1. Politika finansijskog izveštavanja – pojam, odnos sa ostalim politikama i područje politike finansijskog izveštavanja

2. Politika finansijskog izveštavanja – predmet i ciljevi3. Politika finansijskog izveštavanja – ciljevi politike finansijskog

izveštavanja na područu Objavljivanja

4. Politika finansijskog izveštavanja – ciljevi u području finansiranja5. Politika finansijskog izveštavanja – instrumenti pre dana bilansa6. Politika finansijskog izveštavanja – instrumenti posle dana bilansa7. Računovodstvene politike i odnos sa politikom finansijskog izveštavanja8. Politika finansijskog izveštavanja – strategija, taktika i podela

instrumenata

BILANSNA POLITIKA

Bilansna politika je važna jer ćete vi u svom poslu učestvovati u sprovođenju bilansne politike. Preduzeće, da bi realizovalo ciljeve koje postavi, formuliše svoju poslovnu politiku. U stvari poslovna politika izražava ciljeve i instrumente kojima će biti realizovani ciljevi preduzeća. Poslovnu politiku formuliše uprava preduzeća. Ukupna poslovna politika preduzeća deli se na parcijalne politike. Tako razlikujemo politiku nabavke, politiku prodaje, politiku proizvodnje, politiku finansiranja, politiku zapošljavanja. Dakle ukupna poslovna politika se dezintegriše na poslovne politike pojedinih funkcionalnih područja.

Kakav je odnos između poslovne politike preduzeća kao celine i parcijalnih politika?

Sasvim je izvesno da su parcijalne politike preduzeća podređene poslovnoj politici preduzeća. Odnosno da parcijalne politike svoje ciljeve izvode iz poslovne politike preduzeća. Ciljevi parcijalnih politika moraju da budu usaglašeni sa ciljevima preduzeća kao celine.

U kakvom međusobnom odnosu mogu da budu parcijalne politike preduzeća? Pošto imamo veći broj parcijalnih politika, kako se one jedna prema drugoj odnose?

Tu su moguće dve situacije. Ako su dve parcijalne politike jednake jedna u odnosu na drugu, one moraju biti ravnopravne. Ja mogu da kažem da je politika prodaje ravnopravna sa politikom proizvodnje, a politika proizvodnje ravnopravna sa politikom nabavke. One mogu biti i u drugom odnosu. Može se dogoditi da je neka parcijalna politika podređena drugoj parcijalnoj politici. Možemo reći sasvim opravdano da je politika nabavke podređena politici finansiranja. Zašto? Jer ne mozete nabavljati ništa dok para nema.

Bilansna politika predstavlja parcijalnu politiku koja ima staus podređene bilansne politike. Ona je podređena politici finansiranja, politici objavljivanja i poreskoj politici.

Šta je bilansna politika? Šta čini bilansnu politiku?

Bilansna politika predstavlja aktivnost svesnog uobličavanja godišnjeg obračuna preduzeća s ciljem da se kod korisnika izveštaja stvori nameravana (željena) slika o finansijskom i prinosnom položaju preduzeća.

Dakle šta ja želim da postignem bilansnom politikom?

Ja želim preko finansijskih izveštaja, koristeći bilansnu politiku da nametnem eksternim korisnicima sliku o preduzeću onakvu kakva po mom mišljenju ona treba da bude. Sad ćete vi naravno reći, sve do sada ste nam vi pričali o nekim pravilima, pa standardima, pa mora se ovako, mora se onako, a sada kažete da postoji politika koja vrši svesno uobličavanje godišnjih obračuna. Zar to nije kontradiktorno? Nije, jer se to uobličavanje vrši samo u okvirima koje daju standardi, odnosno pravila bilansiranja. Dakle, svesno uobličavanje ne može preći okvire postavljene standardima, odnosno pravilima.

Pa kako onda možemo voditi bilansnu politiku ako imamo pravila?

Možemo zahvaljujući postojanju pravu izbora. Postojanje prava izbora u bilansiranju i procenjivanju omogućava upravi preduzeća da ciljeve finansijskog izveštavanja malo prilagodi i da u tom prostoru koji joj je ostavljen realizuje bilansnu politiku.

Bilansna politika se označava vrlo često kao kvazi politika. Šta je odlika svake politike?

Kada imate recimo politiku nabavke, vi morate definisati ciljeve. Šta mogu biti ciljevi nabavke? Ciljevi politike nabavke su da se sirovine nabave u kvalitetu i količinama potrebnim za obavljanje poslovnog procesa po cenama koje su što je moguće niže. To bi deskriptivno bio cilj politike nabavke. Kako ćemo to ostvariti? Pa bi sad tamo stajalo: koji su instrumenti (prikupljanjem ponuda, uspostavljanjem okvirnih ugovora sa dobavljačima itd), to oni koji predaju menadžment znaju bolje od mene.

Politika bilansa nema svoje ciljeva. Zašto?

Zato što ciljeve politici bilansa daje uprava preduzeća. Politika bilansa kao parcijalna politika nema svoj cilj, već je njen cilj podređen cilju preduzeća, izvodi se iz cilja preduzeća.

Primera radi, ako je cilj preduzeća da u narednoj godini privuče što je moguće više dodatnog kapitala, kakav cilj će iz tog cilja preduzeća biti dodeljen bilansnoj politici? Da bi mogli da dobijemo što više dodatnog kapitala, kakav treba da bude finansijski i prinosni položaj preduzeća? Finansijski položaj mora biti predstavljen tako da je dovoljno dobar da privuče investitore, a prinosni položaj treba da bude dovoljno dobar, ali ne previše. Ako vi pokažete da imate visok dobitak, kako ćete ubediti akcionare, ako želite da zadržite deo dobiti, da je to neophodno? Jedino ako pokažete da je finansijski položaj slabiji ili treba nam dodatni kapital, kako ćemo ga pribaviti? Ako želimo iz eksternih izvora, moramo predstaviti dobrim i finansijski i rentabilitetni položaj. Ako želim da dodatni kapital pribavim zadržavanjem dobiti, šta moram da uradim? Moram da finansijski položaj predstavim slabijim da bi ubedila, da bi dobila argumente, da kažem akcionarima slušajte mi imamo dobru zaradu ove godine ali pogledajte naš finansijski položaj nije sjajan, da bi se on popravio nemojte tražiti visoke dividende, dopustite da najveći deo dobitka zadržimo u firmi.

Dva cilja ako se realizuju na dva različita načina, zahtevaće dve različite bilansne slike i zato kažemo da bilansna politika svoje ciljeve izvlači iz ciljeva preduzeća kao celine. I pošto ciljeve firme definiše menadžment odnosno uprava, onda uprava definiše i ciljeve bilansne politike. I pošto nema svoje ciljeve, onda se bilansna politika definiše kao kvazi politika. Dakle računovođa ne može da definiše ciljeve, računovođa može samo da bira instrumente kojima

će zadate ciljeve realizovati i to je ono što bilansnu politiku razlikuje od ostalih parcijalnih politika.

Na kom području finansijskog izveštavanja se primenjuje bilansna politika?

Na dva područja: eksternom i internom. Pod eksternim područjem finansijskog izveštavanja se podrazumeva ono područje koje obuhvata korisnike finansijskih izveštaja koji se nalaze izvan preduzeća, koji svoje informacione potrebe zadovoljavaju preko izveštaja opšte namene. A da je područje internog izveštavanja uprava perduzeća, odnosno svi oni korisnici koji mogu dobiti podatke koji su pripremljeni specijalno za zadovoljenje njihovih informacionih potreba. I sada kada je potrebno prepoznati koje je od ova dva područja na kome deluje bilansna politika, do odgovora nije teško doći. Pođite od toga, pred kim mi želimo da se predstavimo drugačiji nego što stvarno jesmo, pred samim sobom ili pred nekim drugim? Mi želimo nekom drugom da nametnemo sliku o sebi kako želimo da nas drugi vide, prema tome jasno je da je područje na kome deluje bilansna politika područje eksternog finansijskog izveštavanja. Za potrebe internog finansijskog izveštavanja nećemo koristiti bilansnu politiku, već će informacije biti pripremljene bez uticaja bilansne politike.

Ako se posmatra aspekt na koji deluje bilansna politika, onda se može govoriti o materijalnoj i bilansnoj politici, mada je to uvek i jedno i drugo, teško je napraviti čvrstu podelu i reći sada delujemo samo na formu, a sad samo na sadržinu, uvek delovanjem na formu mi u nekoj meri određujemo i sadržinu i obrnuto. Ali ako bi smo posmatrali da li se bilansnom politikom prevashodno utiče na formu ili na sadržinu finansijskih izveštaja, onda bi smo mogli govoriti o formalnoj i o materijalnoj bilansnoj politici. Ali tu kažem nije granica oštra, ne možete reći ovim merama bilansne politike mi delujemo samo na formu, čim vi odredite formu vi ste u velikoj meri odredili i sadržinu. Ako smo odredili područje, onda smo u velikoj meri odredili i predmet bilansne politike. Rekli smo da je područje na koje deluje bilansna politika, područje eksternog finansijskog izveštavanja.

Za potrebe eksternog finansijskog izveštavanja mi sastavljamo godišnje izveštaje: bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o promenama na sopstvenom kapitalu, izveštaj o novčanim tokovima i napomene uz finansijske izveštaje. Svi ti izveštaji, svi ti delovi godišnjeg obračuna su sasvim izvesno predmet bilansne politike.

Redovan godišnji obračun (godišnji i polugodišnji koji je namenjen eksternim korisnicima) je neosporno predmet bilansne politike. Ostaju neke dileme da li osim redovnog godišnjeg obračuna i nezavisno od toga da li se on odnosi na pojedinačnu firmu ili na neko drugo preduzeće, nezavisno od toga da li govorimo o pojedinačnom ili o konsolidovanom godišnjem obračunu, postoje još neki izveštaji koji su predmet bilansne politike?

Znate da postoje i specijalni bilansi i da se oni sastavljaju povodom određenih događaja u životu preduzeća, nema redovnosti u njihovoj pojavi i njihovi ciljevi razlikuju se od ciljeva koje ima redovan godišnji obračun, ali su namenjeni eksternim korisnicima, kao i što je to slučaj sa redovnim godišnjim obračunom. E ta okolnost da su oni namenjeni eksternim korisnicima može dovesti do toga da budu predmet bilansne politike, ali ne svi. Zašto ne svi? Zato što kod onih bilansa kod kojih dolazi do prekida bilansnog kontinuiteta, pa čak i kontinuiteta poslovanja firme nema potrebe za delovanjem bilansne politike.

Sastavljate stečajni bilans, ima li tu mesta bilansnoj politici? Nakon toga firma prestaje da postoji, vi nemate nikakvih ciljeva, nema šta sad nekom trećem da pričate ovako je, onako je, morate predstaviti tačno kako ste sproveli, kakva je situacija pre stečaja, koje su promene tokom stečaja i kako je taj stečajni postupak doveden do kraja. Isto važi i sa likvidacionim bilansom.

Nešto drugačija je situacija sa bilansima koji se sastavljaju povodom događaja nakon kojih preduzeće nastavlja sa poslovanjem, recimo sa bilansom fuzija. Fuzija je postupak spajanja dve firme u jednu ili pripajanja jedne firme drugoj već postojećoj. Kada sastavljate bilans fuzije vi u stvari određujete vrednost, sastavljate bilanse preduzeća koja u fuziju ulaze i njihovim pripajanjem dobijate bilans firme koja nastaje fuzijom. Od vrednosti koje unesete u pojedinačne bilanse zavisi vrednost imovine i obaveza u tom novom bilansu koji će nastati njihovim sažimanjem. A od te vrednost zavise budući rashodi firme, jer sećate se da određivanjem vrednosti imovine mi u stvari determinišemo visinu budućih rashoda, pa prema tome i budući rezultat. Dakle naša odluka o tome kako ćemo procenjivati imovinu u bilansu preduzeća koja su učesnici u fuziji ima za posledicu različitu visinu rezultata u budućnosti. Ja kao sastavljač bilansa fuzije to znam, a ako mi je cilj da taj rezultat u budućnosti bude viši, ja ću otkriti sve latentne rezerve koje se u imovini nalaze, podići ću vrednost imovine i preko toga podići rashode i dovesti do iskazivaja nižeg rezultata. Ukoliko to ne želim ostaviću imovinu iskazanu po knigovodstvenim vrednostima. Neću otkrivati latentne rezerve, ili neću otkrivati u punoj meri i onda će rashodi biti niži, a

rezultat viši. Tu postoji mogućnost da sastavljač finansijskih izveštaja na zahtev uprave sprovede određenu bilansnu politiku. Primenom odgovarajućih dopuštenih pravila bilansiranja utiče na bilansnu sliku u budućnosti. I čim takva mogućnost postoji, a postoji i interes, onda kažemo da takav bilans može biti predmet bilansne politike. Slično će biti kod bilansa razdvajanja, kod bilansa promene pravne forme. Znači to su specijalni bilansi kod koji postoji mogućnost i potreba sprovođenja bilansne politike.

Da li poreski bilans može biti predmet bilansne politike?

Poreski bilans je redovan bilans koji je okrenut državi, odnosno poreskoj upravi. Dakle uslov da je okrenut eksternim korisnicima je ispunjen i nalazi se u području eksternog finansijskog izveštavanja.

Ono što je dugo vodilo stavu da poreski bilans nije predmet bilansne politike bila je činjenica da se on sastavlja na bazi poreskih propisa, da su za sastavljanje tog bilansa relevantni propisi koji se nalaze u zakonu i da preduzeće nema tu slobodu da procenjuje drugačije nego što poreski zakon kaže. To međutim i nije baš tako do kraja. Nije, prvo zbog toga što se poreski bilans dobija korigovanjem poslovnog bilansa. Dakle ne vodite vi knjige čijim se zaključkom dobija poreski bilans. Vi sastavite poslovni bilans uspeha, a onda korigovanjem poslovnog bilansa uspeha, tako što procenjivanje prilagođavate zahtevima poreskih propisa prevodite ga u poreski bilans.

Ako se u poslovnom bilansu primenili degresivnu metodu, a otpisivanje ste vršili primenom 2.5 linearne stope, poreski propisi kažu dopuštena je primena degresivne metode, ali ne po stopi većoj od dvostruke linearne, čak ste i istu metodu primenili, jedino ste primenili višu stopu otpisivanja. Šta ćete sada uraditi? Za poterbe poreskog bilansa amortizacija mora biti obračunata najviše po 2 linearne stope, znači morate izračunati kolika je amortizacija po 2 linearne stope, izračunati razliku amortizacije obračunate po 2.5 i ove obračunate po 2 linearne stope i za tu razliku povećati dobitak iskazan u poslovnom bilansu.

Ako ste negde obrnuto uradili, pa ste nešto tretirali kao rashod, a poreski propisi kažu da to možete aktivirati, onda bi trebalo da za taj iznos koji je tretiran kao rashod povećati poslovni bilans. Poslovni bilans je neosporno pod uticajem bilansne politike. Ako se pozicije iz poslovnog bilansa preuzimaju nepromenjene u poreski bilans, da li onda možemo da tvrdimo da onda poreski bilans nije pod uticajem poreske politike? Postoji još jedan razlog. Postoji takozvana odluka merodavnosti o kojoj smo govorili kada samo radili načelo

merodavnosti poslovnog za poreski bilans. Ako poreski propisi uslovljvaju korišćenje određenih preskih olakšica primenom određenih pravila ili načina bilansiranja već pri izradi poslovnog bilansa onda je moja odluka da li ću da koristim određenu poresku olakšicu ili ne. Ako mi posledice takvog bilansiranja, kakve ja moram uvažiti da bi iskoristila tu poresku olakšicu ne odgovaraju, imam neke druge ciljeve, ja ću se odreći korišćenja poreske olakšice i bilansiraću onako kako ja to želim. Ako mi takve olakšice na smetaju i želim da ih koristim, ja ću to uraditi. Čim uprava ima mogućnost da bira hoće li ili neće koristiti poresku olakšicu, hoće li ili neće u vezi sa tim prihvatiti određeni način bilansiranja, onda opet možemo govoriti o bilansnoj politici. I tu su dva razloga zbog kojih se poreski bilans smatra predmetom bilansne politike.

Šta su ciljevi bilansne politike? Šta uprava može da odredi kao cilj sastavljčima finansijskih izveštaja? Kakva je uloga računovođe kada su u pitanju ciljevi bilansne politike?

Već sam rekla da konačnu odluku o tome kako bi trebalo da izgledaju finansijski izveštaji donosi uprava preduzeća u zavisnosti od poslovno-političkih ciljeva, da se ti ciljevi bilansne politike saopštavaju sastavljačima, a oni onda biraju instumente kojima će ih realizovati. U fazi definisanja ciljeva bilansne politike treba da učestvuje i računovođa. Odabir ciljeva ne sme i ne treba da bude prepušten isključivo menadžmentu. Iz prostog razloga što uprava vrlo često ne zna mogućnosti koje stoje na raspolaganju za realizacilju ciljeva. Računovođa ne učestvuje u donošenju odluke. On treba da bude prisutan da bi mogao da pomogne upravi da definiše ciljeve koji su dopustivi i ciljeve čija realizacija je moguća. Mi nemamo interesa da definišemo ciljeve koji nisu dopustivi. I nemamo interesa da definišemo cilj koji je dopustiv, a koji ne možemo da ostvarimo. Jeste, to je dopustivo, ali nema načina da mi naš bilans napravimo tako kako hoćemo. Uloga računovođe je upravo da pri izboru ciljeva pomogne upravi da definiše ciljeve koji su i dopustivi i ostvarivi.

A šta uprava može sve tražiti od računovođe, šta ona može postaviti kao cilj bilansne politike? U zavisnosti od toga u kom području su ciljevi locirani, mi razlikujemo ciljeve koji se nalaze u području finansiranja (finansijsko politički ciljevi) i ciljeve u području politike objavljivanja ili publiciteta.

Kada je reč o ciljevima bilanse politike koji se nalaze u području finansiranja, onda se ti ciljevi mogu vezati za politiku raspodele ili politiku oporezivanja.

Politika raspodele predstavlja jednu parcijalnu politiku, veoma važnu i bilansna politika je podređena politici finansiranja, a u okviru nje politici raspodele. Šta definiše politika raspodele? Politika raspodele definiše 2 stvari. Prvo, kakav će biti odnos između iskazanog i ostvarenog rezultata, i drugo, kako će iskazani rezultat biti deljen na vlasnike i na rezerve. Preduzeća nikad ne iskazuju do dinara rezultat koji je ostvaren u tekućem obračunskom periodu. Ona uvek nastoje da iskazani rezultat odstupa od ostvarenog. Bilo tako što će iskazati rezultat koji je niži od ostvarenog ili malo viši.

U vođenju politike raspodele preduzeće se može opredeliti za dva koncepta. Jedan je koncept iskazivanja stabilizovane visine dobitka i koncept stabilizovanih dividendi, a drugi koncept je poznat kao koncept odrešenih ruku.

Prvi koncept ima dosta pristalica zato što eksteni korisnici pre svega vlasnici preferiraju preduzeća kod kojih mogu sa prilično visokim stepenom pouzdanosti proceniti visinu dividendi koje će ostvarivati iz perioda u period. To im omogućava da lakše planiraju visinu svojih prihoda, visinu priliva gotovine i na taj način lakše upravljaju svojom sopstvenom poreskom politikom. Preduzeća takođe daju prednost politici stabilizovanog dobitka odnosno dividendi, jer i sama tada mogu da planiraju svoje obaveze prema akcionarma po osnovu dividendi, visinu likvidnih sredstava koju po osnovu isplata dividendi moraju obezbediti, visinu poreza koji će platiti državi koji se obračunava na prilično ujednačenu visinu dobitka i firme koje iz perioda u period iskazuju stabilan iznos dobiti, to su one koje i postojećim i potecijalnim investitorima ulivaju više poverenja i privlače veći broj investitora, jer ipak većina ljudi daje prednost sigurnosti u odnosu na profitabilnost. Veći broj nas ide sledećim rezonima, bolje mi je da dobjem stabilnu dividendu ili da ulažem u preduzeće koje kontinuirano raste, nego da ulažem u firmu koja jedne godine iskaže visok dobitak, a iduće godine je taj dobitak znatno niži, ne znam šta me čeka treće godine, dakle nisam spremna na tu vrstu iznenađenja od preduzeća u koje sam investirala i radije se opredeljujem za ovo. Naravno ima onih koji vole da se kockaju i koji će se opredeliti da ulažu u firme sa jako brzom stopom rasta i velikim rizikom. To je sada malo stvar toga kako smo strukturirani kao osoba ili stvar procene.

Kada izaberete koncept stabilaizovanog dobitka i stabilizovane dividende, naravno tu sada imate opet dve mogućnosti, da li ćete voditi politiku nominalno ili realno stabilizovane dividende i dobitka.

U većini slučajeva preduzeća se opredeljuju, ako posluju u monetarno nestabilnim uslovima za politiku realnog dobitka i stabilnosti realne vrednosti dividende. Zato što ako poslujete u monetarno nestabilnim uslovima, a pridržavate se koncepta nominalnog dobitka i nominalnih dividendi, onda realno firma i vlasnici gube jer u monetarno nestabilnim uslovima nominalni rezultat je uvek precenjen, a ako održavate nominalno istu dividendu onda će vaši akcionari dobijati realno sve manje i neće biti zadovoljni.

Drugi koncept, politika odrešenih ruku ili koncept odrešeniih ruku-već sam naziv upućuje na to da se preduzeće ne opredeljuje da iz perioda u period vodi politiku stabilizovane dividende i dobitka, već naprotiv da je njegova politika da će visinu iskazane dobiti odrediti prema situaciji koja bude postojala u trenutku kada ta dobit bude utvrđivana.

Nećemo unapred ništa utvrditi, ostavićemo da vidimo kakva će biti situacija sa našom konkurencijom, porezima, kolike će nam biti porebe za sredstvima za razvoj preduzeća, pa ćemo u zavisnosti od svega toga odrediti koliki će biti iskazani dobitak. Ako poreske stope budu niže, možemo iskazati nešto veći dobitak jer ćemo u tom slučaju moći da podnesemo taj poreski teret koji nastaje iskazivanjem veće dobiti. Podignu li poreske stope iskazaćemo niži dobitak, da bi smo smanjili poreski teret. Ako želimo da idemo u razvoj firme, ne možemo privući dodatni kapital, akcionari nisu spemni da se odreknu dividendi na koje smo ih navikli, moramo formirati latentne rezerve, pa će iskazani dobitk biti niži od ostvarenog dobitka. Ako naša konkurencija iskazuje visoke dobitke, isplaćuje visoke dividende, onda ćemo im se prilagoditi, ne možemo biti lošiji od njih. Odluka o tome koliki će biti iskazan dobitak po ovom konceptu zavisi od trenutne situacije, od okolnosti koje postoje u trenutku kada se visina dobitka utvrđuje.

Kada sam pominjala utvrđivanje stabilaizovanog dobitka i politiku odrešene ruke, pominjala sam latentne rezerve. Latentne rezerve se pojavljuju upravo kao instrument koji računovođe koriste da bi realizovali ovu politiku (politiku raspodele).

Kada imate visok dobitak formirate latentne rezerve, kada imate niži razlažete ranije i na taj način uspevate da iz perioda u period iskažete prilično ujednačenu visinu dobiti. To ne bi bilo moguće bez korišćenja latentnih rezervi.

Drugo područje u okviru finansiranja kojim se bavi bilansna politika i gde mogu biti locirani ciljevi bilansne politike je područje poreza. Područje poreza će sve

više biti na značaju i verovatno će se neki od vas opredeliti da im profesija bude poreski savetnik. Zanimanje je vrlo cenjeno, dobro plaćeno u svetu i predpostavlja dosta znanja i da svojim klijentima dajete usluge u pogledu načina na koje treba da vode svoje poslove, da sastavljaju svoje finansijske izveštaje, da bi plaćali porez što je moguće niži, ne da bi prevarili državu, nego da bi u okviru mogućnosti koje zakon daje iskoristili sve povlastice koje se nude i platili što je moguće niži teret. Poreska politika firme takođe dobija na značaju, dakle preduzeća će sve više pažnje posvećivati porezima koje plaćaju i nastojati da plate sve što moraju, ali da nikada ne plate više nego što moraju.

Kada je reč o poreskoj politici, bilansna politika tu može dobiti dva zaduženja. Jedno je da se merama poreske politike ostvare uštede u porezu, a drugi da se izvrši odlaganje poreza na buduće obračunske periode.

Prvi cilj uštede nije lako ostvariti. Ušteda znači da vi trajno izbegnete plaćanje poreza, ne na način da to predstavlja prekršaj, nego da vodite bilansnu politiku da poreski teret trajno smanjite. Da bi ste to mogli morali bi ste imati mnogo informacija, koje bi bile vezane za visinu dobitaka koje ćete ostvariti u budućnosti, koje bi bile vezane za prognoziranje poreske politike države. Šta će država raditi, da li će ona zadržati poresku stopu 20% koliko je danas na dobit, da li će možda zadržati poresku stopu od 20% a onda vršiti diferenciranje visine stope u zavisnosti od visine ostvarenog dobitka, ili će možda podići poresku stopu. Mi to ne zanmo, ali da bi smo mogli ostvariti uštedu u porezu morali bi smo upravo imati sposobnost da predvidimo kretanje visine poreskih stopa na dobit preduzeća i zato se ušteda označava kao vrlo poželjan i kao vrlo teško prevaljiv cilj bilansne politike.

Drugi mnogo dostupniji, a ne manje važan cilj je odlaganje poreza na budućnost. Bilansna politika može doprineti tome da se poreski teret odloži na buduće obračunske periode. Zašto je to poželjan cilj? Zato što odlaganjem poreza vi u stvari plaćeni porez, zadržani porez koristite kao jedan beskamatni i neoporezovani izvor sredstava. Kako možemo izvršiti odlaganje poreza na buduće obračunske periode? Time što ćemo izvršiti podcenjivanje rezultata, time što ćemo iskazati rezultat nižim nego što on zapravo jeste. Koristićete sva dopuštena bilansno politička sredstva da to ostvarite. Ako nam nude linearnu i degresivnu metodu, izabraće okolnosti, ako nam nude FIFO metodu i metodu prosečne cene, izabraćemo metodu prosečne cene, a ako nam nude mogućnost formiranja rezervisanja, iskoristiću tu mogućnost, a kada određujem visinu rezervisanja u skladu sa načelom opreznosti odrediću rezervisanje malo više

nego što je to objektivno obavezno. Dakle koristiću sve ono što mi standardi dopuštaju da bi iskazani rezultat bio što je moguće niži.

Israživanja su pokazala da se najmanji poreski teret plaća ako vam je dobitak ujednačen iz perioda u period, ako nemate velike oscilacije dobiti. E sad nije uvek lako merama bilansne politike obezbediti da imate iskazanu ujednačenu dobit, čudno je ali je tako da ako ste uspešni taj problem postaje jače izražen. Znači ako firma ostvaruje visoke dobitke, a pri tome i imate ono nevoljno razlaganje latentnih rezervi, onda ćete morati iskazati ne samo taj visoki ostvareni dobitak, nego ćete još morati da iskažete i latentne rezerve koje su se tokom perioda razložile, koje su dovele do rasta dobiti u odnosu na dobit koja bi bila iskazana da razlaganje latentnih rezarevi nije bilo. Vi možete formirati nove latentne rezerve, ali tim novim latentnim rezervama možda ćete jedva kompenzirati iznos rezervi koji je razložen i moraćete da iskažete visoku dobit. Jednostavno nemate načina da dobit iskažete nižom nego što je ostvarena i tada se može dogoditi da platite porez koji će biti veći od svih ušteda koje ste postigli. I zato je jako važo da kod sprovođena bilansne plolitike da se on u napred planira, da imate jedan program, da imate u naped definisane ciljeve.

Ciljevi o kojima vam govorim moraju biti poznati mnogo ranije nego što je dan bilansa. Neću da mi direktor dođe danas i kaže: e znate ja hoću da naš finasijski položaj bude ovakav. Mogu da vam kažem, nema šanse, to ste morali da mi kažete u junu. Gotovo, sada ne možemo ništa. Ciljevi moraju biti unapred postavljeni da bi ste imali vremena da instrumentima koji stoje na raspolaganj realizujete zadati, cilj a neki put neki cilj ne možete da realizujete bez obzira na to kada je definisan, jednostavno mogućnosti firme, mere koje firma ima na raspolaganju nisu takve da taj cilj može biti ostvaren. Neka druga firma možda može, naša firma ne može i zato je važno da unapred znate šta se očekuje, odnosno kakvu bilansnu sliku želimo da bi smo mogli da odredimo koje ćemo instrumente da koristimo da bi smo imali vremena da te mere sprovedemo i da onda zadati cilj ostvarimo.

U našoj zemlji naša preduzeća politiku objavljivanja gotovo i da nemaju. Naprotiv kod nas je decenijama bila praksa o firmi se van firme ne priča, sve je stroga tajna, što god pitate poslovna tajna, ne možete ni bilans da dobijete. Strašno je to što je to i danas. I danas kod nekih firmi, sad ću vam reći pošaljem studente obično ako se neko odluči da radi kod mene diplomski rad ja pokušavam ako je to moguće da ode u neko preduzeće i da nešto uradi tamo. Neću da mi prepišete iz jedne knjige ili eventualno dve i to je diplomski rad. To

nije diplomski rad, to je samo odrađeno, ali to nije ono pravo što ja hoću da vi kroz izradu rada naučite, da vidite kako to izgleda. Zato nemam veliki broj diplomskih. Šta da se radi....

I onda mi dođe student i kaže rekli su mi da je to poslovna tajna. Ne mogu da verujem da je finansijski izveštaj javno neispravan, to je nešto što je dostupno svakome, ne može biti javna tajna. Kada je počeo proces uvođenja tržišnih kriterijuma u područje finansiranja i nadam se da će taj proces biti nastavljen, onda se i odnos preduzeća prema politici objavljivanja, prema informacijama koje emituje firma o sebi u javnosti menja i firma ima veći inters da potencijalnim investitoraima, specijalnim kreditorima, zaposlenima, poslovnim partnerima sebe predstavi u što je moguće povoljnijem svetlu. Dakle ona ima potrebe da pruži eksternim korisnicima informacije o sebi. Naravno najveći deo tih informacija koje interesuje eksterne korisnike nalazi se u finansijskim izveštajima firme i pošto nikome nije svejedno kako izgleda u očima sveta onda će firma nastojati da preko finansijskih izveštaja i sebe predstavi u što je boje mogućem svetlu. Osim što će oblikovati svoje finansijake izveštaje u meri koja je dopustivo, i sa formalne i sa materijalne strane, firma treba da odluči o obimu informacija koje će biti prezentirane. I ovde postoje neka dva koncepta. Jedan koncept je koncept iskrenosti a drugi koncept je koncept diskrecije ili zatvorenosti firme.

Sami nazivi vas mogu uputiti na to da je reč o tome da firma treba da bira da li će eksterne korisnike finansijsih izveštaja tertirati kao osobe koje imaju interese koji su indentični sa interesima firme. Ili će na njih gledati kao na osobe čiji su interesi naručito u kratkom roku, a to je moguće, suprotni intreresima firme, pa da će otuda izvući zaključak da postoji potreba da se zaštiti od onih koji ne misle dobro firmi ili makar ne misle jednako dobro kao što to misli uprava.

Ovaj prvi koncept, koncept iskrenosti polazi od toga da na drugi rok gledano i država investitori, kreditori i zaposleni imaju za cilj dugoročno održanje preduzeća. Ako dugoročno održanje predstavlja nihov cilj a tebalo bi, (mene interesuje firma koja će da mi plaća porez po većim premijama, a ne firma koja će mi platiti porez sada i nikad više. Investitore zanima firma čija vrednost stalno raste, zaposlene zanima firma koja im obezbeđuje sigurna radna mesta, pristojne zarade, poverioce zanima firma koja vraća dugove. Šta ako ugase sve firme, kome će davati pare, pogledajte naše banke imaju veliki problem, nemaju kome da odobre velike kredite, jer je rizik ulaganja veliki. Ima zahteva koliko hoćete al kad pogledate ko vam traži kosa vam se digne na glavi. Kako da mu

date kredit kad znate da ta firma ima ozbiljnih problema i pitanje je dal će ikad da vrati). Dakle interes svih je da privredu čine prave firme koje imaju budućnost. Svaka firma pojedinačno treba na eksterne korisnike da gleda kao na grupe koje imaju interese koji, kažem na dugi rok, su identični interesima firme. Ako imate takav stav onda ćete nastojati da im preko finasijskih izveštaja pružite što je moguće više inforamacija o firmi. Da im ne uskraćujete informacije, da gajite sa njima taj odnos iskrenosti. Ako to radite onda možete očekivati od vlasnika firme, od banke preko koje radite da će vam pomoći i kad naiđu teškoće. Kada radite dobro rećićete sve o svojoj firmi, ali rećićete i da imate teškoće u firmi kada te teškoće naiđu. I onda možete očekivati od njih jedan kooperativan odnos u prevladavanju tih teškoća. Ovaj koncept kako realizujemo? Realizujemo potpunim poštovanjem načela jesnosti, zahteva koji se nalaze u konceptulanom okviru u kome do slovce stoji da osim onih inforamacija za objavljivanje zahteva na kraju svakog standarda, sastavljač mora da objavi i sve druge informacije koje su po njegovoj proceni važne korisnicima za donošenje njihovih poslovnih odluka, nema prećutkivanja.

Koji deo godišnjeg obračuna služi za realizaciju ovakvih ciljeva? Pošto su bilansne šeme svedene, imaju relativno nizak stepen raščlanjavanja, da bi bilansi bili pregledni onda koristimo postojanje napomena, odnosno beležaka da bi smo te dodatne informacije objavili i učinili ih dostupnim eksternim korisnicima.

U koliko imate drugi, drugačiji pristup, dakle u koliko verujete da vam niko ne misli dobro i da svi oni gledaju samo svoje kratkoročne interese, on će lako da proda svoje akcije, šta njega briga za moju firmu, neka mi da krediti iako nisam baš naručito dobar, pa ako i ne platim, njegov problem, važno je da ja kredit dobijem.

Dakle ako imate takav pristup, onda ćete gledati da eksternim korisnicima pružite samo onoliko informacija koliko morate, ništa više od toga. Takav pristup danas ima sve manje pristalica. I ako imate nameru da dugoročno vodite firmu, da dugoročno radi, ovo nije pristup koji bih vam preporučila. Naravno da postoje inforamacije koje nećete reći, pogotovo nećete reći vašoj konkureniji. Kada se neka informacija uskrati, jedino je šteta koja bi mogla nastati od objavljivanja informacije, zbog toga što bi tu informaciju saznala konkurencija, opravdanje da informacija ne bude objavljena. Kao i u svemu i u objavljivanju svih informacija, morate imati meru. Postoje neke informacije koje neće biti date na uvid javnosti. Ali one nisu ni relevantne za to. Što je važno za mene kao

upravu, nije važno za nekog akcionara ili za neku banku. Ali ono što im je važno moram reći.

Kada je reč o drugom konceptu, tu se radi o tome da uskraćujete informacije koje su važne za nekoga ko treba da donese poslovnu odluku i preterate li u tome napravićete bilansni delikt.

Evropa je bila sklona da gaji koncept diskrecije u celini, a mi smo to prihvatili. Ovde se naravno postavlja još jedno pitanje osim pitanja obima informacija.

Kod politike objavljivanja, pored obima pitanja informacija koje treba pružiti u finansijskim izveštajima, postavlja se i pitanje vremena objavljivanja. Apsolutno nije sve jedno kada ćete objaviti svoje izveštaje. MRS 1 ne određuje datum kada morte objaviti svoje izveštaje, on samo kaže da izveštaji moraju da budu objavljeni. Možete ih objaviti, i većina firmi to danas radi, stavljanjem na svoj sajt, i i na taj način ih učiniti dostupnim. Trenutak objavljivanja birate sami. Uprava treba da vodi računa koji je to trenutak kada treba da objavi svoje izveštaje. Raspišete veliku emisiju akcija i pre toga objavite rezultate koji su odlični i pošaljete poruku akcionarima vidite kako smo dobri, kupite naše akcije. A ako su rezultati loši, hoćete li objaviti pre toga? Nećete, onda ćete malo sačekati da oni upišu akcije i onda ćete da im kažete da prošle godine niste baš sjajno poslovali, ali da je to prolazna pojava u poslovnom životu. Dakle uprava mora da odredi kada će biti objavljen izveštaj i to je sastavni deo politike bilansa. Krajnji rok određuje MRS 1 koji kaže da to ne bi trebalo biti šest meseci od dana bilansa, naravno da je to predugo. Šta će korisnik sa informacijama koje su stare šest meseci? Taj termin objavljivanja morao bi biti takav da informacije koje korisnici čitaju iz tih izveštaje budu još uvek upotrebljive za donošenje poslovnih odluka.

Konfikt ciljeva bilansne politike i putevi njegovog rešavanja

Dva različita cilja bilansne politike mogu se naći u konfliktu i on može biti u velikoj meri uslovljen činjenicom da korisnici finansijskih izveštaja imaju različite informacione potrebe, i daju različiti značaj pojedinim informacijama. Interes uprave za objavljivanjem nekih informacija ili uskraćivanjem uopšte ne mora biti podudaran sa interesima vlasnika. Uprava može da rezonuje i ovako: iskazaćemo zbog manjeg poreza, formiranja latentnih rezervi, radi razvoja, što

je moguće nižu dobit. Vlasnici će možda reći, iskažite što je moguće veću dobit, mi hoćemo visoke dividende. Čak ni među vlasnicima neće biti saglasnosti. Veliki akcionari će reči, nas dividende ne interesuju, nas interesuje rast firme, rast vrednosti naših akcija,a ne dividenda kao prihod. Mali akcionari će reći (gledajte šta rade ovi u Aranđelovcu) mi hoćemo dividende, mi od toga živimo, to predstavlja značajan prihod. Uprava će možda reći želimo da investiramo, da stvorimo priliku za nove zarade. Poverioci će reći nemojte da investirate, ako vi vaše pare uložite u te zgrade odakle ćete vi meni da vratite kredit. Uprava će gledati da iskaže manji rezultat da bi platila manji porez, država kao fiskalni organ će reći, ne dolazi u obzir. Iskažite ceo ostvareni rezultat i platite porez. Niži nivo menadžmenta i srednji će reći iskažite vi rezultat koji smo mi ostvarili, nemojte vi tu merama bilansne politike meni da uobličavate rezultat, pa da ja sada nemam bonus na koji inače imam pravo. Pogledajte koliko različitih interesa a finansijskim izveštajima sve te interese morate zadovoljiti.

Taj problem različitosti interesa je tu, a vi želite da zadovoljite interese nekih od grupa. Da li možete sve? Teško, i imate problem.

Kako da napravim finansijski izveštaj, kako da ga oblikujem a da interesi većine budu zadovoljeni?

A da bilansna slika koju emitujem za većinu bude prihvatljiva, da bude onakva kakva ja želim da me oni vide. Postoji nekoliko načina na koji možete taj konflikt interesa razrešiti. Prvi je da prvo uradite rangiranje ciljeva. Pa da kažemo u ovom trenutku nama je cilj da obezbedimo priliv dodatnog kapitala iz eksternih izvora. Zbog toga ćemo predstaviti dobrim naš finansijski položaj, dobrim ćemo predstaviti položaj rentabiliteta ili polititke. Time što dajem prednost jednom cilju ja znam da žrtvujem neke druge ciljeve. Ja znam da ću platiti visok porez jer iskazujem visoki rezultat, ali u ovom trenutku meni je važno da investori i poverioci budu voljni da mi stave svoj kapital na raspolaganje i to je cena koju sam spremna da platim.

U koliko imate dva cilja, možda čak i tri koji su vam jednako važni, ne možete ih zanemariti, morate napraviti kompromis ciljeva. Želim da privučem dodatni kapital eksternih korisnika i želim da zadržim dobar deo dobitka. Dva cilja koja mogu biti u koliziji. Ako iskažem visok profit, dobar finansijski položaj, akcionari će reći ne dolazi u obzira da mi sada pristanemo na rezerve, gledaj kao sjajno izgledamo, kakve dodatne rezerve, šta će vam. Ako iskažem loš, onda nove akcionare sigurno privući neću i šta moram da uradim? Moram da

iskažem finansijski položaj, ne onako dobar kakav bi iskazala da ne želim da navedem akcionare da se odreknu visokih dividendi, ali ni onako loš kakav bi iskazala da je jedino u tom slučaju. Ja moram da napravim finansijski položaj koji će biti dovoljno dobar da dobijem eksterni kapital i dovoljno loš da ove ubedim da treba da se odreknu visokih dividendi i da formiram rezerve. Dakle, ja pravim kompromis, ni jedan od ta dve cilja neće biti realizovan u punoj meri, ali ja želim da zadovoljim oba cilja i spremna sam na tu vrstu kompromisa. Neki od konflikata mogu biti razrešeni izradom posebnih izveštaja. Interni menažeri, niži menažeri imaju pravo-izvinite ja vodim fabriku vi ste meni poverili sredstva a ja tom fabrikom upravljam i rekli ste da ćete moju uspešnost meriti prema visini profita. Na dopuštam da vi sada merama bilansne politike prikažete niži rezultat i da onda kažete e pošto vi imate toliki profit vaš bonus je toliki, a ja sam ostvarila veći profit, šta me briga za vašu bilansnu politiku, hoću da vi iskažete tačno profit koji je ostvaren. Ta rasprava može biti završena tako što će biti rečeno, u redu mi ćemo za eksterne korisnike napraviti bilans pod uticajem bilansne politike, a za potrebe nagrađivanja unutar firme napravićemo interne bilanse koji neće biti pod uticajem bilansne politike, pa ćemo tako imati dva bilansa uspeha. Jedan za eksterne, drugi za interne korisnike. A sukob između države i uprave razrešen je kao što znate sastavljanjem poreskog bilansa. Dražava je rekla možete vi tamo da računate šta god hoćete ali kada je reč o porezu to ćete uraditi onako kao ja kažem i napravićete poseban poreski bilans.

Četvrtak, 16. decembar 2004.

Prošli puta sam počela sa vama da radim deo materije koji se odnosi na bilansnu politiku, i taj deo je važan bez obzira da li ćete raditi u bankama ili bilo gde drugo. Važno bi bilo da znate koje mogućnosti menadžmentu stoje na raspolaganju da izvrši makar blago uobličavanje finansijskih izveštaja saglasno svojim poslovno-političkim ciljevima. Dramatičnih uobličavanja u principu ne može biti mnogo, ali pružene mogućnosti naravno da treba iskoristiti budući da posledice koje nose informacije, koje sadrže finansijski izveštaji, su po preduzeće ozbiljne. Dakle kada neki investitor odlučuje da li će uložiti ili neće uložiti u neku firmu, to nije odluka koja samo njega pogađa, to je odluka koja pogađa firmu o kojoj je reč. Kada banka odlučuje da li će odobriti kredti ili ne, naravno da odluka banke da ne da kredit jer je ulaganje rizično, ima posledice i po firmu koja je kredit tražila. Znači iz tih razloga ne može biti sve jedno kako

izgleda bilansna slika o preduzeću i treba iskoristiti svaku mogućnost koja je dopuštena, da bi se ta slika prilagodila poslovno-političkim ciljevima.

Nosioci bilansne politike

Nosioci BP su svi oni koji učestvuju u kreiranju BP. A u kreiranju bilansne politike učestvuje menadžment preduzeća i računovođe. Menadžment preduzeća je taj koji odredjuje ciljeve BP (na primer, menadžment može da kaže mi želimo da naši finansijski izveštaji budu takvi da doprinose realizaciji OVIH poslovno-političkih ciljeva), a na računovodjama je da te ciljeve realizuju, tj. da sprovode bilansnu politiku. Znači, računovođe ne definišu strategiju, već biraju instrumente kojima će zadati ciljevi biti ispunjeni. Iako je uloga računovodje podredjena menadžmentu, ona je značajna zbog toga što biraju najadekvatnije instrumente za sprovodjenje ciljeva. Zato je bitno da preduzeće ima dobrog računovođu, jer dobar računovođa zna koji su to instrumenti koji koji će u najboljoj meri doprineti ispunjenju ciljeva. Znači, ako imamo jedan instrument na raspolaganju, to onda može svako. Imamo jedan jedini, pa sad ili ćemo uraditi ili nećemo. Ali kada imate mogućnost da između više instrumenata birate onaj koji ćete iskoristiti u vašoj firmi, onda je važno da je računovođa dobar. On tada mora da zna posledice primene svakog od instrumenata, i da izabere onaj instrument koji datoj firmi, u datom trenutku naviše odgovara. Jer tu nema pravila. Niko vam ne može reći, kada imate takvu potrebu uvek uradite to. Ne mora biti da je to najbolji mogući odgovor. Vaša umešnost treba da se sastoji u tome da prepoznate instrumente koji vam stoje na raspolaganju, a da onda od tih instrumenata izaberete onaj koji za vaše preduzeće u datom trenutku je najpovoljniji.

Pošto se uprave preduzeća razlikuju u zavisnosti od toga u kojoj se pravnoj formi preduzeće vodi, onda kada govorimo o nosiocima bilansne politike, uvek moramo reći za koju pravnu formu to važi. Generalno, to je uprava, ali šta je uprava to se razlikuje.

Kod inokosnog preduzeća, naravno, vlasnik je nosilac BP. Znači on je taj koji kreira BP, i koji će svom računovođi reći, slušaj, hoću da bilans u meri u kojoj je to dopustivo, moguće izgleda tako i tako. Računovođe, dakle, sprovode zadate ciljeve.

Kada je reč o ortačkom društvu, pošto u ortačkim preduzećima postoji veći broj vlasnika, imate situaciju da većina ortaka, ili svi rade u firmi. Ne bi bilo razumno da BP vode svi. Bilo bi razumno da BP definiše jedan od njih, ili da jedan od njih predloži a ostali usvoje predloženu BP. Time se postižu uštede kako u vremenu tako i u naporu.

Kod društava kapitala, kao nosioci BP se javljaju najviši organi upravljanja, jer vlasnici obično ne upravljaju neposredno (menadžment firme – upravljačka i vlasnička funkcija su razdvojene). Oni utiču na poslovanje preduzeća, donošenjem nekih strateških odluka, ali upravljanje preduzećem, povereno je menadžmentu. Ta uprava firme će definisati ciljeve, ali će ti ciljevi morati da budu prihvaćeni, ili bar da sa njima bude upoznat nadzorni odbor. Nadzorni odbor je, u preduzeću, organ vlasnika. On ima zadatak da štiti interese vlasnika. Vlasnike naravno zanima kakvu bilansnu politiku vodi uprava preduzeća u koje su oni uložili svoj kapital. To ih zanima, da kada čitaju finansijske izveštaje uoče uticaj mera bilansne politike, koje su preduzete pri njihovom sastavljanju.

a) kod D.O.O. nadzorni odbor nema pravo izmene godišnjih obračuna. Kada se, znači, godišnji obračun sastavi u skladu sa ciljevima zadate bilansne politike, nadzorni odbor nema pravo da takav godišnji obračun menja. Potvrđivanje godišnjeg obračuna prepušteno je skupštini vlasnika. Znači, skupština vlasnika je ta koja potvrđuje godišnji obračun. Zato se pored uprave i nadzornog odbora, kod d.o.o. i skupština vlasnika javlja kao jedan od nosilaca BP.

b) kod A.D. – nosioci su skupština akcionara, uprava i nadzorni organ. Uprava kontroliše sastavljanje godišnjih zaključaka i podnosi ih nadzornom odboru. Ovde nadzorni odbor ima nešto izmenjenu ulogu, jer ima mogućnost da traži izmenu sadržaja godišnjeg obračuna ako je to potrebno i nadzorni odbor zapravo utvrdjuje godišnji obračun. Znači on mora de si izjasni o tome da li prihvata taj godišnji obračun ili ne. Skupština akcionara odlučuje na predlog nadzornog odbora o raspodeli rezultata (koliko se raspodeljuje na dividende, koliko ide u rezerve, koliki je neraspodeljeni dobitak) i može vršiti usvajanje ukoliko joj to prepusti nadzorni odbor. Tada bi skupština donela odluku o usvajanju godišnjeg obračuna, a potom i o raspodeli dobitka iskazanog u bilansu. Nadzorni odbor ima ulogu organa koji štiti interes akcionara – to je odgovorna uloga (u svetu postoji materijalana i moralna odgovornost nadzornog odbora – akcionari mogu i da ih tuže i da traže nadoknadu)

Dopustivost bilansne politike

Koja su to ograničenja koja se pri sprovođenju bilansne politike javljaju? Znači, o čemu moramo voditi računa kada moramo da utičemo i na izgled i na sadržinu finanijskih izveštaja?

Postoje značajna ograničenja u vođenju bilansne poltike. Ta ograničenja se ogledaju u postojanju pravila koja moramo poštovati. Na tim pravilima izrađeni su standardi. Znači, ako za bilansiranje nekog događaja postoji poseban standard, vi ćete pri bilansiranju koristiti načine bilansiranja koji su definisani tim standardom. Ako na primer, imate kursne razlike, postoji MRS 21 koji se naziva ''efekti promena stranih valuta'' i vi ste dužni, ne samo da poštujete opšta pravila bilansiranja, nego da primenite rešenja koja su sadržana u MRS 21. Ako MRS 21 kaže da se i pozitivne i negativne kursne razlike moraju priznati kao prihod, odnosno rashod, preioda u kome su nastale, bez obzira na to što načelo realizacije zabranjuje priznavanja nerealizovanih dobitaka (a pozitivna kursna razlika koja je nastala, a nije naplaćena, jeste nerealizovani dobitak) vi ćete uraditi kako kaže MRS 21. Taj standard je stariji od konceptualnog okvira u kome je spomenuto načelo realizacije. Ako ne postoji poseban standard za događaje koje bilansirate, onda ćete poći od pravila sadržanih u konceptualnom okviru.

Ako nam se ovako postave stvari, logično je pitanje gde je bilansna politika? Šta možemo uraditi? Prostor za sprovođenje bilansne politike postoji u onim slučajevima, kada standard ostavlja pravo izbora. Znači, kada se u samom standardu za bilansiranje određenog događaja nude opcije (možete uraditi ovo ili ovo), tada se izborom opcije oblikuje godišnji obračun. Tada visina imovine i visina rezultata zavisi od toga koju ste od ponuđenih opcija izabrali. I to je prostor koji bilansista može da koristi. Merama bilansne politike ne sme biti prekršen ni jedan standard, i ni jedno pravilo. Bilansna politika se, dakle, mora kretati u tom prostoru koji je određen standardima i načelima. Prekršite li pravilo ili standard, vi ste načinili bilansni delikt, bilo da ste uradili zamagljivanje ili falsifikovanje bilansa. Zato je jako važno da kada se utvrđuju ciljevi, već tada kažete ovaj cilj se može realizovati dopustivim sredstvima, ovaj ne može pa stoga ne može ni biti cilj bilansne politike. Znači, več u izboru

bilansnih ciljeva mora se voditi računa o ograničenjima koja bilansna politika ima.

Drgo ograničenje koje bilansista ima nalazi se u okviru načela kontinuiteta (prvo je vezano za činjenicu da je širina slobodnog prostora koji je ostavljen računovođama određena zakonom i MRS). To načelo traži da iz perioda u period primenjujemo jednom odabrane načine bilansiranja i procenjivanja u nizu sukcesivnih obračunsih perioda, da bi smo obezbedili njihovu uporedivost. Dakle, kada ste jednom izabrali određeno pravilo za procenjivanje, na primer, degresivnu metodu, ona vam ove godine jako odgovara, smatrate da će vam pomoći da odložite porez na buduće obračunske periode, smatra se da će nižim iskazivanjem rezultata biti smanjeni apetiti akcionara za isplatu visokih dividendi… vi tog izbora morate da se držite. Ne možete iduće godine doneti drugo rešenje, koje bi vam tada više odgovaralo (npr. linearnu metodu – jeste ona dopuštena, ali ne možete menjati). Da bi ste promenili, mora postojati daleko ozbiljniji razlog nego što je vaša želja da vi u toj godini iskažete veću dobit nego što je ostvarena. Dakle poštovanje načela stalnosti je drugi ograničavajući faktor u vođenju bilansne politike.

Da li će taj prostor koji bilansna politika ima u budućnosti biti širi ili uži? Ja procenjujem da će doći do sužavanja prostora u okviru koga će bilansna politika moći da bude vođena. Već u 2004. izmenjeno je 13 MRS, i doneto 5 potpuno novih, a izmene su se gotovo redovno sastojale u ukidanju određenih prava izbora. To ne treba da nas čudi, ako znamo da su MRS instrumenti za harmonizaciju finansijskog izveštavanja. Ako vi hoćete da izveštaji preduzeća, ma gde ona bila, budu međusobno uporedivi, onda se ne može pružati previše prava izbora. Jer ako postoji veliki broj prava izbora, onda se stepen harmonizacije smanjuje. Zato će u MRS ostati samo one opcije čije bi ukidanje bilo suprotno ciljevima finansijskog izveštavanja. Dakle, ja ne očekujem da će te opcije biti potpuno ukinute, zbog toga što preduzeća posluju pod različitim uslovima, i moglo bi se tvrditi da ne postoji pravilo koje primenjeno u svim uslovima daje dobre rezultate. Potrebno je ostaviti mogućnost izbora da bi preduzeće izabralo ona pravila bilansiranja koja će doprineti realizaciji ciljeva finansijskog izveštavanja, a to znači iskazivati realnu sliku imovine i kapitala preduzeća. Ako vi, na primer, kažete da je jedina metoda za otpisivanje linearna, onda to nije dobro, jer postoji oprema i situacije kod kojih bi apsolutno trebalo primeniti degresivnu metodu. Zato ne očekujem da će doći do potpunog ukidanja prava izbora, ali je izvesano da će prava izbora da budu smanjena.

Pošto ćete vi raditi u vremenu primene standarda, morate se naoružati sa jako puno znanja. MRS su jako komplikovano štivo. To su shvatili i u komitetu, pa su novi standardi iz 2004. koji imaju 10-12 strana praćeni dodatkom koji ima 20 strana. U tom dodatku se objašnjava način na koji treba primeniti paragrafe koji su u tom zakonu sadržani. Zbog toga što postoji još mnogo promena za koje u ovoj ''kući'' još niste ništa čuli, mnogo je važno da naučite pravila, jer će vam ona pomoći da lakše razumete standard. Nikada vam nisam pričala ništa o tome kako bilansirati isplate koje se vrše putem akcija (kada plaćam mašinu svojim akcijama; kada određujem visinu obaveze prema dobavljačima u broju mojih akcija), ne plaća se akcijama, ali visina obaveze zavisi od tržišne vrednosti akcija, ili kada se isplata dividendi vrši akcijama… Postoji mnogo događaja o kojima niste čuli. A samo zato što nije moguće da vas naučimo svim događajima. Ja zato insistiram na pravilima. Pričala sam vam o bilansiranju događaja koji se događaju u najvećem broju preduzeća, ali ni iz daleka to nisu svi događaji sa kojima ćete se vi sresti. Dakle, pri vođenju bilansne politike, ključna stvar je da ne dopustite da vas nateraju da sastavite bilans koji će prekoračiti granice koje bilansna politika ima. Jer u tom slučaju nije reč o bilansnoj politici, to je onda nešto sasvim drugo.

Instrumenti bilansne politike

Koji nam to instrumenti stoje na raspolaganju u realizaciji ciljeva o kojima smo govorili?

Postoji veliki broj instrumenata, i uvek kada je tako, morate radi njihovog lakšeg izučavanja ozvršiti određene klasifikacije. Već sam rekla da strategiju bilansiranja definiše uprava preduzeća. Ona bira ciljeve. A taktiku bilansiranja, izbor instrumenata, vrši računovođa, odnosno onaj ko sastavlja finansijske izveštaje. Izbor instrumenata zavisi od ciljeva, (znači koji ćete instrument iskoristiti zavisi od toga šta želite da postignete), vremena koje vam stoji na raspolaganju (da bi ste taj cilj ostvarili) i od konkretnog preduzeća. To su tri ključna faktora koja odredjuju koje ćete instrumente izabrati, ali se pre toga mora znati koji instrumenti postoje.

Postoji nekoliko klasifikacija:

1. Ako se polazi od raspoloživosti, odnosno od broja instrumenata na raspolaganju za realizaciju nekog cilja, instrumente delimo na bilansno-taktičke i determinisane instrumente. Kada na raspolaganju stoji samo jedan instrument, govorimo o determinisanim instrumentima, a onda kada su na raspolaganju najmanje dva instrumenta za ostvarenje odredjenog cilja govorimo o bilansno-taktičkim. Jedan instrument označavamo kao bilansno-taktički, onda kada za realizaciju tog istog cilja imamo na raspolaganju makar još jedan instrument. Dakle, biramo između makar dva. Determinisani instrument je onaj koji moram primeniti jer nemam izbora. Znači kada ste u situaciji da za realizaciju nekog cilja imate na raspolaganju samo jedan instrument, onda se taj instrument smatra determinisanim. Ja tu ništa ne mogu.

2. Drugi kriterijum za klasifikaciju instrumenata je cilj koji se želi ostvariti. Sa tog aspekta sve instrumente delimo na one kojima želimo da oblikujemo finansijski položaj preduzeća i na one kojima se prvenstveno deluje na rezultat, ali istovremeno i na finansijski položaj. Jasno je zašto stoji ovo istovremeno. Postoje, dakle, instrumenti koji deluju samo na bilans stanja i oni koji tangiraju i jedan i drugi bilans, i bilans stanja i bilans uspeha. Ove instrumente mi najčešće koristimo kada želimo da menjamo rezultat, ali pošto ne postoje instrumenti koji samo menjaju rezultat, onda moramo prihvatiti činjenicu da će taj instrument promeniti i finansijski položaj. Utoliko nam je izbor teži, jer možda ne bi smo hteli da menjamo finansijski položaj, već samo rezultat, ali to ne može. Ako hoćemo da menjamo rezultat, moramo dakle prihvatiti posledice koje primena tog instrumenta ima i po finansijski položaj.

3. Prema vremenu korišćenja, tačnije prema tome kada te instrumente primenjujete, sve instrumente BP delimo na 2 velike grupe - na one koje koristimo pre dana bilansa (a on je 31.12.) i na one koji se primenjuju nakon dana bilansa. Pošto se broj opcija u MRS smanjuje, to znači da će sa protokom vremena na značaju dobijati instrumenti pre dana bilnsa (znači, pošto se sve manje može bitno uticati na iskazivanje u finansijskim izveštajima povodom događaja koji su nastali, jedini način da se utiče na bilans jeste da se pre dana bilansa izazovu događaji koji će bilansnu sliku promeniti u željenom pravcu). I što je god uži prostor za sprovođenje mera ''nakon dana bilansa'' utoliko će se više koristiti instrumenti politike ''pre dana bilansa'', jer tu ograničenja nema. Naime, ja mogu da prodam robu brže ili sporije, da žurim sa naplatom ili ne, to nije kažnjivo. Ovo znači da ćete mnogo ranije morati da znate ciljeve BP, da bi ste imali vremena da ove instrumente primenite. Zato se sa pravom ističe, da je

u uslovima primene MRS potrebno mnogo ranije definisati ciljeve i napraviti plan realizacije tih ciljeva. Jer, kada je dan bilansa prošao, vaše mogućnosti da bitno utičete na iskazani finansijski položaj i rentabilitet su jako skromni. Ako hoćete značajne intervencije, to mora biti poznato pre dana bilansa.

4. Prema tome kako utiču na godišnji obračun, na koji aspekt finansijskih izveštaja utiču, možemo izvršiti podelu na one kojima utičemo na formu i one kojima oblikujemo sadržinu bilansa. Ova podela je prilično uslovna, jer kada vi određujete formu, vi istovremeno određujete i sadržinu. Dakle ako kažem bilans će izgledati ovako, biće u formi liste, i sadržaće ove bilansne pozicije, ja ne mogu da kažem da sam time odredila samo formu. Ja sam u velikoj meri tome odredila i sadržinu tog finansijskog izveštaja. Suština ove podele je da ukaže samo na to da neki instrumenti deluju pretežno na formu, a drugi pretežno na sadržinu (pretežno ali ne isključivo!).

Instrumenti pre dana bilansa

Za njima se poseže u onim situacijama kada se proceni da instrumenti predviđeni da deluju nakon dana bilansa nisu dovoljni da bi se realizovali ciljevi bilansne politike. Dakle kada prava opcije ne mogu da vam omoguće da finansijski i prinosni položaj, u finansijskim izveštajima budu prikazani onako kako to vaša uprava od vas očekuje. Tada možete primeniti instrumente BP pre dana bilansa.

Ovi instrumenti se mogu definisati kao poslovni događaji koji se preduzimaju sa ciljem da se utiče na bilansnu sliku. Znači, ja nešto radim, ne zato što moje poslovanje to od mene ovog trenutka zahteva, nego zato što hoću da posledice tog događaja promene moj finansijski položaj, ili moj rentabilitetni položaj onako kako to odgovara mojim poslovno-političkim ciljevima. Hoću da kažem da nisu to nikakvi posebni događaji, to su poslovi koje vi radite uobičajeno (na primer, ja uobičajeno tražim da mi se uradi konverzija kratkoročnog u dugoročni kredit, kad god sam iz kratkoročnog kredita finansirala potrebu koja je dugoročna). Ali ako se na to odlučim zato što hoću da prikažem bolji finansijski položaj, znači ako je to moj motiv, onda ta promena strukture pozajmljenog kapitala, ima karakter bilansne mere. Jer je moj

primarni motiv da u bilansu prikažem povoljniji rezultat. Dakle, reč je o događajima koji bivaju preduzeti sa namerom da se oblikuje finansijski i prinosni položaj. Samo taj motiv daje tim događajima karakter mera bilansne politike. Ako bi ste radili ubraznu naplatu potraživanja, na primer, zato što vam trebaju pare, (ne zanima vas u ovom trenutku kakva će biti bilansna slika; ona je dovoljno dobra ali vam treba gotovina) to je uobičajeni događaj u poslovanju. Ali ako time hoćete da popravite likvidnost, želim da imamo što više gotovine na računu na kraju godine, i zbog toga jurite naplatu, onda je to mera bilansne politike.

Ono što je važno znati je da se merama pre dana bilansa može uticati samo na finansijski položaj, ili i na finansijski i na prinosni položaj. Za razliku od njih, mere nakon dana bilansa uvek utiču i na prinosni i na finansijski položaj. Dakle, ukoliko se se želi menjati samo finansijski položaj, to se može postići samo merama pre dana bilansa.

Koje će se mere koristiti u cilju promene finansijskog položaja, zavisi od toga šta je cilj, u smislu da li da se poboljša ili pogorša finansijski položaj. Jasno je zašto neko želi da poboljša svoj finansijski položaj, ali zašto bi neko hteo da ga pogorša? Na primer, ako želite da ubedite akcionare da ne traže dividende, možete malo pokvariti finansijski položaj, tražiti onda akcionarima da ostave sredstva u rezervama da bi firma mogla da nastavi da radi. Ukoliko želite da privučete dodatni kapital iz eksternih izvora, trudićete se da predstavite solidan finansijski položaj, da bi investitori i poverioci imali uverenje da se ne izlažu prevelikom riziku ako ulažu sredstva u vašu firmu.

1. Ako je cilj poboljšanje finansijskog položaja, mogu se na primer: a) smanjiti nabavke, što povlači i smanjenje zaliha, a to povlači i smanjenje obaveza prema dobavljačima, i time će neto obrtni fond, pri istim dugoročnim izvorima biti veći. A neto obrtni fond je jedan od pokazatelja kvaliteta finansijskog položaja, odnosno solventnosti. b) ili se može intenzivirati naplata potraživanja, dobija se više gotovine, samim tim je i brža isplata kratkoročnih obaveza, a posledica toga je smanjenje kratkoročnih izvora u ukupnim izvorima finansiranja, tj. povećava se učešće dugoročnih izvora u ukupnim izvorima. Sećate se da je jedan od pokazatelja kojima se meri kvalitet finansijskog položaja koliko je od ukupnih izvora dugoročnog karaktera, što ukazuje na sigurnost firme. Firma se smatra sigurnijom ako je učešće dugoročnih izvora veće. c) ako se se uradi konverzija kratkoročnih u dugoročne obaveze, postižemo isti cilj. Jer, kako se može povećati učešće dugoročnih izvora? Ili konverzijom krakoročnih u

dugoročne ili likvidiracijom kratkoročnih obaveza, d) može se uraditi konverzija dugoročnih kredita u kapital. Naravno, ove mere se mogu sprovesti samo ako na to pristanu poverioci. Ovako popravljamo finansijski položaj jer povećavamo učešće sopstvenog kapitala u ukupnom. (sećate se da je jedan od pokazatelja finansijskog položaja upravo odnos između pozajmljenog i sopstvenog kapitala). Ovom merom vi smanjujete pozajmljeni kapital, povećavate sopstveni kapital, i time po dva osnova popravljate pomenuti odnos. e) možete emitovati i novo kolo akcija. Tako ćete dobiti likvidna sredstva, sa jedne strane, i povećaćete sopostveni kapital, sa druge. Moći ćete onda možda da isplatite neke dugoročne obaveze koje imate, i da na taj način opet poravite finansijsku strukturu. Pošto svaka od ovih mera traži vreme, moraju se unapred znati ciljevi BP da bi se iskoristili instrumenti pre dana bilansa.

2. Ako je cilj da se pokvari finansijski položaj? Onda se ide na formiranje obaveza, dakle na kupovinu, ne vrši se isplata obaveza, čak ni onih koje je moguće isplatiti. Odustaje se od nove emisije akcija ili se ona odlaže (do posle dana bilansa; možete imati sve pripremljeno, ali sačekati novu godinu za akciju kako bi ste prikazali lošiji finansijski položaj).

Ako je cilj uticanje na visinu razultata, razlikuju se mere pre dana bilansa, koje mogu doprineti da rezultat bude viši i one koje mogu doprineti tome da on bude niži. Naravno treba imati u vidu da se time utiče i na finansijski položaj. a) Ako vam je na primer, cilj da imate 1.000.000 din profita na kraju godine, a vi na 6 meseci imate 300.000. Ako bude još 300.000 u drugoj polovini, nema šanse da ja merama BP posle dana bilansa napravim 400.000 profita. To jednostavno nije moguće. Prema tome, mislite li da imate profit od 1.000.000 moraćete u ovih preostalih 6 meseci mnogo da radite. Znači morate, prvo, raditi ubrzano na prodaji. Da na različite načine povećate obim prodaje (unapređivanjem kanala prodaje, reklamnom kampanjom, spuštanjem čak cena ako su previsoke...''al o tome neka misle komercijalisti, to je njihov posao. Nećemo mi kao računovođe i finansijeri o tome da mislimo''). Naravno, sve ovo će voditi povećanju rentabiliteta ako su prihodi veći od rashoda, odnosno, ako svaka ta prodaja donosi dobitak.

b) Ovo studentima ume da bude nejasno – nabavka materijala po višim cenama. I kako nabavka materijala po višim cenama može da utiče na rezultat ove godine. Ako imate situaciju da vodite materijal po planskoj nabavnoj ceni, i imate sniženje. U međuvremenu je došlo do rasta cena na tržištu u odnosu na vaše planske nabavne cene. Ako imate dovoljno materijala na lageru i ne morate

da nabavljate, reći ćete ja trošim materijal po ranijim cenama, to je u stvari prosečna cena iz ranijeg perioda. Ako ja hoću da pokvarim svoj položaj, šta mogu da uradim. Tržišne cene su već iznad, i verovatno će takve i ostati. Mogu da uđem u nove nabavke. Ne treba mi materijal baš ovog trenutka, ali trebaće mi posle dana bilansa, ali ja ću sad da kupim. Sada će se, zbog toga što su tržišne cene iznad planskih, javiti prekoračenje. To prekoračenje će anulirati ono prethodno sniženje. Kada trošite materijal u decembru, troškovi materijala će biti viši u odnosu na one koji bi bili da tu nabavku niste uradili. Vi ste, dakle, nabavkom uticali na to da vam prosečna cena po kojoj obračunavate trošak materijala bude viša.

c) Ako izvršite odlaganje rashodovanja osnovnih sredstava ili rashodujete osnovna sredstva. Ako imamo neku mašinu za koju smatramo da joj je sadašnja vrednost visoka, a mi hoćemo da iskažemo niži rezultat, onda ćemo je sada rashodovati i tako umanjiti rezultat. Ili nećemo da je rashodujemo, jer će njena sadašnja vrednost da nam optereti rezultat ove godine. Ostavićemo je za narednu godinu, ako želimo viši rezultat.

Tada vam niko ne može reći da niste finansijske izveštaje napravili kako treba.

d) Ako želite da popravite rezultat, odložićete nabavku onih osnovnih sredstava koja se otpisuju degresivno, jer se želi izbeći uticaj visokih otpisa na rezultat ove godine. Želite li da smanjite rezultat, još pre decembra, negde u oktobru, najkasnije novembru kupićete osnovna sredstva i počećete sa degresivnim otpisivanjem. Ti visoki degresivni otpisi izazvaće povećanje rashoda i smanjenje rezultat, a da pri tome ne dolazi do ogrešenja ni o jedan MRS, a utiče se na rezultat. To je prednost ovih mera.

Instrumenti nakon dana bilansa

Kada prođe 31. decembar više ne postoji mogućnost da se izazovu neki novi poslovni događaji, već ostaje samo mogućnost da se odlučuje u skladu sa

MRS i kako da se u finansijskim izveštajima iskažu posledice onih događaja koji su nastali do 31. decembra. Te mogućnosti su, naravno, dosta skromnije.

Instrumenti koje koristimo nakon dana bilansa mogu biti usmereni na oblikovanje forme finansijskih izveštaja i na oblikovanje sadržine (dok su instrumenti pre dana bilansa uticali samo na sadržinu! – ovim instrumentima smo mogli da oblikujemo finansijski položaj ili i finansijski i prinosni položaj; instrumentima kojima utičem na sadržinu nakon dana bilansa, uvek se menja i finansijski i prinosni položaj!! nema mogućnosti da se menja samo finansijski položaj – htela bi da promenim finansijski položaj a da mi dobitak ostane koliki jeste. To ne može!).

Na formu se može uticati na nekoliko načina. Bilans se može iskazivati u formi konta ili formi liste. Može se uticati i preko stepena raščlanjavanja kategorija koje su u tom bilansu prezentirane. Sastavljači finansijskih izveštaja ovde nemaju preveliku slobodu. Skoro da nemaju nikakvu mogućnost da oblikuju formu finansijskih izveštaja (posebno u našoj zemlji gde nemate nikakvu mogućnost da utičete na formu finansijskih izveštaja) jer propisana bilansna šema sadrži minimum i maksimum raščlanjavanja istovremeno. Naš zakon kaže: ''Vaš bilans mora da izgleda ovako''. Bilansista nema pravo da vrši dublje raščlanjavanje određene pozicije ili da sažima određene pozicije. Ono što imate u bilansu, iskazaćete na način na koji je to predviđeno datom bilansnom šemom. Jedini deo godišnjeg obračuna gde bilansista ima mogućnosti da utiče na formu, je u stvari obim informacija koji će pružiti korisnicima u napomenama uz finansijske izveštaje. Tu postoje samo osnovni zahtevi o obimu informacija, ali postoji i mogućnost da se većim obimom informacija iskaže politika iskrenosti preduzeća. Tako se kroz uticaj na formu realizuje opredeljivanje da li će se voditi politika iskrenosti (otvorenosti) ili politika diskrecije. Tu ćete preko obima informacija koje ćete pružiti, realizujete zadatak koji vam je dat. Dajete samo ono što morate, ili dajete više od onoga što se decidirano traži u standardima, odnosno zakonskim propisim. Poslovni izveštaji uprave koji prate godišnji obračun, predstavljaju takođe jedan od načina da se utiče na formu bilasnsa, slično kao i kod prethodno navedenog načina, pružanjem (putem njega) više ili manje informacija. I to je takođe predmet bilansne politike. Sve informacije u tom izveštaju podležu principima jasnosti i istinitosti, potpunosti čak i uporedivosti (jer to može biti jako korisno). Sva ona načela koja važe za godišnji obračun, važe i za izveštaj uprave.

(kod Kate na prezentacijama pominje se još jedan način uticanja na formu – primenom ili odustajanjem od primene bruto principa)

Na sadržinu bilansa - Sve ove mere utiču i na finansijski i na prinosni položaj preduzeća. U knjizi je jedan deo ovih mera nejasno napisan, ne zna se da li se odnose na mere pre ili nakon dana bilansa, recimo način otpisivanja stalne imovine, metode obračuna troškova disponiranih zaliha; da li mi o tome odlučujemo nakon dana bilansa ili mi već u toku godine evidentiramo i otpise i troškove materijala... dakle mi već na početku godine moramo znati koja se metoda koristi. U svari, u pravu ste i vi, ali nije netačna činjenica da se o tome odlučuje na kraju godine. Zato što vi u stvari u nekom tenutku morate da napravite izbor. I ono načelo kontinuiteta koje sam spominjala malopre, ono je razlog što su ta pravila unapred poznata i što ih vi kad gledate sada, kažete mi smo to znali i ranije. Znali ste i ranije zato što smo mi taj izbor ranije napravili i zato se tog izbora moramo držati u nizu sukcesivnih obračunskih perioda. Da taj izbor nismo napravili, mogli bi smo ga napraviti sada na karju godine. Možemo reći: ''u toku godine vi samo knjižite količinski troškove materijala, a na kraju godine ćemo vam reći koju ćete cenu uzeti da bi ste izračunali visinu troškova.'' Ali mi kada napravimo izbor, mi tada formulišemo našu računovodstvenu politiku, tu politiku čak moramo i objaviti, i time jedan deo mera naše bilansne politike obajvljujemo. Znači postoje neke od tih mera koje jesu i mere BP, ali su mere BP koje su poznate unapred, odnosno čija primena teče tokom čitave godine-znači na kraju godine ja radim samo konačan obračun amortizacije, ali mesečne otpise knjižim tokom čitave godine, pa moram znati koju metodu otpisivanja primenjujem.

To isto važi i za zalihe. Šta mogu ipak da uradim samo na kraju godine? Na kraju godine ja mogu da vršim vanredna otpisivanja imovine, u skladu sa načelom impariteta. Znači kada se uradi inventar imovine, kada se ustanovi stvarno stanje, i kada se izdvoji ili označi imovina kod koje je stvarna vrednost niža od tekuće tržišne vrednosti, onda na kraju godine vršim otpisivanje. E ta otpisivanja ja sada mogu da koristim i kao meru bilansne politike. Kako? Tako što će otpisani iznos biti, recimo, malo viši od onoga koji bi se mogao eventualno smatrati realnim. Jer tu uvek postoji pitanje šta je tu realno. Znači ako imamo obezvređene zalihe materijala ili robe na meni je da procenim koliko je to obezvređenje. Znači, da li ću uzeti najnižu moguću tržišnu prodajnu cenu za bilansiranje, ili ću uzeti tržišnu cenu koja je malo viša. Ako uzmem najnižu

moguću tržišnu cenu, onda ću vršiti potcenjivanje zaliha, tj. izvršiću formiranje latentnih rezervi.

Kod otpisa potraživanja, koje takođe vršim na kraju godine, sprovodim i bilansnu politiku. Otpisujem malo više, ili malo manje, ili tačno onoliko koliko se nadam da ćemo naplatiti (neću ni dinar više da otpišem jer što više otpisujem rezultat mi je sve lošiji, a imovina sve manja).

Formiranjem rezervisanja, smanjujemo rezultat, i povećavamo naše obaveze, jer rezervisanja predstavljaju obaveze. Rezervisanja se formiraju na dan bilansa. Formirajući rezervisanja znamo da ćemo smanjiti rezultat, a zbog toga će naš finansijski položaj biti slabiji (čim se povećavaju obaveze, finansijski položaj firme se kvari). I vidite kolizije: hoću da prikažem manji rezultat da bih platila manji porez, a istovremeno kvarim svoj finansijski položaj. Nažalost, nema mera koje bi vodile tome da se popravlja (tačnije, u željenom pravcu utiče) i finansijski položaj i finansijski rezultat. Jer to su dva oprečna zahteva. Jer, ako ja hoću da iskažem veći rezultat, ja moram da smanjim rashode. A da bih smanjila rashode, moram ostaviti veću vrednost imovine, jer su rashodi uvek ukupna imovina minus ono što je potrošeno (pa ako iskažem da je potrošeno manje, ostaje mi u bilansu stanja više). A kakav će biti položaj ako iskažemo veću imovinu? Pri istim obavezama, finasijski položaj će biti bolji. Ako iskažem veće rashode, finansijski položaj kvarim, i istovremeno iskazujem niži rezultat. Znači ako vam neko kaže hoću i visok rezultat i hoću da finansijski položaj bude loš-to ne može! Meni bi jako odgovaralo da iskažem dobar rezultat, ali neću isplatiti dividende, jer je finansijski položaj loš. Nema mera kojima bi se ovakav cilj mogao realizovati.

Odnos između računovodstvene politike i bilansne politike

Da li su RP i BP sinonimi, ili jedno od drugog širi pojam?

Računovodstvena politika predstavlja skup mera, konvencija, pravila, koja se primenjuju pri izradi bilansa konkretnog preduzeća. Znači, svaka firma ima svoju računovodstvenu politiku. Vrlo često se koristi množina, i kaže računovodstvene politike, jer za bilansiranje svake pozicije preduzeće ima svoju računovodstvenu politiku. Pa se govori o RP stalne imovine, o RP koja se primenjuje kod zaliha, o RP kod potraživanja, o RP kod HOV i slično. U RP vi

pokazujete kako koristite prava izbora. Kažete, na primer, primenjujem funkcionalnu metodu za transportna sredstva, linearnu metodu za građevinske objekte, degresivnu metodu za otpis opreme – to je vaša RP u vezi sa otpisivanjem stalne imovine.

Taj izbor bi istovremeno trebalo da bude i izraz BP. Tim se izborom vi istovremeno opredeljujete za određenu BP. Znači vaše RP određujuće utiču to kako će izgledati vaš bilans. Ali vaš bilans (godišnji obračun) nije samo pod uticajem RP! Postoje i postupci, kojima vi pre dana bilansa, i nakon dana bilansa možete uticati i na sadržinu i na formu godišnjeg obračuna. Znači, vi poštujete vašu RP, uradite sve kako ste zapisali u vašoj RP, ali procenite da vam finansijski položaj mora biti bolji i opredeljujete se za mere BP pre dana bilansa. Tih mera u RP uopšte nema, niti će ih ikada biti, a one jesu mere BP. Vi jeste uradili sve što je napisano u RP, tamo čak piše i koja ćete rezervisanja primenjivati, voditi, otvarati, ali ne piše tačan iznos rezervisanja koji ćete utvrditi. Čak će biti rečeno koristiće se ta i ta metoda, ali vama je opet ostao određeni prostor u kom vi možete odmeravanjem rezervisanja malo naniže, ili malo naviše, da utičete na visinu rezultata i na finansijski položaj. U RP piše, potraživanje će se voditi u visini iznosa moguće naplate, ali vi na dan bilansa određujete koji je to iznos moguće naplate.

Tako da je BP, po mom uverenju širi pojam od RP! RP bi se mogla označiti kao deo BP. Ali svi postupci koje sprovodite pri bilansiranju nisu sadržani u RP. Stoga se RP i BP ne bi mogli koristiti kao sinonim. U pitanju jesu dve čvrsto povezane politike, ali pri čemu je RP u funkciji BP, ali je BP širi pojam u odnosu na RP.