Politicko Ponasanje, Politicka Sila i Politicka Moc u Politickoj Teoriji

7/25/2019 Politicko Ponasanje, Politicka Sila i Politicka Moc u Politickoj Teoriji

http://slidepdf.com/reader/full/politicko-ponasanje-politicka-sila-i-politicka-moc-u-politickoj-teoriji 1/172

1

Др Драган Танчић Др Невенка Јефтић-Шарчевић Др Милена Јакшић

ПОЛИТИЧКО ПОНАШАЊЕ, ПОЛИТИЧКА СИЛА

И ПОЛИТИЧКА МОЋ У ПОЛИТИЧКОЈ ТЕОРИЈИ

Београд, 2012.



2

АУТОРИ

Др Драган Танчић

Др Невенка Јефтић- Шарчевић

Др Милена Јакшић

ИЗДАВАЧИ

Др Драган Танчић

Институт за српску културу Приштина- Лепосавић

РЕЦЕНЗЕНТИ

Др Неђо Даниловић

Др Бранко Надовеза

Др Срђан Словић

ЛЕКТОР

Лидија Танчић

Припрема текста за штампу и графички дизајн

Петар Танчић

Штампа

С.З.Р. Студент, Београд

Тираж: 400



3

Ова монографија је написана у оквиру пројеката које финансира

Министарство просвете и науке, Републике Србије у периоду 2011-2014.

године, и то на следећим пројектима:

1)

Назив пројекта: „Материјална и духовна култура Косова иМетохије“, Евиденциони број: 178028, коаутор др Драган Танчић, саИнститута за српску културу из Приштине, са привременимседиштем у Лепосавићу,

2) Назив пројекта: „Србија у савременим међународним односима:Стратешки правци развоја и учвршћивања положаја Србије у

међународним интегративним процесима- спољнополитички,међународни економски,, правни и безбедносни аспекти,

Евиденциони број: 179029, коаутор Др Невенке ЈефтићШарчевић, са Института за међународну политику и привреду изБеограда.



4

С А Д Р Ж А Ј

I ДЕФИНИСАЊЕ ПОЈМОВА ПОНАШАЊE, ЉУДСКО

ПОНАШАЊЕ, ДРУШТВЕНО И ПОЛИТИЧКО ПОНАШАЊЕ

1. Дефинисање појмова „понашања“ и „људско понашање“ 52. Дефинисање појмова „друштвено и политичко понашање“ 7

II ДЕФИНИСАЊЕ СИЛЕ У ДРУШТВЕНОЈ И ПОЛИТИЧКОЈ

ТЕОРИЈИ

1. Проблеми дефинисања силе у политичкој теорији 12

2. Основне разлике у схватањима о природној и друштвеној сили 26

3. Политичка сила – сила политике као део друштвене силе 31

III СПЕЦИФИЧНОСТИ ОДНОСА ИЗМЕЂУ МОЋИ И СИЛЕ

1. Опште одредбе о моћи у политичкој теорији 352. Теоријска схватања о друштвеној и политичкој моћи 433. Битне одредбе о политичкој моћи 494. Сила као основа друштвене и политичке моћи 545. Међузависност између моћи, силе, власти и насиља у политичкој

теорији

59

6. Међузависност укупности друштвене и политичке моћи идруштвене и политичке силе

71

IV СИЛА КАО БИТАН ЧИНИЛАЦ ПОЛИТИКЕ

1. Сила, моћ и држава 772. Схватање силе у политичкој теорији 873. Сила као облик политичког делања 97

4. Сила као резултат и последица политичке делатности 1015. Битне одредбе о сили у унутрашњој политици 107

V ДЕФИНИЦИЈЕ О ПОЛИТИЧКОМ ПОНАШАЊУ,

ПОЛИТИЧКОЈ СИЛИ И ПОЛИТИЧКОЈ МОЋИ

120

V ЛИТЕРАТУРА 166



5

I ДЕФИНИСАЊЕ ПОЈМОВА ПОНАШАЊE, ЉУДСКО

ПОНАШАЊЕ, ДРУШТВЕНО И ПОЛИТИЧКО ПОНАШАЊЕ

1. Дефинисање појмова „понашањe“ и „људско понашање“

Проучавајући постојећи научни фонд о појмовима "понашање" и„људско понашњае“уочава се да исти нису у довољној мери истражени,и то на основу малог броја дефиниција наведених појмова, како упсихологији, исто тако и у оквиру политичких и других наука. Обзиромна претходни исказ, можемо констатовати да фактички немамоодговарајући виши појам из кога можемо извести тзв. "карактеристичнедефиниције“ „понашања“ и „људског понашања“.

У том контексту можемо истаћи неколико битних одредби које се

односе на понашање и људско понашање. Пре свега, свака појава, као ипонашање и људско понашање се на одређени начин испољавају,

манифестују. Свака појава, на одређени начин, поред манифестнихчинилаца понашања, има и прикривене чиниоце понашања. Трећа битнаодредба је што између „понашања“ и „људског понашања“ постоје

специфичне везе и односи и међузависности. „Понашање“ и „људско

понашање“ као појаве и реалитети се одвијају у одређеним условима, наодређеном простору, у одређеним временима, под утицајем природних идруштвених закона. То нам истовремено и указује на одредбу да јепонашање у генералном смислу, као и људско понашање, одређено

кретање, активност, одређена енергија, да је оно узрок и последицаодређених природних и друштвених, политичких и других процеса, да су

то у основи принудни1 процеси, при чему је неспорно да одређена понашања садрже – не садрже психичку и умну2 основу, и друштвенуоснову.3

1 Према Политичкој енциклопедији, појам принуда обухвата: „... употреба силе,првенствено физичке (али и друге) да би се од неког субјекта изнудило неко понашањепротивно његовој вољи“. Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975, стр.828. 2 „Ако се понашање схваћа као функција, психонервне активности и околине односно ако се психично посматра у његовом развојном аспекту, и као интегративни део процеса који почиње подраживањем а манифестира се у некој реакцији, онда предмет психологије није нити психићно као засебни феномен нити пак само понашање“.

Борис Петз, Психологијски ријечник, Просвјета, Загреб, 1992, стр. 351.3 „Човек је огледало културе у којој живи, његови мотиви, жеље, циљеви и намере су одрази друштвених потреба“... Човек усваја обичаје, ритуале, вредности свог друштва и



6

Понашање људи – људско понашање значи да људи имају вољу4и да могу одлучивати о свом понашању, а да неживе творевине природенемају вољу, нити оне могу одлучивати о свом понашању. Понашање

неживих творевина, и последице са становишта потреба и интересаљуди, могу бити како штетне, тако и корисне. Људско понашање као појаву и као реалитет можемо одредити као понашање: 1) према самомсеби5; 2) према другим појединцима; 3) према мањим или већим групамаи заједницама, при чему су могуће и друге класификације. Можемоистаћи као генерални став, да је понашање људи у основи адаптивно6 иодређено потребама7 и интересима сопственог организма и организмимадругих људи. На крају овог дела може се извести закључак, да без људи

нема људског понашања, и да се они могу понашати као појединци,група, организација; по својој - несвојој вољи, по сопственом избору -

неизбору, као и да друштво својом организацијом обухвата све обликеличног, друштвеног и политичког живота.

његова мотивациона структура је углавном обликована овим социјалним утицајима“. Дејвид Креч, Ричард Крачфилд, Елементи психологије, Научна књига, Београд,1969, стр. 279.4 „Психички процес који називамо вољом јавља се увек и у вези са људским реаговањем

на спољни свет- са људском делатношћу........Вољна делатност се ставља као као свест ,знање за унутрашњу побуду (мотив) рада и свест о циљу рада“. др Ж. Радовић, Психологија са основима логике, Филозофски факултет, Београд, 1967,стр.150.5 „Понашање једне особе у великој мери зависи од тога како она опажа свет око себе“. Креч Дејвид и Кречфилд Ричард, Еелементи психологије, Београд, Научна књига, 1969,

стр.17.6 „Човек мора да нађе храну, склониште, сигурност и да задовољи многе друге потребе и

аспирације. Да би то постигао он мора да решава проблеме, да учи, да памти, да мисли,да стиче вештине, једном речи, он мора да се понаша адаптивно......Адаптивно понашање обично почиње кад човек опази известан проблем.....док човек проблем „не види“ он неће покушавати да га решава“.

Дејвид Креч и Ричард Кречфилд, Елементи психологије, Научна књига, Београд, 1969,стр.367.7 „Хијерархија потреба- пет нивоа: 1) физиолошке потребе; 2) потребе за сигурношћу; 3)потребе за припадањем и љубављу, идентификовањем; 3) потребе за поштовањем,

угледом, успехом, самопоштовањем; 4) потребе за актуелизацијом личности.Проф. др Добривоје Михаиловић, проф. др Слободан Ристић, Организационо понашање,Неwпресс, Београд, 2009, стр.240.



7

2. Дефинисање појмова „друштвено и политичко понашање“

Сваки човек као индивидуа је припадник одређеног друштва иистовремено је члан и одређеног броја друштвених група, у којима врши

разне облике својих активности. То нам указује да се рад свакогапојединца одвија у оквиру разних група, којима он припада од рођења досмрти. Друштво као појава и реалитет представља групу људи и ствари,којима се они служе у одређеној природној околини, окружењу, у датомвремену и на одређеном простору. Истовремено се може истаћи да једруштво највећа група у односу на све остале друштвене групе које онообухвата. Како би могли обављати разне облике друштвених активностии како би остварили своје потребе и интересе, људи су нужно повезани у

групама. У том контексту може се рећи да се друштвено понашање,одвија по разним друштвеним групама.

Према Веберу „1. друштвено понашање (делатност, радња,држање) представља свесну човекову активност усмерену на

задовољавање одређених потреба, изазивањем промена у средини(природној или друштвеној). Ова категорија има централно место у

радовима многих социолога од Вебера (Маx Wебер) до Парсонса (Talcott

Parsons). У САД су чак једно време, додуше из сасвим других разлога,

друштвене науке називане „Наука о понашању“ ( behavioral sciences)нешто касније употребом назива „наука о понашању“, хтело је да сеистакне да на путу ка теоретској интеграцији или барем приближавањудруштвених наука (у чијем би се средишту налазиле социологија,

социјална патологија и социјална антропологија). Основну јединицуанализе треба да чини понашање појединца. У овом смислу, овај назив за

друштвене науке среће се и изван енглеског језичког подручја (например француски „les seiences de l´action“.)“.8

Понашање људи у друштвеним групама се одвија као активност

појединаца, од којих је сваки повезан с другим појединцима у разнимдруштвеним групама.9

8 Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975, стр.781/782.

Видети и: Политички ставови; политички живот,, у Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975, стр.779. и 774.9„Као и свако делање тако и друштвено делање може да буде одређено: 1.циљнорационално, кад се дела у складу са очекивањем понашања предмета спољшњег

света и других људи, и користећи се тим очекивањима као „условима“ или „средствима“за постизање сопствених циљева којима се рационално тежи; 2. вредноснорационално:кад се свесно верујеу – етичку, естетску, религиозну или било какву другу апсолутну



8

Поред биолошких, економских, идеолошких, културних и других(врсте друштвених група) постоје и политичке групе, којима је основнициљ вршење политичких активности одн. директно или посреднобављење функцијом власти. Свако конкретно друштво представља

организацију која настоји да на што бољи и бржи начин постигнезадовољавање потреба својих припадника. Конкретно друштво у коме јестановништво подељено на класе и фракције, има политичко-организациони облик државе. У тим условима јављају се и политичкестранке као субјекти политичког понашања, које настоје да придобију власт и да је користе за то да би задовољиле „своје“ посебне интересе иинтересе својих чланова. Освајањем политичке власти, појединеполитичке странке могу проводити такву расподелу у држави, да од те

расподеле њихови припадници имају највеће користи, а што се види и напримеру савремених догађања у првој деценији двадесет првог века, како

у земљама бивше СФРЈ, СССР и многим европским државама. Појам политичког понашања још пре 50-ак година био је

дефинисан у Политичкој енциклопедији. Према том, још увек актуелномодређењу политичког понашања: „2. Политичко понашање разликује се ипрема интензитету, и према појавним облицима. Појединац може да се за

политичка збивања интересује, мање или више; само учествујући на

изборима, стално пратећи политичке догађаје, учествујући у радуполитичких странака, или претварајући политику у свој животни позив.Различити интензитети интересовања и учешћа у политичком животу,попримају различите појавне облике. У погледу овог последњег, разлике

у облицима се испољавају не само када је у питању политички светданашњице, већ и између различитих историјских типова друштва и

политике. Степен укључености у политички живот може да буде,укратко, различит. Морис Диверже је тако показао када је у питању самооднос појединца према политичкој странци, на постојање низа путева

укључености: бирачи, присталице странке, активности, вођство, причему се може извршити даље диференцирање и у оквиру ових ступњева

(Maurice Doverger, Political Parties, London, 1967, str. 90 – 116). Насупротпојединцима који у политичком животу учествују на различите начине иу различитој мери, део грађана не учествује ни на изборима, или је чак

вредност неког одређеног понашања, због тога што је она таква и независно од успеха; 3.афективно, нарочито емоционално, кад се дела у складу са актуелним ефектима и

душевним стањем; 4. традиционално: кад се дела у складу са устаљеним навикама“.Макс Вебер, Привреда и друштво, Том први, Просвета, Београд, 1976, стр. 16-17.



9

потпуно не упознат са збивањима у свету политике, затворен измеђузидова своје породице, или краја. И оваква политичка оријентација(парохијална) у политичком друштву, облик је политичког понашања. 3.Појам политичко понашања добио је нарочито у значају са напуштањем

спекулативног, формално – правног и институционалног приступа, ипрелажењем на проучавање политичке емпирије, стварности и живота,проучавање стварне политичке делатности група и појединаца, стварногполитичког понашања. Ма да се обриси овог приступа могу назрети и у

редовима неких старих и најстаријих писаца (од Аристотела доМакиавелија и Монтескјеа) као и писаца XIX века, као што су Маркс,Токвил (Toqueville), Беџхот (Bagehot) и других, одсудан продор другихсхватања извршен је почетком XX века, а нарочито у радовима Артура

Бентлија (Arthur Bentley) и Џорџа Валаса (George Wallas) који сускренули пажњу на активност друштвених група, односно појединца.

Сам израз политичко понашање употребио је шведски политикологХерберт Тингстен у раду који има пионирски значај за развитак изборне

социологије и статистике. (V. Herbert Tingsten: Political Behavior: Studiesin Election Statistics, London, 1937). У ширем, савременом ширем значењуовај термин се јавља нешто касније у називу једног Ласвеовог рада,

(Harold Lasswel, The Analysis of Political Behavior, London). У овом

другом ширем значењу изборно понашање је само један обликполитичког понашања које обухвата и нечињење, неучествовање уполитичком животу“.10

Значи, политичко понашање је облик друштвеног понашања

људи чији је предмет управљање друштвеним и политичким процесима иинтересима, вербалним и практичним делањем. Наведени исказ нас

упућује на међузависност политичког понашања са другим одредбама,као нпр: политичка сфера11, политички систем12, итд. Такође је неспорно

10 Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975, стр.781/782.

Видети и: Политички ставови; политички живот,, у Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975, стр.779 и 774.11 Под појмом „политичка сфера“ се схвата: „Овим изразом означује се политика као засебно подручје или поредак односа у оквиру једне друштвене заједнице у комплексу

других односа који у њему постоје и развијају се. У античком свету сфера политике идентична је са полисом, која је свеукупност слободних грађана, па се према томе сфера политике не издваја од друштва, већ се налази у самој његовој природи, у друштвености,а то се најбоље види из Аристотелове одредбе да је човек „политичка животиња (зоон

политикон)“. Слично је у феудалном друштву, где је политичка власт урасла у природне и економске заједнице (сфере). Тек са појавом грађанског друштва, у систему релативно развијене поделе рада, издваја се политичка сфера која обухвата низ специјализованих



10

да се политички субјекти одн. субјекти политичких понашања међусобно разликују по разним својствима: положајима, улогама, функцијама, моћи,силом, политичким и идеолошким оријентацијама, што манифестујусвојим различитим понашањима.

институција и функција усмерених на одржавање целине класно подељеног друштва.Језгро тих институција политичке интеграције друштва, чини друштво, које је по Марксу „илузорна заједница“, друштво које је изнутра подељено и раздирано противуречностима. Расцеп између приватних и јавних интереса, личног и политичког

живота и положаја човека у грађанском друштву, омогућује да се политички односи у друштву споља појављују као засебна сфера у којој владају нарочити закони принуде и покоравања, као политичка сфера. Велики немачки класични филозоф Г.W.Ф. Хегел први

је развио велики филозофски систем у коме се политичка сфера разматра као посебна сфера у односу на друге, и посматра у дијалектичком испољавању државе као елемента

апсолутног духа и то елемента највишег квалитета, јер се управо преко друштва као система одређених идеја, ове поново враћају уму, односно апсолутном духу. Настанак политичке сфере, државе Хегел види у посредовању државе са фамилијом и грађанским друштвом из којих се, као из тамне и пасивне природне основе „разгара светлост

државе“. (Маркс)(?) идеалистичко Хегелово схватање политичке сфере, Маркс подвргава радикалној критици у свом делу “Критика Хегелове филозофије државног права, разоткривајући практичну и материјалну, друштвену и историјску суштину државе и политичког феномена у друштву политике“. Посебно је у тој критици значајан онај део

који насупрот Хегелу препознаје као сферу људског отуђења, као израз немоћи човека да у класном грађанском друштву, један део друштвених снага, које су се одвојиле од њега самог, поновно организује и врати себи као своје сопствене снаге. Овај део своје критике Маркс је опсежније разрадио у делу „Немачка Идеологија“, критици немачког идеализма.

Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975, стр.757.12 „1. Политички систем је један од подсистема глобалног друштва као релативно самосталне организоване целине свих друштвених делатности и односа, група,организација, институција и културе. Глобално друштво поред тога што представља

организовану друштвену заједницу, систем а не збир делова, јесте и сложена целина састављена из више подручја, области и подсистема. Сваки од ових подсистема обухвата

најважније, сродно и међусобно повезане односе и делатности (економију, политику и културу). Политички систем је организована целина политичких делатности и односа,

политичких организација и институција, и политичке културе. Политички систем је, из разлога научне анализе из посебног угла посматрано, глобално друштво. Оно што раздваја политички систем од других подручја подсистема глобалног друштва јесте особеност политичке делатности и односа, политике као такве. Уколико се под

политиком подразумева свесно усмеравање глобалног друштва у одређеном правцу помоћу „државе“, то јест власти и институционализованог утицаја, као и делатности које утичу на ово усмеравање. Онда и политички систем представља мрежу свих ових делатности и односа... Из целине друштвених делатности (понашања) политичка наука,

или наука о политичком систему, издваја само оне њихове димензије које утичу посредно или непосредно на делатност државе“. Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975, стр.776-779.



11

Политичко понашање појединаца и група је у основи, свесно,психичко и физичко делање појединаца и група, који, с једне странедоносе одређене одлуке, а с друге, другима намећу исте, ради

реализације одређених друштвених и политичких циљева. У политичкој

теорији и политичкој пракси, постоји општеприхваћена сагласност, да уполитичком животу постоје: појединачни- групни, организовани-неорганизовани, легални и илегални субјекти политичког понашања,који се налазе у разним улогама у структури политике и политичкогпонашања. Политички живот Србије и других држава, нам указује натернденцију, да фактички „владари политичког понашања“ су владајућеполитичке партије односно владајуће политичке коалиције. Пример за тутврдњу је и постизборна фаза у Србији током 2012, или неких других

европских држава.



12

II ДЕФИНИСАЊЕ СИЛЕ У ДРУШТВЕНОЈ И ПОЛИТИЧКОЈ

ТЕОРИЈИ

1. Проблеми дефинисање силе у политичкој теорији

Постоје извесни континуитети и дисконтинуитети у развојнимпериодима друштва и његове моћи. Једна од битних способностидруштва је и његово самоостваривање сопственом делатношћу и увођењедруштвене употребљиве силе.

Људско друштво не представља хомогену целину, већ, уизвесном смислу, представља повезану скупину разноврсних посебнихдруштава која се, поред мноштва заједничких одредаба, одликују и

мноштвом специфичности, укључујући и силу13

и моћ.У друштву се често јавља ситуација да се нешто ускраћује

појединцу или заједници, а за то се увек окривљује воља другихпојединаца и њихових заједница. У таквим ситуацијама, сила се често

јавља као једини одговор који појединац или заједница има нанезадовољство слободне воље других.

Сила у основи представља природни и друштвени реалитет у

којим се зна ко је јачи а ко слабији.14 Човек као природно биће располаже

13„Сила или други термин- снага, неспорно је природни, историјски, друштвени,политички реалитет. Ако је материја само облик постојања енергија, онда је енергијаоблик постојања сваког реалитета и његовог понашања у природи... И у природном свету,

и у друштвеном људском свету, који се мора сматрати веома специфичним, нужно сезапажају неке одредбе силе. Прво, да је свака сила концентрација енергије одређеногквалитета и квантитета. Друго, да је сила увек делотворна, да својим дејством увек,вршећи или извршавајући утицаје, остварује неке последице. Треће, да се сила увек

испољава кроз неку активност мањег или већег интензитета, обима, трајности,манифестности, итд. Сила није само својство живих бића, у противном не бисмо могли

говорити о еолској, хидро и другој активности, као ни о развојности у природи. Четврто,концентрација силе у природи није једнако распоређена и није стална нити је једнако

активна. С пуним правом можемо говорити о притајеним односом силама у мировању иманифестно активним силама...Људска сила је веома специфична, јер садржи вишекомпоненти које произилазе из два битна момента: прво, човек је природно и друштвенобиће, и друго, то је телесно, психичко и умно биће“.

Др Драган Танчић, Др Невенка Јефтић Шарчевић, Мр Мирјана Ђукић, Политиколошкасхватања Слободана Јовановића о држави и сили, Институт за српску културу Приштина-Лепосавић, Београд, 2012, стр. 74-77.14 Слободан Јовановић веома јасно прави разлику између природних и друштвених сила:

„Природа зна само за односе снага: ко је јачи, има да влада оним ко је слабији: једино јето природно и, следствено, истинито, јер природно, стварно, истинито подудара се једнос другим“.



13

одређеним делом природне силе и својим активностима и делањимаствара и примењује одређену природну моћ и силу. У делу„Политиколошка схватања Слободана Јовановића о држави и сили“,Драган Танчић и други, истичу и схватање Слободана Јовановића према

ком је природна сила изворна, исконска, неумитна, детерминантна исвеобухватна, а друштвене силе су ужег и мањег домета и њиховомделовању се може одолети.15

Као друштвено биће, човек нужно живи у друштвенимзаједницама, кроз које, на разне начине, повезује и удружује сопственусилу са силама других.

Сила представља наше наслеђе од примитивног човека, као штоистиче Јован Р. Марјановић.16 Политика се није ослободила своје

зависности од силе нити је у стању да осигура свој опстанак пред силом.„Опстанак ма којег народа, власти и владе зависи још увек од тога

каквом силом располажу“. 17

У историји политичке мисли18 сила често добија обележје

чиниоца од прворазредне важности у односима између држава. Још устарој индијској филозофији рат је сматран “вечитим поретком ствари наовом свету”. Слични ставови се запажају и код грчког историчара

Тукидида, који је сматрао да се односи између држава заснивају на сили

а не на праву и моралу. Код старогрчких филозофа се могу наћи зачеци идеја које важе идан данас. Код Аристотела налазимо зачетке идеја о расистичким игеографским теоријама о друштву и идеја колонијализма по којима он

Слободан Јовановић, Из историје политичких доктрина, књига прва, Геца Кон, 1935, стр.17-18.15Др Драган Танчић, Др Невенка Јефтић Шарчевић и Мр Мирјана Ђукић, Политиколошка

схватања Слободана Јовановића о држави и сили, Институт за српску културу Приштина-

Лепосавић, Београд, 2012, стр. 87-90.16„Сила је наше наслеђе од примитивног човека. Примитивац дугује сили свој опстанак,али увелико и цивилизован човек. Наша цивилизација све до данашњих дана познаје

царовање над умом. Политика се није ослободила своје зависности од силе нити је устању да осигура свој опстанак пред силом. Опстанак ма којег народа, власти и владезависи још увек од тога каквом силом располажу“.Јован Р. Марјановић,Теорија политике,Београд, 1996.,стр.35. 17 Јован Р. Марјановић , Теорија политике, Београд, 1996, стр.36.18„Све политичке творевине су творевине које употребљавају силу Али за структуру исудбину политичких заједница, специфичну улогу игра начин и степен примене те силе

или претње њоме другим сличним творевинама.Маx Вебер, Привреда и друштво, Београд, 1976,стр.15.



14

изводи право цивилизованих држава да покоравају варваре. Поред овога,Платон и Аристотел указују на однос између политичког система испољне политике. Тираније и недемократски системи чешће воде ратунего демократски системи.

Реалистичка теорија присуство силе прихвата као неминовност ипридаје јој улогу покретачке снаге у друштвеном развоју. По једнимаузрок насилног понашања може бити људска природа, а по другима, то јеполитика која је као таква политика силе, на шта нас наводи и историјскоискуство.

Реализам је био и доминантна традиција у схватању ипромишљању међународне политике. За реалисте, средишњи проблеммеђународне политике је рат и употреба силе, а главни актери су државе.

У складу са схватањима реалиста, како старије тако и новије генерације,на почетку и на крају међународне политике налази се појединачна

држава у међудејству са другим државама.Родоначелник политичког реализма Макијавели (Machiavelli)

сматрао је да оружје стоји изнад закона, па стога, оно што омогућујеопстанак државе је пре квалитет оружја него квалитет устава. Међутим,Макијавели није дао детаљније објашњење тог стања. За Макијавелија

сила је била не само основа делотворне државне власти већ и сама срж

државе. “За разлику од Платона, Аристотела, Томе Аквинског илиДантеа, Макијавели је сматрао да сила којом држава располаже нијенадсвођена или ограничена било каквим вишим моралним вредностима ициљевима. Држава нема ни живот, ни душу, нити свој властисти интерес.

Она је пука творевина људског умећа, концентрисана друштвена моћкоја се може усмерити у различитим правцима”. 19

Поред реалистичког приступа развија се и легалистички приступпроблемима силе и моћи. По њима, људско друштво није доброорганизовано, недостају институције или правни системи који би

ускладили понашање човека и усмерили га на сарадњу. Представнициовог правца, као што су Гроциус, Пуфендорф и Вател, сматрају да је

човек добар, те је мир природно стање људских односа, а не рат. Хегел оправдава рат, даје му обележје славе и уздиже силу до општегдуха појединца и друштвене заједнице.

Огист Конт у свом оптимистичком предвиђању сматра да ће са развојем индустријског друштва бити ударени темељи развоја сарадње и

19Цитирано према Драгану Симеуновићу, Основи политичких наука: Практикум, Београд,1994, стр.23.



15

поверења међу људима и народима као трајног односа и да ће нестати ратова јер ће сила постати некорисна за постизање циљева.Већина либералних социолога критикујe употребу силе у друштву, али сенеки конзервативнији аутори према овој неоспорној историјској

чињеници односе и друкчије, реалистичније од критичара. Tako, рецимо,Вилфредо Парето o примени силе у друштву пише следеће: „Питање дали у друштву треба или не треба примењивати силу, да ли је силаблаготворна или није, нема никаквог смисла. Јер силу примењују и оникоји желе да сачувају извесне једнообразности и они који желе да ихпревазиђу. И насиље једних стоји насупрот и у сукобу са насиљем онихдругих. У ствари, кад присталица владајуће класе одбацује примену силе,он мисли на одбацивање примене силе од стране бунтовника који

покушавају да збаце норме дате једнообразности. Кад се он, с другестране, слаже с примењивањем силе, он, у ствари, мисли на примену

силе од стране власти у циљу присиљавања бунтовника на конформност.И супротно томе, кад присталица подређене класе каже да презире

примену силе у друштву, он, у ствари, презире примену силе од странедруштвене власти у циљу присиљавања противника на конформност; аако он хвали примену силе, он при том мисли на примену силе од стране

оних који хоће да прекину с извесним друштвеним једно-

образностима”.

20

Елемент “силе”, уже схваћен као организована физичка репресија, може се размотрити у оквиру научног проучавања, настанка и развоја државе и права, укључујући и капиталистичку државу21. Наиме,

карактеристика капиталистичке државе састоји се у томе што она, као исвака држава, поседује монопол организоване физичке репресије, и то

насупрот другим друштвеним формацијама у којима су институције каоцрква, племићка власт, итд., имале упоредо с државом привилегијуњеног вршења. Организована физичка репресија, у том смислу добија

један чисто политички карактер. „Она постаје ексклузивни пратилацполитичке власти, њена легитимност када већ учествује у легитимности

20Опширније у: V.Pareto : „Traité sociologie générale“, Paris, 1968.21 „У грађанском праву сила је од многоструког значаја. У принципу, употреба силе радизаштите и остварења својих или туђих субјективних права, забрањена је. Остварење изаштиту субјективних права у једном правном поретку врше одређени државни органи.Међутим, понекад је дозвољено употребити силу, као што је нпр. у случају одбијања од

себе или од другог истовременог противправног напада или повраћаја предмета државикоји је силом отет“.Правна енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1979,стр.1502



16

државе: она се појављује као “конституционализовано насиље” иподвргнута је нормативним прописима “правне државе”. У том смислукапиталистичка држава поседује монопол законите силе, при чему требаузети у обзир и преображаје законитости”.22

Приликом одређевиња самог појма и суштине “силе”, врло честосе узима у обраду и сам појам рата, имајући у виду одредбе о сили .Наиме, још на почетку деветнаестог века наилазимо на једну мисао којапотиче од Бизмарка и Клаузевица о рату, а која гласи: “Рат није ништадруго до државна политика продужена другим средствима”.

Апсолутни рат по Клаузевицу произилази из саме природе рата. Рат је, како га он дефинише, акт силе да противника принудимо напотчињавање нашој вољи . То је конфликт, каже он, великог интереса у

области социјалног живота који се решава крвљу и само се у томе разликују од других сукоба. Физичка сила је, дакле, специфично

средство рата и било би апсурдно увести у филозофију рата принципумерености. Обе стране ће настојати да употребе све своје силе. У

апсолутном рату нема граница насиљу. “ Сила се служи проналасцимавештина и наука, да би се супроставила сили. Силу прате неприметна,

једва помена вредна ограничења, која она себи сама поставља, под

именом међународних правних обичаја, али она не слабе битно њену

снагу. Сила, тј. физичка сила (јер морална сила не постоји ван појмадржаве и закона) јесте, дакле, средство; а непријатељу наметнути својувољу : то је сврха “. 23

Слично као Клаузевиц, и Маркс и Енгелс су имали гледиште о

односу политике и рата. Они су разматрали сваки рат као продужењеполитике одређених заинтересованих држава и разних класа у њима у

одређено време. Маркс и Енгелс су открили корене ратова у класном друштву и

везали њихову појаву са постојањем експлоататорских класа.

У новијој историји ове старе истине о односу рата и политикепостале су неприменљиве. Било да је то Клаузевиц који рат назива

“наставком политике другим средствима”, или Енгелс за кога је “ насиље акцелератор економског развоја“, нагласак је на политичком иекономском континуитету, на континуитету једног процеса који остаје

одређен оним што је претходило насилном делању.

22Н. Паулантзас, Политичка власт и друштвене класе, Београд, 1978, стр.230. 23Карл фон Клаузевиц , О рату , Београд, 1939, стр. 41.



17

Наиме, у новијој историји ове старе истине о односу рата иполитике дате у поједностављеним формама, постале сунефункционалне. Осим тога, у проучавању силе, поготову политичке,нужно је разликовати силу у њеним разним облицима, примену силе и

насиље.У свом делу “Осамнаести бример Луја Бонапарте”, Маркс пише :

“држава обухвата, контролише, кажњава, надзирава и туторишеграђанско друштво почев од његових најкрупнијих па све до његовихнајбезначајнијих животних појава, од његових најопштијих обликапостојања до приватне егзистенције индивидуа ...”.24

Интересанто је констатовати колико су савремена средствавладања, контролисања и “турторисања” већа у садашњем времену од

оних о којима је писао Маркс. Огроман број савремених егзистенцијакоје располажу моћнијим и снажнијим средствима физичке принуде,

привреде, пропаганде, и др., боре се за одржавање и разграњавањефункција државе, као и разних група, заједница, као и појединаца,

борећи се тиме за одржавање материјалних услова свог живота.У марксизму сила је окарактерисана и као економска и као

политичка категорија. Нема политичке силе без економске јер је свака

“својина свакако, такође, врста силе” (Маркс). Без обзира да ли је власт

освојена мирним или насилним путем, за Маркса и Енгелса то нијепревише важно, јер, и у једном и другом случају сила једнако може битиупотребљена за измену производних односа и њихово наметањепроизводним снагама.

Марксизам је покушавао да проблем класне доминације не сведена голу физичку принуду “државних апарата” : потчињена класа може и

не бити свесна своје потчињености, може не увиђати свој објективниположај и владајући нормативни поредак интериоризовати као сопствениморални идеал.

Сила је, у сваком људском друштву веома сложена појава како посвом пореклу, носиоцу, суштини, форми, циљевима и сврхама. Оно што

је заједничко свим друштвеним силама јесте то да је она : а). увекповезана са носиоцем силе који је на одређени начин ствара и производи,и б). да је она увек средство у функцији постизања или одбране неког

добра – неке потребе или интереса субјекта који је носилац силе.Сила и примена силе, у свим до сада познатим друштвима људи у

којима је у основи однос сукоба са чиниоцима природе и друштва у ма

24К. Маркс, Осамнаести бример Луја Бонапарте, Београд, 1949, стр. 27.



18

ком облику и било ког садржаја, битан су инструмент разрешавањаконфликата.

Сила у савременом друштву игра све већу и значајнију улогу.Њена све већа и значајнија улога почиње да се изражава од почетка

двадесетог века, односно од првог светског рата. Наиме, од тада сила – држава са својим апаратом насиља – почиње да постаје све моћнија иактивнија у своме уплитању у друштвене процесе. Држава, на основуинтересно постављеног циља и науком и технологијом створенихдалекосежних средстава мобилише, усредсређује и руководи свеокупнимдруштвеним процесима. То, наравно, не искључује и одређена против-стављања унутар и изван ње.

Савремено друштво остварило је веома висок степен овладавања

природним силама и силама свог властитог кретања, захваљујући резултатима развитка природних и друштвених наука и друштвених

односа и установа. Наиме, спољни изглед савремених односа указује насам значај државе, на њену опремљеност техником и науком, као и то

што савремена држава са својим многобројним органима представљасоцијалну основу егзистенције једног врло великог и врло утицајногслоја данашњег друштва.

Питање оцене улоге силе у друштвеним кретањима, савремена

пракса даје у свој његовој оштрини и сложености. Велики бројтеоретичара стаје на становиште да је сила постала примарни фактор удруштвеним кретањима и да представља инструмент који решава свепроблеме друштвеног живота и његовог развитка.

Професор Радослав Ратковић, заговарајући марксистичкиприступ сили, указује на две линије одступања од марксизма као

теоријског израза интереса и историјских задатака радничке класе, уновој друштвеној ситуацији коју карактеришу повећање улоге свесногсубјективног фактора и политичке силе. “ Једна линија одступања и

ревизије марксизма настаје под утицајем једностраног процењивањапозитивних резултата улоге државне силе у економском и друштвеном

животу. Улога државе се апсолутизује и она се посматра као оквир иосновни инструмент изградње социјализма ... Друга линија одступања и

ревизије настаје због тога што се не уочавају нове појаве и процеси у

друштвеној пракси. Она не схвата објективне основе пораста улоге силеу друштвеном животу, већ истиче само њене негативне последице”.25

Надаље, исти аутор наглашава да су одређени прелазни периоди све

25Р. Ратковић, Основи науке о политици , Београд, 1977, стр. 74.



19

више захтевали повећање улоге силе. Њена улога у одређеним размерама – које варирају од специфичности сваког конкретног случаја – законита је и нужна. “Уколико доприноси потребама друштва да бржеодстрани старудије и помогне конституисање новог, њена улога је

прогресивна. Али, пређе ли то оквире, добије ли претензије засамосталним деловањем, преко функција које је обављала као друштвенонеопходне и потребне, онда се према сили мора применити сасвим другикритеријум. Њена улога у односу на друштво претвара се у својусупротност : од прогресивне она постаје конзервативна “.26

У разматрању силе као друштвене појаве никако се не смепревидети унутрашња противуречност ситуација друштва у њеномнужном кретању и у његовој развојној спирали, чији је битан израз борба

за егзистенцију, друштвени положај, перспективу, итд., при чему је сила,друштвена сила субјекта резултанта мноштва укрштених, разних сила.

Врло често се у политичкој теорији наилази на ставове да силапредставља једино успешно средство за постизање циљева у друштвеним

односима. Прихватање таквих ставова значило би, како каже РадославСтојановић, “негацију историјског развоја који очигледно показује дасила моћних није увек могла одолети налетима друштвених бујица које

су пробијале нове путеве човечанства кроз наизглед неразрушиве

грађевине постојећих моћи ... Сила је иманентна људско – друштвенојмоћи, јер је људска природа, као и физички закони, непроменљивакатегорија подложна природним законима који су општи и стални”.27

Наметање воље другоме није ништа друго него сила у најужем

смислу речи, без обзира која се средства примењују. Ово становиште,такође, износи Радослав Стојановић. При том, он сматра да се моћ као

сила изводи из економске, техничке, културне и друге развијености.Изједначавање моћи са силом доводи до тешко одрживог закључка дамоћи и нема без силе. Такав закључак је утолико теже одржати уколико

се сила схвати искључиво као физичка сила, “ чиме се долази доапсурднога става да целокупно стваралаштво човека, његова култура,

способност опстанка, производње, немају никакво значење и домашај већсамо значе способност примене силе ради наметања своје воље другоме“.28

26

Исто, стр. 76. 27Р. Стојановић, Спољна политика и државно уређењe, Београд, 2001., стр. 14-15.28Исто, стр. 17.



20

Сила, као што је већ речено, је историјски пратилац развојаљудског друштва, али његова моћ није садржана само у сили нити се

једино у њој може испољавати. Велики капацитет моћи у историји редовно је био пропорционалан способности примене силе ради

постизања циљева у друштвеним односима.Међутим, успешност примене силе најчешће је повезана с

токовима друштвених процеса у којима сила може поспешиватизаконити развој и тада она може бити успешна. Уколико се онапримењује у смеру супротном развоју друштвених процеса, успешностњене примене може бити само привремена.

Разумљиво је противљење тежњама да се сила као друштвенапојава и појам којим се она означава, сведу само на физичку силу.

Наиме, људска сила уопште (индивидуална, групна, сила заједнице) јеконцентрација постигнућа у сферама психичког – духовног, менталног –

интелектуалног, што подразумева знање и умеће успешно примењено уматеријалним и нематеријалним областима људског живота.

Сила, људска, друштвена, производ је успешности људскогстваралаштва и развојне динамике која може доводити до разноврсних ине само жељених последица.

Сила се може одредити и као један неопходан, мада не и

довољан, услов за дефинисање политичке власти. Сходно доктрини којасе потврђује, у великом спору између државе и цркве, што и разликуједржаву од цркве, је употреба силе. У овом контексту, не поставља сепитање права употребе силе, већ искључивости овог права на одређеној

територији. Тај је владар. “С обзиром да је сила главно одлучујућесредство за извршење власти човјека над човјеком, онај који

употребљава искључиво ово средство изузимајући остала, у одређенимграницама, он у тим границама има врховну власт која се подразумијевакао врховна власт summa potestas, највећа summa у смислу superiorem non

recognoscens – највећа у смислу да нема никакве власти над собом. Ако јеупотреба силе неопходан услов политичке власти, само искључиво

извршење ове власти за то је довољан услов”.29 У савременијој политичкој науци не уочава се права дистинкција

између појмова као што су : “моћ”, “снага”, “сила”, “ауторитет”, као и

“насиље”, а све су то речи које се, у извесном смислу, односе на различите феномене.

29Н. Бобио , Држава, владавина, друштво, Београд, 1995, стр. 73.



21

Већина теоретичара покушала је да ближе и прецизније одредитисам појам силе и да дă дефиницују како општег појма силе, тако идефинисање појма природне, друштвене и политичке силе.

Хана Арент сматра да је сила реч која се у свакодневном говору

често користи као синоним за насиље, “ поготово ако насиље служи каосредство принуде, требало би да је у терминолошком језику резервисаназа “силе природе” или за “силу прилика” (la force des choses), односно даукаже на енергију која се ослобађа физичким или социјалним покретима“.30

По Јовану Марјановићу, “сила увек тражи субординацију, истокао и у природи тако и у друштву сила може бити корисна само онда ако

је потчињена, вођена и управљена. Она мора бити стављена у неку

колотечину, иначе као слепа снага она неминовно води у стихију”. 31

Стевен Лукес, поред објашњавања других појмова, и појам силе

симболизује на следећи начин : “У случају силе, А постиже своје циљевеупркос Б-овом неповиновању тиме што га лишава избора између

повиновања и неповиновања. Манипулација је “аспект” или подврстасиле, јер се ту “повиновање јавља, а да онај који се повинује није свестанни извора ни тачне природе захтева који му се поставља”. 32

Реч “сила”, како каже Едуард Валтер, се може употребити као

генерални појам који укључује свако средство којим се неко присиљавада учини нешто што дотични не жели учинити. Појам “присилног” битће ограничен утолико што ће значити сваку друштвену форму принуде – обично неку врсту институционализиране силе. Појам “насилног” бит ће

ограничен у смислу деструктивног зла; одатле, насиље као деструктивнастрана силе.33

За професора Драгана Симеуновића , сила представља средствоостварења и одржања моћи, а насиље је начин исказивања и спровођењамоћи када субјект моћи свој утицај посредује силом у комуникацији са

објектом моћи. “ Карактеристика силе је да је она, у суштини, иако честонеопходно, истовремено увек и екстремно и непопуларно средтво

спровођења моћи због бруталности појавних ефеката своје конкретне,односно директне примене као очигледно нехумане активности…”34

30Х. Арент,О насиљу, Београд, 2002., стр. 57. 31Јован .Р.Марјановић, Теорија политике, Београд, 1996, стр.230. 32С. Лукес, Моћ: једно радикално схватање, Часопис „Марксизам у свету“, бр.8/1980,

стр.198. 33Е.V.Walter , Моћ и насиље, Часопис „Погледи“, бр. 1/1984, стр.55. 34Драган Симеуновић, Политичко насиље, Београд, 1989, стр. 12.



22

Природа принуде моћних у извесном смислу је промењена у савременимдруштвима. Такође, постоје и извесна ограничења и начини њеногделовања и испољавања. “Неограничена сила се ограничава, гола сила секамуфлира. Репресија тако постаје суптилнија, али тиме друштвене

неједнакости нису престале да постоје и делују нити је насиље смањено.Поред отворене спољне физичке принуде, увек постоји и делује, каоневидљива и унутарња, скоро “добровољна” принуда, иза које стојиманипулативна моћ оних који су на власти, који су богати или су простоу прилици да намећу своју вољу и интересе другима”.35

Било какав заједнички живот који подразумева неки облик ипредвидиви облик нормалних (устаљених, уобичајених, очекиваних,...)понашања, односа кооперације и безбедности, захтева одређена правила

понашања. Што је људско друштво организованије, институцио-нализованије, то је изворна потреба друштва, али и потреба власти за

утврђивањем норми понашања већа. Право је, у суштини, нормативно регулисање обавезног, нормалног друштвеног понашања кроз наређења,

допуштања и забране. Стога су диспозиције и санкције, тачније обавезеизвршавања норми гарантоване расположивим монополом физичкогнасиља којим располаже власт. Он је битан чинилац поретка друштва –

економског, правног, политичког, итд.

Принуда (сила) , у основи, представља саму суштину права,његову супстанцу, фактички састојак права који има онтолошки примату односу на његове остале елементе и даље, онај састојак правнеструктуре који детерминише изглед и однос свих осталих аспеката

правне појаве (нормативних и аксиолошких пре свега). Право нису самонорме заштићене силом, нити норме које регулишу употребу силе, већ

сила регулисана нормама. Тачно је да је сама норма , односнопрописивање понашања – облик испољавања силе. То је “наметањевоље”.

Саша Бован сматра да право не може без силе, али ни сила неможе без права. Такође, исти аутор Каже : “Идеја правде управо то

потврђује, јер њена суштина је у мери и равнотежи у односима измеђуљуди као индивидуа, и, посматрано на нивоу глобалних друштвенихпроцеса и односа између ширих друштвених група, пре свега нација, раса

и класа, суштина правде је управо у равнотежи снага и у ограничавањусиле у њиховим међусобним односима”.36

35М. Митровић, Социолошки годишњак, Друштвена моћ и насиље 2 , Пале, 2006, стр.59.36С. Бован,Право и сила, Часопис „Правни живот“, бр.12/1998, стр.987.



23

Међутим, сасвим слободно, могу рећи да сила може без права !Али савремена, демократски уређена држава, држава и поредак – не могубез права.

О односу права, правде и силе, француски мислилац Блез Паскал

изјаснио се на следећи начин : “Право је покоравати се ономе што јеправедно. Нужно је покоравати ономе што је најјаче. Правда је без силенемоћна; сила је без правде тиранска”.37

Идеја правде и права, може се рећи, да није овде доброкоришћена. Право није правда – већ насилна воља владаоца(робовласништво).

У кривичноправном смислу сила је употреба физичке (телесне имеханичке) снаге према другом лицу да би се овај принудио да нешто

учини или не учини ... Сила може бити апсолутна (vis apsoluta), ако јенеодољива и неотклоњива, па је према томе принуђени потпуно

онемогућен да доноси одлуке о свом поступању или није у могућностида поступа у складу са својим одлукама. Сила може бити и компулзивна,

ако је принуђени имао могућност да донесе одлуку или да другачијепоступа, али је дејство силе његова одлука, односно поступање билоизнуђено. Сила може бити непосредна и посредна. Непосредна сила

постоји када се употребљава према лицу које се принуђава, а посредна

ако је уперена против трећег лица и тиме посредно против самогпринуђеног. 38

У грађанском праву сила је од многоструког значаја. У принципу,употреба силе ради заштите и остварења својих или туђих субјективних

права, забрањена је. Остварење и заштиту субјективних права у једномправном поретку врше одређени државни органи. Међутим, понекад је

дозвољено употребити силу, као што је нпр. у случају одбијања од себеили од другог истовременог противправног напада или повраћајапредмета држави који је силом отет.39

Иако се право ослања на силу и штити се њом, свака повредаправа не ствара право на употребу силе, тј. не даје право да се актом силе

успостави повређено право, јер тиме се ствара не право и повређујеправо ... Битно је, међутим, да се сила мора ставити у службу права, а не

37

Б. Паскал , Мисли, Загреб, 1969, стр.63. 38Правна енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1989, стр. 1502. 39Исто, стр.1502.



24

право у службу силе. Зато се сила не даје сваком на располагање да узпомоћ ње успоставља повређена права. 40

Према позитивном праву сила је историјски производ. Ово право разликује санкционисану, тј. законом признату и несанкционисану силу.

Дарвинистичка теорија је у сили видела само прикладно средство, а силакоја одговара искључиво природним циљевима је, самим тим, изаконита.

“У случају у ком се сила користи у мањој или већој меринесагласно тренутном смеру друштвеног развоја, услове и узроке који судовели до тога можда на првом месту треба тражити у појави отуђењасиле од друштва, односно, прецизније, отуђења од друштва оних којиодлучују о употреби силе..”.41

Облик организације друштва базира се на сили. Суштина односапрема том облику лежи у тражењу ефикасних средстава одржавања или

стицања моћи. С тим у вези је и идеја о кружењу елита. Позитивистички органицизам изражава негативну оцену

друштвених сукоба јер они ометају идејно – етичку сагласност друштва иутичу на ненормалност и поремећеност друштва. Сукоб је дакле,друштвена болест, патолошка појава која ремети органску хармонију

друштва.42

По теоретичару Ронгу, сила, најпре, “ може да почива нателесном насиљу, изазивању бола или ограничавању неке потребе (каошто су потреба за храном, за спавањем), или, уопште, на насилномсужавању неке могућности избора. Она, као друго, може представљати и

психичко насиље, у виду понижавања или вређања. Често су то читавидруштвени ритуали, као у случају кинеске Културне револуције”43.

Може постојати и ненасилна психичка сила, а то је претњаизвршења насиља над сопственим телом: штрајк глађу, седење предтенковима у покрету, итд. Огољена сила, за Ронга, је увек последње

средство моћи, па је у извесном смислу и њен крај. То је заправо другиоблик признања пораза. Међутим, сила може бити и део основа осталих

видова моћи. Рецимо, претња силом може бити део тзв. принудногауторитета.

40Јован Р.Марјановић, Теорија политике, Београд, 1996, стр. 230-231.41Златко Исаковић, Основи теорије политичке моћи у међународним односима, Београд,

1998., стр.62. 42

Момчило Милосављевић, Зборник радова: „Друштвени конфликти“, Порторож,1972,стр.329. 43D.H. Wrong, Power : Its Forms, Bases and Uses, London, 1995, str.26.



25

У суштини односа између носиоца силе и подређеног сили увек је страх од примене силе која доноси губитак неког материјалног илидругог добра. Претња “ненасилном силом” - “антинасиљем” јеистовремено и претња спокојству, моралном осећању других, те овај

предмет изучавања спада у сложену област истраживања жртве исаможртвовања. Саможртвовање не мора бити без повређивања другихактом силе, већ управо може бити усмерено на обимније насиље наддругима (самоубице – терористи).

Када у друштву постоје супротни интереси, могућност њиховог разрешавања зависи, поред осталог, и од степена њихове међусобнеискључивости. Ако су интереси само супротни, али не и искључивилакше се решавају. Када постоји искључивост интереса онда најчешће

долази до сукоба и борби. Последње средство решавања сукоба јефизичка сила.

Као последица сукоба интереса у друштву јавља се насиље. Оносе може разумети као: употреба физичке силе да би се изнудило

одређено понашање људи. У нормалним условима друштвеног животанасиље је противправно и кажњава се. Насиље може представљати изадовољство психички поремећене особе, употребу других средстава, а

не само физичке силе (духовно насиље).

Врло је занимљив исказ који је узет из говора Хитлера уШемницу из 1928.године, који гласи : “ Први темељ рационалногпогледа на свет је чињеница да на земљи и у свету једино сила одлучује.Који год циљ је човек успео да оствари он га је постигао захваљујући

својој оригиналности и бруталности... Цео живот се заснива на три тезе :борба је отац свих ствари, врлина лежи у крви, вођство је примарно и

одлучујуће. Очигледно је да јачи има право пред Богом и пред светом даспроведе своју вољу. Историја показује да право као такво не значиништа, уколико се не ослања на већу моћ... Јачи су увек били победници.

Цела природа је непрестана борба између снаге и слабости, вечнопобеђивање слабог од стране јаког “.

И ако је ово исказ који је ушао у једну злочиначку идеологију – фашистичку – националсоциалистичку, он даје умногоме тачан описодноса у недемократском друштву и прелазном друштву, у коме се још

не зна за људска права, међународни правни поредак и ОрганизацијуУједињених нација. Нажалост, реликти овде изложеног схватања и данас

се јављају модификовани и почетком XXI века.



26

2. Основне разлике у схватањима о природној и друштвеној сили

Сила, или снага као други термин, представља како природнитако и друштвени реалитет, што је већ речено у претходном делу текста.

Наиме, ако материја представља само облик постојања енергије, самимтим енергија представља облик постојања сваког реалитета и његовогпонашања у природи.

Како у природном тако и у друштвеном људском свету који јеиначе веома специфичан, нужно се запажају неке одредбе силе :

Прво, да је свака сила концентрација енергије одређеногквалитета и квантитета;

Друго, да је сила увек делотворна, да својим дејством увек,

вршећи или извршавајући утицаје, остварује неке последице;Треће, да се сила увек испољава кроз неку активност мањег или

већег интензитета, обима, трајности, манифестности, итд. Сила, у томсмислу, не представља својство само живих бића; и

Четврто, концентрација силе у природи није једнако распоређенаи није стална нити је једнако активна.

Природним и детерминантним облицима и суштинама силе могу

се сматрати природне силе. Међутим, природне силе су само једна

димензија – један део укупне моћи природе, која је синтеза или, можда,тачније резултанта разних сила природе.Наиме, моћ природе се, у суштини, може схватити као укупност

способности да се стваралачки и развојно делује на настанак и промене

разних облика природних творевина у времену и простору под дејством разних, чак међусобно сукобљених сила.

Као природно биће, човек је производ развојних и стваралачкихмоћи природе и њених сила, а самим тим је и њима детерминисан. Човеккао природно биће и сам располаже одређеним делом природне силе и

својим активностима ствара и примењује одређену природну моћ и силу.Победоносни појам “силе”, с којим су физичари створили Бога и свет,

треба да се допуни : њему се мора приписати унутрашња воља, којуФридрих Ниче назива “вољом за моћ” - то ће рећи ненаситом жудњом заиспољавањем моћи; или за применом, употребом моћи, као творачког

нагона, итд. ... “Осећај силе не може потицати од кретања : осећај неможе уопште потицати од кретања “.44

44Фридрих Ниче, Воља за моћ, Београд, 1991, стр. 376.



27

Овде се може поставити питање да ли је Ниче у праву када тврдида “осећај” (то није “осећање”) не може да потиче од кретања ?! Наиме,ако се емоције и способност осета (нпр. укуса) може развијати, онда и“осећање” / “осећај” / “осет” могу бити изазване кретањем !

Сила, у својој основи представља првенствено изворнофизикалну категорију. Она, пре свега, служи за разумевање природнихпојава. У Хегеловој онто-логици, сила се схвата као својство ствари,материје, а у природи тога је својство да делује, да је делатно. Али да биделовала, сила мора бити надражена, пробуђена другом силом. Тако силапретпоставља силу, изазива се силом, њена делатност је условљена њомсамом као нечим другим у односу према себи.

Ако се претпостави да свету стоји на располагању известан

квантум силе, онда може бити јасно да свако померање моћи на ма комеместу дејствује на цео систем. На основу тога, поред каузалитета у

сукцесивности постојала би зависност у положају ствари једне пореддруге и једне с другом. Фридрих Ниче каже да “ с механичког

становишта, енергија општега постојања остаје стална, с економскогстановишта, она се пење до врха и поново опада у вечитом кружномкретању. Ова “воља за моћ” изражава се у тумачењу, у врсти утрошка

силе : претварање енергије у живот и “живота у највишу потенцију”

отада се јавља као циљ. Исти квантум енергије има различито значење на разним ступњевима развитка “.45 Међутим, о сили се не може говорити у категоријама природних

сила због тога што у деловању природних сила, ако се изузме “воља

божја”, не суделује воља природе, циљно и сврховито усмерена. Насупрот томе, свако друштвено манифестовање силе, подразумева

рационалност, вољност, циљност и сврсисходност – дакле, намеру! У прилог разлици између природне и друштвене силе, могу се датиследећи аргументи :

1). Природне силе делују по природним законима, без строго и рационално утврђеног циља и сврхе и без обзира на потребе и интересе

људи. Друштвене силе делују у принципу циљно и сврховито суусмерене на остваривање друштвених – људских интереса изадовољавање људских потреба;

2). Друштвена сила је првенствено усмерена на искоришћавањеприродних стања, природних творевина и сила, на супростављање њима

и њихово кориговање. Истовремено, она је противречно усмерена и

45Исто, стр. 383.



28

према човеку и према друштву. С једне стране, она је је развојна иконструктивна, а са друге, ограничавајућа и деструктивно усмерена;

3). Јачање друштвене силе није и јачање индивидуалне силесваког појединца. Напротив, друштвена сила апсорбује, уједињава и себи

подређује индивидуалне силе; 4). Друштвена сила је употребљива, превасходно активна сила и

сама по себи првенствено активност, делање, понашање и односи људи,група, заједница, итд.

Слободан Јовановић силу схвата као специфичну концентрацијуенергије неопходне за изазивање одређених последица утицајима силе.Постоји јасна разлика између природних и друштвених сила. Та разликасе огледа на основу домета њиховог деловања и могућности одупирања

њиховом деловању. “Природни нам се закони намећу као једна вишанужност, којој се не може одолети ... Државни закони намећу (се) као

једна људска принуда, којој се може или не може одолети премасавршенству државне организације. Морални се закони уопште не

намећу споља; они нас само изнутра, кроз свест, обавезују. По својојобавезној снази, државни закони стоје на средини између природних иморалних закона. Они обавезују јаче од моралних закона, јер не

обавезују само изнутра, али ипак не обавезују тако јако као природни

закони, јер њихова принуда није неодољива”.

46

Ако је принуда примењена сила, у овом случају природна илидруштвена, став Слободана Јовановића указује на то да је природна силаизворна, исконска, неумитна, детерминантна и свеобухватна. Реч “закон”

овде се тумачи у смислу и значењу “сила” јер је основни и битни основ игарант спровођења правила закона – сила.

Надаље, исти аутор наводи да природа зна само за односе снага :“ ко је јачи, има да влада оним ко је слабији, једино је то природа и,следствено, истинито, јер природно, стварно, истинито подудара се једно

с другим. Морални закон, који забрањује оном ко је јачи, да учини свупотребу од своје јачине, тај морални закон није ништа друго него једна

велика лаж, којом се слабији служе у одбрани од јачих”. 47 Јачина предстваља својство појединца и, као таква, често је

недељива. Међутим, за моћ се може рећи да је дељива. Али јачина, као

својство појединца, често је у опасности да буде надвладана и уништена

46

С. Јовановић, Из историје политичких доктрина,Сабрана дела, Књига прва, Београд,1935., стр.19. 47Исто, стр.19.



29

од моћи множине. У односима између људи постоји само један који семоже мерити са моћи. То није јачина, већ сили својствена снага, са којомпојединац може да принуди многе, пошто је, у облику насилнихсредстава, може нагомилати и монополисати. “Сила може разорити моћ,

али се не може поставити на њено место. Сила и немоћ се могу врлодобро повезати. Тако, нпр., тиранија, као политички облик, представљакомбинацију силе и немоћи”.48

Став о сили и немоћи је алогичан. Сила је саставни део моћи(укупности способности утицања) а не “немоћи”.

Сложеност схватања силе као снаге, као “концентрацијеенергије” захтева критички однос и опрез пред неким флоскулама истилским егзибицијама. Сила и моћ силе у примени може да подразумева

немоћ, али то није нужно. Поред веће силе може (могу) постојати и мањесиле, силе у опадању и нарастању. О сили се мора увек мислити

динамички, као о нечем што као друштвена појава осцилира и има својаприродна и друштвена ограничења.

Неоспорно је да снага, у суштини, означава нешто у једнини,индивидуални ентитет. Такође, то је својство које је инхерентно једномобјекту или једној особи и припада њиховом карактеру, које може себе

да докаже у односу према другим стварима или особама, али је, по

правилу независно од њих.Снага коју поседује група, заједница или маса реално је увек већау односу на појединца и индивидуу. “ Снага чак и најснажнијегпојединца увек се може надвладати снагом многих који ће се често

удружити из једног јединог разлога да униште снагу управо због њенеособене независности ... У природи је групе и њене моћи да се окреће

против независности, против својства индивидуалне снаге”.49

Критикујући индивидуалистичку школу о држави, СлободанЈовановић јасно исказује схватање да су утакмица – сукоб и борба –

дакле снага у основи друштвених односа. “...Не бори се само човек сачовеком, него група са групом, на пример, разне религије једна с другом,

или разне политичке странке, или разни друштвени редови. Кодутакмице између група карактеристично је то, да свака група тежи дадобије што већи утицај на опште послове оне шире групе којој припада.

48H. Arendt: „Vita activa oder vom tätigen Leben“, Stuttgart, 1960, str.184..49Х. Арент, О насиљу, Београд, 2002, стр. 56.



30

Следствено, у државној заједници свака група тежи да добије што већиутицај на правни поредак који ту важи”.50

Настанком државе не решавају се сви проблеми са насиљем исукобима у људским друштвима. Јер не само што држава у својим

рукама концентрише огромну моћ, а то значи практично неограниченумогућност легалне употребе насиља, већ човек у њој и даље остајесуштински подељено биће (природно, политичко, духовно), што може дабуде извор великих напетости и сукоба. Као пример за то могупослужити грађански ратови као ратови свих против свију у новијојформи.

Физичка сила је категорија физике у којој важи закон акције и реакције. За насиље се, такође, може рећи, да се и оно распростире по

социјалном простору као акција једних и реакција других. И као што уфизици важи закон о одржању материје и енергије, тако се и у

социокултурном пољу насиље стално прелива из једног облика у други :“Физичка сила се преко уобичајених културних образаца

институционализује као политичко насиље над групама, које се, потом,испољава као психичко насиље над појединцима”.51

Не оспоравајући став о “психичком насиљу”, већ, напротив,

сматрајући ту врсту насиља које се одиграва током читавог живота

човека, желим само да нагласим да се овој примени силе не мора употпуности подлећи, као и да та врста примене силе прати – у спрези је – свим другим облицима примене силе – укључујући и примену физичкесиле.

50

Слободан Јовановић, О држави, основи једне правне теорије, Београд, 1922, стр. 71.51М. Митровић, Социолошки годишњак, Друштвена моћ и насиље 2, Пале, 2006, стр.61.



31

3. Политичка сила- сила политике као део друштвене силе

Постоји веома велики број дефиниција политике, а двадесети век је нарочито обиловао напорима да се политика одреди као самостална

појава која се остварује у свим битним областима организованог,цивилизованог, политичког живота52. У свим, до сада познатимдефиницијама политике које претендују на научнотеоријски карактерутврђивано је да је политика структуиран процес кроз који одређенисубјекти друштва установљавају општи интерес и кроз који обављајудиференцијацију интереса и односа са њима.

Политика се везује за освајање и вршење власти и сагласно томе,преко политичке борбе и државе чије је битно обележје право као

52 „Појам политике је основни појам, из ког се изводи и појам политичке науке,политикологија. Пре свега, битна одредба политике јесте да је то друштвена и политичкапојава, друштвена и политичка делатност, друштвени и политички однос, која има

одређено време, историјског настанка, значи неки почетак и која се развија кроз разне фа-зе и етапе, те се она мора схватити као и историјска, друштвена и политичка појава.Политика је друштвени и политички процес, друштвена, политичка и историјска појава,која се јавља се у одређеним природним, друштвеним, политичким, економским,

демографским, просторно-географским и традиционалним условима и условимаодређеног система оријентационих вредности, стандарда понашања и друштвене,колективне, појединачне и историјске свести, и сл.То је и свесна, циљна, сврсисходна де-латност , деловање и дељање људи, значи организована, систематична и системска делат-

ност људи у оквиру одређене заједнице и организације и помоћу заједнице и организаци- је. Политичка делатност је индивидуална, али истовремено и нужно колективна и груп-на. Дакле, за ту индивидуалну, групну и колективну делатност неопходно је да постоје ида се остварују одређене везе и односи у заједницама, организацијама и између заједница

и организација. Битне, суштинске квалитетне одредбе специфичности политике јесте ифактичко постојање одређених функција, али и разлика, супротности и противуречности,

односно и дисфункција. Јер, у основи, функција политике јесте постизање сагласности,усклађивање итд. Дакле, потискивање, отклањање и превазилажење разлика, супротности

и противуречности. Функције и дисфункције политике, као свесне интересне, циљне, свр-сисходне и вољне делатности, остварују се у стварним условима и увек су усмерене намењање постојећих околности, чак и када се декларишу као настојање да се оне очувају иконзервирају. Политика је и делатност, деловање и делање, којим се воде, стални сукоби,

борбе, за за артикулацију, конституисање општег интереса и за његово остваривање од-носно онемогућавање“.Драган Танчић, Историјски метод у истраживању политичких појава, одбрањенадокторска теза на Факултету политичких наука у Београду, 2009, стр.148-149.



32

систематско вршење власти, повезује се моћ и сила, односно за применусиле.

Како и у ранијим тако и у савременим теоријама политике сили,њеним врстама и употреби често се приписују различите улоге и место у

политици. Често је случај да се политика као појам различито дефинише.

Исто тако, политици се често придају различита значења. Самим тим, исила и политичка сила различито се дефинишу и вреднују, а понекаддолази и до недовољног разликовања ова два појма.

Разматрајући настанак политичке силе и њено деловање, још јеЕнгелс указивао на улогу силе у историји у односу према економском

развитку : “Прво, свака се политичка сила првобитно ослања на неку

економску, друштвену функцију, и појачава се у оној мјери у којој се,услијед распадања првобитних заједница, чланови друштва претварају у

приватне произвођаче, отуђујући се тако још више од лица којауправљају опће – друштвеним функцијама. Друго, кад политичка сила

постане самостална према друштву, кад се претвори из слуге угосподара, она може да дјелује у два правца. У истом смјеру као изакони економског развитка, и тада међу њима нема економског сукоба,

економски развитак бива убрзан. Или, она дјелује у супротном правцу, и

тада економски развитак редовно надвлађује силу “.

53

Ово становиште указује на двоструку улогу политичке силе уисторијском развитку. Дакле, политичка сила, у првом реду, настајеослањајући се на неку економску функцију коју врши. “У одређеним

условима настаје одвајање чланова друштва од управљачаопштедруштвеним функцијама и тако долази до јачања и

осамостаљивања политичке силе; када се осамостали, или да делује усмеру у коме се креће економски развитак, тј. у смеру објективнедруштвене законитости и тада врши позитивну улогу, или да се томе

развитку супроставља, да га настоји задржати, вршећи конзервативну и реакционарну улогу, или коначно мора да капитулира”.54

Овај закључак у односу политичке силе и објективних тенденција развитка, добијен на основу генерализације целокупног историјскогискуства, један је од закона друштвеног кретања који је марксизам

формулисао а који и данас има својих назнака.

53F. Engels, Anti Diring, Zagreb, 1945, стр. 189. 54Р. Ратковић, Основи науке о политици, Београд,1977, стр. 81.



33

Наравно, политика је и у оквиру ње политичка сила, посталапредмет интересовања великих стваралаца и умова (Платон, Аристотел,Макијавели, и други) знатно пре појаве марксизма. Сазнање оорганизацији и удруживању рада као начину формирања и јачања

друштвене силе датирају од најранијих људских формација.Политичка сила (сила политике) облик је и део друштвене силе.

Наиме, ако је сила битна компонента људског друштва, онда је она ибитна компонента политике, па је следствено томе и политичка сила(сила у политици) само облик социјалне / друштвене силе којукарактеришу специфичне особине, усмерености, функције,сврсисходност и циљност. Такође, политичка сила је увек саставни деополитичке моћи.

Политичка моћ и сила су само компонента опште друштвенемоћи и силе, што се схвата као специфична концентрација неједнако

распоређене индивидуалне, групне, заједничке и организоване енергијенеопходне за управљање друштвеним, а преко њих, и индивидуалних

интереса.И политичка моћ и политичка сила су процеси који се по правилу

успорено одвијају, при чему је сила и примена политичке силе

компонента политичке моћи.

Политика представља борбу за власт, односно силу, с циљем дасе постигне што максималније остварење интереса. На основу тога семоже рећи да је свака политика политика силе, како у оквиру једнедржаве тако и на међународној основи.

Успешност политичке борбе јесте у томе да резултат свакеполитичке акције треба да донесе више политичке енергије – силе, моћи

– него што је у акцији или у систему акција, утрошено. А манифестацијатога је : а). заустављање опадања политичке моћи и силе, односнозаустављање опадања могућности утицања и стварног утицаја на

интересне процесе; б). очување могућности утицања и утицаја; в). растмогућности утицаја и јачање утицаја на остваривање политичких циљева.

Држава, по правилу, располаже извесним степеном силе, и она, уизвесном смислу, представља једно од средстава које држава користи

ради задовољења својих потреба. По мишљењу Слободана Јовановића

“државна се личност огледа у државној вољи, а не у државној сили;државна је сила само једно средство којим се држава служи да оствари

оно што хоће”.55

55Слободан Јовановић, О држави, основи једне правне теорије, Београд, 1922, стр. 117.



34

Право може бити само у држави. Тамо где нема државне силенема ни права. Са аспекта политичке науке, владавина која постоји уодређеном друштвеном поретку је моћ одређених социјалних снага,појединаца, политичких група, да своју вољу намећу силом. Иза сваке

врсте овог одношења стоји одређени државни орган, тј. сила и моћдржаве. У том смислу, Јован Марјановић сматра да “ та сила што сечесто губи из вида, стоји једнако и иза оног што је поданику забрањено ииза оног што му је дозвољено. Она ће бити уперена према сваком коугрожава његову слободу, па чак и када то он сам чини према себилично. Државна сила је уперена и према слободи делања свакогдржавног органа, он је онемогућен њоме да прекорачи своја овлашћења.То је правна страна стварних животних односа људи – правни поредак и

нормативна страна политичког живота и политичких односа појединацаи власти “.56

Политичка сила, посматрана са становишта њеног унутрашњег испољњег деловања, дакле, унутар и изван једног друштва, једне државе,

покрета или партије, осигурава себи место у односима снага умеђународној заједници. Свака држава кроз политику, практичноодређује однос других држава и целе међународне заједнице.57

Политичка сила је у директној вези са осталим облицима силе, од њих

зависи и њима, великим делом доминира. Војна сила нарочито повратноделује на политичку и даје јој потенцијалне могућности за употребу оведруге. Политичка стабилност може се остварити применом силе, анекада и силом без насиља, најчешће убеђивањем.

56Јован Р. Марјановић, Теорија политике, Београд, 1996, стр. 229-230.57„Елементи силе и моћи у великој мери утичу на понашање држава у њиховиммеђусобним односима и на утврђивање спољнополитичких циљева. То је због тога што јеу условима деловања политике силе нереално очекивати да се односи међу државамазаснивају на праву и моралу. Све државе желе да себи прибаве правду користећи сва

расположива средства“. Срђан Ж.Словић, Схватање силе и моћи у теорији међународних односа Рејмона Арона,магистарски рад одбрањен на Факултету политичких наука, Београд, 2002,стр.5.



35

III СПЕЦИФИЧНОСТИ ОДНОСА ИЗМЕЂУ МОЋИ И СИЛЕ

1. Опште одредбе о моћи у политичкој теорији

У античком времену основу моћи чинила је ратничка привреда и ропство у “оикос” сфери. Управо такав карактер привређеивања из кога је извирала моћ опредељивала је превласт политике у античком свету.Образац те моћи је “ patria potestas” римског “ pater familiasa” која дајепатријахално обележје античкој политичкој власти.

У феудализму моћ је била само пука функција привредногположаја, земљишног поседа. Феуд је представљао корен војне, витешке,

религиозне и управне власти. У феудализму неко је био владалац зато

што је био земљовласник. Феудално друштво је, такође, представљалопатријахално, политичко друштво.

У капитализму се десила одлучујућа промена. Новац постајеоснова свеколике друштвене, а посебно и политичке моћи. Моћ капитала

као друштвеног односа преобраћа се у друштвену моћ, тј. у моћкапиталистичке покретне приватне својине.

Током политичке историје и историје мисли, више је великих

мислилаца третирало проблем моћи, њеног освајања, вршења,

злоупотребљавања, па су дошли и до низа категорија којима јеобухватају и карактеришу. Тукидидова “Историја пелопоненског рата” јепрожета реал-политиком и категоријом моћи, можда више него билокојим другим чиниоцем. Аристотел је у својој “Политици” дошао до

идеја као што су “мешовита влада”, устав, подела власти, мењање властисилом. Но, ипак је готово свим политичким мислиоцима вековима некако

измицала категорија моћи или власти, да се на њу концентришу и ставе је у центар истраживања. Све до Макијавелија писци и мислиоци стареГрчке су више посредно проучавали моћ и силу, као саставни део других

друштвених процеса, а нису настојали да на систематичан начинобухвате већину аспеката и видова испољавања ове појаве.

За разумевање појма моћи веома су значајна она дела која носеобележја тзв. реалистичког метода или заговарају реал-политику. Онанам откривају технику владања и природу неконтролисане моћи.

Уколико је контролисана, власт губи од своје демонске природе, алигуби и од привлачности за оне који се труде да је освоје.

Поглед на пет векова историје основа система модерних држава

показује да су различити извори моћи имали кључну улогу у различитимпериодима. Извори моћи никада нису статични и они настављају да се



36

мењају и у данашњем свету. Штавише, они су различити у различитимделовима света. Мека моћ постаје све важнија у односима измеђупостиндустријских друштава у информатичком добу у којем преовлађуједемократски мир, а тврда моћ је често од веће важности у

индустријализујућим и прединдустријским деловима света. Подела на “мекану” и “тврду” моћ потиче из друге половине

двадесетог века, а њени најчешћи заговорници су западни писци,првенствено из Сједињених Америчких Држава.58 Талкот Парсонссматра да је битно својство моћи деловање на појединце и групе у оквируодређених друштвених интеракција.59 Хана Арент сматра да моћодговара људској способности не само делања, већ делања усагласности.60

Према дефиницијама из новије политичке историје и политичкемисли, моћ, у најширем смислу, “јесте последица човекових настојања да

савлада природу и обогати свој живот независношћу од ње”61; или, “моћ

58Џозеф С. Нај: „Приморавање других држава на промене може се назвати директном илизаповедним методом спровођења моћи.Таква тврда моћ може почивати на обећању

награде (шаргарепа) или претњи (штап). Постоје, међутим, и меки или индиректни начинза остварење моћи. Нека земља може да у светској политици постигне жељене резултатезато што друге земље желе да је имитирају или су сагласне са системом који такве

резултате производи ... Аспект моћи – навести друге да хоће оно што ви хоћете – може сеназвати моћ привлачности или понашање засновано на мекој моћи“. Чарлс В. Кегли, и др., Како разумевати међународне сукобе, Београд, 2006, стр.94.59Талкот Парсонс... „говори о моћи као специфичном механизму чијим се деловањемостварују промене у понашању других, индивидуалних или колективних, јединица у

процесима друштвене интеракције“ ... „Моћ је уопштена способност да се обезбедиизвршавање важећих обавеза од стране јединица у систему колективне организације, гдесе те обавезе легитимизију позивањем на њихову везу с колективним циљевима и где услучају непристајања може да се очекује привола путем негативних ситуационих

санкција – ма каквим посредством се та привола вршила“.

Према Стевен Лукес, Моћ: једно радикално схватање, Часопис „Марксизам у свету“, бр.8/1980,стр.208. 60„Моћ одговара људској способности не само да се дела већ и да се дела заједнички. Моћ

никада није својство појединца; она припада групи и постоји само док група остаје наокупу ... Подршка народа је оно што даје моћ институцијама једне земље а та подршкасамо је продужетак пристанка који је првобитно и створио законе ... Моћ се јавља свудагде се људи удружују и заједнички делају , али њена легитимност потиче из првобитног

удруживања пре него из било које радње која је затим уследила. Насиље јеинструментално средство за постизање циља, али »никада неће бити легитимно”. “Далекоод тога да буде средство за постизање циља”, моћ »је управо услов који омогућава групи

људи да мисли и дела служећи се категоријом средство – циљ“. Исто, стр.209. 61Р. Стојановић, Спољна политика и државно уређење, Београд, 2001, стр. 14.



37

(power ) је способност појединца, групе или државе да наметне својувољу другоме, ослањајући се притом на ефикасност средстава силе услучају непокоравања”62 Према Макс Веберу „моћ представља изгледе дасе у оквиру једног друштвеног односа спроведе сопствена воља упркос

отпору, без обзира на то на чему се заснивају ти изгледи“.63 МихаилоЂурић моћ схвата: „Моћ означава сваки степен вероватноће да сенаметне своја воља у једном друштвеном односу упркос отпору, безобзира на чему почива ова вероватноћа. Власт означава вероватноћу даће одређена лица послушати једну заповест одређеног садржаја“.64

За Златка Исаковића, “Моћ у најапстрактнијем значењу могла бисе најадекватније представити као способност”65.

Моћ се може одредити као способност и настојање појединаца

или групе да наметне одређене интересе и вољу у одговарајућимусловима и различитим инструментима.

Може се слободно рећи да Хана Арент није у праву за оваквутврдњу. Нема сумње да сасвим извесно постоји моћ појединца. Мера

моћи може представљати утицај.Занимљиво је да Хана Арент није довољно уважила нека ранија

схватања моћи, као што је, на пример, схватање Томаса Хобса.

Томас Хобс каже да “ највећа од људских моћи је она што је

састављена од моћи највећег броја људи, удружених по споразуму у једну личност, природну или грађанску, која користи све њихове моћишто од њене воље зависе, као што је моћ државе “.66

Хобс је заступао тезу да људи у свом “природном стању” које

претходи “грађанском стању”, односно цивилизацији, неизбежнозападају у рат свих против свих због своје егоистичке природе.

Моћ је, како Хобс каже, оригинална или инструментална.“Природну моћ чине инзваредне способности телесне или духовне, каошто је необична снага, телесна кондиција, мудрост, вичност, речитост,

дарежљивост, слободоумност, великодушност, племенитост.Инструменталне моћи су оне које, стечене помоћу напред наведених, или

срећним стицајем околности, служе као средства или инструменти

62G. Schwarzenberger, Power politics, London, 1951, str. 14.63 Макс Вебер, Привреда и друштво, Том први, Просвета, Београд, 1976, стр.37. 64 Михаило Ђурић, Социлогија Макса Вебера, Матица Хрватска, Загреб, 1964, стр.253. 65

З. Исаковић, Основи теорије политичке моћи у међународним односима, Београд, 1998,стр.11. 66Т.Хобс, Левијатан I, Београд, 1991, стр. 100.



38

помоћу којих се још више стиче као што су : богаство, уважење,пријатељи, и тајно дело Божје, које људи називају добром срећом”. 67

Моћ потиче и из личних особина или из друштвене структуре, ањени носиоци могу бити појединци, друштвене групе или глобална

друштва. Појединачна моћ је део личне и део друштвене природе који сеузајамно прожимају.

Моћ једног човека сачињавају средства којима он у датомтренутку располаже да би добио неко будуће фактичко добро.

Рејмон Арон је правио разлику између две врсте моћи :одбрамбене, која подразумева способност једне политичке јединице да

јој се не наметне воља и нападачке, која подразумева наметање вољедругоме.

За Арона моћ је “способност чињења, производње илиуништења”. Међутим, Арон ову дефиницију употпуњује дефинишући

моћ као “способност чињења, али, пре свега, као могућност утицаја напонашање и осећања других”.68

Арон који се сматра теоретичарем силе моћ дефинише и као“способност коју поседује један човек или група да са другим људимаили групама успоставе односе сагласне својим жељама”69. Он, такође,

поима моћ као политичку моћ од које разликује силу или искључује

психолошке и теолошке недокучивости.Ронг (Wrong) одређује моћ као “ способност некога да произведенамераване и предвидљиве учинке код других “. Намеравани утицај нијемоћ, мада моћ свакако да може подразумевати и ненамераване учинке.

Али, “сваки предвидљив, премда нежељени учинак, такође је деоиспољавања моћи. Ако неко нешто намерава, а постигне нешто

непланирано, то није права моћ. Али, ако је предвидео да ће се десити ионо што му није циљ, али што неизбежно иде са остварењем његовенамере, то јесте моћ “.70

По Ронгу, разликују се четири облика моћи : сила, манипулација,убеђивање и ауторитет. “ Док прва три постоје само у манифестном

облику, четврти облик моћи – ауторитет постоји и у латентном виду.

67Исто, стр. 61. 68

R. Aron : » Paix et guerre entre les nations », Paris, 1962., стр. 58. 69R. Aron : » Etudes politiques », Paris, 1972., стр.176. 70D.H.Wrong : „Power : Its Forms, Bases and Uses“, London, 1995., str. 2-3.



39

Али, за све је њих заједничко то да подразумевају намерни утицај намишљење или понашање других “.71

У различитим друштвеним срединама, на поимање моћи, а ипојединих њених облика и елемената, утичу, поред традиције

(наталоженог историјског искуства), преовлађујући типови култура,односно културни образци или матрице, које обично садрже као један оделемената и вредносна опредељења.

Појам моћи, услед деловања поменутих и бројних другихчинилаца и субјеката, прилагођава се и локалним социјалним условима,што често резултира настајањем бар мало различитих колективних ииндивидуалних перцепција, интерпретација и одређења те појаве.

Стевен Лукес схвата моћ као : једнодимензионалну, дво-

димензионалну и тродимензионалну моћ. Наиме, једнодимензионалнамоћ “подразумева усредсређеност на понашање у доношењу одлука о

питањима око којих постоји опажљив сукоб (субјективних) интереса, гдесе интереси узимају као различите преференције у погледу мера

политике, преференције које нам се откривају кроз политичкупартиципацију”72. Док, рецимо, дводимензионална моћ “подразумеваограничену критику првог схватања с његовом усредсређеношћу на

понашање и оставља места за разматрање начина на које се спречава

доношење одлука о потенцијалним питањима око којих постоји опажљивсукоб (субјективних) интереса, где се узима да су интереси оваплоћени уизричитим преференцијама у погледу мера политике и у политички јошнеизказаном незадовољству”.73 Тродимензионална моћ има три

карактеристичне одлике. “Прво, коришћење моћи може бити везано занеделање пре него за (опажљиво) делање. Друго, оно може бити

несвесно. Треће, моћ могу да користе колективна тела попут група иинституција”.74

Либералну концепцију интереса представља схватање о

једнодимензионалној моћи. Схватање моћи као дводимензионалне

71Исто, стр. 24. Ронгова класификација и њено образложење пате од недостатака јасног

дефинисања критеријума, што доводи до тога да се у исти ред стављају компоненте моћиса методама и техникама остваривања моћи, као и до необразложеног разликовањаманифестних и латентних облика моћи.72С. Лукес , Моћ: једно радикално схватање, Часопис „Марксизам у свету“,

бр.8/1980.,стр.196. 73Исто, стр. 201. 74Исто, стр. 228.



40

представља реформистичку концепцију интереса, док схватање моћи каотродимензионалне представља радикалну концепцију интереса.

Однос моћи и њеног важења је у контексту проблематикеостваривања фактичког и правног. “Моћ се може схватити у два значења

: у неправном или предправном значењу. Моћ је “извор” права, она јетворац права, воља да се право успостави, и у правном значењу, као моћсамог важења (права). Природа те релације одређује и саму природуконкретног права и његову моћ као права ... Моћ која успоставља важењеу форми права то чини из разлога да би постигла неке ефекте, тј. дапутем права буде фактички ефикасан. Препуштајући ефектуирањефактичког кроз право, ту нам се ефикасност даље представља као правнаефикасност”.75

Еклантантан пример остваривања поменутог односа је односдржаве (њене моћи) и права – савремена правна држава.

Гајо Петровић прави разлику између, како каже, три облика моћи: моћ као пука76 моћ или снага, моћ као надмоћ и моћ као стваралаштво. “

Моћ као пука снага још увјек је нешто пред – људско, нешто још – не – људско. Моћ као надмоћ, као доминација, облик је неаутентичног,отуђеног људског бивствовања. Моћ као стваралаштво и даривање облик

је истински људског бивствовања. Моћ као надмоћ и моћ као стварање и

обогаћивање људскости налазе се у непомирљивој супротности. Али обаова облика моћи претпостављају моћ као снагу. Стваралаштво не можебити немоћно”!77

Често се у литератури и код различитих аутора срећу разматрања

о три облика моћи, и то : кондигној, компензацијској и кондиционираној.Кондигна моћ постиже потчињавање тако да онима који се не

желе потчинити доноси примерено неугодне консеквенције или претитаквим консенквенцијама. “Кондигна моћ постиже потчињавање илипослушност способношћу да појединцу или скупини намеће алтернативу

за оно што они стварно желе, и то алтернативу која је довољно неугоднаили болна да се они одрекну оног што су жељели ... Компeнзацијска моћ

онима које жели потчинити нуди позитивну, афирмативну награду – тј.,тако да појединцу који се потчинио дă нешто што он сматра вриједним ...

75С. Пихлер, Моћ – важење – ефикасност, Часопис „Правни живот“, бр.12/1998., стр.960. 76Реч “пука» је најчешће коришћена у исказима филозофа и социолога и може имативише значења. 77

Г.Петровић, Моћ, насиље и хуманост, Часопис „Praxis“, бр. 1-2/1970., стр.48.Оваква класификација тешко применљива или чак неприменљива на политику иполитичке процесе.



41

Кондиционирана моћ остварује се тако да се мијењају вјеровања онихкоје се желе потчинити. Увјеравање, школовање, друштвенооприједељивање за оно што изгледа “природно”, пристојно или исправнотакођер мотивира појединца да се потчињава вољи другог или других “78

Моћ над људским бићима често бива класификована по начинуна који се утиче на индивидуу, или по врсти организације која вршиутицај. “ На индивидуу се може утицати : а). директном физичком силом;б). наградама или казнама као облицима подстицања; в). вршењемутицаја на мишљење (пропагандом) и стварањем пожељних навика “.79

Моћ је у својој основи један друштвени однос. Све док властодржава и у основи намеће, а ауторитет подржава, развија и цивилизујељудске односе, дотле је моћ мера разлике и потврда неједнакости у тим

односима. За Јована Ђорђевића : “моћ је енергија власти и ауторитета,истовремено њихова мера, ознака и активизација”. Према томе, “моћ

означава друштвено психолошку садржину власти и ауторитета”.80 На овакву тврдњу може се дати извесна сугестија у смислу да

моћ има свој материјални основ и израз, психичка страна је само једнакомпонента.

Са становишта психологије, “ моћ је потенцијални утицај,

способност или могућност да се утиче, потенцијални утицај који се некад

користи, а некад не користи ... Утицај је коришћена и манифестованамоћ, моћ која је актуелизована. Утицај значи мењање понашања особенад којом се испољава нечија моћ “.81

За Ханса Моргентауа, моћ је “човекова контрола над убеђењима

и поступцима других људи. Појам моћи се своди на “вољу за моћ”, која -пошто је иманентна људској природи – представља трајну друштвену

појаву”.82

“Заљубљеност у моћ је заљубљеност у самога себе”. Из тогапроизилази да “људи не теже да се домогну моћи само зато јер она може

послужити остваривању њихових особних интереса, вреднота илидруштвених схваћања, него и ради моћи као такве, ради емоционалних и

78J.G.Kenneth : „Анатомија моћи“, Загреб, 1987., стр. 10-11.Приказана класификација применљива је само на људско друштво, те је непотпуна.79В.Russel, The Forms of Power, 1994, стр.57. 80

Ј. Ђорђевић, Политички систем, Београд, 1988, стр.99. 81Н. Рот, Психологија група, Београд, 1995, стр.163. 82H. J. Morgenthau, Politics Among Nations, N.York, 1967, стр. 28.



42

материјалних награда, које су нераскидиво повезане с њезинимпосједовањем”.83

За Мишела Фукоа проблем моћи треба разматрати у терминиматехнологије, терминима тактике и стратегије . “...међу значајним

проблемима нашао се и проблем политичког статуса науке и идеолошкихфункција које она може да преноси, него да истакне изненадну појавуелементарне становите тврђаве : моћи. Ко има моћ ? На коме се она врши? Поводом чега се она врши ? Како она функционише ? Чему служи ?Какво је њено место међу другим моћима ?“84

Моћ се може окарактерисати као најбоље оружје за задовољењенаших жеља. Врло је мали број људи који знају како се стиче, а поготовочува моћ. Током целе људске историје моћ се испољавала у веома

различитим облицима. “ Велики згртачи и њихова потреба да остваресвоје тежње, започну рат против потребе друштва за редом – рат који је

често имао кључне последице за историју “.85

Ако је успео и према плану остварен утицај, онда је то контрола,

односно коришћење моћи. Утицај може бити и кад резултатупражњавања моћи није подударан са интенцијама и очекивањима оногакоји је користи.

Моћ, за Драгана Симеуновића, представља шири појам и

општији и сложенији реалитет од силе. “Ако сила као инструмнтпринуде представља средство темељења и изражавања моћи онда и самамоћ значи ауторитет изражен кроз захтев за обавезним као легитимнимизражавањем”.86

Моћ у себи садржи могућност примене силе. Моћ се заснива напотенцијалу који поседује један човек или група људи да би успоставили

односе који одговарају њима самима.Моћ и сила, као однос између људи и људи и између људи и

ствари, укључујући и природу, јављају се и као односи моћи и као

односи сила. Међутим, и ако међу њима постоје нужни и вишеструкосложени односи, суштине и форме моћи и силе у односима према

природи и у односима међу људима веома се разликују.

83Исто, стр.16. 84Опширније у: М.Фукo, Психијатријска моћ, Н.Сад , 2005.85

Ф. Џајгентес, Моћ и похлепа, Београд, 2003, стр. 12. 86Драган Симеуновић, Политичко насиље, Београд, 1989, стр. 7.



43

2. Теоријска схватања о друштвеној и политичкој моћи

Друштвена моћ као социјална реалност јавља се у свим људскимдруштвима. Иако давно уочена, друштвена моћ није била системски

истраживана све до новијих времена. У савременој литератури се могусрести бројни синономи за друштвену моћ. Тако се у литератури сусрећутермини утицај, власт, контрола, ауторитет, моћ. Као један од основних

разлога несагланости и тешкоћа око схватања друштвене моћи је тај штодруштвена моћ као социјална реалност је изразито мултивалентна,мултидимензионална и мултифункционална.

Друштвена моћ се може дефинисати као скуп свеокупнихспособности људског друштва да остварује – постиже одређене интересе

и циљеве развијајући потребе и начине задовољавања потреба својихчинилаца.87

Друштвена моћ је међу најважнијим аспектима односа људи удруштву. Она се показује у односима појединаца и друштвених група на

различите начине – као економска, политичка, класна, интелектуалнамоћ,и др.

Међу првим мислиоцима друштвену моћ је покушао систематски

дефинисати Томас Хобс. Он у свом “Левијатану” на једном месту каже:

“ Моћ је средство којим човек тренутно располаже ради добијањабудућег добра”88. Ова дефиниција говори о функционалном значењумоћи, и то, пре свега, с тачке гледишта појединца и његових циљева.

По Хелдовом схватању појам моћи односи се на “својство

друштвених субјеката, агенција и установа да одржавају илитрансформишу своју друштвену или природну средину. Појам се такође

87 „Политичка моћ и сила су само компонента опште друштвене моћи и силе, што

схватамо као специфичне концентрације неједнако распоређене индивидуалне, групне,заједничке и организоване енергије неопходне за управљање друштвеним, а преко њих, ииндивидуалних интереса. У основи те концентрације енергије лежи способност да се

утиче на свест и понашање других, способност да се намећу и санкционишу одређенаправила понашања и тежња (нагонска) човека за самоодржавањем, задовољавањемпотреба, стицањем користи и избегавањем штете и опасности.“ Др Драган Танчић, Др Невенка Јефтић Шарчевић и Мр Мирјана Ђукић, Политиколошка

схватања Слободана Јовановића о држави и сили, Институт за српску културу Приштина-Лепосавић, Београд, 2012, стр.83.

88Т. Хобс, Левијатан , Београд, 1961, стр. 36.



44

односи на средства која подупиру то својство, као и на снаге којеобликују и утичу на његову примену. Моћ је феномен који настајеунутар и између социјалних група, установа и друштва, феномен којипрожима јавни и приватни живот. Моћ се изражава у свим односима,

установама и структурама које захтева производња и репродукцијадруштва и заједнице. Моћ ствара и условљава све аспекте нашег животаи лежи у сржи настанка колективних проблема, као и начина њиховог

решавања “.89 Хелдово схватање полази од тезе да се испољавање моћи у

друштвеним односима не може у потпуности схватити ако се пажњаусмери само на оно шта људи чине. Моћ може да се испољава и кадаактери наизглед не чине ништа.

Становиште Хелда може се схватити као динамично и широкообухватно. И ако изричито не наводи искоришћавање и развој, очигледно

је да његов исказ о трансформационој улози моћи подразумева истваралаштво, као и експлоатацију. Акцентирањем делања кроз исказе

“одржавање” и “трансформација” у суштини се истиче акционакомпонента и одлика моћи.

Моћ је по својој суштини друштвена категорија јер се увек

успоставља и мери у односу према другом појединцу или друштву, или

друштвеног субјекта према природи. “ Моћ је релативна и променљивакатегорија а не апсолутна и стална, што би иначе била да је природногили надприродног карактера.”90

Ако је, на основу дате дефиниције моћ релативна, можемо

констатовати да моћ, у извесном смислу, указује на постојањенеједнакости.

Друштвена моћ је друштвено установљена неједнака могућностпојединаца и група да доносе и остварују одлуке у свом интересу, анезависно од интереса других.

Моћ је, у суштини, поседовање и располагање друштвенимдобрима, али да би оно добило друштвени ранг моћи мора бити

усредсређено у рукама једног друштвеног субјекта, друштвенопризнатог. “ Моћ је надмоћност, али није свака надмоћност и друштвенамоћ. Моћ почива – на утицају, престижу и ауторитету, али, утицај,

престиж и ауторитет појединаца или друштвених група морају путемпринуде или сагласности, или и једним и другим путем, постати

89Д. Хелд, Демократија и глобални поредак, Београд, 1977, стр. 201. 90Р. Стојановић, Спољна политика и државно уређење, Београд, 2001, стр.23.



45

институционално признати, или, “легитимни” да би стекли својстводруштвене моћи ... Свака друштвена моћ је организована моћ. Она је то ионда када изгледа да је у својим рукама држи појединац. Правадруштвена моћ је моћ владајуће класе “.91

Политикологија као наука стоји под претежним утицајемемпиријско – аналитичке теорије друштва. Она порекло моћи видинајчешће у унеравнотежености учинака или доприноса у једномдруштву. “ Моћ се тада јавља као шанса јединица друштвеног система дазадовоље властите потребе и насупрот потребама других јединица. Сатим процесом је повезан и настанак (политичке) власти као одређеневрсте моћи која почива на располагању положајима за формално

регулисаним овлашћењима за одлучивање “.92

Рејмон Арон сматра да, у начелу, “ друштвена моћ представљаизраз тежњи за напредовањем и развојем у широком смислу тих појмова

и стиче се стварањем, а њена трансформација у политичку моћ може да резултира и врло штетним последицама за човека (у првом реду

разарањем, у врло широком значењу тог појма)”.93 За Радоша Смиљковића, “моћ је феномен који означава

способност личности или друштвене групе да подстиче, производи

промене у друштву. Политичка моћ има исти карактер, с тим што се

испољава у сфери политичких односа. Она је специфичан израздруштвене моћи за подстицање и произвођење политичких догађаја,појава и промена. Политичка моћ се потврђује и у ширем и ближимдруштвеним и економским променама “.94

Моћ је стална способност људског друштва, у основи је његовогделања. Моћ одређеног субјекта није стална. Ни једна није апсолутна ни

у свим сферама иста већ различита и променљива. Ни моћ друштва нијеу свим временима и на свим просторима иста. Шта више, премадосадашњим сазнањима, друштвена моћ је у порасту, ма да се питање

унутрашње дистрибуције друштвене моћи непрекидно обнавља.Будући да се рад, иако иманентан човеку, отуђује од њега у

одређеним условима, трансформација моћи као стваралаштва у моћ као

91Љ. Тадић, Наука о политици , Београд, 1988, стр. 80.Тадићево становиште у ствари, суштински је супростављено поставци о“уравнотежености учинка», а истовремено отвара и питања о “правој друштвеној моћи»

и о “владајућој класи».92

Исто, стр. 84. 93R. Aron, Paix et guerre entre les nations, Paris, 1962, стр. 23.94Р. Смиљковић, Насиље и политика, Београд, 1997, стр. 76.



46

силу историјска је правилност која следи човеково отуђење. “Друштвена моћ је садржана у способности за опстанак или развој ипроизилази из њих. Опстанак и развој засновани су на раду, односночовековој способности да природне услове прилагоди својим потребама

(фундаментална основа моћи)”. 95 С обзиром да је друштвена моћ увек релативна, јер се мери у

односу на другог, произилази логичан закључак да постоје неједнакемоћи. Те неједнакости су основ и мотив сукоба носилаца моћи, било збогодржања статус quo-а, или ради његове промене у корист покретачасукоба. У том односу ствари субјективно усмеравање напора добијаполитичку садржину у којој је власт основни инструмент владања удруштву.

Друштвена моћ може бити моћ друштва према природи и моћдруштва према друштву и моћ унутар друштва. Она се може испољавати

и као надмоћ. Шта више, моћ одбране је једно, моћ прилагођавања, моћ развоја, моћ доминације су различите моћи.

Политичка моћ, као облик друштвене моћи, је моћ уређивања иуправљања интересима – и само она нужно захтева неједнакост.96

Друштвена моћ је првенствено организована моћ, односно моћ

организоване групе, организације, сталежа, слоја и укупног друштва. Ова

моћ, за разлику од појединачне моћи, не произилази искључиво изунутрашњих других својстава личности, већ из положаја у групи илиорганизацији, као и из положаја групе или организације у глобалномдруштву ... Друштвена моћ у групама и организацијама почива на

принципу хијерархије и доминације, најчешће уз строгу контролу ипринуду. 97

Када се говори о друштвеној моћи на нивоу глобалног друштва,онда се, пре свега, мисли на моћ организовања тог друштва радисопственог опстанка и развоја. То је моћ која је организована повезаност

духовне, економске и политичке, као и техничко - технолошке моћи

95Исто, стр. 27. 96„Политичка моћ није једноставно и непосредно манифестована, непосреднопримењивана моћ, већ је то синтетизована моћ произашла из борбе разноврсних моћи -као својеврсна резултанта. Стога и разликујемо манифестну, латентну и потенцијалну

моћ, као и целовиту и парцијалну политичку моћ која може бити територијално исекторски дистрибуирана“. Др Драган Танчић, Др Невенка Јефтић Шарчевић и Мр Мирјана Ђукић, Политиколошка

схватања Слободана Јовановића о држави и сили, Институт за српску културу Приштина-Лепосавић, Београд, 2012, стр.83. 97Енциклопедија политичке културе (Моћ – Ч.Чупић), Београд, 1993, стр. 688.



47

одређеног друштва. Када неко друштво поседује моћ, односно када јемоћно, оно осталим друштвима намеће разним утицањем критеријуме,начине и меру цивилизацијског и културног понашања. Такво друштвообезбеђује доминацију у светској заједници, захваљујући својим

монополским положајем.Значајна је друштвена моћ која потиче од располагања и

употребе средстава принуде. У разним друштвеним условима разликујусе и величина друштвене моћи, што такође зависи и од области и врстедруштвених односа у којим се друштвена моћ показује. У ствари, уоснови сваке принуде, налази се, као основа, одређени квантум моћи исиле, те се принуда, у датим околностима, јавља као њиховоиспољавање, односно као претња могућношћу примене или непосредне

примене.Према социолошком лексикону , промена у односима друштвене

моћи и њено јачање или слабљење, узрок су друштвеним променама, каошто су и, обрнуто, друштвене промене узрок мењања односа друштвене

моћи . Неједнакост представља фактичку чињеницу која настаје у

процесу стварања и упражњавања друштвене моћи од стране људи и

њихових скупина и организација. “ Друштвена моћ представља

неопходан услов за опстанак политичких појава и односа уопште,укључујући и политичку моћ. У одређеним систуацијама организовање исубјективно усмеравање друштвеног живота и развоја у условимадруштвене неједнакости врши се кроз политичке процесе, који чине

садржину, супстанцу или ткиво политичке моћи “.98 Друштвена моћ је установљен друштвени однос неједнакости

међу појединцима и групама који једнима даје веће могућности негодругима да донесе одлуке од интереса за друге а не само за себе.

Друштвена моћ је увек до извесног степена – класно заснована и

структурисана. Она извире из постојеће социјалне структуре и примарно је одређена њоме, а не из склоности појединаца и група. “ Под

друштвеном моћи подразумева се мање или више структурисан (иинституционализован) систем различитих (неједнаких) могућности испособности друштвених класа, група, појединаца и читавих заједница,

који је примарно детерминисан положајем ових актера у продукционимодносима, а који им омогућује односно онемогућује (или омогућује у

98З. Исаковић, Основи теорије политичке моћи у међународним односима, Београд, 1998,стр.17.



48

већем или мањем степену) да делатношћу, сопственом, заједничком, илитуђом, реализује своје циљеве, задовоље своје потребе и афирмишу својматеријални и друштвени интрес”.99

Да би моћ била заиста друштвена, она мора бити социјално

структурисана и заснована, а не само да се психолошки манифестује увршењу утицаја или да се служи физичком силом.

Један од основних разлога постојања моћи у друштву јесте борбаза добијање добара и пожељних вредности, с обзиром да постоји огромнанесразмера између људских потреба и количине произведених добара,као и доступности ресурса, на одређеном степену друштвеног иполитичког развоја.

“Друштвена моћ даје могућност институционалног насиља над

већином становништва на планетарном нивоу. Сила ствара свјетскипоредак који одговара интересима Запада ...Материјална сила,

идеологија и пропаганда функционално и структурално су чврстообједињени. Овом јединству чврстину даје у знатној мјери глобална

мрежа мас – медија “. 100 Наведени цитат нам намеће потребу за опрезом у коришћењу

неких термина и израза. Питање схватања и дефинисања значења

појмова моћ, сила и насиље, коришћених у разним контекстима која се

повезују са наметањем, озбиљан је теоријско – методолошки проблем. Међу битне услове за јачање човекове моћи у односу премаприроди припада све већа концентрација друштвене моћи, која се састојиу неопходности прогресивног обликовања људске слободе. “Тиме што

се човјек услијед техничког напредка све више укључује у свеобухватнуорганизацију, нужно се смањује простор, који омогућује развој његове

личне слободе”.101 Моћ готово неспорно заузима централно место у политици, а

потом и у науци о политици : сама политика се понекад дефинише као

борба за моћ, а политичке науке – као студије моћи у људском друштву.“Осећање моћи и политика моћи достиже врхунац кад моћ више

не бива ограничена против моћи”.102 Ако је политичка моћ део друштвене моћи, самим тим је

друштвена моћ увек већа од политичке.

99Љ. Р. Митровић, Социологија, Београд, 1997, стр. 274. 100Л. Ристић, Социолошки годишњак, Друштвена моћ и насиље 2, Пале, 2006, стр.198.101

И.Кувачић, Сувремени облици духовног насиља, Часопис „Praxis2, бр.1-2/1970,стр.170. 102П.Бендер, Зборник „Европа или Америка“, Београд, 2003, стр. 14.



49

3. Битне одредбе о политичкој моћи

Политичка моћ је фундаментални појам политике и политичког,и као део друштвене моћи спада у сферу уређивања међусобних односа у

друштву.За Платона и Аристотела политичка моћ је више од било какве

специјалне функције организованог заједништва; она је напростозаједништво. Политичка моћ је битна моћ целине, која се од осталиходноса разликује само својим техникама.

За Аугустина, политика је зла, политичка моћ је принуда, лошапо својој намери. “Неприродно” је да људи владају људима.

За Тому Аквинског, моћ није неприродна, јер већ су и међу

анђелима постојали хијерархијски односи. Он политичку моћ подређуједуховној моћи која је индиректно делатна различитим социјалним

категоријама права. Либерално гледиште се концентрише на ограничења политичке

моћи којој се наводно не верује. Његов циљ је растварање моћи управним односима, одстрањивање елемената личне власти и етаблирањеправне државе у којој су сви односи рационални, тј. израчунљиви и

предвидиви.

Марксизам сматра моћ као историјску нужност, као и то да моћније природни већ историјски феномен ...Средство против политичкемоћи – одступајући од анархизма – јесте више политичке моћиконцентрисане у високом степену која, исправно коришћена, уништава

политичку моћ – диктатуром пролетеријата. Франц Нојман одређује политичку моћ као социјалну моћ која је

центрирана на државу. Таква моћ инволвира владавину људима и тежиутицају на понашање државе као законодавне, административне иправосудне власти. “ Будући да је политичка моћ владавина људима,

увијек се – у супротности спрам владавине природом – ради одвостраном односу ... Носитељи су политичке моћи често присиљени

потицати рационалне и емоционалне реакције код потчињених ипотакнути их да директно или индиректно слиједе упуте владалаца. Неуспије ли то, владалац мора примијенити силу, а у крајњем случају и

ликвидирати потчињене “.103 За Слободана Јовановића политика, чија је творевина држава као

“монопол физичког насиља”, подразумева систем и поредак, владање и

103F. Neumann, Демократска и ауторитарна држава, Загреб, 1974, стр.69-70.



50

покоравање, вођство и следбеништво, као и интересну – политичкуборбу разних облика и садржина. Власт је предмет те борбе, а властподразумева поседовање силе и њену могућу примену.

Исти аутор велики значај придаје примени политичке силе –

тачније примени силе у политици104. Проблематика примене силе уполитици изузетно је значајна нарочито због тога што се применом силе,кроз државу, власт, и на друге начине, било да је она легална илинелегална, легитимна или нелегитимна, примерена или прекомерна ибило којим начином и механизмон, њоме :

а). димензионирају слободе и права и б). успоставља и функционише систем разрешавања неизбежних

друштвених конфликата.105 Слободан Јовановић у основи истиче три

битне области употребе силе.106

Јован Марјановић сматра да се “политичка власт, у свом

изворном значењу, може одредити као основ политичке моћи”. Она, у

104 „Стога је процес примене силе у политици веома компликован и на први погледунутар себе често противуречан процес са мноштвом фаза и етапа, мноштвом субјеката,

мноштвом условљености и међузависности разних фактора, циљева, итд“. Др Драган Танчић, Др Невенка Јефтић Шарчевић и Мр Мирјана Ђукић, Политиколошкасхватања Слободана Јовановића о држави и сили, Институт за српску културу Приштина-

Лепосавић, Београд, 2012, стр.83. 105Опширније у делима Слободана Јовановића, О држави, основи једне правне теорије,Београд, 1922.; Из историје политичких доктрина, Сабрана дела, књига прва, Београд,1935.106 ... „(1) Стварање одређеног, релативно стабилног и довољно обухватногдруштвеног и политичког поретка...С. Јовановић примену насиља прво види у стварањудржаве и права тј. у стврању политичке државе, њене власти и политичко правногпоретка; (2) Одржавање државе и одређеног права у конкуренцији са другим државама

и правним порецима, тј. очување стварног - постојећег система власти иполитичког поретка од напда других система и поредака. За ову област С. Јовановић

непосредно везује: а) сувереност и б) војну силу имајући у виду три нужне компонентедржаве: „Свака држава садржи три елемента: један део земљишта, један број њуди који

на том земљишту живе, једну власт која све те људе држи заједно. У правној теорији, тосе земљиште зове област; ти људи, народ; што се тиче власти, која је већ сама по себиправни појам, њој је непотребан, у правној теорији, нарочити назив.“. И наставља:„Држава се не може замислити без своје области. Човек постоји независно од својих

ствари; он може изгубити све своје имање, па опет да остане човек. Држава престаје битидржава, кад област изгуби; њена је област од ње нераздвојна као од човека његово тело...(3) Трећа битна област примене силе у политици су очување и одржање државе идржавне (политичке) власти и поретка у конкуренцији са субјектима унутар државе.

Своју власт држава врши преко својих органа, а тај се назив односи на оне који нису„биолошки прави органи“. Исто, стр.101-105.



51

суштини, представља основну сврху тежњи за стицањем политичке моћии одржава се истовремено помоћу ње. Политичка власт је, у ствари, “моћ заповедања и моћ полагања права на послушност која постоји самодок се остварује у друштвено релевантном степену – док се прихвата,

или може изнуђивати – док има моћи. Политичка моћ представља изгледда се спроведе сопствена воља у неком заједничком политичком делању,упркос вољи других који учествују у том делању”.107

Међутим, тврдња да политичка власт представља основполитичке моћи, може се, у извесном смислу, негирати. Наиме, заполитичку власт се може рећи да она не представља основ, већ самооблик – израз политичке моћи. Да би се дошло на власт треба

располагати највећом (у датом моменту) силом и моћи.

Политичка власт се не може схватити упрошћено као “сваконаметање воље путем организоване примене силе која за непокоравање

може предузети одговарајуће санкције”. Могућност – способностизградње норме прихватљиве за оне који треба да је извршавају,

прихватљивост политике и субјеката те политике које норме прописују,спремност на покоравање одређеним нормама, итд., битни су чиниоциполитике и политичке власти. Санкција је увек у крајњем

онемогућавање слободе, а политичка власт је у обавези да штити и

омогућава људске слободе. Стога се она не може свести само нафункцију наметања која је, са становишта људске слободе, првенствено рестриктивна.

С обзиром да многи појединци или друштвене групе могу

располагати политичком моћи а да при том нису на власти, говори о томеда се политичка моћ не поклапа увек са политичком влашћу. Ипак, за

многе теоретичаре, власт је основно обележје политичке моћи. “ Могуће је да неко нема власт у својим рукама а да истовремено располажеполитичком моћи, али је немогуће поседовати политичку моћ у условима

у којима нема политичке власти. Политичка моћ без власти је самодруштвена моћ. Притом, под влашћу се подразумева свако наметање

воље путем организоване примене силе која за непокоравање можепредузети одговарајуће санкције “.108

Политичка моћ се најчешће приписује друштвеним групама,

организацијама и држави, ређе појединцима. Када се везује за појединце,углавном се мисли на положај који појединац заузима у групи,

107Ј. Р. Марјановић, Теорија политике, Београд, стр. 137. 108Р. Стојановић, Спољна политика и државно уређење, Београд, 2001, стр.29.



52

организацији или држави. У суштини, статусним симболима,материјалним вредностима. Од начина на који се реализује зависе иоблици владавине политичке моћи.

С обзиром на велики значај политике као субјективног чиниоца

друштвеног развоја, политичка моћ може деловати као самосталничинилац у друштвеном животу, у односу међу људима и међудруштвима. На основу многих примера из историје може се уочити да суполитичку моћ поседовали појединци, групе и друштва а да при том нисуимали одговарајућу друштвену моћ. На основу тога, политичка моћ немора бити једнако (стандардно) пропорционална друштвеној моћи, учему се огледа и њена извесна самосталност.

“Политичка моћ је садржана у способностима владања, наметања

своје воље другоме, подређивања људи циљевима онога ко њоме располаже ... Политичка моћ је по правилу у поседу друштвених група,

друштвених слојева или територијалних група. Појединац можепоседовати политичку моћ само као представник неке од тих група “.109

Политичка моћ је, дакле, облик друштвене моћи који је окренутпрема власти, али се не остварује само преко власти. Једна од основнихспецифичности политичке моћи је то што се она изводи из целокупне

друштвене моћи, а умногоме и из економске моћи.

У таквом случају, како каже Драган Симеуновић, економска моћпредставља основу политичке моћи и као таква, тесно је повезана сањом. Поседовање прве је услов за поседовање друге, и обрнуто,политичка моћ служи увећању економске моћи. “Политичка моћ

представља могућност да се формалним и неформалним утицајем усфери политике утиче на кључне токове развоја друштва, а која је

најчешће испољена кроз односе подређености и надређености, при чемустепен утицаја обично стоји у пропорционалном односу са степеноммоћи”.110 Даље, сама политичка моћ је “ способност одређења, извршења

и легитимизирања како деградације тако и награђивања и рехабилитацијесваког објекта моћи у њеном домену”.111

За Славомира Милосављевића политичка моћ се да одредити икао “способност носилаца друштвене моћи да политичком активношћу –

109

Р. Стојановић, Спољна политика и државно уређење, Београд, 2001., стр.38. 110Драган Симеуновић, Политичко насиље, Београд, 1989, стр. 6. 111Исто, стр. 7.



53

акцијом остварују своје интересе и циљеве независно од воље, интересаи циљева других друштвених и политичких субјеката”.112

Сама политичка моћ, односно њена конституција не може бити релевантна само за политику. Политичка моћ у својој суштини мења и

цело друштво. “Творбом посебних политичких система у друштву, којисе ослањају на посве надмоћну физичку силу, постиже се додушестановито систематизирање и спецификација сврха, а тиме икомплекснија овисност употребе моћи о одлучивању, али не и потпуномонополизирање моћи у руци “државе”. То не значи да се мора рачунатина дјеловање моћи против политички легитимираних инстанцијаодлучивања, на које се врши друштвени притисак или им се чак пријетисилом, јер се преко моћи хоће утјецати на њихове одлуке”. 113

Сила, њено поседовање, али и стална или тренутна способносткоришћења, односно могућност њене примене, су подлога на којој се

темељи свака политичка моћ. Уједно, она је и средство и исказивања испровођења моћи. Ипак, и поред тога сила је само један од инструмената

политике, а не њено универзално средство. 114

112С. Милосављевић, Политичка акција, Београд, 1977, стр. 87. 113 N.Luhmann, Друштвено значење моћи , Часопис „Политичка мисао“, бр. 4/1982,

стр.488. 114Драган Симеуновић, Улога политичког насиља у остваривању револуције, Докторскадисертација, Београд, 1987, стр. 15.



54

4. Сила као основа друштвене и политичке моћи

Моћ и сила су неутралне категорије којима се означавају важне,али легитимне друштвене разлике и неједнакости.

Друштвена сила је концентрација друштвене енергије чијимделовањем се може на разне начине (уверавањем, убеђивањем, претњом,итд.) остварити жељена ситуација у окружењу или постићи жељенопонашање људи (појединаца, група, заједница, итд.).

Друштвену моћ, као што је већ речено, чини способност људи(појединаца, група, заједница, итд.) да разумеју, схватају, памте исазнају, предвиђају и планирају и сврсисходно и циљно делају и на тајначин утичу на настајање одређених друштвених стања и ситуација.

Политичка моћ се у многоме поклапа са политичком влашћу исадржана је у способностима владања, наметања своје воље другоме у

неком заједничком политичком делању, упркос супротној вољи другихкоји учествују у том делању; односно подређивања људи циљевима

онога ко њоме располаже.Свака моћ располаже средствима (методама) помоћу којих

контролише наметање и спровођење воље. У та средства може се

убројити и физичка сила (насиље) или сила принуде : друштвене норме

којима располажу моћници (закони, морални императиви, идеолошкиупути, обичајна правила, и др.); као и средства награђивања икажњавања.

Сила, схватана и као снага, основа је друштвене моћи и њен израз

у разним ситуацијама и примењена у разним варијацијама не мора увекимати форме вршења насиља. Шта више, успостављање политичког,

правног и другог поретка подразумева и систем норми, што практичнозначи захтев за одређеним понашањем, упутстава како да се оноостварује и казни за понашање које одступа од захтеваног понашања.

Дакле, могућом применом насиља је такође ефикасно средство притиска,а исто тако ефикасна су развијена, утицајна идеологија и систем

вредности.Савремена искуства, не негирајући концепцију да у свакој

држави постоји и посебно друштво, указују да је оправдано говорити о

регионалним, континенталним, цивилизацијским, мултикултурним имонокултурним, доминантним и друштвима под утицајем, у развоју,

старим,итд., друштвима.

Када се у виду има светско друштво, не може зе изоставитичињеница да је оно само по неким одредбама светско начелно јединство



55

(нпр., по научно – технолошким производима у примени, итд.) узистовремено постојање мноштва разлика, па и противуречности.

Друштвена моћ и сила нису ни стварно ни потенцијално ниприближно подједнако распоређени између друштава, те се може стога

говорити о потпуно или претежно независним и веома зависнимдруштвима.

Неко друштво може располагати високим капацитетом политичкеи друштвене моћи а да у својим односима са другим друштвима непримењује политику силе. Ово се чини могућим, по мишљењу РадославаСтојановића, у двоструком низу услова : “најпре, уколико у датом односу“моћно” друштво може задовољити своје интересе поштујући интереседруге стране, или уколико мора поштовати интересе друге стране, јер

другачије не може остварити своје интересе”.115

Политичка средства подразумевају и примену силе ради

задовољења интереса у датим друштвеним односима. Тако, може настатии политички вид моћи који укључује у себи и силу и насиље и

доминацију и све друге облике владавине над човеком и друштвом.У многим друштвима употреба силе често је ретка у сразмери са

бројем регулација, па се успех организованости не мери са бројем

насилности у специфичним случајевима, већ настојањем којим се

спречава насиље и којим се откривају други супститути. “ Монопол силе,за који се тако често каже да је главно обиљежје политичке асоцијације,не служи за свакидашњу употребу, већ као посљедње средство када сусве друге мере увјеравања и помирења исцрпљене ... Без ауторитета сила

представља деструктивну насилност, грчевиту, неусмјерену и узалудну.Ауторитету одговара постојећа друштвена структура. Сила је власти

ипак само један инструмент ауторитета којим се бране захтјеви једногпоретка које сила сама никада не ствара”.116

С обзиром да се сила јавља у извесној корелацији са друштвеном

моћи, средства за њену примену могу се извући из свих елемената темоћи. “Носилац моћи може остварити свој утицај, односно наметање

своје воље, врло ефикасним економским средствима, пропагандом,културним империјализмом и многим другим. Међутим, сила не би билаоно што јесте уколико не би садржавала у себи и физичку принуду ако

друга средства нису ефикасна “.117

115

Р. Стојановић, Спољна политика и државно уређење, Београд, 2001, стр.38. 116E.V.Walter , Моћ и насиље , Часопис „Погледи“, бр.1/1984, стр. 58-59.117Исто, стр.30.



56

Тако и Љубомир Тадић сматра да у одржавању моћи и властиогромну улогу игра и идеологија, средства агитације и пропаганде.

“Престиж револуционарних и демократских идеја показао јевластима колико убеђење може имати пресудан значај у политичком

животу. Зато “прање мозгова” и “насиље над душом” могу за владајућукласу (или групу) понекад бити много делотворнији, па чак и јевтинијинего уплитање јаких снага полиције и војске”.118

Повољна географска обележја као и природни ресурси (“носачимоћи”), као што су : природна богаства, клима, становништво, војнасила, и др.,представљају основе, односно потенцијале политичке моћи.Сви ови потенцијали, који зависно од тога како и у којој мери се користе,као и од тога да ли се налазе у рукама способне владе, могу постати

стратешке предности сваке државе. “ Нема те људске снаге, територијеили индустријских и војних потенцијала који би учинили једну државу

моћном све док њено руководство не почне да их користи, а ’акоматеријални ресурси представљају тело моћи, а карактер нације душу

моћи, вођство чини њен мозак’”.119

Сходно приказаним ставовима, може се закључити да је, у датимусловима, суштинска одредба политичке моћи и силе у својствима

политичке акције – тачније система политичких акција као

концентрисаног, циљног и сврсисходног понашања у политици.Како политичка моћ, тако и политичка сила нису стања или самодогађаји, већ, пре свега, представљају процесе који се по правилууспорено одвијају, при чему је сила и примена политичке силе трајна

компонента политичке моћи. Политичка моћ подразумева располагање силом и способност и

спремност да се она примени. Основни облик примене силе у политици је притисак на свест кроз разне системе образовања и васпитања,организовано и системско наметање система вредности и стереотипа –

узора понашања, као указивање на могуће користи и могуће казне узњихов бојкот.

Међутим, политичка моћ се не исцрпљује применом силе. Она јемного сложенија, те “њена величина зависи од низа других чинилаца :историјских услова, прогресивног кретања друштва, материјалних

118

Љ. Тадић, Наука о политици, Београд, 1988, стр. 87. 119З. Исаковић, Основи теорије политичке моћи у међународним односима, Београд, 1998,стр.68.



57

услова, друштвене и политичке организације, идеолошке снаге, морала, идр”.120

На основу изложеног, политичка моћ се може, у основномсмислу, одредити као способност владања, а то значи у првом реду (али

не само) способност наметања воље другоме, што се често (али опет не усвим случајевима) постиже применом силе, односно принудом, радиостварења сопствених циљева и интереса.

Способност владања ради остваривања сопствених интересанаметањем воље другоме, често коришћењем силе, има две основнекомпоненте : “ с једне стране, унутрашњу – владавину у оквиру одређенедржаве, односно друштва; и, са друге стране, спољну, која има донекле

различиту физиономију с обзиром на то да се манифестује и врши у

складу са у мањој или у већој мери посебним законитостима којеодређују међународне односе”.121

Сасвим слободно, овим двема компонентама додала бих и трећуод које у многоме зависе и претходне две. То су специфичне моћи, силе и

утицаји делова структуре апарата моћи и силе унутар самог тог апарата.Ово је једно од питања које тек захтева потпуније савремено проучавањеу светлу збивања током последњих двадесетак година.

Када се моћ употребљава она може бити добра или зла. Моћ је, у

суштини, равнодушна према добру и злу. Зло се може објаснити али не иправдати. Оно се, као и добро, може сврстати у контекст системаоријентационих вредности. Тако, када се “ употреба силе оправда, ондасила не изгледа као насиље, као у случају када се за концентрациони

логор каже да је “стратегијско насиље”“.122 Међутим, свака употреба било које врсте силе, није насиље. Сила

ваљаних аргумената не мора бити насиље.Од свих порива који покрећу људско биће, најжешћи је воља за

моћ. Воља за моћ и власт је веома изразито обележје наше историје.

Воља за моћ се не задовољава тиме да контролише спољашње понашањемаса, већ и надгледа унутрашњи живот појединца, нарочито ако је он

посебан по својим духовним моћима. Отуда, “ моћници све чешћеизбегавају примену голе силе а све више прибегавају сили без насиља – насељавању душе и контроли свести “.123

120Р. Стојановић, Спољна политика и државно уређење, Београд, 2001, стр.30. 121

Р.Стојановић, Сила и моћ у међународним односима, Београд, 1982, стр. 27. 122Ђ. Шушњић, Рибари људских душа, Београд, 2004, стр. 7. 123Исто, стр. 8.



58

По једном теоријском схватању, сила нас више присиљава инепосреднија је од моћи. Када је појачани облик у питању онда се говорио сили. “Моћ на нижим и више животињским ступњевима развоја требаназвати силом. Ако сила дјелује полако, она се претвара у моћ. Међутим,

у актуелном тренутку, који ипак једанпут дође, у тренутку неопозивеодлуке, моћ поново постаје чиста сила”.124

Као што се моћ не реализује само силом, тако и насиље није некиобавезан начин реализовања моћи. “ Поседовање моћи не исказује нужнопримену силе ... Тамо где постоји сила постоји и моћ, а сваки чин насиљакао друштвеног или политичког насиља повезан је са исказивањемдруштвене односно политичке моћи”.125

Моћ и сила су неутралне категорије којима се означавају важне,

али легитимне друштвене разлике и неједнакости, док је насиљеекстремно груба и неоправдана употреба моћи, тачније силе.

Насиље као културни образац темељи се, пре свега, на механизмупервертирања нужде у врлину и инвазији циљева и средстава.

Репресивни културни образац третира силу и преферира принуду каоциљ, а не као средство.

Међутим, било која научно изведена анализа, показаће да

принуда, ма колико примењивала разноврсна насиља, осим код

специјално оболелих особа, само по себи и за себе није и не може битиполитички циљ. Она је увек политички инструментална функција.

124

E.Canetti, Маса и моћ , Загреб, 1984, стр. 233. 125Драган Симеуновић, Политичко насиље, Београд, 1989, стр. 8.



59

5. Међузависност између моћи, силе, власти и насиља у политичкој

теорији

У наукама и научним дисциплинама, као и у пракси, често се

употребљавају појам моћи, појам силе, и у различитим значењима као:природна, друштвена, физичка, политичка, економска, итд. моћ и сила.

Већ је наглашено да моћ, у најширем смислу, представљапотенцијал, постојање могућности за произвођење неких промена : уприроди или друштву.

Такође, под силом се подразумева способност производњеодређених промена у природи и друштву. Сила је делатна моћ, она јеорганизовани сегмент моћи који делује, испољава се, манифестује се; она

је средство и израз моћи.Неретко се поистовећују ова два појма, појам моћи и појам силе,

а у друштвеним наукама понекад се један или оба подводе под појамвласти.

Анализирајући више различитих теоријских схватања, увиђа седа већи број теоретичара сматра да је феномен моћи – власти основни, анеки и да је заправо једини предмет политичких наука. При томе међу

њима постоје знатне разлике у схватањима : од оних који као предмет

политичких наука сматрају државну власт у једном техничком смислу,преко оних који овај предмет проширују и укључују у њега феноменвласти у ширем смислу, која не мора увек бити власт државног апарата,до оних који појам власти узимају врло широко и сматрају га основним

појмом не само политичких већ друштвених наука уопште, и за чијипојам на нашем језику више одговара израз моћ. Довољно је, на пример,

упоредити два француска аутора – Мориса Дивержеа126, који сматра да јеполитичка наука, наука о власти и која ради илустрације других сличнихсхватања наводи Вебера, и Арона, који каже да (одређивање) предмета

политичких наука не представља велике тешкоће : наука о власти,управљачима, моћи.127 За означавање “власти”, како је Диверже схвата ,

употребио је сва три појма, која користи Арон, чиме показује да појамвласти схвата доста широко. С друге стране, Жорж Бирдо, који исто такосматра појам моћи ( pouvoir ) основним појмом политичких наука, осећа

потребу да истакне да он употребљава овај израз радије него власт(authorité ), сила ( puissance) или влада (gouvernement), јер реч моћ

126M. Douverger, Méthodes de la science politique », Paris, 1959.127Исто, стр. 10.



60

укључује и чињеницу и појам.128 Међутим, француска реч “ pouvoir ”,слично као и енглеска “ power ”, може да се употреби за означавање моћи,власти, силе, снаге, па и овлашћења. Оно што су ови писци хтелиупотребом речи која означава моћ било је да избегну свођење моћи на

власт, јер је у политичким наукама и социологији већ дуже временаистицано да постоје различити облици моћи, а да је власт само једаноблик изражавања моћи. Док израз власт, влада, упућује на институције,израз моћ упућује на друштвене и политичке процесе.

У односу силе и моћи Рејмон Арон уводи и елеменат власти.Сама борба за власт није ништа друго него супарништво моћи, тежња заприступом управљачким местима, мада, они који су на власти поседујумоћ. Сама власт се изводи из моћи због тога што “међународни односи

нису изашли из природног стања, а носиоци власти су у исто време људикоји поседују моћ или, другачије речено, то су поседници широке

способности да утичу на понашање њима сличним па чак и на опстанакзаједнице”129.

Као социолошки феномени, моћ, власт и ауторитет130, се честомеђусобно подупиру и тесно се преплићу. Они се срећу у свим областимадруштвеног живота и то у различитим видовима. Моћ, власт и ауторитет,

као феномени, појављују се само у заједничком политичком делању и

постоје у поретку организованих политичких група, односно политичкихзаједница.

128 G.Bordeau, Traité de science politique , Paris, 1949, стр. 187.129R. Aron , Paix et guerre entre les nations, Paris, 1962, стр. 60. 130Моћ као појам и реалитет је сличан појму ауторитета (authority). Битно обележје...

„ауторитета је “беспоговорно признање од стране оних од којих се тражи послушност» (Арент, 2002: 167). Ауторитет, слично моћи, није ни принуда нити убеђивање. “Отац

може изгубити свој ауторитет било тиме што туче свој дете, било тиме што се расправљас њим; то јест, тако што се са њим понаша као тиранин, или га третира као себи равног»

(Арент, 2002: 167). Ауторитет, по Хани Арент, осим особама може припадати иустановама. Тако се “институционализована моћ у организованим заједницама често јавља у руху ауторитета, захтевајући тренутно неупитно признање» (Арент, 2002: 168). Сам појам ауторитета подразумева постојање хијерархије између особе А и особе Б

(Арент, 1995: 18-19). Ако Б промени одлуку или понашање због А- овог убеђивања путемнавођења разлога, то није ауторитет. Убеђивање увек подразумева егалитарни поредак,док ауторитет почива на хијерархијском реду . У њему се А налази изнад Б, при чему“исправност и легитимност хијерархије обоје признају и у њој обоје имају унапред

одређено чврсто место“. (Арент, 1995: 19). Према Слободану Антонићу, У одбрану Парсонсовог схватања моћи, Социолошкипреглед, vol. XXXX, Београд, 2006, стр. 71.



61

Треба разликовати моћ, власт131 и ауторитет. “ Моћ је наметање иостварење воље или очекиваних учинака које може бити и самолатентно, потенцијално. Власт је институционализован, друштвеноприхваћен или легитиман облик моћи, која се сматра исправном и

праведном и којој се поданици покоравају без већег отпора. Ауторитет је(пресудан) утицај на доношење одлуке или формирање става, мишљење.И ауторитет је институционализован али не мора увек да буде и легалан(нпр., у случају илегалних организација).”132 Талкот Парсонс моћ схватакао одређену способност појединца,133 као одређени пристанак одн.легитимност, да је битно својство моћи „добровољна послушност“, даније заснована на на насиљу нити наређивању, те да најефикаснија моћпредставља и највећу легитимност. На сличном становишту је и Хана

Арент, која истиче да је „нагон за потчињавањем- страсна жеља даслушамо и да будемо вођени од неког јачег“.134 Арентова истиче да је и

код моћи и код насиља битан чинилац послушност, с тим што се коднасиља послушност обезбеђује присилно, а код моћи на основу

сагласности.са конститувним законима заједнице. Са социолошке тачке гледишта појам “моћи” је амофран. Све

могуће особине једног човека и све могуће констелације могу човека

учинити кадрим да у датој ситуацији спроведе своју вољу. На основу

тога, како сматра Макс Вебер, појам “власти” у социолошком погледу“мора бити прецизнији и може само да означава изгледе да ће неканаредба бити примљена послушно”.135

У политичком, правном, економском и техничком смислу, може

се сматрати да ће оне бити и задовољавајуће извршене.

131Према Арентовој- „Организована и институционализована моћ се зове власт...моћи не

треба оправдање већ легитимитет“. Исто, стр.71. 132М. Марјановић , Друштвена моћ и право, Часопис „Правни живот“, бр. 12/1998., стр.

966.133Талкот Парсонс своје схватање моћи изложио је у делима "О појму политичке моћи"(Parsons, 1994[1963 и Социолошка теорија и модерно друштво (Parsons, 1967). Парсонссматра да је моћ, генерално узев, “спoсобност појединаца или скупина да успешно

`завршавају послове`, нарочито оне у којима су њихови циљеви ометани неком врстомотпора других људи или њиховом опозицијом» (Parsons 1994:94).134Схватања моћи Хана Арент је исказала у својим делима: „О ауторитету и слободи“

(1958; проширена верзија 1968; Арент, 1995), „О револуцији“ (1963; Арент, 1991а), и „Онасиљу“ (1970; Арент, 2002).135М. Вебер, Привреда и друштво II, Београд, 1976, стр. 37.



62

Даље, Вебер сматра да моћ, у суштини, представља “ изгледе дасе у оквиру једног друштвеног односа спроведе сопствена воља упркосотпору, без обзира на то на чему се заснивају ти изгледи “; док, подвлашћу треба називати “изгледе да ће се одређене особе покорити

наредби одређеног садржаја”.136

Власт је, по свом изворном значењу, посебан случај моћи. Она јеу свом најопштијем смислу “ један од најважнијих елемената заједничкогделања ... У изваредно великом броју случајева, власт и начин на који сеона врши стварају од неког аморфног заједничког делања, рационалноудруживање, а у осталим случајевима, где то није тако, управо структуравласти и њен развој формирају заједничко делање и недвосмисленоодређују нарочито његову усмереност ка неком “циљу” уопште “. 137

Власт се, такође у сасвим уопштеном смислу може одредити икао моћ, тј. могућност да се сопствена воља наметне у понашању других.

Наиме, под самим појмом “власт” може се подразумевати таквочињенично стање у коме испољена воља (заповест) једне или више особа

које “владају” жели да утиче на понашање других (једног или више“подвлашћених”).

Поред великог броја различитих типова власти, Вебер у свом

делу “Привреда и друштво”, прави разлику између два, по њему,

дијаметрално супротна типа власти : “ с једне стране, власт по силиконстелације интереса (нарочито по сили монополистичког положаја) и,с друге стране, власт по сили ауторитета (моћ да се издају заповести иобавеза на послушност). Прва се заснива искључиво на утицају који

произилази из неког на било који начин обезбеђеног поседа, а друга сезаснива на апсолутној обавези на послушност која се захтева без обзира

на мотиве и интересе “. 138 Свака типична врста власти по силиконстелације интереса, нарочито ако је у питању сила монополистичкогположаја, постепено може да се претвори у власт засновану на

ауторитету.“Влашћу треба називати изглед да ће се специфичним (или свим)

наредбама покорити одређена група људи, а на сваку врсту изгледа да ћесе уживати “моћ” и вршити “утицај” на друге људе “. 139 У овом смислувласт, односно ауторитет у појединачним случајевима ће почивати на

136Исто, стр. 37. 137

Исто, стр. 45. 138Исто, 47. 139Исто, стр. 167.



63

различитим мотивима послушности : од обичног привикавања па дочисто циљнорационалног процењивања.

Оно што власт разликује од других односа у којима једна странасвесно утиче на понашање друге стране према својим циљевима, јесте

способност организоване примене санкција као средства којим сеизнуђује потчињавање. “ Власт без моћи и утицаја је гола прокламација

јер није способна да санкционише овлашћења која јој нормативноприпадају “. 140

У свим наведеним исказима власт углавном фигурира каопостојећа, дата, итд. Нама изгледа да, када се говори о врстама власти, неможе бити пренебрегнута ни она која је изведена из заједничке вољеконституисане договором чланова групе. Она, у ствари, значи и

извршавање сопствене воље.Власт је, у суштини, организована и институционализована моћ.

Она је везана за формалне институције система, ма какве онебиле, а моћ може бити више или мање ситуирана у тим институцијама,

али се не заснива нужно на њима. Може се чак условно рећи да основна разлика између демократских и недемократских режима лежи у степенуповезаности, односно раздвојености формалних институција система и

реално постојеће моћи... Псеудо – ограничавањем своје власти,

апсолутни центар моћи одржава неограничену истинску, суверену моћ ипотпуну контролу система, чиме спречава истинско ограничавање имоћи и власти.141

Одређен степен сагласности о схватању политике Слободана

Јовановића јасно је изражен у његовом делу : “ О држави, основи једнеправне теорије “. С обзиром да се настанак политике као оформљење

друштвене појаве повезује са настанком државе, Јовановић каже “ ... удржави постоји једна власт која наређује вршење правила... она сенамеће појединцима силом једног спољашњег ауторитета...”142. Он јасно

разликује правне, социјалне (социолошке) и политичке теорије о држави,да би закључио да је држава настала спољашњим утицајима : “ Ти

спољашњи утицаји своде се на један, а то је : на рат”143. “ Права се власт јавља тек у држави... Власт се не врши више само у интересу господарске

140Л. Ристић, Социолошки годишњак, Друштвена моћ и насиље 2, Пале, 2006., стр.191. 141

М. Ђурковић , Диктатура, нација, глобализација , Београд, 2002, стр. 52-53.142С. Јовановић, О држави, основи једне правне теорије “, Београд, 1922, стр. 2. 143Исто, стр. 22.



64

групе, него у интересу целе заједнице; другим речима, власт се ставља услужбу права”144.

Власт је претежно појава екстеризовања моћи једних у односу надруге. У теорији и пракси, нарочито глобалног друштва, власт је једна од

основа ауторитета. Ауторитет претежно “изражава својство или “власт”неког да се његове одлуке (мисли, схватања и сл.) поштују, прихвате и топо правилу без спољне или нормативне претње; не само због тога што јеон тај – негативни ауторитет, већ што је и он такав – активни ауторитет“.145

Нужно је правити разлику између политичке власти и ауторитета.Нужност разликовања политичке власти и ауторитета је од значаја несамо за концептуализацију политике (за појам власти и политике), већ и

за саму теорију политике и политичког система.По Јовану Ђорђевићу, “ власт је отуђени и отуђујући део

човекове личности, ауторитет је враћајући део отуђења човека људскојличности “. Даље, како исти аутор наводи, политичка власт која руши

ауторитет у друштву “ лишава се могућности да буде ауторитет и да имамоћ; она постаје гола власт, то значи да се претвара у насиље и да, припојави репресије, постаје гола власт “.146

У политичким процесима свака нова власт настаје, једним делом,

као рушење постојећих, као и формирањем и промоцијом новихауторитета у друштву. Истовремено се нужно одигравају и разноврснепромене у системима оријентационих вредности, њиховој хијерархији иутицајима.

За најблаготворнију друштвену моћ се сматра моћ која почива налегитимном ауторитету својих носилаца. Она хармонизује односе између

оних који владају и оних којима се влада. “Утицај оних са ауторитетомдобровољно се прихвата од оних на које се утиче и зато се обично кажеда је боља она власт која се превасходно ослања на “снагу ауторитета” од

оне која се користи само “ауторитетом снаге” “.147 Ауторитет може представљати и моћ коју неко има на основу

свога угледа или статуса у одређеној групи или заједници. “ Ауторитет јесте моћ, али одређена врста моћи, а не моћ уопште. У формалним

144Исто, стр. 24. 145

Ј. Ђорђевић, Политички систем, Београд, 1988, стр. 97.146Исто, стр. 99.147М. Митровић, Социолошки годишњак, Друштвена моћ и насиље 2, ,Пале,2006, стр.58.



65

организацијама ауторитет је моћ коју према прописима организацијепоседује особа на одређеном положају (...)”. 148

Под ауторитетом у политичком смислу Војислав Становчић подразумева власт, тј. институционализовану могућност да се на

понашање других утиче и против његове воље. “Ауторитет у смислувласти, не мора бити нужно праћен ни угледом ни поштовањем. Може сеодржавати веома дуго захваљујући принуди, а некада може битизаснован на тзв. голој сили и узурпацији “149.

Свакој моћи, да би се реално одржавала и била у могућности данамеће своју вољу, морају бити на располагању одређена средства.Најпоузданија средства у том смислу могу бити власт и дисциплина.“Уколико нека моћ располаже њима”, како каже Љубомир Тадић, “онда

она већ није само “шанса”, већ и остварење такве шансе “.150

Насиље, већ је речено, представља у својој суштини употребу

физичке силе да би се изнудило одређено понашање људи. Према Светској здравственој организацији (WHO), одредница

насиља гласи : “Намерно коришћење физичке силе или насиља противдруштва које резултира или има велике шансе да резултира наношењемповреда, штете, сузбијање развоја или смрћу, је насиље”.

Када у друштву постоје одређени супростављени интереси,

односно известан степен антагонизма између супростављених страна,насиље се јавља као један од механизама за задовољење сопственихинтереса.

У политичкој теорији прави се разлика између насиља и принуде,

при чему је насиље свака примена силе супротна важећим законима иуставу, а принуда је легална примена силе.

За насиље се, у најкраћем, може рећи да представља применусиле, увек је силом наметање одређеног понашања.

С обзиром да је сила, како каже Драган Симеуновић, средство

којим се делује, статична категорија151, а тиме и материјалнапретпоставка и могућност насиља, “насиље као деловање увек

подразумева акцију и динамику при чему већ самим својим постојањем и

148Н. Рот , Психологија маса, Београд, 1995, стр. 164. 149В. Становчић , Власт и слобода, Београд, 2003, стр. 94. 150Љ.Тадић , Наука о политици , Београд, 1988, стр. 79. 151Да ли је сила заиста “статична категорија» ? Ако је сила производ и компонента

делатне људске акције, онда извесни чиниоци могу бити статични. То су, по правилу ресурси и неки други материјални чиниоци. Сама сила није ствар а њена употреба разликује се од употребе ствари.



66

могућношћу своје употребе и сила као латентна претња може дапредставља и одређену форму индиректног психолошког насиља...”152

Надаље, исти аутор, карактер насиља као људске и друштвенеделатности “увек зависи од његове функције у сфери друштвених

односа које и само изражава, а функција насиља увек зависи и од врстедруштвене структуре у којој се врши, као и од врсте сукоба интереса укоме оно посредује ... Насиље је људска делатност, а сила је средство,оно није проста употреба силе већ њен рад, као облик људске делатностиу којој се директно или индиректно користи сила”.153

Како је, за Драгана Симеуновића, свако насиље деловање силом,... “оно се најкраће може одредити као деловање силом ради стварањатакве ситуације, односно уређивања међусобних односа у друштву који

воде реализацији циљева и интереса онога који врши насиље.”154

Један од основних односа силе, насиља и владавине био би

следећи : “ Сила је средство владавине, а насиље је начин или методвладавине којим владајући остварује свој утицај на усмеравање кретања

у друштвеној заједници или у некој области друштвеног живота “.155 И по схватању Слободана Јовановића, насиље је свака примена

силе која је у функцији напада на државу, правни систем; када је у

питању злоупотреба и самовоља. “У сузбијању такве самовоље,

злоупотребе, напада на државу и правни поредак – примена силе јеоправдана ... Насиље се не изражава никада само у чину директнеупотребе силе. Оно може бити изражено и у индиректној примени силе ито “у веома израженој спремности на то која се ситуационо приближава

самој граници чина директног насиља, као што су нпр., за директнонасиље на довољној сили засновани, притисци, односно претње силом,

што узрокује да се објект притиска, односно претње осети реалноугроженим и доживи их као психичко, односно индиректно насиље надсобом”.156

Насиље је укључено у мрежу ширих друштвених односа иструктурира се над утицајем те мреже у оквиру односа друштвене моћи,

манифестујући се као друштвена делатност усмерена на њену потврду и

152Драган Симеуновић, Политичко насиље, Београд, 1989, стр. 14. 153Исто, стр. 21. 154Исто, стр. 22. 155

Исто, стр. 11. 156Опширније у: С. Јовановић, Из историје политичких доктрина, Књига прва,Београд,1935,стр. 14-17



67

јачање, или пак на оспоравање и мењање односа друштвене моћи, чак ионда кад је насиље вербалне или симболичке нарави.

Насиље је присутно у свим подручјима друштвеног живота. Оночини активност појединаца који не поштују норме и успостављене

прописе неке одређене друштвене скупине. Такав облик насиљасанкционишу оне снаге друштва, јер имају моћ и држе власт, што значида силом намећу своја правила.

У друштвеној позадини насиља стоје односи друштвененеједнакости, која је иначе конфликтне нарави, без обзира на начин накоји се очитују, тако да је насиље синдром постојања становитихконфликтних стања и озбиљнијих врења у противречној утробидруштвеног бића, и онда кад су та врења латентна и на први поглед

готово невидљива.Насиље, за Јована Ђорђевића, представља један од основних

облика “вршења власти а то није њена суштина; и кад је “гола”, властникад није огољена, лишена идеолошких “форми”. Насиље не објашњава

власт, већ је испољава, као што снага метка из аутоматске пушке необјашњава принцип аутоматског оружја “.157

Оно је развијени облик моћи као надмоћи, експлоатације и

доминације, нешто битно нељудско, што не може послужити као

средство за достизање хуманих циљева. “Само тамо где постоји надмоћмогуће је насиље и то насиље може извршити јачи у односу на онога ко је слабији ... Моћ као надмоћ у клици садржи насиље и “природно”прераста у насиље као својој бити примјерену форму бивствовања.

Другим ријечима, насиље је само испољена и развијена бит моћи каонадмоћи”.158

Насиље се генерално може узети као неодмерено или претеранонаношење зла појединцима које уопште није друштвено прописано илипрелази границе дозвољене за његово коришћење.

Такође, оно се не може изједначавати са прекомерном употребомсиле, јер је у легалној процедури примене силе могућа прекомерна

употреба. Битно је питање мерила недовољне, довољне – примерене ипрекомерне употребе силе.

Насиље, или прекомерна употреба силе у историји се показало

као веома лоше средство за решавање спољашњих и унутрашњих сукоба.Један од, нама најближих, примера су ратови на Балкану у последњој

157 Ј.Ђорђевић, Политички систем, Београд, 1988, стр. 102. 158Г. Петровић, Моћ, насиље и хуманост, Часопис „Praxis“, бр. 1-2/1970, стр. 52.



68

деценији двадесетог века, укључујући ту и раздобље НАТОбомбардовања Савезне Републике Југославије. Као прекомерно насиљепоказала се и тзв. “хуманитарна интервенција”. Тај случај није једини упракси.

“ “Хуманитарним” и “мисионарским” интервенцијама својствено је то да насиље које се примењује за заустављање насиља временомзаправо ескалира у веће насиље од оног затеченог, тј. од насиља које сенаводно желело постићи”.159 Другачије речено, овде долази досимптоматичног изокретања и замене примарног насиља секундарним.Оно постаје све веће и драстичније, чиме се поништава прокламованисмисао интервенције. То нипошто не значи да се доводе у питање искривени (односно стварни) њени разлози или латентни смисао.

“Од тзв. “хуманитарних” интервенција се не одустаје, већ се онеи даље шире, призивају и оправдавају, како правно тако и морално, што

само сведочи о суштинској непревладаности принципа јачега умеђународним односима и о насиљу као битном својству односа већих и

снажнијих према мањима и слабијима “. 160

Нема сумње да моћ и сила, у разним облицима и интензитетимапримене, остају битан чинилац унутрашњих и међународних односа све

док су конфликт и конкурентска борба битно обележје односа у

ситуацији добара и потреба за њима.На основу многоструких околности, сам механизам узајамноподстицаног насиља може да се опише као зачарани круг у који је лакоући, али врло тешко изаћи. “ У балканској пометњи на крају двадесетог

века, у којој је јединствени правни систем у СФРЈ (као монополскисистем) био одједанпут разорен, насиље је поопштено, људство је

враћено у “природно стање” (стање : рата свију против свих), астравични ефекти кружења у безизлазном кругу насиља морали су битивише него очигледни “. 161

Политичко насиље подразумева постојање свести о политичкимциљевима, организованост и поседовање средстава, којима се политички

циљеви могу постићи.Политичко насиље се јавља као један од појавних облика укупног

друштвеног насиља. Оно се, у најопштијем смислу, може одредити као

159М.и Г.Трипковић: Социолошки годишњак „Друштвена моћ и насиље 2“, Пале, 2006.

ст.38.160Исто, стр. 39. 161М.Беланчић, Насиље, Београд, 2004., стр. 44.



69

“директна или индиректна – латентна примена силе у сфери политике иполитичког, односно као директна или индиректна примена силе надсвешћу, телом, животом, вољом и материјалним добрима стварног илипотенцијалног, односно претпостављеног политичког противника “. 162 У

том смислу, политичко насиље не може бити ништа друго сем некогполитичког чина или неке политичке, првенствено циљне иорганизоване, активности.

У организованости политичког насиља заступници ипредставници политичког насиља, стварају организације, чији члановиимају заједничка општа филозофска, идеолошка, политичка и религиознамишљења. Организације имају основни циљ да насилним методама исредствима остваре или задрже политичке позиције у друштву и држави.

Од посебног су значаја схватања – уверења о заједничким интересима. Узрок вршења политичког насиља условљен је потребама и

интересима који не морају увек бити транспарентно политички, али суувек друштвени, односно условљени су антагонизмом друштвених

односа. “Политичко насиље је условљено итекако и постојањем сукобаинтереса који не морају бити интереси класа (могућ је, нпр., сукобинтереса етничких, религијских и других – и унутар исте класе)”.163

Да би се избегло политичко насиље, Радош Смиљковић сматра да

: “политички систем треба да је тако конституисан да може да апсорбујемогуће снаге репресије и политичког насиља. Потребно је да свесоцијалне снаге развију своје организације и партије које артикулишуњихове интересе и у оквиру парламентарног система настоје да постигну

одређене циљеве”164.Свака власт да би одржала своје позиције мора, поред осталог,

поседовати и известан степен опрезности и спремности да се брани одоних који је угрожавају. “ Нема те власти која се оградила у потпуностиод насиља, јер, одрећи се употребе силе или располагања њом, значило

би себе негирати као власт “. 165 Савремено друштво подразумева поредак, али у поретку нису

отклоњени већ су само фаворизовани неки интереси и начини њиховог решавања. У тој супротности сукоби могу бити различитог интензитета идубине, па у случају непомирљивости, насиље с једне или истовремено с

162Д. Симеуновић, Политичко насиље, Београд, 1989., стр. 27.163

Д. Симеуновић, Теорија политике, Београд, 2002, стр. 154.164Р. Смиљковић, Насиље и политика, Београд, 1997., стр. 27. 165 Исто, стр. 11.



70

више страна, може бити начин решавања проблема – привремено илистално.

Сила, моћ, насиље, снага, нису синоними, мада се у свакој од њихподразумева често исти садржај – моћ. “ Под “насилном” моћи

подразумева се моћ као сила која се примењује од веће моћи премамањој, док “ненасилна” моћ подразумева да у том односу не долази допримене силе јер се постиже обострана корист “. 166 Међутим, услучајевима тероризма, ова тврдња не важи генерално.

Моћ и насиље, иако су различити феномени, обично и често сепојављују заједно. У том смислу, Хана Арент каже : “ Данашњеизједначавање насиља и моћи почива на томе што се владавина схваталакао доминација човека над човеком помоћу насиља “. 167 Даље, иста

ауторка наводи да : “ владање чистим насиљем долази до изражаја тамогде се изгуби моћ ... Ако се моћ замени насиљем, то може донети победу,

али цена је веома висока; њу не плаћа само поражени, већ је на рачунсопствене моћи плаћа и победник ... Насиље може да уништи моћ; оно је

потпуно неспособно да је створи “. 168 И ово схватање Хане Арент остаје само условно. Наиме, ако је

моћ способност остваривања воље, циљева, итд., а сила у неком облику,

неопходна компонента моћи, онда приказана поставка не стоји. А ако се

тај став тиче само владања, онда треба специфицирати владање.Политичко владање, владање политичком заједницом подразумевапретњу силом и примену силе. Међутим, и сила и примена силе власти(духовне) није једноставно и не може се објаснити еквилибристиком

речи. То ће показати и излагање које следи.

166

Р. Стојановић : “ Спољна политика и државно уређење “, Београд, 2001., стр. 24.167Х. Арент, О насиљу, Београд, 2002., стр. 66.168Исто, 67-68.



71

6. Међузависност укупности друштвене и политичке моћи и

друштвене и политичке силе

Аналогно општим појмовима моћи и силе, друштвене науке

препознају и проучавају друштвену моћ (моћ друштва) и друштвену силу(силу друштва, друштво као сила, или држава као друштвена сила).

Друштвена моћ је мера потенцијала једног друштва, а друштвенасила мера способности организовања и исказивања те моћи друштва крозпроизводњу, кроз економију у целини, кроз своју филозофију и културу,али и кроз способности и организацију за одбрану, па и остваривањециљева мимо граница друштва: кроз политику, економију, војну силу,итд. Способност претварања моћи друштва, односно његових

потенцијала у употребљиву вредност силе, зависи од способностичланова друштва, па тиме и друштва и државе у целини и његове

традиције и државе.Сведоци смо многих примера кроз историју, (а и данас их није

тешко препознати) који показују извесне разлике између појединихдруштава и држава у погледу мерила нивоа њихове моћи и друштвенесиле. Наравно, ради се о државама и друштвима приближно истих

потенцијала, али су разлике у степену претварања моћи, потенцијала,

ресурса у друштвену силу евидентне. Те разлике настају првенственозбог тога што су одређена друштва и државе способније да организујуљудске и друге потенцијале и да на разним пољима друштвеног животаевидентно буду “моћније” од других, по потенцијалима готово

истоветних држава и друштава. Моћ је средство које омогућава да се одређене ствари учине. Моћ

својом доминацијом и хијерархијом повезује целину. Интеграција настајеи одржава се наметањем, притисцима, уверавањем, силом, а њу најчешћеспроводе моћни појединци, разне моћне групе и моћна држава.

Интегративни процеси моћи одвијају се на различитим нивоимадруштвеног и политичког живота. Интеграцијом се концентрише и

централизује моћ.Политички односи су једна врста друштвених односа. Они, у

суштини, представљају односе који се тичу задовољавања и развијања

потреба, као и задовољавања одређених интереса, у којима средишњуулогу има власт. Једноставније речено, то су односи борбе за власт, а у

савременим условима, за државну моћ и власт, као и шире, за

међународну моћ, власт и утицај, у сврху остваривања одређенихинтереса.



72

У политичкој пракси овакви односи се најчешће јављају каоодноси равноправности, односи доминације и односи подређености у

разним облицима, садржинама и областима политичког и друштвеногживота.

Основна садржина политике је оформљивање интересних циљеваи њихово остваривање остваривањем утицаја с ослонцем на друштвену иполитичку моћ – а уз прихватање и пристанак уз мање или вишедобровољности, односно принуде и (или) насиља.

Слободан Јовановић политичку силу превасходно везује задржаву и државну власт (укључујући државни суверенитет), придајући

јој сврсисходност и циљност, те у складу с тим функционалност.Политичку силу (силу државе и власти) сматра веома сложеном јер

обухвата војну, привредну и културну сферу.Ове три сфере веома су сложене, а нарочито културна, јер

обухвата мноштво разноврсних чинилаца материјалног, психичког идуховног живота укључујући и системе вредности, идеологије,

вероисповести, традиције, итд. Свака од њих има своју делујућу силу. Асве побројане области су међусобно испреплетане и условљене.Политичка сила и моћ су само резултанта односа чинилаца целине.

Сила је сама по себи променљива, нужно примерена условима.

Пошто су разни субјекти, из разних разлога (потреба, интереса, циљева)актери међусобних борби, то они развијају различите активности икористе разне начине и средства, а и тиме постижу разне резултате – победе и поразе.

Макс Вебер политику види као тежњу за учествовањем у вршењуи расподели моћи, а учеснике политике као “егоисте” који теже да

искористе све предности и повластице које се, вршењем исте, могудобити. “Политика, за нас, значи : тежњу за учешћем у моћи или завршењем утицаја на расподелу моћи, било између држава или у оквиру

неке државе између група људи које она обухвата ... Ко се бавиполитиком, тај тежи за моћи : моћи као средством у служби других

циљева – идеалних или егоистичких, или моћи “ради ње саме” : да би сеимало осећање престижа који она даје”.169

И, разумљиво, одређених користи исказаних непосредно или

посредно кроз циљеве политике у датим условима.Може се сматрати, у начелу, да, по мишљењу Вебера:

“друштвена моћ представља израз тежњи за напредовањем и развојем у

169М. Вебер, Привреда и друштво II, Београд, 1976., стр. 433.



73

широком смислу тих појава и стиче се стварањем, а њенатрансформација у политичку моћ може да резултира и врло штетнимпоследицама за човека (у првом реду разарањем, у широком значењу тогпојма) “. 170 Наравно, у друштвеној пракси, политичка моћ и сила су, уз

многе мањкавости, били битан покретач и усмеритељ прогреса и развоја!Између друштвене и политичке моћи може се јавити и извесна

диспропорција. Она се најчешће јавља у револуционарним периодима укојима може доћи до ситуације да одређена политичка група (или елита)остаје на власти, иако је у међувремену изгубила друштвену моћ. У томслучају се њена власт претвара у екстремним размерама у силу изнаддруштва. Такве ситуације обично кратко трају, што потврђују и догађајииз историје. Наиме, политичка група (или елита) која има доминантну

економску моћ у датим околностима, односно револуционарнимпреокретима, узима и политичку власт.

Када се има у виду класификација устаљене структуреполитичке моћи, јасно је да она обухвата, најпре, унеколико

модификоване основне елементе њене основе – друштвене моћи(становништво, територија, економска снага), а потом и три специфичнаелемента (војна сила, политички систем и идеологија). “ Иако се

политичка моћ у начелу заснива на друштвеној моћи, она прва може

деловати и као самостални чинилац, када може доћи до мањих или већиходступања од пропорционалности са другом (нпр., у случајевима у којимполитичку моћ поседују појединци, групе и друштва који истовремено непоседују и одговарајућу друштвену моћ, у случајевима у којим се може

говорити о осамостаљењу, односно о отуђењу војне моћи од друштва,итд.)”. 171

У савременом друштву готово је неизбежна појава потчињавањавоље једних вољи других, тј. спровођење властите моћи. “Способностпотчињавања других властитој вољи редовно долази у руке оних који су

способни и кадри да с највећом уверљивошћу и самопоуздањемпредсказују непознато и недокучиво ... Моћ може бити друштвено

злоћудна, али је у исти мах друштвено битна “. 172

170Исто, стр. 18. 171

З. Исаковић, Основи теорије политичке моћи у међународним односима, Београд, 1998,стр.19. 172J.G. Kenneth, Анатомија моћи, Загреб, 1987, стр. 18-19.



74

У околностима убрзане глобализације, настојање да се што вишеувећају могућности, и смање ризици с тешким последицама, свакакозахтева координисану употребу моћи.

Када говоримо о глобализацији, ми првенствено имамо у виду

процесе културне и цивилизацијске глобализације, потом специфичнеетичке (моралне) глобализације, па тек потом и политичке глобализацијекроз принципе међународног поретка, али без “наддржава” апсолутнеполитичке доминације суперсиле на основу примене силе, итд.

Друштвена моћ је једини облик моћи коме је својственостваралаштво и може се одредити као способност за опстанак друштва унаведеном широком смислу тог појма. “ Без пропорционалности измеђустваралаштва и друштвених потреба, не може се говорити ни о

друштвеној моћи, али поменуту пропорционалност стваралаштва ипотреба вероватно треба посматрати као неку врсту идеалног стања,

циља чијем остварењу друштва редовно теже у дужим временским раздобљима, док се у пракси готово свакодневно сусрећу мања или већа

одступања од ње, и то било у смеру у ком стваралаштво надмашује(превазилази) потребе било у супротном смеру”. 173 При овоме, требаимати у виду да друштвена моћ, као и све моћи које су у њој обједињене,

не изражава се само у задовољавању постојећих, већ и у стварању нових

потреба и начина њиховог задовољавања.Друштвени status quo постаје политички status quo који обухватауглавном власт, силу и насиље, доминацију и друге облике владавине уоквиру друштва и над друштвом, који имају за основу потребу да се

отклоне опасности и претње које могу произаћи из поменуте фактичкенеједнакости људи, друштва, држава, а и других људских организација. “

Ако се у организацијама потенцијална моћ у великој мјери премјешта напотчињене, тим важније бива како ови регулирају свој однос један премадругоме. Прираст моћи код потчињених охрабрит ће ове да своју моћ

испробају и један на другоме “. 174 Однос моћи и надмоћи везује се за однос који није дијалошки.

Дијалог, у принципу, подразумева однос једнаких. Скоро сви нашиодноси су односи моћи, а у таквој ситуацији дијалог је немоћан. ЂуроШушњић сматра да се “ о нашој судбини решава без нас, мимо нас и

против нас, негде у далеким средиштима моћи и власти. Ако једна групаљуди прави законе по својој вољи, онда је њихова воља закон. Када би се

173Исто, стр.13. 174 N. Luhmann, Организирана моћ, Часопис „Наше теме“, бр. 6/1979., стр. 1275.



75

они придржавали закона који су нам донели, наредили би властитохапшење “. 175

Надаље, исти аутор сматра да је с гледиштва вођства спољнаопасност најпогоднија за испољавање утицаја и моћи над другима. “

Могућност за манипулисање људима нагло расту. Покушај да се другиубеде олакшани су у условима када је друштво (група) суочено са некомврстом опасности “. 176

Истинитост ових исказа тешко је оспоравати али се притом неможе и не сме превиђати ни моћ масе. Она се испољава кроз извршењазахтева носилаца власти, кроз потпуност и ограниченост извршавања,одступања и опструкције – до исказивања противстава, побуна и

револуција. Пренаглашавање само једне стране није научно

продуктивно.За демонстрирање и одржавање своје моћи, групама које их

поседују, принципијелно стоје на располагању три поступка :уверавање, материјалне предности и сила. Гледано на краће стазе, сила

би вероватно била најделотворнија. Међутим, на дуже стазе она каометода одржавања моћи, не задовољава, јер носиоце моћи – посебно усавремености – све више вуче на интензивнију примену силе и на њено

проширење на све више потчињених. За Франца Нојмана, од наведених

поступака, као најделотворнији и најјефтинији је поступак уверавања. “Можда се увјеравање у обичном случају може интерпретирати управокао форма силе, “сила над душом”. Увјеравањем владалац постиже кодпотчињених висок ступањ хабитуализирања, тако да реакције постају

скоро аутоматске “.177 Међутим, тај се однос не постиже без извесног степена

уважавања и остваривања основних и битних интереса потчињених, безобезбеђивања неких, по њиховом схватању за њих најважнијих користи.

У одржавању непромењеног статуса моћи и власти у друштву

владајућа класа, поред елемената насиља и дисциплине за одржавањепослушности користи и ненасилна средства : награде и убеђивање али и

више или мање спретну употребу обмана и предрасуда. У данашње добау те сврхе користи се и ефикасан уплив јавног мњења које се, путемманипулације, ствара и контролише. Најчешће се физичка принуда

175

Ђ. Шушњић, Рибари људских душа “, Београд, 2004., стр. 9 176Исто, стр. 99. 177F. Neumann, Демократска и ауторитарна држава, Загреб, 1974, стр. 74-75.



76

користи у комбинацији са средствима психичког притиска којиистовремено и обећава и застрашује. 178

Методе и технике остваривања и примене моћи и силе уопште, иполитичке моћи и моћи посебно, многобројне су и веома разуђене. Када

се каже да је “награда” ненасилно средство, она је то само унепосредном, најужем значењу. Међутим, награда може бити и положају хијерархији власти, а у одређеним системима власти то може бити иповећана могућност за веће и шире вршење силе над потчињенима, узистовремену већу и опаснију одговорност према већој сили. Зар сузаборављена средства “свилени гајтан”, “командна одговорност”, итд. ?

У целини гледано, веома је ризично строго раздвајати политичкиненасилно од политички насилног (односно разликовање оног где се

користи политичка сила схваћена као одређена врста снаге, од оног гдесе она не користи). У политичким процесима, по мом уверењу, увек су

примењени одређени облици силе, непосредно или посредно, само је речо количини, форми, методу и техници! Зар и слободни демократски

избори не садрже у себи одређену политичку моћ и силу ?!

178Љ.Тадић, Наука о политици , Београд, 1988., стр. 87.



77

IV СИЛА КАО БИТАН ЧИНИЛАЦ ПОЛИТИКЕ

1. Сила, моћ и држава

Кроз историју људског рода политика и насиље су тесноповезани а посебно то долази до изражаја са увођењем хијерархијскевласти и настанком држава179. Држава је себи обезбедила легалнимонопол на оружано насиље, тако што свако противљење власти икршење законских норми од стране појединаца, група, организација,итд., санкционисала је применом насилних метода.

У Држави Платон заступа гледиште о постанку државе на основама

поделе рада и гради концепцију праведне државе на бази правилне истриктне поделе рада међу различитим друштвеним слојевима. Држава

може бити праведна и неправедна. Платонова теорија државе представљапокушај изградње (идеалног) модела праведне државе. Појам правде се

не везује за карактер међуљудских односа већ за одређени карактердржаве и појединца, односно за одређени квалитет унутрашње структуредржаве (начин на који је у њој подељена власт, добра, задаци,

одговорности) и, следствено, за место које појединац заузима и функцију

коју обавља у држави. Тако, праведна држава је она у којој постојистриктна хијерархијска подељеност, у којој сваки сталеж имаспецифичну функцију било управљања, заштите поретка илиматеријалног произвођења.

179„Историја људског рода у основи је историја силе, насиља, принуде, власти,

подређених и надређених, политике, настанка и развоја државе и државне организације.Људске историјске заједнице, почев од родовских заједница, племена, нација, чиниле су

друштво, а потом је дошло и до формирања државе као битног чиниоца опстанка.Фактички, држава је увек била специфична организација неког облика историјске

заједнице, у одређеном времену, и на одређеном простору, a све у функцијизадовољавања одређених потреба чланова те заједнице... Настанак и развој државе идржавне организације, као и настанак и развој права је суштински фактор у развојуљудског друштaва, системског уређивања друштвених и државних односа, настанка и

развоја различитих цивилизација, али и различитих држава и различитих правнихсистема. др Драган Танчић, др Невенка Јефтић- Шарчевић, мр Мирјана Ђукић: „Политиколошкасхватања Слободана Јовановића о држави и сили“, Институт за српку културу Приштина-

Лепосавић, Београд, 2012, стр.11.



78

Аристотелова теорија државе је примарно теорија владавинезасноване на уставу, на апстрактним законима који важе за све, било оком облику владавине да је реч. У вези са одредбом, по којој је државастворена за потпун и самодовољан живот, као и у вези са ставом да је

држава створена ради очувања пуког живота, али да постоји због доброгживота, постоји и Аристотелова допуна из које произилази одређењедржаве као моралне установе. Државна заједница има за циљ моралнолепу делатност, а не просто заједнички живот. Грађани, сходно врлини,имају право учешћа у државној власти и другим користима које даједржава.

Схватање државе у ширем смислу, онако како се она обичнодефинише у међународном праву, обухвата три основна елемента :

становништво, територију и суверену власт којој се становништво датетериторије покорава. У ужем, пак, смислу, држава се схвата само као овај

последњи елемент, као апарат власти.Овако схваћена држава (у ужем смислу) и њен интерес много су ближи

схватању државног интереса како је он био развијен у оквиру концепта“државног интереса”, односно “државног разлога” од Макијавелија панадаље.

Посебнa својства, место и посебне функције капиталистичке

државе омогућују да се одреди функционисање “сила”, “репресије” или“насиља” у оквиру ње. “...Стварно, држава се никако не може свести нато да буде искључиво апарат или инструмент силе у рукамадоминирајуће класе. Тај елемент силе појављује се као општа

карактеристика функционисања класне државе”. 180 Поступак државе јесте вршење насиља, и то она зове правом. Али

насиље које врши појединац зове она преступом. 181 Када је реч о капиталистичкој држави, организована физичка

репресија се у њој појављује, као што је говорио Маркс, у “огољеном”

стању, пошто је лишена са једне стране својих ванполитичкихоправдања, а с друге стране укључена у институције класно – народне –

државе.Карактеристика капиталистичке државе по себи не означава неко

смањивање репресије, него стварну и значајну чињеницу да држава, у

монополистичком вршењу репресије, непрекидно покушава да јепредстави као одговарајућу општем интересу народа. И то у оној мери у

180 N. Poulantzas, Политичка власт и друштвене класе, Београд, 1978., стр. 228. 181К. Маркс – Ф.Енгелс, Немачка идеологија, Београд, 1964., стр. 47.



79

којој би она била, и често јесте, вршена у конституционалним и правнимграницама. 182

Држава као заједница садржи у себи силу183. Јасно је да немадржаве тамо где нема преовлађујуће силе.”Сила ништа не држи заједно.

Сила је субститут за јединство. Сила принуде представља критеријдржаве,али није њена суштина ..Када је на делу исувише силе реч је опатолошком симптому”. На основу реченог уочава се разлика измеђудржаве и других асоцијација. “ Нема државе где остале асоцијације себиприписују вршење принуде. Нема државе тамо где влада анархија. Но,вршење силе не чини државу...”184

Поставка о томе да “сила ништа не држи заједно” тешко се даоправдати ако се у силу не укључује и њена примена. Империје,

колонијалистичке државе негирају ту поставку. Матичну државу иколоније држала је заједно управо сила путем које је колонија то и

постала. Уистину, ту “присилну” заједницу не одржава САМО физичкасила, већ цео систем политичке силе у одређеним међународним

околностима.Способност одређеног друштва, друштвене заједнице, државе,

народа, нације, и др. да утиче на укупне друштвене и политичке процесе

у одређеном времену и датом друштву, али и мимо њега, представља

политичку силу. Најчешће је држава основни носилац силе, па, самимтим, и њеног сегмента који се односи на политику.

182 N. Poulantzas, Политичка власт и друштвене класе, Београд, 1978., стр. 231. 183 “О својствима и значају силе у држави, у својим делима истиче и Радомир Лукић, штосе види и из следећег исказа: „При том се лако уочава да је особеност државе управомонопол физичке силе, који она једина има. Друге друштвене организације током

историје нису имале овај монопол. Додуше, општедруштвена организација првобитне

заједнице је такође располагала овим монополом. Али је битна разлика између теорганизације и државе у томе што таква првобитна организација била истоветна сдруштвом – то управо и није била посебна организација, одвојена од друштва (и по

правилу супротстављена њему, сем у случају државе у одумирању), као што је држава,него организација целог друштва, организовано друштво. Остаје дакле, да је посебнаорганизација с монополом физичке силе, одвојена и различита од друштва, основнаособеност државе. Да у држави постоји, као њено особено обележје, овај монопол

физичке силе, то је чињеница о којој се слажу више- мање сви који се баве појмомдржаве“.др Драгана Танчића, др Невенка Јефтић- Шарчевић, мр Мирјане Ђукић; „Политиколошка

схватања Слободана Јовановића о држави и сили, Институт за српку културу Приштина -Лепосавић, Београд, 2012, стр.13-14.184R.M.Maclver, The Modern State, London, 1926., str. 16-21.



80

Држава је она људска заједница која у оквиру неке одређенетериторије (овде територија служи као обележје) – (са успехом) полажеправо на монопол на легитимну примену физичког насиља.

Вебер дефинише државу као држаоца монопола физичке

легитимне силе. “ Данас је специфично да се свим другим организованимгрупама или појединим особама право на физичко насиље приписујесамо уколико га држава са своје стране допушта : она важи као јединиизвор “права” на насиље ... Као и политичке групе, које јој историјскипретходе, држава представља однос власти људи над људима који сеослања на легитимно насиље (тј. на насиље које се сматра да јелегитимно) “. 185

За Келзена држава је природно уређење. Држава је политичка

организација, зато што је уређење које регулише употребу силе и затошто монополизује употребу силе.

У већини својих дела, Слободан Јовановић описује државу186 каоинституцију силе и моћи. Према њему, то је институција која је настала

као нужна друштвена, организована целина као одбрана од агресивне – спољне силе применом сопствене одбрамбене силе према спољнојагресији, али и у циљу одржања унутрашњег поретка ... Држава је

институција у којој је концентрисана највећа моћ и сила у облику

државне власти која јој омогућује да прописује и намеће односно дазабрањује и да онемогућава одређене интересе.У том контексту, исти аутор наводи да је држава “ једна правна

личност чијој су вољи потчињени сви они који се у њеној области налазе.

Она има право заповедања над њима. На основу тога права, онапрописује један правни поредак који је обавезан како за њене поданике,

тако и за њене органе. Ради остварења правног поретка, она може украјњем случају употребити и принудна средства “. 187

Дакле, на основу овога става, за државну принуду

карактеристично је то да се она врши на основу правног поретка, као једна правно допуштена принуда. Она, у ствари, није највиши израз

правне моћи државе.

185М.Вебер, Привреда и друштво II , Београд, 1976., стр. 433. 186 Ставови Слободана Јовановиће о држави, шире су изнети у делу:др Драган Танчић, др Невенка Јефтић- Шарчевић, мр Мирјана Ђукић; „Политиколошка

схватања Слободана Јовановића о држави и сили, Институт за српку културу Приштина -Лепосавић, Београд, 2012, стр.23-37.187С. Јовановић, О држави, основи једне правне теорије, Београд, 1922., стр. 127.



81

Из ових исказа о држави произилази да је настанак државеинициран силом, да је она нужно носилац силе – актер у борби с другимспољним силама и субјект успостављања и одржања унутрашњегпоретка – дакле, субјект борбе за поредак против снага које му се

супростављају. И наравно, то је легални и легитимни субјект силе ињене примене.

Свака држава, односно државна власт је високо опремљенасилом. Усложњавање државе и њених потреба захтева да се она осигурабројем, увежбаношћу и опремљеношћу апарата силе. “ У држави силупримењује, о њеној примени одлучује, њом располаже државна властпреко за то нарочито повезаних органа, путем и редом који су закономутврђени “.188

Мноштво људи може себи дати назив држава само ако сууједињени да заједно бране све оно што је у њиховој својини. Хегел

сматра да би мноштво људи створило државу захтева се да они створезаједнички војни апарат и државну власт.

С обзиром на чињеницу да је најчешће држава легални илегитимни носилац силе, произилази из тога да је војна сила обликполитичке (најчешће државне) силе, односно један од њених најбитнијих

елемената и израза.

Било какве одлуке државе на савременом нивоу демократског развоја, због устројства саме државе, мноштва учесника у процесима, развијености и технолошких карактеристика комуникационо – информационих система, улога политичких партија и других

друштвених организација, итд., не могу остати тајне, бар не на дужевреме. И реализација државних одлука захтева одређену

транспарентност.Уколико појединачне воље мање утичу на општу вољу, тј. обичај

на законе, утолико снага државног насиља мора да је већа. Да би била

добра, влада треба да буде сразмерно јача уколико је народмногобројнији. 189

Ако се деси да воља владаоца као појединца буде делотворнијаод воље суверена, и да се ради остварења те појединачне воље послужисилом која је у његовим рукама, тако да се, такорећи, добију два

188Ј. Р. Марјановић, Теорија политике, Београд, 1996., стр. 231. 189Жан-Жак Русо, Друштвени уговор, Београд, 1993., стр. 69.



82

суверена, један легалан (de jure), и други фактички (de facto), друштвенавеза би на једном исчезла а политичко тело би се распало.190

Снага владе се огледа увек у снази државе и њена целокупнаснага је увек и снага државе и она се не мења. Уколико се не мења,

проистиче то да уколико више троши ту снагу на своје чланове, на тајначин јој мање снаге остаје за дејство на цео народ.

Добровољно и слободно сугласје које би повезивало друштвенузаједницу, тј. државу, засновано је на моћи. Ријеч је о моћи једне идејеили скупине идеја. Међу њима је најистакнутија идеја припадништва

једном народу. Али она не укида голу силу или опресију у међуљудскимодносима, јер постоје социјалне разлике, али понајвише долази доизражаја у истицању разлика у успоредби с другим народима. 191

Разликовања по народности и националној припадности, и ако јеизворна карактеристика нарочито XIX века, жива је и данас у многим

државама и односима у њима и између њих. У свим савременимдржавама евидентна је законом прописана забрана дискриминације по

основу припадања одређеном народу, нацији, раси, итд.Недржавна околина може неравномјерно расподелити поједине

атрибуте који су релевантни за војску и полицију. Творци државне

политике обично не препуштају случају састав својих органа присиле;

подијелили су становништво по етничком начелу и употребљавају тоначело при избору социјалних основица за регрутацију у различитимврстама сукоба ... Изградња нације и изградња државе су не само двапосве одвојена хисторијска процеса, него је изградња државе у многим

друштвима засјенила изградњу нације. Централизација моћи, јачањебирокрације, изградња војске и полиције и милитаризација многих

политичких партија – све је то указивало на надмоћ државе наднацијом.192

Савремена догађања, посебно на територији бивше СФРЈ,

показују да је улога нације у стварању и одржавању државе и развојудржавне моћи и силе, недовољно схваћена и проучена. На разним

територијама, у разним временима и код разних народа и држава, односии улога државе и нације одигравали су се различито.

Политика, наравно, означава и вештину владања државом. Према

неким дефиницијама политике она подразумева и околности које могу

190

Исто, стр. 70.191Л. Матес ,Политика суперсила и оружје (О границама моћи), Загреб, 1986.,стр. 8.192C. Enloe, Полиција, војска и етницитет (темељи државне моћи), Загреб, 1990., стр. 8-10.



83

довести до тога да влада може да влада. Политика обухвата икомпоненте инхеретне тој вештини и истовремено начине доласка навласт.

Политика у себи обухвата уверење, вредности и интересе, али, у

суштини, политика је ствар моћи. Држава је хијерархијска структура којаима јавну моћ. “ Конкретни начин на који се нека државна елита служиетницитетом како би учврстила или продужила власт државе одразит ћесе и у разним државним службама и у друштвеним скупинама које су удржавној надлежности. Етницитет је стварна снага у друштвенојдинамици многих држава а не само стварност у смислу мобилизацијепоједине заједнице ... И пречесто се етницитет користи не чак ни уинтересу оних скупина којима централна елита наводно даје повлашћени

положај, него прије свега у циљу осигурања државне моћи “.193

На основу изложеног, уочава се чињеница да се у политичкој

теорији држава углавном дефинише као организација друштва која ималегитимно право употребе насиља, како у одбрани суверенитета и

интегритета, тако и у унутрашњим односима. У том смислу, најчешће сеиздвајају два погледа на однос државе и насиља. Прва одредницанаглашава политичку моћ државе која произилази из дефиниције

политике као политичке моћи. Други поглед или школа полази од идеје

легалног коришћења насиља, која се заснива на добровољном пристанкувећине грађана.Дакле, држава се најчешће дефинише као она јавна власт која има

монопол на моћ принуде. “ У пракси то значи да је држава по томе

држава – а не само један од многих такмаца за моћ – што управљаполицијом и војском неке земље”194. По томе, држава се у сваком

друштву често јавља као судија у разним несугласицама међузаједницама. У таквим случајевима, она је (треба да буде !) непристраснисудија који треба да постави правила игре и да силом уђе на позорницу

ако се правила прекрше и тиме мир доведе у опасност.Наметањем воље другоме успоставља се владавина, па се тако

често моћ изједначава са влашћу. Пошто је државна власт најјача, моћ сеуско везује за државу, чиме добија и правно одређење.

Моћ представља субјективни акт и државници доносе одлуке на

основу перцепција моћи (како сопствене тако и моћи других држава), ата врста перцепција, као и многе друге, могу у већој или мањој мери

193Исто, стр. 16. 194Исто, стр. 164.



84

одступити од стварне ситуације и циља. Слична одступања могу настатии услед деловања пропагандиста који радећи за рачун држава намноштво начина могу да покушају да код посматрача створе илузије овеликој моћи њихових послодаваца. 195

Изједначавање моћи са владавином и њено свођење на функцијусамоодржања, претвара моћ у циљ и средство, како појединаца тако идруштвених група.

Власт постаје државном влашћу само под условом да јелегитимна, тј. призната од друштва као јуридички законита (она је властна основу права). Власт може да располаже силом којом би натералаљуде да је признају, да јој се покоре, да се помире с њом. Али задржавност, то је мало. Њој је потребна законитост како у њеном

успостављању, тако и у одржавању.196

Политичка моћ и сила не могу се просто свести на владавину,

односно на обављање државне власти, па ни на обављање “међународневласти”. Одлучивање о потребама и интересима је веома сложен,

вишефазни и вишеетапни процес од идентификације и артикулације достварног достизања циљева, од иницирања до спровођења одлуке. У тимпроцесима много је актера, интереса и утицаја – те је политичка моћ само

производ мноштва разних деловања.

У моћној машинерији државе види се полуга друштвене правде.Моћ привилегованих може бити ограничена само потпуно једнакоммоћи, а слаби могу да обезбеде такву моћ само ако “конституишу својудржаву”.

Држава (у) којој је важна политичка моћ, а не њено правноограничење, постаје не само привилеговани него и једини субјект

политичког који увек и с правом (са статусом и статутом које самустановљује/прописује) потрже “праведну” борбу, односно рат противунутрашњег непријатеља. 197

Када се говори о држави, као носиоцу легитимног права накоришћење насиља, најчешће се полази од друштвених циљева,

економског развоја и политичке интеграције. Држава у том контекстуима право на употребу политичког насиља, како би процеси нормалногекономског и културног развоја текли природним токовима.

195З. Исаковић, Основи теорије политичке моћи у међународним односима, Београд,

1998.,стр.104196А. Зиновјев, Велика прекретница. Критика западне хегемоније, Београд, 1999., стр. 17. 197М. Беланчић, Насиље, Београд, 2004., стр. 90.



85

У остваривању државних циљева држава је немилосрдникорисник насиља. При томе су могуће различите ситуације. Једна от тихситуација је када држава има подршку већине, друга већег делаполитичке елите. “Унутар државе, неовисно од тога какав може бити,

друштвени се поредак постиже кажњавањем оних који дјелују противзакона, али и оружаним сузбијањем револта. Према вани држава јеспремна употребити оружану силу против других држава, било да одржипостојећи поредак, било да створи нови”. 198

Јачање моћи државе је увек у корелацији са употребом насиља.Ово највише долази до изражаја када се унифицира државно управљањена целој територији. Наиме, долази до изражаја против већине грађана, ато су најчешће сиромашни слојеви друштва и они који би да се односи

мењају у корист већине. Претња се сматра остварљивом ако претилац заиста може да је

изврши. “У модерној држави, која има на располагању развијени апаратза примену насиља и извршење казни, неостварљивост претње ретко се

претпоставља. Међутим, до ње долази и у тзв. добро уређеним државама,ако забрањено понашање до те мере узима маха да извршење санкцијапостане неекономично, па чак и немогуће”. 199

Још раније смо напоменули да државна власт није свемоћна и

није, насупрот мишљењу многих, неограничена односносамоограничена. Напротив, у демократским вишепартијским системимаи поделом власти, постоји извесна равнотежа моћи и расположиве силевласти и поданика.

Хоће ли се мишљење грађана, појединаца или група,транспоновати у побуну, у насиље, зависи од више фактора. На првом

месту зависи од садржаја лишавања, а онда од оквира и интензитета укојима се јавља лишавање људи, одређених права. Већина људидоживљава одузимање неког права и начин који не води те људе ка

колективној акцији, у којој се користи насиље.Ипак, ненасиље није исто што и одустајање од коришћења моћи.

Разни утицаји, укључујући и изборе, једну државну власт могу учинитинемогућом. Под разним притисцима, системски предвиђеним иуспостављењим, закони се могу мењати. Политичку моћ и силу стога не

треба искључиво везати за владавину, поготову не за одређен тип

198E.V.Walter , Моћ и насиље, Часопис “ Погледи », бр. 1/1984., стр. 62.199В. Димитријевић, Страховлада, Београд, 1997.,стр. 21.



86

владавине у одређеном државном систему, а нарочито не у одређенојдржави.



87

2. Схватање силе у политичкој теорији

Развој друштвене мисли у почетку модерне епохе најизразитијесе испољио у идеологији природног права и друштвеног уговора.

Уверења да су људи по природи једнаки јављала су се већ и уфилозофији старих Грка, где се у заметку могу наћи сва каснија схватањасвета. Али у друштву које је живело од робова и ропства, а такво је билодруштво старих Грка, то је могло да буде и било је само спорадичномишљење; а опште уверење, које је владало, исказао је Аристотел, када

је написао да је ропство “природна појава”. Тек у доба хеленизма, када се наслеђе Грка почело преплитати са

схватањима других старих народа, укључујући и Римљане, када се почео

ширити космополитизам, почело се учвршћивати уверење да у сваком човеку треба тражити, пре свега, човека.

И ропство и феудализам били су системи непосредног господстваи потчињености, системи неекономске принуде. А када су се почеле

кидати нити тих односа, постало је “природно” оно што је у ранијимепохама било “неприродно”. Створени су услови да се људи изједначе понеком општем закону.

Модернизација друштва произилази из просветитељских идеала

и културних вредности слободе и једнакости, вредности човека, људскогдостојанства, зрелости, само – одређења, човечности, као и уверења да јемогуће рационално пројектовати техничка, институционална, економскаи политичка средства за остварење тих циљева и људски и друштвени

напредак. Политичко мишљење које је пратило модернизацијупоказивало је и разилажења и постепену конвергенцију.

Либерална теорија је дала утемељујуће доктрине модерногдруштва полазећи од рационалног појединца и индивидуалне слободе,укључујући теме и резултате демократских и социјалних борби.

Социјалистичка теорија је понудила пројекат алтернативнемодернизације ради остварења социјалне једнакости, али га је

преформулисала у политику демократске и социјалне реформекапитализма и модификовала га.

Конзервативна теорија је оспоравала тај рационалистички

конструктивизам модернизације и кочила га, али се и сама прилагођавалапроменама и прихватала их.

Политичке теорије су тако играле значајну улогу у филозофијама,

концепцијама и доктринама; оне су обезбедиле понуду за политичке



88

идеологије друштвених и политичких актера историјских борби и заидеолошке политике које су обликовале модерно друштво.

Реализам Основно обележје реализма, односно теорија које сузаступали Макијавели, Хобс, Русо, састоји се у мишљењу да је

“политика ограничена” стањем рата (“џунгле”), јер природа људи,карактеристике држава, као и структура међународног поретка (или сватри заједно) дозвољавају да се јаве ратови, што од држава, уследопасности изискује вођење “реалне политике”.

Један од првих твораца модерне политичке теорије је НиколоМакијавели. У целини узев, у Макијавелијевом опусу преовладаваопредељење за “политику моћи”. Макијавели се најчешће сматра првимтеоретичарем модерне државе због настојања у своја два дела, Владалац

и Разговори, да открије како је могуће наћи праву равнотежу измеђуовлашћења државе и овлашћења грађана.

Макијавели је поставио централно нововековно питање о односупојединаца и државе, односно, питање које погађа суштинску дилему и

проблем либерализма; уз то његови одговори садрже и извеснелибералне и демократске елементе. Он, у целини узев, ово питање

решава претежно антилиберално, у смислу давања предности “државном

разлогу” - и у унутрашњим и у спољашњим пословима – у односу на

појединачне интересе; односно, он решава питање односа појединца иполитичке заједнице у смислу давања предности “политици моћи” ислободи колективитета над индивидуалном слободом.

Либерализам Основе либерализма почивају на Макијавелијевом

виђењу републиканизма. Схватању реализма о политици као “џунгли”,супростављен је либерални став о светској политици као комбинације

стања рата са могућношћу стања мира.Идеја слободе, владавине права и ограничене владе, која почива

на сагласности оних којима се влада, представља срж нововековног

либерализма који је у Џону Локу нашао свог утицајног утемељивача.Поред заштитничке улоге либералне државе, Џон Лок је

разрађивао посебно питање граница уплитања државе у приватни домен,односно проблеме ограничавања државне власти, како би се осигураласлобода грађана у либералном значењу.

Лок и Монтескје су тврдили да морају да постоје границе легалносанкционисане политичке моћи.



89

“ ...сила се не сме супроставити ничем другом до неправедној инезаконитој сили; ко год се супростави у неком другом случају навлачина себе правичну осуду како Бога тако и човека ...”200

Социјализам Заступници социјалистичких теорија исказују

слагање са либералима у томе да “домаћи интереси дефинишу спољнуполитику и политички карактер државе”. Међутим, дубока неслагања севиде у домену самих унутрашњих односа у држави : либералномсхватању по којем је политика државе питање консензуса домаћегполитичког режима,, који онда детерминише спољну политику,супростављен је став социјалиста о рату, између класа који се одвијаунутар и ван државних граница.

Конзервативна политичка идеологија Ова политичка идеологија

се може дефинисати као дефанзивна идеологија, као одбрана постојећег,statusa quo, с тим што се то ‘постојеће‘ увек мора конкретно историјски

одредити и омеђити. Конзервативна идеологија заступа патерналистичкосхватање односа господара и слуге и дужност лојалности и оданости

потчињених према владајућим. Стабилност поретка и очување statusaquo, што је главни императив неоконзервативизма, не може сепрепустити искључиво идеолошкој функцији традиције. Силу коју

“конзервира и чува” представља ауторитет, односно власт државе, с

једне стране, и поданичка лојалност грађана, с друге. Постулати Макса Вебера У свом делу “Духовни рад као позив”,Вебер је створио једну од најзначајнијих дефиниција модерне државе,стављајући нагласак на њена обележја : територијалност, насиље и

легитимност. Савремена нација – држава има монопол над законитомупотребом насиља на својој територији, а за потребе одбране од других

држава, за чување покорности или поретка унутар дате територије, као иза одбрану власничког поретка и унапређивање економских интересаизнутра и споља.201

Што се тиче питања легитимности, држава се заснива намонополу физичке присиле који је легитимисан веровањем у

оправданост и/или законитост тог монопола. Људи се данас, по Веберу,више не покоравају ауторитету власти заснованом на обичајима итрадицији, или на основу харизме и личне привлачности појединих вођа.

Легитимност модерне државе заснива се, наиме, претежно на“ауторитету законитости”, тј. на прихватању “збирке законских прописа.

200Џ. Лок, Две расправе о влади, Београд, 2002., стр. 340. 201М. Вебер, Духовни рад као позив, С.Карловци – Н.Сад, 1998., стр. 102-103.



90

Стога је делатност модерне државе одређена владавином закона,сложеним процесом ограничавања.

Поставке класичног плурализма Средиште интересовањатеоретичара класичног плурализма је везано за анализу расподеле

политичке моћи у Западним демократијама. Они су под моћиподразумевали способност остваривања сопствених политичких циљева(од стране одређене друштвене групе) насупрот другима, односноспособност утицаја на друге групе и контролу над њима, а у циљузаштите и остварења својих интереса.

По плуралистима моћ је распоређена нехијерархијски икомпетитивно. Она је неодвојиви део “бесконачног процеса погађања”између бројних групација, које представљају различите интересе, као

што су : Пословне организације, синдикати, политичке странке, етничкегрупе, и др. Састав, преокупације и положај сваке од друштвених група

је флуидан, променљив у променљивој констелацији друштвених снага иодноса.

Поставке о елити Конзервативна теорија елите полази од ставада се људи у својој суштини руководе инстиктима и осећајима, у просекусу неспособни да преузму јавне одговорности. Већина се назива

“гомилом”; док изабрани појединци, одговорни себи и свом узвишеном

позиву, издвајају се својим људским квалитетима и надпросечнимспособностима и чине одвојени слој – елиту.Основни став Парета, једног од представника конзервативне

теорије елите, усмерен је против улоге разума у друштву, против

рационалистичких и хуманистичких концепција, заступајућиирационализам у друштвеном понашању и силу у сфери политике.

Владајућа елита се може одржати на власти употребом силе илилукавством. “ Свака елита која је на власти уколико не зна или се неусуђује употребити одлучно и безобзирно силу мора пропасти .

Међутим, да би се неелите обуздале и потчиниле интересима елитеобављајући коректно своје друштвене улоге, силу треба комбинирати с

лукавством као врло драгоцијеном методом владавине. Обмана јенајчешћа и најефикаснија међу свим политичким лукавствима, а њенапретпоставка је самообмана. Отуда значење и рационалне мисли у

политици доминације “.202 Заступник критичке теорије елите Рајт Милс започиње своју

књигу “Елита моћи” с идејом да је у Америци моћ обичних људи

202цитирано по : Д.Жубринић, Марксизам и теорија елита, Загреб, 1987.,стр.94.



91

ограничена на активности у оквиру радног места, у породици исуседству, а завршава констатацијом да људи из виших друштвенихкругова располажу с моћи којој нема равне у људској историји.

Либерални теоретичари уверавају свет како је америчка јавност

демократски регулатор власти. Ту концепцију о демократској јавности уАмерици, Милс назива једноставно бајком јер потпуно неадекватноприказује функционисање система власти. Постоји огромни јаз измеђуподређеног становништва и ових који у његово име доносе значајнеулоге. Припадници елите моћи управљају великим хијерархијама – моћним привредним империјама, државним апаратом и важноморганизацијом. На врху ових централизованих хијерархија настали су“горњи друштвени кругови”, који чине привредну, политичку и војну

елиту.Иако различите по приступу о настајању и функционисању

државне власти, у свим тим теоријама експлицитно је реч о изворимаполитичке моћи и силе, о локацији и друштвеним разлозима такве

локације као и о друштвеним последицама. Међутим, нико не пориченеопходност постојања политичког и друштвеног поретка у којима сумоћ и сила и њихова употреба нужни и битна компонента постојања.

Такође, и ако се истичу разни ставови о разлозима приказане локације

моћи и силе, неоспорив је став да су сила и моћ првенствено атрибутиелите и власти, али да ни поданици – маса нису носиоци моћи и силе – чак веће и фундаменталније од оне владајуће – у неким, најчешћекризним ситуацијама.

Привидно веома велике парадигматске разлике у теоријама моћии силе, а нарочито политичке моћи и силе, знатно се ублажавају у

садржини новијих теорија чим се приступи продубљеном проучавањузначења термина. Шта више, најдубље разлике јављају се у ставовима ооправданости њихове примене, а ту се јављају и најизразитије

недоследности.Теорија политике је, с једне стране свест о томе шта је друштво и

шта оно жели да буде и, с друге стране, она је свест какво то друштвоможе и мора да буде да би опстало, трајало и развијало се. Теоријаполитике јесте то зато што је наука – што је научна свест, а не идеологија

и власт над човеком и друштвом, што не угрожава већ стално утврђујенове границе њихове слободе и цивилизованости. 203

203Ј.Р. Марјановић, Теорија политике, Београд, 1996., стр. 17.



92

Теорију политике занимају колико је политичка моћ једнакодоступна свима, и природа препрека које су томе још увек на путу. “Свиполажу право на политичку власт и моћ и то је суштина политичкеборбе. Добра је она која води и док води цивилизацијском прогресу и

која је доступна свима док је таква “204 У другој половини 19-ог века развијало се више политичких

теорија које су одбијале хармоничну слику поретка и полазиле одпротивречности и конфликата у друштву. Теорије поретка биле су реткотако круте да не би прихватале конфликтне аспекте : теорије државе каоподеле власти, теорије моћи као борби група и више – мањесупстанцијално схваћеној моћи, и теорије система као “напетости” и“поремећења равнотеже”.

“Модерни теоретичари комуникације још виде у многимтипологијама јаку склоност супстанцијализирању појма моћи :

K.W.Deutsch не прихваћа моћ ни као средиште ни као бит политике ипроматра је као једну од могућих валута у политици и један од

механизама друштвене контроле који се уводи тамо гдје утјецај, обичајили добровољна координација заказују, а сила не треба да сеупотријеби”. 205

У политичкој теорији већ су се рано покушали разрадити

приједлози за редуцирање и ограничавање моћи, а мислило се – собзиром на тежњу за равнотежом моћи – да се моћ може ограничитисамо кроз моћ. Теорија мијешаног устава и, послије, теорија подјелевласти покушале су да се спријечи концентрација моћи у рукама

појединачних особа или институција. Конституционализам је отудаводио покушају да се искључи моћ државе из одређених подручја

привреде и друштва и осигура темељно право од државних пресезањаслободне сфере. С демократизацијом и парламентаризацијом политичкогсистема, све више је заказивао схематизам старијих модела подјеле

власти, тиме што су се јављале нове, иако формално демократскилегитимне концентрације моћи. Јачање модерних политичких странака и

владајући положај странака владе у парламентарним системима водилису томе да се моћ у функцији подјеле власти све више испуњавалапротуигром владе и опозиције. 206

204

Исто, стр. 17. 205цитирано по :Klaus Von Beyme, Сувремене политичке теорије, Загреб, 1974., стр. 164. 206Исто, стр. 166-167.



93

Два аутора, Bachroch, P. и Baratz, S. (1962) схватали су моћ као релациону величину, а не више супстанцијалну. “Функционалистичкашкола, којој су припадали, узима као претпоставке односа моћи : 1).интересни конфликт актера који суделују; 2).принуду попуштања једној

странки; 3). могућност најмање једне странке да може запријетитисанкцијама ; 4). разумијевање пријетњи противника, као и рационалноодговарање на њих”.207

Слободан Јовановић, у делу “О држави, основи једне правнетеорије”, разликује : праввну теорију, социјалну теорију, политичкутеорију, уговорну теорију, теорију аутономне покорности, итд.

Правна теорија проучава државну организацију саму за себе.Државна организација је једна правна установа : као свака правна

установа, она се објашњава својим основним принципима. Социјална теорија проучава везу која постоји између друштвеног

живота и државне организације ... Она не даје логичко већ историјскообјашњење државне организације; она долази до конкретно – органске а

не формално – апстрактне идеје о држави.Политичка теорија је у неку руку критика државне организације.

Државна организација није сама себи циљ; она је само средство за

задовољење извесних друштвених потреба ... Тек се од политичке

теорије дознаје да ли је извесна државна организација корисна илиштетна; да ли је треба мењати и у ком смислу. Присталице уговорне теорије били су принуђени да и правни

основ државне власти траже у једном акту између појединаца. Али када

се право схвати као резултат државне организације, онда је немогућнонаћи државној власти правног основа ван ње саме. Оправдати државу,

значи довести њену принуду у склад с правним поретком. Аутономна покорност значи да се појединац, својом властитом

свешћу, а не туђом, осећа покренут на покорност законима. Ако већина

осећа обавезну снагу закона, ти осећаји могу обавезивати само њу којаих има, а не и мањину која их нема. Теорија аутономне покорности

раширена је међу немачким теоретичарима, а њен главни заступник јеЈелинек. 208

“ Теорије силе “, чак и у својим најортодокснијим варијантама, и

поред свих напора усмерених у правцу “дестилисања” и “изоловања”

207

Исто, 1974., стр. 163. 208Опширније у : С.Јовановић, О држави, основи једне правне теорије, Београд, 1922., стр. 8-72.



94

силе, односно моћи, и исказивања њеног стицања, чувања и показивањакао саме бити свеколике политике и друштвеног живота уопште, нисуипак могле да остану само на, привлачном у својој једноставности,одређењу националног интереса у “терминима силе” ... И сам тај

“свеобјашњавајући” концепт силе у толикој мери је свеобухватан да секроз њега, “на мала врата”, као одреднице националног интересакријумчаре и многи други чиниоци. 209

Савремена пракса питање оцене улоге политичке силе удруштвеним кретањима представља у свој његовој оштрини исложености. С обзиром на спољни изглед и спољне везе савременихпојава, није никакво чудо што многи теоретичари и политичари,фасцинирани величином савремене силе и њеном улогом, отворено или

прећутно стају на становиште да је сила постала примарни фактор удруштвеним кретањима и да представља инструмент који решава све

проблеме друштвеног живота и његовог развитка. У том контексту, Радослав Ратковић каже да : “Теорије силе,

теорије о примату, о одређеној улози политичког фактора у друштвенимзбивањима, у својим многобројним облицима и варијацијама спадајусвакако међу најмногобројније и најраспрострањеније у историји

друштвено – политичке мисли ... Разматране са научног становишта,

теорије силе су историјски превазиђене. Рађање капиталистичкогдруштва указало је на одвојеност и супротности државе и друштва, итеорије које су на овај или онај начин одразиле те чињенице почеле су дапотискују теорије силе ... Друштвена наука је нарочити облик одржавања

друштвене реалности у друштвеној свести и докле год буде снаге којеимају интереса да уздижу силу и приписују јој пресудну улогу, Теорије

силе ће увек изнова рађати и заузимати своје место поред других у области друштвених наука”. 210

Тема искључивости употребе силе као карактеристике политичке

власти је у правом смислу речи Хобсова : прелаз са природног стања надржаву представљен је прелазом са стања у коме свако неограничено

употребљава сопствену силу против свих осталих, под условом да правона употребу силе припада само владару. 211

209А.Милетић, Национални интерес у теорији међународних односа, Београд, 1978., стр.

272.210Р. Ратковић, Основи науке о политици, Београд, 1977., стр.74. 211Н. Бобио, Држава, владавина, друштво, Подгорица, 1995., стр. 73-74.



95

Политичка борба је, у ствари, борба између група које поседујумоћ ; конфликти се решавају поразом, победом или преговорима, тј.компромисом. Социјалдемократа Франц Нојман сматра да “унаточтому, група у борби за моћ може заступати више но партикуларни

интерес. Она може заступати идеју слободе – одлучујућу идејуполитичке теорије ... Задаћа је политичке теорије да одреди у којој мјери

једна група моћи излази из својих партикуларних интереса и заступа – уХегеловом смислу – опће интересе”.212

По схватањима теорије силе у међународним односима државаобезбеђује путем силе следеће вредности : утицај и моћ, славу,национални интерес, наметање воље другима слабијим у међународнимодносима, добијање повољних уступака у одређеним ситуацијама, и

др.213

У теорији међународних односа 50-их година појављивала се

теорија моћи често као дескриптиван опис потенцијала моћи, нарочито у“теорији националног интереса” коју су заступали : Ниебухр, Koнан,

Mo ргентау, и др. Моргентау је одредио политику као “деловање у складуса интересима, дефинисано о појмовима моћи”. Моћ је за њега ималаисто темељно значење као и појам “користи” у економији. Државе не

теже моћи у истом опсегу, како би према теорији империјализма требало

претпоставити, него да се, зависно од околности, географског положаја,одређених облика владавине и процена реалних изгледа задовољавају содржањем statusa quo или одбране престижа.

У разматрању различитих теорија силе оних које говоре, пре

свега, о “националној сили” у међународним односима, поједини ауторису склони да скуп, збир националних, државних сила у међународној

заједници називају “међународном силом”.214 Цитирајући неке од њих(нпр. Karla Deutsca), Вукадиновић потенцира основне компоненте силе уњеном настојању да оствари свој циљ: чврстоћу, физичку снагу и

одлучност, те поделу силе на “бруто – силу” и “нето – силу”. Код истогаутора он обележава силу “као способност да се уз њену помоћ остварују

спољно – политички резултати”, односно “као врсту вредности у разменисоцијалних функција .”215

212F. Neumann, Демократска и ауторитарна држава, Загреб, 1974., стр. 83. 213Р. Стојановић, Политика силе у међународним односима, ЈРМП 1-3, Београд, 1966.,

стр. 88. 214Р. Вукадиновић, Међународни политички односи, Загреб, 1998., стр. 295. 215Исто, стр.296.



96

Са теоретског становишта посматрано, главно питање које сепоставља је питање да ли је могућа једна општа теорија међународниходноса која у средиште своје анализе ставља силу и моћ ? Рејмон Аронна ово питање одговара на следећи начин : “ Ако дипломатско вођење

није никада одређивано само односом снага, ако само моћ није јединиулог дипломатије као корист код економије, закључак је легитиман данема опште теорије међународних односа упоредивом са општомтеоријом економије. Теорија коју ми скицирамо тежи да анализирасмисао дипломарског вођења, да издвоји основне појмове, прецизирапроменљиве које треба проћи у испитивању да бисмо разумели суштинутих односа “.216

Једна од најзначајнијих савремених теорија о међународним

односима и светској политици објављена је под насловом “Сукобцивилизација”, аутора Самјуела П. Хантигтона. Његова теза да ће сукоб

између група из различитих цивилизација, бити средишња и најопаснијадимензија светске политике у блиској будућности, увелико је

заинтересовала, уплашила или збунила људе са свих континената и изготово свих земаља света. О овој теорији биће више речи у нареднимделовима текста.

Изложена становишта, која оперишу појмовима слободе и

правде, друштвене и политичке, постављају у ствари захтев да сепретходно унифицира схватање слободе (слободе избора, слободеделања, итд.) и правде (људске, божије, текуће, итд.), што до сада нијепостигнуто. Стога, у разматрању моћи и силе радије користимо појмове

ближе стварности који се могу лакше довести у везу са реалитетима.

216R.Aron, Paix et guerre entre les nations, Paris, 1962., стр.102.



97

3. Сила као облик политичког делања

Политика је реална друштвена појава управљања општимдруштвеним интересима и остваривања општих циљева. То је процес

стварања ефикасног вишеструког и вишефункционалног система којиделује на све ћелије друштва и делује истовремено према природимноштвом својих акција.

Политичка сила, односно сила у политици нужан је ифункционални облик изворног, “природног”, примитивног,индивидуалног, групног и другог облика силе и њене примене уодносима између људи. Политичка сила и сила у политици и њиховапримена у међуљудским интересним и политичким односима у начелу је

циљна, сврсисходна и функционална, али се у политичкој пракси јављајуи одређене противуречности.

“Реалност демократије је политичка немоћ; демократија удруштву, чини се, функционише изван политике. То је цена коју наводно

треба платити за демократску слободу “.217 Политикологија утврђује да политичка власт није ограничена

само на институцију државе и њене органе, већ може припадати свакој

групи или организацији која може ефикасно да делује унутар одређеног

политичког поретка у стварању политичке воље и да тако утиче надоношење политичких одлука. Често се политички циљеви схватају као артикулација смисленог

одређивања општих интереса који се, применом одређених метода и

средстава, уз одређено ангажовање субјеката, у постојећим условима и утоку њихових промена, могу остварити. По свом садражају, политички

циљеви су састављени из две основне компоненте. Једна се увек тичевласти (као синтезе моћи и силе), а друга оног што је предметполитичког управљања, тј. предмет потребе и интереса.

Када год постоје разлике у моћи и борбе за моћ реч је о политиципа се, стога, и сваки друштвени однос који укључује разлике у моћи и

одговарајућу конкуренцију може сматрати политичким. Оно што карактерише све политике, како унутрашње тако и

међународне, јесте то што се њихове основне манифестације често не

представљају на начин који одговара оном што оне стварно представљају – манифестације борбе за моћ. Елемент моћи је непосредни циљ који се

заговара политиком и он се врло често објашњава на етничке, правне или

217Н.Танзе, Политика, Београд, 1999., стр. 39.



98

биолошке начине. То значи, по Хансу Моргентау, да се права природаполитике прикрива идеолошким оправдањем и рационализацијом. “Политичари поседују сталну тенденцију да прикривају да су њиховеполитике усмерене према моћи, већ теже да представе да се ради о

етничким и правним принципима или о биолошким нужностима ... Док јемоћ циљ свих политика, идеологије обезбеђују да учешће у тој трци замоћ постане психолошки и морално прихватљиво за актере и њиховупублику “.218

Не оспоравајући овај исказ морамо указати да се политичка моћповезује са укупношћу друштвене моћи, а да је друштвена моћ уостваривању задовољавања друштвених потреба и интереса. А онезависе од детерминирајућих својстава друштва.

Када се говори о хуманизму, политика се јавља као делотворанпроцес и не сме бити ништа друго до претварање могућега у стварно.

Она мора омогућити остваривање рационалних и хуманих могућностикоје је људска мисао открила и упознала. “Политика која не ради на том

узвишеном задатку губи свој смисао и претвара се у безпоштедну борбуоко доминације посебних интереса. Она постаје занимање оних безправог занимања, сурова школа борбе за власт, простор препознавања

оних који имају вољу за моћ. Она је постала област отуђења у којој се

друштвене групе, на челу са својим вођама, боре да освоје, ојачају изадрже власт “. 219 Путем моћи својих политичких група – политичког поретка –

друштвене класе, слојеви и друге друштвене групације, долазе данас до

жељене политичке моћи и власти. “ То је социјална садржина узајамнеинструментализације државе и политичких странака. У том процесу, на

том путу до власти важну улогу имају многи фактори социјалногпоретка, па није случајно што се неки погрешно оцењују “.220

Пореци политичких група, узети сами за себе, представљају само

изгледе (формалне) за стварну моћ, ауторитет и власт. Другим речима,поредак, ма које политичке групе и заједнице – као формалан – само

повећава изгледе на поседовање моћи, ауторитета, а тиме и стварневласти, али он не може увек обезбедити и њихово фактичко поседовање.

218H.J. Morgenthau, Politics Among Nations, N.York, 1967., стр. 84. 219Ђ. Шушњић, Рибари људских душа , Београд, 2004., стр. 226. 220Ј.Р. Марјановић, Теорија политике , Београд, 1996., стр. 139.

Становиште Ј.Марјановића у овом случају није довољно одређено. Бити моћан без икаквевласти и ауторитета једноставно није могуће. Аутор је овде, вероватно мислио само наискључиво политичку власт и ауторитет.



99

Отуда се у односима политичког делања појединца и делању група, тј. уживоту политичких заједница, појављују стања политичке немоћи,безвлашћа и појаве да су политички ауторитети (установе, функционери)без моћи и власти, а појављују се и тзв. “политички моћници”, људи који

су моћни, а да немају ни власт ни ауторитет. 221 Неспорно је да политика, држава, државна власт и владање

успостављају систем кроз који делују на успостављање “нормалног”понашања и његово очување уз санкционисање и спречавањедевијантног, социопатолошког понашања. У томе веома снажну улогуимају институције васпитања и образовања, културно – уметничкостваралаштво, сфера спорта, забаве, моде... Ни једна сфера живота неостаје без утицаја одређеног система вредности – идеологије.

Иза значења речи право и закон увек стоји нека моћ илиауторитет који им даје делотворну снагу и легитимно важење. У

модерном друштву гарант такве моћи или ауторитета је држава.Сваки, не само државни, поредак утиче својим обликом директно

на расподелу моћи у оквиру дотичне заједнице, и то, како економскемоћи, тако и сваке друге.

Изгледа оправдано и становиште да је свако стварање новог у

одређеном смислу нужно разарање старог, чак и када старо само

трансформише или просто интегрише. “ Моћ садржи у себи способностстварања, али и способност разарања, при чему значајну улогу имасубјективно усмеравање на уобличавање воље за разарањем илистварањем, односно стварањем путем разарања других “. 222

Основна садржина политике је оформљивање интересних циљеваи њихово остваривање деловањем довољног утицаја с ослонцем на

друштвену и политичку моћ – а уз прихватање и пристанак уз мање иливише добровољности, односно принуде и (или) насиља.

Насиље није увек нелегитимна употреба силе, силе која се

усмерава против основних вредности човека и друштва, против слободе,стваралаштва, која је усмерена на потчињење човека физичком или

психичком принудом.Појам насиља, како је већ речено, обично је повезан с начином о

употреби средстава, која могу изазвати физичку, телесну бол или

221Исто, стр. 138. 222

З. Исаковић, Основи теорије политичке моћи у међународним односима, Београд,1998.,стр.10.



100

уништење. Та средства су увек служила као најсигурнији ослонац властиу њеном настојању да осигура покорност потчињених.

Потребно је правити разлику између физичког насиља које јеприсутно када се влада људима на основу потенцијалне или актуелне

употребе средстава, која могу изазвати физички бол и уништење, оддуховног насиља, када се влада помоћу примене манипулативнихпоступака, која чине да се потчињени “добровољно” покоравају.

Ненасилна политичка активност подразумева политичкимотивисано деловање са интенцијом неупотребе силе или позива на њу. “Свака ненасилна политичка акција услед интенционалности садржи усеби и одређену меру принуде, односно притиска, дакле и елементенасиља ... На плану политике ненасиље се претежно манифестује као

покушај политичког деловања без директне употребе силе “.223

Примена силе је увек нека врста насиља. Међутим, ако је

легитимно оно што је у корист задовољавања интереса и потреба развојадруштва и друштвене правде, онда насиље може бити легитимно.

Примењена сила, која је такође у суштини насиље над неким,може тако бити и легална ако је на законским основама. Савременакретања показују да облици нелегитимног и нелегалног насиља могу

касније, кроз примену моћи и утицаја, бити легализовани и оправдавани

као морални.У свим разматрањима о сили, политичкој сили, примењену силутреба схватати као инструмент присиле – насиље, па звали ми топринудом, изнудом или друкчије. Разлог је прост – ефекат је остварен

силом.

223Д. Симеуновић : “ Политичко насиље, Београд, 1989., стр. 36.



101

4. Сила као резултат и последица политичке делатности

Ако је сила концентраија енергије потребна за одређенеактивности, онда сваки субјект – учесник у политици, троши некакав

квалитет и квантитет те енергије јер остварује одређене активностисвојим понашањем. У том смислу цео политички процес и сви политичкиодноси су “употреба силе”, као што је то свака друга људска активност иакција.

Ма колико било значајно место примене силе у политици,изгледа да се, у савременом свету, али и много пре њега, непосреднојупотреби силе у политици давала предност укупности друштвене моћи и

разним облицима и начинима утицања у остваривању политике.

Кроз цео период историје уочава се чињеница да су политичариуглавном тежили ка стицању моћи, односно трудили су се да на

повећање моћи својих супарника реагују повећањем сопствене моћи.Од настанка појаве политичке територијализације постоје два

основна извора за увећавање политичке моћи : први се налазио удруштвеној моћи сопствене земље, а други у умањењу моћи другихземаља (отимањем и освајањем, па чак и уништавањем).

Од настанка демократије у савременом смислу, владари су често

принуђени да више рачуна воде о животном стандарду и ставовимасвојих поданика. Истовремено, значајно је порасла и глобализованамеђузависност на бројним пољима, укључујући ту војно и целокупнобезбедносно подручје.

Већ је у ранијем тексту речено да се под појмом моћиподразумева способност да се утиче на понашање неког другог и против

његове воље. На основу тога, јасно је да се код свих политичких режимаприсутан овај вид социјалне интеракције, уз постојање разлике измеђувласти као институционализоване моћи и дифузног процеса стварања и

употребе моћи, односно њеног претварања у утицај током друштвеногделања.

Функционалан поредак и “нормално понашање”, тј. нормативним системом (у најширем смислу речи) усмеравано понашање људиочекивани су резултат политике и власти. Међутим, у основи те

социјалне интеракције је борба за позицију доносиоца норми иконтролора њиховог извршења. Од карактера и начина те борбе зависи и

квалификација политичких режима.

У свим политичким системима, као резултат политичкогделовања, стално се доносе значајне политичке одлуке. Те одлуке се



102

спроводе преко државног апарата и директно или индиректно утичу насудбину свих грађана.

Морис Диверже каже да се “ политика тиче темељних питања,па се и антагонизми који се јављају у везу са њима могу исказивати

насилно, на шта указују револуције, метежи, атентати, погубљења, репресије, државни удари, којих је била пуна новија историја “. 224

Политика, с друге стране, може и представљати тежњу да седруштвени антагонизми испољавају и решавају друкчијим, ненасилнимсредствима, које је и једно од главних начела савремених либералнодемократских система.

Диверже наводи да демократија “ настоји замијенити битку расправом, пушке дијалогом, ударце аргументима, а надмоћ мишића или

оружја резултатом гласовања “.225

У својим ставовима Диверже глорификује “савремене либералне

демократске системе” пренаглашавајући њихово настојање да замене“битку расправом, пушку дијалогом, а надмоћ мишића или оружја

резултатом гласовања”. Прво, и ови системи су настали и данас сеочувавају, али се намећу и другима претњом и применом силе, односно

разним облицима притисака и принуде. Збивања на међународном плану,

а у многим земљама и на унутрашњем плану, то јасно демонстрирају. И

ако се бави социологијом политике, он превиђа унутрашњепротивуречности људског друштва и борбе у њему за остварењеодређених добара, као и нужност силе и њене употребе у друштвенимодносима. Чим је употребљена реч систем, речено је и поредак, и

функције и дисфункције, нормално и девијантно – а одржавање системаи поретка, по природи ствари, подразумева извесну силу и неке начине

њене примене унутар система и у односима са окружењем. Допринос Дивержеа је у истицању настојања, чија успешност и

оправданост може бити различита.

Улога и значај одређеног политичког система за политичку моћдржава треба да обухвати и утицаје политичких структура друштва, које

чине – поред носилаца власти, односно политичког режима – идруштвене класе, слојеви, политичке партије, различите корпорације,војни и сродни кругови, интересне групе, групе за притисак, лобији, и тд.

Појам силе не може се ни теоријски изоловати од односа власти – под појмом моћи на пример, ни проширити тако да на општи начин – под

224M. Douverger , Политичка социологија, Осијек-Загреб-Сплит, 2001., стр.231. 225Исто, стр. 235.



103

појмом насиља на пример – означава места доминације и субординацијекоја заузимају друштвене класе у односима доминације.

Политичка моћ може постојати независно од политичке власти.Међутим, политичка власт је немогућа без одговарајуће моћи, што се

може уочити на основу чињенице да се на владајућим позицијама налазесамо изузетно они који нису и најмоћнији.

Политичка моћ, као способност владања, простире се како наунутрашњу владавину (у оквиру одређене државе, односно друштва),тако и на спољну, која има донекле различиту физиономију с обзиром нато да се манифестује и врши у складу са, у мањој или већој мери,посебним законитостима које одређују међународне односе.

Политика, генерално узев, као друштвена појава, са свим својим

односима према сили, субјектима и објектима силе, као нешто изнадформулисане воље и независно од циљева људи, производи комплексне

последице које нису ни позитивне ни негативне, већ редовно садрже и једно и друго. Ако се погледају опште последице досадашњег процеса

политике, видимо да је она водила кроз низ различитих друштвено – економских и друштвено – политичких система: предробовласничког,

робовласничког, феудалног, капиталистичког, социјалистичког – да би се

стигло до демократског система, цивилне, правне државе са “владавином

права”, до система међународно дефинисаних људских, грађанских,мањинских и других права и слобода – које су и данас у многоме самодекларативна.

Савремена пракса изражава тежњу усмерену ка избегавању

разарања политичког легитимитета, као и ка омогућавању да идеологијау што већој мери испуњава основну сфрху сопственог постојања. Стога

је коришћење физичке силе најпре постало ограничено и селективно(дискриминативно), при чему та сила бива праћена порукама упућенимпојединцима и скупинама у односним срединама.

Сама употреба физичке силе није сама по себи насиље. Услучајевама када се нека држава бори за својих интегритет од напада

спољнег агресора и при том користи физичку силу, то није насиље.Насиље није, такође, ни у случају када се неки народ бори за очувањесвоје слободе путем силе.

Насиље по правилу није гола принуда. Оно, опет, саставни је деополитике и разумевања државе.

Политика је свакако власт, али је истовремено и принцип

организовања једног друштвеног поретка. “Као власт, чини се да се онане мора повиновати другим правилима осим правилима очувања власти



104

од стране оних који је држе; као принцип организовања, она се можедефинисати у функцији поретка који намерава да уведе “. 226

Политичка власт се одређује и као институционализована моћили као способност да се изазове у извесном степену потчињавање лица

милом (убеђивањем) или силом (принуђивањем). “ Политичка власт сецементира широким извором средстава која се крећу од награђивања (“за

ревносну службу”) до кажњавања, од дарежљивости до окрутностивластодаваца “.227

Према степену своје толеранције или репресије које јеобележавају, политичка власт може варирати у својим облицима оддемократске (либералне) до аутократске (тоталитарне).

У досадашњим разматрањима власт се третирала на превазиђен

начин, као нешто самородно, само од себе дато и потпуно независно, каосвему надређеном вечно. Међутим, идеја савремене демократије у којој

постоје (или треба да постоје) гаранције људских слобода и права, немогу тако да третирају власт, већ динамички и критички.

Сведена на своју суштину, принуда је поступак којим сезанемарују воља принуђенога и без његове се сарадње постиже жељениучинак. Принудом се, дакле, отпор мора савладати јачом силом или

уништењем онога који га пружа. “Идеалан” политички систем, заснован

само на принуђивању, постао би практично немогућ чим би себипоставио циљеве којима се одупире знатан део становништва.Ефикасност оваквог система претпоставља постојање добровољне,одане, па чак и фанатичне већине спремне да се усмери на сваког

противника понаособ и савлада његову непокорену вољу ... Ако је, пак,оданост већине постигнута другим начинима, онда се систем владања не

заснива на насиљу, мада се и за такве ситуације масовног примењивањапринуде једног дела становништва над другим не може рећи дапредставља стабилни политички систем, него стање које се обично

назива грађанским ратом. У стварању стабилних, па чак и хладнокрвнозаконски описаних институција за ефикасно и рафинирано уништавање,

мучење и понижавање... 228

Сматра се да док моћ у најопштијем смислу представљаакомулирану способност за произвођење промена, сила је једно од

средстава за постизање таквих циљева. Сила стога има неспорно значајну

226

Н. Тензе, Политика “, Београд, 1999., стр. 5. 227Љ. Тадић, Наука о политици , Београд, 1988., стр. 85.228В. Димитријевић, Страховлада, Београд, 1997., стр. 17-18.



105

улогу као један од појавних облика моћи (а посебно када је реч ополитичкој моћи), али се те две појаве ипак не могу поистоветити. 229

Разумљиво је да се политичка моћ не може поистоветити са моћии друштвеном моћи, јер је то само компонента и један од мноштва

облика друштвене моћи. Такође, сила друштва као специфичнаконцентрација друштвене енергије не може се поистоветити саполитичком силом која и сама има мноштво варијетета.

Ако је интервенција НАТО-а на нашу државу била екстремнаманифестација претходне политике кажњавања, она је истовременонаметнула, као неизбежну, промену политике. Истрајавање на казненојполитици довело би до ширења сукоба и увлачења континенталних силау непредвидиве конфронтације.

Научна истраживања овог догађаја и његових последица, што севећ сада види, нису ни мало безазлене и одступају од позитивних

очекивања носилаца акције, тек предстоји. Али, први утисци су да је онобило неоправдана и прекомерна употреба нелегалне силе која није

постигла прокламоване циљеве. У том смислу илустративна је књигаЂорђа Милошевића “ Време стида и злочина “.

Продубљено проучавање људске, друштвене, а посебно

политичке силе, доводи нас до следећих основних, битних сазнања :

(1) друштвена сила, а још мање политичка није просто дата, нијепрост потенцијал енергије; дати су само сирови услов за настајање и развој друштвене и политичке силе.

(2) друштвена и политичка сила су производ деловања друштва и

система друштва у коме се оно одиграва. Политичка сила је производспецифичног делања у политичкој сфери, првенствено делања субјеката

политике схваћених у најширем смислу.(3) друштвена и политичка сила не захтевају и нису последица

једносмерног и потпуно усаглашеног делања, већ делања конкурентских

субјеката у борби одређене врсте. (4) друштвену и политичку силу не можемо поистовећивати.

Постојање, изграђеност, развијеност друштвене и политичке силе само јесврсисходна акомулација делатног потенцијала. Примена силе је самооблик продуктивне (утицајне) циљно усмерене манифестације тог

потенцијала.

229З. Исаковић, Основи теорије политичке моћи у међународним односима ,Београд,1998.,стр.9.



106

(5) деловање друштвене и политичке силе је природно стање силеманифестовано кроз утицаје које она у разним облицима, на разнимпросторима и у разним временима и областима живота врши.

(6) друштвена и политичка сила су битне развојне компоненте

људског друштва.



107

5. Битне одредбе о сили у унутрашњој политици

Између принципа - начела политике (праведност, хуманост,

једнакост, добробит, благостање, демократија, итд.) политичких циљеваи стварног политичког понашања нема увек не само пуне већ често нидовољне сагласности. Принципијелност било које политике наилази навелика искушења у пракси конкуренције и борбе моћи, силе, интереса ипотреба. Принципи су, често увод и образложење циљева, па иоправдавање праксе одређене политике.

Арнолд Тојнби, у свом делу “Истраживање историје”, разматрајући односе између оних који су на власти оних који се њима

покоравају у оквиру датог друштва, каже следеће : “ У историји класнихдруштава увек је мањина газила по већини. Организована мањина влада,

неорганизована већина се покорава. Вође ове мањине с изобличеномдушом воде на узици страха и лажи безобличну већину куд је њима

драго “.230 Надаље, Тојнби даје своје лично признање о томе да у таквимусловима ниједна мањина која је икада преузела вођство није успела дапокори већину захваљујући само својој стваралачкој моћи и на основу

магије коју зрачи привлачност ове моћи. Такође, ни мање снажно

вођство “ није никада успело да се сасвим ослободи извесног елементасиле, мада је исто тако тачно да, обрнуто, чак ни најснажније вођствоније никада било у стању да се одржи искључиво силом, без некогминималног степена пристанка потчињених “.231

Власт и моћ корумпирају и кваре људску природу. Још је Платонистицао да, када би на власти били, у етичком смислу, најузвишенији

људи, власт би их искварила. Зато се залагао за владавину закона, а нељуди.

Николо Макијавели је дијагностицирао принцип аморалности

власти која се руководи принципом да “циљ оправдава средство”. Дакле,ако је циљ да се освоји и очува власт, онда се могу примењивати и

најмоструознија средства да би се то постигло.“ Мудар владар треба да измисли некакву управу под којом би

његови поданици, увек и у свакој прилици, осећали потребу за државом

и за њим, и тада би они увек били верни “. 232

230

А.Тојнби, Истраживање историје II, Београд, 1971., стр. 359.231Исто, стр. 359. 232Н. Макијавели : “ Владалац “, Београд, 1999., стр. 39.



108

У датом контексту, Макијавели у свом делу “Владалац, даљенаводи да владара не би требало ништа друго да заокупља, односно, онне би смео ни о чему другом да размишља осим о начину ратовања,организаовања војних служби и дисциплине, јер, по њему, “ то је занат

достојан онога који заповеда, а то знање има такву моћ да се помоћуњега не само одржавају на власти владаоци који су се по наследномправу попели на престо, већ се на тај положај уздижу и грађанска лица“.233 Када то није тако, може се врло често десити да владари изгубе својудржаву.

Карл Попер је истицао да фундаментално питање није у томе што једни владају а други извршавају њихове наредбе већ у томе какозауставити оне који владају и њихову власт поставити у природне,

рационалне границе. Попер разликује демократију као први и тиранијуили диктатуру као други тип владавине. “ Први тип сачињавају владе

којих можемо да се ослободимо без крвопролића – нпр., општимизборима; значи, друштвене институције обезбеђују средства којима они

којима се влада могу да смене владаре, а друштвена традиција осигуравада те институције не могу лако да униште они који поседују моћ. Другитип сачињавају владе којих се они којима се влада не могу ослободити

осим успешном револуцијом – тј. у највећем броју случајева, никако “. 234

“ Ако народ напросто обећа да ће се покоравати, он се тим чиномуништава и губи своје својство народа; чим има господара, нема вишесуверена, а тада је политичко тело разорено “.235 То не значи да наредбеносилаца власти не би могле да се сматрају као општа воља, све докле

год суверен, слободан да се успротиви, то не учини.Политичка наука релативно дуго познаје појам “суверенитета

народа” и у том смислу намеће захтев да се појам “суверена” тумачисагласно одредбама друштвеног времена. То, наравно, захтева да се

разликује сувереност народа од суверености државе. Међународни

поредак с тенденцијама глобализма поставља питање редефинисањапојма “суверенитет”.

Државе се разликују од других облика политичких организацијапо томе што имају монопол над моћ и принуду.

Своју власт држава врши преко својих органа, или, једноставно

речено, преко њих и њиховом делатношћу она примењује своју силу.

233

Исто, стр. 52. 234К. Попер, Отворено друштво и његови непријатељи, Београд, 1993., стр. 170.235Ж.Ж.Русо , Друштвени уговор, Београд, 1993., стр. 44.



109

Схватање Слободана Јовановића о унутрашњим могућностимапримене силе у унутрашњој политици може се укратко исказатаи наследећи начин : за примену унутрашње силе у унутрашњој политицинеопходно је :

а). постојање довољне концентрације употребљиве силе; б). нужно је да том силом располаже – управља неки субјект

(субјекти – легални или илегални); в). да постоји довољан разлог друштвене и политичке природе за

непосредну примену силе у облику принуде или насиља; г). за интересни, идеолошки или неки други конфликт који се

разрешава силом, неопходан је одређени степен тензије и уверења да сене може тај конфликт другачије разрешити;

д). једном силом разрешени конфликти нису увек и трајно разрешени, већ су то конфликти који се у новим ситуацијама обнављају и

манифестују у новим облицима;ђ). унутрашњи политички конфликти који се разрешавају

непосредном применом силе и другим облицима радикалног осујећења,привлаче мешање других држава у унутрашње конфликте у складу сасопственим интересима.

Државе не могу бити трајне и делотворне ако њихова експанзија

и ауторитет зависе искључиво од силе. Али, “свака елита која стварадржаву претпоставља да има на располагању могућност принуде ипринуда се доиста и употребљава далеко чешће но што се обичнопризнаје у стварању већине државних сустава”. 236

Ово је природно у друштву у коме настају и опстају “елите” каопосебни делови друштва који се од других и разликују по “већој”

концентрацији моћи разних врста, посебно способности утицања надруге. Међутим, нема увек довољно хармоније ни унутар елита, па сеувек издваја део елите која влада и која је надмоћнија од других. Однос

моћи елите и моћи народа у системима демократске, вишепартијскевладавине нису тако једноставни како их теорије исказују.

Приликом било каквих промена, а нарочито променама уодносима моћи расте, врло често, улога политичке власти у одржавањупостојећег друштвено политичког система. У таквим случајевима обично

дође до изражаја сила, односно физичка принуда, јер се повећава страход губитка једном стечене позиције моћи у друштву. Ако се дата

политичка власт нађе на својој силазној линији, односно ако је постала

236C.Enloe, Полиција, војска и етницитет (темељи државне моћи), Загреб, 1990., стр. 14.



110

реакционарна, она, у таквим случајевима не преза ни од употребенајбруталнијих средстава насиља да би сачувала своју моћ и превласт.Али, ни нови освајачи власти, не одричу се могућности које сила и њенабрутална примена пружају.

Међутим, када се говори о држави и државној власти, евидентно је да се концентрација силе не налази само у једној конкретној држави,нити је та концентрација у свим постојећим државама иста. Шта више,неке државе у одређеним периодима, на основу моћи и силе, врше знатанутицај на друге државе кроз разне међународне механизме па инепосредно разним облицима интервенција.

По схватању Радоша Смиљковића, држава може посредно илидиректно да се јави у улози иницијатора побуна или спорадичне примене

насиља. У ствари, како он каже, : “ политичко – економске иновације усвету и посебним државама подразумевају и иновирање средстава

побуне и насиља. У политичке иновације спадају : уређивање државе – стварање нових територијалних јединица; нова административна подела;

нове технике државних агенција, полиције, војске”.237 Једна од главних карактеристика недемократских режима XIX

века јесте већа или мања присутност политичке сила као и политичког

насиља, које се различито квалитативно и квантитативно манифестовало

у зависности о ком се типу или подтипу недемократског режима ради.Тоталитарни режими XX-ог века су претекли све досадашње режиме по распрострањености примене терора над стварним и наводнимпротивницима.

У XX веку постало је масовна појава да држава, односно власткоја служи да обезбеди мир и поштовање закона на својој територији,

упери оружје против својих грађана. Претпоставка је да је у прошломвеку најмање 119 милиона људи страдало у геноцидима и масакримавласти над сопственим грађанима.

У великом броју система данашњег света и то у великим размерама, многе политичке вође располажући кондигном моћи

способношћу да прете затвором, тортуром или потпуном и коначномфизичком ликвидацијом оних који им се супростављају, одржавају се навласти. Такве политичке вође користе врло често и компензацијску моћ,

тј. купују покорност и послушност ради добијања подршке од појединацакоји се без тога не би покорили њиховој моћи.

237Р. Смиљковић, Насиље и политика, Београд, 1997., стр. 41.



111

За сваки политички режим, било да је он демократски,полудемократски, ауторитарни или тоталитарни, као важан елементњеговог опстанка се наводи легитимација коју дефинишемо каопристанак људи да живе у одређеном политичком систему и такође

њихово уважавање постојеће владе. Кад овакве легитимације нема, моћсе нужно концентрише у рукама одређених политичких актера (било дасу то појединци, политичке организације као што су политичке партијеили пак институцијама као што су војска, полиција) ради одржањаполитичког система, па се нужно, сводећи се на голу моћ и принуду радиопстанка, претвара и примену силе, па чак и насиља.

Пристанак грађана на одређену власт, као критеријум, ипак семора специфицирати. Ми бисмо указали да пристанак свих житеља –

грађана, по правилу не постоји, чим постоје позиција и опозиција. Даље,пристанак може бити свестан и заиста добровољан, али може бити и

пристанак у заблуди – по обмани, а може бити и изнуђен. То може бити ипристанак већине, али и лажне, квази већине. Дакле, пристанак није исто

што и слободан избор. Када се говори о репресивној сили или о насиљу, обично се

мисли на функционисање извесних институција организоване физичке

репресије, као што су војска, полиција, казнени систем, итд. Друштвено

организована, та репресија сачињава једну од карактеристика свакогодноса власти. Као што је већ речено, држава, поред осталог, има улогу да

одржи постојеће стање и друштвене релације док се оне законским путем

другачије не уреде. У њеној надлежности се налазе могућности дакористи све институције и организације као што су војска и полиција да

би обезбедила своје неометано функционисање.Полиција и војска по неким мишљењима имају као државне

институције силе основну улогу у чувању функционисања постојећих

друштвених и државних односа па се зато сматрају конзервативнимдруштвеним институцијама, тешко прилагодљивим новим трендовима

кретања и захтевима за променама.“Колонизација” државе од стране војске у војним режимима,

“партизација” државе и економије у једнопартијским режимима, иако

није довела до “замрзавања” друштва као у стаљинизму и друштвеног“глајхшалтовања” као у нацизму, довела је до више или мање бруталног

притиска на друштво и до спутавања оне спонтане социјабилности међу

људима која је једна од главних предуслова настанка демократскеполитичке културе и демократског система у којем демократија није



112

само пука процедура постављања и смењивања политичких елита, већ исуштински део човекове свакодневнице.

Спонтана социјабилност у савременим, високо организованим иинституцијализованим друштвима, са веома разгранатим нормативно –

правним системима и веома развијеном контролом свих обликапонашања, више је тежња него стварност. Мноштво линија утицајаорганизоване власти у политици оставља мало места за спонтаност.

Делотворност државне или било које друге организацијенезамислива је без моћи. Исто тако, незамислива је и држава која би семогла заснивати на само једном облику моћи, а то је, на пример, на моћиоружја. Нема скоро ниједне државе или друштва на свету да оружје није

један од облика моћи. Оружје се примењује у мањим размерама и против

мањине. Међутим, ако би се оно употребило у већим размерама, долазидо ескалације и грађанских ратова, што може довести до слома заједнице

и државе. “Свака влада сматра да је само она добро, истинито и праведно

што користи држави. Њен спас, њен углед, њена моћ је критеријумморала”.238

Познато је да се за извршавање и одржавање власти владе често

служе војскама састављеним по неком етничком начелу. И обрнуто, “

мјера у којој војне организације искоришћавају етницитет имадалекосежне посљедице за чланове разних етничких заједница при чемусе једни везују уз државу а други удаљују од ње. Посљедице овихетничко – војних односа једнако су значајне у европској и

сјеверноамеричкој политици као и у политици земаља Трећег свијета”.239 У унутрашњој политици, али не само у унутрашњој већ и у

спољној политици и у целини међународних односа, етнички саставстановништва и елита игра веома значајну улогу. Етнички састав, његовабројност и својства, као и етнички односи, могу бити и често јесу основ

моћи и силе у једној држави, али и битан фактор међународних односа. Иданас су у политичкој игри значајни фактори “конститутивни народи”,

“националне мањине”, “етничке скупине”, нације и њиховакохерентност. Ово у толико више у колико је изразитија повезаност са

расом и религијом. Основи тих односа су у култури и цивилизацији, у

стварним и схваћеним заједничким и посебним интересима који воде ка

238Т. Ман, Чаробни брег, ( IV издање), Београд, 1972., стр. 503.239C.Enloe, Полиција, војска и етницитет (темељи државне моћи), Загреб, 1990., стр. 17.



113

зближавању, пријатељству и разним облицима и садржинама сарадње – или, насупрот томе, ка најоштријим сукобима – у “ратове цивилизација”.

Етничка непријатељства, пре свега, израстају из споја неповерењамеђу културама и разлика у моћи. “Такођер, су производ злоупотребе

силе и, коликогод чудно звучало, недостатка силе. Злоупотреба водинеправедној расподјели државне моћи и јавних служби. Недостатностводи ескалацији силе без стварног повећања осјећаја сигурности обичнихграђана. И злоупотреба и недостатност моћи произилазе из тога што седржавна елита првенствено посвећује одржавању државног поретка”. 240

Етницитет има највећу аналитичку вредност за истраживањедржавне моћи – њене акумулације, ограничења и намене. “Најреалнији јемодел бирокрације онај који наглашава димензију моћи и системску

димензију институције. У таквом моделу етницитет није релевантан самокао мјера рационалности или индивидуалне мобилности. Етницитет

постаје показатељ мјере у којој су државне амбиције превагнуле наднационалистичком мобилизацијом”. 241

Наравно, етницитет, који као појам теоријски тек треба детаљнијеобјаснити, није једини и најважнији критеријум и показатељ “мјере укојој су државне амбиције превагнуле над националистичком

мобилизацијом”. Не може се на исти начин посматрати држава

једнонационалног и мултинационалног састава становништва; држава начијој су територији релативно равномерно размештени разни етницитетии оне у којима су етницитети концентрисани на посебним деловиматериторија; федеративних и јединствених држава без посебних

аутономија; држава у којој је богаство релативно уједначено размештенопо етничким (националним) групама и онима које карактеришу дубоке и

веома велике разлике, итд. Моћ и расположива сила сваке од постојећихетничких целина, као и односи међу њима, зависи од многих факторапочев од традиције па до савремених кретања, укључујући и разноврсне

спољашње утицаје и интервенције.Ауторитарни режими представљају праксу владавине “одозго”,

где је право на власт изнад права појединца на слободу. Такве режиме карактерише постојање ограниченог плурализма,

непостојање потпуно дефинисане идеологије као политичке водиље.

Ауторитарни режими немају јасно дефинисани прихватљив систем

240Исто, стр. 147. 241Исто, стр. 201.



114

оријентационих вредности на основу којег би се могло легитимизоватимасовно психолошко и физичко насиље над популацијом.

У модерно време ауторитаризам се оправдава национализмом иидеологијом. Делотворност национализма као основе недемократске

владавине зависи од постојања могућег непријатеља националних тежњинарода. Такође, национализам је снага која подједнако може да оправда идемократску и ауторитарну владавину. 242

Да би се ови ставови теоријски могли прихватити и образложитинеопходно је разликовати шовинизам од национализма и разумети осећања припадања одређеној нацији што није идентично санепријатељством са другим нацијама. Осим тога, национализам се неможе схватити као основ оријентације на примену силе држава

мултинационалног карактера према другим државама. То је многосложеније питање од приказаног.

На демократизацију у земљи можда одлучујуће могу утицатиактивности влада и институција изван те земље ... Јасно је да спољни

чиниоци такође могу да сруше демократске системе и спрече земље којеби могле постати демократске да то учине ... Када земље достигнуизвесни друштвени и економски ниво оне ступају у транзициону зону у

којој се вероватноћа њиховог кретања у правцу демократије знатно

повећава. Спољни утицаји могу довести до стремљења кадемократизацији пре него што земља достигне ту зону или могууспорити или спречити демократизацију преко земаља које су достиглетај ниво развоја. 243

Широко прихваћен појам “транзиција” данас се разуме у значењу“пут ка демократизацији земаља које још нису достигле ниво развијених

демократских земаља”. Међутим, то јесте пут ка поновномуспостављању владавине приватне својине, вишепартијскогпарламентарног система, итд. То јесте савремени тип демократије, који

се у теорији и политичкој пракси афирмише. Међутим, теорија зна и затеоријска становишта о “непосредној” и “посредној демократији”,

“самоуправној демократији”, итд. Теорије о “локалној самоуправи” и о“цивилном друштву” индукују питања о суштинским односима посреднеи непосредне демократије, “цивилног друштва” и државне власти, улози

у односима моћи и силе у демократији и у демократизацији као процесу,итд.

242С.П. Хантингтон, Трећи талас, Београд – Подгорица, 2004., стр. 44.243Исто, стр. 73.



115

Хантигтоновим ставовима заиста недостају неопходнеквантификације и прецизне дефиниције, као и поузданији подаци.

Моћ и власт имају империјалну конотацију ширећи себезгранично све до оне демаркационе линије коју поставља друга моћ и

друга власт. То се у данашњем времену манифестно показује, не само умеђуиндивидуалним и међугрупним односима, у оквиру једногглобалног друштвеног система, већ и у међународним односима.

Важне политичке промене скоро увек садрже насиље. Скоросвака демократизација између 1974. и 1990. садржала је извесно насиље,али укупан ниво насиља није био висок. Одвијајући се кроз компромисеи изборе, већина демократизација у трећем таласу била је, у поређењу садругим транзицијама режима, релативно мирна. 244

Различити нивои насиља су, у извесном степену, били повезаниса различитим процесима транзиције. У наведеном периоду, од 1974. до

1990., о коме говори Хантигтон, скоро половина транзиција биле сутрансформације у којима су демократски реформатори у влади били

довољно јаки да започну и у знатној мери контролишу процес промене режима. У таквим случајевима, владе нису имале велику потребуприбегавању насиљу, а опозиција за такво нешто није добила прилику.

Као изузетак од таквог случаја може бити пример Чилеа. Наиме, у Чилеу

влада се држала крутог плана за трансформацију режима, а опозиција јеорганизовала масовне демонстрације у покушају да убрза промене ипримора владу на преговоре.

Искуство неких земаља с грађанским насиљем пре него што је

демократизација започела или рано у процесу демократизацијеподстакло је и владу и опозицију да се одрекну насиља. Шпанија и Грчка

су прошле кроз крвав грађански рат пре и после Другог светског рата.Војне владе у Бразилу, Уругвају и Аргентини водиле су 60-их и 70-ихсурове “прљаве ратове” против терористичких група. Транзиције у

Аргентини, Кореји, на Тајвану, Источној Немачкој, ... протекле су релативно мирно. 245

Када влада одобри употребу насиља оно постаје стварно када сета наређења изврше. “Ultima ratio regum није ватрено оружје негоспремност оних у чијим је рукама да га употребе у корист режима ...

Ауторитарни владари често су стварали посебне снаге безбедности – Секуритате у Румунији, “елитни батаљон” у Панами, трупе

244Исто, стр. 152.245Исто, стр. 155.



116

Министарства унутрашњих послова – специјално обучене да заштите режим”. 246

Одлучност појединих владара за наређење да се употреби насиљепротив опозиционих група врло се разликовала. Такође, и спремност

снага безбедности да изврше таква наређења, разликовала се од земље доземље. “У Кини, Бурми, Јужној Африци и Чилеу тврдокорне вођеодобриле су употребу силе, па су полицијске и војне јединиценемилосрдно и насилно гушиле чак и мирне демонстрације опозиције “.247

Изложени теоријски ставови не разликују довољно “аутохтоне”од “увезених”, самоопредељене од наметнутих демократизација,самосвојне од споља контролисаних транзиција, итд. Пример нестанка

Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и настанка вишенових државица на тој територији несумњиво је политичко догађање

чијем би се заиста научним проучавањем богатило научно – политичкосазнање.

Користити силу против незадовољних грађана од стране режима,лакше је, свакако, у случајевима ако је друштво хетерогеније или је на

релативно ниском степену друштвено економског развоја.

Насупрот томе, ауторитарни режими у друштвима где је виши

степен економског развоја и када је то друштво склоно демократизацији,доста су неодлучнији да нареде коришћење силе у гушењунезадовољства.

У многим земљама неке опозиционе групе биле су опредељене за

употребу силе у борби против недемократских режима. Међу њима субиле марксистичко – лењинистичке и маоистичке групе у Ел Салвадору,

на Филипинама, у Перуу и Гватамали које су се бориле противауторитарних режима и њихових демократских наследника.Комунистичка партија и Удружење левичарске револуционарне

организације у Чилеу учествовале су у насиљу против Пиночеовог режима, а од 1960. до 1990. Афрички национални конгрес користио је

насиље против јужноафричког режима. 248

У латиноамеричким војним режимима, насиље се најчешћеогледало у репресији над групама које су се бориле за промену

246

Исто, стр. 156.247Исто, стр. 156-157.248Исто, стр. 159.



117

постојећих односа моћи у друштву (нпр. репресија над либералима уКолумбији 50-их година и левичарима у Чилеу 70-их година).

У афричким једнопартијским државама оно је било изражено надполитичким опонентима који су доводили у питање афрички концепт

развојне државе, као и под плаштом изградње нације у постколонијалномпериоду над и међу различитим етничким и религијским групама.

Различити чиниоци смањили су нивое насиља у трећем таласудемократизације. Исто тако, ти чиниоци су знатно допринели успехудемократских настојања. Насилна спољна интервенција довела је додемократије у неколико случајева у другом таласу и у Гренади и Панамиу трећем таласу. Насиље које су групе чиниле унутар друштва није далоисти резултат. Вође ауторитарних режима могу успешно да користе

насиље у циљу одржавања своје владавине; њихови радикалнипротивници могу успешно да користе насиље да оборе те режиме. У

првом случају спречено је настајање демократије; у другом, она јеубијена приликом свог рађања. 249

Сасвим је извесно да у одређенеим условима, како позитивнимтако и негативним, долази до извесне конфронтације и конфликатаизмеђу интелигенције и политичке моћи. “Конфликт између

интелигенције и политичке моћи може избијати, тако дуго док држава

опстаје као посебна друштвена сила и тако дуго док интелектуалностостаје позив и друштвена привилегија, то значи тако дуго док обје једнаспрам друге као и насупрот произвођачима истрајавају у једној отуђенојегзистенцији”. 250

Разматрање односа интелигенције и политичке моћи не може сесвести на разматрање конфликта између политичке моћи, силе, власти и

интелигенције. И не може се поједноставити јединственим изразоминтелигенција. Прво, постоје разне врсте друштвених група које чинеинтелигенцију : друштвене, уметничке, техничке, политичке, итд. Затим,

постоје разне спреге између интелигенције и власти и њене улоге устварању и примени силе. Идеологије су производ интелигенције.

Освајање, стабилизовање и очување власти у новијем временусве се више ослања на физичку силу и терор. У пракси данашњег светасве више долазе до изражаја разне научне технике манипулисања јавним

мњењем. За манипулисање се може рећи да је “тајно” вршење власти, тј.

249

Исто, стр. 162.250W. Hofmann, Интелектуалац и политичка моћ, Часопис “Праксис», бр.1-2/1970., стр.153.



118

такво да тога нису свесни они који су том утицају изложени. У таквимситуацијама, у први план излази политичко лукавство које има за циљ дасмањи могуће класне разлике и да спречи идеолошке сукобе.

Пажња врло прија и годи онима на које је усмерена, па, кад је

тако политичари, државни функционери, новинари и други граде имиџкоји одражава моћ. “ По томе како се одијевају, по томе какве маниреимају, по свом опћем и свакодневном понашању и поступцима они нудеоколини добро проучен утисак “вођења” и “заповиједања”. Њиховаконверзација често завршава хвалисањем о томе како своју вољу намећудругима “. 251

Данас је типичан вид манипулативне моћи онај који користебогати и јаки, кад додатно обезбеђују своју владавину још и монополом

на информације које се преносе преко мас-медија. У таквим случајевима,изманипулисан човек обично следи туђу вољу и туђе интересе, као да су

његови, а насиље којем је он изложен је латентно и стално.Појединац, чија је лична моћ незнатна или слаба, прилагођава се

потпуно и искључиво веровањима масе. “Ступањ моћи неког вође можесе процијенити по томе с колико успјеха он придобива своје сљедбеникеза прихваћање његових рјешења колико су спремни слиједити његове

путеве до остваривања својих циљева.”252

Изгледа да савремене политичке теорије тешко налазе правоместо појединца у друштву и тешко дефинишу факторе и односе факторањеговог стварног положаја у друштву.

Наиме, не постоји у стварности “појединац уопште” већ постоји

мноштво свесних, вољних, образовних, креативних, критичких личностикоје на свој начин виде и доживљавају свет, имају, развијају и

задовољавају своје потребе и интересе. Неки од њих су у разним групамадруштва (а оно је врло сегментирано) изворне вође. Вође очигледно нису“просто изманипулисани појединци, они одлучујуће утичу на активности

групе. Појединци не живе сами, а подређујућа власт и поредак, који безорганизације и дисциплине не би опстајали и функционисали,

ограничавају се разним механизмима почев од самоизградње критичке ичесто бунтовне личности до разних облика неформалног и формалногорганизовања заштитних механизама. Демократски развој, развој свести

и воље мноштва појединаца довела је и до доношења заштитних норми идо посебног механизма заштите појединца. Појединац стално изложен

251J.G. Kenneth, Анатомија моћи, Загреб, 1987., стр. 46-47.252Исто, стр. 48-49.



119

пропаганди може њој да подлегне као и да формира критички односпрема њој. Ако је појединац тако беспомоћан, а систем власти и поредактако свемоћан, откуд онда разна супростављања, девијације, побуне и

револуције ? Где је стварни извор друштвеног и политичког кретања у

условима пораза појединца ?Теоретичари политичких наука изгледа да су коначно

артикулисали потребу за минуциозним истраживањем улога и функцијапојединаца, друштвених група, организација и институција у процесимаи системима моћи, силе и власти у демократским друштвима и уперспективи, изграђивањем новог парадигматског приступа.



120

V ДЕФИНИИЈЕ О ПОЛИТИЧКОМ ПОНАШАЊУ,

ПОЛИТИЧКОЈ СИЛИ И ПОЛИТИЧКОЈ МОЋИ

• Победоносни појам “силе”, с којим су наши физичари створили Бога и

свет, треба да се допуни : њему се мора приписати унутрашња воља,коју ја називам “вољом за моћ” - то ће рећи ненаситом жудњом заиспољавањем моћи; или за применом, употребом моћи, као творачкогнагона, итд ... “Осећај силе не може потицати од кретања : осећај неможе уопште потицати од кретања”. (Фридрих Ниче : “Воља за моћ”,Београд, 1991.,стр.376.)

• Погрешно је говорити о двама стањима која следе једно за другим, од

којих је једно “узрок”, а друго последица. Прво стање нема шта даузрокује, а друго није ништа про

У питању је борба двају елемената неравне моћи : постиже се нов распоред сила, према мери моћи свакога од њих. Друго стање је нешто у

основи различито од првог (оно није његова последица): битно је то шточиниоци, који се налазе у борби, излазе из ње с различитим количинамамоћи.

(Фридрих Ниче : “Воља за моћ”,Београд, 1991.,стр.380.)

• Количину моћи одмерава дејство што га моћ врши и отпорност којумоћ показује. Адиафоре – неутралног стања – ту нема. То је у суштинивоља за насиљем и воља за одбраном од насиља.


• Ако допустимо да свету стоји на расположењу известан квантум силе,онда је јасно да свако померање моћи на ма коме месту дејствује на цеосистем – према томе, поред каузалитета у сукцесивности постојала би

зависност у положају ствари једне поред друге и једне с другом ... Смеханичког становишта, енергија општега постојања остаје стална, с

економског становишта, она се пење до врха и поново опада у вечитомкружном кретању. Ова “воља за моћ” изражава се у тумачењу, у врстиутрошка силе : претварање енергије у живот и “живота у највишу

потенцију” отсада се јавља као циљ. Исти квантум енергије има различито значење на разним ступњевима развића.




121

• Најстрахотнија и најбитнија жеља човекова, његов нагон за моћ – тајнагон називају “слободом” - мора се најдуже држати спутана. Због тога јеетика досад, са својим несвесним инстиктима васпитања и одгоја, тежилаза тим да жељу за моћ спута : она клевета тиранску индивидуу и истиче

инстикт за моћ код стада, величајући социјално стварање и патриотизам. (Фридрих Ниче : “Воља за моћ”,Београд, 1991.,стр.425.)

• Свуда се изражава потреба да се ипак испољи ма каква моћ, или да сесеби повремено створи неки привид моћи – као опијеност. Људи који хоће моћ зарад користи у срећи што је моћ обезбеђује :политичке странке. Други људи који хоће моћ, чак и по цену видних штета и жртава на

рачун среће и благостања : амбициозни. Други људи који хоће моћ,просто да не би пала другима у руке, од којих не би хтели да су зависни.


• Сврставање, да би се задовољила воља за моћ целе заједнице :потчинити се, начинити себе неопходним и корисним ономе који имасилу ; љубав као потајни пут у срце моћнијега – да би се загосподарило

њиме..


• Воља за моћ јавља се : а). међу потиштенима и робљем сваке врсте каовоља за “слободом” : само ослобођење јавља се као циљ (на морално –

религиозном језику то значи : “Човек одговара само својој савести”,“еванђелска слобода”, итд.); б). код једне јаче врсте која расте у моћи као

воља за надмоћношћу : ако у томе не успе, онда се своди на вољу за“правдом”, то јест за једнаким правима са владајућом класом ; в). међунајјачим, најбогатијим, најнезависнијим, најсмелијим као “ љубав према

човечанству “, према “народу”, истини, Богу, као сажаљење,самопожртвовање, итд.


• Политика очигледно означава вештину владања државом – дефинише

се једна политика – али и сплет околности који ће довести до тога давлада може да влада – политика обухвата расправе инхеретне тој

вештини и истовремено начине доласка на власт.

(Никола Танзе : “ Политика “, Београд,1999.,стр.11).



122

• Реалност демократије је политичка немоћ; демократија у друштву, чинисе, функционише изван политике. То је цена коју наводно треба платитиза демократску слободу. (Никола Танзе : “ Политика “, Београд,1999.,стр.39).

• Политика је деловање у коме се доносе суверене одлуке које, полазећиод разликовања између пријатеља и непријатеља, имају задатак да правезаконе који су неутрални у односу на деобу пријатељ – непријатељ,односно који су добри за све. (Милорад Беланчић : “Насиље”, Београд, 2004.,стр.59.)

• Нечовештво XX века није било проста регресија у примитивнија доба,

већ је оно испољавало и особине раније непознате по квалитету илиинтезитету. Вероватније је најупадљивије то што се зло предузимало и

примењивало систематски и у односу на врло велики број људских бића.Систематичност дехуманизације политичких и других односа нашла је

израза у установљавању најгрубље физичке и психичке принуде, устварању сталних, па чак и хладнокрвно законски описаних и

регулисаних институција за ефикасно и рафинирано уништавање,

мучење и понижавање...

(Војин Димитријевић:”Страховлада”,Београд, 1997.,стр.15).

• Како је гола принуда неекономична и зато што уништава свој објекат,насиље се по правилу у свим стабилнијим системима само ставља у

изглед као коначна мера, док преовлађује тежња да се влада узпристанак, или бар толеранцију, велике већине становништва.

(Војин Димитријевић:”Страховлада”,Београд, 1997.,стр.18).

• Појам легитимност је од суштинског значаја за разумевање проблема

ауторитарних режима у позном XX веку. “Најјачи никада није довољно јак да увек буде господар” (Русо), “осим ако силу не претвори у право а

послушност у дужност”. Одакле извире “право” ауторитарних вођа давладају и “дужност” њихових народа да буду послушни?

(Самјуел П.Хантингтон : “Трећи талас”, Београд – Подгорица,2004.,стр.44.)

• Оно што “држава” и “политика” имају заједничко (а то је разлог њиховеузајамности) јесте позивање на феномен моћи. Од грчих речи које значе



123

“снагу”, “моћ” и “ауторитет”, добијени су називи “аристрократија”,“демократија”, “охлократија”, “монархија”, “олигархија” и сви терминикоји су постепено усвајани за одређивање облика власти “физиократија”,“бирократија”, “партитократија”, “полиархија”, “езархија”, итд.

(Норберто Бобио:”Држава, владавина, друштво”, Подгорица,1995.,стр.69.)

• Нити се моћ реализује само силом, нити је насиље некакав обавезниначин реализовања моћи ... Поседовање моћи не исказује нужно применусиле ... Тамо где постоји сила постоји и моћ, а сваки чин насиља каодруштвеног или политичког насиља повезан је са исказивањемдруштвене односно политичке моћи.

(Д.Симеуновић: “Политичко насиље”, Београд, 1989.,стр.8.)

• Да ли послушност световним ауторитетима следи из фактицитета големоћи којој се као таквој ваља приклонити, или је потчињавање могуће

засновати на начелима правде која штити слабијег, а тиме и људскипонос и достојанство? (Љубомир Тадић: “Ауторитет и оспоравање”, Београд,Загреб,

1987.,стр.8.)

• Често има знатне разлике између воље свих и опште воље : ова има увиду само опши интерес; она само прихвата, и представља само збирпојединачних воља; но, одузмите од тих истих воља оне “плус” - ове и

“минус” - те, који се међусобно потиру и остаће као збир разлика општавоља.

(Жан-Жак Русо: “Друштвени уговор”, Београд, 1993.,стр.45-46.)

• Као што природа даје сваком човеку неограничену власт над свим

његовим удовима, тако и друштвени уговор даје политичком телунеограничену власт над свима његовим члановима; то је та иста власт

која, која руковођена општом вољом носи назив сувереност. (Жан-Жак Русо: “Друштвени уговор”, Београд, 1993.,стр.47.)

• Акт суверености је споразум између једног тела и сваког од његовихчланова : споразум легитиман, јер му је основа друштвени уговор;

правичан јер је заједнички свима; користан, јер не може да има за

предмет друго до опште добро; чврст, јер му је јамац јавна сила и



124

врховна власт. Докле год су поданици потчињени само таквимпогодбама, они се не покоравају ником сем својој личној вољи. (Жан-Жак Русо: “Друштвени уговор”, Београд, 1993.,стр.48.)

• Ако онај који заповеда људима не треба да ствара законе, онај којиствара законе не треба да заповеда људима; иначе би ти закони, оруђењегових страсти, често у бесконачност продужавали његове неправде; онникад не би могао да избегне да гледишта њега као човека појединца неповреде светињу његове творевине. (Жан-Жак Русо: “Друштвени уговор”, Београд, 1993.,стр.54-55.)

• Свака слободна радња има два узрока који је заједнички производе;

један је моралан : воља која изазива радњу; други физички : снага која јеизвршује ... Политичко тело има снагу и вољу; ова последња позната је

под именом законодавна власт, она прва под именом извршна власт. (Жан-Жак Русо: “Друштвени уговор”, Београд, 1993.,стр.67.)

• Форма владавине може, али не мора, изражавати истинску подјелумоћи. Диоба власти може, али не мора, значити да су и социјалне групе у

равнотежи као и политичке институције. Устав даје оквире само за

извршавање политичке власти, но не каже ништа о тому тко њоме располаже и њезиним реалним функцијама ... Појам суверенитета не дајени увид о носитељу суверенитета, нити о тому како он може и смијекористити своју моћ. Он само ограничује моћ једне територијалне

јединице наспрам друге. Једнако је и с појмом власништва. Он ништа неказује о предмету власништва или о његовим социјалним функцијама.

Он само штити власт једног човјека над дијелом извањске природе. (Франз Неуманн:”Демократска и ауторитарна држава”, Загреб,1974.,стр.82.)

• Захваљујући својој данас преовладавајућој оријентацији политичка је

психологија склона да себе саму појми само као технику владавине, каосредство за јачање и одржавање односа моћи, као инструментманипулације масама коју извршују елите. Критика психологијског

полазишта инволвира позитивно схваћање да политика – а тиме иповијест – није пука борба група моћи за моћ, него покушај да се свијест

оформи према одређеној слици, да му се наметне властита намјера ...

Политика је исто тако и борба идеја и борба за моћ.



125

(Франз Неуманн:”Демократска и ауторитарна држава”, Загреб,1974.,стр.71.)

• Принуда постоји тамо где А обезбеђује да му се Б повинује претњом

лишавањем, а уједно постоји “сукоб око вредности или начинапонашања између А-а и Б-а”. Утицај постоји тамо где А, “неприбегавајући ни прећутној ни изричитој претњи озбиљним лишавањимапроузрокује да (Б) промени свој начин понашања”. У ситуацији где се

јавља ауторитет, “Б се повинује зато што увиђа да је (А-ова) заповест разложна са становишта његових сопствених вредности” - било зато што је њена садржина легитимна и разложна било зато што је А до ње дошао легитимним и разложним поступком. У случају силе, А постиже своје

циљеве упркос Б-овом неповиновању тиме што га лишава избора измеђуповиновања и неповиновања. Манипулација је “аспект” или подврста

силе, јер се ту “повиновање јавља, а да онај који се повинује није свестанни извора ни тачне природе захтева који му се поставља”.

(Стевен Лукес : “Моћ: једно радикално схватање”, Часопис “Марксизам у свету”, бр. 8/1980.,стр198.)

• Приписати коришћење моћи повлачи, поред осталог, двоструку тврдњу

да А дела (или не дела) на одређен начин и да Б чини оно што он иначене би учинио. У случају ефективног коришћења моћи А постиже да Бучини оно што он иначе не би учинио; у случају оперативног коришћењамоћи А заједно са једним или више довољних услова, постиже да Б

учини оно што он иначе не би учинио. (Стевен Лукес : “Моћ: једно радикално схватање”, Часопис “Марксизам

у свету”, бр. 8/1980.,стр.219.)

• Не жели се казати како су друштвена контрола и социјализација у

односу на моћ никакве помоћне снаге.У већини друштава појединци сеналазе у увјетованости да буду послушни,негдје с више или мање

ригорозности, па у редовним околностима када су на дјелу акти моћиљуди им се покоравају.Уколико ти акти долазе од стране легитимногауторитета покоравају је обично добровољно,док је отпор минималан.

(Едуард В.Wалтер : “Моћи насиље”, Часопис “Погледи”, бр.1/1984.,стр.51.)



126

• У елементарним системима моћи с једним поглаваром лидер,вођа иликраљ генерално изводе конфигурацију функција која укључује иконтролирање и кажњавање:иницирање колективнеакције,легитимизацију,координирање посебних радњи,интегрирање

групе,пресуђивање спорова те бављење с дисруптивним понашањем. (Едуард В.Wалтер : “Моћи насиље”, Часопис “Погледи”, бр.1/1984.,стр.53.)

• Ријеч “сила” се може употребити као генерални појам који укључујесвако средство којим се неко присиљава да учини нешто што дотични нежели учинити.Појам “ присилног” бит ће ограничен утолико што ћезначити сваку друштвену форму принуде-обично неку врсту

институционализиране силе.Појам “насилног” бит ће ограничен у смислудеструктивног зла;одатле,насиље као деструктивна страна силе.Као опћи

појам,насиље не би укључивало само физичке нападе које имају запоследицу наношење штете појединцу,него и магију,чаролију као и

многе друге технике наношења зла путем менталних и емоционалнихсредстава.Оно укључује физичко и спиритуално зло исто као и физичкуштету.

(Едуард В.Wалтер : “Моћи насиље”, Часопис “Погледи”, бр.

1/1984.,стр.55.)

• Облици “утјецања” ,као што је “наговарање”,нису дакле примјер силе,будући да њима контролор мијења интенције ун утјече да људи изаберу

извођење радњи које је сам иницирао. Одвраћање,превенција,ограничавање,и кажњавање у случају када људи

дјелују противно вољи респондента јесу наравно примјери силе.Уколикосу људи присиљени начинима који су деструктивни и отворениповредама каже се да суу они третирани насилно.


• Марксизам је покушавао да проблем класне доминације не сведе наголу физичку принуду “државних апарата”: потчињена класа може и не

бити свесна своје потчињености,може не увиђати свој објективниположај и владајући нормативни поредак интериоризовати као сопствени

морални идеал.

(Аљоша Мимица : “Класа, интерес, моћ”, Часопис “Марксизам у свету”, бр. 8/1980.,стр17.)



127

• Где год људи међусобно комуницирају постоји вјеројатност да ће сеоријентирати према могућностима узајамног оштећења и да ће на тајначин утјецати једни на друге. Моћ је, у свијету живота темељени, универзални језик друштвене егзистенције.

(Никлас Лухманн : “Друштвено значење моћи”, Часопис “Политичка мисао”, бр. 4/1982.,стр.487.)

• Један исти човек или група-нарочито у тренуцима дубљих друштвенихпоремећаја –може заузимати различита места на трима паралелним,алине и увек корелационо повезаним мерним скалама.Све су комбинацијемогућне:бити богат,а без угледа и стварне моћи,бити моћан,али не иимућан или поштовања достојан,бити уважен,а сиромашан и

немоћан,итд...Све разлике међу људима своде се “у крајњој инстанци” на разлике у богатству.

(Аљоша Мимица : “Класа, интерес, моћ”, Часопис “Марксизам у свету”, бр. 8/1980.,стр10.)

• Човек је, рекло би се, рођен с насиљем и у насиљу које се никада (ни уонтогенетском ни у филогенетском смислу) не зауставља, не смирује, бар

не потпуно ! Нема краја насиљу. Као што нема краја ни слободи. То је

можда и најзначајније обележје нашег проклества. Нема крајњег(есхатос) у насиљу и нема есхатологије насиља. Што само значи да однасиља нема избављења. (Милорад Беланчић : “Насиље”, Београд, 2004.,стр.9.)

• Насиље увек у другоме узрокује истоветан одговор, односно освету,

одмазду или узвраћање. Оно по својој природи тежи сталномнастављању, продужавању, увећавању. Читава историја имала је једанужасан проблем : како зауставити једанпут покренуто насиље ? ... Једино

ефикасан и цивилизацији (= хуманитету) примеран облик заустављањанасиља је онај који своју интервенцију темељи на позицији “неутралног

трећег”, дакле, на инстанци непристрасног суда и судије. Преузимањемна себе одлуке о насиљу (схваћеном као казна) ова инстанца омогућујеизвесно намиривање правде и разрешење сукоба између конфронтираних

антагониста. Наравно, и ту је, још увек, реч о насиљу, санкцији или силизакона, али то је, уједно, интервенција која је у стању да прекине ланац

насиља.

(Милорад Беланчић : “Насиље”, Београд, 2004.,стр.35-36.)



128

• Једини облик насиља – против – насиља који може да, без крви,заустави спиралу насиља јесте правна интервенција ...При том, самоправно начеко неће никада моћи да исцрпи појам правде, али оно је устању да разоружа појам неправде и да прекине ланац одмазде ! Једино

унутар правног принципа, уколико се он ваљано “подеси”, могуће јеефикасно смањење количине насиља у датом свету живота. (Милорад Беланчић : “Насиље”, Београд, 2004.,стр.36.)

• Насиље је чињеница, енергија, елан супростављен чистоти(=конструкцији) смисла, суштине или општости. Али то супростављањефункционише како у самом смислу тако и изван њега и против њега.Зато насиље/сила не само што може него и мора да буде друго од смисла,

али и друго у смислу. Оно је тај диференцијални моменат који “смета”концепту присуства, уколико присуство тежи да се профилише као пуно

самоприсуство, као неометана истоветност са собом. (Милорад Беланчић : “Насиље”, Београд, 2004.,стр.155.)

• Политички суверенитет могућ је, као такав, само зато што се ослања уз један фундаменталнији : онтолошки или онто-теолошки, који у себи носи

и највећу силу и највећу слабост !

(Милорад Беланчић : “Насиље”, Београд, 2004.,стр.155.)

• Ако рат на први поглед личи на спасоносно средство којим се разрешава једна “немогућа” историјска ситуација, ако он подсећа на

вештину преображаја немогућег у могуће, онда је, ипак, у њему, уњеговој најдубљој структури/”праведности” уписано то да он само ре-

продукује немогуће. Рат је понављање немогућег. Он је присилапонављања немогућег. Он је насилни и присилни преображај немогућег умогуће у коме тај суверени налог могућег (=правде) пре или касније губи

своју заснованост, своју (метафизичку) утемељеност. (Милорад Беланчић : “Насиље”, Београд, 2004.,стр.165.)

• Незадовољство, бес и љутња, сами по себи не значе у политици ништауколико не постоје други чиниоци неопходни за вођење политичке

акције, нпр. уколико потенцијални актери нису уобличили своје циљевеи одабрали њима и условима примерене методе и средства акције,

другим речима, не значе ништа уколико се нису стекли потребни услови

за политичко деловање. (Д. Симеуновић: “Политичко насиље”, Београд, 1989.,стр.55.)



129

• Теорија политике проучава политичко делање. То је процес мноштвапојединачних и заједничких људских радњи различитих карактеристикаи облика који стоје у узрочно – последичној вези. Ти процеси суусмерени ка постизању одређених политичких циљева. То делање је

свесно, организовано, спонтано, рационално и ирационално. Међутим,важна особеност тог делања није у његовој комплексности и

разноврсности облика у којима се одвија, колико у његовимпоследицама, тј. променама друштвене стварности које се њим постижу.Последице али и циљеви тог делања су : власт, моћ, утицај, богаство,углед, насиље, привилегије; а затим средства, начини и системи њиховогочувања и одбране. ( Ј.Р.Марјановић: “Теорија политике”, Београд, 1996, стр.3 .)

• Без теорије и без науке практична политика би била конгломерат

неумних потеза или оног што политичари зову удовољавање практичнимоколностима. У ствари, била би стихија и пука вештина. Теорија уздише

тај когломерат до система и спаја га умним карикама у логичку повезануцелину и тиме она омогућује умну политику, умну владу, умнополитичко делање у његовој целини.

( Ј.Р.Марјановић: “Теорија политике”,Београд, 1996, стр.12 .)

• Теорија помаже да се актери политике више од простог угледања спојеса целином, са прошлошћу и искуством из ње и тако поуздано иду убудућност ослоњени на целокупно људско искуство. Она омогућује

политици да сигурније препознаје извесне границе које увек тесноомеђују људски живот и делање. И, што је још важније, омогућује јој да

мења своја схватања и да тако шири свој поглед на услове свог делања и реалне могућности човековог благостања. ( Ј.Р.Нарјановић: “Теорија политике”,Београд, 1996, стр.12 .)

• Законитости политичког делања које утврђује и формулише теорија не

дирају слободу делања, слободу оног ко дела. Политика и политичкаакција није неки заробљеник теорије. Теоријске поставке су само основаслободног, умног и разумног политичког делања.

( Ј.Р.Нарјановић: “Теорија политике”,Београд, 1996, стр.14 .)

• Демократија има непријатеље – оне који оружјем оспоравају њене

фундаменталне принципе и мир доводе у опасност. Апсолутнинепријатељ је онај који прекида комуникацију, основу заједничког језика



130

без којег међународни односи нису могући. Тако је непоштовање“људских права” исто што и одбацивање међународне политике, јер самоциљ заједнички за све људе може објединити међународну сцену. (Никола Танзе : “ Политика “, Београд,1999.,стр.69).

• Идеал савршено пацификованог међународног друштва, у којем сучовек и грађанин исто, неостварив је. Али делимична напредовања

разума могу се остварити у правцу мање немоћи права, неспојиве сасигурношћу човека у једном политичком систему. Пројект унутрашњедржавне политике пролази кроз међународно посредовање које га, нанеки начин, гарантује ... Потреба да политика постане међународна,често ургентна потреба, штити нас од искушења да поверујемо у једну

сувише лако оствариву политику, или у крај историје. Више од било коједруге, отварање међународне политике нас обавезује да се бавимо

политиком. (Никола Танзе : “ Политика “, Београд,1999.,стр.72).

• Моћ је релациона : држава може имати власт над неким другимчиниоцем једино када га надвладавају. Оно што у политичком

надметању одређује победника јесу и стварна и опажена снага. Да би

направио разлику, непријатељ мора познавати способност и спремностсвог непријатеља да мобилише те способности за сврху принуде ... Пукопоседовање оружја не повећава моћ државе ако њени непријатељи неверују да ће га она употребити.

(Чарлс В.Кегли:”Светска политика – трендтрансформација”,Београд,2004.,стр.649)

• Свака “моћ” политичких творевина носи у себи специфичну динамику : она може постати основа за такву специфичну претензију, за “престиж”

њених припадника која утиче на њихово понашање према спољнем свету...Чист престиж моћи, као “слава моћи”, практично означава : славу моћи

над другим творевинама, тј. експанзију моћи, иако не увек у формиприпајања или потчињавања. Природни носиоци ове претензије сапрестижом јесу квантитативно велике политичке заједнице.

(Маx Вебер : “Привреда и друштво ИИ”,Београд, 1976.,стр.15-16.)

• Моћ је својство ауторитета – без ње не постоји. Супротно, моћ може да

поседује ауторитет, али и не мора. Власт је средство ауторитета уполитици. Ауторитет је употребљава на начин који му је најпримеренији.



131

У политици носилац ауторитета конкретизује моћ и учвршћује јеактивирањем власти. Носиоци ауторитета у политици могу битиличности, одређена колективна тела, институције, организације(партије), норме (закони).

За моћ је карактеристично наметање воље, упркос отпору, а за властприхватање и извршавање заповести или наредбе. Моћ се демонстрира, авласт учвршћује. Испољавање моћи је одлучно и краткотрајно, а властипоступно и релативно дуго, ако се учврсти. (Енциклопедија политичке културе (Моћ – Чедомир Чупић), Београд,1993.,стр.685).

• ...Приватни двобоји се сматрају и увек ће се сматрати као нешто

честито, иако недопуштено по закону, све док не дође време да се угледприписује онима који одбијају да на двобој изађу, а срам да пада на оне

који двобој изазивају. Јер двобоји су често дејства храбрости, а подлогахрабрости је увек снага или вештина, што значи моћ.

(Томас Хобс:”Левијатан”,Београд, 1961.,стр.79).

• Опште правило које је готово непогрешно – да онај ко помогне другоме

да дође до моћи, сам пропада јер се увек некоме помогне да дође до

моћи, лукавством и силом, а онај ко исплива на површину, гнуша се тадва средства. (Николо Макијавели:”Владалац”,Београд, 1999.,стр.18).

• Светским силама сматрају се државе које имају мањи или већи утицајна политичка збивања у свету и које, у том смислу, располажу и

одговарајућом економском и војном моћи ... У последњој деценији XXвека, уместо равнотеже “владања” суперсила, настаје експанзијаназначене глобалне силе.

(Станко Нишић : “Глобална сила и безбедност Балкана”,Београд,2002.,стр.13.)

• Глобализација која се данас одвија у свету под окриљем глобалне силеноси епитет и американизација света, јер САД у том процесу имају

хегемонистичку улогу, настојећи да се сви значајнији интеграционипроцеси регионалног, континенталног и планетарног значаја одвијају под

контролом америчких економских, геополитичких и војностратешких

интереса, али и америчког виђења људских права, хуманизма и културе у



132

целини. (Станко Нишић : “Глобална сила и безбедност Балкана”,Београд,2002.,стр.13-14.)

• Основни циљ те силе јесте такво преуређење света у коме одабранаелитна група западних земаља, са америчким лидерством имадоминантну и одлучујућу улогу у новом светском поретку.Неолиберална формула тог новог друштва базира се на коегзистирањудве супростављене стране: супериорне богате мањине и инфериорнесоцијалне већине. (Станко Нишић : “Глобална сила и безбедност Балкана”,Београд,2002.,стр.14.)

• Све што се ускраћује појединцу или заједници бива ускраћено вољом

других појединаца и њихових заједница. Докле год је сила јединиодговор који имамо кад нам се не допада слободна воља других, дотле ће

и напетост расти до врхунца и постајати погубна по људе. • Популарна дарвинистичка теорија у сили види само прикладносредство, а сила која одговара искључиво природним циљевима је, самим

тим, и законита. Према позитивном праву сила је историјски производ.

Позитивно право разликује санкционисану, тј. законом признату инесанкционисану силу. (Љубомир Тадић : “ Наука о политици “,Београд, 1988.,стр.83).

• Сила је наше наслеђе од примитивног човека. Примитивац дугује силисвој опстанак, али увелико и цивилизован човек. Наша цивилизација све

до данашњих дана познаје царовање над умом. Политика се нијеослободила своје зависности од силе нити је у стању да осигура својопстанак пред силом. Опстанак ма којег народа, власти и владе зависи

још увек од тога каквом силом располажу. (Јован Р. Марјановић: “Теорија политике”,Београд, 1996.,стр.35.)

• Закон утврђује какве последице ће имати ово или оно понашањепојединца или колективитета у друштву. Али те последице не би ни

могле наступати а да иза закона не стоји сила, надмоћнија по снази одсиле појединца и група. Том силом располаже држава. Право може бити

само у држави. Тамо где нема државне силе нема ни права.

(Јован Р. Марјановић: “Теорија политике”,Београд, 1996.,стр.228.)



133

• Државна власт, или оно што у практичном животу данас зовемо влада је сила која присиљава појединце да се понашају онако како закон каже... Грађанин се са својим правима и обавезама према држави сусреће садржавом преко полиције, суда, војске и других законом овлашћених

лица. (Јован Р. Марјановић: “Теорија политике”,Београд, 1996.,стр.228.)

• Са политичке тачке гледишта, међутим, владавина је моћ одређенихсоцијалних снага, појединаца, политичких група, да своју вољу намећусилом. Иза сваке врсте овог одношења стоји одређени државни орган, тј.сила и моћ државе. Та сила што се често губи из вида, стоји једнако и изаоног што је поданику забрањено и иза оног што му је дозвољено. Она ће

бити уперена према сваком ко угрожава његову слободу, па чак и када онто сам чини према себи лично. Државна сила је уперена и према слободи

делања сваког државног органа, он је онемогућен њоме да прекорачисвоја овлашћења. То је правна страна стварних животних односа људи –

правни поредак и нормативна страна политичког живота и политичкиходноса појединца и власти.(Јован Р. Марјановић: “Теорија политике”,Београд, 1996.,стр.229-230.)

• Права нема без највеће и најјаче силе. А, политике, има више управо сашто мање силе и кад се највеће користи постижу без силе, у том смислуполитика је слобода и демократија, политика је ум. Умност и духовностсу виши критеријуми политике. Чим они одсуствују политика се

ревандицира на силу. Где год има политике у погледу примене силе туувек има и неке слободе и демократије.


• Сила увек тражи субординацију, исто као и у природи тако и у друштву

сила може бити корисна само онда ако је потчињена, вођена иуправљена. Она мора бити стављена у неку колотечину, иначе као слепа

снага она неминовно води у стихију. (Јован Р. Марјановић: “Теорија политике”,Београд, 1996.,стр.230.)

• Иако се право ослања на силу и штити се њом, свака повреда права нествара право на употребу силе, тј. не даје право да се актом силе

успостави повређено право, јер тиме се ствара не право и повређује

право ... Битно је, међутим, да се сила мора ставити у службу права, а не



134

право у служби силе. Зато се сила не даје сваком на располагање да узпомоћ ње успоставља повређена права. (Јован Р. Марјановић: “Теорија политике”,Београд, 1996.,стр.230-231.)

• У држави силу примењује, о њеној примени одлучује, њом располажедржавна власт преко за то нарочито повезаних органа, путем и редомкоји су законом утврђени. (Јован Р. Марјановић: “Теорија политике”,Београд, 1996.,стр.231.)

• Политичке власти су данас високо опремљене силом. Њихова надмоћ јеосигурана бројем, увежбаношћу и опремљеношћу апарата силе,полиције, специјалаца и других служби. Па и поред тога, морална свест,

морално свесне и умне власти су веома уздржљиве, чак и кад се самоназиру могућности ма каквих потреса, подозрења, несигурности и

незадовољства њиховом надмоћу. Највећа власт је владати собом. Умнаи разумна власт схвата да ће народ увек имати довољно снаге да збаци

сваку клику, без обзира каквом се силом она осигурала. (Јован Р. Марјановић: “Теорија политике”,Београд, 1996.,стр.264.)

• Заједница је правом уредила и пут сили или примени своје силе и

овластила за то одређене органе. Појединци се кад изостане заштита исила заједнице, не признаје директно већ индиректно право на нужнусамоодбрану, али и то је по праву и зато постоји прекорачење нужнесамоодбране.


• У кривичноправном смислу сила је употреба физичке (телесне илимеханичке) снаге према другом лицу да би се овај принудио да нештоучини или не учини ... Сила може бити апсолутна (вис апсолута), ако је

неодољива и неотклоњива, па је према томе принуђени потпуноонемогућен да доноси одлуке о свом поступању или није у могућности

да поступа у складу са својим одлукама. Сила може бити и компулзивна,ако је принуђени имао могућност да донесе одлуку или да другачијепоступа, али је дејство силе његова одлука, односно поступање било

изнуђено. Сила може бити непосредна и посредна. Непосредна силапостоји када се употребљава према лицу које се принуђава, а посредна

ако је уперена против трећег лица и тиме посредно против самог

принуђеног. (Правна енциклопедија, Београд, 1979.,стр.1502.)



135

• Претњу треба разликовати од силе, иако сила не мора бити самотелесна, него може бити и психича (нпр.хипноза). Сила значи већпостојеће насиље над принуђеним, док претња значи стављање у изгледизвесног зла које ће наступити. Компулзивна сила може бити основ за

искључење кажњивости. (Правна енциклопедија, Београд, 19.,стр.1502.)

• У грађанском праву сила је од многоструког значаја. У принципу,употреба силе ради заштите и остварења својих или туђих субјективнихправа, забрањена је. Остварење и заштиту субјективних права у једномправном поретку врше одређени државни органи. Међутим, понекад једозвољено употребити силу, као што је нпр. у случају одбијања од себе

или од другог истовременог противправног напада или повраћајапредмета држави који је силом отет.

(Правна енциклопедија, Београд, 1979.,стр.1502.)

• Кад је при закључивању правног посла употребљена сила онда је такавпосао рушљив ... Посебан облик силе је тзв. сила (вис мајор), која, упринципу, ослобађа од одговорности.


• Све политичке творевине су творевине које употребљавају силу Али заструктуру и судбину политичких заједница, специфичну улогу играначин и степен примене те силе или претње њоме другим сличним

творевинама. (Маx Вебер : “Привреда и друштво ИИ”,Београд, 1976.,стр.15.)

• Данас се “великим силама” називају оне политичке заједнице које се удатом тренутку појављују као носиоци престижне моћи. У оквиру сваке

коегзистенције политичких заједница, обично поједине међу њима, као“велике силе”, приписују себи и узурпирају за себе заинтересованост за

политичке и економске процесе неког великог опсега који данас већиномобухвата целу површину планете ... Творевине велике силе јесу, изопштих разлога “динамике силе”, чисто као такве врло често

истовремено експанзивне организоване групе, тј. групе чији је циљпроширење обима територије сопствене политичке заједнице уз

употребу насиља или уз претњу њиме.

(Маx Вебер : “Привреда и друштво ИИ”,Београд, 1976.,стр.17.)



136

• Француски филозоф Блед Паскал : “ Правда без силе” је немоћна. Силабез правде је тиранска. Стога се правда мора спојити са силом, тако даправедно постане силно, а силно буде праведно.

(Блез Паскал : “ Мисли “,Београд, 1965.,стр.298).

• Хана Арент : Јачина је својство појединца и, као таква, недељива, док јемоћ дељива. Али јачина је увек у опасности да буде надвладана иуништена од моћи множине. Међу људским односима постоји само једанкоји се може мерити са моћи. То није јачина, већ сили својствена снага,са којом појединац може да принуди многе, пошто је, у облику насилнихсредстава, може нагомилати и монополисати. Сила може разорити моћ,

али се не може поставити на њено место. Сила и немоћ се могу врлодобро повезати. Тако, нпр., тиранија, као политички облик, представља

комбинацију силе и немоћи. (Ханнах Арендт : “ Вита ацтива одер вом тäтиген Лебен”,Стуттгарт,

1960.,стр.184).

• Сматрати да је сила једино успешно средство за постизање циљева у

друштвеним односима значило би такође негацију историјског развоја

који очигледно показује да сила моћних није увек могла одолетиналетима друштвених бујица које су пробијале нове путеве човечанствакроз наизглед неразрушиве грађевине постојећих моћи ... Сила јеиманентна људско – друштвеној моћи, јер је људска природа, као и

физички закони, непроменљива категорија подложна природнимзаконима који су општи и стални.

(Р.Стојановић:”Спољна политика и државно уређење”,Београд,2001.,стр.14-15).

• Одбрана основних вредности друштвене заједнице, њеног опстанка,даје јој моралну основу за примену силе а да се тиме не открњи

“човјештво” онога ко је примењује. Сила је историјски пратилац развојаљудског друштва, али његова моћ није садржана само у сили нити се

једино у њој може испољавати. Велики капацитет моћи у историји

редовно је био пропорционалан способности примене силе радипостизања циљева у друштвеним односима. Међутим, успешност

примене силе је, по правилу, повезана с токовима друштвених процеса у

којима сила може поспешивати законити развој и тада она може битиуспешна. Уколико се она примењује у смеру супротном развоју



137

друштвених процеса, успешност њене примене може бити самопривремена. (Р.Стојановић:”Спољна политика и државно уређење”,Београд,2001.,стр.15).

• Однос силе и моћи веома је сложен управо због очигледне историјскекорелације која је много чешћа од одступања од ње. Наиме, историјскигледано, могу се сматрати изузецима односи у којима је мања моћуспешније примењивала силу у односу према већој моћи. Међутим, уовом случају ови изузеци не потврђују правило већ указују на погрешанприступ моћи ... “велика моћ” не значи истовремено и успешну применусиле према “мање моћном” и обрнуто.

(Р.Стојановић:”Спољна политика и државно уређење”,Београд,2001.,стр.16).

• Наметање воље другоме није ништа друго него сила у најужем смислу

речи, без обзира која се средства примењују. Притом се моћ као силаизводи из економске, техничке, култирне и друге развијености.Изједначавање моћи са силом доводи до тешко одрживог закључка да

моћи и нема без силе. Такав закључак је утолико теже одржати уколико

се сила схвати искључиво као физичка сила, чиме се долази доапсурднога става да целокупно стваралаштво човека, његова култура,способност опстанка, производње, немају никакво друго значење идомашај већ само значе способност примене силе ради наметања своје

воље другоме !. (Р.Стојановић:”Спољна политика и државно уређење”,Београд,

2001.,стр.17).

• Мора ли се моћ изражавати само способношћу примене силе ради

задовољења било којих хтења, намера или циљева ? Ако мора, онда јебудућност сасвим неизвесна у погледу опстанка човечанства, јер ће се

упоредо са развојем, и његовим све потпунијим ослобађањем од природе, развијати и сила као рушилачка снага без граница, као што је и самостваралаштво.

(Р.Стојановић:”Спољна политика и државно уређење”,Београд,2001.,стр.17-18).

• У историји политичке мисли лако се да запазити да је сила посебноиздвајана као чинилац од прворазредне важности у односима између



138

држава. Још у старој индијској филозофији рат је сматран “вечитимпоретком ствари на овом свету”. Слично налазимо и код грчкогисторичара Тукидид-а, који је, посматрајући односе између држава,дошао до закључка да се они заснивају на сили а не на праву или моралу.

(Р.Стојановић:”Политика силе у међународним односима”,ЈРМП 1-3,Београд, 1966.,стр.75).

• Сила као чинилац сложена је из низа елемената међу којима сунајбитнији : географска основа, демографска подлога, производникапацитет, транспортне и комуникационе могућности, политички систем,идеологија, стратешки положај, војна моћ, обавештајна служба, и др..Сви елементи се притом налазе у стању међузависности, у којој војни и

управни играју највећу улогу, јер се преко њих остварују могућности једне државе. “У најширем смислу, сила је способност производње и

разарања” (Р.Арон). Политика представља борбу за власт, односно силу,с циљем постизања максималног остварења интереса, па је стога свака

политика политика силе, како у оквиру једне државе тако и намеђународном пољу, само што се у последњем случају она оштријеиспољава.

(Р.Стојановић:”Политика силе у међународним односима”,ЈРМП 1-3,

Београд, 1966.,стр.77).

• Сила је најдрастичнији елемент моћи. Она подразумева употребусредстава принуде. или наметнула. Ова моћ је кратког даха, скупа,

непопуларна и снажно утиче на мобилизацију отпора. Физичка сила нијечак ни ефикасна “јер ако сломите човека мучењем, он ће вас увек

мрзети” и “настојаће да измени свој положај не водећи рачуна осредствима и не осећајући одговорност за оно што чини. Уз то онај коврши присилу осећа сталан страх од онога над којим се сила извршава”

(Ђ.Шушњић). Употреба силе је различита : легитимна и нелегитимна.Такође, треба нагласити и моменат употребе силе у одбрани. На тај

начин разликује се сила од насиља. (Енциклопедија политичке културе (Моћ – Чедомир Чупић), Београд,1993.,стр.690).

• Термин “репресивна сила” као и појам “насиља”, у ствари, означава

функционисање извесних институција Принуда се најчешће реализује

употребом физичке силе. Моћ се не лишава примене силе да би сеодржала организоване физичке репресије, као што су војска, полиција,



139

казнени систем, итд. Друштвено организована, та репресија сачињава једну од карактеристика сваког односа власти. Појам силе не може се,дакле, ни теоријски изоловати од односа власти – под појмом моћи например, ни проширити тако да на општи начин – под појмом насиља на

пример – означава места доминације и субординације која заузимајудруштвене класе у односима класне доминације. (Ницос Поулантзас : “Политичка власт и друштвене класе”, Београд,1978.,стр.228).

• Оно што се често назива полицијском државом и што означава особитоинтензивно дејство репресивних институција, у извесним ситуацијама, уствари не представља неки посебан тип доминације који одговара

хегемонијској класној доминацији : у случају кад се то дејство појављујеу том оквиру, оно се односи на његово историјски одређено

функционисање. (Ницос Поулантзас : “Политичка власт и друштвене класе”,

Београд,1978.,стр.229).

• Статус разликовања између хегемоније и силе, уколико оне

респективно обухватају просторе економског и политичког, спада у

историцистичку концепцију њиховог односа. У том разликовању може се разабрати модел по коме се у историцистичкој концепцији схватајуодноси између економског и политичког, с тим што се политичко – класна борба у њој појављује као покретач – сила – “економских закона”,

схваћених на механицистички начин : другим речима, политичко сесхвата као покретач економског “аутоматизма” - а тај аутоматизам је ту

означен “тренутком пристајања”. (Ницос Поулантзас : “Политичка власт и друштвене класе”, Београд,1978.,стр.229).

• Научно проучавање капиталистичке државе може да одреди место које

заузима тај елемент “силе”, уже схваћен као организована физичка репресија. Карактеристика те државе, у том погледу, састоји се у томешто она поседује монопол организоване физичке репресије, и то

насупрот другим друштвеним формацијама у којима су институције каоцрква, племићка власт, итд., имале упоредо с државом привилегију

њеног вршења. Организована физичка репресија добија према томе један

чисто политички карактер. Она постаје ексклузивни пратилац политичкевласти, њена легитимност када већ учествује у легитимности државе :



140

она се појављује као “ конституционализовано насиље” и подвргнута јенормативним прописима “правне државе”. У том смислу капиталистичкадржава поседује монопол законите силе, при чему треба узети у обзир ипреображаје законитости.

(Ницос Поулантзас : “Политичка власт и друштвене класе”, Београд,1978.,стр.230).

• Ако сила као инструмент принуде представља средство темељења иизражавања моћи онда и сама моћ значи ауторитет изражен кроз захтевза обавезним као легитимним изражавањем. (Д.Симеуновић: “Политичко насиље”, Београд, 1989.,стр.7.)

• Сила је средство остварења и одржања моћи, а насиље је начинисказивања и спровођења моћи када субјект моћи свој утицај посредује

силом у комуникацији са објектом моћи. (Д.Симеуновић: “Политичко насиље”, Београд, 1989.,стр.7.)

• Карактеристика силе је да је она, у суштини, иако често неопходно,истовремено, увек и екстремно и непопуларно средство спровођења моћи

због бруталности појавних ефеката своје конкретне, односно директне

примене као очигледно нехумане активности ... У случају нужности њенепримене, неопходно је њено што опскурније и рационалније коришћење,чак и као објективно друштвено неопходно стабилизационо и заштитносредство, јер свака нерационална, прекомерна, као уосталом и

недовољна, употреба силе пре рађа или појачава отпор и револт него штообезбеђује повиновање или гради ауторитет.


• Јавној сили је потребан нарочито подешен орган који би је сјединио и

ставио у дејство према одредбама опште воље, који би послужио као везаизмеђу државе и суверена, који би код друштвене личности у неку руку

вршио ону исту улогу коју код човека игра јединство душе и тела. (Жан-Жак Русо: “Друштвени уговор”, Београд, 1993.,стр.68.)

• Сила није више инструмент за остваривање права, већ се сматра самимсадржајем правних норми. Другим речима и прецизније речено, право

нису норме заштићене силом, већ норме које регулишу употребу силе.

(Саша Бован :”Право и сила”, Часопис “Правни живот”бр.12/1998.,стр.984.)



141

• “Право како се примењује у реалном животу, укључује одређену врстусиле, али то је организована, регулисана сила...” “традиционални начинидефинисања односа између права и силе морају се напустити. У

реалистичком смислу немогуће је сматрати да је право гарантовано или

заштићено силом. Стварна ситуација је да се право – скуп правила којачине право – углавном састоји од норми које се односе на силу, нормикоје садрже упуства о понашању за вршење силе”.(К.Олиwецрона :”Лаw ас фацт”,Лондон, 1959.) (Саша Бован :”Право и сила”, Часопис “Правни живот”бр.12/1998.,стр.985.)

• Право не може без силе, али ни сила не може без права. Идеја правде

управо то потврђује, јер њена суштина је у мери и равнотежи у односимаизмеђу људи као индивидуа; и најзад посматрано на нивоу глобалних

друштвених процеса и односа између ширих друштвених група, пресвега нација, раса и класа, суштина правде је управо у равнотежи снага и

ограничавању силе у њиховим међусобним односима. (Саша Бован :”Право и сила”, Часопис “Правни живот”бр.12/1998.,стр.987.)

• Да има ограничено много доказа који потврђују да и на микро- равниодноси између људи и друштвених група почивају сувуше често на једном природном закону-закону јачег, а то по правилу значи-колико годто било трагично-да ти односи почивају на огољеној и ничим

ограниченој сили. (Саша Бован :”Право и сила”, Часопис “Правни живот”

бр.12/1998.,стр.987.)

• Принуда (сила) представља саму суштину права, његову супстанцу,

фактички састојак права који има онтолошки примат у односу на његовеостале елементе и даље, онај састојак правне структуре који

детерминише изглед и однос свих осталих аспеката правне појаве“нормативних и аксиолошких пре свега)...Право нису норме заштићенесилом, нити норме које регулишу употребу силе, већ сила регулисана

нормама. (Саша Бован :”Право и сила”, Часопис “Правни живот”

бр.12/1998.,стр.987.)

• Питати се о нормама које регулишу ко, када, како и колико силе



142

примењује у односима између људи,значи да у први план избија сила ане норма, са свим оним дилемама које употребу силе прате, као например: каква је позадина силе (да ли иза ње стоје конфликтни илибезконфликтни односи које треба регулисати, који су то односи итд.),

какав је њен значај за функционисање људске заједнице (интензитет силеи да ли се спроводи у партикуларном или општем интересу) и слично. (Саша Бован :”Право и сила”, Часопис “Правни живот”бр.12/1998.,стр.989.)

• Претња силом се може испољити и у свом институционализованом исвом неформалном, индивидуалном виду, те као легално, легитимно иликао нелегално и нелегитимно насиље ... Није свака претња силом насиље

већ само она која јесте, или изгледа ономе коме се прети, озбиљна иостварљива.


• Већ и само постојање силе, схваћене у ширем смислу и као постојањесредстава за разарање попут нуклеарног оружја, представља каопотенцијал насиља енормног интезитета својеврстан, широко

распрострањен притисак на свест човека, а тиме и психичко насиље на

макросоцијалном нивоу. (Д.Симеуновић: “Политичко насиље”, Београд, 1989.,стр.36.)

• Победоносни појам “силе”, с којим су наши физичари створили Бога и

свет, треба да се допуни : њему се мора приписати унутрашња воља,коју ја називам “вољом за моћ” - то ће рећи ненаситом жудњом за

испољавањем моћи; или за применом, употребом моћи, као творачкогнагона, итд ... “Осећај силе не може потицати од кретања : осећај неможе уопште потицати од кретања”.


• Погрешно је говорити о двама стањима која следе једно за другим, одкојих је једно “узрок”, а друго последица. Прво стање нема шта даузрокује, а друго није ништа проузроковало.

У питању је борба двају елемената неравне моћи : постиже се нов распоред сила, према мери моћи свакога од њих. Друго стање је нешто у

основи различито од првог (оно није његова последица): битно је то што

чиниоци, који се налазе у борби, излазе из ње с различитим количинама



143

моћи. (Фридрих Ниче : “Воља за моћ”,Београд, 1991.,стр.380.)

• Количину моћи одмерава дејство што га моћ врши и отпорност коју

моћ показује. Адиафоре – неутралног стања – ту нема. То је у суштинивоља за насиљем и воља за одбраном од насиља. (Фридрих Ниче : “Воља за моћ”,Београд, 1991.,стр.380.)

• Ако допустимо да свету стоји на расположењу известан квантум силе,онда је јасно да свако померање моћи на ма коме месту дејствује на цеосистем – према томе, поред каузалитета у сукцесивности постојала бизависност у положају ствари једне поред друге и једне с другом ... С

механичког становишта, енергија општега постојања остаје стална, секономског становишта, она се пење до врха и поново опада у вечитом

кружном кретању. Ова “воља за моћ” изражава се у тумачењу, у врстиутрошка силе : претварање енергије у живот и “живота у највишу

потенцију” отсада се јавља као циљ. Исти квантум енергије има различито значење на разним ступњевима развића. (Фридрих Ниче : “Воља за моћ”,Београд, 1991.,стр.383.

• Најстрахотнија и најбитнија жеља човекова, његов нагон за моћ – тајнагон називају “слободом” - мора се најдуже држати спутана. Због тога јеетика досад, са својим несвесним инстиктима васпитања и одгоја, тежилаза тим да жељу за моћ спута : она клевета тиранску индивидуу и истиче

инстикт за моћ код стада, величајући социјално стварање и патриотизам. (Фридрих Ниче : “Воља за моћ”,Београд, 1991.,стр.425.)

• Свуда се изражава потреба да се ипак испољи ма каква моћ, или да сесеби повремено створи неки привид моћи – као опијеност.

Људи који хоће моћ зарад користи у срећи што је моћ обезбеђује :олитичке странке.

Други људи који хоће моћ, чак и по цену видних штета и жртава на рачун среће и благостања : амбициозни. Други људи који хоће моћ, просто да не би пала другима у руке, од којих

не би хтели да су зависни. (Фридрих Ниче : “Воља за моћ”,Београд, 1991.,стр.425.)



144

• Сврставање, да би се задовољила воља за моћ целе заједнице :потчинити се, начинити себе неопходним и корисним ономе који имасилу ; љубав као потајни пут у срце моћнијега – да би се загосподарилоњиме..


• Воља за моћ јавља се : а). међу потиштенима и робљем сваке врсте каовоља за “слободом” : само ослобођење јавља се као циљ (на морално –

религиозном језику то значи : “Човек одговара само својој савести”,“еванђелска слобода”, итд.); б). код једне јаче врсте која расте у моћи каовоља за надмоћношћу : ако у томе не успе, онда се своди на вољу за“правдом”, то јест за једнаким правима са владајућом класом ; в). међу

најјачим, најбогатијим, најнезависнијим, најсмелијим као “ љубав премачовечанству “, према “народу”, истини, Богу, као сажаљење,

самопожртвовање, итд. (Фридрих Ниче : “Воља за моћ”,Београд, 1991.,стр.447.)

• Политика очигледно означава вештину владања државом – дефинишесе једна политика – али и сплет околности који ће довести до тога да

влада може да влада – политика обухвата расправе инхеретне тој

вештини и истовремено начине доласка на власт. (Никола Танзе : “ Политика “, Београд,1999.,стр.11).

• Реалност демократије је политичка немоћ; демократија у друштву, чини

се, функционише изван политике. То је цена коју наводно треба платитиза демократску слободу.

(Никола Танзе : “ Политика “, Београд,1999.,стр.39). • Политика је деловање у коме се доносе суверене одлуке које, полазећи

од разликовања између пријатеља и непријатеља, имају задатак да правезаконе који су неутрални у односу на деобу пријатељ – непријатељ,

односно који су добри за све. (Милорад Беланчић : “Насиље”, Београд, 2004.,стр.59.)

• Нечовештво XX века није било проста регресија у примитивнија доба,већ је оно испољавало и особине раније непознате по квалитету или

интезитету. Вероватније је најупадљивије то што се зло предузимало и

примењивало систематски и у односу на врло велики број људских бића.Систематичност дехуманизације политичких и других односа нашла је



145

израза у установљавању најгрубље физичке и психичке принуде, устварању сталних, па чак и хладнокрвно законски описаних и

регулисаних институција за ефикасно и рафинирано уништавање,мучење и понижавање...

(Војин Димитријевић: “Страховлада” ,Београд, 1997.,стр.15).

• Како је гола принуда неекономична и зато што уништава свој објекат,насиље се по правилу у свим стабилнијим системима само ставља уизглед као коначна мера, док преовлађује тежња да се влада узпристанак, или бар толеранцију, велике већине становништва. (Војин Димитријевић:”Страховлада”,Београд, 1997.,стр.18).

• Појам легитимност је од суштинског значаја за разумевање проблемаауторитарних режима у позном XX веку. “Најјачи никада није довољно

јак да увек буде господар” (Русо), “осим ако силу не претвори у право апослушност у дужност”. Одакле извире “право” ауторитарних вођа да

владају и “дужност” њихових народа да буду послушни? (Самјуел П.Хантингтон : “Трећи талас”, Београд – Подгорица,2004.,стр.44.)

• Оно што “држава” и “политика” имају заједничко (а то је разлог њиховеузајамности) јесте позивање на феномен моћи. Од грчих речи које значе“снагу”, “моћ” и “ауторитет”, добијени су називи “аристрократија”,“демократија”, “охлократија”, “монархија”, “олигархија” и сви термини

који су постепено усвајани за одређивање облика власти “физиократија”,“бирократија”, “партитократија”, “полиархија”, “езархија”, итд.

(Норберто Бобио:”Држава, владавина, друштво”, Подгорица,1995.,стр.69.)

• Нити се моћ реализује само силом, нити је насиље некакав обавезниначин реализовања моћи ... Поседовање моћи не исказује нужно примену

силе ... Тамо где постоји сила постоји и моћ, а сваки чин насиља каодруштвеног или политичког насиља повезан је са исказивањемдруштвене односно политичке моћи.


• Да ли послушност световним ауторитетима следи из фактицитета голе

моћи којој се као таквој ваља приклонити, или је потчињавање могуће



146

засновати на начелима правде која штити слабијег, а тиме и људскипонос и достојанство ? (Љубомир Тадић: “Ауторитет и оспоравање”, Београд,Загреб,1987.,стр.8.)

• Често има знатне разлике између воље свих и опште воље : ова има увиду само опши интерес; она само прихвата, и представља само збирпојединачних воља; но, одузмите од тих истих воља оне “плус” - ове и“минус” - те, који се међусобно потиру и остаће као збир разлика општавоља. (Жан-Жак Русо: “Друштвени уговор”, Београд, 1993.,стр.45-46.)

• Као што природа даје сваком човеку неограничену власт над свимњеговим удовима, тако и друштвени уговор даје политичком телу

неограничену власт над свима његовим члановима; то је та иста власткоја, која руковођена општом вољом носи назив сувереност.

(Жан-Жак Русо: “Друштвени уговор”, Београд, 1993.,стр.47.)

• Акт суверености је споразум између једног тела и сваког од његових

чланова : споразум легитиман, јер му је основа друштвени уговор;

правичан јер је заједнички свима; користан, јер не може да има запредмет друго до опште добро; чврст, јер му је јамац јавна сила иврховна власт. Докле год су поданици потчињени само таквимпогодбама, они се не покоравају ником сем својој личној вољи.


• Ако онај који заповеда људима не треба да ствара законе, онај којиствара законе не треба да заповеда људима; иначе би ти закони, оруђењегових страсти, често у бесконачност продужавали његове неправде; он

никад не би могао да избегне да гледишта њега као човека појединца неповреде светињу његове творевине.

(Жан-Жак Русо: “Друштвени уговор”, Београд, 1993.,стр.54-55.)

• Свака слободна радња има два узрока који је заједнички производе;

један је моралан : воља која изазива радњу; други физички : снага која јеизвршује ... Политичко тело има снагу и вољу; ова последња позната је

под именом законодавна власт, она прва под именом извршна власт.




147

• Форма владавине може, али не мора, изражавати истинску подјелумоћи. Диоба власти може, али не мора, значити да су и социјалне групе у

равнотежи као и политичке институције. Устав даје оквире само заизвршавање политичке власти, но не каже ништа о тому тко њоме

располаже и њезиним реалним функцијама ... Појам суверенитета не дајени увид о носитељу суверенитета, нити о тому како он може и смијекористити своју моћ. Он само ограничује моћ једне територијалне

јединице наспрам друге. Једнако је и с појмом власништва. Он ништа неказује о предмету власништва или о његовим социјалним функцијама.Он само штити власт једног човјека над дијелом извањске природе. (Франз Неуманн:”Демократска и ауторитарна држава”, Загреб,1974.,стр.82.)

• Захваљујући својој данас преовладавајућој оријентацији политичка је

психологија склона да себе саму појми само као технику владавине, каосредство за јачање и одржавање односа моћи, као инструмент

манипулације масама коју извршују елите. Критика психологијскогполазишта инволвира позитивно схваћање да политика – а тиме иповијест – није пука борба група моћи за моћ, него покушај да се свијест

оформи према одређеној слици, да му се наметне властита намјера ...

Политика је исто тако и борба идеја и борба за моћ. (Франз Неуманн:”Демократска и ауторитарна држава”, Загреб,1974.,стр.71.)

• Принуда постоји тамо где А обезбеђује да му се Б повинује претњомлишавањем, а уједно постоји “сукоб око вредности или начина

понашања између А-а и Б-а”. Утицај постоји тамо где А, “неприбегавајући ни прећутној ни изричитој претњи озбиљним лишавањимапроузрокује да (Б) промени свој начин понашања”. У ситуацији где се

јавља ауторитет, “Б се повинује зато што увиђа да је (А-ова) заповест разложна са становишта његових сопствених вредности” - било зато што

је њена садржина легитимна и разложна било зато што је А до ње дошаолегитимним и разложним поступком. У случају силе, А постиже својециљеве упркос Б-овом неповиновању тиме што га лишава избора између

повиновања и неповиновања. Манипулација је “аспект” или подврстасиле, јер се ту “повиновање јавља, а да онај који се повинује није свестан

ни извора ни тачне природе захтева који му се поставља”.

(Стевен Лукес : “Моћ: једно радикално схватање”, Часопис “Марксизам у свету”, бр. 8/1980.,стр198.)



148

• Приписати коришћење моћи повлачи, поред осталог, двоструку тврдњуда А дела (или не дела) на одређен начин и да Б чини оно што он иначене би учинио. У случају ефективног коришћења моћи А постиже да Бучини оно што он иначе не би учинио; у случају оперативног коришћења

моћи А заједно са једним или више довољних услова, постиже да Бучини оно што он иначе не би учинио. (Стевен Лукес : “Моћ: једно радикално схватање”,

Часопис “Марксизам у свету”, бр. 8/1980.,стр.219.)

• Не зели се казати како су друштвена контрола и социјализација уодносу на моћ никакве помоћне снаге.У већини друштава појединци сеналазе у увјетованости да буду послушни,негдје с више или мање

ригорозности, па у редовним околностима када су на дјелу акти моћиљуди им се покоравају.Уколико ти акти долазе од стране легитимног

ауторитета покоравају је обично добровољно,док је отпор минималан. (Едуард В.Wалтер : “Моћи насиље”, Часопис “Погледи”, бр.8

/1984.,стр.51.)

• У елементарним системима моћи с једним поглаваром лидер,вођа или

краљ генерално изводе конфигурацију функција која укључује и

контролирање и кажњавање: иницирање колективне акције, легитимизацију, координирање посебних радњи, интегрирањегрупе,пресуђивање спорова те бављење с дисруптивним понашањем. (Едуард В.Wалтер : “Моћи насиље”, Часопис “Погледи”, бр.8

1/1984.,стр.53.)

• Ријеч “сила” се може употребити као генерални појам који укључујесвако средство којим се неко присиљава да учини нешто што дотични нежели учинити.Појам “ присилног” бит ће ограничен утолико што ће

значити сваку друштвену форму принуде-обично неку врстуинституционализиране силе.Појам “насилног” бит ће ограничен у смислу

деструктивног зла;одатле,насиље као деструктивна страна силе.Као опћипојам,насиље не би укључивало само физичке нападе које имају запоследицу наношење штете појединцу,него и магију,чаролију као и

многе друге технике наношења зла путем менталних и емоционалнихсредстава.Оно укључује физичко и спиритуално зло исто као и физичку

штету.




149

• Облици “утјецања” ,као што је “наговарање”,нису дакле примјер силе,будући да њима контролор мијења интенције ун утјече да људи изаберуизвођење радњи које је сам ницирао. двраћање, превенција, ограничавање, и кажњавање у случају када људи дјелују противно вољи

респондента јесу наравно примјери силе.Уколико су људи присиљениначинима који су деструктивни и отворени повредама каже се да суу онитретирани насилно. (Едуард В.Wалтер : “Моћи насиље”, Часопис “Погледи”, бр.8/1984.,стр.56.)

• Марксизам је покушавао да проблем класне доминације не сведе наголу физичку принуду “државних апарата”: потчињена класа може и не

бити свесна своје потчињености,може не увиђати свој објективниположај и владајући нормативни поредак интериоризовати као сопствени

морални идеал. (Аљоша Мимица : “Класа, интерес, моћ”,

Часопис “Марксизам у свету”, бр. 8/1980.,стр17.)

• Где год људи међусобно комуницирају постоји вјеројатност да ће се

оријентирати према могућностима узајамног оштећења и да ће на тај

начин утјецати једни на друге.Моћ је, у свијету живота темељени, универзални језик друштвене егзистенције. (Никлас Лухманн : “Друштвено значење моћи”,

Часопис “Политичка мисао”, бр. 4/1982.,стр.487.)

• Један исти човек или група-нарочито у тренуцима дубљих друштвених

поремећаја –може заузимати различита места на трима паралелним,алине и увек корелационо повезаним мерним скалама.Све су комбинацијемогућне:бити богат,а без угледа и стварне моћи,бити моћан,али не и

имућан или поштовања достојан,бити уважен,а сиромашан инемоћан,итд...Све разлике међу људима своде се “у крајњој инстанци” на

разлике у богатству. (Аљоша Мимица : “Класа, интерес, моћ”,

Часопис “Марксизам у свету”, бр. 8/1980.,стр10.)

• Човек је, рекло би се, рођен с насиљем и у насиљу које се никада (ни у

онтогенетском ни у филогенетском смислу) не зауставља, не смирује, бар

не потпуно ! Нема краја насиљу. Као што нема краја ни слободи. То је



150

можда и најзначајније обележје нашег проклества. Нема крајњег(есхатос) у насиљу и нема есхатологије насиља. Што само значи да однасиља нема избављења. (Милорад Беланчић : “Насиље”, Београд, 2004.,стр.9.)

• Насиље увек у другоме узрокује истоветан одговор, односно освету,одмазду или узвраћање. Оно по својој природи тежи сталномнастављању, продужавању, увећавању. Читава историја имала је једанужасан проблем : како зауставити једанпут покренуто насиље ? ... Јединоефикасан и цивилизацији (= хуманитету) примеран облик заустављањанасиља је онај који своју интервенцију темељи на позицији “неутралногтрећег”, дакле, на инстанци непристрасног суда и судије. Преузимањем

на себе одлуке о насиљу (схваћеном као казна) ова инстанца омогућујеизвесно намиривање правде и разрешење сукоба између конфронтираних

антагониста. Наравно, и ту је, још увек, реч о насиљу, санкцији или силизакона, али то је, уједно, интервенција која је у стању да прекине ланац

насиља. (Милорад Беланчић : “Насиље”, Београд, 2004.,стр.35-36.)

• Једини облик насиља – против – насиља који може да, без крви,

заустави спиралу насиља јесте правна интервенција ...При том, самоправно начеко неће никада моћи да исцрпи појам правде, али оно је устању да разоружа појам неправде и да прекине ланац одмазде ! Јединоунутар правног принципа, уколико се он ваљано “подеси”, могуће је

ефикасно смањење количине насиља у датом свету живота. (Милорад Беланчић : “Насиље”, Београд, 2004.,стр.36.)

• Насиље је чињеница, енергија, елан супростављен чистоти(=конструкцији) смисла, суштине или општости. Али то супростављање

функционише како у самом смислу тако и изван њега и против њега.Зато насиље/сила не само што може него и мора да буде друго од смисла,

али и друго у смислу. Оно је тај диференцијални моменат који “смета”концепту присуства, уколико присуство тежи да се профилише као пуносамоприсуство, као неометана истоветност са собом.

(Милорад Беланчић : “Насиље”, Београд, 2004.,стр.155.)



151

• Политички суверенитет могућ је, као такав, само зато што се ослања уз један фундаменталнији : онтолошки или онто-теолошки, који у себи носии највећу силу и највећу слабост ! (Милорад Беланчић : “Насиље”, Београд, 2004.,стр.155.)

• Ако рат на први поглед личи на спасоносно средство којим се разрешава једна “немогућа” историјска ситуација, ако он подсећа навештину преображаја немогућег у могуће, онда је, ипак, у њему, уњеговој најдубљој структури/”праведности” уписано то да он само ре-продукује немогуће. Рат је понављање немогућег. Он је присилапонављања немогућег. Он је насилни и присилни преображај немогућег умогуће у коме тај суверени налог могућег (=правде) пре или касније губи

своју заснованост, своју (метафизичку) утемељеност. (Милорад Беланчић : “Насиље”, Београд, 2004.,стр.165.)

• Незадовољство, бес и љутња, сами по себи не значе у политици ништа

уколико не постоје други чиниоци неопходни за вођење политичкеакције, нпр. уколико потенцијални актери нису уобличили своје циљевеи одабрали њима и условима примерене методе и средства акције,

другим речима, не значе ништа уколико се нису стекли потребни услови

за политичко деловање. (Д. Симеуновић: “Политичко насиље”, Београд, 1989.,стр.55.)

• Теорија политике проучава политичко делање. То је процес мноштва

појединачних и заједничких људских радњи различитих карактеристикаи облика који стоје у узрочно – последичној вези. Ти процеси су

усмерени ка постизању одређених политичких циљева. То делање јесвесно, организовано, спонтано, рационално и ирационално. Међутим,важна особеност тог делања није у његовој комплексности и

разноврсности облика у којима се одвија, колико у његовимпоследицама, тј. променама друштвене стварности које се њим постижу.

Последице али и циљеви тог делања су : власт, моћ, утицај, богаство,углед, насиље, привилегије; а затим средства, начини и системи њиховогочувања и одбране.

( Ј.Р.Марјановић: “Теорија политике”, Београд, 1996, стр.3 .)

• Без теорије и без науке практична политика би била конгломерат

неумних потеза или оног што политичари зову удовољавање практичнимоколностима. У ствари, била би стихија и пука вештина. Теорија уздише



152

тај когломерат до система и спаја га умним карикама у логичку повезануцелину и тиме она омогућује умну политику, умну владу, умнополитичко делање у његовој целини. ( Ј.Р.Нарјановић: “Теорија политике”,Београд, 1996, стр.12 .)

• Теорија помаже да се актери политике више од простог угледања спојеса целином, са прошлошћу и искуством из ње и тако поуздано иду убудућност ослоњени на целокупно људско искуство. Она омогућујеполитици да сигурније препознаје извесне границе које увек тесноомеђују људски живот и делање. И, што је још важније, омогућује јој дамења своја схватања и да тако шири свој поглед на услове свог делања и

реалне могућности човековог благостања.

( Ј.Р.Нарјановић: “Теорија политике”,Београд, 1996, стр.12 .)

• Законитости политичког делања које утврђује и формулише теорија недирају слободу делања, слободу оног ко дела. Политика и политичка

акција није неки заробљеник теорије. Теоријске поставке су само основаслободног, умног и разумног политичког делања. ( Ј.Р.Марјановић: “Теорија политике”,Београд, 1996, стр.14 .)

• Демократија има непријатеље – оне који оружјем оспоравају њенефундаменталне принципе и мир доводе у опасност. Апсолутнинепријатељ је онај који прекида комуникацију, основу заједничког језикабез којег међународни односи нису могући. Тако је непоштовање

“људских права” исто што и одбацивање међународне политике, јер самоциљ заједнички за све људе може објединити међународну сцену.

(Никола Танзе : “ Политика “, Београд,1999.,стр.69).

• Идеал савршено пацификованог међународног друштва, у којем су

човек и грађанин исто, неостварив је. Али делимична напредовања разума могу се остварити у правцу мање немоћи права, неспојиве са

сигурношћу човека у једном политичком систему. Пројект унутрашњедржавне политике пролази кроз међународно посредовање које га, нанеки начин, гарантује ... Потреба да политика постане међународна,

често ургентна потреба, штити нас од искушења да поверујемо у једнусувише лако оствариву политику, или у крај историје. Више од било које

друге, отварање међународне политике нас обавезује да се бавимо

политиком. (Никола Танзе : “ Политика “, Београд,1999.,стр.72).



153

• Моћ је релациона : држава може имати власт над неким другимчиниоцем једино када га надвладавају. Оно што у политичкомнадметању одређује победника јесу и стварна и опажена снага. Да бинаправио разлику, непријатељ мора познавати способност и спремност

свог непријатеља да мобилише те способности за сврху принуде ... Пукопоседовање оружја не повећава моћ државе ако њени непријатељи неверују да ће га она употребити. (Чарлс В.Кегли:”Светска политика – тренд

рансформација”,Београд,2004.,стр.649)

• Свака “моћ” политичких творевина носи у себи специфичну динамику :она може постати основа за такву специфичну претензију, за “престиж”

њених припадника која утиче на њихово понашање према спољнем свету... Чист престиж моћи, као “слава моћи”, практично означава : славу

моћи над другим творевинама, тј. експанзију моћи, иако не увек у формиприпајања или потчињавања. Природни носиоци ове претензије са

престижом јесу квантитативно велике политичке заједнице. (Маx Вебер : “Привреда и друштво ИИ”,Београд, 1976.,стр.15-16.)

• Моћ је својство ауторитета – без ње не постоји. Супротно, моћ може да

поседује ауторитет, али и не мора. Власт је средство ауторитета уполитици. Ауторитет је употребљава на начин који му је најпримеренији.У политици носилац ауторитета конкретизује моћ и учвршћује јеактивирањем власти. Носиоци ауторитета у политици могу бити

личности, одређена колективна тела, институције, организације партије),норме (закони).

За моћ је карактеристично наметање воље, упркос отпору, а за властприхватање и извршавање заповести или наредбе. Моћ се демонстрира, авласт учвршћује. Испољавање моћи је одлучно и краткотрајно, а власти

поступно и релативно дуго, ако се учврсти. (Енциклопедија политичке културе (Моћ – Чедомир Чупић), Београд,

1993.,стр.685).

• ...Приватни двобоји се сматрају и увек ће се сматрати као нешто

честито, иако недопуштено по закону, све док не дође време да се угледприписује онима који одбијају да на двобој изађу, а срам да пада на оне

који двобој изазивају. Јер двобоји су често дејства храбрости, а подлога

храбрости је увек снага или вештина, што значи моћ. (Томас Хобс:”Левијатан”,Београд, 1961.,стр.79).



154

• Опште правило које је готово непогрешно – да онај ко помогне другомеда дође до моћи, сам пропада јер се увек некоме помогне да дође домоћи, лукавством и силом, а онај ко исплива на површину, гнуша се тадва средства.

(Николо Макијавели:”Владалац”,Београд, 1999.,стр.18).

• Светским силама сматрају се државе које имају мањи или већи утицајна политичка збивања у свету и које, у том смислу, располажу иодговарајућом економском и војном моћи ... У последњој деценији XXвека, уместо равнотеже “владања” суперсила, настаје експанзијаназначене глобалне силе. (Станко Нишић : “Глобална сила и безбедност Балкана”,Београд,

2002.,стр.13.)

• Глобализација која се данас одвија у свету под окриљем глобалне силеноси епитет и американизација света, јер САД у том процесу имају

хегемонистичку улогу, настојећи да се сви значајнији интеграционипроцеси регионалног, континенталног и планетарног значаја одвијају подконтролом америчких економских, геополитичких и војностратешких

интереса, али и америчког виђења људских права, хуманизма и културе у

целини. (Станко Нишић : “Глобална сила и безбедност Балкана”,Београд,2002.,стр.13-14.)

• Основни циљ те силе јесте такво преуређење света у коме одабранаелитна група западних земаља, са америчким лидерством има

доминантну и одлучујућу улогу у новом светском поретку.Неолиберална формула тог новог друштва базира се на коегзистирањудве супростављене стране: супериорне богате мањине и инфериорне

социјалне већине. (Станко Нишић : “Глобална сила и безбедност

алкана”,Београд, 2002.,стр.14.)

• Све што се ускраћује појединцу или заједници бива ускраћено вољом

других појединаца и њихових заједница. Докле год је сила јединиодговор који имамо кад нам се не допада слободна воља других, дотле ће

и напетост расти до врхунца и постајати погубна по људе.



155

• Популарна дарвинистичка теорија у сили види само прикладносредство, а сила која одговара искључиво природним циљевима је, самимтим, и законита. Према позитивном праву сила је историјски производ.Позитивно право разликује санкционисану, тј. законом признату и

несанкционисану силу. (Љубомир Тадић : “ Наука о политици “,Београд, 1988.,стр.83).

• Сила је наше наслеђе од примитивног човека. Примитивац дугује силисвој опстанак, али увелико и цивилизован човек. Наша цивилизација сведо данашњих дана познаје царовање над умом. Политика се нијеослободила своје зависности од силе нити је у стању да осигура својопстанак пред силом. Опстанак ма којег народа, власти и владе зависи

још увек од тога каквом силом располажу. (ЈованР.Марјановић: “Теорија политике”,Београд, 1996.,стр.35.)

• Закон утврђује какве последице ће имати ово или оно понашање

појединца или колективитета у друштву. Али те последице не би нимогле наступати а да иза закона не стоји сила, надмоћнија по снази одсиле појединца и група. Том силом располаже држава. Право може бити

само у држави. Тамо где нема државне силе нема ни права.

(ЈованР.Марјановић: “Теорија политике”,Београд, 1996.,стр.228.)

• Државна власт, или оно што у практичном животу данас зовемо влада је сила која присиљава појединце да се понашају онако како закон каже

... Грађанин се са својим правима и обавезама према држави сусреће садржавом преко полиције, суда, војске и других законом овлашћених

лица. (ЈованР.Марјановић: “Теорија политике”,Београд, 1996.,стр.228.)

• Са политичке тачке гледишта, међутим, владавина је моћ одређенихсоцијалних снага, појединаца, политичких група, да своју вољу намећу

силом. Иза сваке врсте овог одношења стоји одређени државни орган, тј.сила и моћ државе. Та сила што се често губи из вида, стоји једнако и изаоног што је поданику забрањено и иза оног што му је дозвољено. Она ће

бити уперена према сваком ко угрожава његову слободу, па чак и када онто сам чини према себи лично. Државна сила је уперена и према слободи

делања сваког државног органа, он је онемогућен њоме да прекорачи

своја овлашћења. То је правна страна стварних животних односа људи –



156

правни поредак и нормативна страна политичког живота и политичкиходноса појединца и власти . (ЈованР.Марјановић: “Теорија политике”,Београд, 1996.,стр.229-230.)

• Права нема без највеће и најјаче силе. А, политике, има више управо сашто мање силе и кад се највеће користи постижу без силе, у том смислуполитика је слобода и демократија, политика је ум. Умност и духовностсу виши критеријуми политике. Чим они одсуствују политика се

ревандицира на силу. Где год има политике у погледу примене силе туувек има и неке слободе и демократије. (ЈованР.Марјановић: “Теорија политике”,Београд, 1996.,стр.230.)

• Сила увек тражи субординацију, исто као и у природи тако и у друштвусила може бити корисна само онда ако је потчињена, вођена и

управљена. Она мора бити стављена у неку колотечину, иначе као слепаснага она неминовно води у стихију.


• Иако се право ослања на силу и штити се њом, свака повреда права не

ствара право на употребу силе, тј. не даје право да се актом силе

успостави повређено право, јер тиме се ствара не право и повређујеправо ... Битно је, међутим, да се сила мора ставити у службу права, а неправо у служби силе. Зато се сила не даје сваком на располагање да узпомоћ ње успоставља повређена права.

(ЈованР.Марјановић: “Теорија политике”,Београд, 1996.,стр.230-231.)

• У држави силу примењује, о њеној примени одлучује, њом располажедржавна власт преко за то нарочито повезаних органа, путем и редомкоји су законом утврђени.


• Политичке власти су данас високо опремљене силом. Њихова надмоћ јеосигурана бројем, увежбаношћу и опремљеношћу апарата силе,полиције, специјалаца и других служби. Па и поред тога, морална свест,

морално свесне и умне власти су веома уздржљиве, чак и кад се самоназиру могућности ма каквих потреса, подозрења, несигурности и

незадовољства њиховом надмоћу. Највећа власт је владати собом. Умна

и разумна власт схвата да ће народ увек имати довољно снаге да збацисваку клику, без обзира каквом се силом она осигурала.



157


• Заједница је правом уредила и пут сили или примени своје силе иовластила за то одређене органе. Појединци се кад изостане заштита и

сила заједнице, не признаје директно већ индиректно право на нужнусамоодбрану, али и то је по праву и зато постоји прекорачење нужнесамоодбране. (ЈованР.Марјановић: “Теорија политике”,Београд, 1996.,стр.227.)

• У кривичноправном смислу сила је употреба физичке (телесне илимеханичке) снаге према другом лицу да би се овај принудио да нештоучини или не учини ... Сила може бити апсолутна (вис апсолута), ако је

неодољива и неотклоњива, па је према томе принуђени потпуноонемогућен да доноси одлуке о свом поступању или није у могућности

да поступа у складу са својим одлукама. Сила може бити и компулзивна,ако је принуђени имао могућност да донесе одлуку или да другачије

поступа, али је дејство силе његова одлука, односно поступање билоизнуђено. Сила може бити непосредна и посредна. Непосредна силапостоји када се употребљава према лицу које се принуђава, а посредна

ако је уперена против трећег лица и тиме посредно против самог

принуђеног. (Правна енциклопедија, Београд, 1979.,стр.1502.)

• Претњу треба разликовати од силе, иако сила не мора бити само

телесна, него може бити и психича (нпр.хипноза). Сила значи већпостојеће насиље над принуђеним, док претња значи стављање у изглед

извесног зла које ће наступити. Компулзивна сила може бити основ заискључење кажњивости. (Правна енциклопедија, Београд, 19.,стр.1502.)

• У грађанском праву сила је од многоструког значаја. У принципу,

употреба силе ради заштите и остварења својих или туђих субјективнихправа, забрањена је. Остварење и заштиту субјективних права у једномправном поретку врше одређени државни органи. Међутим, понекад је

дозвољено употребити силу, као што је нпр. у случају одбијања од себеили од другог истовременог противправног напада или повраћаја

предмета држави који је силом отет.




158

• Кад је при закључивању правног посла употребљена сила онда је такавпосао рушљив ... Посебан облик силе је тзв. сила (вис мајор), која, упринципу, ослобађа од одговорности. (Правна енциклопедија, Београд, 19.,стр.1502.)

• Све политичке творевине су творевине које употребљавају силу Али заструктуру и судбину политичких заједница, специфичну улогу играначин и степен примене те силе или претње њоме другим сличнимтворевинама. (Маx Вебер : “Привреда и друштво ИИ”,Београд, 1976.,стр.15.)

• Данас се “великим силама” називају оне политичке заједнице које се у

датом тренутку појављују као носиоци престижне моћи. У оквиру свакекоегзистенције политичких заједница, обично поједине међу њима, као

“велике силе”, приписују себи и узурпирају за себе заинтересованост заполитичке и економске процесе неког великог опсега који данас већином

обухвата целу површину планете ... Творевине велике силе јесу, изопштих разлога “динамике силе”, чисто као такве врло честоистовремено експанзивне организоване групе, тј. групе чији је циљ

проширење обима територије сопствене политичке заједнице уз

употребу насиља или уз претњу њиме. (Маx Вебер : “Привреда и друштво ИИ”,Београд, 1976.,стр.17.)

• Француски филозоф Блед Паскал : “ Правда без силе” је немоћна. Сила

без правде је тиранска. Стога се правда мора спојити са силом, тако даправедно постане силно, а силно буде праведно.

(Блез Паскал : “ Мисли “,Београд, 1965.,стр.298).

• Хана Арент : Јачина је својство појединца и, као таква, недељива, док је

моћ дељива. Али јачина је увек у опасности да буде надвладана иуништена од моћи множине. Међу људским односима постоји само један

који се може мерити са моћи. То није јачина, већ сили својствена снага,са којом појединац може да принуди многе, пошто је, у облику насилнихсредстава, може нагомилати и монополисати. Сила може разорити моћ,

али се не може поставити на њено место. Сила и немоћ се могу врлодобро повезати. Тако, нпр., тиранија, као политички облик, представља

комбинацију силе и немоћи.

(Ханнах Арендт : “ Вита ацтива одер вом тäтиген Лебен”,Стуттгарт,1960.,стр.184).



159

• Сматрати да је сила једино успешно средство за постизање циљева удруштвеним односима значило би такође негацију историјског развојакоји очигледно показује да сила моћних није увек могла одолети

налетима друштвених бујица које су пробијале нове путеве човечанствакроз наизглед неразрушиве грађевине постојећих моћи ... Сила јеиманентна људско – друштвеној моћи, јер је људска природа, као ифизички закони, непроменљива категорија подложна природнимзаконима који су општи и стални. (Р.Стојановић:”Спољна политика и државно уређење”,Београд,2001.,стр.14-15).

• Одбрана основних вредности друштвене заједнице, њеног опстанка,даје јој моралну основу за примену силе а да се тиме не открњи

“човјештво” онога ко је примењује. Сила је историјски пратилац развојаљудског друштва, али његова моћ није садржана само у сили нити се

једино у њој може испољавати. Велики капацитет моћи у историји редовно је био пропорционалан способности примене силе радипостизања циљева у друштвеним односима. Међутим, успешност

примене силе је, по правилу, повезана с токовима друштвених процеса у

којима сила може поспешивати законити развој и тада она може битиуспешна. Уколико се она примењује у смеру супротном развојудруштвених процеса, успешност њене примене може бити самопривремена.


• Однос силе и моћи веома је сложен управо због очигледне историјскекорелације која је много чешћа од одступања од ње. Наиме, историјски

гледано, могу се сматрати изузецима односи у којима је мања моћуспешније примењивала силу у односу према већој моћи. Међутим, у

овом случају ови изузеци не потврђују правило већ указују на погрешанприступ моћи ... “велика моћ” не значи истовремено и успешну применусиле према “мање моћном” и обрнуто.


• Наметање воље другоме није ништа друго него сила у најужем смислу речи, без обзира која се средства примењују. Притом се моћ као сила



160

изводи из економске, техничке, култирне и друге развијености.Изједначавање моћи са силом доводи до тешко одрживог закључка дамоћи и нема без силе. Такав закључак је утолико теже одржати уколикосе сила схвати искључиво као физичка сила, чиме се долази до

апсурднога става да целокупно стваралаштво човека, његова култура,способност опстанка, производње, немају никакво друго значење идомашај већ само значе способност примене силе ради наметања својевоље другоме !. (Р.Стојановић:”Спољна политика и државно уређење”,Београд,2001.,стр.17).

• Мора ли се моћ изражавати само способношћу примене силе ради

задовољења било којих хтења, намера или циљева ? Ако мора, онда јебудућност сасвим неизвесна у погледу опстанка човечанства, јер ће се

упоредо са развојем, и његовим све потпунијим ослобађањем од природе, развијати и сила као рушилачка снага без граница, као што је и само

стваралаштво. (Р.Стојановић:”Спољна политика и државно уређење”,Београд,2001.,стр.17-18).

• У историји политичке мисли лако се да запазити да је сила посебноиздвајана као чинилац од прворазредне важности у односима измеђудржава. Још у старој индијској филозофији рат је сматран “вечитимпоретком ствари на овом свету”. Слично налазимо и код грчког

историчара Тукидид-а, који је, посматрајући односе између држава,дошао до закључка да се они заснивају на сили а не на праву или моралу.

(Р.Стојановић:”Политика силе у међународним односима”,ЈРМП 1-3,Београд, 1966.,стр.75).

• Сила као чинилац сложена је из низа елемената међу којима сунајбитнији : географска основа, демографска подлога, производни

капацитет, транспортне и комуникационе могућности, политички систем,идеологија, стратешки положај, војна моћ, обавештајна служба, и др..Сви елементи се притом налазе у стању међузависности, у којој војни и

управни играју највећу улогу, јер се преко њих остварују могућности једне државе. “У најширем смислу, сила је способност производње и

разарања” (Р.Арон). Политика представља борбу за власт, односно силу,

с циљем постизања максималног остварења интереса, па је стога свакаполитика политика силе, како у оквиру једне државе тако и на



161

међународном пољу, само што се у последњем случају она оштријеиспољава. (Р.Стојановић:”Политика силе у међународним односима”,ЈРМП 1-3,Београд, 1966.,стр.77).

• Сила је најдрастичнији елемент моћи. Она подразумева употребусредстава принуде. или наметнула. Ова моћ је кратког даха, скупа,непопуларна и снажно утиче на мобилизацију отпора. Физичка сила нијечак ни ефикасна “јер ако сломите човека мучењем, он ће вас увекмрзети” и “настојаће да измени свој положај не водећи рачуна осредствима и не осећајући одговорност за оно што чини. Уз то онај ко врши присилу осећа сталан страх од онога над којим се сила извршава”(Ђ.Шушњић). Употреба силе је различита : легитимна и нелегитимна.

Такође, треба нагласити и моменат употребе силе у одбрани. На тајначин разликује се сила од насиља.

(Енциклопедија политичке културе (Моћ – Чедомир Чупић), Београд,1993.,стр.690).

• Термин “репресивна сила” као и појам “насиља”, у ствари, означавафункционисање извесних институција Принуда се најчешће реализује

употребом физичке силе. Моћ се не лишава примене силе да би се

одржала организоване физичке репресије, као што су војска, полиција,казнени систем, итд. Друштвено организована, та репресија сачињава једну од карактеристика сваког односа власти. Појам силе не може се,дакле, ни теоријски изоловати од односа власти – под појмом моћи на

пример, ни проширити тако да на општи начин – под појмом насиља например – означава места доминације и субординације која заузимају

друштвене класе у односима класне доминације. (Ницос Поулантзас : “Политичка власт и друштвене класе”, Београд,1978.,стр.228).

• Оно што се често назива полицијском државом и што означава особито

интензивно дејство репресивних институција, у извесним ситуацијама, уствари не представља неки посебан тип доминације који одговарахегемонијској класној доминацији : у случају кад се то дејство појављује

у том оквиру, оно се односи на његово историјски одређенофункционисање.

(Ницос Поулантзас : “Политичка власт и друштвене класе”,

Београд,1978.,стр.229).



162

• Статус разликовања између хегемоније и силе, уколико оне респективно обухватају просторе економског и политичког, спада уисторицистичку концепцију њиховог односа. У том разликовању може се

разабрати модел по коме се у историцистичкој концепцији схватајуодноси између економског и политичког, с тим што се политичко – класна борба у њој појављује као покретач – сила – “економских закона”,схваћених на механицистички начин : другим речима, политичко сесхвата као покретач економског “аутоматизма” - а тај аутоматизам је туозначен “тренутком пристајања”. (Ницос Поулантзас : “Политичка власт и друштвене класе”, Београд,1978.,стр.229).

• Научно проучавање капиталистичке државе може да одреди место које

заузима тај елемент “силе”, уже схваћен као организована физичка репресија. Карактеристика те државе, у том погледу, састоји се у томе

што она поседује монопол организоване физичке репресије, и тонасупрот другим друштвеним формацијама у којима су институције каоцрква, племићка власт, итд., имале упоредо с државом привилегију

њеног вршења. Организована физичка репресија добија према томе један

чисто политички карактер. Она постаје ексклузивни пратилац политичкевласти, њена легитимност када већ учествује у легитимности државе :она се појављује као “ конституционализовано насиље” и подвргнута јенормативним прописима “правне државе”. У том смислу капиталистичка

држава поседује монопол законите силе, при чему треба узети у обзир ипреображаје законитости.

(Ницос Поулантзас : “Политичка власт и друштвене класе”, Београд,1978.,стр.230).

• Ако сила као инструмент принуде представља средство темељења иизражавања моћи онда и сама моћ значи ауторитет изражен кроз захтев

за обавезним као легитимним изражавањем. (Д.Симеуновић: “Политичко насиље”, Београд, 1989.,стр.7.)

• Сила је средство остварења и одржања моћи, а насиље је начинисказивања и спровођења моћи када субјект моћи свој утицај посредује

силом у комуникацији са објектом моћи.




163

• Карактеристика силе је да је она, у суштини, иако често неопходно,истовремено, увек и екстремно и непопуларно средство спровођења моћизбог бруталности појавних ефеката своје конкретне, односно директне

примене као очигледно нехумане активности ... У случају нужности њенепримене, неопходно је њено што опскурније и рационалније коришћење,чак и као објективно друштвено неопходно стабилизационо и заштитносредство, јер свака нерационална, прекомерна, као уосталом инедовољна, употреба силе пре рађа или појачава отпор и револт него штообезбеђује повиновање или гради ауторитет. (Д.Симеуновић: “Политичко насиље”, Београд, 1989.,стр.12.)

• Јавној сили је потребан нарочито подешен орган који би је сјединио иставио у дејство према одредбама опште воље, који би послужио као веза

између државе и суверена, који би код друштвене личности у неку рукувршио ону исту улогу коју код човека игра јединство душе и тела.


• Сила није више инструмент за остваривање права, већ се сматра самим

садржајем правних норми. Другим речима и прецизније речено, право

нису норме заштићене силом, већ норме које регулишу употребу силе. (Саша Бован :”Право и сила”, Часопис “Правни живот” р.12/1998.,стр.984.)

• “Право како се примењује у реалном животу, укључује одређену врстусиле, али то је организована, регулисана сила...” “традиционални начини

дефинисања односа између права и силе морају се напустити. У реалистичком смислу немогуће је сматрати да је право гарантовано илизаштићено силом. Стварна ситуација је да се право – скуп правила која

чине право – углавном састоји од норми које се односе на силу, нормикоје садрже упуства о понашању за вршење силе”. (К.Олиwецрона :”Лаw

ас фацт”,Лондон, 1959.) (Саша Бован :”Право и сила”, Часопис “Правни живот”

р.12/1998.,стр.985.)

• Право не може без силе, али ни сила не може без права. Идеја правде

управо то потврђује, јер њена суштина је у мери и равнотежи у односима

између људи као индивидуа; и најзад посматрано на нивоу глобалнихдруштвених процеса и односа између ширих друштвених група, пре



164

свега нација, раса и класа, суштина правде је управо у равнотежи снага иограничавању силе у њиховим међусобним односима. (Саша Бован :”Право и сила”, Часопис “Правни живот”бр.12/1998.,стр.987.)

• Да има ограничено много доказа који потврђују да и на микро- равниодноси између људи и друштвених група почивају сувуше често на

једном природном закону-закону јачег, а то по правилу значи-колико годто било трагично-да ти односи почивају на огољеној и ничимограниченој сили. (Саша Бован :”Право и сила”, Часопис “Правни живот”бр.12/1998.,стр.987.)

• Принуда (сила) представља саму суштину права, његову супстанцу,

фактички састојак права који има онтолошки примат у односу на његовеостале елементе и даље, онај састојак правне структуре који

детерминише изглед и однос свих осталих аспеката правне појаве“нормативних и аксиолошких пре свега)...Право нису норме заштићенесилом, нити норме које регулишу употребу силе, већ сила регулисана

нормама.

(Саша Бован :”Право и сила”, Часопис “Правни живот”бр.12/1998.,стр.987.)

• Питати се о нормама које регулишу ко, када, како и колико силе

примењује у односима између људи,значи да у први план избија сила ане норма, са свим оним дилемама које употребу силе прате, као на

пример: каква је позадина силе (да ли иза ње стоје конфликтни илибезконфликтни односи које треба регулисати, који су то односи итд.),какав је њен значај за функционисање људске заједнице (интензитет силе

и да ли се спроводи у партикуларном или општем интересу) и слично. (Саша Бован :”Право и сила”, Часопис “Правни живот”

бр.12/1998.,стр.989.)

• Претња силом се може испољити и у свом институционализованом и

свом неформалном, индивидуалном виду, те као легално, легитимно иликао нелегално и нелегитимно насиље ... Није свака претња силом насиље

већ само она која јесте, или изгледа ономе коме се прети, озбиљна и

остварљива. (Д.Симеуновић: “Политичко насиље”, Београд, 1989.,стр.89.)



165

• Већ и само постојање силе, схваћене у ширем смислу и као постојањесредстава за разарање попут нуклеарног оружја, представља каопотенцијал насиља енормног интезитета својеврстан, широко

распрострањен притисак на свест човека, а тиме и психичко насиље намакросоцијалном нивоу. (Д.Симеуновић: “Политичко насиље”, Београд, 1989.,стр.36.)



166

VI ЛИТЕРАТУРА

1. Аврамов, С. : “ Постхеројски рат против Југославије “, Ветерник, 1997.

2. Ален, Г.: “Реците НЕ новом светском поретку”, Београд, 1992.

3. Антонић, С. и др. :” Србија између популизма и демократије “, Београд, 1993. 4. Аћимовић, Љ. : “ Наука о међународним односима - теорије иистраживачки правци “, Београд, 1987.

5. Арент, Х. : “ О насиљу “, Београд, 2002.. 6. Arendt, H.: “ Vita activa oder vom tätigen Leben “, Stuttgart, 1960.

7. Aron, R. : “ Paix et guerre entre les nations “, Paris, 1962. 8. Aron, R. : “ Democratie et totalitarisme “, Paris, 1965.

9. Aron, R. : “ Etudes politiques “, Paris, 1972. 10. Aron, R. : “ Etudes sociologiques “, Paris, 1988. 11. Aron, R. : “ Le grand débat “, Paris, 1957.

12. Art, R. , Jervis, R. : “ International Politics, 2d ed. Boston, 1986. 13. Alexandroff, А.S. : “ The Logic of Diplomacy “, B.Hills and London,

1981.14. B.de Jouvenel : “ Du pouvoir “, Paris, 1972. 15. Бајфорд, Ј. : “Теорија завере (Србија против “новог светског

поретка)”, Београд,2006.16. Бекер Ј., Комлози, А. : “ Границе у савременом свету “, Београд, 2005.17. Беланчић, Б. : “ Насиље “, Београд, 2004.18. Бжежински, З. : “ Велика шахофска табла “, Подгорица – Б.Лука,2000.

19. Бобио, Н. : “ Држава, владавина, друштво (за општу теоријуполитике)”, Подгорица, 1995.

20. Bordeau, G. : “ Traité de science politique “, Paris, 1949.21. Брох, Х. : “ Мисли о политици “, Београд, 2000.22. Buzan, B. : “ People, States & Fear, An Agenda for International Security

Studies in the Post-Cold War Era “, Engeland, 1991.23. Burton, J. : “ World society “, Cambridge University press, 1972.24. Burton, J. : “ Conflict Resolution and Provention “, London, 1990.25. Вебер, М. : “ Привреда и друштво “, Београд, 1976. 26. Вебер, М. : “ Духовни рад као позив “, С.Карловци – Н.Сад, 1998.

27. Вукадиновић, Р. : “ Сила и интереси. Вањска политика политика САД“, Загреб, 1972.

28. Гаћиновић, Р. : “ Савремени тероризам “, Београд, 1998. 29. Гаћиновић, Р. : “ Тероризам “, Београд, 2005.



167

30. Гаћиновић, Р. : “ Антитероризам “, Београд, 2006. 31. Гиденс, Е. : “ Последице модерности “, Београд, 1998.32. Гиденс, Е. : “ Одбегли свет “, Београд, 2005.33. Гоати, В. : “ Демократија и политичка власт “ ,Зборник, Промене

Устава и ЗУР-а, Београд, 1988. 34. Grey, H. : “ The Postmodern War “, London, 1997.35. Dahl, A. R. : “ The concept of power “, Behavioral Science, 2, 1957.36. Dahrendorf, R. : “ The Modern Social Conflict : An Essay on the Politicsof Liberty”, London, 1988.37. Димитријевић, В. : “ Страховлада : Оглед о људским правима идржавно38. Димитријевић, Стојановић : “ Међународни односи “ , Београд, 1988.

39. Doyle, M. : “ Ways of War and Peace “, New Jork, 1997.40. Douverger, М. : “ Политичка социологија “, Осијек-Загреб-Сплит,

2001.41. Douverger, М. : “ Méthodes de la science politique “, Paris, 1959.

42. Ђилас, А. : “ Нови век “, Београд, 2000. 43. Ђилас, А. : “ Бранећи Запад “, Београд, 2001. 44. Ђорђевић, Ј. : “ Политички систем “, Београд, 1967.

45. Ђорђевић, Ј. : “ Политички наука и тероризам “, Београд, 1980.

46. Ђурковић, М. : “ Диктатура, нација, глобализација “, Београд, 2002. 47. Engels, F. : “ Anti Diring “, Zagreb, 1945. 48. Enloe, C.: “ Полиција, војска и етницитет (темељи државне моћи) “,Загреб, 1990.

49. Енциклопедија политичке културе, Београд, 1993. 50. Жирар, Р. “ Насиље и свето “, Нови Сад, 1990.

51. Жубринић, Д. : “ Марксизам и теорија елита “, Загреб, 1987. 52. Зборник радова : “НАТО и Партнерство за мир”, Београд, 1996. 53. Зборник радова : “ Југоисточна Европа 2000 (поглед из Србије) “ ,

Београд, 1999. 54. Зборник радова :” Сила и право “, Београд, 1999.

55. Зборник радова : “ Европа или Америка “, Београд, 2003. 56. Зборник радова : “ Ка царству добра или апокалипси ?”, Београд,2003.

57. Зборник радова : “Друштвени конфликти”, Порторож, 1972. 58. Зечевић, А.Ј : “Амадмани II на Повељу Уједињених нација”, Београд,

2004.

59. Зиновјев, А. : “Велика прекретница. Критика западне хегемоније”,Београд, 1999.



168

60. Исаковић, З. : “ Основи теорије политичке моћи у међународнимодносима”, Београд, 1998. 61. Јанковић, Б : Међународни односи у развоју политичке мисли”,Београд, 1963.

62. Јанев, И. : “Теорија међународне политике и дипломатије и новадефиниција политике”, Београд, 2006. 63. Јовановић, С. : “ О држави, основи једне правне теорије “, Београд,1922.64. Јовановић, С. : “ Из историје политичких доктрина “, I, Београд, 1935.65. Јовановић, С. : “ Примери политичке социологије – Енглеска,Француска, Немачка (1815-1914), Београд, 1940. 66. Карл фон Клаузевиц : “ О рату “, Београд, 1939.

67. Kaldor, M., Basker, V. : “ New Wars “, London, 1997.68. Калајић, Д. : “ Америчко зло 2 “, Београд, 1998.

69. Капушћински, Р. : “ Лапидаријум “, Београд, 2001. 70. Каричић, Ф. “Значење, Хисторија и веза са религијом – одговор

муслиманских установа”, Сарајево, 2002.71. Kagan, R, Kristol, W. : “ The Present Danger “, The National Interest,2000.

72. Кeane, J. : “ Violence and Democracy “, Cambridge, 2004.

73. Кејган, Р. : “ О рају и моћи “, Београд, 2003.74. Kenneth, J.G. : “ Aнатомија моћи “, Загреб, 1987. 75. Кенеди, П. : “ Успон и пад великих сила “, Подгорица – Београд,2003.

76. Kегли, В. Ч. :” Светска политика – тренд и трансформација “,Београд, 2004.

77. Кисинџер, Х. : “ Дипломатија “, Београд, 1999.78. Кисинџер, Х.:”Да ли је Америци потребна спољна политика“,Београд,2003.

79. Klaus von Beyme:”Сувремене политичке теорије”, Загреб, 1974. 80. Кластр, П. : “ Археологија насиља “, Нови Сад, 2004.

81. Кнежевић, М. : “ Моћ Запада “, Панчево, 2005. 82. Kувачић, И. : “ Обиље и насиље “, Загреб, 1987.83. Kуљић, Т. : “ Облици личне власти “, Београд, 1994.

84. Ман, Т. : “ Чаробни брег “ ( IV издање), Београд, 1972.85. Маравчик, Џ. : “ Императив америчког вођства “, Београд, 2004.

86. Марјановић, Ј.Р. : “ Теорија политике “, Београд, 1996.

87. Маркс, К. : “ Осамнаести бример Луја Бонапарте”, Београд, 1949. 88. Маркс, К – Енгелс, Ф. : “ Немачка идеологија “, Београд, 1964.



169

89. Макијавели, Н. : “ Владалац “, Београд, 1964. 90. Матес, Л. : “Политика суперсила и оружје (О границама моћи)”,Загреб, 1986.91. Матић, М., Подунавац, М. : “ Политички систем “, II издање, Београд,

1997.92. Мацнер, Е. “ Монополарни светски поредак “, Београд, 2003. 93. Mackenzie, W.J.M. : “ Pouvoir, violence, decision “, Paris, 1979.94. Maclver, R.M. : “ The Modern State “, London, 1926.95. Милс, Р. : “ Елита власти “, Београд, 1964. 96. Милосављевић, С. : “ Политичка акција “, Београд, 1977. 97. Милосављевић, С., Радосављевић, И. : “Основи методологијеполитичких наука”, Београд, 2003.

98. Mills, C. W. : “ The Power Elite “, New York, 1956.99. Милетић, А. : “ Национални интерес у америчкој теорији

међународних односа “, Београд, 1978. 100. Милосављевић, С. : “ Политичка акција “, Београд, 1977.

101. Митровић, Љ.Р. : “ Социологија “, Београд, 1997. 102. Мићовић, В. : “ Глобализација или нова империја PAXAMERICANA “, Београд, 2005.

103. Morgenthau, H.J. : “ Politics Among Nations “, N.York, 1967.

104. Morgenthau, H.J.. : “ Politics among nations “, New York, 1978.105. Муржон, Ж.. : “ Људска права, ХХ век “, Београд, 1998.106. Нај, Џ.С. : “ Како разумевати међународне сукобе “, Београд, 2006. 107. Nye, S.J. : “ Soft power “, New Jork, 2004.

108. Neumann, F. : “ Демократска и ауторитарна држава “, Загреб, 1974. 109. Nicholson, M. : “ Formal theories in international relations “, Cambridge

Univ.Press., 1990.110. Ниче, Ф: “ Воља за моћ “, Београд, 1991. 111. Нишић, С. : “ Глобална сила и безбедност Балкана “, Београд, 2002.

112. Oppenheim, F. : “ Political concepts “, Oxford, 1981.113. Pareto, V. : “ Traité sociologie générale “, Paris, 1968.

114. Павићевић В., Гордана : “ Политичке теорије и стварање западногмодерног друштва “, Београд, 2006. 115. Паскал Б : “ Мисли “, Загреб, 1969.

116. Паулантзас Н : “ Политичка власт и друштвене класе “, Београд,1978.

117. Петковић, Р : “ Велике силе и политика несврставања “, Загреб,

1979.118. Петровић, Г. : “ Филозофија и револуција “, Загреб, 1983.



170

119. Печујлић, М. : “ Глобализација – два лика света “, Београд, 2005. 120. Попер, К. : “ Отворено друштво и његови непријатељи “, Београд,1993.121. Правна енциклопедија, Београд, 1989.

122. Ратковић, Р. : “ Основи науке о политици “, Београд, 1977. 123. Рот, Н. : “ Психологија група “, Београд, 1995.124. Robinson, I. : “ Globalization “, London, 1992. 125. Russel, B. : “ Power : A new social analysis “, Лондон, 1988.126. Russel, B: “ The Forms of Power “, 1994.127. Русо, Ж.Ж. : “ Друштвени уговор “, Београд, 1993. 128. Sawyer, R.D. : Sun Cu “Свеобухватно умеће ратовања “, Београд,2005.

129. Симић, Д. : “ Поредак света “, Београд, 1999. 130. Симић Д. : “ Наука о безбедности “, Београд,2002.

131. Симеуновић, Д. : “ Улога политичког насиља у остваривању револуције “, Докторска дисертација, Београд, 1987.

132. Симеуновић, Д. : “ Политичко насиље “, Београд, 1989. 133. Симеуновић, Д. : “ Државни удар или револуција “, Београд, 1991. 134. Симеуновић, Д. : “ Нови светски поредак као ново политичко

позориште”, Београд,1994.

135. Симеуновић, Д. : “ Основи политичких наука : Практикум “,Београд, 1994. 136. Симеуновић, Д. : “ Нови светски поредак и национална држава “,Београд, 1995.

137. Симеуновић, Д. : “ Теорија политике “, Београд, 2002. 138. Словић, Ж.С. : “ Схватање силе и моћи у теорији међународних

односа Рејмона Арона “, Магистарска теза, Београд, 2002. 139. Смиљковић, Р.: “ Насиље и политика “, Београд, 1997. 140. Smit, S., Baylis, J. : “The Globalization of World Politics – An

introduction to International Relations “, Oxvord University Press, 2001.141. Smit, A.D. : “ Nations and Nationalism in a Global Era “, Polity Press,

Cambridge,1996.142. Сорос, Џ. : “ Мехур америчке надмоћи “, Београд, 2004. 143. Социолошки годишњак (Часопис социолошког друштва Републике

Српске) : “Друштвена моћ и насиље 2”, Пале, 2006. 144. Становчић, В. : “ Власт и слобода “, Београд, 2003.

145. Stiglic, J. “ Globalization and its Discontents “, London, 2002.

146. Стојановић, Р. : “Спољна политика и државно уређење”, Београд,2001.



171

147. Стојановић, Р. : “ Сила и моћ у међународним односима “, Београд,1982.148. Тадић, Љ. : “ Ауторитет и оспоравање “, Београд – Загреб, 1987. 149. Тадић. Љ. : “ Наука о политици “, Београд, 1988.

150. Tarek, I, Ismael, J. : “The New World Order and Third World “, NewYork, 1992.Др Драган Танчић, Др Невенка Јефтић Шарчевић, Мр Мирјана Ђукић,Политиколошка схватања Слободана Јовановића о држави и сили,Институт за српску културу Приштина- Лепосавић, Београд, 2012.151. Тензе, Н. : “ Политика “, Београд, 1999. 152. Tzu, S. : “ Умеће ратовања “, Београд, 2002. 153. Тојнби, А. : “ Истраживање историје II “, Београд, 1971.

154. Toмпсон, М. : “ Производња рата “, Београд, 2000. 155. Tocqueville, A. : “ Democracy on America “, New York, 1969.

156. Urry, J. : “ Sociology Beyond Societes : Mobilities for the Twenty – FirstCentury “, London, 2000.

157. Фуко, М. : “ Психијатријска моћ “, Н.Сад, 2005. 158. Фукујама, Ф. : “ Крај историје и последњи човек “, Подгорица, 1997. 159. Хантингтон, С. : “ Сукоб цивилизација “, Подгорица, Б.Лука 2000.

160. Хантингтон, С. : “ Трећи талас “, Београд – Подгорица, 2004

161. Хаџић, М. : “ Потрага за безбедношћу “, Београд, 2004. 162. Хелд, Д. “ Демократија и глобални поредак “, Београд, 1977. 163. Херман, Б. : “ Мисли о политици “, Београд, 2000. 164. Хобс, T. : “ Левијатан I”, Београд, 1991.

165. Чомски, Н. : “ Шта то (у ствари) хоће Америка “, Београд, 1994. 166. Чомски, Н. : “ Светски поредак, стари и нови “, Београд, 1996.

167. Чомски, Н. : “ Нови милитаристички хуманизам “, Београд, 2000. 168. Чомски, Н. : “ Моћ и терор “, Загреб, 2003. 169. Џајгентес, Ф. : “Моћ и похлепа”, Београд, 2003.

170. Шушњић, Ђ.: “Рибари људских душа”, Београд, 2004. 171. Шмит, М.Н. : “ Противтероризам и употреба силе у међународном

праву “, Београд, 2005. 172. Schwaryenberger, G. : “ Power Politics “, London, 1964.173. Waltz K. : “Globalization and American Power ”, The National Interest,

2000.174. Wight, M. : “ Power Politics “, Harmondsworth : Penguin Books, 1977.

175. Wrong, D.H. : “ Power : Its Forms, Bases and Uses “, London, 1995.



Часописи

1. Часопис : “ Правни живот “, бр.12/1998.

2. Часопис : “Марксизам у свету”, бр.8/1980

3. Часопис : “Погледи”, бр. 1/1984. 4. Часопис : Социолошки годишњак “ Друштвена моћ и насиље 2 “,Пале,2006.5. Часопис : “Праксис”, бр.1-2/1970.

6. Часопис : “Политичка мисао”, бр. 4/1982. 7. Часопис : “Наше теме”, бр. 6/1979.

8. Часопис : “ Међународни проблеми “, бр.4/1971. 9. Часопис : “Смисао “, бр. 7/1999.

10. Часопис : “ Српска политичка мисао “, Београд, 2004., бр.1-4.11. Часопис : ЈРМП 1-3, Београд, 1966. 12. Часопис : “Le mond diplomatique”,бр.28/2003.

13. Часопис : “Foreign Affairs”, септембар – октобар, 1997. 14. Часопис : “Washington Post “, 31.01.1999..

Documents

Politicko Ponasanje, Politicka Sila i Politicka Moc u Politickoj Teoriji