Vasko Popa (1922 – 1991.)

Vasko Popa, jedan od posljednjih originalnih pjesnika srpske

moderne književnosti, roden je 29. juna 1922. godine u Grebencu

kraj Vršca. O njegovom privatnom zivotu ne zna se mnogo.Nakon

završene Realne gimnazije,upisuje se na Filozofski fakultet u

Beogradu.Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vrijeme II

svjetskog rata, zatvoren je u njemačkom koncentracionom logoru u

Bečkereku.Nakon završetka rata diplomira na romanskoj grupi

Filozofskog fakulteta u Beogradu.Prve pjesme objavljuje u listovima

“Književne novine” i “Borba”. Od 1954. do 1979. godine radio je kao

urednik u izdavačkoj kući Nolit. Slaganjem usmenog nasljeđa,igara i

zagonetki,Popa je stvorio poseban pjesnički jezik moderne srpske

poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), u

kom je u novom svjetlu prikazan poetski svijet narodnih

umotvorina,kao i Urnebesnik(Beograd,1960.) i Ponoćno sunce

(Beograd, 1962.). U pjesničkom zborniku "Od zlata jabuka" (1958.).

Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pjesnika, a i

sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. god.

osniva Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokreće neobičnu

biblioteku  na dopisnicama, nazvanu "Slobodno lišće". Iste godine

izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.

Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti

(14.12.1979.) u Novom Sadu.Vasko Popa je prvi dobitnik "Brankove

nagrade" za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen

na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968.

Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu

za poeziju "Branko Miljković", 1978. dodeljuje mu se nagrada

AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada "Skender Kulenović". Godine

1995., u Vršcu,ustanovljena je nagrada "Vasko Popa" za najbolju

knjigu pjesama na srpskom jeziku i dodjeljuje se svake godine na

dan pjesnikovog rođenja, 29. juna.Umro je 5.januara 1991.godine u

Beogradu i sahranjen u Aleji zaslužnih građana.

Ništarija

Ništarijo spavala si I sanjala da si nešto Nešto se zapalilo Plamen se previjao U mukama slepim

Probudila si se ništarijo I grejala leđa Na plamenu iz sna

Nisi videla muke plamena Čitave svetove muka Kratkovida su ti leđa

Ništarijo zaspala si opet I sanjala da si ništa

Plamen se ugasio Muke su njegove progledale I ugasile se i one blažene

Jurke

Jedni odgrizu drugima Ruku ili nogu ili bilo šta

Stave to među zube Potrče što brže mogu U zemlju to zakopaju

Drugi se razjure na sve strane njuše traže njuše traže Svu zemlju raskopaju

Nađu li srećni svoju ruku Ili nogu ili bilo šta Na njih je red da grizu

Igra se nastavlja živo

Sve dok ima ruku Sve dok ima nogu Sve dok ima bilo čega

Krunisana jabuka

Izvadi sunce iz usta Noć nas žive sahranjuje

Jabuka je ovo moja S neba mi na jezik pala Pustite me da je sladim

Zini nulo da nam svane Da sunce i nas kruniše

Molite se da ne zinem U jabuci za vas crve Slatkog posla više nema

Pepela

Jedni su noći drugi zvezde

Svaka noć zapali svoju zvezdu I igra crnu igru oko nje Sve dok joj zvezda ne izgori

Noći se zatim među sobom podele Jedne budu zvezde Druge ostanu noći

Opet svaka noć zapali svoju zvezdu I igra crnu igru oko nje Sve dok joj zvezda ne izgori

Noć poslednja bude i zvezda i noć Sama sebe zapali Sama oko sebe crnu igru odigra

Plava omča

Zašto nam vrat zrenikom stežeš

Volim da mi nabori neba Gusto niz bokove padaju

Zadavićeš nas tim pojasom

Volim vaš plač sa plavom omčom Kad umoran se raspojasam

Ponoćno Sunce

Iz golemog crnog jajeta Izleglo nam se neko sunce

Sijalo nam je na rebrima Otvorilo je nebo širom U grudima našim sirotim

Zahodilo nije uopšte Ali ni ishodilo nije

Pozlatilo je u nama sve Ozelenilo nije ništa Oko nas oko toga zlata

U nadgrobni nam se kamen Na živom srcu pretvorilo

San belutka

Ruka se iz zemlje javila U vazduh hitnula belutak

Gde je belutak Na zemlju se nije vratio Na nebo se nije popeo

Šta j s belutkom Jesu li ga visine pojele Je li se u pticu pretvorio

Eno belutka Ostao je tvrdoglav u sebi Ni na nebu ni na zemlji

Samog sebe sluša Među svetovima svet

Slepo Sunce

Sakata dva zraka Slepo sunce vode

Jutro je u pečalbi S one strane neba Nije na svome pragu

Podne je nisko palo Vucara se s munjama Nikad nije kod kuće

Veče u svet otišlo S posteljom na leđima Prosi na nekoj zvezdi

Raširenih ruku samo je noć izišla U susret slepom suncu

Slobodan let

Pusti nas da odletimo Iz tvog dvora bez temelja

u zvezde sam vas kovao Pod svodom svoje lobanje Odletite ko vam brani

Pusti nas da propadnemo Svaki nas let u dvor vraća

Tu sam vas ptice čekao Odrežite sebi krila Slobodan da vam bude let

Smrt sunčevog oca

Na tri koraka od vrha neba Od lipe u večnome cvetu Staro je sunce zastalo

Pocrvenelo pozelenelo Okrenulo se oko sebe triput I vratilo svome ishodu

(Na naše oči da ne umre)

Kažu da ima sina sunčevića Dok se okat i za nas ne rodi Naučićemo mrak ovaj da sija

Srce belutka

Igrali se belutkom Kamen ko kamen Igrao se s njima ko da srca nema

Naljutili se na belutak Razbili ga u travi Ugledali mu srce zbunjeni

Otvorili srce belutka U srcu zmija Zaspalo klupče bez snova

Probudili su zmiju Zmija je uvis šiknula Pobegli su daleko

Gledali su izdaleka Zmija se oko vidika obvila Ko jaje ga progutala

Vratili se na mesto igre Nigde zmije ni trave ni parčadi belutka Nigde ničeg daleko u krugu

Zgledali se osmehnuli I namignuli jedni drugima

Sukob u zenitu

Rodilo se modro sunce Pod levim pazuhom neba Rodilo se crno sunce Pod desnim pazuhom neba Penje se modro penje crno Prema kuli u zenitu Gde pustoš sada stoluje

Sišli smo goli u sebe Otvaramo krtičnjake Šapućemo tajno ime Sunca svoga zavičajnog

Zlatni tronožac iz kule Krenuo je na tri strane

Svadbe

Svako svuče svoju kožu Svako otkrije svoje sazvežđe Koje noć nikad videlo nije

Svako svoju kožu kamenjem napuni Svako sa njom zaigra Obasjan sopstvenim zvezdama

Ko do zore ne zastane Ko ne trepne ne tresne Taj zaradi svoju kožu

Visoki put

Digni tu svoju nožurdu Na misao si nam stao

ne mogu kroz vas korake na rukama da pronesem

Skloni se misao će ti Ujesti zvezde s tabana

Ne mogu da žrtvujem put Kroz vaše me glave vodi

Zev nad zevovima

Bio jednom jedan zev Ni pod nepcima ni pod šeširom Ni u ustima ni u čemu

Bio je veći od svega Veći od svoje veličine

S vremena na vreme Tama bi mu tupa tama očajna Od očaja tu i tamo blesnula Mislio bi čovek zvezde

Bio jednom jedan zev Dosadan ko svaki zev I još izgleda traje

Zvezde izbeglice

Pogledale ste se zvezde Krišom da nebo ne vidi Mislile ste dobro

Razumele se naopako

Osvanule ste hladne Daleko od ognjišta Daleko od kapija neba

Pogledajte mene zvezde Krišom da zemlja ne vidi Dajte mi znakove tajne Daću vam višnjev štap

I putanju jednu moju boru I vodilju jednu trepavicu Kući da vas vrate

Zvezdoznančeva ostavština

Ostale su za njim njegove reči Lepše nego svet Niko ne sme u njih da se zagleda

Čekaju na okukama vremena Veće nego ljudi Ko može da ih izgovori

Leže na mutavoj zemlji Teže nego kosti života Smrti nije pošlo za rukom U miraz da ih odnese

Niko ne može da ih podigne Niko da ih obori

Zvezde padalice glave sklanjaju U senke njegovih reči

Predeli

U osmehu

U uglu usanaPojavio se zlatan zrakTalasi sanjare

U šipražju plamenovaPlavooke daljineSavile se u klupče

Podne mirno sazrevaU samom srcu ponoći

Gromovi pitomi zujeNa vlatima tišine

Nа čiviluku

Okovratnici su pregrizliVratove obešenih praznina

Zadnje misli se leguU toplim šeširima

Prsti sutona vireIz obudovelih rukava

Zelena strava ničeU pitomim naborima

Igre

Pre igre Zažmuri se na jedno okoZaviri se u sebe u svaki ugaoPogleda se da nema eksera da nema lopovaDa nema kukavičjih jajaZažmuri se na drugo okoČučne se pa se skočiSkoči se visoko visoko visokoDo navrh samog sebe

Odatle se padne svom težinom Danima se pada duboko duboko dubokoNa dno svoga ponora

Ko se ne razbije u paramparčadko ostane čitav i čitav ustaneTaj igra 

Kalenić  

Otkuda moje očiNa licu tvomeAnđele brate 

Boje svićuNa ivici zaborava

Tuđe senke ne dajuMunju tvoga mačaU korice da vratim

Boje zruNa lakoj grani vremena

Otuda tvoj inat lepiU uglu usana mojihAnđele brate

Boje goreMladošću u mojoj krvi

Vučja so

Dok ne zaledi lavežI zarđaju psovke i crknu bakljeSveopšte hajke

I dok se svi ne skljokajuPraznih ruku u sebeI pregrizu jezik od muke

I silnici psoglavci s nožem za uvoI hajkači sa polnim udom na ramenuI lovački zmajevi vukožderi

Četvoronoške puzim pred tobomI urlam u tvoju slavuKao u velikaZelena tvoja vremena

I molim te stari moj hromi božeVrati se u svoju jazbinu

Spomenik kiseoniku

Rujni neki vetar me naneoU ovu širokogrudu zemljuIz čijeg srca je izrasloZelenooko drvo života Diše i tako napajaJednu malokrvnu zvezdu Prestrašili me spomenici lutkanimaOpremljenim hladnim i vatrenimI drugim nevidljivim oružjem Nigde me nije obradovaoSpomenik kiseonikuNaoružanom lišćemI cvećem i plodovimaI drugim zrelim istinam

Nebesko putovanje

Na snimkuNačinjenom na brežuljku iznad JabukeVide se moja zemaljska saputnica i ja

Držimo se za rukeOna u letnjoj haljini s naramenicamaJa u košulji podavijenih rukava 

Zakoračili smo s vrha brežuljkana ravno nebo pred nama

Na snimkuNačinjenom pre trideset godinaNe vidi se do koje smo zvezde stigli

Sočivo nas je uhvatilo s leđaNišta sa naših licaNeće se pročitati

 

Poreklo ljubavi Čekam sunce na klupi u parkuPreko puta od moga stana Pratim hod oblaka na nebuI zagrljenih parovaNa stazi između borova Čitač novina s drugog kraja klupePrati hod mojih pogleda Ljubav nije oduvek postojalaNju je znate izmislila sirotinja Da bez dukata dođeDo slatke ženske braveI pravog muškog ključa

Vršac

U vinogradarevoj ruci Pruženoj iz oblaka Zlatan grozd U jednom zrnu kula od kukuruza U drugom čaroban Breg U trećem ravnica majka

U ostalim zrnima ulice Zaspale u podne I poslednje neukroćene gajde Veće nego Gradska kuća

I neki visokoučeni zvonici I pšenični dvori i škole tišine I radionice ljudi-pčela

Vinogradareva ruka pomaše Grozdu da zri I brani ga od ptica zlatokradica

nama

7

Naš dan je zelena jabukaNa dvoje presečna.

Gledam te, ti me ne vidišIzmeđu nas je slepo sunce.

Na stepenicama, Zagrljaj naš rastrgnut.

Zoveš me, ja te ne čujemIzmeđu nas je gluhi vazduh

Po izlozima usne moje tražeTvoj osmeh.

Na raskrsnici,Poljubac naš pregažen.

Ruku sam ti dao.Ti je ne osećaš.Praznina te je zagrlila.

Po trgovimaSuza tvoja tražiMoje oči.

Uveče se dan moj mrtavS mrtvim danom tvojim sastane.

Samo u snu istim predelima hodamo.

8

Očiju tvojih da nijeNe bi bilo nebaU malom našem stanu

Smeha tvoga da nemaZidovi ne bi nikadIz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nijeVrbe ne bi nikadNežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nijeSunce ne bi nikadU snu našem prenoćilo

9

Pahuljica si snežnaTišinu oko meneŠto raspevaGrana si mi rascvetanaOsmeh na usnamaŠto mi zapaliOluja si letnjaKrila što mi daI polomiDunja si zrelaU srce što mi padneDuboko

10

Ulice tvojih pogledaNemaju krajaLaste iz tvojih zenicaNa jug se seleSa jasika u grudima tvojimLišće ne opadaNa nebu tvojih rečiSunce ne zalazi

11

Koraci tvoji sa pločnikomRazgovarajuKoraci tvoji pevajuU mome teluBosi koraci tvoji veseleStidljivu rosuI duboke ostavljaju tragoveU snegu moga sna

12

Prisutna siU žiži moje samoćeSa dve rukeKako bih svet zagrlioPrisutna siU prozoru moje suzeU dva okaKako bih svet udomioPrisutna siU svakoj mojoj pesmiU jednom snuKako bih svet obogatio

13

Sijalicu dobru pališU tuzi mojoj smeđojLivadu mi prostirešNa grudima svojimGolubove okupljašU radosti mojoj BeleCigaretu mojih brigaU srcu svome gasišU grozdu tamjanikeNa moje usne čekaš

Kalenić

Otkida moje očiNa licu tvomeAnđele brateBoje svićuNa ivici zaboravaTuđe senke ne dajuMunju tvoga mačaU korice da vratimBoje zoruNa lakoj grani vremenaOtuda tvoj inat lepiU uglu usana mojihAnđele brateBoje goreMladošću u mojoj krvi

Ružokradice

Neko bude ružino drvoNeki budu vetrove kćeriNeki ružokradiceRužokradice se privukuRužinom drvetuJedan od njih ukrade ružuU srce je svoje sakrijeVetrove se kćeri pojaveUgledaju obranu lepotuI pojure ružokradiceOtvaraju im grudiJednom po jednomU nekoga nađu srceU nekoga bogami neOtvaraju im otvaraju grudiSve dok u jednog srce ne otkrijuI u srcu ukradenu ružu

Vrati mi moje krpice

Padni mi samo na pametMisli moje obraz da ti izgrebuIziđi samo preda meOči da mi zalaju na tebeSamo otvori ustaĆutanje moje da ti vilice razbijeSeti me samo na sebeSećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa Dotle je među nama došlo

1

Vrati mi moje krpiceMoje krpice od čistoga snaOd svilenog osmeha od prugaste slutnjeOd moga čipkastoga tkivaMoje krpice od tačkaste nadeOd žežene želje od sarenih pogledaOd kože s moga licaVrati mi moje krpiceVrati kad ti lepo kažem

2

Slušaj ti čudoSkini tu maramu beluZnamo seS tobom se od malih noguIz istog čanka srkaloU istoj postelji spavaloS tobom zlooki nožuPo krivom svetu hodaloS tobom gujo pod košuljomČuješ ti pretvorničeSkini tu maramu beluŠta da se lažemo

3

Neću te uprtiti na krkačeNeću te odneti kud mi kažešNeću ni zlatom potkovanNi u kola vetra na tri točka upregnutNi duginom uzdom zauzdanNemoj da me kupuješNeću ni s nogama u džepuNi udenut u iglu ni vezan u čvorNi sveden na običan prutNemoj da me plašišNeću ni pečen ni prepečenNi presan posoljenNeću ni u snuNemoj da se zavaravašNišta ne pali neću

4

Napolje iz moga zazidanog beskrajaIz zvezdanog kola oko moga srcaIz moga zalogaja suncaNapolje iz smešnog mora moje krviIz moje plime iz moje osekeNapolje iz mog ćutanja na suvomNapolje rekao sam napoljeNapolje iz moje žive provalijeIz golog očinskog stabla u meniNapolje dokle ću vikati napoljeNapolje iz moje glave što se rasprskavaNapolje samo napolje

5

Tebi dođu lutkeA ja ih u krvi svojoj kupamU krpice svoje kože odevamLjuljaške im od svoje kose pravimKolica od svojih pršljenovaKrilatice od svojih obrvaStvaram im leptire od svojih osmehaI divljač od svojih zubaDa love da vreme ubijajuKakva mi je pa to igra

6

Koren ti i krv i krunuI sve u životuŽedne ti slike u mozguI zar okca na vrhovima prstijuI svaku svaku stopuU tri kotla namćor vodeU tri peći znamen vatreU tri jame bez imena i bez mlekaHladan ti dah do grlaDo kamena pod levom sisomDo ptice britve u tom kamenuU tutu tutinu u leglo praznineU gladne makaze početka i početkaU nebesku matericu znam li je ja

7

Šta je s mojim krpicamaNećeš da ih vratiš nećešSpaliću ti ja obrveNećeš mi dovek biti nevidljivaPomešaću ti dan i noć u glaviLupićeš ti čelom o moja vratancaPodrezaću ti raspevane nokteDa mi ne crtaš školice po mozguNapujdaću ti magle iz kostijuDa ti popiju kukute s jezikaVidećeš ti šta ću da ti radimSeme ti i sok i sjajI tamu i tačku na kraju mog životaI sve na svetu

8

I ti hoćeš da se volimoMožeš da me praviš od moga pepelaOd krša moga grohotaOd moje preostale dosadeMožeš lepoticeMožeš da me uhvatiš za pramen zaboravaDa mi grliš noć u praznoj košuljiDa mi ljubiš odjekPa ti ne umeš da se voliš

9

Beži čudoI tragovi nam se ujedajuUjedaju za nama u prašiniNismo mi jedno za drugoStamen hladan kroz tebe gledanKroz tebe prolazim s kraja na krajNišta nema od igreKud smo krpice pomešaliVrati mi ih šta ćeš s njimaUludo ti na ramenima bledeVrati mi ih u nigdinu svoju beži

Beži čudo od čuda

Gde su ti očiI ovamo je čudo

10

Crn ti jezik crno podne crna nadaSve ti crno samo jeza moja belaMoj ti kurjak pod grloOluja ti posteljaStrava moje uzglavljeŠiroko ti nepočin-poljePlameni ti zalogaji a vostani zubiPa ti žvaći izeliceKoliko ti drago žvaćiNem ti vetar nema voda nemo cvećeSve ti nemo samo škrgutanje moje glasnoMoj ti jastreb na srceManje te u majke groze

11

Izbrisao sam ti lice sa svoga licaZderao ti senku sa svoje senkeIzravnao bregove u tebiRavnice ti u bregove pretvorioZavadio ti godišnja dobaOdbio sve strane sveta od tebeSavio svoj životni put oko tebeSvoj neprohodni svoj nemogućiPa ti sad gledaj da me sretneš

12

Dosta rečitoga smilja dosta slatkih tricaNišta neću da čujem ništa da znamDosta dosta svegaReći ću poslednje dostaNapuniću usta zemljomStisnucu zubeDa presečem ispilobanjoDa presečem jednom za svagdaStaću onakav kakav samBez korena bez grane bez kruneStaću oslonjen na sebeNa svoje čvorugeBiću glogov kolac u tebiJedino što u tebi mogu bitiU tebi kvariigro u tebi bezvezniceNe povratila se

13

Ne šali se čudoSakrilo si nož pod maramuPrekoračilo crtu podmetnulo noguPokvarilo si igruNebo da mi se prevrneSunce da mi glavu razbijeKrpice da mi se rastureNe šali se čudo s čudomVrati mi moje krpiceJa ću tebi tvoje

Čas iz pesništva

Sedimo na beloj klupiIspod Lenauovog poprsja

Ljubimo se i onako uzgred govorimoO stihovima

Govorimo o stihovimai onako se uzgred ljubimo

Pesnik gleda nekud kroz nasKroz belu klupuKroz sljunk na stazi

I tako lepo ćutiLepim bakarnim usnama

U gradskoj bašti u VršcuJa polako učimŠta je u pesmi glavna stvar...