linije politickih podela i vrse njihovo efikasno usmeravanje i koriscenje u borbi za vlast . U tom smisli partije su cinilac racionalnog i efikasnosg uoblicavanja politickog procesa.Partije, pre svega, brojne linije podela socijalnih i politickih podela svode na nekoliko osnovnih i tako omogucuju oblikovanje vecinskog misljenja. Medjutim, danas su ceste kritike partokratije i teze o od partije zaposednutoj drzavi.Funkcije parija možemo podeliti na manifestne i latentne. Latentne f-je su stvaranje stvaranje osecaja politicke ukorenjenosti, identiteta, socijalne integracije clanstva, stvaranje imidza i harizme i pridobijanje (ne)materijalnih političkih dobara, privilegija, itf. Manifestne f-je su: 1.izražavanje interesa i uobličavanje javnog mnjenja, 2.nominacija i izbor nosilaca politickih i javnih f-ja, 3.kontrola i usmeravanje rada državnih organa, 4.politicka mobilizacija i participacija, 5.političko obrazovanje i socijalizacija.

1.Prva f-ja se svodi na artikulaciju i izražavanje intresa drustvenih grupa i njihovo grupisanje, sintezu, organizovanje, formulisanje u obliku političkog zahteva. Politicki zahtev je precizno izrazen i konkretizovan intres podrzan socijalnim i politickimg pritiskom. Funkcija partije se, dakle, ne svodi samo na prosto javno izrazavanje, expresiju(Sartori) i politicki transfer intresa, jer tu f-ju mnogo bolje izrazavaju intresne asocijacije poput sindikata, poslodavackih unija ili profesionalnih udruzenja. Radi se o daljem procesu agregiranja – povezivanja i objedinjavanja pojedinih intresa u sire celine i istovremene selekcije i utvrdjivanje hijerarhije i redosleda intresa, odnosno liste prioriteta. Izražavanje interesa sa uporednim stvaranjem intresnih koalicija i njihove sinteze predstavlja uoblicavanje javnog misljenja, tj formiranje politicke javnosti i internog politickog trzaista.Danas je na delu kriza integrativne f-je partije, u pitanje je dovedena njihova uloga povezivanja i strukturiranja intresa. Partije stoga da bi tezile što široj izbornoj klijenteli postaju kao prodavnica mešovite robe (interesa). Posledica je postojanje pluraliteta partija bez idntiteta, što je za Ofea svođenje na pluralisticki jednopartizam. Partija postaje sama sebi svrha, dolazi do produkovanja 'partijskog auto-identiteta. Nojman istice da stranke oblikuju – kanalisu haoticnu i difuznu javnu volju, da je prikupjaju, selekcionisu ali je i iskrivljuju i izoblicuju.

44

Moris Diverze – partije vise stvaraju nego sto izrazavaju misljenje gradjana. Sve to dovodi do pada partijske identifikacije gradjana, siri se krug homocentricnih na ustrb ideocentricnih pristalica i glasaca.

2.Regrutovanje, priprema i samo kandidovanje i izbor nosilaca politickih, ali i sirokog kruga javnih f-ja, od privrede do mas-medija i univerziteta.U meri u kojoj odredjeni politicki sis. operiše sa „sistemom plena“- praksom da se rukovodeca mesta u javnoj upravi, administraciji i javnim sluzbama i delatnostima dele sopstvenim kadrovima , postoji konkretan intres za angazovanje u politickim partijama.Partijski monopol nad raspodelom f-ja u osnovi je rasirenog klijentalizma u vladajucim partijama i koalicijama. Veliki drzavni ili drustveni sektor pogoduje ovome, a mesta u UO i direktorkse f*je su predmet kombinatorike i sukoba unutar partija i koalicija. Partijski lideri i vodjstvo po pravilu drze monopol nad kadrovskom kuhinjom, svoj krug ovlascenja zele da prosire na imenovanje ili bar potvrdjivanje izbora nosilaca za partijskih, drzavnih i javnih f-ja.Praksa koja najviše ide na ruku ovome jeste sistem zatvorenih lista u partijskim izborima kao i primena posrednog izbora, gde se glasa sa čitavu listu, a u krajnjoj instanci za njenog nosioca.Zlupotrebe su ceste, od toga da nominacija postaje mehanizam nagradjivanja clanova i aktivista koji su lojalni i poslusni, do kruzenja na osnovu samoizbora sa partijskih na drzaven i javne f-je kao i dodela sinekura rodjacima, prijateljima itd…

3.Treća f-ja se svodi na upravljanje društvom. Precizno radi se o f-ji kontrole i usmeravaja aktivnosti drzavnih organa preko koje se intervenise u polje ekonomskih i socijalnih odnosa. Pri tom, vladajuca partija-koalicija usmerava, vodi vladu, a opozicija je kontrolise i kritikuje.Funkciju politickog usmeravanja se vrsi policy making-om, kroz postavljanje ciljeva i programa za politiku javnih institucija, postavljanjem ljudi od poverenja na kljucne pozicije u Vladi da to realizuju.Funkcija usmeravanja i kontrole, odnosno nastojanje da se ona sto efikasnije obavlja, za efekat ima sve vecu strukturalnu slicnost partijskog i drzavnog organizovanja.Mreza partijskih odbora ili komisija gradi se da pokrije nauku, finansije, rad, socijalnu politiku, obrazovanje, spoljnu i unutrasnju politiku, odnosno da pokriva vladina resorna ministarstva. Tome ujedno i služi formiranje vlada u senci, koja su karakteristične za dvopartijski sistem npr. za britanski sistem. Ekstrem u ovome je jednopartijski sistem, odnosno sistem partijske drzave gde se država i partija stapaju.Medjutim, zaposedanje drzave i selektivna zloupotreba pozicija i prava moze biti obelezje i 'visepartijske partijske drzave'. Opzicione partije u ovom slučaju imaju ulogu grupe za pritisak, sa ciljem mirne promene vlasti. Svrha opozicije je da bude alternativa politickoj vlasti., odnosno da vlast ucini odgovornom i smenjivom.Sa ovakvom opozicijom javlja se i zdravo demokratsko javno mnjenje. To znači sistem u kome su pravila igre uvek jasna i opštepoštovana. Pored politicke postoji i drustvena opozicija – DP, intresne grupe, sindikate, prof. Udruzenja.

4.

45

Formulisanjem programa, donosenjem rezolucija i deklaracija o pojedinim pitanjima, kao i reakcijama na konkretne dogadjaje, partije uticu na formiranje javnog mnjenja, odnosno mobilisu gradjane za i protiv odredjenog predloga i resenja. Partije su i znacajan oblik, neposrednog ucesca u politickom zivotu – od standardnih aktivnosti clanstva, preko rada u organima stranke, njenim programskim odborima, sekcijama, forumima, sirenje uticaja partije u organizacijama civilnog drustva – profesionalnim udruzenjima, sindikataima, studentskim org. kao i ucestvovanje u dobrotvornim akcijama, prikupljanju potpisa, gradjanskim inicijativama, organizovanju tribina ili ucescu u strajkovima i protestima.Partiju čine nekoliko koncentričkih krugova: 1.rukovodece jezgro, 2. Profesionalni aparat 3.aktivisti i 4. clanovi 5. Simpatizeri 6. GlasaciČlanovi se od partijske mase razlikuju po članstvu pa time i pravima i obavezama koje imaju. Mobilizacija najčešće raste u predizbornim kampanjama. Stranke imaju svoje „sigurne glasače“ u kojima valja razlikovati aktiviste od onih koji samo glasaju. Hiperaktivizam se javlja u dobima socijalnih kriza, dok se hlađenje dešava u životnim kolotečinama.

5.Peta f-ja se posvećuje informisanju, obrazovanju i akcionom treningu aktivistickog jezgra i sireg clanova. U tu svrhu se organizuju seminari, radinice, škole. Politicko obrazovanje u izbornim demokratijama mora biti kriticko i otvoreno i usmereno ka praxi i resavanju problema, odnosno mora imati karakter akcionog treninga. U suprotnomradi se o indoktrinaciji-jednosmernoj komunikaciji sirenju dogme.Tri su kljucna sadrzaja, odnosno oblika politickih znanja i vestina u procesu politicke edukacije : 1.Politicko preduzetnistvo 2. Politicko komuniciranje 3. Sticanje znanja o upravljanju organizacijom i njenim resursima.Fondacije za razvoj su takođe prisutne u ovoj f-ji, kao i analiticki, istrazivacki, obrazovni centri i kancelarije. Partije razvijaju i svoju informativnu i izdavacku delatnost je putem štampanja letaka, biltena i brošura. Poseban instrument ovoga jesu veliki elektronski mediji. U Srbiji je tako karakterističan rat konferencijama za štampu. Ponekad partije koriste i internet sajtove, koji su manje-više redovno ažururani.U pocetku su obrazovne aktivnosti preduzimane uz pomoc stranih instituta, NDI, MRI, ili fondacija raz. politickih fondacija – socijaldemokrata (OlafPalme, Fridrih Ebart), konzervativne(Konrad Adenauer) ili fondacije zelenih (Hajnrih Bel).Radomir Lukic kaze da sirenjem svoje ideologije stranke postaju osnovni nosioci politickog vaspitanja gradjana.

39. Pojmovno određenje i klasifikacija frakcija:

Logika i dinamika politickog zivota nikada nije svedena samo na slozenu medjustranacku igru saveznistva i sukoba.Naprotiv, u zizi intresa poltickih aktera i javnosti su cesto interne partijske scene i pregrupisavanje na njima. U realnom politickom zivotu tesno su isprepletani dinamika medjustranackih i unutarstanackih odnosa, logika sklapanja i razvrgavanja koalicija unutar i izmedju pojednih stranaka.Pojedinacne partije ocito nisu elementarne jedinice politicke analize vec minijaturni politicki sistemi sa sopstvenim podsistemima donosenja odluka, odredjivanja ciljeva i

46

resavanja internih sukoba, kao i sa procesima regrutacije,izbora, internog i externog predstavljanja.Frakcija je relativno autonomno organizovan i strukturiran deo politcke partije – grupa njenih clanova koja se od celine razlikuje – 1. Prihvatanjem razlicitih, programski manje - vise uoblicenih pogleda na jedan broj relevantnih politickih i unutarpartijskih pitanja 2. Posedovanjem unutargrupne organizovanosti, discipline, lojalnosti. Organizovanost razlikuje frakcije od struja, tendencija, krila, a ideoloski i politicki plast od timova, klika klanova.6-oclana analiticka matrica za odredjenje frakcija, 6 kriterijuma1.Organizacijski kriterijum – predstavlja stepen kvazi-suverenosti koji poseduju delovi unutar partija, tj. kapacitet autonomija frakcija. Frakcija moze doslovno biti 'partija u partiji' sa sopstvenom mrezom lojalnosti, cvrstom organizacionom strukturom – kongresima, clanarinom, finansijama, kao socijalisti Italije i Francuske, demohriscani Italije,liberali u Japanu. Na drugom kraju su partije koje tek nacelno otvaraju mogucnost artikulisanja stavova manjina(DS – 10% organa interpelacija, 40%revizija odluka).2.Motivacijski – prisustvo i dominacija sticanja moci i dobiti ili pak teznja ka promociji odredjenog politickog projekta, kao osnovno motiv stvaranja frakcija. Ova dva motiva retko su razdvojena.3.Ideoloski – stepen prisustva politicko-ideoloskog motiva, razlicite politicke temperature unutar stranaka i frakcija.4.Politicko-ideoloska – unutarstanacka podela levica, desnica, centar. Npr. pitanje privatne svojine u laburistickom programu i otcepljenje socijal-demokratske frakcije.Razlikujemo a)Renegate – traze promenu postavke stranke za koju smatraju da je zastarlea i prevazidjena, traze reviziju i napustanje b)Jeretici – zalazu se za odbranu autenticnih vrednosti koje aktuelno vodjstvo ignorise ili izdaje(Kozer).5.Regrutacijski kriterijum – a)Personalisticke frakcije b)koalicijske frakcije6.Pozicija i uloga odredjene frakcije u unutarpartijskim odnosima a)Vodece, pobednicke frakcije b) Blokirajuce, veto frakcije c)Nagodbeno-intresne frakcije.

Uslovi i mogucnosto stvaranja frakcija:4 grupe faktora, 3 spoljasnja koja predstavljaju uticaj partijskog i izbornog sistema i sirine partijsko-politickog spektra, i jedan unutrasnji, partijsko-interni faktor u kojem je glavna detrminanta unutarpartijski izborni aranzman.

1.Stepen fragmentiranosti partijske scene obrnuto je proporcionalan mogucnosti stvaranja i broju frakcija unutar partija. Veci br. partija – veca homogenost. Ko zeli moze da predje u drugu partiju ili da stvori novu.S druge strane odsustvo ozbiljne medjustranacke utakmice omogucuje luksuz frakcijskih podela, extreman primer – predominantna stranka.

2. Logika preskakanja visokog izbornog praga vodi objedinjavanju srodnih politickih grupacija.

47

3. Visedimenzionalnost ideoloskog spektra i rezultirajuca programsaka nehomogenost i eklekticnost stranackog poltickog nasledjapredstavlja stimulativni osnov za formiranje frakcija.

4.Na kraju, da li ce se formirati frakcije zavisi od 1.unutarstranacke strukture – otvorenosti vertikalnih i horizontalnih kanala komunikacije i decentralizovanja partijskih materijalnih i finansijskih resursa. 2. Odabranog izbornog sistema unutar stranke, vaze Diverzeovi zkoni – a) Vecinski izborni sistem – manje frakcija, obicno 2, aktuelno i alternativno vodjstvo. b) Proporcionalni sa visokim izbornim pragom – manji frakcija srednje kategorije c) Visokoproporcionlani sistem – veci broj malih i srednjih frakcija.

40. Frakcije i unitarpartijski odnosi:

Postojanje dve ili više frakcija u partiji dovodi do dinamičnijeg i bogatijeg unutar partijskog života. Cini linije podela javnim i otvorenim. Time se ostvaruju uslovi za aktivnije učešće članstva, a i odnosi se demokratizuju pod uslovom da frakcionaštvo ne paralizuje rad stranke, i da naravno u frakcijama vlada demokratsko raspoloženje. Kritičari sa druge strane smatraju da frakcije dovode do a)komplikovanja procedure odlucivanja i smanjuju efikasnost rada b) preterano fragmentisu partijsko telo i unose dodatnu, nepotrbnu podelu, i c) pretnja podele i raspada partije drze permanento prisutnom i otvorenom. Iskustva pokazuju da rascepe skoro uvek pogadjaju one partije koje nemaju javno organizovane frakcije, tj one koje nemaju ugradjene institucionalizovane mehanizme koje garantuju ravnopravno koegzistiranje razlicitih struja misljenja u okviru partije. Cepanje se da izbeći ako se ustanove a)princip javnosti rada i demokratske procedure odlucivanja, b) Prethodnim utvrdjivanjem kruga pitanja koji je podložan raspravi, kao i racionalnim ogranicenjem kruga subjekata koji je mogu pokrenuti i c)određivanjuj minimalnog broja članova koji mogu činiti frakciju. Obaveza je i frakcija da ne sklapaju separatne politicke dogovore i da deluju unutarpartijskog programa.

41. Modeli i praksa unutarpartijskih odnosa:

Mihels navodi da organizacijska struktura i s njom tesno povezane(latentne i manifestne) funkcije stranaka, njena usmerenost ka vlasti, odnosno logika efikasnosti 'stranackog stroja' i disciplinovanja partijskih masa, zakonito vodi 'gvozdenom zakonu oligarhije'.Da li je uopste moguce postici optimalni balans efikasnosti i demokraticnosti delovanja i organizovanja? Kako izbeci 2 krajnosti u koju mogu da zapadnu politicke stranke – da dozive sudbinu nedelatnog debatnog kluba, ili svodjenje partijske organizacije na pretorijansku gardu partijskog Cezara?Da li je demokratska artikulacija unutarstranackih odnosa moguca, nuzna, ili je tek korisna i pozeljna marketinska etiketa? Koja je veza demokratski ili nedemokratskih unutarstranackih odnosa sa prisustvom-odsustvom demokratije u drustvu?Zakon spojenih sudova u odnosu interne i eksterne medjustranacke dinamike daje daje revidirane, ogranicene, demokratske ucinke, jer otvorenost ka otvorenom politickom trzistu makar pruza mogucnost uskracivanja podrske

48

rukovodstvu i napustanje stranke.Bar minimalne, zastitne, demokratske standarde i garancije kompetitivni politicki okvir pruza internoj demokratiji i kroz ustavne i zakonske brane samovolji partijskih celnika, definisane pre svega kroz ustavni status i zakonsku regulativu organizovanja, finansiranja i delovanja pp.Modeli:4 idealtipska modela: 1.) Nedemokratski model – liderske, sledbenicke partije, ima svoju monokratsku i oligarhijsku varijantu.Ruso kaze da kad narod podari sebi predstavnike vise nije slobodan,da kraj svake unutarstranacke demokratije porestaje stvaranjem i osamostaljivanjem profesilonalnog vodjstva.Mihels kaze – ko kaze organizacija, kaze i tendencija ka oligarhiji. Vodja od sluge naroda postaje komandant partijske vojske. 2.)Participativno-demokratski model – Baziran na idejama Barbera i Patemanove o neposrednim izborima, direktnoj, elektronskoj demokratiji, partijskom referendumu i anketi, jednakim kvalifikacijama za vodjstvo, njegovim minimalnim koordinacijskim ingerencijama i direktnim izborima na kratak rok za nosioce javnih f-ja.3.) Kompetitivno-elitisticki model – demokratska, realisticka reformulacija liderskog i oligarhijskog modela unutarstranackih odnosa, preovladjujuci model kod nas, na radovima Sumpetera i Sartorija. Po njima demokratija je kompeticija elita, demokratiju cini moguca sama kompeticija izmedju njih.Hod od autoritarnih ka demokratskim porecima prakticno se sadrzi u pomaku od vlasti samonametnutih elita ka izboru izmedju elita koje se nude.4.)Poliarhijski,predstavnicki,pluralni - model polazi od Dalovog koncepta poliarhije, odnosno pluralne distribucije moci. On je realisticna verzija participativnog modela u kome dominiraju odnosi supsidijarnosti u partiji.Elementi, indikatori:1.)Prava i obaveze clanstva kao i mogucnosti i kapaciteti da ih realno ostvari2.)Formalna i stvarna prava partijskih manjina i njihove mogucnosti da ih, kroz struje i frakcije institucionalno izraze unutar partije.3.)Dominacija subordinacije ili supsidijarnosti, tj. centralizujuce ili decentralizujuce tendencije u procesu internog donosenja odluka.4.)Podela vlasti i ovlascenja izmedju legislative i egzekutive.5.)Distribucija moci i uticaj u partijskom izbornom procesu.6.)Distribucija moci i uticaj u kontroli nad partijskim finansijama.Praxa:

Kriticko vrednovanje pozicije i uticaja ''partijskog naroda'' – akcionog potencijala, kompetetnosti, nivoa i vrsta motivacije i ocekivanja clanstva, kao i razlicitih osnova i razloga njegovog identifikovanja sa svojom partijom.Visok nivo aspiracije, osecaj kompetentnosti, kao i dominacija programske ili problemske identifikacije sa strankom, tj clanstvo koje karakterisu mobilnost, aktivnost, kriticnost, temeljna su pretpostavka za postojanje participativnih ili bar poliarhijskih unutrasnjih odnosa u strankama.Kada ovo sve prenesmo na praksu Srbije dobija se sledeća slika. Najpre Srbiju karakteriše relativno velika gustina partijskog članstva gde je svaki 10 punoletni građanin član partije, iako je najčešće svaki 2-3 član aktivan (politički gladijator). Postoje tri osnovna motiva za pridruživanje partijama: homeocentrični, ideocentrični, klijentistički (interesni). Često su sva tri motivna u simbiozi. Medjutim, tek ideocentricni osnovni

49

motiv moze biti realan osnov za kriticko angazovanje. S druge strane razvoj kartelskih ili profesionalnih izbornih stranaka i snjihova sve veca okrenutost ka drzavi i upucenost na nju,smanjuju relativan znacaj clanstva.Ove stranke ne računaju na masovno članstvo već na stručnost, odnosno više se baziraju na npr. marketinške poruke za vreme izborne kampanje nego za stranački aktivizam. Tako primer partije koja se zasnivala na harizmi vođe je SPS, dok je DS partija koja se zasniva kompetetivnom elitizmu, ili grupno-pluralistickom modelu u optimističnijem slučaju.Ne treba zanemariti ni odnose moći(distribucije moci) u strnaci koje Panebjanko naziva „kontrolama zona neizvesnosti“. 7 zona neizvesnosti ili 7 indikatora moci:

1. Politicko rukovodjenje2. Internu komunikaciju3. Odnose sa okruzenjem4. Utvrdjivanje pravila i ovlascenja5. Finansije 6. regrutovanje7. unapredjenje kadrova

Vođa partije na taj nači nkroz pregovore sa članstvom na vertikalnoj skali, smanjuje zonu neizvesnosti na horizontalnoj skali u pregovorima sa drugim liderima. Goati na osnovu distribucije moći razlikuje slabe i jake lidere, pa u prve spadaju SPS i G-17, a u druge SPO, DSS, DS. Moć lidera zavisi kako od njegovih sposobnosti tako i od podrške članstva. Ulogu u ovmome mogu imati i „partijske sive eminencije“- savetnici, ključni finansijeri, članovi porodice. Panebjanko zaključuje i da je oligarhijsko rukovodstvo sastavljeno uglavnom od sposobnih koordinatora i „akademičara“. Jedan od načina da se spreči ovakava distribucija moći jeste i uvođenje kvota za žene, mlade, nacionalne manjine i sl., a sto je naročito prisutno u sekcijam socijaldemokrata i zelenih. Žene su naročito uporne, pa se u parlametarnoj Evropi ta kvota kreće od 25-43% dok je u Srbiji ona jedva 12%. Prvi put je ovo bilo ozakonjeno u Argentini 1991. godine, a u našem okuženju u Makedoniji 2001. godine i BIH 2002.god. Partije zelenih su se naročito zalagale za direktnu demokratiju, ali kako se to tokom decenija pokazalo neefikasnim, odustali su delimično od te zamisli.

Mihels je takođe konstatovao, to ide u prilog vođama, da partijske mase ne vole „česte izmene lica“. Masa je inertna i nezainteresovana i odgovara joj čvrsto vođstvo koje zna šta hoće. Čak i povremeni impulsi su slabi i difuzni, pa je pomeranje ka kompetetivnom elitizmu uvek neizvesno. U Srbiji su tako frakcije retkost, jer je stvarnost pokazala da odlasci neistomišljenika nikada nisu produktivni, pa su ujedinjavanja mnogo češća. Takođe u Srbiji dominira i obrazac sa liderom-osnivačem naročito karakterističan za SPO i DSS. Naravno ima i stranaka poput DS koje idu ka kompetetivnom elitizmu. Iako ima svog lidera, ipak postoji pluralizma interesa i mogućnosti za redistribuciju moći. No treba reći da ni to nije sprečilo seriju rascepa u DS, pa je tako došlo do formiranja LDP-a.

42. Značaj i problemi finansiranja stranaka:

Zov novca u politici je star koliko i zelja za vladanjem i moci. Isto toliko traju napori da se politika emancipuje od diktata novca.Ali i pored toga, cak su i demokratske rezime i

50

kompetetivne visestranacke sisteme dugo karakterisali uticaj novca i stranackih finansija, i predstavljale neku vrstu ekstralegalne ili sive zone uzajamniog transfera ekonomske i politicke moci i uticaja, a to je bila tajna koja se pazljivo cuvala, kao alhemija za zlato. Možda je o značaju novca u politici i delanju političkih stranaka najbolje rekao kalifornijski političar Džesi Arnu nazvavši ga „majčinim mlekom politike“. Novac je potreban stranci za sve- za prostorije, redovne stranačke aktivnosti, komunikacije sa javnošću, naknade za partijski aparat itd. Skupe izborne kampanje su posebna priča – Exponencionalni rast troskova kampanja u SAD je primer 1860 – 100 000$, 1984 – 60miliona$, 2004 – 693miliona$, 2008 2.4 milijardi$! Tako pored rada volenotera, partijama za dugovečnost je potrebna i organizacija ali pre svega - novac.Ipak, partije su dugo bile i vanustavna kategorija, sto se menja sa polovinom XX veka kad se uvodi masovno pravo glasa, raste centralana uloga partija u izbornom i politickom procesu, ali i rastu troškovi oko izborne kampanje. Ustavnom tretmanu sledila je zakonska regulativa kojom se preciznije uredjuje formiranje i delovanje partija, ukljucujuci i regulisanje izbornih troskova, kao i finansiranje redovnih stranackih aktivnosti. Ipak u praxi su se poceli razvijati sve sofisticiraniji mehanizmi za obilazenje zakonskih resenja ili nalazenje rupa u njima. Pinto-Dusinski razlikuje 6 oblika izvrgavanja ili krsenja zakona :a) nazakoniti pokloni, b) koriscenje novca stecenog korupcijom za partijske kampanje, c) upotreba državnih resursa za partijske svrhe – administrativni izvor finansiranja, d)prihvatanje sredstava radi obezbeđivanja ili obecanja neke koristi, e)uzimanje od kriminalnih krugova, f) nelegalni rashodi – npr. kupovina glasova. Korupscionaski skandali veazni za nelegalne tokove novca u politici postali su poslednjih 50 godina univerzalan fenomen. Tako je npr. posle operacije „čiste ruke“ u Italiji ustanovljena veza 1500 političara sa mafijom od čega dva bivša premijera, Daso afera u Belgiji, Kolova afera, Sirakova, Ehud Barak, Juzna Koreja, Japan, Jeljcinove afera..itd.Politička korupcija je dakle jedan od sveprisutnih fenomena, ali i sve prefidniji načini njenog upumpavanja u sistem. Politicka korupcija se najsire moze definisati kao razmena finansijkih donacija za politicke usluge.U nasem drustvu se korupcija percipira kao najveci problem, a politika i politicke partije se smatraju najkorumpiranijim sferama delatnosti. Posebno su ugrozena drustva u tranziciji, drzave bez stabilnih pravnih normi, profesionalnih standarda, moralnih obrazaca, kao i drzave koje sa jakim netrzisnim sektorom, gde partije kartelskim sporazumima i aranzmanima poseduju drzavu, gde se poslusnicima i miljenicima dele polozaji, poslovi – tzv. Sinekure.Korupcija je i nus efekat prenaglasene, centralne, usmeravajuce, regulativne uloge politike i politickih institucija.USAID u prirucniku Novac u politici: vodic za povecanje tranpsarentnosti u nastajucim demokratijma deli koruptivni proces na 2 perioda i 3 segmenta. Prvi je predizborni period i sadrzi 2 segmenta : nelegalne vidove izbornih prihoda i rashoda,a drugi, postizborni period ukljucje vracanje duga, legalno patronatsko zaposljavanje, imenovanje na polozaje,glasanje u skaldu sa obecanjem,glasanje na prodaju, primanje poklona, putovanja itd..Slicno i Martin Valeski razlikuje a) nelegalne rashode – kupovinu biraca, poslanika,savetnika b) nelegalni prihodi prodaja imenovanja, zvanja, titula, pristup informacijama,licno bogacenje, primanje sredstava od org. kriminala, iznuda od privatnika itd. On preporucuje da se 1.obezbedi dovoljno novca za kompetitivne i

51

energicne kampanje 2. Da ne iskljucuju nove snage visokim limitima 3.Zastite gradjane od pritiska pp da im doniraju novac 4. Da gradjanima pruze jednake sanse da dodju u kontakt sa svojkim predstavnicima. 5. Da ogranice disproporcionalni uticaj velikih finansijera i ocuvaju relativno ravnopravnost opozicioni i vladajucih partija.Danas je jedan od glavnih dilema da li treba finansirati partije iz javnih izvora ako su one već kreatori javnog dobra. Protivnici ovoga kažu da je to atak na individualnu autonomiju i slobodu poreskog obveznika koji može i sam finansirati stranku ako želi. Dakle svaka vrsta distributivne pravde se odbacuje. Tako razmislaju predstavnici liberalne-minimalne drzave, koji smatraju da je javno finansiranje narusavanje principa trzista i konkuretnosti.S druge strane glavni argument je da „demokratija košta“ i da finsijska moć ili nemoć ne sme biti smetnja ucescu u demokratskom procesima. Od 50tih 20. veka praksa javnog finansiranja postaje sve prisutnija, najpe u Kostariki, Argentini, Nemačkoj, Švedskoj itd. Pored ovoga se dopušta još i privatno finansiranje.Opasnost postoji da oslanjanje na budzet vodi formiranju intresnog kartela stranaka i stranackih elita koje su sve manje zaintresovane za aktivnost i podrsku clanstva, odnosno sve vise ispadaju iz civilnog drustva i srastaju uz drzavu. Finansiranje iz tog razloga treba da bude oslonjeno a obe noge, i na javno i na privatno finansiranje.Skupština Saveta Evrope je takođe donela Preporuku 1516 kojom se formulisu zajednicka pravila usmerena protiv korupcije u finansiranju pp i izbornih kampanja na osnovu nacela: 1.razumne ravnoteze javnog i privatnog finansiranja. 2.Postenim kriterijima raspodele drzavnih davanja.3.strogim pravilima regulisanja privatnih donacija i utvrdjivanje gornjih granica izbornih izdataka. 4. Potpunu transpartnost racuna stranaka i stvaranje nezavisnog revizorskog tela i predvidjen sistem sankcija za nepostovanje pravila, ukljucujuci i suspenziju iz drzavnog finansiranja.

43.Privatno finasiranje stranaka:

Pod privatnim finansiranjem podrazumevaju se kako a)sredstva prikupljena unutar samih stranaka (clanarine, prilozi, pokloni clanstva), b)prihodi od partijskih promotivnih aktivnosti i drugih oblika partijskog preduzetnistva c) tako i prilozi i poklonih nestranačkih fizičkih i pravnih lica, kao i dotacije koje dolaze od intresnih udruzenja – sindikata ili privrednih udruzenja. Clanarine : Istorijski članarine datiraju od pojave radničke partije, kako bi prikupljanjem velikog broja malih priloga konkurisalo mocnim partijama burzoazije. Pored finansijkog efekta, clanarine imaju i znacajnu afektivnu, integracijsku, mobilizatorsku vrednost i znacaj, pa je vremneom preuzimaju i druge partije. Danas one imaju simbolički karakter, a namesto toga uveden je „partijski porez“ kao dobrovoljna ili prinudna uplata stranačkih javnih funkcionera stranci. Tako funkcioneri DS-a izdvajaju 5% plate, a poslanici SPS čak 30% plate. U Nemačkoj je ovakva vrsta naplate prozvna neustavnim nametom. Danas su one maximum oko ¼ ukupnih prihoda stranke. Same članarine, npr. u Britaniji nisu ozbiljan deo finansija- Laburistima je to svega 10% budžeta. Ipak, sama Nemačka je primer visokog učešća članarina u budžetu strnaka- u proseku 30%. Holandija je ekstremni primer sa 60%, mada u istoj javno

52

finansiranje ne prelazi 20% budžeta stranke. U vecini zapadnoevropskih stranaka prisutan je pad broja clanova stranaka, a time i prihoda od clanarine.Partijske promotivne aktivnosti: Pored ovoga unutarstranačko finasiranje je i prodaja partijskog promotivnog materijala, organizovanje proslava, aukcija, lutrija, priredaba, manifestacija, konferencija… U Francuskoj ovo čini oko 20% budžeta, naročito levo orijentisanih partija, u Svedskoj partijska lutrija je znacajan izvor prihoda.Partijsko preduzetnistvo: Neke zemlje dozvoljavaju i ograničen broj privrednih aktivnosti kojima se stranka može baviti kako bi se finansirala, tj. stvaranje sopstvenih preduzeca radi obavljanja uzeg ili sireg kruga privrednih aktivnosti, najcesce ogranicenih na izdavastvo i kulturu. U Srbiji je ovo najnovijom zakonom ograničeno, a zakonom iz 1997. nije bilo ograničenja, pa je značajan deo prihoda SPS poticao odatle(25 preduzeca, 114 odbora i 750 zaposlenih).Pokloni i dotacije vanstranačkih lica – privrednih korporacija, gradjanskih udruzenja, sindikata su najbitniji deo budžeta partija u vecini zemalja,. U SAD-u tzv fund raising, na večerama sa predsedničkim kandidatima, ili okupljanje darodavaca u president's clubs, je uobičajna stvar. Slično je i sa povezivanjem stranaka i sindikata ili privrednika, npr. u Svedskoj u kojoj Socijaldemokratska radnicka partija Svedske ima akcione veze i isprepletanost strukture sa sindikatima. Ovakav vid finansiranja nosi sa sobom i plutokratsku opasnos – vladavine najbogatijih i najmocnijih darodavaca koji u zamenu za visoke priloge traze ili ocekuju protivuslugu. Zakoni zato čine ove priloge: a) transparentnim (zabranom davanja anonimnih priloga), b) Uvodeci obavezu njihovog registrovanja i javnog objavljivanja u slucaju da prelaze odredjeni iznos.U Srbiji do 2004. anonimni prilozi nisu smeli da prelaze više od 3% stranačkog budžeta, c) Dotacije se često ograničavaju visine pojedinih priloga, ali i visine ukupnih stranackih i izbornih prihoda i rashoda, metodom limitiranja odedjenog novcanog iznosa(Francuska) ili uzimanje odredjenog br.prosečnih plata- u Rumuniji fizičko lice ne može dotirati više od 100, a pravno više od 500 prosečnih plata. Takođe postoji i razlika da li se donacija uplaćuje pojedinacnom kandidatu stranke ili samoj stranci, i ovo je dosta izraženo u SAD(pojedinacni 1000$, PAC – 15-20.000$, stranci 25.000$). Dobar br. zemalja ne ogrranicava visunu pojedinacnih priv. priloga – Grcka, Ceska, VB, Svedska, Nemacka.U Srbiji zakonom iz 1997. nije bilo nikakve redukcije, privatni prilozi su bili neograniceni, a prilozi pravnih lica da, dok se zakonom iz 2003. ovo ograničilo. Od 2011 u Srbiji je limit za a)fizicka lica, redovna aktivnost – 20 prosecnih plata godisnje b) Pravna lica 200 prosecnih plata.Takođe postoji i problem soft money- unošenja novca indirektno u kampanju kroz finansiranje istraživanja ili predizbornih kampanja.d)Vecina zemalja nastoji da redukuje krug potencijalnih darodavaoca, odnosno direktno zabrani finansiranje stranaka od pojedinih donatora – stranih drzava i organizacija, npr. Odredjivanje kruga legitimnih donatora nije lak posao. Tako, najčešći vid zabrane jeste 1.finasiranje od strane stranih lica(pravnih i fizickih) i država. 2.Takođe zabranjeno je da stranke finasiraju državna preduzeća, ili preduzeća sa drzavnim udelom u vlasnistvu, ili sa poslovnim aranzmanom sa državom(nabavke,subvencije itd) komiteta. U Belgiji je izbila npr. afera Daso kada je istoimena aviokompanija iz Francuske kandidatima uplatila veliku sumu zarad garancije sklapanja poslova.

53

3. Finansiranje od strane sindikata, poslodavackih unija i gradjanskih udruzenja, u vecini dozvoljena aktivnost, u nekima – SAD, Turska,Francuska je prebacena na prikupljanje priloga clanstva preko akcionih i politickih komiteta.

ZABRANE U SRBIJI PO ZAKONU O FINANSIRANJU PS IZ 2011:

ZABRANJENO JE FINANSIRANJE OD STRANE: - stranih drzava, stranih pravnih i fizickih lica, anonimnih darodavaoca, javnih ustanova i javnih preduzeca, ustanova i preduzeca sa ucescem drzavnog kapitala, privatnih preduzeca koja obavljaju javne usluge na osnovu ugovora sa drzavnim organima i javnim sluzbama, preduzeca i org. koja vrse javna ovlascenja, sindikata, humanitarnih org., verskih zajednica, priredjivaca igara na srecu, uvoznika, izvoznika , prodavaca i proizvodjaca akciznih proizvoda i pravnih lica i preduzetnika koji imaju dospele, neizmirene obaveze po osnovu janvih prihoda.

Dometi i granice – a) Privatno fin. je pozeljno jer stimulise politicku participaciju, i bar indirektno, politickoj edukaciji i socijalizaciji. b) ono je i neophodana brana preteranoj etatizaciji politickih stranaka i njihovoj zavisnosti od drzavnih dotacija. Preterano oslanjanje na drzavu stranke izvlaci iz sfere civilnog drustva, lisava if f-je medijatora izmedju civ. aktera i pol. institucija.c) visina i vrsta priloga mora biti pazljivo odmerena i kontrolisana, da se spreci korupcija i upliv prljavog novca u politiku.

44. Javno finansiranje stranaka:

Slabosti i ogranicenja privatnog finansiranja predstavljali su osnov za nastanak i razvoj, sada već pola veka stara praksa, javnog finansiranja. Ono danas ne postoji u Britaniji, Maleziji. Indiji., Irskoj, mada i u tim zemljama postoji potpora za opozicione, parlamentarne stranke.SAD, Holandija i Portugal su takodje zemlje koje drze zastavu dominantog samofinansiranja stranaka. S druge strane u Nemackoj je udeo drzavnog finansirnja oko 40%, Francuskoj to je 60% budžeta stranke, a u Španiji i skandinavskim zemljama čak 70-80%. Vioki udeo drzanog finansiranja imaju i Italija, Svedska, Srbija.U vecini je uvedena kao antikoruptivna mera, pr. Francuska.U zemljama liberalnog pristupa – Holandiji i VB one se krecu izmedju 2-10%. Vecina postkomunistickih zemalja prihvatilo je javnoo finansiranje i udeo budzetski sredstava prevazilazi 50% (Slovenija 60%, Srbija 80-90%)prikupljenih sredstava, izuzetak su Poljska, Letonija, Ukrajina, gde udeo budzetskih sredstava ne prelazi 5-12%. Dotacije javnog porekla mogu biti usmerene ka: a)pokrivanju izbornih troškova (SAD, Italija, Kanada, Poljska), b)ka radu u parlamentu i redovnim stranackim aktivnostima (Austrija, Grčka, Ceska, Madjarska) ili c)ka obe namene kako je u Srbiji. U Nemačkoj dotacije su prve vrste, ali se dodeljuju u četiri rate pa su praktično celokupno godišnje finasiranje. Subjekti primaoci mogu biti same stranke ili pojedinačni kandidati. Sredstva se mogu raspoređivti partijskim centralama ili ka regionalnim i lokalnim stranackim odborima.Mogu se davati i partijskim organima poput podmladaka stranke, sekcijama zena ili obrazovnih i istrazivackih institucija.

54

Zakon u Srbiji predvidja javno finansiranje i stranaka i izbornih kampanja na svim nivoima. Manji deo novca se deli na podnosioce, a veći na srazmerno osvojene glasove. Ukupna javna sredstva koja se usmeravaju ka finansiranju strnaka i izbornih kampanja vezuju se najcesce za : a)odredjen procenat ucesca u budzetu drzave ili b) za utvrdjen br. prosecnih zarada.U Nemačkoj se ovo dodeljuje i vanparlamentarnim strankama ako su osvojile makar 0,5% glasova.

U Srbiji zakonom iz 2011. stranke mogu računati na ukupno 0,15% državnog budžeta, i 0,1% budžeta autonomija i 0,1 % lokalne samouprve, za redovno finansiranje od cega 30% na sve parlamentarne stranke i odbornike, i 70 % srazmerno br. poslanickih odnosno odbornickih mesta. Svaki poslanik donosi svojoj stranci oko 12.000 evra godisnje. Za izbore i kampanje su brojke 0,1 % drzavni budzet, 0.05% jedinice autonomije i lokalne samouprave. Realno to iznosi blizu 1 evra po glavi tanovnika. Podela je takva da 20% se deli na ravne časti svima koji su ušli u parlament, a 80% srazmerno glasovima. U kampanjama slučaj je 20-80%. U Srbiji takođe svi privatni izvori finansiranja ne smeju preći 1/5 ukuponog dobitka iz bužeta Republike, sto je u sustini malo.Kako broj mandata nije moguće predvideti pra izbora, ova odredba je zakonska slabost, kao i kritika da se ovime cementira zatecena partijsko-politicka i parlamentarna struktura, jer se sredstva ne raspodeljuju neparlamentarnim strankama.Trebalo bi barem 50% raspodeli na sve podnosioce lista.Takođe slabos ovoga je što grupe građana kao ne-pravna lica ne mogu da učestvuju u raspodeli budžeskih dotacija. Neparlamentarne stranke Kontrola sredstava se vrši kroz otvaranje posebnog računa u banci Jednu od najvećih dotacija jeste i davanje besplatnog termina na javnom servisu. To je praksa u skoro celom svetu, sem u SAD-u gde nema besplatnih termina. Ocena : Opravdana je osnovna, defanzivna uloga javnog finansiranja – da bude korektiv ogranicenjima privatnog finasiranja , odnosno nejednakom pristupu privatnim resursima od strane politickih konkurenata.Doprinelo je stabilnijem i kontinuiranom delovanju politickih aktera, time i obnovi njihovih edukativnih socijalizacijskih f-ja. Takodjem stranke su postale relativno autonomne u odnosu na svoje krupne finansijere i darodavce, smanjilo je, bar posredno, politicki extremizam baziran na izolaciji i getoziranju odredjenih pol struja.Nedostaci javnog finansiranja:

1. Etatizacija partija, nastanak partijskog kartela, 'pluralizovane partijske drzave'.2. Sve mocnija, i od biraca udaljena politicka klasa.3. Javno finansiranje slabi poziciju neparlamentarne opozicije i doprinosi4. Konzerviranju postojeceg partijskog sistema5. Unutarstranacki razlog – javno finansiranje jaca pregovaracku moc i poziciju

vrha stranke, tj. doprinosi centralizaciji i birokratizaciji stranaka.Korekcije moraju biti npr. omoguciti i vanparlamentarnim strankama pristup sredstvima, kao i decentralizovano finansiranje stranckih aktivnosti i kampanja od strane lokalnih i regionalnih vlasti, koja moze preduprediti potencijalnu negativnu centralizatorsku i birokratizujucu tendenciju unutar samih stranaka. Uz postojanje odgovarajuceg institucionalnog aranzmana i uz pratecu demokratsku praxu nadgledanja i kontrole, javno finansiranje stranaka je steklo svoju demokratsku legitimaciju i verifikaciju.

45. Kontrola i javni nadzornad stranačkim finasijama:

55

Uloga kontrole i nadzora je da obezbede transparentnost u finasiranju stranaka – sto podrazumeva obavezu registrovanja i javnog obavestenja o partijskim prihodima i rashodima- o stanju partijskog budzeta. Ovo je pre svega potrebno da bi se sprečila predizborna prodaja politicara velikim donatorima, a onda i naknadnu postizbornu korupciju. Zakoni o finansiranju politickih stranaka spadaju u red osnovnih antikorupcijskih zakona. Biraci moraju znati ko i koliko novca daje njihovim politickim zastupnicima, da li postoje i odakle dolaze pretnje njihovoj samostalnosti i autonomiji. Neki od primera malverzacija su:

- ''plaćanje u gotovom'' na ruke ili preoko svojih NVO, - pretvaranje priloga u fiktivne poslovne aranžmane i kredite, - isplaćivanje nepostojećih autorskih honorara, - uspostavljanje racuna za fiktivne konsultantske usluge bankama i

preduzecima, - ''partijski reket'', - ''partijski mito'', - davanje sinekure ''zasluznima'' i - ''vracanje duga'' – poslove na tenderima nabavkama, - ''peglanje rashoda'' – realni partijski troskovi se prebacuju na drzavu, njene

organe ili se knjize na javna preduzeca- ''peglanje prihoda'' – iz koruptivnih operacija, namestenih tendera na javnim

nabavkama, privatizacije, ili proguravanjem odredjenih uredbi i odluka koji idu na ruku mocnih sponzora.

KORUPCIJA=DISKRECIJA+MONOPOL-ODGOVORNOST, iz formule se vidi da je resenje u smanjenju diskrecionih ovlascenja nosilaca vlasti i drzavnih cinovnika i ukidanje monopola i jacanje trzisne ponude, uz paralelno razvijanje mehanizama kontrole i nadzorai kaznjavanja slucajeva politicke korupcije.Kontrola i sprecavanje korupcije predstavljaju, bez sumnje, nuznu pretpostavku demokratske legitimnosti poretka i povrenja u politicke institucije i aktere. Ona je zajednicka odgovornost partijskih i drzavnih organa, expertskih org iz civilnog drustva.Partijski organi i kandidati preuzimaju obavezu primanja novcanih donacija isključivo preko računa, kao i obavezu evidentiranja prihoda i rashoda i njihovog objavljivanja u javnom glasilu, posle izbora oili na kraju budzetske godine.Negde se trazi izvestaj o ukupnim iznosima i glavne prihodne i rashodne stavke, a negde postoji obazveza podnosenja detaljnih izvestaja o svim prihodima i rashodima , ukljucujuci i procenu vrednovanja ne materijalnih usluga. U pojedinim zemljama obaveza izestavanja ne ukljucuje medije i javnost, vec samo podnosenje racuna posebnim revizorskim telima. Za sporove oko legalnosti izvora nadlezni su ili redovni sudovi – Velika Britanija, posebne izborne komisije ili administracije – SAD(federalna izborna komisija).U Srbiji postoji obaveza podnosenja zavrsnog racuna i redovnog godisnjeg izvestaja o svim prihodima preko 6000 dinara i izvestaj o imovini, a završnio račun se podnosi Republickoj izbornoj komisiji, a objavljuje se u Sluzbenom glasniku o trosku politicke stranke. U slucaju izbora, stranke imaju rok od 10 da predaju izvestaj a Komisija rok od 90 dana da za kontrolu istog.Komparativna praksa je pokazala da treba da postoji posebna, nezavisna, autoritarna revizorska komisija koja će imati uvid u sva dokumenta stranke(pokusaj sa Agencijom za

56

borbu protiv korupcije – bavi se nadzorom nad propisima iz oblasti finansiranja p.p. i sukobom intresa). To je učinjeno u Letoniji, gde su stranke obavezne da svoje prihode objavljuju na sajtu stranke. Postoji i mogucnost ukidanja stranke u slucaju krsenja zakonsih odredaba. U ovoj zemlji postoji Biro za prevenciju i borbu protiv korupcije koji je odgovoran premijeru, ali šefa mu bira skupština, pa je ovo telo jako uticajno.

Slovačka predviđa da svi oni sa kojima stranke posluju moraju da objave u medijima u kojoj vrednosti su poslovi obavljeni. Takođe u Slovačkoj je kontrola podeljena izmedju ministarstva finansija i Komiteta za prevenciju konflikata intresa dzavnih intresa, rad nevladinog sektora nije zanemarljiv. Ove organizacije su sastavile i bazu podataka sa dugoročnim uticajem javnosti, tako da svaki građanin u svakom trenutku može da vidi ko finasira stranku.

46. Određenje partijskog sistema:Uprkos sve vece kritike partija, zbog njihove unutrasnje nedemokratske prakse kao i partokratske tendencije, one jos uvek redstavljaju nezamenljivu, osnovu sponu izmedju pojedinaca i njihovog intresnog, grupnog organizovanja i politickih insitucija drustva.Partijski sistem predstavlja okvir unutar koga se obavlja, partijskom aktivnošću posredovana, dvosmerna komunikacija na liniji civilno društvo-država. Politicki rezimi definisu se upravo prirodom partijskog sistema, odnosno brojem i karakterom medjusobnih odnosa partija. Daglas Rej definise partijski sistem kao mrezu konkurentnih odnosa izmedju partija.Za Sartorija je partijski sistem otvoreni sistem promenljivih, dinamickih interakcija koje pokrivaju siroko polje odnosa od sukoba do saradnje i koje su plod interpartijske konkurencije. Takav sistem omogucava izrazavanje, suceljavanje i konfiktno usaglasavanje intresa drustva kroz podrsku pojedinim partijama i njihovu interakciju u parlamentu i politicki institucijama. Osim sto omogucuje demokratsko konstituisanje vlasti, partijski sistem deluje i kao zastita protiv zloupotrebe vlasti, jer obezbedjuje rezervne opozicione timove. Razvrstavanje partijskih sistema, odredjenje njihove statike i dinamike njihovog funkcionisanja, promene i razvoja, mozemo odrediti analizom a)tri osnovna elementa, kriterijuma za njihovo odredjenj, kao i b)tri faktora koji su interakciji sa partijskim sistemom, tj. u odnosima cirkularne uzrocnosti:Elementi 1.) Broj relevantnih partija.2.) Stepen politicke i ideoloske polarizacije u drustvu.3.)Element koji razlikuje stabilne i nestabilne partijske sisteme, cini ga stepen institucionalizacije i stabilnosti partija(odnosno indentifikacija i podrska gradjana odredjenoj p.p, kao i kredibilitet i legitimnost aktera politike u celini). Faktori1.) Politicki poredak – njegov institucionalno-normativni dizajn koji odreduje strukturu i organizaciju vlasti, i izborni sistem.2.) Uticaj socijalnih podela – rascepa na linije politickog razvrstavanja.3.) Mera osolnjenosti i karakter odnosa p.p i civilnih inicijativa i pokreta.Faktori za odredjivanje partijskog sistema nisu determinante, vec su u pitanju odnosi cirkularne uzrocnosti, npr. izborni sistem moze odrediti broj relevantnih partija u

57

odredjenom sistemu, ali prethodno same p.p. u velikoj meri sopstvenim odlukama odredjuju izborna pravila igre i dimenzioniranju prostor politicke utakmice. I samo socijalno tlo moze biti oblikovano odlukama stranaka i vladinom politikom(nacionalizacija, privatizacija).Postoje i tri pristupa genezi i transformiranju partijskog sistema – socioloski, institucionalni, kompetitivni(tj. prostorno-pozicioni).Socioloski pristup – medjupartijski odnosi i dinamika su izraz sirih drustvenih podela i sukoba. Teorija drustvenih rascepa – temeljne strukturalne podele na kojima se formira polje politike.Institucionlani pristup – naglasava uticaj normativno-institucionalnog okvira i determinanti poput izbornog sistema, politickog i izbornog zakonodavstva, ali i celine politickog sistema ciji je deo i sam partijski sistem. Neoinstitucionalna skola – akcenat stavlja na kocece ili reducirajuce delovanje izbornog sistema na partijski sistem ili pak razlikovanje br. parlamentarnih i br. efektivnih stranaka. Sam ustavni model pol. sistema, njegova (polu)predsednicka ili parlamentarna priroda moze uticati na dinamiku partijskog sistema.Kompetitivni pristup – logiku i dinamiku partijskog sistema izvodi iz relatvno autonomne logike samog politickog polja – ''politickog trzista''. Partijski sistem se vidi se kao efekat takmicarskih ili koalicionih odnosa medju kljucnim politickim akterima. Razvijajuci kompetitivnu, trzisnu teoriju demokratije Entoni Dauns razvija i prostorno-pozicioni model kao model primene trzisnih principa na proces politicke kompeticije. Sto se tice politicke potraznje i kupaca(biraca), Dauns polazi od 3 pretpostavke: da biraci imaju svoje preferencije o tome kakvu politiku bi vlada trebala da vodi, da se ta opredeljenja mogu locirati unutar linearnog spektrea levica-desnica i da su biraci racionlani ali ne i nuzno dobro informisani o vezi izmedju njihovih uverenja i programa koji nude politicke partije. S druge strane, prodavci – politicke partijem, pre svega teze maximalizaciji deo sopstvenog udela u birackom telu i stim ciljem se one pomeraju unutar politicko-ideoloskog spektra prilagodjavajuci se potrebama kupaca-biraca. One medjutim ne mogu tek tako preskakati preko partija koje su vec brendirale neki deo politickog spektra. On smatra da partije koriste ideologiju da pre svega radi masovnog mobilisanja biracke traznje. Po njemu je br. partija u partijskom sistemu odredjen prostornom raspodelom glasova na ideoloskom spektru. U cilju maximilizacije glasova partije ce slediti logiku programskog prilagodjavanja intresima i afinitetima 'sredisnjeg biraca', koji se ocito grupise na politickom centru.Ogranicenja prostorno-pozicionog modela :-Sam Dauns je svestan limita prostorno-pozicione teorije odnosno ogranicene mogucnosti partija da zbog politickog nasledja i stecenog imidza previse setaju po ideoloskom spektru preskacuci (leap frog) pri tom vec pozicionirane partije.-Nedovoljno znanje biraca o sustini i posledicama sopstvenog opredeljenja u pitanje dovode polaznu postavku o racionlanom izboru biraca.-Postojanje politicke naddetreminante, pitanja koja natkriljuju sve ostale linije socijalnih i politickih podela, vode nedovoljnoj programskoj profiliranosti partija odnosno nedovljno probranoj politickoj ponudi, npr. odnos prema autoritarnom rezimu ili drzavnom ili nacionalnom pitanju u Srbiji je okupio u blok monarhiste i republikance, liberalne i socijal-demokrate, centraliste i regionaliste.

58

Najbolji primer prostorno-funkcionalnog (pre)pozicioniranja na mesto stozerne stranke centro-levice, odnosno gradjanskog, proevropskog politickog mainstreama je DS. Naprednjaci se pokusavaju pozicionirati kao stranka desnog centra.

Brojcani kriterijum – Brojimo stranke koje su relevantne – koja se meri njenom izbornom snagom ali i njenom pozicijskom vrdnoscu – tj. pozicioniranju na dimenziji levo-desno, odnosno ideoloskom kompatibilnosti i pozeljnosi za politicke partnere. Snagu partije odredjuje njen izborni rezultat ali treba proveriti i njen upravljacki ili koalicioni potencijal. Sartori predlaze i drugo pravilo racunanja koje se temelji na ucenjivackom potencijalu opozicionih stranaka. Stranka je relevantna (ima ucenjivacki potencijal) ukoliko njeno postojanje i izborna snaga mogu da menjaju pravac nadmetanja medju partijama koje su usmerene na vladanje, prisiljavajuci ih na uze ili sire koalicije. Znaci, po Sartoriju, mozemo iz brojanja izbaciti sve strnakekoje nemaju ni koalicioni ni ucenjivacki potencijal.47. Klasifikacija partijskog sistema

a) Nekompetitivni sistemi – 1. Jednostranacki sistemi 2. Sistemi sa hegemonijskom strankom.b) Kompetitivni sistemi 1. Stranacki sistemi sa dominantnom strankom 2.Dvostranacki sis. 3.Umereni pluralizam 3.Polarizovani pluralizama) 1. – Postoji samo jedna stranka i samo je njoj dopusteno da deluje. Razlikujemo totalitarno, autoritarno i pragmaticno jednostranacje na osnovu dominacije ideologije ili pragmatizma i u odnosu na stepen autonomije podgrupa i podsistema.2. – U sistemima sa hegemonijskom strankom formalno postoje i druge stranke ali nije dopusteno, ni formalno ni stvarno, nadmetanje za vlast. Smene vlasti ne moze biti, nije predvidjena mogucnost rotacije na vlasti. Postoje dva tipa hegemonijske stranke – a)Ideolosko-hegemonijska stranka, periferne stranke su zaista satelitske, mogu dobiti vazna mesta i polozaje u administraciji, vladi i parlamenu ali su i tada inferiorne i nemaju autonomiju. Primer ovakve stranke i odnosa su komunisticke stranke u real-socijalizmu koji nisu ukinule kooperativne stranke unutar socijalistickog fronta koje priznaju vodecu ulogu KP. b) Primer pragmatsko-hegemonijsku stranku su Institucionlano revolucionarna partija Mexika, Portugal za vreme Salazara, Paragvaj, Juzna Koreja, Turska.b)1-Sistem sa predominantnom strankom je kompetitivni sistem u kome u dugom periodu izbori ne dovode do rotacije na vlasti. Kada u nekom politickom poretku postoji stranka koja daleko nadilazi sve druge, ta se stranka smatra dominantnom. Ona dobija apsolutnu vecinu, uzastopce. To je, pos Sartoriju, apsolutno vecinski sistem, sa zemlje koje se oslanjaju na nacelo manje od apsolutne vecine. Indija, Japan, Turska, Urugvaj su imale sistem sa dominantnom strankom. Za uspostavljanje ovog sistema potrebno je da dominantna stranka osvoji 3 izborne pobede, da jasno prelazi prag apsolutne vecine mandata i da postoji jasna razlika izmedju pol. stranaka.2. - Dvostranacki sistem je sistem u kome postojanje trecih stranaka ne sprecava dve velike stranke da vladaju naizmenicno same, odnosno to je sistem u kojima su koalicije nepotrebne. Jedna stranka vlada sama, ali ne i neograniceno, alternacija (ocekivanje smene vlasti) je ono sto razlikuje ovaj sistem od sistema predominantne stranke.

59

Uslovi – 1. Dve stranke moraju biti u polozaju da se nadmecu za apsolutnu vecinu mesta 2.Jedna od te dve stranke uspeva da osvoji dovoljnu vecinu u parlamentu. 3.Ta stranka je spremna da vlada sama.4. realno je ocekivati smenjivanje ili rotaciju vlasti. Moze funkcionisati i uslovima'2 ipo stranke', primer VB.Dvostranacje funkcionise samo kada je drustvo relatvno homogeno, kada je ideoloska distanca velika dvostranacje moze produkaovati nepravdu i moze dovesti do sloma sistema, jedini izlaz tada je visestrancje.3. – Umereni pluralizam, Obelezja i uslovi : a) 3-5 relevantnih stranaka, ni jedna nema apsolutnu vecinu b) Osnovno obelezje koje ga razlikuje od dvostranackih sistema je – koaliciona vlada tj alternativne koalicije c) Nema protivsistemskih stranka d) Mala ideoloska distanca e)Nema bilateralne opozicije, sve stranke su usmerene na vlast i otvorene za koalicione vlade. f) bipolarne koalicije g) Centripetalno nadmetanje.4. – Polarizovani pluralizam, Obelezja i uslovi a) Postojanje relevantnih protivsistemskih politickih stranka koje podrivaju legitimnost rezima b) Posotjanje bilateralnih opozicija koje se uzajamno iskljucuju, tzv. protivopozicije c)Fizicka zauzetost centra, sredisnje podrucije pol. zivota je izvan kompeticije d)Polarizacija, tj znacajna ideoloska distanca, okupiranje podrucije centra podstice aktere na udaljavanje od politickog centra i sprecava centripetalno nadmetanje. Posebno ocigledno u zemljama u kojima je nivo konsenzusa nizak a legitimnost pol. sistema neizvesna. e) Prevladavanje cenrifugalnih nad centripetalnim silama f) Urodjeni ideoloski obrazac, drustvo je tradicijski ideologizovano. g) postojanje neodgovornih opozicija i neodgovornih politickih obecanjaj) Politika preterane ponude ili politika prevelikih obecanja. Za Sartorija je ovo bolesno stanje stvari u politickom telu. Ideoloska distanca je najbitnija za odredjenje ovog sistema a ne broj relevantnih stranaka.Alternativni pristupi tipologizacije:

48. Dinamika promena partijskog sistema:

Sartori tako smatra da se promena partijskog sistema može odvijati na dva načina- a) kontinuirano - unutrašnjim razvojem i b)diskontiuirano slomom sistema. Slom sistema ne mora se nuzno podudarati sa nasiljem i revolucijom. Ustavna i politicka promena koja se odvija u skladu sa ustavnim promenama nije slom. S druge strane i drzavni udar ili dvorska pobuna menjali su osobe ali ne i same strukture vlasti. Ne moze se govoriti o slomu jer je politicki poredak ostao potpuno isti kakav je bio. Kada se struktur politickog poretka temeljno menjaju, a da to nije posledica unutrasnjih mehanizama promena, u pitanju je slom sistema. Dva kriterijuma na osnovu koga se moze proceniti da li je u pitanju slom sistema: 1. Kad god se neki politicki poredak transformise u drugi krsenjem i odbacivanjem starih pravila 2. kad svrgavanjem vlasti ne ostaje stara struktura vlasti.Sasvim suprotno, tranzicije iz jednog politickog sistema u drugi su kontinuirane promene, kad god se mogu pripisati pripisati pravilima igre koja su odgovarajuca sistemu. Sartori je posebnu paznju poklonio prelazu iz hegemonijskog u sisem sa predominantnom strankom i obrnuto. Nijedan kompetitivni sistems e nije transformisao u nekompetativni bez krsenja ustavnog poretka tj. diskontinuirano. Kada se uzima primer prelaska iz nekompetetivnog u kompetetivni sistem obično se kao primeri navode Turska

60

i Meksisko. Znaci, teska je kontinuirana promena sistema iz stranackog partijskog u stranacku drzavni sistem.U osnovi dinamike promena partijskih sistema, evolucije ili sloma, zapravo stoje siri interni socijalni razlozi ali i externi - menjenja konstelacija snaga u okruženju. Relativno mali ideoloski prostor dopusta relatvno visoku fragmentaciju. Maximalna Ideoloska distanca uzrokuje centrifugalno nadmetanje i tada dvostranacje postaje nemoguce i raspada se ili otvar put gradjanskom ratu. Extremno visestrancje je jedini izlaz.

49. Kriterijum institucionalizacije partijskog sistema:

Tako Rouz i Maki povezuju postizanje institucionalizacije – u stvari stabilnosti i trajnosti partija- sa njihovim ucescem u najmanje 4 izborna turnusa na nacionalnim izborima. Po njima, partije koje prezive najmanje 4 izborna nadmetanja ispoljavaju u kasnijem periodu naglasenu sposobnost da opstanu i u najtezim okolnostima. Andjelo Panebjako smatra da partija u procesu institucionalizacije prestaje figurira iskljucivo kao sredstvo i postaje vrednost po sebi. On navodi 5 iskljucivo internih organizacijskih kriterija ovog koncepta:1.posedovanje centrlizovanog aparata 2.jednoobraznost organizacione strukture na pojedinim partijskim nivoima 3.redovan dotok finansijkih sredstava iz razlicitih izvora 4.dominacija partije nad organizacijama koje sluze kao 'transmisioni kais' 5.visoki stepen saglasnosti izmedju statutarnih normi i stvarne distribucije moci u partiji.Hantigton sire shvata institucionalizaciju – kao deo modernizacije i diferencijacije, u kojem uspostavljene organizacije i procedure zadobijaju vaznost, legitimnost, stabilnost, a svrha svega je postizanje adaptilnosti, kompleksnosti, autonomnosti i koherentnosti organizacija i procedura. Po njemu, 'institucionalna snaga' partije se meri njenom sposobnoscu da prezivi svog osnivaca i /ili harizmatskog lidera koji je doveo partiju na vlast.Skot Mejnvoring smatra da postoje 4 kriterijuma institucionalizacije partijskih sistema: 1.) stabilnost - bez odstupanja u rezultatima partija,2.) ukorenjenost u društvo, u kome stepen ukorenjenosti, odnosno obim partijske indentifikacije pozitivno korespondira sa insitucionalizacijom, 3.)kredibilitet partije, u institucionalizovanim partijskim sistemima pripadnici pol. elite i gradjani smatraju partije legitimnim 4.) partijske organiacije su bitnije od stranackih lidera. Prve tri sadrze kljucne dimenzije partijske indentifikacije birača(trajnost, obim, intezitet) a četvrta istice stabilizirajuce delovanje i znacaj organizacijkog identiteta kao osnove indentifikovanja sa partijom. Poznavanje karaktera i osobenosti partijske identifikacije, odnosno relacije koja se uspostavlja izmedju njenog obima i inteziteta, promene nivoa izborne participacije i apstinencije, kao i veze s obimom, razlozima i pravcima medjupartijskog transfera podrske biraca, mnogo toga moze reci o konkretnom partijskom sistemu. Recimo nivo participacije može biti dobar pokazatelj kredibilnosti sistema(legitimnosti ili delegitimacije) ali i samih partija. Nestabilna i plitka partijska identifikacija upucuje jasnu poruku o nedovoljno stabilizovanom i institucionalizovanom partijskom sistemu. Sadrzaj, obim i pravac medjupartijskog transfera biraca, seljenje podrske unutar ili izmedju politickih familija, pruza dodatne informacije o snazi pojedinih pol. opcija, kao i dominaciji centripetalnih ili centrifugalnih tendencija u pol. zivotu.Danas tendencije pokazuju da slabi vezanost birača za partije, posebno velike partije kao u Holandiji , ali

61

tamo se partijska identifikacija prenela na manje partije ali nije iscezla. Tendencije slabljenja su uočene najpre u Švedskoj, Irskoj, Francuskoj, u zemljama u kojima je doslo do razgradnje nekada jako ideologizovanih tabora, mada npr. u SAD i VB imamo cik-cak kretanje, zahvaljujuci talasima uspesnog smenjivanja 2 velika tabora na vlasti. U novim demokratijama trećeg talasa – Grcka, Spanija, Portugal se odvija obrnuti proces- veća participacija i vezanost za partije, kao i zemljama Beneluksa i Skandinavije.

50. Proporcionalni i većinski izborni sistem:

Uticaj izbornog sistema na genezu i transformaciju partijskog sistema tj. uticaj normativno-institucionlanog poretka napartijski sistem je najzastupljeniji u okviru neoinstitucionalne skole.Diverzeova konstatacija da vecinski sistem sa jednokruznim glasanjem pokazuje tendenciju ka dualizmu stranaka i da vecinski sistem sa dvokruznim glasanjem i proporcionlano predstavnistvo pokazuju tendenciju ka visestranckom ustrojstvu, spada u kategorije povezanosti ali nije strogi socioloski zakon jer sam vecinski sistem ne moze direktno proizvesti dvostranacki sistem, sem u slucaju kada us 2 stranke znacajni takmaci u svim izbornim jedinicama.Proprcionalni sistem je prevođenje glasova u mandate čuvanjem srazmernosti između partijsko politicke strukture biračkog tela i njengovog odraza u strukturi parlamenta. Proporcionalnost se postize time sto se nize postavlja eliminaciona kvota, odnosno procentualni udeo u raspodeli glasova koji je dovoljan da bi izborna lista izborila pravo na ulazak u parlament.Eliminaciona kvota – izborna, eliminaciona kvota, prohibitivna klauzula, prag exkluzivnosti ili inkluzivnosti, zakonska je ili prirodna prepreka koju izborni akter mora preci da bi ucestvovao u raspodeli mandata. Zakonski prag je normativno utvrdjen procenat glasova koji moze biti jedinstven ili diferenciran (visi za koalicije stranaka ili manji za manjine).Prirodni prag cini stvarnu, prirodnu prepreku koju strankama u parlamentu cine velicina izborne jedinice, tj. broj poslanika koji se bira, zatim broj lista koje ucestvuju na izborima, kao i sam metod pretvaranja glasove u mandate. To je teorijski prag, klauzula inkluzivnosti.Idealna proporcionlanost postoji kada je jedna zemlja- jedna jedinica a izborni prag prakticno ukinut. Ali bi takav sistem bi ponistio sve regionlane posebnosti i specificnosti, a sa druge strane bi prenizak izborni prag omogucio ulazak u parlament extremistickih ili egzoticnih politickih opcija. Optimum je onda 10-20 mandata po izbornoj jednici sa pragom prolaza od 2-8%. Male i srednje jedinice (2-5, 6-10) su opravdane samo na lokalnim izborima. Velike izborne jedinice u kojima se raspodeljuje preko 10 mandata je resenje primereno izboru centralnih izbornih jedinica. Ukrupnjavanje jedinica preko nivoa koji garantuje proporcionlanost ne ide na ruku partijama sa relevantnim ali ogranicenim teritorijalnim uticajem, dok povecanje izbornih jedinica ne pogoduje partijama sa znacajnim, ali ogranicenim i teritorijalno ravnomerno rasprostranjenim uticajem. Postoje dva osnovna metoda raspodele- 1.) metod izbornih lista,tj zajednickog delitelja i 2.)metod izborne kvote (količnika). D’Ontov metod je najprimenjivaniji metod zajedničkog delitelja. Njime se najpre dele dobijeni glasovi svake liste sa svim brojevima od početnog do konačnog broja mandata, pri čemo se izdvajaju najveći razultati a najslabiji od njih postaje zajednicki delitelj. Broj poslanika se dobije tako što se ovim onda deli biračka masa svake liste. Problem sa ovim metodom su značajni ostaci i sto stimulise koalicije i favorizuje vece partije, pa se listma

62

sa najvećim ostatkom dodaju mandati ako se primeni Badenski metod koji uvodi zemlajsku listu na koju se prenose ostali glasovi. Dodatne mandate dobijaju liste sa najvecim ostatkom pa ovaj model ima promenljiv broj izabranih poslanika za parlament. S druge strane Herovom metodom kolicnika, ili najveceg ostatka, br. glasova dovoljan za jedan mandat se dobija tako što se ukupan broj važećih glasova podeli sa brojem poslanika koji se bira. Preostala mesta odlaze partijama sa najvećim ostatkom. Ovaj metod pokazuje naklonost ka manjim partijama.Ona se povecava primenom Hagenbah-Bišopovom formulom koja povecava delitelj, odnosno smanjuje kolicnik – br. glasova potreban za dobijanje jednog mandata. Nimajerovom formulom do br. osvojenih metoda dolazi se tako sto se br. dobijenih glasova pomnozi sa br. poslanika pa podeli sa ukupnim br. glasaca. Izbori po većinskom sistemu su oni na kojima u jednomandatnim izbornim jedinicama pobeđuje samo prvoplasirani. Najčešće se zahteva da pobednik osvoji 51+1 glasova- apsolutnu većinu. Ima svoju strozu i blazu varijantu, stroza je sa dvokruznim sistemom, sa natpolovicnom vecinom izaslih, a za pobedu u prvom krugu trazi se 50%+1 glasova izaslih. Ako to nije slucaj onda se organizuje drugi krug u koji ulaze ili prva 2 ili svi koji predju neki procenat glasova. To je apsolutni vecinski sistem.Ovaj sistem gura u koalicije u II izbornom krugu, Francuski izborni sistem je primer dvokružnog. Blaza varijanta je jednokruzni sistem, 'pobednik uzima sve' u I krugu i to relativnom vecinom, da ima 1 glas vise od drugog. Britanski jednokružnog izbornog sistema, i primenjuje se u stabilnim i relativno homogenim drustvima koje karakterise umereni pluralizam. U polarizovanim sistemima kakva je Srbija, ovo bi išlo na ruku samo najvećim partijama.

Primena izbornog sistema je prema tome deo pažljivog soscijalnog inžinjeringa koji uzima u uobzir sve socijalne deternimante.prednosti vecinskog sistema su – neposrednost, jednostavnost, personalnost(glasa se za licnosti ne za liste), stabilnost i trajnost vlasti, stvaranje klime umerenosti, saradnje i kompromisa, sprecavanje prodora extremistickih politickih opcija. Njegova kljucna slabost je iskrivljavanje izborne volje – tako je SPS sa 47% imao 4/5 (194) poslanickih mesta 1990. Moguca kombinacija 2 sistema, CESID-ov predlog mozda ne bi bilo lose resenje za Srbiju.

51. Uticaj izbornog sistema na partijski sistem:

Osnovni prigovor Diverzeovom simplifikovanom, determisnistickom stanovistu o uticaju izbornih na partijske sisteme, je da ono predizmenzionira jednosmeran, odredjujuci uticaj izb. Sistema na partijski sis. A pri tome zanemaruej povratni uticaj partija na odredjenipartijski sistem. U pitanu je problem 'cirkularne uzrocnosti' gde jedna pojava deluje istovremeno i kao uzrok i kao posledica one druge.Do 1992. godine, u Srbiji je postojao takav izborni sistem koji je favorizaovao vladajuću partiju- SPS, odnosno on je sačinjen bez nužnih kosultacija sa opozicijom. Za opozicione partije je izborni sys. je bio egzogeni, objektivni cinioc, a za SPS izb. sys je bio endogeni faktor o kojem je arbitrarno odlucivala. Tada je izborni sistem bio dvokružni većinski, pa je SPS sa ukupno 46,1% glasova osvojila 77,6% mandata u republičkom parlamentu. Od 1992. na insistiranje opozicije prihvaćen je proporionalni sistem sa 9 izbornih jedinica. Prohibitivna kvota koja je tada utvrđena bila je 5%, a na lokalnim izborima i u Vojvodini 3%. Takođe u Srbiji je Zakonom od 2000. godine ustanovljeno da se operiše sa sistemom otvorenih lista, u kome partije slobodno mogu da dodeljuju mandate bez obzira na redosled na

63

izbornoj listi. Goati takav sistem naziva 'posredni proporcionlani sistem', jer partije odredjuju ko ce ici u parlament, ne biraci.

Tokom prethodnih 15 godina, dešavali su se različiti slučajevi izbornog sistema. Tako od 2000-te. godina Srbija bila jedna izborna jedinica, sa pragom od 5% što je onemogućilo ulazak malih partija. Mahinacije su bile karakteristične za izbore 1997. godine kada je sa 9 podignuto na 29 izbornih jedinica, čime je faktički cenzus podignut na preko 15%. Takav sistem kaznjava partije sa rasutim, teritorijalno ravnomerno rasprostranjenim uticajem. Primera radi Socijaldemokratija sa 100000 glasova nije ušla u parlament, dok je SPS i sa 5.000 dolazio do mandata na KiM gde su Albanci bojkotovali izbore.vecina opozicionih partija je bojkotovala ove izbore.Proporcionlani sistem je smanjio prddnost relativno najvece partije ili partija naustrb manjih, ali to nije dovelo do smanjenja bacenih glasova. To su oni glasovi koji odlaze na partije koje ne pređu cenzus. To je bilo najsimptomatičnije na izborima 1992. ali kasnije se menjalo, tj. sa obrazovanjem birača i uvodom u kongnitivnu partijsku scenu, oni su se opredeljivali racionalno za one partije koje imaju šanse da uđu, a ne one koje intimno podržavaju. Najmanji procenat bačenih glasova od 5,7% je bio na izborima 2000. god. Kao rezultat sinergetskog okupljanja 18 opozicionih strnaka.Na izborima 2003. ovaj broj je dosegao cifru od 15% - rekord, samo 5 stranaka i 1 koalicija su usle u parlament. Ovde su posebno bile pogođene stranke manjinskih zajednica, koje ako nisu bile na izbornim listama nekih od 6 partija koje su ušle, nisu imale šanse da prođu. 2007 uveden je prirodni cenzus za stranke nacionalnih manjina od 0,4%i time je bitno smanjen udeo bacenih glasova. Za sve ostale cenzus je ostao na relativno visokih 5% sto je dovelo do ukrupnjavanja politicke scene kroz gasenje malih stranaka ili njihovu fuziju u vece, srodne stranke.52. Socijalni rascepi i polje politike:

Uporiste socioloska paradigma geneze i transformacije partijskih sistema, je da su partijski sklopovi i rascepi , mera njihove segmentiranosti i polarizovanosti, uslovljeni, pre svega dubinom i zaostrenoscu temeljnih socijlnih rascepa. Socijalni rascepi su najdublje strukturalne linije socijalnih razlika oko kojih se organizuju sistematske i trajne podele. Polje politike formira se na osnovnim linijama socijalnih rascepa. Rascep je tako intermedijalni koncept između socijalne stratifikacije i njenog uticaja na politicko grupisanje i političke institucije. Dakle, kljucne linije razlikovanja i podela u socijalnoj struktiri i kulturnim sistemima, njihov razvoj i dominantno bipolarni ili segmentirani karakter, preko promena u formama i sirini intresnog i politickog organizovanja, uticu na politicke opcije i podele i na formiranje politickih rascepa. Politicko polje nije tek puki refleks socijalnih podela jer se linije politickih podela preklapaju sa socijalnim ali ih i presecaju, pa tako vise socijalnih grupa moze koegzistirati unutar istog partijsko-politickog okvira – nacionalnog, liberalnog, konzervativnog. Pri tom su aktuelne podele uslovljene pretodnim socijalnim i politickim podelama i tradicijom tako da i politicke i kulturne org. i obrazci pokazuju tendenciju da traju i da cesto nadzive povode, pa i razloge i svrhu svog postojanja.Tako su Lipset i Rokan formulisali tezu da aktuelna politička podela je ništa drugo do „zamrznuti“ socijalni rascepi ('Hipoteza zamrzavanja'). Ovakva zamrznuta sistuacija je nastala sa verskom, nacionalno-političkom i industrijskom revolucijom. Osnovne linije rascepa pri tom su država-crkva, centar-periferija, selo-grad, rad-kapital. Sa dolaskom

64

novih društvenih pokreta 80tih godina ovaj rascep se još vodi i na temu materijalizam-postmaterijalizam.Kombinovane, ove revolucije u svojim procepima stvaraju nove društvene strukture, sa svojim rasporedima i hijerahijama. Struktura konkretnog drustva formira se na ovim rascepima izrazavajuci njihov ralicitih raspored, hijerarhiju i medjuodnose. Strukturu konkretnog i njegovu dinamiku odredjuju medjusobna preklapanja i presecanja imovinskih, statusnih, klasno-slojnih, rezidencijalnih sa nacionalnim, konfesionlanim ili regionalnim kulturama. Lipset i Rokan smatraju da se socijalni rascepi i politicke podele se mogu naci u tri medjusobnih odnosa. Prvi, najpovoljniji, po stabilizovanje i konsolidovanje demokratije, predstavlja prisustvo i dominacija ukrstenih, medjusobno slabo povezanih linija podela i rascepa koji vodi ka uspostavljanju pluralizovanih, 'razdeljenih identiteta', odnosno malom riziku od polarizacije i konfrotacije. Sasvim suprotno, sabiranje, preklapanje, kumuliranje, osnazivanje i koncentracija linija podela i rascepa (socijalno-klasnih, nacionalnih, kulturno - vrednosnih) vodi podeljenom, dualno drustvu.Kevin Difan-Krauz postavlja dve polazne hipoteze – a) Da su za demokratiju bolji intresno-racionlani nego identitetno-ideoloski sukobi i rascepi i b) Da se demokratija lakse nosi sa ukrstenim, fragmentiranim, nego sa preklopljenim i posebno kumuliranim i osnazenim sukobima koji vode politickoj polarizaciji. Da bi do toga doslo potrebno je da pored razvijene samosvesti i uverenja, postoji i organizacioni i akcioni momenat.Kljucno je pitanje kako dolazi do transformacije strukture drustvenih rascepa u partijski i politicki sistem, a Lipset i Rokan kazu da to prevodjenje socijalnih u politicke podele zavisi od a) Postojanja normativnih preduslova za reprezentovanje intresa i izrazavanje intresa (sirina izbornog prava, sloboda stampe, udruzivanja, protesta, itd.) a onda i b) Grupni proracun o troskovima i koristima – isplativosti autonomnog reprezentovanja u sistemu(u zavisnosti od prirode izbornog sistema, formiranih odnoasa politicke vecine i manjine, zatecene strukure politicke arene i rasporeda snaga).Ipak ovakav model, smatra Atila Aga, nije primenjiv na postkomunistička društva, budući da se u njima postsocijalisticke stranke ne izrastaju iz dubokih interesnih rascepa i na njima formiranim pokretima socijlanih grupa, već kao projekti političkih elita. Tako je stranacka utakmica rezultat konkurentskih politickih i ideoloskih projekata unutar elita a ne dubljih strukturalnih podela u društvu. Uglavnom se radi o budjenju, renesansi, starih politicko-kulturnih podela na tradicionaliste i moderniste, etnocentricen populiste i liberalne pro-zapadnjacke modernizatore, sto ne korespondira previse sa intersima sireg birackog tela. Srbija je primer toga, nedostaju infrastruktura i mehanizmi komunikacije s organizovanim drustvenim grupama. S tim povezana plitka i nestabilna partijska identifikacija nije strukturalno – intresno zasnovana vec je vise odraz povrsnih preferencija formiranih na osnovu harizme politickih lidera ili privlacno dizajnirnih imidza stranaka. Kritika -1. Svodjenje socijalnih na socijalno-ekonomske rascep, odnosno klasno-socijalne podele, cije je rudimentarne oblike organizovanja prethodni rezim ukinuo ili lisio autonomije. Kulturne i nacionalne podele nisu nista manje vazne a mozda su i prisutnije u ovim zemljama. Na kulturnim, nacionlanim,konfesionalnim podelama i secanju(istorijskoj, kolektivnoj memoriji, nasledju verskih i nac. Sukoba i rascepa), veoma brzo su se, posebno u multikulturnim i multinacionalnim drustvima, formirani masovni politicki pokreti i partije.

65

2. Atila Aga tezu o nepostajanju dublje socijalne ukorenjenosti politickih podela u postkomunistickim drustvima bazira na pristupi tzv. 'nedostajuce sredine' koji insistira na polaznoj tezi da real-socijalistickim drustvima nedostaju autonomne i polarizovane mezostrukture poput prof. udruzenja, sindikata, partija, crkvenih org., koje posreduju izmedju drzave i pojedinca. Modernizacijski pristup navodi da su se u ovim drustvima na osnovu industrijalizacije,skolorizacije, profesionalizacije i urbanizacije, formirali makar protorascepi na bazi razlicitih zivotnih sansii raspolozivog socijalnog kapitala, i time stvorili pretpostavke za temeljne pol. podele. Drugi, Komparativni pristup zasnovan na modernizacijkom, preciznije odredjuje koje su to mezostrukture – crkvai sindikati u Poljskoj, elementi trzisne ekonomije ex Ju, federalna drzavno-partijska struktura SSSR, SFRJ, Ceho-Slovacka, odigrali bazicnu ulogu u uspostavljanju pol. podela i raskola. Ipak, jedan drugi mađarski politikolog Đerd Markuš, smatra da se Lipset-Rokanovi procepi mogu prepoznati u postkomunističkim društvima u bar tri linije: komunisti vs. antikomunisti, populistički tradicionalizma vs. građanski modernizatorski oksidentalizam, i komodifikacija vs. dekomodifikacija (posle radikalnih trzisno-liberalnih reformi). Kičel sa druge strane nam daje isto tri podele :

1.) Ko ima pristup institucijama? Tice se odredjenje statusa gradjanina i i deli se na a)univerzalna, kosmopolitska shvatanja i b)parikularna shvatanja, gde je status gradjanina uslovljen nekim uzim(etnickim, verskim) razlozima

2.) pravila igre koja pojedinci treba da postuju? Tice se uzeg ili sireg delokruga politickog odlucivanja i demokratskog ili hijerarhijskog nacina donosenja odluka. Akteri bi se grupisali na pripadnike a)libertetskog-demokratskog i b) autoritarnog-hijerarhijskog politickog modela.

3.) Resursi koje igraci unose u igru, odnosi se na opredeljenje aktera za trzisnu alokaciju ili politicku redistribuciju resursa, optiranje za a) neoliberalnu desnicu – Trzisna alokacija b) socijaldemokratsku levicu – politicka redistribucija.

Kičel je pokusao da konkretizuje opsti model i da ga primeni na postkomunisticka, tranziciona drustva, pri tom je politicki kontekst operacionalizovan i preciziran s 4 kontekstualne karakteristike:

1) Tip ranijeg komunizma – birokratski, nacionalni, patrimonijalni socijalizam.2) Tip njegove promene– implozija(urusavanje), dogovorena tranzicija i

preventivne, pseudo-reforme.3) Nacionalno pretezno homogena ili nehomogena drustva.4) Vrsta dominantnog sukoba – politicki, kulturni ili socio-ekonomski rascep.

Idealtipski – Ceska implozija birokratskog rezima u nacionalno i kulturno homogenim drustvima uz dominaciju socioekonomskog rascepa, daje podelu na levicu i desnicu.Madjarska – nacinalni soc, dogovorena promena, dominacija kulturnog rascepa – daje podelu na kulturne i verske tradicionaliste-populiste i sekularne, leve i desne, protrzisneliberale.Bugarska, Srbija – patrimonijalni socijalizam, preventivne polu reforme, nacionalno nehomogena drustva i dominatno politicki sukob za i protiv rezima, daje podelu na postkomunististe i siroke, labave, heterogene antikomuniste. U Srbiji zbog etnickih sukoba treba dodati pored liberalno-trzisnih kosmopolita i vecinske i manjinske nacionaliste.

66

Klaus fon Bajme konstatuje da 4 osa sukoba Lipset-Rokanovee seme nisu dovoljna, pogotovu u postsocijalistickim drustvima, pa je napravio 8 parova; Najpre jak sukob stari-novi rezim je gubio na vaznosti dok je na vaznosti dobijala, sa liberalno-trzisnim reformama i privatizacijom, osa rad-kapital, dok je osi centar periferija dopunjena sa osama sentralizam-decentralizam, versko-sekularno,, slaba podela materijalizam-postmaterijalizam, uvek jaka zapadnjaci- nacionalisti i ostaje selo-grad

70. Linije političkih podela i partijski sistem:

Politički spektar Srbije mogao bi se alanlizirati na osnovu tri kriterijuma: socijalne osnove partija, pripadnosti i samoidentifikaciji stranaka sa familijama i nadnaconmalnim stranačim federacijama, i prema polity orijentacijama.

U odnosu na identifikaciju danas imamo liberale, konzervativce, regionaliste, hrišćanske demokrate, agrarne stranke, socijldemokrate, ekologiste, komuniste, desne pluraliste i ekstremiste. Ovome se još mogu dodati i periodični opozicioni pkušaju nereformisanih komunista, stranaka penzionera, i zaposlenih i sidikata.

Naravno ove familije ne ostaju homogene, pa se politička polja presecaju dajući koalicije različitih familija. Primer u Srbiji je formiranje DOS-a ukome se okupilo više familija ujedinjenih oko jedne ideje. To je klasičan primer tranzitnog društva, dok kasnije se ovo obrazuje na osnovu Lipset-Rokanovih rascepa (najčešće onih ekonomskih). Treba napomenuti da se u Srbiji u periodu do 1996. vodio tzv. srbocentrični rascep, odnosno sporenja su bila uglavnom oko toga kako oblikovati novu Veliku Srbiju. Građanska opcija je u ovome bila zanemarljiva.

Geneza političkih podela u Srbiji od 1990. je išla na dve linije: nacionalnoj i režimsko vs. antirežimsko. Start partiijskog sistema u Srbiji (1990-1992) imao je predispozicije sistema sa predominantnom strankom (SPS). Potom je 1992. ovo ublaženo opozicijom DS-a, ali i kolaicionog potencijala SRS i DEPOS-a. Kada se 1993. ovome pridružio i DSS, prešlo se u pravo višestranačije. Kada se desio bojkot 1997. ponovo se vratio trostrančaki sistem sa SPS, SRS, SPO. Sa „izbornim zemljotresom“ 2000. stvara se sistem sa predominantnom koalicijom DOS, a već 2003. sa sastavom DS, DSS, SRS, NS-SPO, G17, SPS se ponovo vraća na višestranačije. Takođe, kada je 1999. SPO na kratko ušao u vladu, sistem je bio praktično bez opozicije.

Dakle danas je partijski sistem Srbije polarizovano višestranačije. Tu, uslovno rečeno imamo i dve antisistemske stranke- SPS i SRS koje smatraju demokratske promene nelegitimnom uzurpacijom vlasti. Takođe ovo karakteriše i opozicija bez kolicionog potencijala, kakvu danas imamu između LDP-a i SRS (u knjizi se navodi primer iz 2003. između DS i SRS). Takođe postojanje neodgovorne opozicije je jedna od karakteristika.

56.Linije politickih podela i evropske politicke familije1) Evropska narodna partija/Evropske demokrate.Grupacija konzervativnih, narodnih stranaka, formirana 1976 u Brislelu. Od 2009 imaju 265 mesta. Mogu se uociti 2 dominantne struje a) Anglo-saksonska neokonzervativna i b) kontinentalna – demohriscanska, sklona paternalizmu i i konceptima socijalnog

67

partnerstva i socijalno-trzisne privrede. DH nikada nisu potpuno afirmisali slobodno trziste. Zajednicka nacela:

1. Antropoloski pesimizam, 2. Skepicizam prema jednostavnim i brzim promenama i oslon na tradiciju i

postepenost promena. 3. Isticanje znacaja autoriteta,sigurnosti,reda,poretka, odnosno neodvojivost slobode

od poretka.4. Tradicija, obicaji, porodica, lojalnost, partnerstvo, odgovornost.5. Vera u imanentnu povezanost neotudjive privatne svojine kao pretpostavke

slobode i posledicno o primatu trzisne svojine.6. Uverenje o nuznosti drustvene hijerarhije i drustvene (ekonomske) nejednakosti

Uspon konzervativne nove desnice belezi se 70tih godina, poznate kao reganomika i tacerizam, i zasniva se na snaznom ekonomskom liberalizmu, cvrstom novcu, niskim porezima i privaizaciji, na idejama 'moralne obnove' kultu porodice i jacanju nacionalnog identiteta i patriotizmu.Najveca pretnja naciji dolazi iz multikulturalizma.2) Partija evropskih socijalista Od 2009 imaju 186 mesta a na Kongersu u Portu, krajem 2006, donose zajednicki Statut gde se samodefinisu kao medjunarodna neprofitna org. s ciljem da medjusobno povezu socijalisticke, socijal-demokratske, laburisticke i progresivne demokratkse partije u Evropi. Statut kao osnovne vrednosti kojima stremi ova gupacija navodi:

1. Jednakost, suprotstavljanje svim oblicima nejednakosti zasnovanim na rasi, religiji, uverenju, polu, hendikepu, godinama ili sexualnoj orijentaciji.Multikulturalizam se ne vidi kao opasnost vec kao prednost koje moze samo doneti dobra ekonomiji, kulturi i razumevanju sveta.

2. Demokratija, solidarnost, vladavina prava, postovanje ljudskih prava i soboda.3. Ideja socijalne pravde – socijalna trzisna ekonomija, ojacati dravu blagostanja ,

distributivna pravda.4. Nova socijalna Evropa 2006, 10 principa za buducnost – a) prava i duznosti za

sve b) puna zaposlenost c) investiranje u ljude d)inkluzivno drustvo – niko da nije ostavljen po strani e) univerzalna briga o deci f) jednaka prava zena i muskaraca g) Socijalni dijalog h)razlicitost i integracija da budu snaga i) odrziva drustva – klimatske promene j) aktivna Evropa za ljude.

3) Grupa Evropskih liberala, demokrata i reformistaOd 2009 84 mesta u EP, Osnovne vrednosti: ljudska prava, slobodni i fer izbori, konstitucionalna, parlamentarna i visestranacka demokratija, trzisna ekonomija, medjunarodna solidarnost i ekoloski odrziv razvoj. Razlike postoje izmedju socijalnih liberala (liberalnih demokrata) i neoliberala po pitanju prihvatljivog obima i stepena drzavnih intervencija u privredi.Liberalne demokrate zalazu se za privatno preduzetnistvo ali sa antimonopolskim i regulatornim telima, takodje se zalazu i za opstanak javnog sektora u oblastima obrazovanja, zdravstva, brige o deci. Zajedno se zalazu za sekularnu drzavu, odgovornu vladu, jednak pristup obrzovanju, decentralizaciju, manjinska prava, pravo na razlicitost i prekid trudnoce, liberazalizaciju droga, prostituciju i legalizaciju istopolnih brakova.5) Zeleni – karakterise ih postmaterijalisticka orijentacija, zalaganje za ekoloski i socijalno odrziv razvoj, da ekonomske ciljeve treba postici odrzanjem ekoloske ravnosteze i stabilnosti, uvecanjem socijalne i ekonomske jednakosti i podsticanjem

68

samorazvoja lokalnih i regionalnih ekonomija, kao i samoorganizovanjem lokalnih zajednica i regiona. Od 2009 imaju 55 mesta u EP, a 2006 donose Zelenu buducnost za Evropu kao glavne principe navode: ekolosku, ekonomsku, socijalnu odgovornost, slobodu kroz samoostvarenje, pravo na sopstveni izbor i zivotni projekat, socijalnu pravdu, globalnu, internacionlanu pravdu, radnu i medjugeneracijsku jednakost, kao i principe nenasilja, odrzivog razvoja i prava na razlicitost.6) Alijansa za Evropu nacija – 44 mesta 2009, regionalisti i evroskeptici7)Konfederacija Ujedinjene evropske levice i Nordijske zelene levice – Neokomunisticke partije zapadne Evrope, levi socijalisti iz Skandinavije, ex komunisti iz Ceske.Socijalna, mirna, demokratska ekoloska Evropa koja razvija odnose solidarnosti sa svim ljudima sveta. Zele Evropu oslobodjenu demokratskog deficita i neoliberalne ekonomske politike.Evropa treba da jaca OEBS, organizacije koje su produkt blokovske politike i hladnog rata ne mogu biti garant mira. Traze pravicniju globalizaciju i veca socijalna davanja, redistributivnu pravdu, jednaka prava polova, briga o zenama i trudnicama. Primer su crveno-zelene koalicije, zele i odrziv ekonomski razvoj, reciklazu, obnovljive izvore energije, odbacuju rat kao nacin resavanja medjunardonih sukoba. Prevencija ekonomskom pomoci, trgovinom, kulturom, spoljna politika EU ne sme zavisiti od ekonomskih, komercijalnih ili strategijskih intresa. 35 mesta.

57. Partijska scena, socijlni rascepi i politička identifikacija(Srbije):

1)Sistem polarizovanog pluralizma, od 2000-te do 2012 postoje protivsistemske stranke, to vazi za SPS do 2004(podrska vladi DSS-a), za SRS(do konsenzusa oko ustava 2006), ali delom i LDP-a. SPS i SRS smatraju da je poredak od 2000-te nelegitiman jer je proizisao iz nasilne uzurpacije vlasti 5.okt 2000-te. Postoje dve vrste antisistemske pozicije – a)Ideoloska pozicija, podrazumeva manje-vise neskriveno osporavanje individualnih i kolektivnih gradjanskih i politickih prava i temeljnih demokratskih principa. b) Relaciona pozicija, imaju partije koje ne osporavaju demokratski poredak ali ipak bivaju izolovane od strane drugih politickih aktera. Da bi jedna partija bila svrstana na antisistemski pol ne mora deliti extremna ideoloska stanovista, dovoljno je da zauzima udaljenu prostornu poziciju u odnosu na prve 'politicke susede', time poseduju mali koalicioni potencijal.2)Postojanje bilateralne opozicije je drugo obelezje politickog sistema Srbije, posle postojanja antisistemske stranaka. To je situacija u kojoj se dve opozicije uzajmano iskljucuju tako da nema mogucnosti za bilo kakvu operativnu politicku saradnju medju njima. SRS-LDP posle 20083)Postojanje neodgovorne opozicije, ali i neodgovorne vlasti koju zbog cesta smene vlasti uz dominantno ideoloski zargon tera da se ponasa polu-neodgovorno i opoziciono.4)Fizicka zauzetost centra , problem zemlje kao Srbija i srpskog drustva je da poseduje politicke naddetrminante koje presecaju tradicionalna politicka polja,tj brojne, slozene, medjusobno nesvodive a izukrstane linije podela koja presecaju tradicionalna politicka polja i tesko ih je prikazati u dvodimenzionlanoj semi. Takticke koalicije, opoziciona saveznistva i koalicije, koje poezuju u zajednicki pol blok u cijoj osnovi je svojevrsna pol naddeterminanta i integrativni faktor-npr DOS pobeda nad 'rezimom', SRS-SPS –

69

nacionalpopulizam i socijalna retorika. Inace bi SRS i SPS cinili udaljen, polarne pozicije.Politicku konfiguraciju u Srbiji zato najbolje izrazava model potkovice sa sirokim frontalnim delom i medjusobno jako priblizenim kracima.SPS se pomera sa levog antisitemskog kraka ka poziciji demokratskog socijalizma tj socijaldemokratiji.SRS su furali tu nacionalno-socijalnu smesu. Poziciju demokratskog, desnog centra zauzimaju DSS i Naprednjaci, ali opet ponekad su u ravni socijalne politike i programa, DSS-ovci neretko levo od DS-a i njihove proklamovane socijaldemokratske ili socijal liberalne pozicije.DS je napravio par koraka ulevo u zelji da se poicionira na levom centru i da priblizi Socijalistickoj Internacionali. Oni su pritome integrisali mnogobrojne stranke centro-levice. Ipak neolibrlni otklon demokrata u zoni moguce ekonomske i socijalne politike i jos uvek vecem vrednovanju trzista nego soc pravde. Prozapadna (ne nacionalna) gradjanska centro desnica(trzisno-liberalna) moze racunati na 10%

58. Izborne kolacije i proces formiranja vlasti:

Na turbulentnim i fragmentiranim politickim trzistima, kao sto je srpsko, stratsku ulogu ima umece sklapanja, i rasklapanja protivnickih, izbornih i postizbornih koalicija. Pojam koalicije, od latinske coalitio – udruzivanje, izrazava razlicite oblike udruzivanja dva ili vise aktera s namerom da ostvare cilj koji bez udruzivanja ne bi mogli postici i koji se jasno ralikuju od intresa i ciljeva drugih aktera.Izborne koalicije su izraz nastojanja stranaka da izbornim udruzivanjem povećaju sanse za izborni uspeh. Osnovni cilj je osvajanje ili zadrzavanje vlasti, ili sto siri parlamentarni uticaj na nju. Razlikujemo predizborne i postizborne koalicije(vladavinske, parlamentrne).Koalicije nastaju i kao oblik udruzivanja opozicionih stranaka u nastojanju da ogranice, kontrolisu ili obore vladu. U odnosu na nivo organizovanja izbora, koalicije mozemo razvrstati na nacionalne ili sub nacionalne - regionalne i lokalne.

Politička scena u Srbiji pogoduje stvaranju koalicija, ali učestali problem je nedovoljno razvijanje koalicione strategije. Tako koalicije bi trebalo uvek sastavljati u odnosu na potencijale stranke, konstelaciju snaga biračkog tela, i izbornog sistema. Pri tom se stvaraju ili minimalne ili široke koalicije. Minimalne su one koje stapaju programski slične stranke i to na duži rok, a široke su one koje stapuju programski udaljene, sa ciljem održanja ili obaranja vlasti. U atomiziranim političkim sredinama koalicije su gotovo neizbežne, ali i nestalne i za jednokratnu upotrebu. One su samo instrument. Često linije podele idu između programskih čistunaca i političkih oportunista. Jedni traže striktne i unapred određene uslove, a drugi samo gledaju da li ima odgovara ulazak u koaliciju ili ostanak bez mandata odnosno vlasti. Takođe, oportunističesto znaju da izađu udruženi sa dojučerašnjim ljutim protivnicima, iako će to odbiti deo tradicionalnih glasača. Dakle glavni clj udruživanja treba da bude: ako sinergetski efekat stranaka donosi više birača onda treba ići tim putem, a ako ne, onda treba ići samostalno.

U višešpartijskom proporcionalnom sistemu postizborne koalicije su gotovo pravilo. Tako je od 1945. do 1990. godine u Evropi bili 68% koalicionih vlada. Bilo da je vlada jednopartijska ili koaliciona, na može biti manjinska ili većinska. Postojanje koalicione manjinske vlade je često politički kalkulans da je trenutno bolje biti u opoziciji. Opozicija na taj način kroz jaka neformalne i formalne kanale može uticati na politiku vlasti, ali se i ograditi od pogubnih odluka. Manjinske vlade su onda formirane od formalno najjače partije ili koalicije, uz parlamentarnu podršku, ali sa visokim

70

stepenom nestabilnosti. Takođe ostoji i slučaj neformalne podrške dovoljne za većinu ali bez ulaska u vlast, kakav je slučaj sa SPS-om i vladajućom DSS-G17-SPO-NS kolaicijom od 2003-2007.

Koalicije teže da formiraju vlade i sa viškom većine. Jedan od razloga je tzv. nacionalno jedinstvo. Drugi razlog je ustavne prirode, odnosno mogućnost menjenja ustava po potrebi. Ponekada ovo ima i psihološki efekat- recimo ako je neka strenka koja nije bitna za opstanak vlade u koaliciji podržava samanjenje javne potrošnje, onda javnost to vezuje za celu koaliciju. Primer ovoga je ulazak Nove Demokratije u vladu sa SPS-om 1993. godine.

73. Determinante, logika i taktika sklapanja i održavanja koalicija:

Kada se tiče pregovaračke logike i taktika, nepravilnosti su često prisutne. Tako može se ispostaviti da do jučerašnji neprijatelji oforme vladu, ali i da sasvim male stranke postanu ključni faktor u rešavanju pitanja vlasti. Samim tim odnos snaga i interesa se mogu uzeti kao početni u određivanju koalicione logike.

Najjači partneri obično teže tome da daju što je manje moguće ustupaka. Oni vole da pregovaraju sa više manjih partnera simultano ne bi li im „spustili cenu“, a često da stvaraju i višak u parlamentu ne bi li osigurali svoju čvrstu poziciju od ucena. Manje partije izbegavaju da budu „otirač većim“ pa eže da budu realna pretnja. Zato velike stranke uzimaju u vladu „slučajne prolaznike“ ne bi li učvrstili poziciju.

Naravno, vlade se mogu forsirati i na osnovu ekvilibrijuma snaga. Tada se formiraju vlade minimalne pobede ili vlade minimalne koalicione veličine. U ovom slučaju stranke gledaju da maksimiziraju svoju vlast, pa će se udružiti samo sa neophodnima za većinu. Ulazak trećeg lica automatski znači smanjenje broj ministarstava stranke, ali i jačanje „unutarkoalicione opozicije“ što je nepoželjno.

Teorije minimalnog opsega i teorije koalicije minimalne povezane pobede smatraju da će se lakše formirati vlada od programski bližih stranaka, odnosno da će se stranke uvek opredeliti pre za svoje ideološke komšije.

Teorija koalicije moguće politike smatra da je centralna stranka u parlamentu uvek dominantna, jer stranke levo i desno od nje budući da su programski ustremljene nikada nemaju dovoljno potencijala za onu moguću-realnu politiku. Na toj bazi će se onda i formirati koalicije. U učešće centralne stranke u vladi je onda irelevantno, jer prava vlast leži u parlamentu.

Koalicione vlade su često pod institucionalnim ili vaninstitucionalnim pritiscima, čime se postižu određena ogrančenja. Takva ograničenja mogu biti zakonske prirode, ali i sopljne veto-grupe. Ponekad koalicija i sama sebi postavlja ograničenja kao deo taktike, npr. da jedan od partnera neće nikada oformiti vladu sa drugom strankom. Time se stavlja reputacija u zalog. Često su takve parije one antisistemske (u zapadnoj Evropi) i nedemokratske (u tranzicionim zemljama). Pritisci dolaze i sa spoljne strane, npr. od sindikata, bogatih moćnika, lobista i međunarodne zajednice. To su veto-igrači. Primera radi, posle Drugog svetskog rata u Zapadnoj Evropi komunisti su bili izuzeti iz vlada jer to nije bilo u intersu SAD, a koja je pružala ogromnu finasijsku pomoć. Ovakav pritisak je tvrd, dok meki pritisci otvaraju više koalicionih mogućnosti. Ponekad i ustavna ograničenja mogu biti prepreka za određene koalicije. Ponekad ustav sadrži pravilo prepoznavanja odnosno kojim redom će stranke biti pozivane na konsultacije oko

71

mandata vlade. U tim slučajevima predsednik igra aktivnog posrednika. Takođe postoje zakoni koji traže kvalifikovanu većinu za donošenje sistemskih zakona i budžeta (Belgija), zatim pad vlade znači i raspuštanje parlamenta (Italija i Finska), i naravno disproporcionalnost izbornog sistema utiče na širinu kolaicija.

Kada se vlada formira ona se mora ponašati prema dva pravila- odlučivanja i ostavke. Tako pravila odlučivanja umnogome utiču na koalicione sprazume. Primera radi doktrina kolektivne odgovornosti vlade traži što jaču koheziju unutar koalicije. Što se tiče ostavke vlade, ukoliko je bilo koj njen poraz u parlamentu fatalan, to će tražiti mnogo jače jednistvo nego da je obrnuto. Ipak sposobnost kontinuiranog cenkanja je ono što održava i stabilizuje vladu.

Ministri uglavnom imaju dve suprotstavljene težnje: ili da iskoriste funkciju za sopstveno dobro ili da ostave trag u javnom životu. Za prve je pogodnija vlada sa dovoljnom većinom, a za druge je pogodnija vlada sa ideološkom kompatabilnošću.

Vlada ima dva faktora stabilnosti: njen sastav i delovanje užih i širih društvenih okolnosti. Smatra se da je najdugotrajnija onda jednopartijska većinska vladavina, zatim koaliciona minimalna vladavina, pa tek onda manjinska vlada.

Stanje ekonomije je još jedan faktor stabilnosti vlade. Smatra se da je stopa nezaposlenosti najveći pokazatelj stabilnosti vlade. U izbornoj trci, po Voviku, buržoaske i mešovite stranke uvek prete visokom nezaposlenošću, a socijalističke i leve visokom inflacijom.

74. Izborna motivacija:

Na izbor i odluku za političku paricipaciju učestvuju dva faktora: sociodemografska i psihološka obeležija birača, i imidž partije i samoidentifikacija birača sa njom. Kada se tiče socijalni obeležija tu se uzimaju različite varijable od nacionaliteta, preko starosti, pa do onog što Lipset smatra najbitnijim a to je klasni položaj. Samim tim ekonomski činioci čine determinantu da se niži slojevi opredeljuju za levicu, a viši za konzervativne partije. Tu je u suštini izbor između jednakosti i socijalne redistribucije dobara na jednoj, i slobode, privatnu svojinu i kapitalizam na drugoj strani. Ipak danas partije pokušavaju da prevladaju klasne determinante i to zbog dekomponovane prirode klasnih grupacija, brojnosti i složenosti drugih linija socijalnih preseka isplativost izbornih računica zasnovanih na nadklasnim ponudama.

Psihologiziranje izbornih determinanti polazi od Stavovski modela koji kaže da će čovekovi životni stvavovi uvek nastojati konzistentnosti, pa će u odnosu na neku bazu čovek birati i stranku. Drugi korak je subjektivno blagostanje odnosno u kojoj meri će određene političke i ekonomske preferencije doneto dobroga biraču. Istraživanja CESID-a od 2005. su pokazala da postoji mnogo veća sistemska veza između socijalnog položaja i subjektivnog osećaja pri odabiru stranke nego što je to sa onim objektivnim- tj. na osnovu programa stranke. Ovo je oblikovao još Dauns u teoriji racionalnog izbora primenjenoj na demokratiju, odnosno da će birači trošiti svoju energiju samo na osnovu procene koja će im politička opcija doneti dobrobit. Ovakav glasač je racionalno orijentisani glasač.

Agnus Kembel je doprineo istraživanju drugog vida opredeljenja. Pored stalnog prisustva samoidenifikacije, Kembel smatra da se birači opredeljuju i na osnovi imidža i aktuelnosti tema u izbornoj kampanji. Zato Sartori smatra da se birači ili opredeljuju na

72

osnovu partijske identifikacije ili na osnovu pitanja i rešenja koje partije pokreću i nude. Ovo su dva pola birače motivacije. Posredovani između partije i birača se odvija njenim imidžom koji je derivat tematske orijentacije i partijske identifikacije. Postoje mišljenja da imidž partije nije isto što i identifikacija, da je on nužan za identifikaciju, ili da je on proizvod identifikacije. Bilo kako bilo, postoje tri strategije građenja imidža: pojačano prisustvo u javnosti, naglasiti sličnosti i razlike sa konkurentima, i navesti prednosti svoje partije.

Postoje još i tematsko glasanje, gde se birači opredeljuju za stranku na osnovu jedne teme koje pokreće i „problemsko glasanje“ gde je birač svestan problem i ume da razluči različite pristupe za njegovo rešenje.

75. Partijska identifikacija u Srbiji:

Partijsak identifikacija se definiše kao osećanje pripadnosti građana određenoj političkoj partiji. U Srbiji partijska identifikacija je na izuzetno niskom nivou, odnosno 1/10 ispitanika smatra da partija određuje njihov identitet. Ipak to ne pokazuje reperkusije stvarne partijske identifikacije, odnosno najčešće je izborno opredeljenje ono na kome se utvrđuje da li se stavovi dve individue pokalapaju.

Raširenost partijske identifikacije je rasprostranjenost osećaja privrženosti partijama među biračima. U Srbiji u trenucima neizbornih kampanja 40-50% ljudi obraća pažnju na partijsku identifikaciju, dok za vreme izbora to naglo skače. Sredinom 1998. partijska identifikacija je bila najniža sa 38%, dok je 2000/01. bio izuzetno visok stepen politizacije, a on se opet snižava posle izbora 2003. a osnovu ovoga treba izdvojiti tri hipoteze.

Tokom 90tih postoji trend opadanja partijske identifikacije zbog sve učestalijeg delegitimiziranja vlasti. Tako je 1997. godine poverenje u vlast imalo svega 17% građana. Smatra se da su politička netolerancija, autoritarnost političkog vođestva, međupartijske čarke i međusobne optužbe partijskih lidera za lopovluk izvorište permanentnog nepoverenja u stranke u Srbiji. Treba napomenuti da se politička mobilizacija ipak intezivifikovala u zaoštrenim trenucima kao npr. kolacija DOS-a. Kampanje koje se obraćaju „srednjem biraču“ takođe se čine neinteresantnim ljudima.

Druga hipoteza je ta da izjašnjavanje birača pred izbore nije siguran pokazatelj identifikacije. Tako npr. formiranje određenih koalicija i njihovog sinergetskog efekta može doprineti povećanoj participaciji. To je ono što Kembel naziva short-term dejstvima.

Treća hipoteza govori u prilog opadanja partijske identifikacija, ako se izuz,u zaoštreni trenutci. To nije karakteristika samo Srbije, već i ostalih zemalja tranzcije, ali i zapadnih demokratija. Tako je na neuspelim predsedničkim izborima 2003. godine glasali upola manje birača nego na izborima iz 1990., a mesec dana kasnije na parlamentarnim 1,3 miliona građana više. To se objašnjava potpunijom stranačkom ponudom, pa sa rastom iste raste i biračka participacija. Kako se apstinentcija širi a partije ne pruzimaju ništa povodom tog pitanja, dovodi se do političkog defetizma i stava da su svi isti.

Snaga udealjenosti od suprotnih i drugih političkih opcija naziva se intenzitetom partijske identifikacije. U Srbiji se ovo određuje članstvom u partiji. Ipak moguće je izdvojiti pet vrsta intenziteta identifikacije: birači sa jakom identifikacijom, birači sa slabom identifikacijom, sa potencionalnom identifikacijom, neodlučni, apolitični.

73

Apolitični su činili 8% u 2001. a 22% u 1998. najveći broj građana je prvog tipa, koji nemaju 2. izbor partije i oni su 2000. činili ¼ populacije, a 1992. čak 2/3. Prema CESID-ovom istraživanju 2005. najveći broj nesigurnih birača su imali DSS i PSS, sa više od pola, odnosno više od 1/3. Najmanji broj je imao SRS sa 1/5.

76. Stabilnost i osnovi formiranja partijske identifikacije:

Pod stabilnošću partijske identifikacije smatra se trajnost privrženosti birača jednoj partiji. Stabilnost se meri intenzitetom transfera birača od jedne ka drugoj partiji. Trnasferi mogu biti uzrokovani promenama životnih sistuacija, političkoj, socijalnoj i životnoj sferi, sloma berze, okupacije itd. U Srbiji postoji pet grupa razloga za promenu orijentacije.

Prvi razlog je nezadovoljstvo izbornim rezultatima. Tu se misli na varijetet problema, od obećane brze tranzicije, preko ratova koje je vodio SPS, sankcija, izdaje ideje monarhije, napuštanje demokratskih vrednosti itd.

Drugi je pružanje šanse onima koji još nisu bili na vlasti. Ovi glasači ne glasaju za nekoga, već tačno znaju za koga neće da glasaju. Često se uspeh SRS-a tumači glasovima „iz inata“.

Priklanjanje uz aktuelnu vlast je treći razlog, i to onih pragmatski orijentisanih birača. Tako radnici privrednih giganta kojima upravlja vlada menjaju orijentaciju prema postavljenjima i uspesima novih vlada.

Nemoralnost politike i političara zna da bude uzrok promene, naročito kada se kao u prethodnih nekoliko godina vlast sve više dovodi u vezu sa kriminalnim i mafijaškim aferama.

Na kraju, tu je nedoslednost partija pod čime se misli na sklapanje neprirodnih i tehničkih saveza. Ovo se često sreće na lokalnom ali i nacionalnom nivou.

Utvrđeno je da prelaz između dve orijentacije skoro nikada ne prati bar privremena politička apstinencija. Smatra se da od 2000. pa na ovamo broj političkih preobraćenika se od izbora do izbora kreće od 6-8%. Do 2000. godine ako se izume preuzimanje nacionalističkih birača SRS od strane SPS-a može se zaključiti da je slika bila dosta stabilna. Sa oktobarskim promenama imamo ogomne trasfere među patijama. Prvi talas ovoga je uoči izbora 2000.godine kada se veliki broj birača indentifikovao sa Vojslavom Koštunicom ispred DOS-a. Drugi talas nastaje do decembra 2000. kada imamo masovno priklanjanje pobedniku odnosno DOS-u i slabljenje JUL-a i SPS-a i SRS-a. Treća izmena slika nastaje 2003/04. godine trvenjem na relaciji DS- DSS, pojavom Bogoljuba Karića i naglom usponu SRS-a. DS je uspeo da pridobije razočarane birače DOS-a i to kroz uspešnu kadrovsku reformu, što je potvrdila pobeda Borisa Tadića na izborima 2004. godine. Karićevi glasači su se prelili malo iz SPS-a i SRS-a, ali ponajviše iz DSS, SPO, i NS-a, odnosno on je pokupio tranzicione gubitnike koji su još verovali u promene. SRS je na svoji pola miliona tradicionalnih glasača dodao još toliko tranzicionih gubitnika.

Nešto više od 1/3 birača se opredeljuje za stranku na osnovu njenog ideološkog programa. U okviru ovoga nije glasanje za partiju po kao cilju po sebi, već kao načinu da se postigne neki drugi cilj. Oko 1/5 građana se opredeljuje na osnovu harizme lidera, a isti taj broj se identifikuje sa strankom koja programom odgovara biračevoj socijalnoj slici. Nešto manje od ovoga su oni birači koji se opredeljuju za dobar pogram i

74

organizacione mogućnosti, a samo 5% se odlučuje u poslednjem trenutku. U ovom korpusu su i oni koji se odlučuju na osnovu izborne tradicije njihove porodice.

77. Izborna apstinencija:

Rastuća izborna apstinencija u Srbiji identifikuje dve vrste apstinenata: dobrovoljne i prinudne.

Prinudna apstinancija pre svega podrazumeva objektivne razloge. To su bolest ili odsustvo iz zemlje, ali i neredovna ažuiriranost u birački spisak. Ponekad loši meterološki uslovi imaju uticaja na apstinenciju. Ovaj broj čini bar 5% birača u Srbiji.

Broj dobrovoljnih apstinenata varira od 5-50% na izborima. Ovi apstinenti su ili apolitični, ili svesno ne žele da izađu na izbore kao znak političkog stava. Apolitični čine približno 1/10 izbornog tela. To su najčešće neobrazovani, ili oni najstariji ili najmlađi birači.

Apsinencija kao svesno oblikovan stav nastaje usled loše političke ponude, stavu o nepotrebnosti višepartijskih izbora, i razočaranašću promenama. Najmanji su ovi drugi koji čine nostalgičare za jedinstvom komunističkog poretka. Zatim dolaze oni kojima se niko ne dopada, a najbrojniji su oni koji su razočarani bilo u brzinu promena, bilo da su postali tranzicioni gubitnici. Faktori koji utiču na ovo su pre svega nizak životni standard, prisustvo tajkuna, mogući gubotak Kosova, razlaz sa Crnom Gorom, korupcija, nesređenost socijalnog osiguranja i zaštite itd. U Srbiji visoka apstinencija se pokazala kao jako loš i razdirući efekt, za razliku od teze Lipseta i Šumpetera.

78. Kadrovske i masovne partije:

Diveržeova tipologija političkih partija ogleda se u distinkciji, prema broju članova i veličini,  između kadrovskih i masovnih stranaka. Kadrovske partije prema Diveržeu su , hronološki gledano, prve nastale.Kod kadrovskih stranaka podrazumeva tradicionalni tip koji predstavljaju konzervativne i liberalne stranke zapadne Evrope, stvorenih od lokalnih komiteta u svakom izbornom okrugu u kojima su grupisale uticajne licnosti i vidjeniji gradjani. Ovom tipu pripadaju buržoaske partije devetnaestog veka.Težili su da okupe ugledne građane i nije im prioritetno okupljanje što većeg broja pristalica. Kvalitet, koji je za njih važniji od kvantiteta, trazio je prestiz ili materijalno bogatstvo. Navedeni razlozi osiguravaju moralni uticaj i pomažu finansiranje izborne kampanje. Unutrasnja organizacija ovih komiteta bila je slaba zbog malog broja clanova i imali su labavu unutrasnju strukturu. Autonomija komiteta je bila velika i centralni organi nisu imali velikog autoriteta nad lokalnim organima. Partije su sacinjavale izgled federacije komiteta . U komitetu dominirala je jedna licnost, obicno poslanik. Parlamentarci, oslanjajuci se na svoj komitet, imali su siroku nezavisnot.Izuzev u VB, stranacka disciplina nije postojala. Pojam kadrovska partija prvobitno je oznacavao “partiju vaznih ljudi” i u njoj je preovladavala odredjena grupa vodja koji nisu videli svrhu u stvaranju masovne organizacije. One nemaju u pravom smislu članstvo, niti redovnu članarinu, a veza između pojedinih delova partije je labava. Njihova   čitava aktivnost   orijentisana je   prema izb orima i parlamentarnim kombinacijama i zbog te činjeniceima polusezonski

75

karakter; njihova administrativna armatura je   nerazvijena; njihova   rukovodstvo je   najvećim delom u rukama poslanika i ima naglašenu individualizovanu formu - Autoritet parlamentaraca. .Veza sa birackim telom odrzava se posredstvom lokalnih komiteta koji imaju veliku nezavisnost.Takve politicke partije su najcesce nastale iz parlamentarnih frakcija onda kada je biracko pravo bilo ograniceno. Diverze u ovu grupu stranaka uvrscuje i americke i engleske partije, koje su se u medjuvremenu modernizovale usavrsavajuci svoju organizaciju.Diverže u svojoj tipologiji navodi i tzv. indirektne stranke u koje pojedinci nisu učlanjeni neposredno, već su pripadnici organizacije koja je kolektivni član stranke, dakle posredno. Ovakav primer je Laburistička partija koja je okupljala predstavnike sindikata, zadruga, udruženja intelektualaca, kao i druge vrste socijalističkih stranaka okupljenih na korporativnom principu.Masovne partije su instrument primeren uslovima koji su nastali ukidanjem izbornih ograničenja i realizovanjem opšteg prava glasa.Teze okupljanju sto veceg broja clanova. Osnovni problem bio je kako da se obezbede finansijska sredstva za predizbornu kampanju socijalistickih kandidata koji su smatrani revolucionarnim I kojima su bankari, industrijalci trgovci odbijali da daju podrsku i priloge. Nastanak masovnih političkih partija Diverže vezuje za socijalističke pokrete, a kasnije za komunističke partije, fašističke i stranke u nedovoljno razvijenim zemljama. Socijalističkim partijama bilo je potrebno obezbediti finansijska sredstva za predizborne kampanje, jer nisu imale podršku bogatih krugova, onda su se dosetili da, posto nisu mogli da racunaju na nekoliko velikih priloga od malog broja ljudi, traze male pare od velikog broja ljudi i to redovno.To je dovelo do uclanjivanja ogromnog broja pristalica u partijsku organizaciju. Obracaju se jednoj manje povlascenoj klijenteli. Politika je primarno takmičenje, konflikt i saradnja ovih društvenih grupa, a političke partije su agencije kroz koje ove grupe, a stoga i njeni članovi, učestvuju u politici, izlažu zahteve državi i konačno pokušavaju da preuzmu kontrolu nad državom postavljenjem svojih predstavnika na ključna mesta u administraciji. Masovne partije prvenstveno izrastaju iz novoaktiviranih i često zanemarenih elemenata civilnog društva, kao deo njihove (uspešne) borbe da se čuje i njihov glas i da se eventualno osvoji kontrola nad državom. Tamo gde su se stare kadrovske partije oslanjale na kvalitet kadrova, nove partije se oslanjaju na kvantitet podrške, pokušavajući da velikim brojem malih članarina nadomeste nedostatak velikih donacija; da ono što im nedostaje na nivou ličnog uticaja nadomeste kolektivnim akcijama u kojima učestvuje veliki broj građana; i da putem partijske štampe i drugih kanala nadoknade manjak prostora koji im se daje u komercijalnoj štampi. Pošto su bile instrument političkih autsajdera, ovim novim partijama su, logično, dominirali oni čija je primarna baza bila u partiji, a ne u vladi.Klasična masovna partija je partija civilnog društva, proizilazi iz određenog dela izbornog tela, sa namerom da uđe u polje države i promeni politiku prema dugoročnom interesu dela biračkog tela kome je odgovorna. Posledica toga je da posao predstavnika u parlamantu nije bio da traga za državnim interesom, već da se ponaša kao zastupnik svog dela društva i specifičnih interesa.Drugo, kandidate je prestala da bira sacica iz komiteta vec su birani na nacionalnim i lokalnim kongresima od strane svih clanova ili njihovih

76

predstavnika . Rukovodstvo time dobija izvestan stepen nezavisnoti u odnosu na parlamentarnu grupu . Parlamentarna grupa je sekundarna i svedena pod stranacku disciplinu.Ove stranke su se konstituisale odozgo na dole, što je u unutrašnjoj organizaciji uslovilo centralizaciju i disciplinu, iako je ispoljavana težnja za demokratizacijom. Rukovodstvo, izabrano manje ili vise neposredno od strane clanstva, dobija izvestan stepen nezavisnoti u odnosu na parlamentarnu grupu. Masovne stranke okupljaju veliki broj članova od nekoliko stotina hiljada, pa čak i milion ljudi koliko je imala nemačka Socijaldemokratska partija 1913. Tako, mnogobrojne stranke zahtevaju veliku administraciju i čvršći hijerarhijski aparat. Na taj način povećan je broj profesionalaca u rukovodstvu. Prema Diveržeu, partijski rukovodioci i partijski profesionalci se udružuju i učvršćuju položaj u odnosu na članove parlamenta. Iz ovoga se ogledaju i sukobljavaju dve vrste vođa: unutrašnji rukovodioci koje su izabrali članovi stranke i poslanici koje su izabrali mnogobrojni birači. Aktivne su i izmedju izbora – kongresi periodicno utvrdjuju opstu orijentaciju stranke. Socijalisticki model slaze se sa decentralizovanom i demokratskom organizacijom sekcija povezanih u federaciju sekcija koja imenuje svoje predstavnike za godisnji nac kongres .Sledeći tip masovnih partija su komunističke. Po Diveržeu, one su najbolje organizovane od svih partija, što je važan momenat u objašnjenju njihovih uspeha. Važna karakteristika komunističkih partija je njihovo organizovanje ne po teritorijalnom principu- po mestu stanovanja, već po radnom principu- prema mestu zaposlenja. Umesto lokalnih odbora ili sekcija, kod njih su izražene ćelije u preduzećima. Prednost ovakvog načina organizovanja je što su zajednice članova stalnije i u svakodnevnom neposrednom kontaktu. Strogo su centralizovane i sve odluke donosi partijski centar ili centrala, dok lokalni rukovodioci imaju zadatak da osiguraju izvršavanje ovih odluka. Kongresi na svake 3-4 godine. Značajnu ulogu ima ideologija. Fašističke stranke imaju krutu i centralizovanu strukturu, kao i sisteme vertikalne povezanosti. Ali, u pogledu unutrašnje strukture, Diverže smatra da se komunističke i fašističke stranke bitno razlikuju. Važna karakteristika fašističkih stranaka ogleda se u tome što one u okupljanju masa koriste vojničke tehnike i grade strogo hijerahizovanu piramidu sa više stupnjeva, koju je sačinjavalo 4-12 ljudi. Društvenu osnovu fašizma činilo je razvijeno društvo (Nemačka 1937.) i zaostala društva (Španije i Portugalije), kao i Italija sa obeležjima i jednog i drugog. Karakteristično za oba slučaja je strah manjina da će većina krenuti putem kojim one ne žele. Način da se tome suprotstave bio je sila i teror uz razvijenu propagandu.Karakteristika masovnih stranaka je to što vođstvo uvek sačinjava uži krug- oligarhijsko jezgro. U razvijenim zemljama taj krug je otvoren, dok u nerazvijenim zemljama postoji razmak između užeg jezgra i širih masa. U nedovoljno razvijenim zemljama mase se okupljaju oko lidera. Autoritet i ličnost lidera su u prvom planu. Masovne partije stalno teze povecanju broja clanova i stvaranju siroke izborne baze.

77

79. Sveobuhvatne i kartel partije

Prema modelu masovne partije osnovnu jedinicu politickog zivota cine prethodno odredjene i dobro definisane drustvene grupe, gde je politika takmicenje, konflikt i saradnja ovih drustvenih grupa, a politicke partije su agencije kroz koje ove grupe ucestvuju u politici, izlazu zahteve drzavi i na kraju pokusavaju da preuzmu kontrolu nad nad njom.Izbori su u ovom sistemu vise mobilizacija pripadnika drustvene grupe koju predstavlja odredjena partija nego sto se odnosi na privlacenje glasaca.Nastanak onoga što je Kirkhajmer nazvao svaobuhvatna partija (catch-all party) ozbiljno dovodi u pitanje ideju partija kao predstavnika unapred određenih segmenata društva. Prvo, a)početak erozije tradicionalnih društvenih veza krajem pedesetih i šezdesetih godina podrazumevao je slabljenje nekada veoma različitih kolektivnih identiteta , smanjujući lakoću sa kojom se mogu identifikovati pojedine društvene grupe u izbornom telu, na osnovu čega se mogu pretpostaviti zajednički dugoročni interesi. Drugo, b)ekonomski razvoj i povećani uticaj države blagostanja olakšao je razvoj partijskih programa koji više nisu bili tako različiti ni pristrasni , već su mogli da tvrde da služe interesima svih ili skoro svih. Treće, c)sa razvojem masovnih medija , partijski lideri su dobili mogućnost da se obraćaju celini biračkog tela, promene u sistemima masovnog komuniciranja, naročito pojava televizije kao najčešće korišćenog resursa za političko informisanje, stvaraju uslove koji partijama omogućavaju, ili olakšavaju, slanje univerzalnih poruka i direktno obraćanje glasačima, umesto da i dalje komuniciraju sa i preko jezgra pristalica. Štaviše, popravljanje društvenih uslova, povećana društvena mobilnost i razvoj masovnih medija služili su da se umanji posebnost životnog iskustva nekada jasno definisanih društvenih slojeva. Izborno ponašanje više nije, smatra se, oblikovano društvenim predispozicijama birača, već se zasniva na izboruPartije masovne integracije, pod kojim se podrazumeva socijaldemokratska partija, i partije individualnog predstavništva, pod kojim se podrazumeva građanska partija, transformišu se u pravcu sveobuhvatne partije. Prihvatanje modela masovnih partija bio jedini odgovor koji nije bio na raspolaganju liderima tradicionalnih partija. Naročito, jer oni nisu mogli prihvatiti ideju da partije predstavljaju tačno određene društvene grupe jer je segment koji je njima preostao (farmeri, industrijalci, itd.) bio očigledna i trajna manjina. Umesto da naglašavaju poziciju parlamantarnog dela partije kao agenta masovne organizacije, oni ističu ulogu masovne organizacije da podržava partiju u parlamentu. Podjednako značajno jeste da prilikom regrutacije članova ove partije ne ograničavaju (niti čak praktično mogu da ograniče) svoje poruke na određene klase, već umesto toga moraju da šalju poruke svima, pokušavajući da nađu podršku u svim klasama( veruje se da glasači nisu vezani za konkretne partije, već da su dostupni, odnosno otvoreni za sve partije u takmičarskom procesu. ) , iako stopa uspešnosti varira u odnosu na klasne podele. Izbori se sada svode na izbor lidera umesto na izbor politike ili programa, dok kreiranje tih politika ili programa postaje prerogativ partijskog rukovodstva a ne članova partije. U pogledu ideologije, one mogu da zadrže raniju posvećenost ideji jedinstvenog nacionalnog interesa koji prevazilazi podele na društvene grupe. Transformacija u novi tip partija ispoljava se kroz promene:

78

1) drastično smanjenje ideološkog prtljaga - tokom ove promene, smanjuje se ideološka i/ili politička razlika između partija i, sa postizanjem konsenzusa oko politika, smanjuje se i potreba i sposobnost da se zadrži prepoznatljivo biračko telo2) jačanje uticaja partijskog vođstva čija se uloga ne ocenjuje više s obzirom na uspeh u ostvarivanju interesa partije, nego s obzirom na ostvareni napredak društva u kome partija deluje3) smanjivanje uloge partijskog članstva4) smanjivanje uloge klase koju je partija nekada isključivo predstavljala u težnji da se privuku glasači iz svih slojeva društva5) obezbeđivanje pristupa u partiji različitim interesnim grupama , kako iz finansijskih razloga, tako i zbog toga što je posredstvom interesnih grupa moguće obezbediti širu podršku u društvu.Partije su sve više usmerene čitavom izbornom telu , nastoje da budu partije svih slojeva društva. Može se pratiti kako različiti modeli partija mogu biti uspostavljenni na relaciji odnosa i veza između civilnog društva i države. U toj perspektivi masovna partija je samo jedna etapa u kontinuiranom procesu. Klasična masovna partija je partija civilnog društva, proizilazi iz određenog dela izbornog tela, sa namerom da uđe u polje države i promeni politiku prema dugoročnom interesu dela biračkog tela kome je odgovorna. Najvažnije u ovom smislu jeste da su ovo bile prve partije koje su tvrdile da zastupaju interese samo jednog dela društva. Posledica toga je da posao predstavnika u parlamantu nije bio da traga za državnim interesom, već da se ponaša kao zastupnik svog dela društva i specifičnih interesa. Politička partija bila je forum u kojem se artikulisao politički interes društvene grupe koju partija predstavlja. Stoga, nije bilo samo praktično i iskustveno odgovarajuće da partija bude disciplinovana, već je to bilo i normativno poželjno. Sveobuhvatna partija, iako ne nastaje kao partija civilnog društva, već u prostoru između civilnog društva i države, takođe želi da utiče na državu spolja, pokušavajući da dobije vremenski ograničeno staranje nad javnim politikama kako bi zadovoljila kratkoročne zahteve njenih pragmatičnih potrošača. Tradicionalne kadrovske partije transformisale su se u sveobuhvatne partije, a sa druge strane ne samo da su erodirale društvene i političke pretpostavke masovnih partija već su, jednom kad su se našli na vlasti i kada su osetili moć, lideri nekada masovnih partija takođe počeli da smatraju sveobuhvatni model atraktivnijim . Uživajući u plodovima izborne pobede, koja je podrazumevala modifikovanje politike na način na koji su smatrali da doprinose biračkom telu, ovi političari su naravno želeli da nastave da pobeđuju i tako su postali zainteresovani da prošire svoje izborne poruke i preko granica svoje izvorne ciljne grupe.Sve ovo je pogodovalo trećem stadijumu partijske evolucije u kome su stare masovne partije su počele da formulišu odgovor, te da sa partijama tradicionalne levice i tradicionalne desnice kovergiraju ka modelu sveobuhvatnih partija. Iako takve partije (i dalje) imaju članstvo, one ne pokušavaju da ih vežu za sebe; umesto toga, članstvo u partiji postaje još jedna od brojnih nezavisnih pripadnosti koje jedna individua može imati. Umesto naglašavanja socijalne homogenosti, partije prihvataju članove iz svih slojeva i prikupljaju ih na osnovu političkog slaganja, a ne na osnovu socijalnih identiteta. Umesto defanzivne izborne strategije masovnih partija koje su se zasnivale na mobilizaciji unapred ograničenog biračkog tela,

79

partije prihvataju ofanzivnu strategiju menjajući „efikasnost po dubini, za širu publiku i zarad više trenutnog izbornog uspeha“ (Kirchheimer, 1966). Tokom ove promene, smanjuje se ideološka i/ili politička razlika između partija i, sa postizanjem konsenzusa oko politika, smanjuje se i potreba i sposobnost da se zadrži prepoznatljivo biračko telo. Istovremeno, menja se i model odnosa između partije i države i nastaje novo stanje. U ovom modelu, partije su manje agensi civilnog društva koji su usmerene ka državi i ulaze u njeno polje, a više nešto kao brokeri između države i civilnog društva, dok partija u vladi (npr. ministri iz partija) imaju poziciju koja nalikuje Janusu (bog sa dva lica). Sa jedne strane, partije artikulišu i predstavljaju zahteve civilnog društva prema državnoj administraciji, dok sa druge strane predstavljaju agense administracije u odbrani politike u očima javnosti. P artije se pomeraju od civilnog društva ka državi i da se to može nastaviti do te mera da partije postanu deo državnog aparata. Partije menjaju svoju ulogu brokera između države i civilnog društva i država ih postepeno apsorbuje. Model partija kao brokera ima nekoliko potencijalno važnih implikacija koje se tiču buduće prirode i aktivnosti partija. Prvo, pozicija partija kao brokera između civilnog društva i države sugeriše da same partije mogu imati interese koji se razlikuju od interesa njihovih klijenata sa obe strane ove relacije. Takođe, one su u poziciji da uzimaju proviziju sa svoje usluge.Od položaja poverenika, preko uloge delegata i, u dobu sveobuhvatnih partija, preduzetnika, partije sada dolaze u položaj polu-državnih agenasa (agencies). Katz i Mer ističu da se sveobuhvatna partija nije pojavila kao partija civilnog društva, već je situirana između civilnog društva i države, tražeći da utiče na državu spolja. Poslednji period razvoja obeležen nastankom novog modela partija, kartel partijom, u kome sukobljene stranke postaju agenti države i zauzimaju njene resurse (partijska država) kako bi obezbedili svoj kolektivni opstanak. Dakle, vidimo da je nastanak novog tipa partija, kartel partije, obeležen međusobnom penetracijom partija i države, a takođe i modelom međupartijskog dogovora. U ovom smislu je možda pravilnije govoriti o nastanku kartel partija (množina), jer njihov razvoj zavisi od prećutnog dogovora i saradnje između konkurentskih partija i bazira se na sporazumu koji zahteva slaganje i saradnju svih ili skoro svih relevantnih učesnika. Po njihovom mišljenju razlike između kadrovskih, masovnih, sveobuhvatnih i kartel partija rezultata su socijalnog i političkog konteksta u kojima su se ove partije pojavile, ali su uvek prisutni elementi i jednog i drugog evolutivnog modela. Klasična masovna partija je partija civilnog društva, proizilazi iz određenog dela izbornog tela, sa namerom da uđe u polje države i promeni politiku prema dugoročnom interesu dela biračkog tela kome je odgovorna. Sveobuhvatna partija, iako ne nastaje kao partija civilnog društva, već u prostoru između civilnog društva i države, takođe želi da utiče na državu spolja, pokušavajući da dobije vremenski ograničeno staranje nad javnim politikama kako bi zadovoljila kratkoročne zahteve njenih pragmatičnih potrošačaSa pojavom kartel partija, dolazi i period u kome ciljevi politike, bar za sada, postaju ciljevi po sebi, a politika postaje profesija za sebe – profesija koja zahteva veštine, u kojoj se ograničena partijska kompeticija razvija na osnovu sukoba oko toga ko je efikasniji i efektivniji na vlasti.

80

Pojava kartel partija uslovila je sporazume,pristanak i kooperaciju svih učesnika političke borbe. Pod rizikom preterane generalizacije, skoro sve važnije partije sa danas mogu smatrati vladajućim. Sve one imaju pristup vlasti. Naravno da postoji određen broj ekstremističkih manjinskih partija koje uvek ostaju bez vlasti. Sa druge strane, čak i kada partija ne učestvuje u formiranju vlade, ili kada je, kao u slučaju britanske Laburističke partije, dugi vremenski period u opoziciji, to ne znači da je partiji onemogućen pristup državnim resursima, bar kada je reč o patronažnim postavljenjima. Takođe, na pristup medijima veoma retko utiče neučestovanje u vlasti. Isto važi i za državne subvencije; u nekim sistemima, kao što su Irska i Velika Britanija, partije koje se trenutno nalaze u opoziciji dobijaju veći stepen subvencija baš zbog toga što nemaju direktan pristup resursima koji su na raspolaganju partijama koje čine vladu. Izborna pobeda ili poraz nisu više borba na život ili smrt i ciljevi partija mogu opstajati nezavisno od njihovog ishoda, ali se pravi razlika koja proizilazi iz pristupa državnim resursima. Naravno, partije se i dalje takmiče, ali sa saznanjem da sa oponentima dele zajednički interes za opstankom organizacija, a u nekim slučajevima je organičeni podsticaj za takmičenjem čak zamenjen pozitivnim podsticajem protiv takmičenja. Sada postoji jedna politika u okviru koje mogu preživeti sve partije.K od kartel partija kampanje su sada svedene na trošenje velike količine novca, uz veliki stepen profesionalizacije i centralizacije, a u skupljanju resursa se oslanjaju na subvencije i druge privilegije koje obezbeđuje država. U kartel modelu demokratije, nijedna od važnijih partija nije potpuno u opoziciji . Kako su partijski programi postali sve sličniji, i kako su kampanje sve više okrenute dogovorenim ciljevima a ne sučeljenim sredstvima, javlja se smanjenje uticaja izbornog rezultata na poteze vlade.Drugim rečima, demokratija je prestaje da bude shvaćena kao proces putem koga civilno društvo ostvaruje ograničenja ili kontrolu n.ad državom i umesto toga postaje servis koji za civilno društvo organizuje država. To je proces koji će se lakše razviti u onim političkim kulturama koje tradicionalno karakteriše interpartijska saradnja i dogovor. U konkretnom smislu, procenjujemo da bi se takav sistem mogao u većoj meri razvijati u zemljama poput Austrije, Danske, Nemačke, Finske, Norveške i Švedske, gde je tradicija interpartijske saradnje kombinovana sa trenutno velikom državnom pomoći partijama i sa partijskim privilegijama u vezi sa postavljanjima funkcionera. Nasuprot tome, najmanje šanse za razvoj kartela imaju zemlje poput Velike Britanije, gde je tradicija takmičarske politike kombinovana sa relativno ograničenom državnom podrškom partijskom organizacijama, i gde mogućnosti za patronažu, i pored skorašnjeg povećanja, ostaju relativno ograničene. Ove nove partije su u manjoj meri naglašavale sopstvene kanale komuniciranja i mnogo napora trošile u borbi za pristup nepartijskim komunikacionim mrežama, odvajajući sve više resursa za angažovanje profesionalnih PR i medijskih stručnjaka .Ovaj način rada je još više prisutan kod kartel partija čije kampanje su sada svedene na trošenje velike količine novca, uz veliki stepen profesionalizacije i centralizacije, a u skupljanju resursa se oslanjaju na subvencije i druge privilegije koje obezbeđuje država.Demokratija prestaje da bude kontrola države od strane civilnog društva, već obnavljanje liderstva na izborima u zavisnosti od zadovoljstva ili nezadovoljstva politikom vlade ili njenim ishodima. Umesto da partije iznose zahteve pred državu u ime određenih grupa u civilnom društvu, ove grupe nalaze da moraju same da iznose te zahteve pred partiju/državu. Stoga, sve

81

više interesnih organizacija počinje da se bavi artikulacijom zahteva iz polja civilnog društva. U nekim slučajevima, naročito kada je reč o interesnim organizacijama velikih i već postojećih grupa (npr. sindikati ili unije poslodavaca), one uspostavljaju odnose sa državom koji liče na odnose koje su partije već uspostavile. Ovaj fenomen se označava terminom neokorporativizam i, između ostalog, podrazumeva davanje privilegija i obezbeđivanje pozicije određenim grupama u zamenu za „dobro ponašanje“. Razvoj karterlskih ili profesionalnih izbornih partija, odnosno sve veca okrenutost ka drzavi i upucenost na nju(Katz i Mair), smanjuje relativan znacaj clanstva i sirih programskih stanovista. Stranci su od sirih programskih utemeljenja i masovnog i aktivnog clanstva, potrebniji strucnjaci za marketinsko dizajniranje poruka, upravljanje organizacijom ili planiranje i sprovodjenje specificnih politika.

80. Klijentističke partije i ostale tipologije: Herbert Kitshelt deli partije na klijentelističke, programske i harizmatske. Klijentelističke partije obezbeđuju selektivne prednosti u formi patronažnih poslova , preferencijalnog tretmana u raspodeli socijalnih subvencija i vladinih ugovora. Motiv za pristupanje klijentelistickim partijama je intresno usmerenje na selektivne prednosti – patronazne poslove, preferencijale i subvencije.Programske partije nude indirektne nadoknade članovima, ostvarivanjem programa kada partija dođe na vlast.Harizmatske partije karakteriše težnja pojedinaca da budu bliski sa harizmatskim vođom.Kitshelt navodi uslove za nastanak klijentelističkih partija:1) postojanje snažnog poljoprivrednog sektora koji funkcioniše izvan tržišnih odnosa razmene, netržišna razmena podstiče klijentelističke odnose2) slaba uključenost privrede u svetsko tržište3) opstanak snažnih eks- komunističkih partija koje su vladale u starom režimu4) jaka izvršna vlast, predsednički, a ne parlamentarni sistem5) prost većinski izborni sistem koji u prvi plan ističe ličnost kandidata, a ne programska opredeljena partije6) odsustvo profesionalnog činovničkog aparata u državi u razdoblju pre nego što su komunističke partije došle na vlast7) postojanje snažnog para-javnog sektora koji nije ukinut privatizacijom.Goati zaključuje da je SR Jugoslavija bila obećana zemlje za klijentističke partijeGoati zapaža da od pomenutih uslova, u Srbiji je odsutan onaj koji se tiče izbornog sistema, jer osim prvih višestranačkih izbora 1990. u obe republike od 1992. na snazi je proporcionalni izborni sistem.

Liderske partije, sledbenicke parije

U svim partijama prisutne su liderske tendencije i težnja šefa stranke da u svojim rukama akumulira što više ovlašćenja u donošenju ključnih političkih

82

i kadrovskih odluka, kao i da akumulira i distribuira partijsku moć. Lider partije postavlja sebi odane ličnosti na ključne pozicije. Nedemokratsko-monokratski tip odnosaGoati lidere definiše: pod liderima u ovom radu podrazumevamo pojedince koji zauzimaju ključna mesta u partijskoj hijerarhiji, kao i one koji vrše snažan upliv na partijske odluke, mada ne zauzimaju važne hijerarhijske položaje. To mogu biti članovi koji su igrali istaknutu ulogu prilikom formiranja partija ili u razdoblju značajnom za partiju, finansijeri, intelektualci i pojedinci kojima posao omogućava pristup važnim informacijama.Mihels opisuje nastanak vođstva na taj način što vođa okupi istomišljenike i osniva partiju, pri čemu od samog početka presudno utiče na najvažnije partijske odluke i raspolaže najvećom količinom moći u partiji. Kao bitno sredstvo moći vođa, naglašava se njihova kompetentnost. Nemogućnost mase da obavlja poslove dovodi do potrebe za predstavnicima i na taj način dobrovoljno odustaju od svoje suverenosti. Stručnost vođa znači i njihov autoritet.Mihels smatra da je dugotrajna funkcija opasna po demokratiju i misli da vodeća mesta treba dodeljivati kratkoročno. Reizbornost, odnosno često ponavljanje izbora on vidi kao sigurnosni ventil oligarhije protiv oligarhijskih tendencija. Angelo Panebjanko izdvaja izborno-profesionalnu partiju, koja se razlikuje od sveobuhvatne, pre svega u tom smislu što je ovakva organizacija popunjena osobljem profesionalaca i konsultanata pre nego partijskih birokrata.Sigmund Nojman ističe da su političke partije širile svoje polje uticaja i moć unutar političke zajednice, i kao posledica toga menjale su svoje funkcije i karakter. Umesto partije individualne reprezentacije, naše savremeno društvo sve više izdvaja partiju socijalne integracije. On ističe da je partija individualne reprezentacije karakteristična za društva sa ograničenim političkim poljem i ograničenim stepenom participacije.Treba razlikovati i partiju demokratske integracije od partije totalne integracije koja je svoj prototip našla u boljševizmu, fašizmu i nacionalsocijalizmu.Još je Maks Veber partije video kao "patronažne organizacije", ili, "čiste lovce na položaje": „jedna naspram druge stoje partije bez uverenja, čiste organizacije lovaca na položaje, koje, sve u zavisnosti od šansi za dobijanje glasova, za pojedinačnu izbornu borbu prave svoje promenljive programe", i dodaje "..., partije su, upravo, potpuno prilagođene izbornoj borbi, koja je najvažnija za patronažu nad položajima".Po Maksu Veberu političke partije mogu biti patronažne i ideološke. Po njemu politicke partije su dobrovoljna udruzenja, nastala na popristu borbi i zasnovana na slobodnom vrbovanju, sa ciljem da svojim vodjama daju moc unutar jednog drustva a time svojim aktivnim ucesnicima sanse za sprovodjenje stvarnih ciljeva ili licne koristi, ili oba. Patronažne partije postoje sa ciljem da putem izbora dovedu svog vođu na rukovodeći položaj, pa bi on poveravao državne službe svojim pristalicama. Ideološke partije žele da služe ostvarivanju političkih ideala određenog sadržaja. Veber smatra da partijske borbe nisu

83

borbe za objektivne ciljeve već su borbe za patronat nad službama. Partije su skrojene za izbornu pobedu, koja je najvaznija za sticanje patronata nad sluzbama, za davanje drzavnih sluzbi sledbenicima kandidata koji pobedi, odnosno za 'politiku intresa i napojnica'.U oba slučaja radi se samo o borbi za položaje. Tipičan primer su partije u Americi koje predstavljaju lovce na položaje, pri čemu se program prilogođava izgledima za pridobijanje glasova birača. Po njemu, su za političara posebno važne tri stvari: strast, osećanje odgovornosti i mera.U zemljama tranzicije javljaju se još i embrionalne partije, patuljaste partije, proto partije, partije konglomerati, pokreti partije i sl.

70. Mihelsov „gvozdeni zakon oligarhije“:Mihels je istražujući Socijaldemokratsku partiju Nemačke uvideo probleme uspostavljanja demokratije u samoj suštini ljudske prirode, u biti same političke borbe, u biti organizacije, kao i u psihološkim momentima u odnosu vođe i vođenih. On je predstavnik elitističke teorije u politickoj sociologiji. Njegov misaoni put je bio neobičan. Započeo je kao ubeđeni socijalista i marksista, da bi završio kao simpatizer fašizma. Dokazivao je da nemačka radnička partija napušta teren klasne borbe radi parlamentarnih kompromisa i ograničenih reformi prvenstveno zato što želi da sačuva organizaciju i finansijsku podršku.Upozoravao je da su i radnici pošli istim putem i prihvatili isti tip organizacije kao druge klase. Zalagao se za ideju i praksu sindikalizma unutar partije, to jest za delovanje sindikalističke frakcije unutar partije. Logika efikasnosti I discipline vodi organizaciji. U odsustvu organizacije demokratija postaje haos, besporedak. A jedina opcija gora i od najgoreg poretka je, kako je Hobs učio, prirodno stanje ili besporedak. Na drugoj strani, međutim, jačanjem organizacije umanjuje se ili nestaje demokratija. Mada, po Mihelsovom mišljenju, postoji jedna bitna sličnost između demokratije i organizacije. Ona leži u činjenici da su i jedna i druga oružje u rukama slabih u borbi protiv jakih . Suština njegovog paradoksa leži u protivurečnom odnosu između demokratije i organizacije. Što je više organizacije, to je veća uloga vođa, na jednoj, i manji značaj demokratije, na drugoj strani.Mihelsov čuveni gvozdeni zakon oligarhije je izraz navedenog paradoksa. Taj čuveni i mnogo puta citirani zakon sažeto glasi: „Ko kaže organizacija, kaže i tendencija ka oligarhiji“ . Po Mihelsovom uvidu opšta potreba masa da obožavaju vođe dolazi u još većoj meri do izražaja u političkim partijama. Drugi razlog oligarhijskih tendencija u političkim partijama Mihels nalazi u procesima jake centralizacije partijskog odlučivanja. Gomilanje ovlašćenja u malo ruku, kao što je to po Mihelsovom mišljenju slučaj u radničkom pokretu i partijama, vodi tendenciji ka čestoj zloupotrebi moći.Mihels identifikuje tri vrste uzroka njenog nastanka, i to 1.)tehničko-administrativne, 2.)psihološke i 3.)intelektualne uzroke (suma sumarum – organizacione, potreba masa za obozavanjem vodje, najinteligentnijim i najobdarenijim pripada počast da budu partijski gladijatori, ostali su

84

prosta mašina za glasanje). Svoju analizu počinje pitanjem narodnog suvereniteta. Između građana i države javljaju se političke partije. Demokratija se ne može zamisliti bez organizacije koja masi daje konzistentnost. K oliko god da demokratski bio izbor vođstva, on se uvek transformiše u oligarhiju. Tako se može primetiti poput začaranog kruga da demokratija ne može bez organizacije, a jačanjem organizacije nestaje demokratija, odnosno ko kaže organizacija, kaže i tendencija ka oligarhiji . Predstavnici uvek nastupaju u ime naroda, predstavljajući se da zastupaju interese celine. Političke partije nastaju radi zaštite posebnih interesa, a teže da se identifikuju sa univerzalnim, u želji da prošire i premaše socijalni sastav i temeljni program. Kako je organizacija osnov društvenog vođenja mase, ona nužno svaku partiju razdvaja na vodeću manjinu i vođenu većinu odnosno slobode, povlastice, kao i participiranje u celini uživaju najpre samo neki.Mihels primećuje da se najjednostavnija geneza nastanka vođstva u partijama sastoji u tome da vođa osniva partiju i priključuje sebi svoje istomišljenike i sledbenike. Iako u organizaciji svi imaju podjednake mogućnosti izbora, mnogi su pozvani ali samo neki odabrani.Vođe se nametnu masi igrajući na njenu sentimentalnost, i za nju se vezuju imperativnim mandatom. Vođa je u početku sluga mase. U masi pojedinac gubi svoju undividualnost i identitet kao i osećaj odgovornosti. Razmatrajući pitanje formiranja pravog političkog vođstva u predstavničkom sistemu, Ostrogorski ističe neophodnost 4 uslova: 1.) da sposobni ljudi imaju lak pristup javnom životu, 2.) da ljudi koji stiču politički uticaj prihvate i svu odgovornost, 3) da bi odgovornost bila stvarna potrebna je sankcija kontrole i 4) da bi njihova akcija imala dejstvo njoj treba trajnost. Njegova ocean „da je diskusija u parlamentu samo formalnost, sve se unapred odlučuje u partijskom odboru“Partijski razlog postaje najvažnija stvar, najvažniji interes i jedina savest. I individualni interesi i interesi zajednice kao celine bivaju podređeni interesu partije. Partijski interes najbolje zna vođa koji vodi i rukovodi. Ostrogorski, kao i Mihels, dolazi do istog zaključka: „Jedva se razlikujući jedna od druge po svojim principima i svojim metodama, partije se pre svega bore za vlast“.Mihelsu je liberalna demokratija bila strana. Njemu kao socijalisti-levičaru, demokratija je bila nespojiva sa parlamentarizmom. Njegov stav po pitanju oligarhije je u osnovi pesimistički. Jedini tračak nade i mogučnost borbe protiv nje, Mihels vidi u učestalim izborima tj. reizbornosti.

71. Parlamentarni objektiv partijske oligarhije:

Parlament je velika pozornica na kojoj se odigrava vidljivi deo zakonodavnih aktivnosti , pri čemu je predstava pripremljena na drugom mestu . Onaj ko sastavlja izborne liste, a to je najčešće partijska oligarhija, taj oblikuje i parlament. Glasačima je time sužen, odnosno nametnut izbor.

85

Diskusija u parlamentu je obično formalnost, jer se unapred odlučuje u partijskim organima, poslaničkim klubovima ili na sastanku šefova poslaničkih klubova.Da bi skupština dobro ispunila svoju dužnost, potrebno je da ona bude u stanju da ispuni 5 dužnosti kao što treba: da bude sposobna a)da dobro izabere ministarstvo, b)da dobro pravi zakone, c)da dobro poučava narod, d)da dobro izražava narodnu volju, e)da dobro izlaže narodu stvari dostojne pažnje.Vođa se izdvaja iz pozicije prvog među jednakima i postaje komadnant partijske vojske. Uzak krug ljudi iz okruženja ima privilegiju da iznese svoje mišljenje ili da mu budu poverene važnije odluke, a ostali gotovo da dobijaju samo naređenja.S obizorom da je primarni cilj partije borba za vlast i održavanje vlasti, svaka aktivnost je podređena tom cilju. Partijski uspeh, trenutna korist partije i održavanje partije u životu, za vođu i oligarhiju su važniji od skupa principa i ideja ili od određene trajnije politike . Osnovni cilj partije, održanje na vlasti je uvek i svuda prisutan. To izaziva sve veće razočarenje birača u partije i povratnu izbornu apstinenciju. Parlament i poslanici su izgubili prestiž koji su imali.Po Mihelsu sve stranke imaju parlamentarni objektiv- njihov cilj je da dođu u parlament, da zaposednu oligarhijsku kontrolu. Odatle onda izbijaju oni najglasniji, majstori u tumačenju poslovnika, i demagozi. Lična odgovornost postaje odgovornost partiji . Ove pojave u javnosti izazivaju razočarenje u partiju i parlament. Političari i partije postaju klovnovi, komedijaši i lakrdijaši. Krug razočaranih se širi: obrazovani ljudi- političkom degradacijom, poslovni ljudi- zbog troškova u prazno, ugledni ljudi- jer stvarne rezultate više postižu u okružnom odboru nego u parlamentu, drugi- velikim troškovima zbog kojih parlament postaje nedostupan siromašnim i nezavisnim kandidatima. Uspeh i novac postaju najvažniji. Kada je 1215. god sazivan Model Parlament njegova maksima je bila „ono što se tiče svih, treba da bude prihvaćeno od svih“. Danas se to manje-više svodi na partijsku oligarhiju, pri čemu dobar vođa pravi sistem akcija i reakcija, dozvoljavajući članstvu tek toliko da se ne oseća „vučenim za nos“. Ipak partijska disciplina među poslanicima i ministrima je neosporna. Ministarstva danas sačinjavaju zakone, a skupštine se pretvaraju samo u zakonodavnu aklamaciju . Moć se koncentriše u vladi, a skupština je više ceremonijalnog karaktera.Lični uticaj usled ranga i karaktera, iako je ostao vrlo veliki, opada pod uticajem razloga moralne i materijalne prirode.Ostrogorski je analizirao partijski sistem Engleskei Amerike i konstatovao je da je, uprkos izvesnim demokratskim reformama (kao što je formiranje lokalnih ogranaka, kokusa) uprava partijskih poslova ostala u rukama nekolicine. Njegova ocean „da je diskusija u parlamentu samo formalnost, sve se unapred odlučuje u partijskom odboru“, važi i za današnje stanje stvari.Opisujući atmosferu u američkom Kongresu, naročito u Senatu, Ostrogorski ističe savez veštih političara- rukovodilaca (mašinista) s jedne

86

strane, i finansijskih interesa milionera sa druge strane. Sprega novca i politike uslovila je da više nije uslov da se postane senator- ugled u narodu, već novac i podrška partijske organizacije. Degeneraciju Kongresa oličava i činjenica da partijska disciplina često zahteva da se glasa i zatvorenih očiju. Govornici žele da istaknu probleme sredine koju zastupaju, umesto odgovornosti za sudbinu zemlje. Po Mihelsu, tamo gde počinje stvaranje profesionalnog vođstva tu počinje i kraj demokratije. Pozivajući se na Rusoov stav da u trenutku kad narod sam sebi podari predstavnike, nije više slobodan, više ne postoji, Mihels iskazuje kritički stav prema predstavničkom sistemu . Kad narod delegira svoju suverenost, on je odriče, on više ne vlada sobom, već se njime vlada . Usled nemogućnosti da sam sobom vlada, narod može jedino s vremena na vreme izabrati sebi nove gospodare . Samim činom glasanja jednakost glasača pada u kutiju sa njihovim listićem. Mihels smatra da sve partije imaju parlamentarni objektiv. Partije učestvuju u izborima, u zavisnosti od svojih mogućnosti i ciljeva, da ostvare uticaj u parlamentu ili da osvoje vlast. Sa tim motivima ulaze u ovo zakonodavno telo. Po njemu, parlamentarni rad udaljava predstavnike od svojih birača. Parlamentarne komisije predstavljaju sedište ili ishodište oligarhije unutar parlamenta, dakle unutar oligarhije. U parlamentu se lična odgovornost pretvara u odgovonost partji. Poslanici, rukovođeni partijskim interesima, ne slušaju svoju savest. Ministri i narodni predstavnici u parlamentu sarađuju po više osnova, bilo da je u pitanju put do zakonodavne većine za određeni zakonski predlog ili obezbeđivanje određenih pogodnosti za svoju izbornu jedinicu. Kod Ostrogorskog je naglašen individualizam koji građanina vidi kao nosioca vlasti, a naročito je naglašena individualna svest i odgovornost. Prema njemu, za demokratiju postoje dve opasnosti svedene na neobrazovanost i neznanje masa i egoizam vladajućih slojeva . Razmatrajući pitanje formiranja pravog političkog vođstva u predstavničkom sistemu, Ostrogorski ističe neophodnost 4 uslova: 1.) da sposobni ljudi imaju lak pristup javnom životu, 2.) da ljudi koji stiču politički uticaj prihvate i svu odgovornost, 3) da bi odgovornost bila stvarna potrebna je sankcija I kontrole i 4) da bi njihova akcija imala dejstvo njoj treba trajnost.Dokle god ne postoji samosvesno građanstvo dominiraće partije. Za sada prosečan birač prati u stopu druge, ima pasivan stav prema političkim dobrima.

72. Unutarpartijski izbori:

Koncentrisanje vlasti u relativno malo ruku ima tendenciju česte zloupotrebe. Među vođstvom pri izboru kandidata naročito dolazi do izražaja nepotizam. Određen broj ljudi svoju karijeru vezuje za partiju. To su partijski ljudi, odnosno vojnici partije. Njihove karijere se odvijaju unutar partijske orbite, pri čemu mogu dobiti svoju šansu u partijskoj organizaciji ili u državnoj administraciji. Bliski, poverljivi i lojalni članovi partije mogu biti postavljeni na visoka mesta, nezavisno od svog iskustva i stručnosti.

87

Logično je da se rukovodstvo partije određuje partijskim izborima prema utvrđenoj proceduri. Neretko se dešava da se u uzak krug partijskih rukovodilaca ulazi kooptiranjem ili imenovanjem. Na taj način se ugrožava unutarpartijska demokratičnost. Rukovodstvo partije može biti birano, imenovano i kooptirano(kooptirano -dopunski izbor članova nekog tela (odbora, komisije i sl.) koje obavlja to telo, bez sudelovanja šireg kruga birača...kooptirati... uključiti koga u sastav čega (komisije, odbora itd.) direktno bez izborne procedure, bez postupka biranja)U većini političkih partija postoje formalno demokratski izbori po kojima se bira i legitimiše rukovodstvo iz redova članova, na određeni vremenski period i u skladu sa određenom procedurom. Birano je najčešći oblik, mada mahinacije često govore u prilog da su partije prikriveno autokratske. Tako, ako nema tajnog glasanja , izbori su onda više imenovanje . Slično je i sa zatvorenošću lista - ako se liste ne mogu dopunjavati i ako se o predloženim kandidatima ne može raspravljati, onda to znači da je presudna uloga onih koji te liste sačinjavaju i podnose. Jedino fašističke partije ne predviđaju izbornu proceduru, već rukovodioce postavlja šef stranke.Unutarpartijski izbori sadrže određene elemente manipulacije. Ponekad se i relativno demokratska izborna procedura unutar partija pretvara u ratifikaciju prethodno sačinjenog spiska ili liste u uskom krugu ljudi koji kadriraju. Diverže razlikuje autokratiju i prikrivenu autokratiju, koja čini pravilo, misleći na razne mogućnosti samoizbora partijske elite. Zbog brojnosti članova, izbor partijskog rukovodstva je uglavnom posredan (indirektan).Bitno je postojanje odrednica koje ograničavaju broj mandata za koje rukovodioci mogu biti izabrani. Ponekad se kao uslov za izbor u partijsko rukovodstvo uzima dužina staža u partiji, čime se favorizuju osnivači i jezgro oko osnivača partije u odnosu na druge članove.Takođe, pitanje upliva vođstva u sastanke partijskih odbora, dosta govori o metodama, autonomnosti, i demokratičnosti stranaka.

73. Partijska disciplina:

Oligarhijske tendencije u političkim partijama su u neposrednoj vezi sa partijskom disciplinom. U čvrstoj partijskoj disciplini poslušnost izbija na prvo mesto . Zadatak gomile partijskih poslanika sastoji se jedino u tome da podržavaju šefa i njegove pomoćnike. Najinteligentnijim i najobdarenijim pripada počast da budu partijski gladijatori, ostali su prosta mašina za glasanje. Mihelsova konstatacija o partijskoj oligarhiji, zahteva element partijske discipline. U, kako on naziva „ratničkim partijama“, gladijatori su ti koji zahtevaju tačnost i efikasnost, a ostali misle svojom glavom samo ako su ludo hrabri. Šumpeter konstatuje da se vođe uvek okružuju mediokritetima jer najisplativiji kurs je onaj između autoritarnog i dozvoljavnja da mu se protivreči. Zato i partijski članovi koji žele da napreduju moraju da se ponašaju kao mediokriteti.

88

Dvopartijski sistemi se razlikuju i u pogledu stranačke discipline. S jedne strane se nalaze stranke u britanskom Parlamentu sa izraženom stranačkom disciplinom partijskog lidera i partijskog biča, i sa druge strane, partije u američkom Kongresu gde kongresmeni glasaju po sopstvenom nahođenju, pa je za svaku važniju odluku neophodno strpljivo graditi većinsku podršku. U tom smislu, na sceni je elastični dvostranački sistem. U SAD, prezidencijalizam nadomešćuje slabosti dvopartizma.Partijska disciplina i partijska ispravnost stežu pojedinca, umrtvljuju interesovanje za javne poslove i sprečavaju prelivanje strasti i nezadovoljstva građana- kanališući ih. Disciplina je u tesnoj vezi sa strahom. Ostrogorski je dobro zapazio prisustvo straha u politici koji je obostran i kod vladara i kod podanika. Kao adekvatno sredstvo zastrašivanja onih koji su na vlasti je delovanje javnog mnenja i kritičke javnosti. Za razliku od Monteskjea prema kojem je strah pokretač ili princip despotske vladavine, Ostrogorski u njemu vidi primcip svake vladavine, jer se svaka vladavina zasniva na prinudi. Tiraniju većine je primetio Tokvil, a tiraniju javnog mnenja Mil.Partijski program, partijska disciplina i partijska tradicija nad građanima vrše svojevrsnu prinudu.Političar sve više gubi svoju intelektualnost, identitet i originalnost, a sve više do izražaja dolazi partijska lojalnost. Tako su vrline građana angažovanih u partiji ostale formalne u vidu vernosti partiji.

74. Nastanak i razvoj sindikata:

Autori koji su se bavili teorijom sindikata i istraživanjem istorije sindikalnog pokreta polaze od činjenice da su rodno mesto sindikata procesi koncentracije proizvodnje i podela rada u epohi industrijske revolucije. Sistematski i relativno trajni odnosi nejednakosti , zasnovani na podeli na vlasnike i nevlasnike, odnosno upravljače i izvršioce, predstavljaju osnovni razlog organizovanja radništva u sindikate. Dok god opstaje ovakav karakter i osnov podele rada postoji i potreba zaposlenih da organizovanjem u sindikate zaštite svoje interese.Još su Sindi i Beatrisa Veb sindikat odredili kao organizaciju najamnih radnika čiji je cilj održavanje i poboljšavanje uslova rada. Centriranost na uslove rada i zaštitu prava iz radnog odnosa čini sindikate najneposrednijim i najmasovnijim oblikom organizovanja zaposlenih. Ujedno je to i osnovna linija razlikovanja, diferentia specifica, sindikata u odnosu na profesionalna udruženja, društvene organizacije, političke partije i druge oblike organizovanja koji se samo delom svojih aktivnosti bave sferom rada i radnih odnosa.Sa izmenama tehnologije, strukture radne snage, karaktera proizvodnih i svojinskih odnosa, ali i ukupne socijalne i političke organizacije društva, nužno su se transformisale i metode i sredstva i širio krug ciljeva i funkcija sindikalne akcije.Period od nastanka sindikata do danas može se, na osnovu specifičnih uslova i karakteristika delovanja sindikata, podeliti na 4 faze: Prvu, formativnu fazu čini period od nastanka sindikata, 40-tih godina 19. veka do njihove legalizacije i priznavanja sindikalnih prava, krajem istog veka.

89

Druga faza, faza krajnje polarizacije i rascepa unutar, do tada jedinstvenog sindikalnog pokreta, je vezana za turbulentan period od kraja 19. veka do drugog svetskog rata.Treća faza, faza deradikalizacije i institucionalne integracije sindikata vezana je za period posleratnog privrednog rasta i prosperiteta.Najzad, od 70-tih godina, sa novim periodom nestabilnosti koji karakterišu dalekosežne tehnološke promene, krizne tendencije u razvoju kapitalizma i raspad real-socijalizma, započinje 4 faza razvoja sindikata čiju osnovnu karakteristiku predstavlja kriza i preispitivanje, odnosno napuštanje dotadašnjih koncepata i prakse sindikata.

1. Prve oblike sindikalnog organizovanja predstavljaju udruženja radnika za uzajamnu pomoć i osiguranje u slučajevima nezaposlenosti, bolesti i smrti. Sindikati su dugo ilegalna i konspirativna udruženja, jer dominantna liberalistička doktrina insistira na strogo individualnom karakteru radno-ugovornih odnosa . Ova udruženja se bore za porodičnu najamninu, nastoje da očuvaju kontrolu nad radnom obukom i uticaj i kontrolu svojih članova nad radnim procesom.Saglasno ciljevima i strukturi članstva, u prvim decenijama razvoja, u sindikatima preovlađuju uticaji Ovenove socijalne utopije i reformskog čartističkog pokreta. Istovremeno, raširen je i ludistički pokret koji uzroke radničkih nevolja vidi u mašinskoj proizvodnji i izlaz traži u razbijanju mašina. Od 60-tih godina, sa osnivanjem Međunarodnog radničkog udruženja (Prve internacionale), sindikati su u sve većoj meri, deo šireg socijalnog i političkog pokreta, odnosno u njima raste uticaj socijalističkih ideja.Na svom kongresu Parizu 1889. godine , Internacionala, u znak spomena na žrtve demonstracija u Čikagu, 1886. proglašava 1.maj za međunarodni praznik rada , a borbu za ograničavanje radnog vremena, odnosno za popularne tri osmice - 8 sati rada, 8 sati odmora, 8 sati slobodnog vremena, za jedan od svojih osnovnih ciljeva. Kraj ovog perioda obelezava nastojanja vladajucih snaga, npr Bizmarkovog, da nakon krvavih sukoba sa radnicima, legalizacijom sindikata i merama delimicne radne i socijalne zastite deradikalizuje sindikalni radnicki pokret.

2. Sindikati i čitav radnički pokret našli su se, krajem 19-tog i početkom 20-tog veka, na velikoj prekretnici. Otvorene su velike 1. dileme oko ciljeva - raskid sa kapitalizmom, reforme unutar njega, ili partnerstvo sa kapitalom, ali i oko 2. sredstava njihovog ostvarivanja- isključivo štrajkom i drugim metodama sindikalne borbe, ili i kroz političko delovanje i saradnju sa političkim partijama. Idejnim i taktičkim razlikama sledile su i organizacione podele i rascepi u sindikatima. Sukob sindikalizma i marksizma:Prvi rascep, unutar dela sindikalnog pokreta koji se zalagao za odlučan raskid sa kapitalizmom, nastao je oko različitog odnosa prema političkim partijama i korišćenju političkih sredstava borbe za rušenje kapitalizma. Ovaj spor je u pozadini imao različito viđenje same potrebe postojanja države i političke vlasti u budućem, besklasnom društvu . U sporu su jasno diferencirane i suprotstavljane pozicije sindikalizma i anarhosindikalizma, sa jedne, i sindikata pod idejnim uticajem marksizma, sa druge strane.

90

Sindikalizam (Sorel i Lagardel) polazi od postojanja specifičnog klasnog elana i vitalizma proletera i potrebe razvoja posebnih, građanskoj kulturi suprotstavljenih, radničkih vrednosti i kulturnih stilova. Sindikat je instrument razvoja duha kolektivnosti, solidarnosti, borbenosti i revolucionarnog nasilja proleterijata. Zagovaraju se neposredna klasna borba, uključujući i direktne akcije sabotaže, a kao osnovni instrument proleterskog samooslobođenja vidi se generalni štrajk. Negira se svaka potreba participacije u političkoj aktivnosti uz stav da i radničke partije vode svojom aktivnošću u klasni kompromis i novo ropstvo za proletere . Krajnji cilj su ukidanje države i politike, pri čemu sindikat predstavlja osnovu za formiranje društvene strukture koja se izvodi iz sveta rada. (I anarhosindikalizam, posebno uticaja u Španiji i Rusiji pred 1.svetski rat, polazi od potrebe vođenja klasnog rata i nemogućnosti bilo kakvog kompromisa sa poslodavcima i državom, dodajući im kao svoju specifičnu vrednost ideju i praksu vršenja individualnog terora u ime klasnog, revolucionarnog ideala. I u SAD se javio sindikalizamu blizak industrijski unionizam. Unionisti nemaju potpuno negativan stav prema partijama, ali su partije i politička akcija strogo podređene sindikatu. Ideal unionista je organizovanje svih najamnih radnika u jednom sindikatu koji su oni pokušali da ostvare stvaranjem 1905. „Industrijskih radnika sveta“ sindikata sa čestim direktnim akcijama) Radnički i sindikalni pokret pod uticajem marksizma oštro se suprotstavlja ekstremnom radikalizmu sindikalizma i njegovom odbacivanju političkih metoda i sredstava borbe . Put ka revolucionarnom obratu za marksiste čini jedinstvo ekonomskih i političkih ciljeva, sindikalne i partijske akcione mobilizacije . Unutar jedinstvenog radničkog pokreta i specifične, sektorske podele rada između sindikata i partija prednost i rukovodeća uloga daje se partiji, jer ona povezuje aktuelno-istorijski okvir i interese radnika sa njihovim dugoročnim ciljevima. I unutar ove struje u radničkom pokretu veliki značaj pridaje se masovnim štrajkovima kao metodu delovanja, ali i instrumentu ostvarivanja ukupne političke strategije. Pocetak raspada je oko razlika u stavovima kada je pred I Svetski rat, na kongresu II internacionale bila ideja da se organizuje generalni strajk kojim bi se radnici suprotstavili planovima i apetitima burzoazije.Nacionalizam i ksenofobija su bili rasireni i u okvru radnickog pokreta.Ratna razaranja bila su uvertira za raspad pokreta, a do raspada je doslo zbog nepremostivoih razlika u stavovima i proceni kontroverznog boljševičkog eksperimenta u Rusiji. Već 1921. dolazi do organizacionog rascepa do tada jedinstvenog socijalističkog sindikalnog pokreta i formiranja Međunarodne sindikalne federacije, pod socijaldemokratskim uticajem, i Profiterne- Crvene sindikalne internacionale, koja okuplja komunističke sindikate i zalaže se za revolucionarnu klasnu borbu, obaranje kapitalizma i čvrstu međunarodnu proletersku disciplinu. Unutar komunističkog pokreta 20-te godine obeležava velika rasprava o položaju i ulozi sindikata u socijalizmu. U središtu ove rasprave je dilema o prirodi, karakteru funkcija, čak i o samoj potrebi postajanja sindikata u društvima u kojima se, po oficijelnoj ideologiji, ostvaruje radnička vlast-diktatura proleterijata.Gramši smatra da sindikati nisu tip organizovanja komunističke društvenosti, za njega adekvatni oblik organizovanja zaposlenih u socijalizmu predstavljaju fabrički saveti.U raspravi vođenoj u samom Sovjetskom Savezu iskristalisale su se tri različite platforme o poziciji i ulozi sindikata. Trocki i njegove pristalice iznose tezu o

91

podržavljenju sindikata- pretvaranju sindikata u državni organ rukovođenja i upravljanja privredom.Na drugom polu predstavnici Radničke opozicije u partiji su protiv birokratske subordinacije (podređivanje) sindikata partiji i državi, a za njegovu autonomnu poziciju i kontrolu nad upravljanjem privredom.Prevagu odnosi Lenjinov, kompromisan stav kojim se podređena, transformisana uloga sindikata koriguje njihovom funkcijom kontrole i zaštite radnika od „birokratskih grešaka i deformacija sopstvene države“.No, razvoj događaja u SSSR-u, posebno ukidanje svakog oblika pluralizma i monoorganizovana struktura vlasti sveli su sindikat na privezak upravljačke nomenklature. Sindikat postaje organ kontrole i disciplinovanja samih radnika, posredstvom mehanizama obaveznog članstva, odnosno diskrecionog prava sindikalnog aparata da upravlja značajnim fondovima i socijalna prava i beneficije, distrubuira samo lojalnim i poslušnim radnicima . Socijaldemokratski usmereni sindikati će postepeno evoluirati ka poziciji reformi unutar kapitalizma. Krajnji ciljevi- podruštvljavanje vlasništva i socijalistička proizvodna organizacija, imaju prvo karakter programskog, ideološkog dodatka, da bi na kraju bili temeljito korigovani i praktično napušteni usvajanjem koncepta mešovite ekonomije i pluralističkog društva(Britanski TUC) Na toj poziciji je, bez ikakvih ograda, Američka federacija rada (AFL). Ona je od osnivanja, krajem 80-tih 19. veka, prihvatila podelu profita, sigurnost posla i pristojne nadnice radnika kao trajan cilj. Američki cehovni (AFL) i građanski sindikati (CIO) će, nakon godina teških borbi i sukoba sa vojnim trupama, policijom i privatnim vojskama, koje su poslodavci slali na štrajkače, služeći se i praksom sudske zabrane štrajka, izvojevati pravo na organizovanje, zastupanje radnika i kolektivno pregovaranje Wagnerovim aktom - 1935 . U velikoj ekonomskj krizi 30-tih godina, sindikati AFL-CIO zalagaće se i za državnu intervenciju u obezbeđenju sigurnosti zaposlenih u slučajevima nezaposlenosti, starosti i radne nesposobnosti.Treću veliku struju u sindikalnom pokretu, pored komunističke i socijaldemokratske, čine hrišćanski sindikati koji svoju idejnu inspiraciju nalaze u papskoj enciklici De rerum novarum, iz 1891. posvećenoj radnim odnosima. Međunarodna konfederacija hrišćanskih sindikata, od 1968. Svetska konfederacija rada uticajna u zemljama sa jakom katoličkom tradicijom zalaže se, polazeći od hrišćanskog morala i vrednosti, za klasni mir i saradnju . Sledstveno tome, sindikati su profesionalne, a ne klasne organizacije . Ciljevi za koje se zalažu hrišćanski sindikati- proširenje učešća u dobiti i svojini putem širenja radničkog akcionarstva, i učešća zaposlenih i sindikata u upravljanju i kontroli poslovanja, bliski su konceptu socijalnog partnerstva radnika i poslodavaca poniklom u redovima reformski orijentisanog preduzetništva.Kriza 30-tih i uspon fašizma i nacizma donose i model korporativnog uređenja društva u kome je sindikat jedna od prinudnih, monolitnih i hijerarhijski uređenih korporativnih asocijacija koje, strogo podređene vođi, partiji i državi, čine organizacionu osnovu jedinstvenog-organskog i totalitarnog poretka.

3. Treća faza u razvoju sindikata- faza deradikalizacije i institucionalne integracije sindikata , svoje začetke i osnove ima u kenzijanskoj ekonomskoj doktrini i konceptu i

92

praksi države blagostanja , kao i socijalnom paktu sindikata, vlade i poslodavaca, postignutom u toku 2. sv.rata u Velikoj Britaniji i SAD.Gotovo tri decenije nakon rata integracija sindikata u poredak biće univerzalan, opšti trend koji karakteriše poziciju sindikata kako u kapitalističkim, tako i u socijalističkim i zemljama u razvoju.Prihvatanje koncepcije o postojanju,u zoni povećanja proizvodnje i redistributivnih strategija države, zajedničkih ili bar komplementarnih interesa sindikata, poslodavaca i države i rezultirajuće nastojanje da se održi i institucionalizuje „industrijski i socijalni mir“ , čine osnovu delovanja sindikata u zemljama razvijenog kapitalizma . Po Dzonu Kenetu Galbrajtu, ceo sistem ne bi mogao da funksionise bez sindikata I njegove uloge.Sindikat, nakon potpisivanja ugovora i tarifnih pravila, obezbeđuje relativno stabilne cene radne snage što omogućuje planiranje ukupne reprodukcije . Nakon svakog poremećaja sistema, izraženog i kroz povećanje cena, svojim zahtevom za povećanjem nadnica, sindikat ponovo uspostavlja ravnotežu nadnica i cena . Na taj način menadžeri su prinuđeni da prostor za povećanje proizvodnje i profita traže u primeni novih tehnologija i usavršavanju organizacije poslovanja, što dovodi do razvoja u interesu svih proizvodnih aktera . Piter Draker ce u svom delu ‘Poskapitalisticko drustvo’ sustinu ovog procesa izraziti konstatacijom da je ‘’revolucija produktivnosti pobedila klasnu borbu i komunizam’’. Logika privrednog rasta i prosperiteta donela je, unutar kenzijanske ekonomije i modela (minimalne) socijalne sigurnosti, većini zaposlenih radnu sigurnost, visoke nadnice i sva druga spoljna obeležja položaja srednje klase-plaćene odmore, školovanje dece i sopstvene kuće. Otudjenost u radu i nemogucnost kontrole proizvodnog procesa kompenzirana je visokim nadnicama i trazenjem satisfakcije u sferi izvan rada – u privatnom i u sferi potrosnje.Raniju identifikaciju sa sindikatom kao alternativnom zajednicom u kojoj su razvijani osećaji solidarnosti, duhovne bliskosti i kolektivnih pregnuća zamenilo je, daleko manje intezivan, pragmatski i instrumentalan odnos prema članstvu u sindikatu kao sredstvo za obezbeđenje određenih beneficija.Uspostavljeni socijalni kompromis izraz je protivrečnog razvojnog procesa. Širenje okvira delovanja sindikata, njihove zakonske i institucionalne garancije, plaćeni su odricanjem od isticanja širih, političkih zahteva, odnosno dezideologizacijom i deradikalizacijom većine sindikata . Novu poziciju sindikata na planu unutar sindikalnih odnosa pravi jasna podela na sindikalnu birokratiju, prevashodno zainteresovanu za očuvanje svoje pozicije, i većinom pasivno članstvo koje delatnost sindikata meri kriterijom ostvarenih materijalnih efekata.Gotovo identičan osećaj unutar-organizacijske apatije i instrumentalan odnos prema kakvim-takvim beneficijama od članstva u sindikatu ima i članstvo sindikata u real-socijalističkim zemljama.Stvoreni privid autonomne pozicije i uticaja sindikata, izražen i kroz brojne funkcije i razgranate, formalne aktivnosti, razbijan je inače svaki put kad bi zaposleni pokušali da im autonomnom akcijom udahnu realni sadržaj. Nemoć sindikata i nezadovoljstvo njime, plod su programske i kadrovske podređenosti sindikata partiji. Ne samo opšti programski stavovi, već i konkretne partijske rezolucije predstavljaju programski okvir

93

delovanja sindikata i obavezno štivo brojnih oblika ideološkog obrazovanja u sindikatima.Programski monopol partija zagarantovan je na akcionoj ravni i kadrovskim monopolom . Tako su, iako manjina sindikalnog članstva, članovi i funkcioneri partije, gotovo 100%, činili sastav sindikalnih organa.Sa druge strane, da bi se poredak legitimirao kao sistem vlasti radničke klase sindikatu su date brojne nadležnosti-od direktne zastupljenosti u političkim telima, funkcija u oblasti osiguranja i zaštite, do stambene politike i sportsko-rekreativnih aktivnosti . Određeni, što veći, procenat radnika u partijskim organima i parlamentima bio je obavezan politički dekor i ideološki cilj. To je vodilo ideološkoj mimikriji, pa su i dugogodišnji politički funkcioneri, na osnovu svog početnog zanimanja, i dalje evidentirani kao radnici.Sindikati u zemljama u razvoju deluju uglavnom u uslovima političke nestabilnosti, nerazvijenosti, agrarne prenaseljenosti i malobrojnosti radništva i ukupnog broja zaposlenih. Model sindikalnog organizovanja uslovljen je političkom orijentacijom zemlje. Prosocijalistički nacionalni pokreti i režimi preuzimaju, uz modifikacije, model sindikata iz real-socijalističkih poredaka. Režimi otvoreni uticaju bivših kolonijalnih metropola teže pluralističkom sindikalnom i društvenom organizovanju, uz česte autoritarne i populističke deformacije.Na međunarodnom planu, osim u kratkom periodu (1945-1948) kada su svi značajniji sindikati, uz izuzetak Američke federacije rada, bili objedinjeni u Svetskoj sindikalnoj federaciji, sindikalni pokret je podeljen na tri međunarodne sindikalne centrale koje organizuju svoje konkurentske regionalne i nacionalne filijale.Razjedinjenost i organizaciona rascepkanost slabe poziciju sindikata u odnosu na multinacionalne korporacije i njihove mogućnosti vođenja jedinstvene, planetarne strategije

75. Sindikati pred izazovom promena:

Široki talas radničkih protesta krajem 60-tih i radikalizacija zahteva koji, posebno u Italiji i Francuskoj, kroz praksu masovnih štrajkova uključuju i zahteve za strukturalnim reformama i samoupravljanjem, označili su kraj perioda relativnog industrijskog i socijalnog mira. Odgovor predstavnika krupnog kapitala, u uslovima energentske krize, privredne recesije i procesa prilagodjavanja velikim tehnoloskim promenama, ogleda se u nastojanju da se socijalni troskovi prebace na teret zaposlenih, i nerazvijenih podrucja i zemalja. Nemoć sindikata pred praksom zatvaranja fabrika i otpuštanja radnika uz prateće seljenje kapitala u zemlje sa slabijom i rastegljivijom zakonodavnom regulativom i zaštitom sindikalnih prava, jedan je od prvih i najozbiljnijih pokazatelja krize sindikata do koje je došlo 70-tih godina. Koordinirani ideoloski i politickih napad vlasnickih struktura je nastupao sa pozicije neokonzervativne kritike – ‘neefikasne drzavne regulative i prekomerne distribucije socijalnih prava i beneficija koje nagrizaju javni moral i disciplinu i u isto vreme poskupljuju nacionalnu proizvodnju’, imao je za cilj ogranicavanje i eroziju prava zaposlenih i sindikata.Sindikat se suočio sa višestrukim izazovom:

94

1. Tehnološke inovacije i uspostavljanje globalne korporacijske mreže imali su, i u visokorazvijenim zemljama, negativne efekte po uposlenost. Automatizacija i kompjuterizacija dovode do pada zaposlenosti u većini uslužnih delatnosti . Slična sudbina zadesila je i proizvodno radništvo u klasičnim industrijama , dodatno suočeno sa konkurencijom proizvoda iz zemalja sa niskim nadnicama i visokom nezaposlenošću.

2. Nestajanje situacije gotovo pune zaposlenosti i permanentne nezaposlenosti , 5-15%, uz rastući pritisak imigrantske radne snage iz zemalja u razvoju i bivših socijalističkih država, rezultirao je slabljenjem pregovaračke pozicije sindikata i rastom nacionalnih i rasnih barijera unutar zaposlenih.

3. Sa stanovišta mogućnosti odbrane dostignutih prava zaposlenih, posebnu opasnost predstavlja erodiranje klasičnog radnog ugovora i sve raširenija praksa sklapanja ugovora na određeno vreme , odnosno sa skraćenim radnim vremenom, ili za obavljanje pojedinog konkretnog posla. Ovi ugovori, koje karakterise nizi nivo radno-pravne zastite, cine danas u Nemackoj 25-30% svih sklopljenih radnih ugovora.Odnos moći je promenjen na štetu sindikata koji su, u odmeravanju snaga sa poslodavcima i konzervativnim vladama, početkom 90-tih bili prinuđeni na popuštanje i ustupke.

4. Stagniranje, pa i pad broja zaposlenih u klasičnim prljavim industrijama sa pretežno manualnom radnom snagom i tradicionalno visokim stepenom sindikalne organizovanosti i borbenosti, poput one rudara, dokera, metalskih i grafičkih radnika, na jednoj, i sve veći udeo nemanuelne i ženske radne snage manje sklone sindikalnom organizovanju, na drugoj strani, za konsekvencu imaju sve manji udeo sindikalnog članstva među zaposlenima. Sindikalno organizovanje ne prelazi ukupan broj od 30-50 %, a u SAD, FR, Spaniji, zemljama sa tradicijom sindikalnog org, do 15%.No, daleko drastičnije forme i radikalniji ishod imala je kriza sindikata u real-socijalističkim režimima. Postkomunističku sindikalnu scenu karakterišu radikalne promene vezane za dezideologizaciju i deinstitucionalizaciju sindikata i nastajanje sindikalnog pluralizma. Adekvatno izmeni ekonomskog i pravno-političkog okvira nužno se transformišu i funkcije, metode i sredstva delovanja sindikata približujući se modelu sindikalnog organizovanja u pluralističkim, kompetitivnim društvima. No, česta preterana atomiziranost i međusobna suprotstavljenost sindikata , pokazuje posebno u uslovima početne depresije proizvodnje, inflacije i nezaposlenosti sve svoje nedostatke i ograničenja. Glavno pitanje ovih drustava je kako pomiriti brzo i beskompromisno uvodjenje trzisnih mehanizama sa nuznim socijalnim protekcionizmom . Sindikati koji su se početkom 90-tih zalagali za ekonomsku šok terapiju i brz i radikalan hod ka privatizaciji, suočeni sa visokom cenom reformi, našli su se pred izborom: ili i dalje podržavati mere vlada i gubiti nauticaju među zaposlenima, ili preispitati svoje pozicije. Zalaganje za socijalno ravnomerniji i uravnoteženiji ritam promena i veću meru državne socijalne regulative, čini se mogućom osnovom približavanja suprotstavljenih režimskih i antirežimskih sindikata. Pred njima je neodložan zadatak uspostavljanja ravnotežne mere između tržišne utakmice i regulativne uloge države, između neophodne radikalne privatizacije i očuvanja minimuma socijalne pravde.

95

Uloga sindikata u ovom procesu je nezaobilazna, pre svega u uspostavljanju minimalnog socijalnog konsenzusa oko društvenih promena, kojima bi se uklonila opasnost da, i na duži rok, negativni efekti promena pogađaju zaposlene i najsiromašnije delove stanovništva i izazivaju permanentne socijalne potrese.Osnovne dileme i problemi sa kojima je danas suočen sindikalni pokret vezani su za određenje konkretnih sadržaja, i operacionalizaciju pravaca i sredstava, sindikalne akcije u tehnološki i ekonomski i politički radikalno promenjenom svetu. Nova strategija, svakako, uključuje i napor da se, ako ne prevaziđu, a ono bar ublaže brojne osnovne političko-ideološke podele između sindikata, kao i suprotnosti koje svoju osnovnu imaju u krajnje heterogenoj i složenoj strukturi sindikalnog organizovanja.Klasična podela sindikata, koja za kriterijum ima različit ekonomski i politički okvir u kome oni deluju, na sindikate u kapitalističkim, socijalističkim i zemljama u razvoju sve više gubi na praktičnom značaju i ima pre svega komparativno-istorijsku vrednost.Ublažavanje ideoloških razlika i uspostavljanje bar elementarnih vidova međusindikalne saradnje, povoljne efekte ima kako na regionalnoj (primer Evropske konfederacije slobodnih sindikata), tako i na ravni sindikalnog organizovanja u pojedinim zemljama. Primera radi u Evropi, sa izuzetkom VB, Austrije, Norveske, Danske – zemalja koje imaju jedinstvene nacionalne sindiklne centrale, situaciju karakterise sindikalni pluralizam postojanje uz vise centrala i mnostva autonomnih strukovnih I granskih sindikata izvan sindikalnih unija, sto proces usaglasavanja I akcionu koordinaciju dodatno komplikuje.Zato međusindikalna saradnja, uz kreiranje fleksibilnih metoda delovanja i optimalnu organizacijsku mrežu, je osnovno sredstvo i mehanizam prevazilaženja aktuelne krize sindikata.

76.Strategija sindikalnog delovanja

Razvijena strategija delovanja jedini je pravi odgovor na simptome krize sindikalnog pokreta. Sindikalnu strategiju možemo odrediti kao relativno trajan, jedinstven i koherentan sistem 4 grupe elemenata:

1. sadržaja i ciljeva sindikalne akcije2. funkcija sindikata u njihovom ostvarivanju3. metoda i sredstva realizacije interesa zaposlenih4.društvene uloge i principa i oblika sindikalnog organizovanja, kao

neophodne infrastrukturalne osnove efikasne sindikalne akcije.Sadržaji i ciljevi sindikalnog delovanja:

Osnovne sadržaje aktivnosti sindikata možemo, tek uslovno, razložiti na 4 grupe ciljeva i njima odgovarajućih aktivnosti.Sadrzaji i ciljevi sindikalne akcije :Prvu predstavljaju radna i socijalna sigurnost , odnosno sigurnost posla i materijalna zaštita u slučaju nezaposlenosti.Drugi , pristojan život i zarada , uključuje aktivnost uređenja tržišta rada, donošenje tarifnih pravila i određenje egzistencijalnog minimuma i cene rada.

96

Treći obuhvata kompleks kvaliteta života , adekvatnih radnih , ali i ukupnih životnih uslova, pre svega obezbeđenje bezbednih i po zdravlje neškodivih uslova rada i ekološku zaštitu radne i životne sredine . Radna i životna bezbednost pretpostavljaju i socijalnu i zdravstvenu zaštitu i penzione fondove i osiguranje. Standardi odgovarajućeg kvaliteta života uključuju i borbu sindikata za obezbeđivanje pristojnog stanovanja i razvijene komunalne infrastrukture, kao i prava na plaćene odmore i sticanje dodatnog obrazovanja.Četvrtu grupu čine aktivnosti učešća u određenju razvojnih ciljeva i politike na mikro i makro društvenoj ravni . Na mikro ravni pojedinog preduzeća, radi se o participaciji u odlučivanju o investicijama i razvoju. Na makro društvenoj ravni sindikat razvija mehanizme i procedure uticaja na odlučivanje, u tripartitnim telima i parlamentarnim odborima i komisijama o svim pitanjima koja određuju radni položaj i životne uslove zaposlenih. Radi se, pre svega, o radnom i socijalnom zakonodavstvu i programima socijalnog osiguranja i zaštite, ali i o širokom krugu privredno-sistematskih rešenja, svojinskom (pre) struktuiranja i konkretnim merama ekonomske politike, relevantnim za sindikalno članstvo.Osnovnu pretpostavku uspešnog delovanja sindikata na ostvarivanju ovih ciljeva predstavlja borba sindikata za adekvatno normativno regulisanje sledeće 4 grupe kolektivnih prava zaposlenih:

- prava na sindikalno organizovanje i udruživanje- organizovanje štrajkova- kolektivno pregovaranje- učešće u upravljanju posredstvom participativnih tela i organa.

Funkcije sindikata:

Osnovna funkcija sindikata- instrument sabiranja rasutih energija i jačanje društvene moći radništva, sindikat realizuje u promenljivim, krajnje razlicitim ekonomskim I socijalno politickim okvirima manufakture i automatizovane proizvodnje, dirigovane i trzisne ekonomije, pol monizma i pluralizma i u okviru autoritarnih i demokratskih poredaka. Uz sve specifičnosti i razlike u načinu realizacije, relativnom trajnošću i opštim važenjem, izdvajaju se 5 funkcija sindikata:1. funkcija zaštite i unapređenja ekonomskih i socijalnih interesa zaposlenih, odnosno uspostavljanja i realizovanja zahteva vezanih za radnu i socijalnu sigurnost, je osnovna funkcija sindikata. Uz sve oscilacije i mene sindikati su, u dužem vremenskom intervalu posmatrano, uspeli da svojom borbom obezbede povećanje realnih nadnica i poboljšanje uslova rada, proširujući listu svojih zahteva i na područje izvan neposrednog procesa rada. U vecini zemalja ini su nezaobilazni, mada najcesce slabiji, partner u postizanju socijalnog konsenzusa.2. politička funkcija- u užem smislu, politička funkcija sindikata vezana je za kreiranje mehanizama i kanala uticaja na zakonodavne i izvršne organe vlasti, kada je predmet njihovog odlučivanja neposredno vezan za delokrug rada sindikata.Sindikati sa programski razvijenom platformom, pored podnošenja zakonskih predloga i inicijativa i delovanja kao grupa za pritisak, sklapaju i različite relativno trajne aranžmane sa političkim partijama i pokretima srodne političke orijentacije . Sustina ovih sporazuma je pruzanje uzajamne podrske.

97

U režimima koji se ideološki proglašavaju za svenarodne ili sistemi sa vladavinom radničke klase, sindikati su satelitski deo „jedinstvenih“ vladajućih snaga, imaju paradržavnu ulogu i karakter i direktno su zastupljeni u političkim organima. No, u ovim slučajevima formalni uticaj i širok krug nadležnosti plaćeni su gubitkom programske i akcione samostalnosti.3. Sirenje razlicitih koncepata i prakse industrijskih odnosa i demokratije u visoko razvijenim zemljama, funkcija i oblik učešća sindikata u upravljanju privredom- sadržaj i nivo uključivanja sindikata i zaposlenih u procese upravljanja uvek je izraz uspostavljenog odnosa moći između poslodavca i uposlenih. Istovremeno, radi se i o nastojanju, različito motivisanom, da se uvlačenjem u upravljanje proizvodnjom, kao i u samo vlasništvo, zaposleni radno motivišu i identifikuju sa interesima kompanije.Kritičari misle da je reč o prividu učešća u upravljanju, odnosno manipulaciji poslodavaca, ili vladajuće političke birokratije, zaposlenima i sindikatom. Branitelji ističu da se radi o realizaciji „humanih industrijskih odnosa“, socijalnom miru i partnerstvu, ili čak radničkoj vlasti i (samo) upravljanju.Uzaludno je i krajnje pogrešno tragati za jedinstvenom ocenom krajnje različitih modela participacije i njihove evolucije i razvoja unutar različitih ekonomskih i političkih poredaka. Radi se, pre svega, o čitavoj skali rešenja koja idu od:1. modela informisanja, konsultovanja i savetovanja u kome mišljenja i stavovi organa koji reprezentuju radnike nemaju obavezujući karakter, preko2. prakse učestvovanja u odlučivanju o pitanjima koja se tiču samo uređenja odnosa u neposrednom radnom okruženju3. modela saodlučivanja, unutar paritetnih ili samostalnih organa o širokom krugu nadležnosti do4. modela i prakse radničke kontrole, ili5. najrazvijenijih modela radničkog (samo) upravljanja proizvodnjom.Različite zauzete pozicije prema ponuđenim modelima učešća u upravljanju imaju osnov u nejednakoj proceni motiva zaposlenih, odnosno u različitom odgovoru na pitanje da li je većina zaposlenih zainteresovana (i sposobna) da učestvuje u upravljanju i snosi preduzetnički rizik, ili je sklonija da se zadovolji kontrolom radnih uslova i uticajem na određivanje visine najmnine i da li su zaposelni skloniji kolektivnom vlasnistvu i sopstvenim udelom u svojini. Inace, sve zemlje sem Engleske i Irske , imaju neki oblik radnickog saveta srodnog organa ucsca zaposlenih u upravljanju.Odnos sindikata i radničkog sastava organa u kojima se ostvaruje učešće zaposlenih u upravljanju proizvodnjom može biti posredan ili neposredan. Uloga sindikata u upravljanju je tako ili direktna, kada sindikat imenuje svoje predstavnike u organ upravljanja, ili indirektan, kada se uloga sundikata svodi na sprovođenje procedure za izbor predstavnika zaposlenih. U ovom drugom slucaju cesto dolazi do paralelizma u delovanju i tenzija izmedju sindikata i participativnih organa.4. poseban slučaj je praksa sindikalnog preduzetništva , odnosno sindikalnog vlasništva, ili udela u vlasništvu, u bankama, osiguranju, turističkim objektima i proizvodnim pogonima. Delom prihoda od sindikalnog preduzetništva mogu se sufinansirati aktivnosti sindikata, posebno one čija je svrha obezbeđenje solidarnosti među zaposlenima.5. Najzad, peta, sa stanovišta podizanja dometa i efekata aktivnosti nezaobilazna, je funkcija informisanja, obrazovanja i akcionog treninga članstva .

98

Metode i sredstva sindikalnog delovanja:

Ostvarivanje društvene uloge i funkcija sindikata pretpostavlja i primenu i razvoj brojnih metoda i sredstava sindikalne aktivnosti. Metode delovanja se mogu globalno razdeliti i klasifikovati na interne (unutarsindikalne) metode (poput usaglašavanja i koordinacije akcija ili uzajamne pomoći i osiguranja) i eksterne metode delovanja sindikata. Eksterne metode, polazeći od mere konfliktnosti odnosa sindikata sa državom i poslodavcima kao kriterija mogu se razvrstati na:1. metode pregovaranja2. zastupanja3. metode posredovanja4. metode latentnih i manifestnih (otvorenih) industrijskih i širih socijalno-političkih protesta i konflikata.

1. Dvostrani pregovori sindikata i predstavnika poslodavaca (komora, udruženja ili unija) ili kolektivno pregovaranje u koje su uključeni i predstavnici vlade i državnih agencija, kao agenti države kao poslodavaca, ima za cilj sklapanje kolektivnih ugovora(opstih, granskih ili posebnih) . Ugovorima se regulišu cene rada, radni uslovi i odnosi, prava sindikata i zaposlenih, kao i sama procedura korekcije, revidiranja i ponovnog sklapanja kolektivnih ugovora. Veština pregovaranja pretpostavlja poznavanje motiva, namera i mentaliteta partnera u pregovorima, ali i realan uvid u činjenice i vešto manevrisanje u sopstvenim, unutarsindikalnim sporovima. Zahteva iskusne i obucene pregovarace, expertsko znanje, visok nivo organizovanosti i resursnu opremljenost sindikata.2. Specifične forme, postupke i sredstva odbrane interesa zaposlenih čine i predstavljanje i zastupanje zaposlenih u okviru mešovitih, konsultativnih i upravljačkih organa, kao i zastupanje zaposlenih u radnim sporovima.3. U slučajevima u kojima neuspeh pregovora i nemogućnost iznalaženja prihvatljivog rešenja za obe strane, prati istovremena nespremnost da se uđe u otvoren konflikt i primene krajnja sredstva pritiska, pribegava se nekom od postupaka metode posredovanja.Strane u sporu pristaju na posredovanje neutralnog aktera (predstavnika državnog organa ili nekog drugog, obostrano priznatog autoriteta) pri čemu se, sa stanovišta obaveznosti njegove odluke razlikuju, koncilijacija i arbitraža. U koncilijaciji telo koje posreduje iznosi samo svoje mišljenje koje za strane, učesnice u sporu nema obavezujuću snagu i karakter. Organi arbitraže pak, zavisno od ovlašćenja koja dobiju, usvajaju stav koji ima karakter obavezujuće preporuke ili konačne odluke.4. Konfliktne strategije i metode delovanja sindikata predstavljaju izraz nastojanja da se pritiskom, različitog obima i inteziteta, iznude ustupci ili popravi pregovaračka pozicija.Sindikati, zavisno od procene uspostavljenog odnosa moći i mogućih efekata svojih akcija, razvijaju tri osnovne metode konliktne interakcije:a) radne konflikte, pretežno latentne i prikrivene, koje ne prati prekid rada Prve, pretežno individualne, neorganizovane i prikrivene vidove konflikata čine stanja raširenog radnog apsentizma (izbegavanja ili tek otaljavanja radnih obaveza i brojnih

99

propusta u radu), praćena visokom fluktuacijom radne snage. Fluktuacija- učastala promena radnog sastava, je izraz nastojanja zaposlenih, da zbog nezadovoljstva odnosima i dohocima, napuste određenu radnu sredinu.b) štrajkove Organizovani (i prikriveni) kolektivni protesti, tzv. „sivi“ ili „beli strajkovi“ izraz su procene sindikata da se ciljevi mogu bolje ostvariti bez otvorenog ulaženja u sukob. Sredstva koja se koriste su usoreni rad i permanentno smanjenje proizvodnje, odnosno oblici tihog bojkota poput bolovanja ili ignorisanja i izlovanja „biciklista“-pojedinaca koji ostvaruju i premašuju radnu normu. Formalizam i bukvalno pridržavanje radnih upustava (u javom sektoru i drzavnim organima najcesce) službenog postupka vezanog za radne uslove i bezbednost zaposlenih i korisnika usluga do te mere usporavaju radni proces da faktički imaju efekat prekida rada, odnosno štrajka.Industrijska sabotaža se uglavnom javlja u sredinama u kojima su sindikati neuspešni, ili uopšte ne postoje i gde nema gotovo nikakve tradicije kolektivnog industrijskog delovanja. Ovaj tip sabotaže posebno karakteriše one vrste poslova na kojima se radi po satnici i u kojima se plaća po ostvarenom učinku. Lori Tejlor i Pol Velton identifikuju tri glavna motiva sabotaže: pokušaj da se reducira (smanji) napetost i frustracija nastali kao rezultat gubljenja kontrole nad radnim ritmom i ukupnim uslovima rada; pokušaj da se olakša radni proces, odnosno ostvare veća norma i učinci, i nastojanja da se izbori vlast.Sabotaže koje u osnovi imaju borbu za vlast nad radnim procesom obično se javljaju u sredinama u kojima postoje borbena tradicija i raširena, jasna svest o tome ko je kriv za tegobe, a da istovremeno nema mogućnosti za protest službenim kanalima.Štrajk je krajnje zaoštreni vid otvorenog sukoba, odnosno izraz nastojanja zaposlenih da, nakon neuspešne upotrebe, ili usled nemogućnosti primene drugih manje rizičnih metoda, svoje interese ostvare prekidom radnog procesa. Ozbiljni sindikati štrajkovima pribegavaju tek nakon prethodne analize spremnosti zaposlenih da uđu u štrajk i procene odnosa mogućih troškova i koristi od štrajka. Organizovanje štrajka traži mnogostruku aktivnost, uključujući i propagandnu kampanju i marketing, i podrazumeva raspolaganje sposobnim kadrovima i materijalnim osnovom (štrajkačkim fondovima). Zato umeće organizovanja uspešnog štrajka i jeste jedan od osnovnih testova zrelosti sindikata.Osim direktnog stupanja u štrajk, pojam štrajka obuhvata i štrajkove najava i upozorenja, štrajkove solidarnosti, kao i „radne“ i potrošačke štrajkove.Relativno retko, sa izuzetkom kratkotrajnih, protesnih, ili štrajkova solidarnosti, sindikati posežu za masovnim (i dugotrajnim) štrajkovima. Opšti, granski ili generalni štrajkovi se tek izutetno organizuju. Pri organizovanju štrajkova, sindikati nastoje da ostvare „minimaks“ strategiju- da uz minimalne troškove ostvare maksimalne pozitvne efekte.Organizovanjem štrajkova na ključnim tačkama proizvodnog procesa postiže se cilj da učešćem u štrajku malog broja zaposlenih, koje treba finansirati iz štrajkačkih fondova, budu paralisani značajni sektori proizvodnje.Sa stanovišta načina organizovanja, štrajkovi se dele na organizovane i spontane. Ova podela se može tek uslovno prihvatiti, jer svaki štrajk podrazumeva bar minimalnu samorganizovanost. Ona se faktički uglavnom svodi na činjenicu da, za razliku od organizovanih, sindikat ne stoji, makar ne javno, iza spontanih, odnosno neslužbenih, „divljih“ štrajkova.

100

Spontani štrajk je ne retko sredstvo da se izvrši dodatni pritisak na partnere u pregovorima, a da sindikat pri tom ne bude optužen za kršenje dogovora, odnosno da se štrajk propagandno prikaže kao izraz nezadovoljstva članstva umerenim držanjem i zahtevima svojih pregovarača. Nasuprot tome, divlji štrajkovi najčešće i jesu izaz revolta usmerenog i ka sindikalnoj birokratiji i njenom konformizmu i nespremnosti da rizikuje i u pitanje dovede svoje uže interese.

c) šire socijalne potrese.

Strajkovi se najcesce organizuju unutar kruga preduzeca ili ustanove, ali neretko izlaze izvan njihovih okvira. U ovom drugom slucaju, najcesce, poprimaju i sa stanovista sadrzaja zahteva svojih ucesnika, karakter sirih socijalnih protesta i demonstracija protiv vlade i poslodavca.Njihov najčešći sadržaj su javna kritika i osporavanje programa i mera i zahtevi za smenu određenog organa ili ličnosti ili uslovljavanje pružanja podrške, recimo određenom projektu vlade, prethodnim prihvatanjem sindikalnih kontrapredloga i rešenja.Sindikat se, po pravilu, odrekao postavljanja najširih političkih zahteva i obavezao da štrajk najavi u određenom roku, kao i da obezbedi održanje radne bezbednosti i nužnog minimuma proizvodnje. Poslodavci su se, sa druge strane, odrekli otpuštanja štrajkača i dovođenja na njihovo mesto štrajkbrehera, kao i upotrebe fizičkog nasilja i hapšenja kao taktike antištrajkačkog nastupa. U praksi, proceduiranje i zakonska regulacija konflikta uvek ide vise u prilog jacoj, pregovarackoj strani. Izbor, primena i kombinovanje razlicitih metoda sindikalnog delovanja uslovljeni su u velikoj meri kontrastrategijama kapitala.Na predloge i zahteve sindikata poslodavci mogu reagovati pogoršanjem uslova i jačanjem tempa i inteziteta rada, odnosno primenom metoda proizvodnje kojima se smanjuje radna autonomija i uvode restriktivniji sistemi vrednovanja radnih učinaka. Zahtevima za povecanje najamnina parira se pricom uvecanim troskovima i smanjenju proizvodnje i plasmana kao nuznoj posledici. Uporno istrajavanje zaposlenih na svojim zahtevioma vodi ili racionalizaciji i otpustanju radnika ili seljenje u regione sa jeftinijom i neorganizovanom radnom snagom. Ako drzavni aparat sane uz poslodavce i propise radnu obavezu, kontrablokadaom i militarizacijom. Najžešći odgovor svakako predstavlja lock aut- zatvaranje pogona i prekid proizvodnjeNo, želeći da smanji rizik i troškove prekida proizvodnje, predstavnici kapitala nastoje da preventivnim delovanjem i merama preduprede radničke zahteve i ograniče prostor autonomsnog organizovanja zaposlenih. Osnovni smisao i svrha preventivnog delovanja kapitala je razbijanje solidarnosti zaposlenih. Ono se postiže merama poput diferenciranja statusa i položaja (po profesionalnoj, polnoj, generacijskoj, nacionalnoj, rasnoj...osnovi), vezivanjem zaposlenih za firmu nagradama za vernost i posebno, sistematskim stvaranjem i negovanjem logike „samo bez mene“, odnosno pozicije i stava egoistične samoizolacije. Posebnu ulogu i značaj ima uticaj poslodavačkog lobija u medijima i medijsko dezinformisanje o prirodi zahteva, što sindikate lišava šire podrške i solidarnosti stanovništva.

101

Faktički uspostavljeni odnos snaga, odnosno tok i efekti sukoba sindikata i poslodavaca, određeni su mnoštvom faktora. Nesporno najveći značaj i uticaj imaju kako sama priroda ciljeva koji se žele postići, njihova opštost i značenje za sindikate i zaposlene, ali i važnost za zaposlene i državu, tako i mera (ne) spojivosti uzajamnih zahteva i očekivanja strana u sporu.Veoma važnu ulogu i uticaj ima i širi socijalno-politički kontekst, posebno postojanje i razvijenost institucija, mehanizama i procedura regulisanja konflikata i sam nivo ostvarenih temeljnih sindikalnih sloboda i prava. Upravo tripartizam- saradnja, balans moći i postizanje kompromisa između predstavnika poslodavaca, sindikata i države omogućuje stabilizaciju industrijskih odnosa, time i realizovanje makroekonomskih razvojnih ciljeva. Tripartitni organi npr. Ekonomsko-socijalni saveti mogu donositi predloge za uredjenje trzista rada, politiku zaposljavanja, angazovati se u resavanju industrijskih sukoba, ostvarivati politiku dohotka, odnosno intervenisati u oblasti utvrdjivanja i raspodele najamnina.

77. Drustvena uloga i organizovanje sindikata.

Nasuprot društvenoj moći kapitala i njegovih predstavnika, osnovnu polugu i izvor kontra moći zaposlenih, pored njihove brojnosti, čine upravo dobra organizovanost, solidarnost i borbenost. Osnovna društvena uloga sindikata i jeste da bude organizacioni okvir i instrument uspostavljanja društvene moći zaposlenih. Prevladavanje fragmentiranosti i medjusobne suprotstavljenosti razlicitih grupa zaposlenih, odnosno uspostavljanje uzajmanih odnosa lojalnosti i solidarnosti je osnovni smisao i svrha sindikalnog organizovanja.Proces identifikacije interesa radne snage, njihova dalja artikulacija i objedinjavanje su sastavne komponente društvene uloge sindikata. Sledeći element društvene uloge sindikata čini sam proces organizovanja (njegovi principi, tipovi i oblici), kao i socijalno-ekonomska i politička mobilizacija članstva.U okviru organizovanja i akcione mobilizacije članstva od temeljnog značaja je uloga koordinacije i objedinjavanja različitih grupnih volja i aktivnosti:(1) unutar i (2) u uslovima sindikalnog pluralizma, između sindikata, kao i (3) širem povezivanju aktivnosti sindikata sa aktivnostima političkih partija i društvenih pokreta. Samo se stvaranjem organizacijske kulture i duha borbenosti moze uspesno parirati strategiji kapitala, baziranoj na statusnoj diferencijaciji i intresnoj i organizacionoj podeli i suprotstavljenosti zaposlenih.Krajnji efekat sindikalne akcije treba da bude konstituisanje jake pregovaračke moći sindikata, kolektivna odbrana interesa i preraspodela moći u korist zaposlenih-društvo ekonomske, socijalne i političke demokratije.

Načela, vrednost i principi sindikalnog organizovanja

Sindikat se može odrediti kao dobrovoljan, samostalan, relativno trajan, masovan i univerzalan oblik organizovanja zaposlenih, usmeren prevashodno na zaštitu i unapređenje njihovih socijalno-ekonomskih interesa i ciljeva . Bitna odrednica sindikata je njihova nezavisnost u odnosu na državu i organizacije poslodavaca i autonomna pozicija prema političkim partijama i širim socijalnim i

102

političkim pokretima. Istorija sindikalnog pokreta poznaje brojne primere delovanja sindikata pod patronatom države, ili njihovog finansiranja i organizovanja od strane poslodavaca u cilju neutralizacije i razbijanja svakog oblika samostalnog radničkog organizovanja. Samostalnost sindikata i dobrovoljnost članstva u njima jesu zato bitan kriterijum razlikovanja autentičnog, od kvazisindikalnog organizovanja i delovanja.Daleko je složenija relacija sindikata sa političkim partijama. Sindikati značajan deo svojih zahteva i aktivnosti realizuju unutar političkih institucija i time nužno čine deo političkog univerzuma. Uspostavljanje različitih tipova i modaliteta odnosa sa političkim partijama postaje tako gotovo neizbežno. No, nepostojanje bar minimuma programske, kadrovske, organizacione i akcione autonomije sindikata, u odnosu na političke partije, je najbolji kriterijum za ocenu da li se radi o autentičnom i autonomnom sindikatu ili tek o partijskoj transmisiji i releju za prikupljanje podrške određenoj partiji.Pored identifikacije osnovnih načela (autonomija, dobrovoljnost, masovnost i univerzalnost) i vrednost (jedinstvo, solidarnost, uzajamnost i borbenost) koje stoje u onovi sindikalnog delovanja, naredni konstitutivni element su sami principi i osnovi organizovanja. Kada je reč o organizovanju, poseban problem za akciono objedinjavanje članstva, predstavlja vrlo razuđena organizaciona struktura, pre svega postojanje višestrukog osnova sindikalnog organizovanja. Strukovni (i profesionalni) sindikati, oblik povezivanja zaposlenih određene struke ili profesije (rudara, učitelja ili lekara) jesu najstariji, najdirektniji i najkonkretniji oblik sindikalnog povezivanja. No, paralelno postojanje desetine strukovnih sindikata unutar jedne kompanije često vodi naglašavanju najužih interesa i zahteva koji se teško mogu usaglasiti.Granski sindikati su oblik korekcije nedostatka strukovnog organizovanja. No, interesi zaposlenih u različitim granama i delatnostima traže, takođe, na različitim teritorijalnim nivoima (industrijskih basena, regija, zemalja ili grupe zemalja) odgovarajući dalji oblik povezivanja i usaglašavanja.Obezbeđivanje solidarnosti zaposlenih i nezaposlenih, jedinstva članstva u njegovim promenljivim ulogama proizvođača i potrošača, saradnja zaposlenih iz regija različite razvijenosti jesu sadržaji sindikalne akcije koji zahtevaju teritorijalno organizovanje i povezivanje strukovnih i granskih sindikata u sindikalne centrale. Sindikalnim centralama logično pripadaju i pregovori o minimalnom nivou zarada, kao i reakcije na makro-ekonomske mere i promene radnog zakonodavstva.

Organizaciona struktura i odnosi u sindikatima

Bez obzira na vrstu (strukovni-granski, preduzetni-teritorijalni), odnosno osnov i širinu organizacionog obuhvata (lokalni, regionalni ili generalni sindikati) svaki sindikat predstavlja manje ili više razvijenu i složenu mrežu, horizontalnih i vertikalnih, odnosa različitih oblika i nivoa organizovanja.Sindikalne podružnice i organizacije u osnovnim radnim celinama predstavljaju osnovne organizacione oblike nad kojima se formira (regionalna, strukovna, granska) struktura sindikalnih organa različitih vrsta nadležnosti. Sindikalni organi bi se, analogijom sa strukturom državne vlasti, uslovno mogli podeliti na zakonodavne (kongresi, konferencije), izvršne (veća, predsedništva, izvršni komiteti) i nadzorno-sudske organe (nadzorne i statutarne komisije i odbori).

103

Izuzetno značajna je i mreža, stalnih i ad hoc formiranih, funkcionalnih oblika organizovanja (odbora, komisija, istraživačkih, obrazovnih i informativnih centara, marketinških i razvojnih službi) koji se analitički bave pojedinim aspektima sindikalnog delovanja.Delatnost razvoja i koordiniranja različitih oblika sindikalnog preduzetništva, prikupljanja i usmeravanja sindikalne članarine i upravljanja drugim materijalnim resursima su takođe od vitalne važnosti za adekvatno funkcionisanje organizacije. Upravljanje finansijama i kontrola nad sindikalnim fondovima jeste jedno od osnovnih sredstava sticanja moci unutar sindikata i precizan indikator (ne) demokratskih odnosa u njima.U pogledu osnovnih načela uređenja unutrašnjih odnosa (distribucije ovlašćenja i moći u procesu odlučivanja i realizacije odluka) sindikati, gotovo bez izuzetka, u svojim programskim i statutarnim dokumentima ističu centralnu poziciju članstva, otvorenost i javnost rada, kao i demokratičnost odlučivanja. U praksi, međutim brojna odstupanja od statutarnih normi dovode do razvoja i dominacije birokratskih tendencija. Pre svega, sindikati kao i sve masovne organizacije složene strukture, praktično onemogućuju neposredno angažovanje većine i nužnim čine predstavnički sistem odlučivanja koja zakonomerno vodi uspostavljanju brojnih , hijerarhijski uredjenih linija podele poslova. Predstavnička demokratija unutar organizacije gotovo zakonomerno vodi uspostavljanju brojnih, hijerarhijski uređenih linija podele poslova. Podela poslova i specijalizacija, rezultiraju zapošljavanjem profesionalnog aparata i izborom brojnih funkcionera, koji vremenom aktivnost u sindikatu pretvaraju u profesionalnu (funkcionersku) karijeru. Vrh sindikalne piramide, ovlašćen da koordinira akcije i utvrđuje strategiju i prioritete, faktički sebi obezbeđuje kontrolu nad funkcionisanjem čitave organizacije, tako da je unutar sindikata gotovo nemoguće pokrenuti neku akciju koja nema podršku rukovodstva.U osnovi nadmoći, rukovodstva nad članstvom i njegovim organizacijama stoje:1. kontrola nad unutrašnjom komunikacijom2. finansijskim sredstvima3. sindikalnim aparatom, vezanim za rukovodstvo egzistencijalnim interesom i, najčešće biranim po principu lične odanosti, a ne stručnosti4. izborni legitimitet na koji se, formalno-demokratski izabrani, sindikalni lideri mogu pozvati5. monopol nad političkim znanjima i veštinama.Sindikalni vrh u velikoj meri utiče i na imenovanje nižih rukovodstava, podržavajući izbor onih koji se lojalno odnose prema njihovim metodama upravljanja organizacijom. Mihels kaže da su vodje upucene u vestinu politicke igre koje igraju u sopstvenu korist, tj.glavna briga vođa je očuvanje sopstvene pozicije i statusa. Tom osnovnom interesu podređeni su proklamovani organizacijski ciljevi i interesi zaposlenih, i zaključuje da oligarhijska struktura čitave građevine ruši temeljno demokratsko načelo i formuliše svoj čuveni „gvozdeni zakon oligarhije“. ''Ko kaze organizacija misli oligarhija''. Lipset, Trow i Coleman, ''Sindikalna demokratija'', naglasavaju sest pretpostavki demokratizacije odnosa u sindikatima.Za demokratske odnose u sindikatima ključni značaj imaju česti izbori i konkurencija programa i kandidata, odnosno legalno postojanje različitih frakcija i struja mišljenja unutar sindikata koje se bore za podršku članstva. Veoma je značajno i

104

donošenje osnovnih odluka neposrednim izjašnjavanjem ili anketom članstva, pri čemu rukovodstvo nema monopol na odluku hoće li se referendum (anketa) o određenom pitanju održati i na koji način. Najzad, limitiranje dohodaka (i drugih beneficija) sindikalnih vođa na nivo koji bitno ne prevazilazi prihode članstva, je važna pretpostavka demokratizacije.Organizaciona decentralizacija, visok stepen samostalnosti je jos jedan uslov za postojanje demokratskih odnosa u sindikatu.

Sindikalni monizam i pluralizam

Sindikalni pluralizam, organizovanje zapolsenih unutar više, nezavisnih i međusobno konkurentnih, sindikata ima svoje brojne i složene posledice, kako po odnose unutar svakog od sindikata, tako i po ukupnu pregovaračku moć zaposlenih u odnosima sa poslodavcima i državom.Pre svega sama mogućnost nezadovoljnog članstva da formira novi ili pak pređe u neki od drugih postojećih sindikata, predstavlja ozbiljnu prepreku samovolji rukovodstva. Na drugoj strani, fragmentacija i podeljenost sindikata, njihovi međusobni sporovi i sukobi, lako mogu voditi stanju nemoći sindikata i zaposlenih. Objektivno vrednovanje sindikalnog monizma i pluralizma i opredeljenje za jedan („jak, jedinstven“) ili više nezavisnih sindikata moguće je ako se u procenjivanju njihovih prednosti i nedostataka pođe od sledeća dva kriterija- autonomnosti sindikata i snage, organizovanosti i solidarnosti zaposlenih.Prva pretpostavka koja mora biti ispunjena da sindikalni pluralizam ne ometa postizanje solidarnosti zaposlenih je autonomna pozicija svih sindikata. Nema saradnje, ali ni lojalne utakmice za podršku zaposlenih, između autonomnih na jednoj, i od vlade i poslodavaca zavisnih sindikata, na drugoj strani.Pozitivni, stimulišući efekti konkurencije programa i aktivnosti sindikata mogu doći do izražaja jedino pod daljom pretpostavkom da se u pitanje ne dovode minimum sindikalnog jedinstva i uzajamni fer odnosi. Desetine strukovnih i granskih saveza koji deluju samostalno ili u okviru minijaturnih i suprostavljenih sindikalnih centrala-paralelizam organizovanja praćen odsustvom volje za saradnjom- dovode u pitanje očuvanje solidarnosti kao temeljne vrednosti.Zajednički nastup u oblastima poput radnog zakonodavstva, zaštite osnovnih sindikalnih prava i poboljšanja, radnih i životnih uslova ne dovodi u pitanje programsku i akcionu različitost i samostalnost, odnosno prednosti i vrednosti sindikalnog pluralizma i kompeticije za podršku zaposlenih.Strategija sindikatu suprotstavljenih aktera se i sadrži u tome da se različitim taktikama (diferenciranjem položaja i pružanjem parcijalnih ustupaka „kooperativnim“ sindikatima, pozivom na više „državne“ interese), ograniči i potkopa autonomija i postaknu sukobi između (i unutar) sindikata. Sindikati moraju da sacuvaju kriticku distancu prema programsko politicki bliskim strankama i vladama ukoliko zele da sacuvaju minimum jedinstva i osnovne intrese zaposlenih.Treću pretpostavku i (pred) uslov međusindikalne saradnje upravo i čini emancipovanje od preterane partijske kontrole i uticaja. Političko-ideološke podele među zaposlenima jesu jedan od ključnih osnova pluralizacije, pa i sukoba, unutar sindikalnog pokreta. ''Dezideologizacija'' – ostvarenje akcione saradnje na realizaciji konkretnih intresa , pri cemu se sire politicke razlike ostavljaju po strani.

105

78. Sindikat i politicke partije

U istoriji sindikalnog pokreta dominantno je prisustvo tri osnovna modela odnosa sindikata i političkih partija- 1.relativna dominacija sindikata, suprotna 2.praksa podređenosti sindikata partiji, kao i odnosi njihove 3.saradnje i koordinacije zasnovane na autonomiji i ravnopravnosti. Pored toga, bilo je struja u sindikalnom pokretu, poput sindikalizma, koji su negirale svaku potrebu partijsko-politickog organizovanja radnistva.Za prvi model odnosa-organizacionu, finansijsku, pa i kadrovsku dominaciju sindikata nad partijom, najbolji primer je veza koja postoji između laburističke partije i Tredjuniona u Velikoj Britaniji. Tredjunioni su, pre svega, jedan od osnovača i ključnih finansijera stranke. Njihovo članstvo je kolektivni član partije što sindikatima omogućuje visoku zastupljenost njihovih delegata u organima stranke. Ujedno to je i osnov znatnog uticaja sindikata na izbore u stranci, uključujući i izbore za poslanike i samog šefa partije. Na drugoj strani, laburistička partija nema pravo da delegira svoje članove ni u jedan rukovodeći organ tredjuniona.No, ne treba zaključiti da laburistička partija ne poseduje programsku i akcionu samostalnost. Napetosti, pa i otvoreni sukobi između laburističkih vlada i tredjuniona su najbolji pokazatelj da se prostor i logika sindikalnog i partijskog organizovanja razlikuju i da partija, ukoliko želi da osvoji (ili zadrži) vlast, mora voditi računa i o interesima drugih grupacija unutar biračkog tela. Posebno, u modernim, razvijenim društvima u kojima tradicionalno, sindikalno organizovano radništvo ne predstavlja društvenu većinu.Na sasvim suprotnom polu je tip odnosa, razvijan pre svega u real-socijalističkim društvima, u kome sindikati, i na programskoj i na organizacionoj i akcionoj ravni, predstavljaju produženu ruku (transmisiju) države i vladajuće partije. Ovaj model je, sa pravom, napušten, ali su njegovi recidivi još uvek prisutni u praksi mnogih sindikata.Ravnopravna saradanja i koordinacija, predstavljaju treći tip odnosa sindikata i političkih partija. Sindikati i sindikalno članstvo daju na izborima podršku kandidatima stranke. Zauzvrat, prilikom pretresa zakonskih projekata u parlamentima, poslanici maksimalno vode računa o interesima sindikata. Radi akcione koordinacije sindikati i partije stvaraju, manje ili više t rajnu i razvijenu mrežu zajedničkih tela koji razmatraju sporna pitanja i upućuju preporuke sindikalnim i partijskim organima.Danas se brojni sindikati zalažu za zauzimanje neutralne pozicije u odnosu na političke partije , ili pak dozvoljavaju formiranje (partijskih) frakcija unutar sindikata. Nestabilizovano, trusno socijalno i političko tlo postkomunističkih zemalja , stvorivši neku vrstu prelaznog i često nepreglednog i sindikalnog i partijsko-političkog pluralizma , dodatno je umnožilo dileme sindikata oko utvrđivanja odnosa prema političkim partijama.Nestandardna situacija često proizvodi i netipična rešenja i odgovore. Jedan broj sindikata izričito naglašava svoju nestranačku poziciju i striktno vezivanje za uži krug socijalno-ekonomskih problema. Drugi izazov nestabilne političke scene i rizik pogrešnog izbora političkog saveznika pokušavaju da prevladaju načelnom pozicijom

106

ekvidistance (jednakog odnosa) prema svim partijama i podrškom pojedincima od koji zavisno od saglasnosti njihovih konkretnih predloga i mera sa interesima sindikata(sto moze ublaziti unutarsindikalne podele po liniji razlicitih stranackih afiniteta clanstva i rukovodstva, a i ostavlja siri manevarski prostor za lobiranje-obezbedjenje podrske za svoje zahteve, no ona daje vrlo ogranicene kratkorocne efekte).Treći nastupaju posredno-političkim promovisanjem i podrškom jednom broju nezavisnih kandidata na izborima.Četvrti na izborima samostalno ističu manji broj sopstvenih kandidata kako bi, simbolično, ali direktno, bili zastupljeni u zakonodavnom telu.Peti nastoje da sopstvenu isprofilisanu programsku poziciju i isparcelisanu partijsku scenu dovedu u ravnotežu povezivanjem sa širom političkom koalicijom. Ovi sindikati najčešće formiraju svoje političko krilo koje ulazi u izborne koalicije.Razvijena saradnja sa partijama je jedna od pretpostavki uspešnog delovanja sindikata, naravno uz istovremenu razvijenu medjusindikalnu saradnju. I međunarodne sindikalne konfederacije insistiraju na, u odnosu na partije, samostalnoj poziciji sindikata. Tako Evropska konfederacija sindikata stoji na stanovištu da sindikati moraju biti samostalni u odnosu na političke stranke. Ne podržava se uključivanje sindikalnih predstavnika na izborne stranačke liste, jer se smatra smetnjom slobodnom odlučivanju unutar sindikata. Skandinavski sindikati, americki AFL-CIO(koji tradicionalno podrzava demokrate i finansijski ih pomaze) ne spadaju u takve sindikate. Reci Fetera, bivseg predsednika Saveza sindikata Nemacke, jasno govore sta se podrazumeva pod 'nezavisnim' sindikatom.79. Pojam, funkcije i različiti modeli socijalnog dijaloga

Socijalni dijalog predstavlja mehanizam i institucionalni okvir u kome predstavnici Vlade i socijalnih partnera- reprezentativnih sindikata i unija poslodavaca, kroz razmenu mišljenja i sučeljavanje argumenata nastoje da približe i usaglase stavove i uspostave stanje socijalnog mira i kohezije. Predmet socijalnog dijaloga cine a)ukupna ekonomska i socijalna politika, b)predlozi zakona iz radnog i socijalnog zakonodavstva, c)proces privatizacije i njegovi efekti, d)politika zarada i kolektivno pregovaranje, kao i e)prevencija i regulisanje konflikta i sva druga pitanja od intresa za zaposlene, poslodavce i sindikat. Svrha vođenja socijalnog dijaloga je postizanje kompromisa- socijalnog pakta o sadržaju, dinamici i socijalnoj ceni ekonomskih i društvenih promena.Socijalni dijalog predstavlja najbolji mehanizam i put da se izgradi i postigne socijalni konsenzus , smanji tenzije i konfilkte a zemlje koje su to postigle su uspele da stabilizuju socijalne odnose, su, komparativno posmatrano, ostvarile bolje ekonomske i razvojne odnose. On pomaze i uspostavljanje demokratskih odnosa u drustvu i razvoj dobre uprave, odnosno omogucava da se ostvare principi dobre vladavine. Bez ravnopravnog i efikasnog socijalnog dijaloga nema pune demokratske legitimizacije poretka. Uspostavljanje socijalnog dijaloga tada omogućava razmah inicijativa, uspostavljanje međusobnog poverenja, stabilan i obziran institucionalan pritisak na Vladu i time stvara pretpostavke za poboljšanje strateškog planiranja i stabilizaciju razvoja.No, socijalni dijalog čini bitni, konstitutivni element- stub moderne demokratije, samo pod uslovom da su njegovi učesnici zaista vođeni dobrom voljom, međusobnim

107

poverenjem i nastojanju da se u društvu promovišu i šire duh uvažavanja interesnih razlika i kulturu tolerancije.U osnovi uspešnog socijalnog dijaloga stoji potreba uspostavljanja socijalnog partnerstva za demokratske promene i razvoj, svest da smo svi na istom brodu, odnosno da postoji, uz sve razlike, zona zajedničkog interesa da dođe do stabilnog i dinamičnog privrednog i društvenog razvoja . Temeljnu osnovu socijalnog dijaloga čini prihvatanje logike konfliktnog socijalnog partnerstva, odnosno ideologije društvenog zajedništva kojom se negira razumevanje industrijskih odnosa kao „igre nultog zbira“ u kojoj pobednik dobija sve.Drugu, operacionalizirajuću ravan čine šire ili uže primenjeni elementi neokorporativizma sa njegova dva različita, ali komplementarna značenja. Prvo značenje čini opredeljenje za uključivanje ključnih intersnih grupa u proces formiranja politike, odnosno za logiku harmonizacije i uskladjivanja drustvenih procesa i odnosa. Drugo, stav da interesne skupine da budu organizovane u mali broj specijalizovanih, relativno brojnih i hijerarhijski, na nacionalnom planu dobro organizovanih organizacija, koje raspolažu dovoljno reprezentativnom pregovaračkom moći i kapacitetima za donošenje i realizovanje odluka. Time se logika demokratskog korporativizma jasno razlikuje od totalitarnog pravila: jedan narod, partija, sindikat i organizacija poslodavaca, ali i od nekoordiniranog, kompetitivnog i razmrvljenog pluralizma interesnih grupa.Najzad, princip usaglašavanja polaznih pozicija i odlučivanje konsenzusom, socijalni dijalog čini elementom šireg, participativnog i konsesualnog modela i razumevanja demokratije.

Koncepti i modeli

Praktično, socijalni dijalog je idejni konstrukt- široki, zbirni pojam koji pokriva veoma različite prakse, forme i sadržaje dijaloga i pregovora dva (bipartitni), tri (tripartitni) ili više (multipartitni) aktera vođenih sa ciljem da se postizanje dogovora, stanja socijalnog mira i kohezije izbegnu, ili bar redukuju, troškovi razornih socijalnih konflikata.Moderni industrijski odnosi u svojoj osnovi imaju uverenje promotera da (konfliktno) socijalno partnerstvo rada i kapitala proizvodi istovremene dvostruke pozitivne efekte- kako one a)razvojne, ekonomske, tako i b)stabilizirajuće socijalne i političke rezultate. Dijalog socijalnih partnera, kroz razmenu informacija i argumenata vodi smanjenju strahova, frustracija i sukoba, uspostavljanje medjusobnog povrenja postizanje bar elementarnog konsenzusa, odnosno stanje ravnoteze saglasnosti intresa.Učešće zaposlenih u odlučivanju o organizaciji radnog procesa, uslovima rada, zaradama i u slučaju da su (manjinski) akcionari, raspodeli profita, može imati značajno mobilizacijsko i integrativno dejstvo.Zato forme bipartitnog socijalnog dijaloga, poput ucesca zaposlenih u radu konsultavnih i upravnih organa, kao i praxa kolektivnog pregovaranja i sklapanja sklapanja kolektivnih ugovora izmedju poslodavackih unija i reprezentativnih sindikata , zaista mogu biti razvojno celishodne i voditi uspsotavljanju socijalnog mira i kohezije.Tripartitni socijalni dijalog pored reprezentativnog sindikata i asocijacije zaposlenih, ukljucuje i predstavnike vlasti ili medjunarodnih org(MOR) ili nadnacionalne regionalne integracije, omogucuje i participaciju i ukljucenost socijalnih partnera i u kreiranju normativnog okvira i operativne ekonomske i socijalne politike. Logika ukljucivanja

108

drzave u socijalni dijalog lezi u cinjenici da se ona javlja u visestrukoj ulozi medijatora i regulatora dijaloga ali i, u funkcijama javnog preduzetnika i poslodavca, kao i velikog narucioca dobara i usluga. Drzava realizovanjem socijalnog dijaloga izbegava rizike od krize akumulacije, na jednoj i krize legitimnosti i socijalne podrske, na drugoj srtrani. Dijaloska kultura, tolerantan pregovaracki stav, i umece empatije pretpostavka su svakog uspenog dijaloga.Socijalni dijalog moze , dakle, biti u logici drustvenog neokorporativizma, formalizovan, institucionalizovan, centralizovan, -podignut na nacionali i regionali nivo, i svobuhvatan. Neolibralna paradigma socijalni dijalog svodi na dobrovoljan, autonoman cin tek povremenih neformalnih i decentralizovanih kontakta i pregovora poslodavaca i sindikata, suzen na sferu uslova rada i minimalnih socijalnih standarda. Liberali se zalazu minimalnu i neutralnu drzavu, drzavu koja iskljucuje redistributivnu strategiju i mere, izuzev brige za najsiromasnije.Sve ostrija konkurencija, nametanje i globalizovanje 'vasingtonskog konsenzusa' vodilo je, i u redovima levice, prihvatanje preduzetnickog rizika i fleksibilnog trzista rada, odnosno faktickom odricanju od 'pune zaposlenosti'

80. Pretpostavke i dometi socijalnog dijaloga u Srbiji

2001-ve potpisan je sporazum o formiranju Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije, na inicijativu Ujedinjenog granskog sindikata ''Nezavisnost'' i MOR-a, cime je bar formalno-institucionalno inagurisana praksa socijalnog dijaloga u Srbiji. Pre toga, postojala je praksa fingiranja socijalnog dijaloga, bal pod maskama, socijalni dijalog u dominantnom rezimu drzavno-drustvene svojine gde nije postojala stvarna sloboda ugovaranja izmedju, od drzave autnomnih, socijalnih partnera. Odgovarajući društveni ambijent za institucionalizovani socijalni dijalog čine u Srbiji tek nastajući: tržišna ekonomija, aktivno civilno društvo, razvijen politički sistem i stabilizovane političke institucije, bazirane na legitimnom, široko prihvaćenom političkom i izbornom zakonodavstvu.Bez autonomne pozicije medija i otvorenog najsireg civilnog i politickog dijaloga nema ni podrske uspostavljanju socijalnog dijaloga. Efektivnog socijalnog dijaloga nema ni bez razvoja kulture dijaloga, međusobnog uvažavanja i tolerancije. Limitirani ucinci i rasireno nezadovoljstvo dosadasnjom praksom rezultat su upravo odsustva medjusobnog povrenja i spremnosti da se u dovoljnoj meri uvaze intresi i pozicija drugih ucesnika u socijalnom dijalogu.Akteri socijalnog dijaloga su bili i nespremni i neosposobljeni za vođenje socijalnog dijaloga. Izgradnja poverenja i vere u spremnost partnera da, kroz argumentovani dijalog, koriguju svoje stavove, kao i njihovu rešenost da realizuju preuzete obaveze, od odlučujućeg je značaja za funkcionisanje socijalnog dijaloga.Nalazi istraživanja iz 2002. i 2003. pokazuju, međutim, da su zaposleni i građani, njih približno 2/5, iako svesni značaja, nedovoljno obavešteni o svrsi i sadržajima socijalnog dijaloga. Najvise se ne veruje Vladi, za koju se misli da samo kupuje vreme i stvara prividnost dijaloga. Trecina smatra da ce na kraju sve biti uradjeno u skladu sa diktatom kljucnih medjunarodnih finansijskih institucija, sto jasno limitira ocekivanja soc dijaloga kao i spremnost da se u njemu ucestvuje.

109

Posredno, ovu ocenu potvrđuju i nalazi dobijeni istraživanjem koji pokazuju da je, u odnosu na 2002., 2003. više nego prepolovljen (35%:15%) udeo zaposlenih koji smatraju da bi se u velikoj meri mogao uvećati uticaj zaposlenih i sindikata vođenjem socijalnog dijaloga sa Vladom i poslodavcima. Tek u nešto manjoj meri došlo je i do pada (28%:15%) udela onih koji kolektivno pregovaranje smatraju veoma značajnim instrumentom za uvećanje moći zaposlenih i sindikata. Sindikati moraju u daleko vecoj meri da informisu i mobilisu clanstov i zaposlene za ucesce u tripartitnom i bipartitnom socijalnom dijalogu, da odgovorno i realno definisu svoju pregovaracku platformu i da je uporno i jedinstveno brane i trece, da u procesu pregovaranja usaglasavaju svoje stavove i formulisu bar minimalnu zajednicku strategiju.U celini gledano, može se zaključiti da samo ozbiljno i odgovorno uvažavanje pozicije i realnih interesa partnera i njihovo strpljivo i argumentovano usaglašavanje može voditi uspostavljanju poverenja i formulisanju zajedničkih interesa. Do stanja socijalne kohezije može se doći samo društvenom koncertacijom- napredovanjem ka kompromisu kroz otvoren i ravnopravni dijalog.Odrziv socijalni diajlog nije moguc bez uravnotezenja pozicije i pregovaracke moci ucesnika u socijalnom dijalogu. Posotojeca neravnoteza moci na stetu zaposlenih i sindikata svoje korene ima kako u objektivno teskom ekonomskom i socijalnom stanju, tako i u neizbalansiranim resenjima u posotjecem radnom zakonodavstvu.Potrebno je formulisati jedinstveni i celoviti kodeks rada, prihvatljiv za sve ucesnike, kao i reafirmisanje i uredjenje prakse kolektivnog pregovaranja i sklapanja kolektivnih ugovora, garantovanje prava zaposlenih radnih standarda i poboljsanje rada inspekcija rada. Uspesnog rada socijalno-ekonomskih saveta nema ni bez jasno utvrdjenih kredibiliteta, reprezentativnosti i ravnopravne pozicije svih ucesnika. Eliminacijom privredne komore status punopravnog ucesnika socijalnog dijaloga na strani poslodavaca pripao je Uniji poslodavaca cija je reprezentativnost sumnjiva. Sindikate predstavljaju 3 relevantne sindikalne centrale – UGS Nezavisnost, Savez samostalnih sindikata, ASNS, krajnje nejednake snage i pregovarackih kapaciteta. Istrazivanja pokazuju da u ova 3 sindikata clanstvo ima oko 45% zaposlenih, od toga SSSS i UGS oko 4/5 clanstva.U Srbiji danas postoji goruća potreba za pokretanje ne bilo kakvog, već trajnog, institucionalnog i ravnopravnog socijalnog dijaloga, mogu se navesti bar 4 ključna razloga:1. Pre svega, u stanju ruinirane ekonomije i razorenog i osiromašenog društva, socijalni dijalog je najbolji način da zemlja izađe iz zone visokog socijalnog i političkog rizika i konačno čvrsto zakorači na put koji vodi ka demokratiji i prosperitetu.2. Socijalni dijalog, posebno u osiromašenim društvima suočenim sa brojnim izazovima tranzicionih promena, nema alternativu. Odsustvo socijalnog dijaloga i iskrene spremnosti da se on vodi na ravnopravnim osnovama, vodi direktno u nekontrolisanu eksploziju socijalnog nezadovoljstva, razmah socijalne demagogije i populizma i poraz demokratskih, reformskih snaga.3. Otvoreni i široki socijalni dijalog je najbolji mogući put da se dođe do preko potrebnog sporazuma o pravcu, tempu i uravnoteženoj raspodeli troškova i dobiti od tranzicionih promena. Sociajlni pakt bi sadrzao listu dogovorenih medjusobno uskladjenih makrosocijalnih i ekonomskih indikatora (zaposlenost, zarade, proizvodnja, cene, inflacija..) koji bi bili osnova za uredjenje medjusobnih odnosa.Pakt se ne bi vezivao za mandat jedne vlade i predvideo bi mogucnost sporazumne revizije jednom godisnje.U

110

suprotnom, u teškoj socijalnoj i ekonomskoj situaciji, veoma je izvestan konfliktni scenario u kome poslodavci i Vlada, pozivajući se na diktat međunarodnih finansijskih institucija, insistiraju samo na socijalnom miru, restruktuiranju tržišta rada i oslobađanju od viška zaposlenih, a zaposleni, sindikati i deo pozicije na rastu zarada i socijalnih davanja.4. Neophodno je da Srbija svoje radno, sindikalno i socijalno zakonodavstvo prilagodi i harmonizuje sa normativno-institucionalnim okvirom i praksom socijalnog dijaloga u zemljama Evropske unije. Institucija socijalnog dijalog anije relikt samoupravljanja i demgoska parola sindikata, vec poluvekovna praksa utemeljena na preporukama i konvencijama MOR-a, koja potvrdu ima i u revidiranom tekstu Evropske socijalne povelje iz 1996.Institucionalizacija socijalnog dijaloga predstavlja i jasnu obavezu koja se postavlja pred svaku zemlju kandidata za članstvo u međunaropdnim integracijama, da stvori zakonski i institucionalni okvir za olakšavanje i sprovođenje socijalnog dijaloga. Socijalni dijalog mora, pored nacionalne, posedovati i jasnu i razvijenu regionalnu i međunarodnu dimenziju.Polazeći od prethodno definisanih principa i pretpostavki i imajući u vidu činjenicu da se država i njeni organi javljaju u višestrukoj ulozi najvećeg poslodavca, kao i regulatora socijalnog dijaloga- posebnu ulogu i odgovornost za razvoj socijalnog dijaloga ima Vlada Srbije.Kroz dijalog sa socijalnim partnerima neophodno je institucionalizovati rad socijalno-ekonomskih saveta (SES) i kroz usvajanje odgovarajuće ustavne odredbe kao uporišta za detaljnije zakonsko regulisanje sastava, delokruga i načina delovanja SES-a. Posebno je važna stručna, administrativna i finansijska podrška radu SES kroz formiranje Sekretarijata i analitičko-istraživačke službe, kao i otvorenost njegovog rada kritičkom uvidu javnosti.Kada je rec o sindikatima, potrebno je utvrdjivanje reprezentativnosti na svim nivoima organizovanja i definisanje njihove ravnopravne pozicije, ukljucujuci i raspodelu sindikalne imovine sto je kljucno za uspostavljanje medjusobnog poverenja i saradnje sindikata. Institucionalni problemski okvir podrazumeva i postojanje mreže mirovnih i arbitrarnih veća i posebne Agencije za posredovanje i mirno rešavanje sporova i sukoba. SeS ne sme postojati samo na nivou Republike vec trazi citavu mrezu organa i na granskoj ravni i na nivou jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave. Taodje on ne sme imati samo povremnu konsultativnu i manifestacioni status. Razvijena vertikalna i horizontalna mreza saveta i njihovih stalih i povremenih programskih odbora i radnih tela je pretpostavka za kvalitetan i efikasan socijalni dijalog. Saveti moraju imati moc donoenja zakljucaka i preporuka i pokretanje inicijativa vezanih za uredjenje pluralistickih industrijskih odnosa. Takodje, sva kljucna pitanja,stavovi i odluke moraju se donositi konsenzusom U instrumente za vođenje socijalnog dijaloga spadaju i Saveti za zapošljavanje, kao i tripartitni organi odlučivanja i upravljanja, poput Upravnih odbora fondova za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje i institucija i agencija tržišta rada i zaštite na radu. U socijalni dijalog se mogu, na odgovarajuci nacin, ukljuciti i NVO, profesionalna udruzenja, expertske grupe, udruzenja potrosaca, nezaposlenih ...

50. Uslovi demokratskih promena:

111

Đerd Konrad s pravom tvrdi da je društvo sa strategijom jače od naoružane države. Društvo uvek mora voditi računa da kada barata politikom ona ima dva lica. S jedne strane ona reguliše odnose između pojedinca i države i to je dominacija, a sa druge ona usmerava ka nekim vrednosti i to je kreacija. Upravo korišćenje te kreativne strane znači imati dobru strategiju, kako preduslov razvoja demokratije u postkomunističkim društvima. Bez dobre strategije može se desiti upravo obrnuto, pad u totalitarizam. Dobra strategija nije jedini preduslov za promenu ka demokratji. Drugi deo ovoga je masovna podrška građanstva. Zajedno, oni daju uspešan put ka demokratiji, koji ima nekoliko faza ili uslova.

Prvi se tiče Tokvilovog postulata o starom režimu, tj. da karakter prethodnog režima umnogome utiče na kvalitet demokratskih promena. Tako, režim iz 90tih je ostavio bolne ožiljke na srpsku javnost, a uloga straha koji je on nametnuo je očigledna.

Drugi uslov je Bičamova teza da kvalitet demokratskih promena u znatnoj meri zavisi od načina kako je izvršen demokratski preokret. Moglo bi se reći da je Srbija srećno prošla pored mogućeg nasilnog završetka revolucije, pa to popravlja umnogome njenu poziciju.

Treći uslov je Šumpeter-Lipsetova teza o većem uspehu demokratije sa ekonomskim boljitkom koji donosi društvu. U Srbiji se demokratija nakalemila na devastiranu privredu, pa sa te strane ima težak zadatak.

Četvrti uslov je Moskina teza da kvalitet demokratske tranzicije zavisi od elita koje je sprovode. Moska takođe pretpostavlja i postojanje produktivne političke formule koja sprečava energiju potrebnu za promene da se rasipa. U Srbiji je evidentan nedostatak toga.

Peti uslov je Ofeov princip deetnifikacije politike, odnosno da etnifikacija politike i demokratske promene ne idu zajedno. Ofe smatra da je problem kompresije demokratske tranzicije koja se na Zapadu odvijala i po nekoliko vekova, dovela do toga da se sve podvede u etnifikaciju.

Šesti uslov je Kinova sintagma o civilnom društvu kao neophodnom za ograničavanje državne akcije. Problem u Srbiji nije nedostatak civilnog društva, već njegovo pozicioniranje uz nosioce demokratskih promena. Ono treba da kritikuje i ograničava, a ne i dalje da ih nosi i sprovodi. Demokratska vlast i civilno društvo treba da imaju konfliktan odnos zasnovan na fer-pleju u demokratskoj areni.

Sedmi uslov je spoljašnji faktor, odnosno demokratske promene će umnogome zavisiti i od toga kakvi su međunarodni odnosi sa demokratskim državama.

~Politička participacija~

51. Pojam i oblici političke participacije:

Političku participaciju možemo odrediti kao proces dobrovoljnog učešća pojedinaca i grupa u iniciranju, razmatranju, donošenju političkih odluka i stavova, i njihovoj realizaciji. Oblikovanje političke volje je njihov cilj. Za razliku od ovoga postoji i prinudna paricipacija, ritualnog karkatera. Slobodna i dobrovoljna participacija podrazumeva da svaki građanin jednakim pravom glasa, po punoletstvu može imati pravo

112

na participaciju. Da bi smo jasno razlikovali političku participaciju od drugih oblika aktivizma potrebno je naglasiti da je o njoj rač kada se ciljevima i interesima daje nota političkoga, i kada se nosioci iste odnose prema političkim institucijama.

Politička participacija može imati raznovrsne oblike, no ipak su dva osnovna: mikro, mezo, i makro oblik participacije i; institucionalni i spontani oblik participacije . Dakle prostor participacije može se ticati nacionalne i internacionalne ravni, ali i lokalnih pitanja. Društveni pokreti su naročito bitni za povezivanje ovih nivoa participacije kroz različite mreže inicijativa (misli globalno, deluj lokalno). Kada se tiče metoda za participaciju, institucionalni metodi su najčešće različite peticije i referndumi, dok oni spontane, vaninstitucionalne meode se vrte oko protesta, građanske neposlušnosti, i sl. Što se tiče paricipativnih sadžaja, u njih ne treba ubrajati samo izbore, već i kampanju, tele-marketing, tv debate i duele, stranačke tribine. Treba napomeniti i da participacija kroz učešće u političkim partijama, se razlikuje po određenoj partiskoj disciplini i regulaciji koja odlikuje partije. Najveća participativnost odraslih kroz partije se mogla naći u realsocijalističkim partijama, gde se to kretalo između 10-15% ukupnog stanovništva.

52. Činioci i determinante političke paricipacije:

Nalazi o širini, učestalosti, kontinuitetu i intenzitetu političke paricipacije, čine polazne kriterijum za klasifikovanje stepena političke patrticipacije. Samtra se da je srednji nivo angažovanja u političkoj participaciji najučestaliji, dok su politički aktivisti i apolitički mnogo manji. Tako po Mirbatovom istraživanju stanovništva SAD-a stanovništvo sa ove tačke možemo podeliti u četiri kategorije: 1-3% stanovništva čine politički gladijatori (političari), zatim 7-9% su frupe prelaznih aktivnosti koje učestvuju na skupovima stranaka, treći su nosioci spektatorskih aktivnosti kojih ima oko 60% i koji glasaju aktivno, i oko 30% čini politički apatično stanovništvo.

Danas najpoznatija tipologija obuhvata sledeće kategorije: aktivističko jezgro, politički angažovano stanovništvo, povremeni participanti, politički pasivno, i apolitično stanovništvo. Pasivno stanovništvo je ono koje ima stav da ne treba da paricipira jer njihov glas neće promeniti ništa.

Pored stepena participacije, takođe u analizu valja uzeti i interese, informisanost, političko umeće, ideologiju. Lasvel tako one koji učestvuju razlikuje na: autsajdere, izvršioce, administratore, ideologe, svestrano razvijene. Pored ovoga politička sociologija uzima još 5 varijabli kao relevantne za analizu participativnosti akoje se određuju na dijahronskoj i sinhronskoj ravni: političko-institucionalne, situacione, političko-kulturne, socio-kulturne, i individualne.

Obim političke paricipacije zavisi i od političke kulture socijalnog okruženja. Tako antropološka, politikološka, i socijalna istraživanja pokazuju drugačiji pristup participaciji u drugačijim kulturama. Tako u društvima sa nedemokratskom tredicijom srećemo nesprenost na šire angažovanje, političku izolaciju, i podržavanje galvnog političkog toka. Pored ovoga postoje još i političke kulture koje su tradicionalno vezane za institucije, ali i one koje sa cinizmom pristupaju istima.

Faktor koji mžda najviše utiče na stepen participacije je socijalni status. Povoljniji socijalni status uslovljava viši stepen političke participacije. I ne samo to, već

113

neka zamnimanja na višoj socijalnoj lestvici daju i više slobodnog vremena, čime se oblikuje političko umeće i preciznije artikulišu politički interesi. Zato su političke elite uglavnom iz takvih slojeva, pa ponekad povećanje participacije znači menjenje celokupne socijlane slike društva. Za to je naročito bitan faktor organizovanosti, odnosno koliko se ljudi uključuju i informišu, ili to bivaju, u neki politički proces. Ta organizovanost je od posebnog značaja za radništvo i niže slojeve. Tako integrisana i organizovana „politička klijentela“, kako naziva Ofe, će onda biti lakše saslušana od političkog vođstva. Država je uvek pristrasna prema sindikalnim organizacijama u odnosu na pojedinačnog radnika, često bivajući sprena na vanparalamentarna dogovore.

Pored ovoga možemo još izdvojiti različite stepene participativnosti u takvim skupinama kakve su religijske, etničke, i nacionalne. Tako etničko i nacionalno može doći do sukoba u „obojenim društvima“ pa da stepen participacije zavisi od toga. Religijska komponenta može determinisati participaciju vernika.

Politička participacija, na kraju može biti i izraz „individualne jednačine“, nekih porodičnih okolnosti, psiholoških predispozicija i stremljenja ličnosti i sl.

53. Politička participacija i demokratija:

Politička participacija postoji između ostalog da bi se realno uticalo na neke političke procese. Samim tim jedan od ključnih relacionih odnosa jeste i onaj između participacije i demokratije. Participacija kao složen pojam ne mora a priori biti vezana samo za demokratiju, odnosno znak jednakosti između ova dva nije uvek nužan. Na primer previše zahteva putem participacije može preopteretiti demokratski sistem i dovesti ga do ruba anarhije kroz neefikasnost. Zato predstavnici pluralizma i kompetetiog elitizma, kako nas upozorava Held, nastoje da participaciju i demokratiju povežu na taj način da se dobije formula političke reprezentacije. Samim tim direktna politička participacija postaje nepoželjna, a mase se usmeravaju ka biranju reprezentatitvne elite kroz edukaciju. Mase same po sebi su nedozerele za političko mišljenje budući da su sklone sentimentima i impulsivnosti. Šumpeter zaključuje da se zbog ovakvog stanja mora napraviti striktna podela rada u kojoj birači i mase neće suflirati vođama. Ponekad, politička apatija je ta koja pomaže demokratiju i njeno funkcionisanje, naročito ako se uzme u obzir da je politika marginalno podrušije interesovanja običnog čoveka. Ipak Lipset smatra da totalna apatija nije dobra, i da mase stalno treba mobilisati demokratskom edukacijom, budući da takvu apatičnost mogu iskoristiti ekstremistički pokreti sa svojom simplifikovanom verzijom političke stvarnosti budeći u njim sentimente. Demokratiju kompetetivno elitizma Moris Diverže naziva „demokratijom bez naroda“. Takva demokratija je minimalna demokratija za koji Sartori smatra da je jedina i moguća. Ipak, sa rađanjem novih društvenih pokreta krajem 60tih godina dolazi do preispitivanja ovakvih minimalnih vidova participacije, pa dolazi do kritika liberalne teorije. Tada se ovi pokreti okreću ka marksističkim koncepcijama, i usvajaju stavova kakav je onaj o ukidanju razlike između građanskog društva i države i odumiranja države.

Danas skoro da su odbačene teorije kompetetivnog elitizma jer se pokazalo da on vodi odumiranju javnog mnjenja. Takođe postavlja se kao prioritet transaretnost rada i ograničenje delovanja institucija, a to se bez participacije ne može. Na punoj participaciji se insistira u domenima lokalne samouprave i sferi radnih odnosa. Ovakva participacija onda ide u korist društvene redistripucije dobara u korist nižih društvenih slojeva.

114

115