1

ПОВРАТАК ЛЕПТИРИЦЕ

Поводом 165 годишњице рођења Милована Глишића,

06.јануар 1847 године – 06. јануар 2012. године.

Помен и сећање поводом 104 године од смрти великог српског писца

01.02.1908 Дубровник

01.02.2012 Шид

.

ПОВРАТАК ЛЕПТИРИЦЕ

Не препоручује се млађима од 18 година. Такође, лицима и особама са психичким и

психолошким сметњама, сујевернима, леченим лицима емотивне природе... Треба схватити

да су митска бића, нечастиви сваке врсте, плод људске маште.

ПИСАЦ

2

Тема – А аз

Стотину година прође откако је љубав Радојке и Страхиње устрептала, и донела

немир у село. Бурни догађаји означили су преокрет у свести људи села Зарожја, у Шумадији,

који су до тада мирно живели, упражњавајући свакодневне сеоске послове. Живан се

противио удаји Радојке за гољу и сиромаха какав је био Страхиња. Дроња какав је за њега

био Страхиња, није био достојан руке његове кћери. Тешко је Страхиња доживео речи

Душмана Живана, да живи под печурком, и ако га види са Радојком крви ће му с напити.

Мистериозана убиства, и смрти воденичара, узбуркало је страсти и размишљања у

селу, узбуркало је и онако мало мира који је владао међу сељанима. Нестанак младенаца у

ноћи, још више је допринео немиру и узбуркао духове, страх унео у душе, сваки дом учинио

неспокојним, страшном јазбином нечастивих. После сабласне ноћи у воденици, у гудури,

цело село је у страху, стрепњи, у дилеми и неизвесности, шта се заиста десило у воденици. За

време свадбе, кад је пола села на слављу у сватовима било пијано, кад су сви око куће у којој

је чувана млада спавали, никоме није јасно, како то да се нико није пробудио и видео шта је

и како је млада нестала, како то да је и младожења нестао. Исте ноћи са гроба Саве

Савановића нестао је глогов колац којим је сандук пробијен. Мистериозни нестанак леша из

ковчега и колца којим је недоказани вампир био прободен, унео је допунско неспокојство

сељана. Заиста се трагало за несталима, без успеха, али може се приметити, да ни лептирак

није више никако летео наоколо селом. Све као да се умирило у некој сабласној нестварној

илузији која се надносила над село. Генерација је препричавала потомству, шта се све

дешавало тих бурни дана у селу Зарожју и засеоку Овчина.

Текле су гласине, да је Страхиња отишао из села заједно са Радојком, како их Живан

не би прогањао. Други су говорили како је заиста Радојка угризла свог драгог Страхињу.

Стотину година, је прошло, а о њима нико ништа није чуо. Нестао је такође лик Саве

Савановића, као и Живана Душмана.

Да би смо разумели, шта се заиста десило, у селу Зарожју, морамо схватити кроз

историју настанак и развој нечастивих.

Тема – Б буки

Историја развоја цивилизације људског друштва и појава

нечастивих сила

Како је нечастиви настао, када се то по први пут у историји човечанства десило,

тешко је сазнати. Разум и историјски подаци датирају од времена настанка првих држава,

старих краљевина и царстава, али по свему судећи, по сазнањима, нечастиви су постојали и

пре тога. Питања, разна, отварају се и штрче, са вапајем за одговором, како то да се

несмирене душе, у свом болу и јаду појављују и плаше људе, мртве сподобе да корачају и да

се хране живима? Питање комплексно, сложено, задире у стари век, чак и даље, задире до

доба кад су сви људи живели у једној хармонији, кад није било држава, већ је родовска

заједница и племена оно што представља основ хармоније људског рода. То је доба кад човек

живи у складу са природом и свим осталим животињама, кад узима за себе оно што мора, да

лови и храни се, само толико да би преживео. Јасно је да људи нису са свим животињама

живели тако како је од бога. Рат са вуковима, са тигровима трајао је са настанком једних и

других, али увек је било уступака, човек или животиње стварају немушти уступак. Јасно је да

је већи чопор вукова који би напао мањи чопор људи, морао да носи неку корист. Људи би у

својој одбрани и повлачењу, остављали најстаријег и немоћног тако да су вукови имали

храну, исто тако у бољим временима људи би уловили вука и његовом кожом се опасали.

3

Мамут је престављао нарочито уносан улов, али и само, кад би га нагнали у провалију и

успели да убију, иначе би људски губици од оштрих кљова увек били велики. Склад живота,

пореметио је људски развој, проналажење јачих оружија и стварање државе. Прве државе су

представљале однос силе и немоћи друге стране. Робовласништво је оно чиме су се прве

државе одликовале. Поробљавала су се слободна племена и тако, створено и претворено

људско робље, радило је за јаче, за господаре, за ново основане државе. Наравно да не

морам набрајати све, али Вавилон, Египат вреди споменути, било их је заиста много. Свака је

била тамница људи, кошница богова којима су се клањали, у чије име су вршили злочине,

убијали и приносили људске жртве. Култ бога је постајао све јачи, фараони су сматрани

божанством, а они су сами у тако нешто веровали, тако се понашали, и осећали (као богом

дани). Зачетак нечастивих је тада кулминирао, себи тражећи жртве.

Наравно код домородаца на америчком континенту, појавом држава исто то назиремо,

јер човек је само човек ма где живео. Настајање првих земаља, односно држава које су биле

тамница за покорене народе, можемо видети заиста, на филму, Апокалипто, Мел Гибсона.

Грчки градови су држали равнотежу, у развоју, снази и трговини, а сталне чарке

између њих одржавао је и чувао традицију богова који су на планини Олимп, имали своје

место огледања, такмичења и сукобе. Развојем градова, цветала је грчка традиција и мит о

боговима са Олимпа. Наравно да је сталан покушај Персије да завлада грчким просторима,

да покори и отме богатство полиса, који су трговином и развојем постајали све значајнији

простор људског развоја, са развијеном традицијом и културом.

Можемо са сигурношћу рећи како се у то време, нечастиви дигао, почео нападати

мање, слабије, како су богови претварани у зла бића, али и то како је велика Персија

нападала праведнике у грчким полисима. Исто се то дешавало нешто јужније када је Египат

својом снагом и величином прерастао своје мање суседе и нападао просторе и народе

пљачкајући их и одводећи у робље. Друга страна, добра, морала је створити бољу одбрану и

послати на нечастиве свог изасланика (створен и послат од богова да непријатеља и

нечастиве богове с друге стране неутралише) наравно послат је Александар Македонски.

Добро једне стране претворило је народ друге стране у чемер и пепео цивилизације. Добро

једне стране претворило је другу страну, у лоше, у робље – срећне, мање срећне у успомену

пепела и смрт. Александар је послан од богова, на страни наводне правде, уједини народе,

заврши историју ратовања, а у својим походима, убио је око себе милион других, уништио

цивилизацију која је претстављала, цвет друге стране. Агресори су се претворили у жртву,

богови се окрећу да помогну посрнуле, несрећне.

Можда су македонски богови хтели или имали намеру да једно племе претворе, у

ујединитеља свих других племена, у једно моћно и велико, како у будућности не би било

ратова, како би у будућности било места за свакога.

С друге стране можда су неки од богова Персије или Вавилона хтели исто тако да

заврше историју, окончањем ратова, да створи само једно друштво које ће поново бити

бескласно и тако прекинути ратове који су следили, који су почели бујати како би се решило

једно стање које треба да богове једног друштва претвори у богове свима, тиме до краја света

заврши са ратовима.

Наравно, Александар је млад у тридесет и некој скончао. Говори се да је отрован, или

су богови поражених народа, успели да убију великог цара. Говори се да га је женска рука

отровала. Завршетак историје није успео, није успело да једна вера и нација завлада светом и

тако оконча све ратове. Наиме, (Александар је имао на уму да крене на запад и тако прегази

Рим и све народе запада, како је учинио и на истоку и тако цео свет подведе под културу

једне цивилизације, створи једну државу и оконча ратове кроз историју), други богови

других нација, вероватно, нису дозволили Александру да освоји свет, и прерана смрт је све

зауставила, чак шта више, царство Александра Македонског се распало на више делова, и

сви ти делови касније су између себе ратовали тиме је вишеструко људском роду наносили

штету.

4

Кроз историју, људи су почели више да крваре, богова је бивало све више, све се више

гложили између себе, све више је било племена и нација које су слушајући посвађане богове,

много више, и суровије, ратовали једни против других. После пропасти Александрова

царства, све је постајало горе по људски род. Ратови су се множили неконтролисано, богови

ударали једни на друге преко народа који је ратовао по наређењу богова који су постајали

све осионији све јачи и суровији. Говорило се тада у грчким полисима да на Олимпу севају

муње од свађе и борби богова који су постајали све више свадљиви и осионији у својим

жељама да завладају већим и већим.

Разочарани стравичношћу, коју сами створише, Богови су у свом договору, издигли

један град да постане место окупљања, да постане место које влада и доноси мир. Град је

скромно почео да се развија, да расте, да својим добрима шири свој утицај, да својом снагом

привлачи друге, да пружи наду свету који се нашао на рубу бесомучних и лоших ратова.

Град у провинцији или рекло би се на територији области Лацио, по жељи богова требало је

да доведе до хармоније у свету, да пружи наду и веру у људски род. Град је растао,

република је цветала, све је било како ваља како би се све више нација и људи приклонили

једном новом узлету и напретку људске нације и цивилизације.

Наравно да је отпора било, наравно да су други градови на истом полуострву чували

своје интересе и достигнут ниво богатства, тако да су ратови настајали и постајали све чешћи

у области која је требала миром да другим крајевима света буде узор. Немоћни да савладају

град који цвета у центру области Лацио, други градови са полуострва, тражили су помоћ,

наравно, најјаче нације тада – Грчке. Послан од грчких богова цар Пир је отпочео рат са

новонасталом силом на полуострву Италија. Пирове победе су познате, што је значило да су

нови богови – Јупитер и остали, донели победе изабраном граду Риму.

Рим је постајао место окупљања људи, култура, уз ширење и повећање моћи. Град

створен да заустави ратове, постао је најратоборније место ондашњег света. Многи су то

подржавали јер је водио уједињењу свих нација и у будућности са великом шансом да ратови

престану.

Наравно није постојала само једна нација која би на трон ондашњег света, која би да

буде водећа сила и водећи град који би све под својом чизмом ујединио. Картагина је у први

Пунски рат ушла мирне и хладне главе како би повећала свој утицај, истисла Грке са

Сицилије и проширила своју моћ и утицај. Рим је то видео као претњу себи, како би једна

сила избила на прво место – као владалац света. Рат светом је почео, можемо сматрати да је

то заиста први Светски рат. Као да нису имали вољу да победе, Пуни без воље и жеље, а

Римљани са неутољивом жељом... Рим прави нове флоте на мору, цела нација се с душно

трудила да рат добије, на другој страни богаташи и трговци Картагине не дају своје

богатство држави за рат. Богови Картагине, Baal, Tanit, Milqart..., из својих недара шаљу

човека који ће бити достојан праведности и завршити моћ Рима. Ханибал Барка је изабраник

богова који треба да заврши са градовом и државом у средњој Италији. Победе на језеру

Тразимено, и она најславнија код Кане, довеле су Рим пред пад. Вероватно су богови Рима

тада надвладали богове Картагине, те Ханибал није завршио посао. Он је био свестан да не

може заузети тако велики град, моћ једне нације, тако да није ни опседао Рим. Чекао је

помоћ свог брата који није дошао, јер су га у Шпанији уништиле Римске легије.

Лично сам убеђен да једноставном опсадом града, на километар или два од града

постављене шанце и ограде, Римљани никад не би пробили. Било је довољно поставити

брану и усадити у земљу кочеве како би град био у блокади. Блокаду појачавати и држати до

издисаја града. Римљани из града нападом на барикаде и блокаду били би стерани назад у

град који би полако умирао, до краја, али није...

Код Заме завршила је Картагина са својим моћима, својим боговима који умиру

заједно са величанственим градом, нешто касније у трећем Пунском рату. Наравно да се

нама поставља питање, шта се дешава са боговима који су престали бити инспирација људи,

кад људи који су у њих веровали, нису више живи, или су их једноставно напустили. Такви

5

богови постају нечастиви. Ето стварање вештаца, вилењака, вампира, баба рога, чудотвораца,

чаробњака, вукодлака...

Један од богова сада већ старог Рима ушао је у једног човека и са њим хтео да све

реши у једном људском животу. Заиста човек је имао невероватну моћ и величину. Уништио

је једним потезом Гале, једним потезом Нумибију, Понтус, Јермене, Египат, освојио

Шпанију и остатке Грчке – Лесбос. Бог је врло успешно водио човека који је требао даље да

смири Дачане и припоји их Риму, да освоји Парћане, крене на Ските, врати се на Германе. Уз

пут почисти варваре који се нађу на путу. Тако би свет био уједињен под једном културом,

једном нацијом која би означавала вечност и крај ратова.

Сами Римљани то нису дозволили. Богови су побунили шачицу моћних у Риму који

су прекинули живот, данас најпознатијем Римљанину. Јулије је познат и по календару који је

учинио можда још већу моћ том бесмртнику, који још увек седи негде уз владаре света.

Можда уз самог нашег створитеља, који га држи себи близу, како га поново Бог који је у

њему, не би поново, вратио, на земљу, како не би ушао, у дете, које се рађа и пореметио

односе у друштву и у данашњем свету.

Келтска нација је рађањем Гаиуса Иулиуса Цеасара, изгубила свој идентитет, јер

највеће племе галско, престало је постојати. Цезар је одговоран за смрт милион Гала, и

вероватно још милион других народа по целом Средоземљу. Најчистији Келти данас у Ирци.

Од простране нације која је насељавала Шпанију, Галију, северну Италију, безмало целу

Панонију, Келти су се свели на сићу, с тим да келтска крв тече данас многим нацијама

Европе. Могуће је да су због тога нечастиви у многом делу и Келти у својој побуни против

уништавања њихових племена. Шта рећи о Верцигенториксу. Његова душа нема мира више

од две хиљаде година, његове сене обилазе побијене Гале, побијене сене од Теламона па код

Герговие до саме Алесије. Њему многи говоре како је требао при опсади Алесије, док Цезар

још није направио обруч, да извуче народ из града, да извуче себе пре свега, да се не јуначи и

буде весник галске слободе. Требао је својом огромном војском ударати на блокаду, тиме

добијати на времену, извући што више народа из Алесије, а онима који остају у граду

оставити више шансе, и хране како би опсаду лакше издржали. Говоре стално

Верцигенториксу, како је требао око Римљана да подигне нов зид, како је требао опколити

Римљане који опседају Алесију. Римљани тешко да би извршили пробој из тако учвршћених

барикада. Неки говоре да је требао дупли зид према Римљанима дићи, а да је требало

уценити Цезареву главу, на много златника, сваки би Гал при пробоју Римљана требао да

циља баш Цезара, исто као што је он уценио главу Амбиорикса који је својим умом уништио

римски логор у Адуатику, побивши све легионаре Квинта Титурија Сабина.

Верцигенториксову душу није успео да умири ни Наполеон, који је својом славом

хтео да умањи значај Цезара и његових освајања у Галији. Изгубити бој са десет пута већом

војском Верцигенториску не иде у прилог, патње и муке кроз векове не пролазе.

Одговорност пред боговима Гала који су поразом напуштени, не могу му души дати мира.

Додуше, духови његових сабораца теше га и понеки говори да није другачије могло ни бити,

кад се јуришало на утврђене шанце које су Римљани и Цезар добро укопали. Добронамерни

му говоре, како заиста није било шансе да освоје нешто што је виша цивилизација направила

у својој одбрани. Сва памет је у чекању да Цезар изађе из утврђених линија, и брлога, и сам

нападне обруч који би њега опасавао и затварао у тор. Тада би био јадан и рањив, тада би пао

на бедемима галске слободе.

Победом над Цезарем, Рим би био згранут, нико у нарених педесет година не би имао

храбрости ићи на Галију, а Верцигенторикс са мало среће и памети, повратитио би Масиљу,

и ушао у Цисалпинску Галију и тиме данашњој Француској придодао најбогатији део

Италије. Наравно да би то учинио, требао би знати правити катапулте, куле које би освајале

градове, од својих нагих војника чинити оклопнике, извежбане по римском узору. Такво

знање би прибавио боравком међу непријатељима у Риму, он или неко од његових генерала.

Највећа мудрост, једног од римских војсковођа, врбовати и добро платити да обуче Гале за

6

тешке и отсудне битке. Рим би се поново уздрмао и новим устанком у Шпанији, који би

Верцигенторикс лако успео дићи незадовољницима. Уместо тога душа му лебди и лети,

несмирена и јадна, оптужујући се за највећи пораз своје нације. Наравно да нечастиви жели

душу за себе, али његова душа је неосвојива на небу. Поразом на земљи, не може

допупстити, да његова душа допусти нечастивом да још урушава и погоршава стање на

Земљи. Сву компензацију кроз историју Француска је добила Корзиком, али и повратком

Нице и Савоје. Додуше изгубили су обалу Рајне, ипак задржавајући Алзас и Лорен.

Наравно Рим је даље напредовао, јер су богови још увек јаки. Дачани су пали, а краљ

Децебал убио се као и Нумидијски краљ Јуба, као и Ханибал Барка, као и Понтијски краљ.

Неке нације су нестале без трага и гласа у историји пакла, ето: Понтус, Тракија, Нумибија,

Селеукиди, нестали су вољом богова који су изгубили моћ да их поново ваздигну, или тим и

таквим боговима, нису услишене молитве поновним васкресавањем нације.

Свевишњи, наш створитељ, створио је праведника у нацији која је неуништива, која

постоји данас и постојаће, јер је из народа од свете лозе. Свевишњи је на Земљи створио

Исуса Христа, како би повратио наду у људскост, наду за човека, који би грехе људи са

собом понео. Вероватно је Бог размишљао о томе шта да учини... својим моћима свевишњи

је то могао у трену учинити, или је заиста подуго размишљао шта да учини са бићем које је

сам створио. Први пут је послао потоп да уништи све на Земљи. Наравно сажалио се и своје

недоношче је спасао у Нојевој барки. Сада ствара сина који треба да смири страсти на Земљи

и доведе и уведе мир. Наравно судбина сина божијег, док је ходио земаљским пашњацима,

позната нам је. На Земљи остаје вера, и нада да ће се праведник једног дана вратити и све

оживљене, пред себе ставити, пред суд часни. До тада кроз историју људи стављају се

разноразна искушења, разноразне идеје, силе и контрасиле, нечастиви људи и праведници.

Историја се развија крвопролићима, уништавањима и паљевинама. Наравно жене одигравају

највеће улоге у свему томе. Колико год нечастиви побију људи, жене још више породе деце.

Колико је само ратова вођено због жена, колико је уништених светова заслугом жена.

Уништена је Троја; први праведник Александар Македонски убијен је отровом који је жена у

храну ставила; Атила Бич Божији убијен је отровом који му је жена справила.

Наравно богови су на свет послали моћника који је требао једном за свагда да заврши

са Римом, јер се град показао недостојан да води, свет, даље, кроз историју. Бич Божији је

учинио доста на уништењу старе звери, али римски богови последњи пут помажу свом граду

и кроз жену, шаљу убицу, новог праведника. Богови нису више били у могућности да

помогну граду Риму, а заиста су се кроз историју показали, најјачи, чак јачи од Грчких

богова, Египатских, Картагинских, Шпанских и свих других. Спасавали су Рим безброј пута,

сада више не, јер су их Римљани заборавили и окренули се праведнику, којег је сам

свевишљи наш Бог удахнуо кроз плод Богородице. Разочарани богови су тада довели до

разарања Рима и његовим крајем. То су учинили у договору са германским боговима Woden,

Freyja, Donar, можда у сарадњи са галским боговима: Теутатис, Есус, Епона, разорили старе

традиције. Најљућим непријатељима су предали свој омиљени град на милост и немилост.

Вандали су разнели Рим, а говори се, да су међу освајачима први пут учествовали нечастиви,

и духови побијених, масакрирани и уништени народи као и робови које је предводио сам

Трачанин Спартак, сви оваплоћени кроз вампире и вукодлаке. Нечастиви су побили Римљане

и разорили град. Вандали се после тога крију по напуштеним местима, по страћарама и

руинама можда се стиде што су један град светлости учинили руином. Можда је то била

освета за Картагину, али какву ће казну доживети Османови кад онакав град какав је

Цариград, уништише, обесчастише светло име Аја Софије.

Сваки војсковођа кроз историју, кроз своје походе, учио је друге како да му доскоче.

Римљани су научили како да доскоче Ханибалу, па су битку код Заме, решили у своју

корист, тиме што су успели да коњицу непријатеља прво униште, како је он уништавао

римску код Кане, а Ханибалове слонове који иду и нападају праволинијски, пропусте те удар

7

слонова у празно искористе да их са стране нападну копљима и шиљцима како би их

неутралисали. Битка код Заме је тако била освета једном од највећих војних стратега до тада.

Цезар је на сличан начин победио Помпеја код Фарсала. Наполеон је побеђивао све, али на

крају научени његовом тактиком вратили су му мило за драго, на Ватерлоу. Нико међутим

није могао да стане на пут Цезаровим војним успесима, ако не на бојном пољу, завера је

учињена тајно, подмукло, заверски. У међувремену се појавио нови освајач који је иза себе

оставио историјске корене, јер његова освајања имају последице и на будућност па и до

данашњег времена, јер Кортесовим освајањем Мексика, један свет је потпуно промењен и

последице се вуку на даље, можда и на крај историје.

Бог је удахнуо моћ, и мудрост, своје величине, свом сину, са јасним циљем, да се свет

одрекне ратова, да се реши хармонија односа у друштвима које би донело мир и благостање

народима и читавом свету. Наравно Рим је кажњен, јер није успео, али тек тада по пропасти

цивилизације, долази до стварања нечастивих. Борба крвожедних нагнала је другу позитивну

страну да у Риму оснује цркву која ће предводити борбу против сатана и горопада. Борба је

почела како осећамо и видимо траје до данашњих дана.

Германи су награђени за рушење старог Рима, нарочито племе Франци, које је добило

улогу да почисти пагане и зло које је вековима настало на тлу града. Гали су наградили своје

ослободиоце узимајући име, које ће под називом Франчака заузимати место старог Рима.

Народ неукаљан и частан кренуо је по наговору својих богова да заузима земљу да се

шири и тако доведе у равнотежу добро са злом, чисто да се затре зло, које је зрачило

развалинама старог Рима, ослобођено окова кренуло да загађује свет. Прочуло се за велики

народ Словена који су корачали и ширили своју доброту свету. Народ који задњу хиљаду

година живи по страни историје, по страни путева који воде у суноврате и ратове, живећи

лагодно са богом, сачували су оно исконско од праотаца, исконско родовско. Словени крећу

на пут по свету а још увек не познају гвожђе, нису вични ратовима, презиру их и мрзе. Неће

да се боре, својим бројем намећу решења околини, доносе благодет покоренима, доносе

слободу и веру у нешто што је још у људима остало. Са собом носе кипове својих богова.

Али прекасно, божија воља да божији син завлада светом полако почиње да се остварује, те

Словени стају у свом успону благодети сами преузимајући божије давање које носи

Хришћанство. Нечастиви у овим тренуцима гиби битку, тако да падом Рима у Европи долази

до релативног мира. У много чему су Словени помогли цркви у борби са нечастивима. Расте

Франчака, али и Византија, све се враћа у неку нормалу и склад.

Појавом Пророка постављен је предуслов да се историја ратова оконча. Ни тада не

долази до потпуног помирења и освајања слободе и мира Народ је био у полету, али

дешавало се нешто што није предвиђено, да деца не слушају родитеље, да стари и млади не

могу заједнички језик ни око чега да постигну, и ето одједном и ненадано, породица је у

распаду, бол и неразумевање кренули су од најниже ћелије друштва. Долази до угрожености

саме породице. Не слушају се старији, не слушају се млађи, све је кренуло у суноврат.

Уместо мира, после векова ратова, после релативног смиривања, ратови се поново враћају

свом силином и деструкцијом.. Свет више стотина година после Рима запада у ћорсокак, у

једно стање подељености на земље Ислама и земље Хришћанства. Сукоб траје више векова,

беспоштедан и суров.

У бившој Дацији, рађа се гроф Дракула, говори се да је дирекни потомак краља

Децебала дачанског. Краљ нечастивих је рођен. Његова судбина је решена, Ђаво је добио

шегрта. Ђаво може комотно да се сада хвата у коштац са божијим изасланицима. Борба је

сурова. Дракула има моћи да убија, да жртве чини себи за слуге, да оживљава мртве својим

уједом их претвара у таму која корача овим светом. Тмине и таме су постале опасне, јер из

њих вреба гроф са огртачем и опасним шиљатим зубима којима пара вратове смртника,

8

претварајући их у бесмртнике. Наравно рађају се и бесмртнице и невесте трансилванског

господара. Свет се суочава са новом немани.

Говори се да је Дракула убијен два или три пута. Ловци на вампире куну се како су

коцем проболи срце нечастивог. Заиста је тако било, заиста је његов прах посут по замку, али

има и друге стране. Слуге замка, два или три пута налазе, и купе његов прах, доводе

лепотицу, која плаћа својим животом, чија крв постута по Дракулином пепелу, оживела

нечастивог. Смрт човека или невесте, оживљава злотвора који поново стаје на ноге таме и

креће свој нови поход у царству нечастива. Ђаво ликује, богови таме се томе радују. Сви

напуштени и заборављени богови – неважни људима налазе себи задовољштину кроз слугу

зла. Гроф поново креће у походе, у своје зимске и летње резиденције, окупља давно умрле и

повампирене, ствара војску којом креће даље у освајање, и ширење, на нове области, на нове

територије утицаја.

Јасно нам је да бродовима, у ковчезима, вампири прелазе Атлантик, као роба која се

на царинама не прегледа, и тако нова болест и трулеж стиже у Америку. Досељеници у

паници отварају и прегледају ковчеге, тражећи нечастиве држећи оштре коце, убијају по

којег вампира, али многи су непримећено прошли на нови континент. Неки филмови су

утврдили да су први напади нечастивих, били заиста, на мисионарске храмове и установе, да

се нечастиви шире у досељеничке богомоље још не освећене, углавном узимајући за жртве

свештенике, од којих уједом, праве покорне слуге. Говори се да божије слуге уједом

вампира, постају најбоље слуге таме. Тама напредује, али и бораца на нечастиве је све више.

Човек се множи, све је више људи, али нечастиви на челу са Ђаволом не попуштају...

Тема – В виједи

Србија на путу доброга и у супротности са силама зла

У Србији није било нечастивих, вампира, вукодлака и свакаквих... Додуше, Србију од

давнина опседају виле, јер је богиња вила рођена баш ту, у шумадијским шумама. Виле су

кроз српску историју у многоме кројиле судбину, како на двору, тако и међу обичним

светом. Виле су све до рођења Краљевића Марка, вршљале српским земљама, правиле злобе

и уморства младића, рушиле зидања и објекте, правила свакојаке пакости. Див јунак у

неколико потеза, у многоме их је сузбио, нарочито после обрачуна са краљицом вила, вилом

Равијојлом. Кроз историју Србије, виле су имале огроман значај у развоју друштва, чак шта

више, имале су утицаја и на самом двору. Виле су како се може видети имале утицаја у

државничким пословима, опчињавајући и саме владаре. Сам Краљевић Марко је имао

поприличних мука са вилама, познато је да је див јунак успео да укроти и наведе на

послушност виле које од тада не задиру, у многоме, у друштво, народ и власт у Србији.

Знамо да су до тада и код зидања Скадра на Бојани виле одиграле велику улогу, да су

успориле, чак шта више зауставиле зидање града, тражећи жртву, која је плаћена скупо и у

крви. Знајући то, српски јунак је својим шестопером задао одлучјући удар вилама које су се

после склониле из крајева кроз које Марко Краљевић пролази. Њихов страх је толико велик,

да све до дан данас, виле користе само пролаз кроз Србију, са задржавањем једино у

Моловину, под храстом за време кристалних ноћи, месечине и сјаја, али тако и на пар места у

јужној и Старој Србији. Виле се једноставно говориле како се боје, да пробуде или побуне,

великог јунака, како Марко не би изашао из своје пећине, на Шарцу, и поново их развитлао

са пропланака и појила.

9

Заиста морамо још рећи како је Марко Краљевић три пута устао и напустио своју

пећину, дошао да помогне Србима. Први пут је помогао у неким биткама великом Вожду, у

којима је Вожд извојевао сјајне победе над Турцима. Други пут је устао у Првом балканском

рату и растерао турске снаге код Куманова и Битоља. Трећи пут је устао и помогао Србима у

борби против Аустријанаца на Церу и Колубари, али многи војници у рововима на

Кајмакчалану, заклели су се како су видели крупног човека са плаштом племића и јагњегћом

кожом преко плашта, са краљевићком капом на глави и пером на капи, и буздованом

шестопером у руци, како разгони Бугаре у рову, разбацује их на све стране, крчећи српској

војсци пут у земљу Србију. Говори се да су га поново звали у помоћ, кад је нечастиви Бил

Клинтон ударио на Србе, у новом ратном походу у 1999-ој години. Марко им одговори, да

нема потребе за помоћи, јер сами Срби држе кључ рата, да ће агресору задати тешке губитке,

а сами неће морати ништа дати, вратио назад у своју пећину како би Шарцу у зобницу

метнуо. Сам се чудио колико је човек напредовао. Говори се да је меркао како би својим

шестопером допрео до тих висина и како би гађао челичне птице летелице на таквим

висинама. Како рече згодио би он њих, падале би оне још увек од његова шестопера. Питао

се само како ће време бити кад следећи пут устане, да ли ће уопште моћи својим шестопером

неког да повреди, јер све је толико измакло контроли и толико нарасло у борбеној техници.

Можда је Марко заиста увидео да је погрешио што није свој шестопер винуо у небеса и

скидао тице са неба. Није рачунао да ће делимично лош владар код Срба, дати нешто што

није смео, нешто што није његово, и пусти нечастиве силе у своју домовину, на свету земљу.

Многи када дође син божији са небеса, својим васкрсавањем могу потврдити да

нечастиви нису у Србији нашли место. Како живи тако и васкрсли, могу се пред Богом

заклети да Србија заиста није расадник нечастивих, јер словенска душа, чиста и прозрачна,

није место где нечастиви може да се скрије и укорени. Јак словенски корен, са утицајем

старих словенских светаца, са снагом и јачином надирућег Хришћанства, непремостива су

препрека нечастивим и лошим боговима.

Многи говоре кроз историју и стара времена, а и широко је схватање да је богиња

Весна нашла себи место у босанским шумама, говори се да често ту обитава и бог Перун који

често обилази ове пределе нарочито, откако је околину Кијева, преплавила права река

хришћанских мисионара, што врше обреде и крсте словенско становништво. Три века Босна

поносна супротставља се мисионарима, чува традиције и старо веровање, гаји култ бога

Перуна, али и других кућних богова овековечени у киповима, који протеравани из

прапостојбине, селе се за Србију и Босну. Кроз шуме Србије вековима су брујали одјеци и

брундање Бога Перуна. Громови би се расипали и ударали у столетње храстове сваке године,

све тамо до светог Илије, јер то бог Перун пушта своје моћи и бруднање, својим грубим

гласом, галамећи и спомињући невернике који га више не спомињу, љут на људе што његов

дан славе кроз име пророка Илије, којем се моле заборављајући, заиста, да је то његов дан, да

су тада у његову част палили храстово дебло и пекли вола. Те вечери би сви мушкарци, полу

наги, са бивољим и воловским маскама на својим главама, играли покрај ватре, а девојке и

жене са главама коза и другачије маскаре, плесале би своје плесеве у прозирним

спаваћицама, обнажене као голе, тако да се нико између себе не препозна. Страст би миле

вечери, прожимала свако биће, надахнуто божијом вољом и божијом снагом да своје тело

пода, да се тело користи кроз божије давање, и свако чељаде би себи сродно биће тражило, у

страсти, само ово вече. Уздаси жеља и узбуђених набреклих осећаја уз божије присуство и

давање, вече би чинило посебним, узвишеним, и све би завршавало љубавним пиром. Народ

словенске крви једном годишње би искористо своју прилику и могућност да се дограби било

који мушкарац са било којом девојком или женом и тако проведе, бурно, љубавно, вече.

Авај, нова истинска вера променила је обичаје, али не у многом, јер Словени још увек славе

своје славе и помињу своје старе.

10

У Србији све до деветнаестог века, још нема појаве нечастивих те моћније врсте. Није

било појаве вампира све до повампиреног Саве Савановића.

Још мање можемно говорити да је у Србији било вукодлака. Чак ни један случај. На

то се могу заклети и сами стручњаци у тој области. За отров који човекову крв прља и

претвара часна човека, за време пуна месеца у нечастива, одговорни су стари романски или

германски богови, кивни што људи њима више не приносе жртве, престали су веровати у

њих и поштивати њихов култ. Старим српским боговима нису познати прашкови зла, нису

им познате моћи у справљању серума вукодлачја, тако да можемо рећи да вукодлака у

Србији није било.

Ову изјаву можемо потврдити снагом и моћи другог српског јунака – Бановић

Стрхиње, чије врлине су плениле читав народ, својим доказом о праштању за слабост

женског тела, за коју није скривила Југ Богданова кћи Анђа. Преслабост тела, учини је

крхком и слабом. Див јунак је препознао слабост женског тела, говорећи да је свака женска

воља па и тело – слабо, али да је срце јако и снажно куца, за нешто веће, за љубављу која

плени и обасјава, чини је непролазном, вечном. Прича о чојству и јунаштву превазилази

Бањску и све околне територије Србије, па и шире и дубље у Европи.

Бановић Страхиња је оличење поштења, богобојажљивости, чојства и јунаштва.

Верује се да су његове моћи прелазиле са колена на колена, на мушку децу са именом

Страхиња. Тако је и Страхиња из села Зарожија, засеок Овчине, добио задатак да стане на

пут нечастивом вампиру који своје име промени, како би напакостио имену самом светом

Сави.

Заиста морамо рећи да се тек негде у деветнаестом веку појавио неки румунски кнез

вампир у пролазу кроз Србију, заврбовавши Стеву Стевавовића, и својим угризом га

претварајући у вампира, који је по наговору румунског кнеза вампира, узео име Сава

Савановић, како би тиме опоганио име првог српског епископа Саве Немањића. Говори се да

је Сава крајем деветнестог века напустио свој одар и место покрај праведника и Исуса

Христа, гонећи и тражећи да се скине име и љага са имена Сава. Говори се да је Сава

Савановић прогањан, више пута убадан и рањаван разним дрвеним коцима и иглама,

престрашен, поново вратио своје старо име – Стева Стевавовић.

Дух Страхиње Бановић оживео је кроз дух Страхиње из Овчине. Пре стотину година,

српски јунак супротставио се чувеном вампиру Стеви Стевавовић и још моћнијој вампирици

– Лептирици.

Говори се да је Страхиња добио серум спаса како се сам не би заразио болешћу

вампира, или вукодлака. По серум је отишао чак у Рим, код светих отаца. Тамо је променио

име, које су вампири знали, које му је претстављало опасност, које га је издавало и тиме

нагонило вампире и вукодлаке да га нападају. Циљ сваког вукодлака и вампира постало је

чувено име – Страхиња. Сваки Страхиња је претстављао опасност за кућу зла. Вампири су

добили наређење од самог врховног вође Влада Дракуле, да једном за свакад заврше са

Страхињом из Овчине. Црква и њихови свети оци препознали су опасност од ових претњи и

у самом Риму, Страхиња добија ново име: Ван Хелсинг.

Вал Хелсинг је кроз свој рад и труд постало име за борбу против злих духова,

вукодлака и вампира.

Наравно, Ван Хелсинг је морао да чисти нечастиве из земаља западне Европе, где су

се они поприлици намножили и оваплотили. Бој је трајао ето, протеклих, стотину годину.

Једноставно један људски век није био довољан да се по Риму и осталим градовима Европе

потамане нечастиве силе које су довеле у опасност и сам ред и закон. Наравно да су ти

народи у Европи и криви што им се то догађа. Охолост, саможивост, самодовољност,

самоважност, самодостојност, довели су до појаве тамне силе у изобиљу. Можда је томе

допринело и колонијално освајање, народа ван Европе, који није успео да се развије и уклопи

11

у савремено економско друштво, па им је наметан статус, покораван и уништаван. Угрожени

народи широм света, молбом Боговима, полако се сабирају, и множе, а у метрополама се

развијају нечастиви који делују по колонизаторима.

Сам Влад Дракула је увидео мане западног света и тамо је са истока Европе послао

своје најбоље вампире и невесте, да тамо, како је сам рекао: „Рашире свој посао“. Запад се

ругао својим заборављеним боговима, и ето, они се свете, све се враћа, све постаје како,

ХХХХ, заповеда. После хиљадите године, од рођења праведника, западна Европа у

рушевинама силних ратова, креће са потпуном обновом, али све ради погрешно кроз

инквизиције и убиства. Од стотину спаљених жена једва да је једна или две заиста права

вештица. Од стотину убијених неверника, половина су натерана на признање које није почио,

по основу признања осуђена на пропаст. Страховлада инквизиције, доводи нечастиве на

трон, па и у сам Рим. Ипак, Европа нагло напредује, обећањима свевишњем да ће име његово

славити и проносити свуда па и преко океана. Обећања су мало или делимично испоштована,

заблуде су постајале горе, суровије, тако да се нечастиви множе и роје на све стране. Миран

и богобојажљив исток Европе, у многоме доприноси божијој вољи и божијем давању.

Ђаволу то не би право, те он од јунака у борби против Турака, својим митом и својом

радњом прави себи слугу, утичући да гроф полуди. Тако је и исток Европе добио своје семе

зла, како би сам Ђаво имао свог верног слугу у лику грофа Владислава Дракуле, тако је

направљен читав зачарани круг. Борба добра и зла, поново напредује, пролази кроз следеће

векове.

Поред опасних, злих и нечастивих, у Србији је више оних који се баве делатношћу

нечастивих у виду преваре. Магови како бели тако и црни па и сиви, пророчице, гатаре,

врачаре, оптеретили су земљу на којој Срби живе од памтивека. Свако би данас да је

видовит, да гледа у куглу и пасуљ, да гледа у музгаву шољу, или у карте злобне, музгаве и

пуне злобе. Свако би у брдовитој и шумовитој земљи Србији да изиграва бога, да му је

ближи кроз молитве и завете. Многи се моле, да добију моћи, да виде, судбину другог, и код

другог сазнају финесе живота, да сазнају за све тескобе и тешкоће, па када их овоме предочи,

да га тај добро награди. Зло код једнога, ствара могућности богаћења другог. Свако би да

види судбину другог, како би му то могао рећи, (све видећи у кугли или картама), а кад

предочи све чињенице, то добро наплати. Сазнање судбине и истине о другом, са основним

циљем да се све добро наплати, уз речи преваре, из интереса, (такозваних магова и врачара),

како се мора платити како би се чини скинуле. „Зло се неће догодити, ако се чини скину уз

одређени ритуал који доста кошта“ обично су речи превараната. Чак имају и своје

тарифнике, али тарифнике имају и попови који за крштење или сахрањивање, имају

поприличне таксе, којима гуле јадан народ, што ће у у наредном периоду довести, до

избегавања грамзивих дерикожа.

Многи у Србији би да се обогате, а да то не плате својим здрављем. Увек постоји

ризик да врачара или гатара, пострада вољом божијом, или се пак зло на потомству и деци

врати. Окорела је савест преваранта, јер да се боји свог посла, превара које сам чини из

интереса, наравно да то не би радили. С друге стране многи су у Србији наивни, сујеверни,

лечили би се код врачара и гатара, а већина би ту и своју срећу да потраже, да их особа са

посебним моћима, саветује и лечи. Празноверја су дубоко усађена у бит сеоског народа –

што није чудо јер празноверја потичу још од паганских времена, све се то преноси с колена

на колена, те људи са мањим образовањем, са више одлазака код баба које гатају, постају

овисници таквих дешавања, овисници о свему и свачему.

Народ би требао да схвати, да је сав одлазак, код које било врачаре и осталих магова,

да их не набрајам, беспотребан, глуп, срамотан. Не треба ићи ни код лекара ако заиста

немамо потребу, јер заиста у српском друштву, лекари као да су наследили нешто од

паганских времена, нешто од врачара, па и сами раде само ако мито добију, ако су добро

плаћени, па поред плате много више узму незаконито кроз мито. Лекаре наравно плаћа

народ, кроз државне порезе и таксе, тако да су лекари плаћени за свој рад. Треба одлучити,

12

да ли да добијају плату или да једноставно сваки пацијент плаћа свој преглед. Следи да

лекари не треба да добијају плату, него ко се разболи, нека иде код лекара и нека плаћа –

свог лекара. Лекар тако не би имао плату, него колико лечи, колико ради, толико и заради.

Ипак ово није прави начин, јер сваки болесник није у стању да ради, па како ће онда плаћати

лекара, то од старина филозофи знају, државе примењују. Болест је повод банкротству.

Држава се умешала и треба да плаћа, по сваком прегледу, по сваком пацијенту који им је

закуцао на врата. Свако би по правди и социјалном старању требао да има право на

бесплатно лечење, на лекове. Лекари би требало да буду поштено плаћени за своје знање и

свој рад. Наиме, да ли лекари треба да одговарају за грешке у лечењу, или су и они само

људи. Следи, да ли би Закон и држава требали да буду чвршћи, једном да реше проблеме

који нас све пате. Док је човек млађи не мора много код лекара. Старији без лекара не могу.

Тема је предугачка, преобимна, општирна, нека се решава кроз институције и оних који у

скупштинама седе.

Сматрам да човек треба да добије могућност да се једном или два пута годишње,

бесплатно прегледа, комплетно, тиме сазна за рани настанак неких опаких болести, и лечи се

на време.

Запажање:

За време СФРЈ и бесплатног лечења, свако је ишао код лекара и поправљао зубе. Сада

кад треба плаћати, већина народа је крезубава.

Да се вратимо на тему:

Тема – Г глагољ

Повратак других праведника и Исуса Христа на Земљу.

Њега чекамо да дође. Њему се молимо и живимо по његовим замислима. Молимо,

молимо се и у молитви тражимо његов лик, његово добро и његов узор. Он је наша нада, наш

расплет, наш узлет.

Његовим доласком, биће крај историје и ратовања на овој Земљи. Крај сваког терора и

немира. Он ће донети хармонију љубави и мир.

Његова победа над Ђаволом и свим његовим шегртима, донеће срећу у породице,

срећу у домове широм света.

Повратком праведника, на Земљу, Верцигенториксов дух и кости ће се смирити, а

сваки освајач, и сваки агресор ће увидети да је било беспотребно ратовати, јер се праведник

поново враћа својој слободи, неки нов устаник – поробљивачу ломи крила, а увек се рађа

неки нов див јунак који своје поробљено племе диже на буну, ломи ланце и окове ропства.

Дачки краљ Децебал, краљ Јуба, смириће своје душе, а у свету праведника добиће своје

место.

Општи закључак је да поробљивачи и освајачи уз жртве освајају, са још већим

жртвама беже из првобитно освојених територија.

13

Хиљаду година рата Рима, довео је до његове пропасти. Шта је Рим и његови грађани

имао од освајања, пљачки и уништавања других народа, кад су варвари до краја разорили

цивилизацију Рима, и сам град опљачкали. Како су они вековима друге пљачкали, тако су на

крају крајева и њих опљачкали и уништили. Резултат хиљадугодишњих ратова и освајања –

јесте – свака генерација је имала губитака, жртава, уз плач мајки и очева. У свакој римској

генерацији половина прираштаја је гинула током ратова. Наравно, Рим је губио ратовима

становништво, али је и добијао поробљене, оне који су прилазили победницима и тако

враћали оно изгубљено и побијено у ратовима. Сврха погубних ратова је пљачка и борба за

туђим, што је оцењено и одређено као смртни грех. Ко украде другом, је лопов, да се казни,

многи закони гласе. Нико не каже како је рат много гори од крађа, јер животи се губе, а крађе

и ратно профитерство баш тада процват доживљава. Рим је мобилисао погажене и поражене,

чиме су надокнађивани губици при ратном освајању. Новомобилисани представљали су

основ нове освајачке политике политичког и војног врха нације. Поробљени су инекција

новој освајачкој и поробљивачкој политици државе, и допуна војсци. Широка пространства

постајала су римске провинције, које су издашно одржавале ред у империји. Народ је

постајао поромањен, што је циљ ових освајања. Заиста нити се латински језик проширио,

нити је римска цивилизација успела у својим походима. Свет и народи су се развијали како

би се развијали и без ратова. Дакако, да би се народ без ратова, много брже развијао, много

више напредова. Латински језик више нико не говори, Рим не постоји у оном смислу ком је

постојао. Други народи су преузели културу и моћ Рима. Варвари како су их Римљани

називали постале су водеће цивилизације нове ере људског развоја. Заиста Рим је свету

оставио – изреке, римско право, и неке обрисе културе. Све је то могао оставити и без

силних, погубељних ратова. Нестала је римска империја, многе друге цивилзације су се

урушиле, али је остао народ који је тлачен и мучен кроз све векове уназад. Опстали су

Јевреји, њихово писмо и обичаји, Рим то није. Остали су Јермени, и многи други народи који

су паћени и мучени. Патници су опстали али мучитељи нису. Шта је поука?

Словени су хиљаду година живели у миру. Становништво се множило, живело

скромно без ратова, без ратних похода, као велики противници рата. Нератоборна словенска

племена живела су у миру, презирући сваку врсту сукоба, полако се развијали и повећавали

број својих припадника, док су други народи у ширем региону, ратовали, гложили се и

истрбљивали. Словени су множењем повећавали свој утицај и моћ, да би сеобом преплавили

већи део европског континента. Доказ да се без рата, може проширити територија, и ваздићи

народ.

Тема – Д добро

Савремено доба и развој градова и човечанства

Градови су се раширили, претворили у метрополе, све нечастиво се у њих слило, силе

зла настале од напуштених и заборављених богова. Градске улице великих градова пуне су

скитница, по градовима вршљају нечастиви који на сваком кораку нуде наду, у боље, у

живот, другачији, бољи од овог, са белим прахом који се шмрче или шприцем убризгава у

вене. Створитељ нечастивих биљака, сам Ђаво, а познато је да доста заслуге имају и

ђаволове слуге, справљају разноразне отрове, многе пакости и мржње међу људима. Заиста, с

друге стране је божија воља, да на сваки отров има против отров, на сваку злу сподобу –

постоје и два бела мага, добре виле или бели анђео. У служби црног анђела послују лоши

чаробњаци, зле виле, вештице, баба роге, све оно што чини ђавоља работа, и свих оних који

су у служби црног анђела. Градски паркови и градско дрвеће место је окупљања лоших

демона, бивших напуштених богова, то је повољно место за скривање свих других лоших

људи и нечастивих духова. По ходу се примети сподоба која не мисли добро, која избегава

14

друге људе, која вреба из прикрајка и напада слабе, духом отсутне, душевне патнике, и ту у

чаролији зеленила и градског парка, регрутују за тамну страну, нове сужње, који у трену

постају сподобе, лоших мисли, још лошије воље. Заиста се нечастиви у тамним и

напуштеним зградама у напуштеним објектима и местима које се руше, осећају чаробно,

просто фантастично, сви су плочници њихови, то им је кућа; беспосличари, клошари, ту су се

окрепили, повратили своје душе, уснили своје илузије, остварују своја надања, свој понос

враћају, жеље које им се испуњавају, макар у надањима и сновима – све је у огромним

метрополама, нестварно, бајно, па и непредвидиво. Многи би успон и каријеру, предајући

своју душу нечастивом, који за шаку наде, даје моћи које уништавају друге људе.

У ноћи пуног месеца, град постаје зебња и чаролија нечастивих који испуњавају жеље

грофа таме, очима таме даје врелину, крвљу продужење вечности у тами, младост старцима

који се за новац подмлађују, своју сујету и ум часте младошћу, дружећи се са младим

клошаркама и клошарима, љубећи и користећи младо тело; својим старачким устима

испијајући и исисавајући младост. Ноћ својим бојама дочарава најраскошнији спектар који у

сунчевом систему дочарава боје у најфнијим нијансама свога битисања, неверватношћу

испуњава погледе таме који за њих живот значе. Ноћу су улице пуне, шеталишта врве,

правећи грофу, нову наду и свим његовим нечастивима, пружајући избобиље хране, наивних

пијаних који улицама гамижу, без много свести, у жељи да неког упознају, неког ко ће им

„посудити“ коју кинту, за алкохол, за кесицу белог праха. Заиста се по која лептирица ту

нађе, како би испунила жељу, младићу, као би своје тело учинила доступно мушком који би

ове вечери да се лепо проведе, да са мало пара у ноћи нађе сродну душу, са њом да подели,

бели прах и измешају своја тела. У ноћи свако види своју наду, попуњавање своје душе,

овапоћење жеља, остварење снова. Блудно јутро доноси нешто ново, мучне тегобе,

повраћање, отрежњење, муку блуда, набрекле нерве и вене, мрачан магловит поглед, на ред

долазе истражне установе, инспектори, а полицајци тада може да скупља доказе и купи

остатке оних који су желели добар провод.

Некада заиста, људи дају повода нечастивима да им приђу, да постају марионете

моћних тамних сила које у ноћи, када сви крећу у проводе, виде своје шансе.

Град, има некад својих мана, то буде у временима сабласти, и то онда када је тама,

када се облаци надвију, кад се све натмури и набури, када кише падају и кошава дува,

прозори су тада сури, тамни, све је као у магли нестварно, пластично, као да га осветљава

месечина, као да је онај сат кад се Дракула буди и све ту буде као по жељи грофа таме. Неко

би тада рекао да његова црна пелерина виори над градом да за њим лете његови поданици, и

да је град пун слепих мишева. Његове невесте тада у белим провидним веловима, као у

раскошним венчаницама – лебде и промрзле наивчине и усамљенике купе по клупама, по

загушљивим салонима, по пасажима и загушљивим ходницима, избледелим киосцима,

пустим тротоарима и плочницима. Грмљавина и лавеж паса, па и крици нечастивих,

измешани, шире се улицама заједно са фијукањем ветра и кишом која балави и тера свакакве

са улица остављајући простора за нечастиве. Неки би рекли да су чули заиста уз фијукање

ветра, као да вукови и вукодлаци асвалтом миле, цика ветрова потсећа на даме које лебде и

лете, неке на метли, друге са крилима, њихови очњаци још леде жиле, а њихов поглед мами и

опија. Лавеж се протеже и гамиже између високих зграда и тесних улица, наговештавајући да

је гроф из Трансилваније прелетио из свог замка и посетио један велики град, у свој својој

јези са муњама које га прате, осветљавају и моћ му дају, а он са цилиндром на глави и црном

пелерином која се шири као крила шишмиша и лети, обасјава, шара и црта својом тамом

пластично остављајући свој отисак, на небу месечевог сјаја. Тамна срца ноћи, урушавају се у

тону, неки јадници, боље рећи поганици, у таквој ноћи остају без срца које издаје и приклања

се другом или једноставно капитулира и предаје се некој од невести у јефтиној курварској

соби, јефтиног преноћишта, са црвеном и ружичастом бојом на себи. Од проламања муње,

јефтина продавачица, наказа у шареним крпицама, наднесена над корисником љубави,

15

постаје лепа, права заводница и љубавница, у бојама јефтиних пудера и шминки измешаних

са шарама ноћи, уличних шарених лампи, све преливено музгама пљуска и муње; уздисаји на

уснама, похота на лицу, са одушком несвакидашње страсти, све у служби угођаја муштерије,

све нестварно, несвакидашње, опојно и зверски ванредно. Многе душе су у тим угођајима

пале и изгубљене, не жалећи, јер вредело је, чар ноћи је доживљен...

Тема – З земља Стева Стевавовић

Посматрајући улице и пролазнике, многи би у пролазу, у шетњи могли да препознају

Стеву Стевавовић. Обучен је у шумадијску ношњу са шајкачом на глави, пурпурног

препланулог лица, рекло би се од сунца, са малим осмехом на лицу, мало отворених уста

кроз која се могу назрети, повећи очњаци. Смешак је упућен свакаквим пролазницима,

проматра их испод ока, као да их проучава, као да од њих нешто жели, нешто да заиште, све

гејачки мешетарећи као да за све има решење, и сваком би неку робу могао набавити или им

продати оно што желе продати. Као да за све има решење, Стева Стевавовић са новим

именом Сава Савановић, би се умешао у време када су пијачни дани, заједно са продавцима

крај тезги и муштерија кује би цуњале и тражиле повољну и јефтину робу, свима сам нудио

уз смешак робу, меркајући жртву коју би одвео до подрума и тамо га за врат ујео. Жртва би

преживела, једино би сакривала масницу на врату као да је гајтаном дављена, тамних очију и

крвава погледа, погледала како би у следећем човеку видела храну, која му кроз вене тече.

Све је то тако било давно, да би касније: ... Са неба сиђе први српски архиепископ, велик и

светао. Упознавши Светог Саву, повампирени је у страху од тада променио име и презиме,

односно, вратио своје старо име и престао да напада и плаши људе. Постао је ситни

наметљивац и лопов, који повремено украде коју дозу крви, из санитетског возила, из

амбуланте, или болнице коју посети баш као и сваки болесник. Неки би се заклели како је

постао и пилићар, украде коју кокош, исиса крв, тако избегне да напада људе, како се гнев

Светог Саве не би обрушио на њега. Сазнаје се још да је Стева добио опомену од јачих

вампира, можда и самог Дракуле, да не срамоти ред нечастивих и понижава се кокошима, уз

савете – да убија, да коље људе, јер сваким даном људи је више, намножили се, тако да хране

има у изољибњу, што да их штеди, тим више што су људи постали опаснији по нечастиве, јер

створили су и направили јаче оружије, имају веће знање, развијенију свест, те праве веће

проблеме тамној страни.

Нечастиви препознају праведника по свом ореолу око главе. У многим случајевима су

умни људи у току свог животног стваралаштва, изненадно и ненадано губили радну

способност, духовност, чак лудили и слани у душевне болнице. Велики музичар Бетовен је

оглувео, а Анте Ковачић завршио у Стењевцу где је и умро, ето врло интелигентни Згубидан

пре четрдесете године је полудео и умро. Зар се не запитамо, да ли је нечастиви умешао своје

прсте. Одбачена од света завршила је Мир Јам, Моцарт, зар то нису нечастиве силе међу

људима, људска похлепа и зло у човеку? Зар многи други нису одбачени? Сваки од нас,

може да пронађе бар неколико патника које је свет одбацио, који су осуђени од недостојних.

Свако од нас може да покаже прстом на злог човека, који је другима, али и нама самима,

учинио нажао. Нема човека који ће рећи да се није осетио гаженим, у свом животу у свом

раду, доживљавао разне непријатности, а такође не може рећи да није видео како и друге

газе. Свако од нас је и праведник, али и џелат. Нема исправних, али нема ни неисправних

људи, сви смо по божијој вољи, а само је ОН, ПРАВЕДНИК! Он ће доћи и на Земљи ће

часним судом свако од нас бити награђен или кажњен.

16

Тема - И иже

ЛОВАЦ НА ТАМНЕ... Ванис Страхелсић

Део 1.

После читавог века одсутности, у Србију долази Страхиња са новим именом.

Ван Хлесинг је отсео у хотелу на Славији. Уредно обучен, у оделу са краватом, и

познатим шеширом на глави, са кофером у руци, дуге косе која је падала по крагни сакоа,

одмереним кораком, ушао је у хол хотела. Уласком у хотел, Ван Хелсин није скидао шешир с

главе, него је стао пред рецепционара, тражећи, своју, раније, резервисану собу. Заиста могло

се приметити како је шешир нов и таман, са марамом око врата, са рукавицама на рукама,

које су специјалне и чувају од огреботина и уједа нечастивих. Марама око врата није обична,

знао је то Страхиња, који се сада у књигу гостију потписао са Ванис Страхелсић. Вероватно

је то нови псеудоним како би остао непознат, како сумња не би пала на највећег борца

против вампира и вукодлака. Наравно торба у руци је крила многе тајне, када би се све

набрајало, требало би доста времена. Наравно са неким справама у торби, сусрећемо се

нешто касније. Ванис је наместио и поправио своју мараму око врата, која како можемо а и

морамо споменути, није обична. Сачињена у древним манастирима, отпорна је на нечастиве

и крволочне чељусти вампира који очњацима стварају рупе на врату и тако сишу крв.

Нечастивима марама ствара ране на кожи, и сам нечастиви пати и крвари. Нове ципеле су

закорачиле на степениште прекривено тепихом. Ван Хелсинг је корачао иза послуге која је са

кључем, корачала испред њега. Уз пут се човек распитивао за пожарне степенице, за уређаје

који гасе пожар, како би у случају ванредне ситације лакше напустио хотел. Мало унезверен

хотелијерски радник је одговарао на питања. Кроз прозор своје собе Страхиња је посматрао

кружни ток и трамваје како се врте около. Изненадило га је колико данас у Београду има

аутомобила, како се народ облачи, примети како данас више нико у граду не носи шајкачу, и

народну ношњу. Заиста, се сам демантовао, видео је младиће како носе заставу, српску

тробојку, сви са шајкачама на главама. Схватио је да је поново неки митинг, или нова буна на

дахије, и на творце нових токова историје и збивања на тлу Србије. Знао је чврсто да Стева

Стевавовић излази само у данима када нема сунца, у вечерње сате, прилично ретко ноћу, и да

је обавезно обучен у народну српску ношњу са шајкачом на глави и осмехом на лицу. Ако је

у Београду, лако ће га наћи, јер нема много људи обучени као да је деветнаести век или прва

половина двадесетог. Данас је мода много другачија. Ето и он Страхиња више не носи

народну ношњу, чак ни своје српско име не носи. У задње време је име Ван Хелсинга,

постало популарно и познато, те сам увиђа да и то мора променити. Обучен је по последњој

моди пословних људи какви навраћају у овакве хотеле.

Ванис Страхелсић схвата да ће много већи проблем бити пронаћи Лептирицу, још

тежи је одредити, најтежи је елиминисати. Како ишта учинити, кад је то његова љубав,

његова једина љубав – његова Радојка, коју цео век чека да види, коју жели више од сто

година, како ће се са њом обрачунати.

Зна да је она сада под великим утицајем грофа таме – Владислава Дракуле и да он

мрси главне конце. Чуо је да се и њен отац Живан повампирио, како би био близу ћерке, и

како би био бесмртан.

Пробаће им рећи на леп начин, како ће господ са неба сићи, како ће сви праведници

бити спасени, али сви нечастиви спаљени у вечном огњу, како свој мир неће наћи на овом

свету. Зна Ванис Страхелсић, да је то вампиру џабе говорити, али у име љубави – мора

покушати Радојку да спасе.

Сада што Ванис не зна, то је да ли би убиством лептирка и Радојка умрла, или би

постала мање зла, и да ли би контролом и хватањем лептирка она изгубила слободу, што би

му више одговарало. Лептирак лети, високо, много виде, али и њега многи виде. Када га

17

угледа, пратиће његов лет, ако је то могуће. Извади наочаре из своје торбе, и тако почне

посматрати околину. Наравно само он је знао да овим наочарима може видети и пратити

лептирка, јер наочаре ултраљубичастог спектра дању или ноћу може пратити лептирка и кад

овај лети између зграда или кроз зеленило баштице. Тешко је једино пратити лептирка који

зађе у тамну страну подрума или дугих неосветљених ходника, и подземља овога града. Као

и сви градови, тако и овај има своје подземље, своју тамну страну у подземљу, разасуту

километрима метроа и сијасет тамних подрума и тамих вилајета.

Поглед у наочарима, Страхелсића је водио на сва места која је могао видети у

близини. Окретао је главу на све стране, прешао погледом, заиста све стране, али није

приметио отисак лептирка, нити нечастивих зуба које се исто тако примете у човека

нечастива. Прешао је на другу страну друге собе, на ону која је окренута Врачару. Заиста

поглед му је пао на велчанствено здање, храма Светог Саве. Погледао је кроз наочаре, и

заиста видео ореол и сјај, видео је како цео храм одише светлошћу, како зрачи божијом

светлости и чистином. Као непробојан зид, лепота и светлост божијег давања нечастивима

претставља непробојну и непролазну препреку. Сама светлост пржи нечастивог, те се он ни

не приближава светом храму. Храмови које су фратри и попови загадили својим нечасним

радњама, својим родоскрнављењима, педофилством, изопаченим сексуалним радњама,

постају згодно место за склањање нечастивих. Ванис Страхелсић је решио да кроз наочаре

погледа све београдске цркве и храмове, како би видео са којег храма је ореол чистоће

скинут. Знао је да је ту Лептирица. За сада није спреман за сусрет са њом. Хтео је да оде у

свети храм Светог Саве, да покуша да се помоли, али схвата да он није међу праведницима,

да ће у тој светињи брзо бити препознат, откривен, тако одустане од те замисли, скине

полако своје нове ципеле, затим шешир са главе, мараму са врата, сако и панталоне и

потражи постељу како би се опружио после дугог и напорног пута из Рима.

Део 2.

Света Гора мирише духом анђела, тамњаном и босиљком. После преспаваног дана али

и ноћи, Ванис Страхелсић, дохвати писмо које му баш у хотелску собу донесе послуга.

Осетио је како му прсти трну и како почињу да зраче божијом светлости. Све што ово писмо

дотакне почиње да зрачи. Целог би себе овим писмом посветио, обрисао, како би цело тело

почело да зрачи, али тако би био препознатљив сотонама и нечастивима, зато остави да свети

прах лиже само његове прсте. Света Гора у Србију шаље свету водицу. Како је у писму од

својих ментора сазнао, већа количина свете водице стигла је у Београд. Писмо је завршавало:

„део можете преузети у ...“.

„Отпадање од Бога. Ђаволу би криво што су људи тако добри и срећни, и омрзну их.

Он смисли да их наведе на грех, те да их одвоји од Бога и да их одведе у пакао.“

„Први људи су учинили великих грех, били су незахвални и непослушни према Бог.

Били су лакомислени, полакомили су се да буду оно што не могу бити, да буду као Бог.

Сад их је чекала патња, слабост, болест и смрт. Постали су плашљиби и стидели се

сами пред собом. Покушали су да се сакрију од Бога. Заборавили су да Бог све види и све зна

он зна и наше мисли.

Сви људи наслеђују овај грех од прародитеља, јер сви потичу од првих људи. Зато се

грех првих људи зове прародитељски или наследни грех. Са грехом прешла је на све нас и

казна: патња, слабост, болест и смрт.“ Речи из Молитвеника.

Ванис Страхелсић је прочитао ове речи, ову поруку, Молитвеника, затим је о томе

мало размишљао, везао кравату, када му се пред лице појави лик Радојке, али и новински

лист, давно прочитан: „упозорава се ловца на тамне силе, да нечастиви ...“ и тако даље...

„Радојка је мртва схватите,“ „Мора постојати лек, ако постоји за нечастива вукодлака, мора

18

постојати и за вампира.“ „Ђавоља крв је у питању, најопасније траве у природи, отров

вампира је лично сам Ђаво справио, схватите, ако и пронађемо нешто како би престала бити

вампир, њено тело прелази у умрле, где и припада.“

Закуцао је неко на вратима. Ванис се тргао, кратко је одговорио, сам тачно не зна шта,

вероватно, да је слободно.

- Такси Вас, чека господине.

- Хвала, ево готов сам, излазим.

У Ванисовој глави се стално испреплићу, прошли догађаји, они од пре неколико

година, али и тмурни и сањиви догађаји од пре хиљаду, па и више од две хиљаде година.

Није свестан, да ли је он иста личност кроз све те векове, или је реинкарнација учинила своје,

па његов дух лебди и шета од тела до тела. Тела пропадају, а душа као и све остале душе,

живе, лебде, вољом или силом моћних, да ли богова или нечастивих, или пак неких

натприродних сила, ми тога нисмо свесни.

Схвата Ванис, да је нека сила учинила да он може да се сети далеке прошлости, да се

сети неким делова живота Страхиње од пре стотину годину, али сам није сигуран шта је то, и

ко је учинио да може осетити, или пак видети тамне силе, не само ту пред собом, него видети

и осетити у целом граду. Осећа, да је Лептирица ту у Београду, осећа и присуство Стеве

Стевавовића, осећа присуство и неких других демона. Данас ће обићи неке важније цркве и

храмове у граду. Специјалне наочаре је ставио у спољни џеп на оделу. Посетиће цркву Св.

Марка, Саборну, и још неке. Заиста је путујући кроз земље западне Европе, често имао

прилику да види како цркве немају ореол, како су свештеници педофили, и мрачњаци, чијим

деловањем у црквама и храмовима и они заиста губе ореол честитости. Такви објекти постају

уточиште нечастивима, постају расадници зла. Поново успостављање реда, захтева много

напора труда и воде аџијазме. Молитва праведника храм доводи поново својој сврси.

Заиста напоран дан. Како му је пријао ореол цркве светог Марка, светлост и мирис

богоугодан. Како је доживео своје оваплоћење у саборној цркви. Нечастиви заиста у овом

граду немају шта тражити. Тако помисли. Помисли и то да ли га његова надмоћна чула

варају, да ли заиста има моћи да предвиђа и осети...

Скинуо је своје одело. Пожелео је опружање у постељи.

Кошмарни снови годинама, мира му не дају. Сећа се детињства, негде у

прапостојбини словенског мора, кућице, од сламе и трске, облица и дрвета. Сећа се мочваре

покрај које се често играо, по којој се често чамцем возио, са оцем, који је хватао мрежом

рибу. Велика је празнина у његовом сећању. Сећа се одбране града Капуе. Римљани су

опседали град. Град је само тражио своју аутономију, своју слободу. Поново велика

празнина, и већ је негде у Галији, раме уз раме са Верцигенториксом, брани Алесију. Цезар је

главни непријатељ. Осећа како је његов дух, заједно са телом, негде на небу, негде затворен,

како дух не би поново узнемирио људе на земљи. Затворен је иза решетака, у висинама

недокучности, месту у којем сам свевишњи обитава. Држи Цезара затвореног, како га

нечастиви не би врбовао, како од њега не би на Земљи направио, много опаснију и већу звер

него је то учинио од грофа Дракуле. Цезар би пореметио равнотежу на Земљи. Његове моћи

у многоме би помогле самом Ђаволу, услуге које би донеле предност на страни зла. Сећа се

свега Ванис Страхелсић, и поново хиљаду година таме у срцу и уму. Ничег се не сећа.

Можда је заиста сво то време био мртав, можда га у том периоду ни једна мајка није

породила. Његов дух је сигурно био у тами изолован. Можда свевишњи није допустио да се

његов дух настани у новорођенчету и тако у многоме допринесе измени људског равоја.

Можда је то баш учинио у време када је опасност по словенско племе насељено на

југоистоку Европе, када се на њега обрушава двоглава сотона малоазијске аждахе.

Његово срце је мирно, ради полако, просто нечујно, дух оптерећен осетљивим чулом.

19

Осетио је бол у глави, мучнину и ломљење, кидање и цепање. Погледао је кроз прозор

са руком на челу. Чуо је оно што одавно није чуо, читавих стотину година. Чуо је крик, који

је слушао некада давно у селу: УУВВААААХХХАААХААА! УУВВААААХХХАААХААА!

Све га је протресло, сва мука света надвила се над његовим телом, над његовом

душом. Крик Лептирице, знао је то. Гледао је кроз прозор хотелске собе, видео је како се

време мути, како се затамњује, како ово вече много брже постаје ноћ, и надвијање облака,

као да ће циклон или ураган. Тамни облаци су се надвили,и даље се шире, просто се голим

оком види како таман облак као густ дим продире кроз етар према високим београдским

зградама. Неће добро бити знао је то Ванис Страхелсић. Зграде се затамне, осетио је Ванис,

мирис, укус, моћ, страст, ноћне лептирице, осетио је присуство саме сподобе у телу

Лептирице. Ове вечери у Београду, неко ће страдати. Он то осети, има моћ, одабран је да

буде ловац на вампире, те има развијену моћ осећаја, моћ да види, да предосети опасност и

зло. Глава га боли, страшно, не може више гледати кроз прозор, пада доле, пада и држи се за

место где се код човека налази мали мозак. Види собу, види жену у кревету, види како

лебдећа сабласт прилази, улази у кухињу жениног стана. Жена се мучи, осети нешто исто

тако како и Ваниса боли глава. Летећа сподоба руком таме ноктима самог ђавола налази у

коританцу брашно. Кроз своје прсте га пропушта. Познато је то Страхињи било некада давно

пре сто година у воденици. Жена покушава да устане из своје постеље у спаваћој соби.

Лептирица је бржа, скаче на њу, лебди, изнад ње, отворених уста, крик стравичан пушта

УУВВААААХХХАААХААА! кидише и скаче на жртву. Жена виче, зове у помоћ, али касно

је гласне жице су пресечене, крв липти. Ванис урличе у стану у својој соби километар и више

далеко, вика се претвара у кркљање, а онда бол нестаје. Лептирица је завршила свој посао.

Ноћас у Београду, једна жена је заклана на свиреп начин, а њена крв је постала храна

нечастиве.

Део 3.

Ванис је схватио да чула постоје, да има моћи процене, натприродне моћи које је

добио давно, терапијом или еликсиром док је боравио у Риму. Експеримент тамошњих

стручњака и знанственика, њему је подарио натприродне и надљудске моћи. Немирни снови.

Кошмари, годинама не престају, годинама мира не дају, али он је ловац на нечастиве. Његов

задатак је заштита света од повампирених богова, лоших божанстава којима људи више не

приносе жртве, којима се не моле. Ванис је себе почео кривити што није предвидео дела

Лептирице, прошле ноћи. Више га глава не боли, осећа и зна да у овом тренутку Лептирица

мирује, јутро је лепо, сунце своје зраке пушта на земаљску полулопту на којој је Европа.

Лептирица осећа опасност дневне светлости и у свом брлогу у свом ковчегу мирује.

Јутарња београдска штампа, пише о свирепом убиству жене у београдском насељу.

Ванис је из торбе извадио свој лап топ, и потражио податке о жртви на интернету. Тражио је

разлог убиства, да ли је тако морало бити, или је Лептирица напала на сумце. Два сина, оба

данас нису у животу. Један је учествовао у ратним збивањима у РСК и Хрватској.

Тајанствено је нестао, говори се да је непријатељска страна користила нечастиве како би

српске војнике неутралисала. Неко би рекао да је угризен, или опчињен, и тако доживео

судбину нечастивих. Други син побожан и богобојажљив, спремао се за испосника и

праведника. Страдао је од хулигана који су се враћали са фудбалске утакмице у којој је

њихов тим изгубио. Мајка је несрећним догађајима у којима је изгубила синове, престала да

верује. Говорила је около како су јој после несреће синова, сви ђаволи ближи, и како се сада

моли Ђаволу.

20

Ванис Страхелсић је кренуо на сахрану. Пут је водио према новом гробљу. Пролазио

је кроз гробље, и као да чује, звук и вапај душа, али као да је чуо режање друге стране.

Даља родбина је у холу капеле, примала саучешће. Ванис се трудио да приђе сандуку

покојнице. Кроз стакло затворена сандука ништа није могло да се примети на покојници.

Бледило у лицу и мирноћа. Наравно Страхелсић је желео да остане сам покрај ковчега.

Показао је неке исправе, специјалне полиције, лекарске налазе, отпусницу из мртвачнице, и

успео да родбину на неко време изведе из просторије. Отворио је пажљиво сандук. Погледао

је жртву поново. Врат је прекривен марамом, али знао је да је на врату масница, као од

гајтана. Наравно није дирао ништа, како отрови не би били пренесени. Зна из искуства и по

саветима из Рима да је отров вампира преопасан. Из своје торбице извадио је мали глогов

колац, прелио га водом аџијазмом и забио га малим дрвеним чекићем у срце покојнице, а

затим аџијазмом прелио тело. Осетио је крик тела, како цврчи нечастивост у покојници, и

бол забоденог срца, побуну нечастивости, крик. Схвати да је покојница дозивала и звала

нечастиве, молилила се злу, како би је учинили, овим, што би постала. Света водица је

чинила своје и тело је полако спласњавало, полако се смиривало, полако добијало изглед

природне смрти. Тело је усахло, а Страхелсић полако прикрије кошуљом кочић и врати

поклопац на сандук. Изађе и рече родбини како ће покојница наћи свој мир, како је све у

реду. Остао је на сахрани а после сахране, прошетао новим гробљем. Осетио је присуство

лептирице, али, мирис је слаб. Лептирица је напустила своје станиште на гробљу после

синоћног препада. Зазвонио му је мобилни телефон. Јавио се глас са аеродрома, баш

обавештавајући госопдина Ваниса, како авион креће у запрашивање комараца, све по

упутству. Ванис је рекао да одобрава лет, а да је новац за запрашивање већ легао на рачун.

Тајна коју је тада знао само Ванис, да је прах за комарце, заправо, света водица са Свете

Горе. Света водица ће бити из авиона посута по целом крају и по згради где се злочин десио,

као и то да ће цео крај и цело гробље бити посуто светом водицом. План који је чуван у

највећој тајности, полако почиње да се остварује.

Потражио је нов хотел. Београђани знају где је хотел Праг, тако да не морам

објашњавати како се и где сместио Ванис Страхелсић. У соби је у каду сипао свету водицу.

Окупао се у њој, схватио је да је то потребно и неопходно. Почео је да здрачи и осећа

сигурно, много боље, без боли у глави, без патњи у срцу и кошмарних снова. Наг, Страхиња

је захвалио свевишњем и високој науци и технологији, те узео креме којима је мазао цело

тело. Крема је штитила тело од блештавила које би одавало ноћног ловца на нечастиве.

Заиста је цело тело било намазано и спремно за нове задатке које поставља пред себе овако

напоран и опасан посао каква је борба против нечастивих.

У својој глави је имао идеју да после ове мисије заиста отпутује у Сједињене Државе

и тамо се обрачуна са нечастивима посебно са Wilijem.

Нова информација анонимних бораца за правду против нечастивих, стигла је на

телефон Ванис Страхелсића Наравно сви мобилни телефони у Београду су добили исту

поруку, али обичан свет није из празне поруке могао ништа прочитати, једино одабрани, као

што је то био и Ван Хелсинг, успели су докучити суштину.

Порука је гласила: „Стева Стевавовић је напустио Београд“. „Последњи догађаји у

граду су га преплашили, те се враћа у село Зарожје.“

Део 4.

На другом крају милионског града Београда, у подруму велике зграде, група младих,

међу њима и два малолетника, са шприцевима у руци, и белим прахом у џеповима дошла је

справљати дрогу која се убризгава у вене.

Дакако, млади београдски наркомани, нису били свесни, да у суседној прегради

подрума, лежи сандук, и нечастиво биће у њему.

21

Лептирак је излетио из суседне просторије, летео је међу младе наркомане, који за

неке нечастиве нису чули, тако да им и лептирак не значи друго, него досаду која је као и

мољац, штеточина, али безопасна. Само је један од младића, махнуо руком као да тера муве

или комарце.

Лептирак је излетио из подрума и како то раде лептири, летећи у цик цак облетао око

зграде.

Краљица мрака, узнемирена, устала и лаким кораком у својој белој хаљини, као да је

спаваћица, или венчаница, боса, корачала је према просторији у којој је сеанса дрогирања у

току.

После примљене дозе у вену, наркоман, доживљава своју екстазу, много не марећи, на

девојку у белом која се изненадно појавила у просторији подрума. Изваљени као кладе

наркомани су у трансу у својој гунгули, видели девојку, за коју су мислили да је једна од

њих, не обраћајући много пажњу. Лептирица је посматрала немоћне за одбрану наркомане

који су сваки у свом трансу доживљавали тренутке славе. Својим тамним очима, осећала је

загађену крв, али није гладна. Синоћ је поприлици испијала крв, частећи се и сладећи. Овога

пута није гладна, можда је то срећа ових младих наркомана. Обула је на своје ноге ципеле

једне од наркоманки и изашла из подрума. Ходала је споро и одмерено, посматрајући околно

дрвеће. Више је није било, него је лептирак летео у крошњама грања, а онда се дим свуда

около појави, згушњавајући се и дижући се у висине све више, чинећи се више облаком него

димом. Крилата сподоба прикривена димом уз цик, УУВВААААХХХАААХААА! Ледео је

крв у жилама сваког који је ово чуо, а станари околних зграда, схвате, да је нека ноћна

птичурина у околини и урличе свој језиви зов. УУВВААААХХХАААХААА!

Део 5.

Нешто касније, истог дана, и нешто даље, у Београду, једно детенце од три или четири

године, трчкарало је и за лептирићем како то деца и раде. Лептирић је као што то и раде

лептири, летео у цик цак, а малена ручица је покушавала да га ухвати.

Појавио се још једна лептирчић, летео је слободније, није много кривудао као мали

бели лептирић, који како је приметио већег, беличасто сивог, убрзо полетео у висине и

изгубио се. Девојчица је похитала, за другим, већим лептирићем, који је водио детенце

право, право, још право, према месту које је свој амбис имало. Детенце је трчкарало за

лептирком, даље и даље. Крај стазе, и почетак амбиса у виду Топчидерске реке указао се

пред цурицом која је и даље скакутала и трчкарала како би ухватила лептирка. На самој

ивици амбиса, детенце је руком покушало да ухвати лептира који је само мало био изнад

ручица девојчице. Скакутала је, пред стрмим бетонским спупштањем у хладну Топчидерску

реку. Дете је закорачило даље и у своју пропаст. Смрт је тако близу, тако стварна и реална.

АНА! АНА! Оштар глас жене прекинуо је идилу детета. Дете је застало, као укопано, као да

се пренуло и дошло себи.

Лептирак је слетио на саме косе детета. Детенце је руком покушало да ухвати

лептирка, али лептирак полете напред, као да зове дете напред, напред у понор. Дете поново

закорачи, али још јачи глас жене заустави је. АНА! ААНАА!

Жена је видећи дете пред амбисом београдске реке, бацила торбу из руку и потрчала,

сметао је и кишобран у руци, и њега је бацила, штикле су цвокотале под њом, жена се изула

боса, и у трк за својим чедом. Неко би рекао да је трчала као суманута.

Лептирица је поново покушала да нагна дете у понор, али мајчина брига овог пута је

победила, ухватила је своје чедо баш у тренутку кад је поново закорачило у амбис.

Лептирак је одлетео даље у висине.

Мајка је чврсто држала чедо, плачући и носећи малоно, даље од опасног места.

УУВВААААХХХАААХААА! УУВВААААХХХАААХААА! Чула се страхота из

даљине Топчидерске реке.

22

Део 6.

Ванис Страхелсић је купио новине. Стао је покрај киоска да би погледао, и на брзака

прочитао новости. Недалеко од њега на стубу за огласе видео је рекламу за филм „Вампири“,

нешто даље приметио је у излогу књижаре рекламу се књигу „Вампир“.

Покрај њега стао је човек. Посматрао је исти плакат. Страхелсић примети да је у

оделу, са шеширом на глави, као да је копија њега самог. Изненађен, слушао је речи човека:

„Познато је да свевишњи на небу нема много моћи против нечастива на земљи, једина, и

довољна моћ је да ако вампир дигне руку, изнад главе, тада га згоди муња свевишњег. Бог

има моћ да на нечастива вампира ако овај дигне руку изнад главе пусти муњу и у сред бела

дана и тако га спали. Човек чиста срца, али и ловци на вампире ако се другом руком држи за

вампира, или га вампир сам држи, када дигне руку према небу, такође ће позвати Бога да

муњом спржи обојицу. Наиме, страдаће и праведник, заједно са вампиром, али то је цена.“

Страхелсић се окренуо да види човека који то говори, али је овај већ кренуо преко

улице, сметајући аутомобилима који су крчили улицу. Учини се Страхелсићу, да човек није

више у оделу, да је то мантија на њему, хтео је да види, да ли човек и браду има, али, авај,

човек је био већ с друге стране улице, у гужви народа који хода и жури улицом.

Ванис Страхелсић узнемирен догађајима које је прочитао у новимана, о нестанку

девојчице од три или четири године, са именом Ана, али и коментар забринуте мајке, како је

њено дете нашла на ивици амбиса шеталишта покрај Топчидерске реке. Мајка је изјавила

како је девојчица била сама, вероватно се заиграла и изгубила. Један позорник је потврдио

изјаву мајке, која је упозорена да боље пази на своје дете.

Ванис Страхелсић је схватио да касни, да је Лептирица сваки пут за корак испред

њега, чак могао би се усудити рећи, читава два или три корака. Ако овако настави, заиста ће

бити жртава у Београду, а он ће само бити затечен догађајима. Овога пута ће реаговати

правовремено. Отишао је према Београђанки. Са највише позиције у граду лакше ће моћи

контролисати околину. Наравно, размишљао је о томе како је овог пута Лептирица, напала у

сред бела дана. То је њена моћ, јер јој лептирак даје моћ како би и дању била активна.

Његово вече на врху Београђанке, учини га мање опрезним јер је схватио да ово вече

Лептирица неће напасти.

Ноћ је прошла, заиста сутрашње новине носу писале о новим мистериозним

убиствима, углавном се све сводећи на дневне новости. Ванис се вратио у хотел, дан је

провео у идили цвркута птица, и сунца које га је обасипало зрацима. Пред крај дана

прилично уморан и изморен даноноћним бдењем. Таман кад је мислио да се опусти, скине и

легне, осетио је поремећај у вахдуху, осетио је струјање, брзо се прибрао, у руке узео из

торбе штап, или народски би се рекло штаку. Она је имала своје издужено здање. Расклопио

је велики глогов колац. Спремио се за борбу. Видео је како се облачи, како нечастива лети

према прозору хотела. Ноћ је, спустила на једном, пун месец, а густ тамни дим као оркан

приближавао се хотелској соби. Ванис је на готовс са коцем у руци чекао да прободе неман.

Заиста из облака таме, излете Радојка, иста као оне ноћи пред свадбу, али не, није више она,

сада је она Лептирица која је њега давила и гушила. Цикнула је и чуо је стари добро знани

крик УУВВААААХХХАААХААА!

УУВВААААХХХАААХААА!

Као некаква дивљакуша, скочила је босих ногу на оквир прозора, кречала је и претила

дугим ноктима и оштрим ђаволо-вампирским зубима. Страхиња се залетео коцем на њу.

Вампирица избегну удар, скакањем на други прозор, па на трећи, на крају нечастива поново

улети у тамни облак и великом брзином облак је нестајао према јужном делу града.

23

Део 7.

Страх је обузео читаво тело ловца на нечастиве. У животу није био овако уплашен.

Осећао је како зној цури са његова чела, али и да је цело тело доживело тежак шок и стрес.

Уморан до јутра није могао да се прибере. Дан је освануо са зрацима звезде која човеку значи

живот а нечастиву смрт. Схватио је да је топлина и дневна светлост нешто што му даје наду,

да га нечастива неће напасти. Покушао је да се смири. Легао је на лежај на који су падали

сунчеви зраци. Узео је само деку да се покрије. Било му је мило и топло. Сунчева топлота и

зраци који са небеса падају на његов лежај, чинили су га сигурним. Брзо је задремао, али је

још био толико свестан да схавти, да је он ловина, да је Лептирица њега пронашла. Она сада

зна где је, осећа његово присуство у граду, осећа опасност од његова деловања. Заиста је

било проблема и заустављене су све нечастиве активности на целом новом гробљу и

околним областима, све куда је бачена света водица са Свете Горе. Она зна његове моћи,

његово искуство у убијању вампира. Све мрачне силе у Београду су на тренутак заустављене,

света водица је спржила слабије, очистила гробља од таме. Света водица је нагнала свако зло

у граду да бежи из града. Исто је учинио и Стева Стевавовић, осећајући опасност, ловца на

нечастиве.

Исто је то знао и Страхиња, да је његов рад у граду завршен. Мораће да напусти

Београд и врати се у село у којем је све започело. Можда ће се епилог десити у Зарожју или

испред исте воденице, која је сведок немих убистава пре стотину и више година.

Део 8.

Променивши хотел, Ван Хелсинг или Ванис Страхелсић је ушао у хотел Москву, на

портирници добио кључеве од собе и кренуо на спрат. Прво се распаковао, затим погледао

кроз прозор. Посматрао је град из овог угла. Теразије му се учине лепше него су икад биле.

Улице, чисте, а поглед пун светлећих реклама, просто рекао би диван, саобраћај у граду

нормалан. Још једну ноћ је остао у граду, у центру града у којем се за последња 24 сата

ништа није догодило. Јутро је дочекао миран, а после доручка, покупио је ствари и кренуо

према аутобуској станици Београд. Узео је карту за Ваљево, а имао је на уму село које није

више од сто година видео. Као да је имао лаку вртоглавицу, а чудна језа му је протресала

тело. Преспавао је дан и ноћ, променио хотел и поново преспавао ноћ. Два пуна дана и две

пуне ноћи, ништа се нарочито у граду није догодило. Није осећао деловање Лептирице, није

осећао ни њено присуство у граду, као да је исчезла. Узео је дневне новине, да провери да ли

је било каквих новости. Погледао је и проверио датум, како га не би изненадило, у времену,

јер дешавало се да преспава и целе деценије па и векове. Заиста новине су биле са датумом

који се по његовом сазнању поклапа са стварноћшу. Лептирица није деловала у граду

последњих 48 часова. Њено присуству у граду није осећао, није се будила или није била

активна, или је пак, отишла из града после последњег напада на његов живот и тело. На

аустобуској станици Ванис је појео доручак, ставио наочаре, и посматрао народ, као да

специјалним наочарима тражи нечастиве у околини. Немиран у души чекао је полазак

аутобуса. Најзад је и дочекао, сместио се на празно седиште и неком наизглед, само споља

посебном мирноћом и спокојством, препустио се вожњи, посматрајући кроз окна, призор

обичан и свакодневни.

Аутобус је после сат вожње ушао на пут брдовитог предела. Природа се смењивала,

зеленила свих врста пратиле су шаренило предела. Аутобус је у својој редовној маршути

напредовао према Ваљеву.

Ванис Страхелсић је обрисао знојаво чело. Његове руке су дрхтале, немир је захватао

његово тело. Из мирноће, тело је безмало постало лудо активно, као да су се све вене на

рукама и врату напеле, осећајући како му и образи горе. Осети је утицај на његово тело, на

његов живот. Срце му је нагло и брзо куцало, колена су поигравала, а зној захватио

целокупно тело. Осетио је нечастиву, осетио је моћ која жели телепатијом са њим да

24

разговара. Он се отимао, свој ум је напрезао да буде рационалан, да гледа прево пред возача

аутобуса, да не мисли и не размишља. Људи у аутобусу су приметили облак како се вије

изнад брда које је са стране. Облак се брзо приближавао, чак шта више, почео је да тамни све

више, као да ће кишу просути. Више то није био обичан облак, него се из облака све почело

пушити. Страхелсић је знао шта је то, можда једини у аутобусу. Био је на изглед, миран и

прибран, сматрао је да је у аутобусу сигурно. Облак је заостајао а тамни дим се невероватно

приближавао аутопуту и аутобусу. Изгледало је као да ће дим ударити у аутобус, страшно се

приближавао. Неки у аутобусу се зачуде, други повичу: „овај дим као да је жив, као да ће

сваког часа ударити у аутобус“.

Заиста део облака и дим ударио је у аутобус. Цело возило се задрмало. Поново је

уследио налет дима, поновни ударац је био много снажнији, чак се возило занело и скренуло

у страну. Присебност возача, избегао је катастрофу скретања са друма и тешку несрећу.

Зашкрипале су кочнице, цело возило се занело. Ванис је устао са свог седишта пришао

шоферу и рече да заустави аутобус.

Изашао је. Схвата, одбио је телепатски разговор са њом, и сада се она свети. Спасио је

путнике и аутобус, својим изласком. Аутобус је наставио пут. Страхиња се оријентисао како

би кренуо одмах према Зарожју. Имао је да прекорача неколико брда, једну планину и да

пређе неколико потока до села. После више од сто година, иде да обиђе своју кућу у Овчини.

Питао се како само изгледа, да ли још постоји или је срушена. Сећа се како је само Живан

назвао његову кућу, печурка. Сетио се народне ношње и како је изгледао у то време. Из своје

торбе је извадио шајкачу те је заменио са шеширом. Корачао је даље преко ливаде. У једном

шумарку се пресвукао и сада је изгледао као онај Страхиња који је некад живео у Овчини, и

који је често одлазио у Зарожје.

У старом оделу у народној ношњи, један човек је корачао преко пропланка. Поново

му се разум почео да мути, поново је неко хтео да телепатијом са њим разговара. Овај пут је

свој ум допустио, овај пут су њене мисли, нашле свој пут до његовог разума. Чуо је јасно

како је рекла: „Страхиња, једина љубави моја, Страхиња буди исти као ја, бићемо вечно

заједно“. Страхињи се чинило, да читава планина одјекује од милине гласа који је давно чуо,

у забитима Зарожја. Чинило му се да је глас ту, стваран, и звонко делује. Сам је ушао у ум

бића у којем је још увек осећао љубав. Да ли је могуће, да га Радојка још воли, да ли је

могуће да повампирена девојка има љубави у себи.

Сава Савановић је угризао њеног оца Живана. То јасно чита из њених мисли. Отац

Живан, је девојку, своју кћер, како се не би удала за дроњу Страхињу, претворио у

нечастиву. Више му је било стало, да од ње направи бесмртника у виду вампира, него да се

она уда, за неког ко њему није одговарао. Уједом ћерке, она је постала Лептирица. Она због

тога и сада жали, јасно то Страхиња, осећа, у њеним мислима. Корачао је даље, преко

пољане која се спуштала у дољу према првом потоку којег ће прећи. Пут за Ваљево им остаје

са десне стране.

Страхиња је корак смањио, осетио је присуство девојке покрај себе. Заиста, Радојка,

иста, она, његова, љубљена, од пре више од сто година, ту је покрај њега. Погледао је и

видео дуге златне косе, њено умилно и мило лице, њен лак ход, Боже, иста је као на дан

венчања, заиста, исто је и обучена. Младић у србијанској ношњи, осетио је лаку језу. Могао

је да чује њено куцање срца, могао је да осети силну љубав у њеном телу. Радојка је

корачала, ставарно, заиста, иста, као да је јуче било њихово венчање.

- А, куд си ти тако поранио - упита Радојка полако и снуждено.

- Та ни сам ти не знам - одговори Страхиња и слеже раменима.

- Остаде ли, болан, жив ономадне?

- Ја, једва... а и ти? Упита Страхиња чисто бојажљиво.

- Не питај! ... - рече Радојка и заплака се.

- Знам већ, онај душман... - заустави Страхиња, па само одмахну руком.

- Нема ми већ живота...- наставља Радојка кроз плач.

- Вала ни мени.

25

- А, шта ћу ја јадна!

- Ваљда ће и томе злу бити једном крај.

- Било би ми лакше да те само виђам кашта... Баш сам ти ја несрећна! Буди Страхиња

исто што и ја.

Страхињи се учини да је овај разговор стар, врло стар, да је све ово прегрмео, да је

свака реч, једном давно, изговорена, све је ово већ једном пре више од сто година прегрмео.

Његова љубљена, је ту покрај њега, све га је потсетило, сетио се сваке речи изговорене пре

сто година, она исто то осећа, она зна тај разговор. Боже како нам не дају да живимо.

Наједном је осетио како се кида њена утроба, како јој претње стижу.

- Не дају нам живота, и даље те киње због мене.

- ААААХААХАА! Како боли, ох како ме муче!

- Платићу најбоље медикусе, хећиме, врачаре и чудотворце, како би пронашли лек за

твоју болест. Пронаћи ћу најбоље лекаре и специјалисте, како би наша љубав, поново

оживела.

- Авај Страхиња, ђавољи прах је сувише моћан. Нема тог лека, можда га никад неће

бити.

- Борићемо се Радојка, борићемо се за нашу љубав, за нас! Све ћу покушати! Наћи ћу

човека вредне памти која ће раскринкати ђавољу работу.

- Пожури Страхиња, пожури јер време истиче. Мене ће мучити, а ако се не ускладим у

ред нечастивих, претвориће ме у сенку која ходи и убија, срце ће ми истргнути и ум, тако ми

љубав убити.

- Ево, кажу, ево ми заповедају, да учиним, да радим, да будеш исто што и ја.

Страхиња се окренуо али Радојке више нема. Однели су је, однели су је од њега.

Крикнуо је криком бола, срце које плаче, које воли и пати, за вољеном, за њом. Што је

нечастиви оте. Викао је кроз етар планине, све је одјекивало, „РАДОЈКА ДО КРАЈА

ЖИВОТА БОРИЋУ СЕ ЗА НАШУ ЉУБАВ! ЉУБАВ ЈЕ ЈАЧА! СВЕ ЋЕ ПОБЕДИТИ!“

Авај, сам је на пропланку, сам самцит. Не осећа више присуство нечастиве, не осећа

присуство никаквих живих људских бића; само маленог зеца у грму, његово срце чује, чује и

кртицу која рије, чује и јелена у даљини. Сада примећује и лане и кошуту, резерват природе,

али нечастиве не чује, не осећа. Нема је више, љубави његове, једине, нема, дошла је да му

каже шта јој је на души, дошла је да каже како није крива што је нечастива, како жали због

тога, како пати и како је тужна што нису заједно. Дошла је да поразговара, да му каже своје

боли. Заплакао се, плакао је као киша ходећи ливадом, газећи поточић који се на путу нашао.

Плакао је за изгубљеном љубави, за промашеним својим и њеним животом. Плакао је због

несреће која је њихову љубав згазила, злу судбину која није дозволила да се љубав развије,

да се оваплоти, да живе срећно и своју децу отхрањују. Несрећа заиста погађа праведнике,

несрећа је многе праве љубави утихнула, згазила, Ђаво је много среће сручио, срушио и

уништио.

Део 9.

Зарожје се у протеклих сто година изменило, али село шумадијско, остале шумадијско

село, са својим богазама и релативном заоставштином.

Ћебини су постали Ћебићи, Туркови постадоше Турковићи, Средојини постадоше

Средојевићи, Миркови су сада Мирковићи, а Мирјанићи су као и Ђиласови задржали своје

презиме. Све је ту, само су се изменили и родили нови становници, који су сахранили своје

старе и заузели њихова места и имања. Живот тече даље у Зарожју. Страхиња је похитао у

Овчину да нађе и види своју кућу, своју печурку, како и сада јасно изговори. Шта ће тамо

затећи, није смео и могао претпоставити. Његово имање није имало потомство, мора да је

тамо коровчина, авлију му прекрила туга, змијарник и шаш. Заиста неко би рекао да никада

26

овде није било дома, да ту одавно нико жив није ни прошао. Кућа, његова печурка, била је у

рушевини, али не мари, он би брзо подигао своје имање. Брзо би овај коров искоренио, све

покосио, ласно би шипражје по авлији утаманио, само да љубави има, само да може своју

вољену кући вратити. Престао би се бавити нечастивима, престао би бити ловац на такве.

Свио би и сада своје гнездо, у дому би се на оџак пушило, а Радојка би улепшавала његов

скромни дом. Радојка би била његова светлост кроз живот, његова инспирација у животу; да

су смртници, проживели би у срећи свој скромни кратки живот. Како је маштао на вратима,

пред капијом и дрвеном оградом родне куће. Као да је заборавио да је реинкарнацијом живео

друге животе. Ништа више није важно, само овај живот који живи и љубав према Радојки

која га надима, која му вољу даје да се даље бори и живи. Без те наде, његов живот би био

промашај.

Кренуо је према потоку и воденици. Тамо је све почело, можда ће се и завршити.

Осетио је нечастиве, покушао је да заобиђе Душманову кућу, покушао је да заобиђе имање

свог несуђеног старца Живана. Његово имање је доживело исту судбину, обрасло у коров и

шибље. Цена нечастивости је учинила своје. Вампир Живан и Вампир Стева Стевавовић,

овде су оставили трага. Кретао се Страхиња према познатој гудури и воденици у којој је био

воденичар само један дан и једну ноћ.

Осетио је и чуо је УУВВААААХХХАААХААА! УУВВААААХХХАААХААА!

Заиста је гудура каква је била пре стотину година, можда је од памтивека таква, и

воденица је иста, иста онаква каква је била. Осетио је нечастиве, осетио је опасност. Али

слика му је друга. Још је неко после њега преспавао у воденици. Заиста, снимана је емисија.

Јован Међедовић је преспавао и није био свестан каквој се опасности изложио. Читаве ноћи

око воденице и гудуре шетао је нечастиви Живан. Ту близу је био и Стева Стевавовић, нису

напали само из једног разлога јер су мислили да је замка. Видели су камере које снимају,

нису били свесни колико је заправо репортера било, колико је људи ту ноћ пратило кретања

око воденице. Њих су заправо плашили само ловци и борци на нечастиве. Камера вампира не

би снимила, јер он се не види исто тако како се не види на огледалу. Јован би био заклан, да

се ни снашао не би, нико вампира не би видео, једино проблем је била замка, колико је друга

страна имала воде аџијазме и колико глогових колаца. Све је то Страхиња видео и осетио у

тренутку. Јован Међедовић је остао жив, пуком случајношћу, ради замке у коју су вампири

сумњали.

На потоку весело се још увек окреће воденички точак. Страхиња је хтео да одмори.

Био је са шајкачом на глави у белој кошуљи у србијанској ношњи и панталонама. На ногама

је имао опанке.

Осећао је нечастиве, осетио је како се етар згушњава, дим се шири. Осетио је Живана

Душмана. Долази да се са њим обрачуна. Очи су му крваве, лице пурпурно, просто посупило

бакарно, коса накострешена, брада се већма повећавала. Обучен је као и некад у србијанску

ношњу, погледа злог, жељан крви и освете. Чуо је његов глас УУВВААААХХХАААХААА!

Осетио је са друге стране како долази, лети, Стева Стевавовић. Видео је омањег чичицу, исто

тако у србијанској ношњи, пурпурног али са смешком на лицу, и очњацима који су вирили

испод горње усне.

Страхиња је дохватио самострел са глоговим колчићима, и воду аџијазму, али касно.

Дохватио га је Живан, са друге стране прилазио је као да лебди Стева Стевавовић. Приметио

је и лептирицу, али не, стала је, сада је поново Радојка. Молила је оца да пусте Страхињу.

Живан је режао као бесан пас. Радојка га је ухватила за руку како би онемогућила да уједе

Страхињу, са друге стране је пришао Стева и дохватио руку како би Страхиња испустио

самострел. Страхиња се бранио, Радојка му је помагала, а два вампира су кидисала ка врату

како би ујели ловца на вампире. Страхиња је дигао високо руку, у тили час је гром из

мрачног и тамног неба ударио...

27

Муња је блескала и све четворо пред воденицом, у гудури, претворила у прах, који се

расуо по трави.

Нема их више.

Страхиња је видео пропланке, видео је шуме и потоке, његов дух се дизао у небеса, уз

њега Радојка са смешком, Стева и Живан у свом јаду, дижу се полако, горе, полагано, све

више код праведника, пред суд.

На земљи је прах остао. Прах који оставља тело које сагори. Унук кмета Ћебе, са

презименом Ћебић, у амбулантску лопатицу са метлицом купио је остатке праха и пепела.

Пажљиво је сваки остатак покупио. Погурен, са очима злобним, крвавим, покупио је прах, са

мислима како до крви да дође.

У село су дошла амбулантска кола са медицинским особљем које од добровољних

давалаца крв, сакупљају.

Ћебић је са смешком дограбио неколико боца крви.

Боже на небу помози свом стаду, свом чеду, свом народу, чистом и часном...

написао

ПРЕДРАГ ЛАЗАРОВ

064/462-7029