Jovana Pavlović 116Aleksandra Golubović 114

Jelena Simonović 115

Sociobiologija predstavlja, prema rečima njenog rodonačelnika Edvarda Osborna Vilsona, Naučno proučavanje bioloških osnova svih oblika socijalnih ponašanja različitih vrsta organizama, uključujući čoveka.

Ključna knjiga, u kojoj su uzloženi stavovi ove naučne discipline, nosi naziv sociobiologija: nova sinteza.

Zbog ambicije da se bavi čovekom i njegovom prirodom na način koji nije, prema mišljenju velikog broja naučnika, primeren za čoveka i njegovo društvo, ova knjiga izazvala je jedno od najžešćih debata među biolozima, sociolozima i filozofima u ovom veku. Postoje tri biološke koncepcije koje predstavljaju temelje savremene sociobiologije:

1 individualna prirodna selekcija2 inkluzivna adaptivna vrednost3 evoluciona stabilna strategija

Prirodna selekcijaKada je reč o prirodnoj selekciji Vilson se ubraja u

biologe koji smatraju da su sve karakteristike organizama adaptacije, odnosno da se sve manifestacije živih sistema mogu jedino razumeti i objasniti delovanjem prirodne selekcije. Sociobiologija gradi svu teorijsku strukturu oko stava da su geni, a ne jedinke ili grupe jedinki, jedinica na koju deluje prirodna selekcija.

Inkluzivna adaptivna vrednostOna je značajna za sociobiologe zbog toga što definiše

prihvatljive okolnosti da se reši centralni problem sociobiologije.

Prema sociobiolozima, koncepcija inkluzivne adaptivne vrednosti je omogućena da se prirodnom selekcijom gena pokaže da je altruizam u porodici ( na primer, žrtvovanje roditelja za svoju decu i slično ), u suštini sebičnog ponašanja.

Evoluciono stabilna strategija

Termin strategija preuzet je iz vojničke terminologije, ovo se definiše kao plan ili akcija čije ostvarenje dovodi do dostizanja maksimalne prosečne adaptivne vrednosti populacije.

Prilikom analiza takvih situacija koristi se matematička teorija igara, čije su osnove dali Von Nemann i Morgenstern, prilikom analiza ponašanja ljudi u konfliktnim situacijama.

Teorija igara je poslužila kao osnova za koncepciju evoluciono stabilne strategije ( ESS ).

ESS se definiše kao strategija gde, ako je prihvati većina članova neke populacije, ne postoji alternativna stretegija koja bi dala višu prosečnu adaptivnu vrednost populacije.

Ili drugačije : za neku populaciju će se reći da ima ESS, u odosu na neke fenotipove ili grupe fenotipova, ako se uvek eliminišu genski aleli koji određuju fenotipove koji se razlikuju od proseka populacije.

Biološki problem gde je prvi put primenjena ESS je ritualna borba koje se često sreće među životinjama koje su u kompeticiji za neki resurs životne sredine ili jedinke suprotnog pola.

Zašto se životinje ne sukobljavaju, već rezličitim oblicima ponašanja simuliraju borbu?

Ovo ćemo prikazati na jednom hipotetičkom primeru, agresivno ponašanje možemo svrstati u dva oblika :

1 prava borba, strategija jastreba2 ritualna borba, u kojoj jedinke pri susretu oko nekog resursa

životna sredine samo prete jedna drugoj ali nikad ne stupaju u okršaj ( strategija goluba )

Jastrebovi se uvek žestoko bore i povlače se tek kada je jedan od učesnika u sukobu povređen, dok golubovi samo prete, ali nikada se međusobno ne povređuju.

Pošto se u ovim analizama pretpostavlja da iza svakog od fenotipova (“ jastreb i golub “) stoje odgovarajući geni, onda se dobijeni rezultat interpretira kao dostizanje stabilnog odnosa gena jastrebova prema genima golubovima, tj da je postignuta stabilna genetička varijabilnost.

Proširujući listu “ strategija “ sociobiolozi danas koriste složenije modele ESS. Cilj svih tih analiza jeste dokazivanje efikasnosti prirodne selekcije na jedinice nasleđivanje – gena.

Negirajući bilo koji oblik grupne selekcije i postojanje bilo kojih drugih jedinica organizacije genetičkog materijala, osim strogo izdvojenih i nezavisnih gena sociobiolozi smatraju da zastupaju ortodoksno darvinističko gledište, kada su u pitanju evolucione promene ponašanja organizama.

Ulogu koju ima ESS za sociobiologe,najbolje opisuju reči Ričarda Dokinsa, jednog od najpoznatijih popularizatora sociobioloških ideja :

“ Čini mi se da bismo se na zamisao o evoluciono stabilnoj strategiji mogli osvrnuti kao na jedan od najvažnijih napredaka evolucione teorije,još od Darvina. ...Pojam ESS,Mejnarda Smita,omogućiće nam da,po prvi put,jasno vidimo kako skup nezavisnih,sebičnih bića može uspeti da nalikuje jednoj organizacionoj celini”

Sasvim je jasno da je u Sociobiologiji strategija potpuno drugačiji fenotip od onoga koji tradicionalno proučavaju genetičari. Strategija je fiksiran fenotip iza koga se nalazi jednostavna genetička osnova.

Ovakav pristup osporavaju podaci koji dolaze iz savremene genetike ponašanja. Psiholog Berković na primer,navodi zanimljiv eksperiment o ulozi učenja u formiranju normalnog agresivnog ponašanja kod mačaka.

Opisi ljudske prirode ,sociobiologa sadrže velike liste društvenog ponašanja ljudi za koje veruju da se sreću u svim društvima. Zapravo postulira se postojanje univerzalnog etograma. Univerzalnost niza socijalnih karakteristika uzima se kao dokaz za postojanje genetičke kontrole tih karakteristika.

Savremenim sociobiolozima su prethodili tzv. “pop-etolozi”.

Za ovaj stav zanimljivi su dokazi koje neki od etologa navode.

Odri tvrdi da su savremeni ljudi nastali od agresivnog karnivornog hominoida Australopithecus africanus koji je prema Odriju izlovljavanjem eliminisao svog nešto krupnijeg savremenika A.robustus.

Konrad Lorenc ,dobitnik Nobelove nagrade za etologiju,vidi drugačije poreklo ljudske agresivnosti( pošto smo poreklom od herbivornih životinja mi nemamo oštre zube i druga “prirodna oružja” predatora,ali to je istovremeno praćeno odsustvom ponašanja kojima se predatori štite od međusobnog ubijanja)

Konrad Lorenc, objašnjava agresivnost nakupljanjem energije u središtima neurona, što dovodi do eksplozije, bez obzira na spoljne uslove. Agresivno ponašanje koje ima svoj izvor u instinktu postoji i kod ljudi. On smatra da se ljudi međusobno bore ne zato što spadaju u različite, suprotne grupe, već stvaraju takve grupe da bi mogli da se bore.

Iako nema potpunog slaganja,u ljudski etogram sociobiolozi najčešće svrstavaju :

Teritorijalnost,Diskriminisan položaj žena,Slepu veru u vođe,Ksenofobiju,Različite oblike agresije.

Zagovornici naučnog metoda po kome se isključivo na osnovu prisustva neke karakteristike u svim

populacijama date vrste govori o njenoj genetičkoj uslovljenosti,ne uzimaju u obzir da se složene

karakteristike poput različitih oblika ponašanja ljudi,mogu održati kroz generacije učenjem i

imitacijom.

EVOLUCIONA PSIHOLOGIJA

Evoluciona psihologija je zasnovana na vrlo specifičnim nativističko-adaptacionističkim interpretacijama mehanizma evolucije koji se tiče isključivo ljudskih mentalnih sposobnosti i ponašanja.

Većina evolucionih psihologa smatra da se aspekti ponašanja ljudi koje tradicionalno proučava psihologija i antropologija,mogu i moraju objašnjavati pomoću brojnih unutrašnjih mehanizama, pri čemu svaki od njih predstavlja adaptaciju koja je nastala delovanjem prirodne selekcije u životnim sredinama koje su naseljavali prvi predstavnici roda Homo.

Imajući u vidu da su odgovarajući selekcioni režimi bili prisutni pre mnogo godina,u životnoj sredini,koju često nazivaju “sredinom evolucione prilagodljivosti” i koja se često izjednačava sa Pleistocenom,većina odgovarajućih psiholoških mehanizama danas nisu adaptivni,imajući vidu velike promene u životnoj sredini ljudi. Ipak,takve karakteristike predstavljale bi danas nasledne,ili urođene,dispozicije ljudi.

Primer sa osetljivošću na alkohol nekih populacija savremenih ljudi predstavlja ilustraciju kao je delovanje prirodne selekcije u prošlosti moglo da oblikuje genetičku strukturu ljudskih populacija. To ne znači,naravno da su sve karakteristike opstale u našim populacijama zbog delovanja prirodne selekcije u prošlosti.

Recimo,tvrdi se da je sladokustvo,koje danas dovodi do nezdrave gojaznosti zapravo nastalo kao adaptacija. Naša sklonost prema slatkišima je u stvari oblikovana u životnim sredinama gde je bilo voća a ne bombona.

Ako prihvatamo,kao što praktično svi evolucioni biolozi čine,da je naš mozak dobio sadašnje dimenzije zbog delovanja prirodne selekcije. Da li to znači da su svi za našu vrstu karakteristični,oblici ponašanja, adaptacije ?

Uprkos tome nas evolucioni psiholozi uveravaju to ne znači. Iako je prirodna selekcija mehanizam bez koga mozak savremenih ljudi ne bi bio toliko veliki,većina naših mentalnih karakteristika i potencijala predstavlja neadaptivnu nus posledicu postajanja organa,sa takvom strukturnom složenošću kakav je mozak čoveka.

Nastanak evolucione psihologije obično se vezuje za ime Lede Kozmides i Džona Tobija, koji su pokušali da objasne tzv. Efekat sadržaja, tj. situaciju u kojoj sadržaj pravila a ne njegova forma, određuju način rezonovanja kod ljudi.

Jedno od mesta sporenja između psihologa jeste, da li je efekat sadržaja posledica tzv. domen-specifičnih ili domen-opštih kognitivnih mehanizama.

Postavlja se sledeće pitanje:

“ Da li se um sastoji od nekoliko mehanizama opšte namene, kao što je operantsko uslovljavanje, socijalno učenje, indukcija putem probe i greške, ili on uključuje i veći broj specijalizovanih mehanizama, kao što su sredstva za sticanje jezika..mehanizmi preferencije partnera...mehanizmi seksualne ljubomore i td”.

Kozmides smatra da njena teorija, pod imenom “društveni ugovor”, koja zagovara prisustvo domen-specifičnih mehanizama, najbolje objašnjava efekat sadržaja.

“Društveni ugovor povezuje shvaćene koristi sa shvaćenim cenama,

koji se izražava kao razmena u kojoj se od jedinke zahteva da plati cenu jedinki ili grupi, da bi mogla imati korist od te jedinke ili grupe”.

“ Za lovce-sakupljače, socijalni ugovori zarad obostrane koristi bili su neophodni za preživljavanje. Ova kooperacija ne može evoluirati sve dok se ne otkriju prevaranti, prema tome došlo je do selekcije procedura za otkrivanje jedinke koja bi dobila nešto a nije platila cenu - darvinistički algoritam”.

Osnovna struktura argumentacije Kozmides je sledećaOsnovna struktura argumentacije Kozmides je sledeća:

postoje domen-specifični procesi,ovi procesi su zasnovani na evoluciji, i zbog toga sugenetički zasnovani.

Dokazi za ove “evolucione zaključke” su sledeći:1. sposobnost mišljenja je zavisna od sadržaja2. svaka promena u toj sposobnosti dešava se u predvidivom

“adaptivnom smeru”.

Dakle do stava da su domen-specifični procesi genetički uslovljeni dolazi se indirektnim putem. Tokom evolucije, selekcija dovodi do pojave adaptacija samo ako deluje na nivou gena. Međutim, nisu sve karakteristike evolucione adaptacije.

Može se reći da “evolucioni psiholozi primarno koriste teoriju evolucije unutar psihologije, ne obazirući se..na standarde u evolucionoj biologiji”.

Eksperiment sa transplantacijom delova nervnog tkiva prepelice u embrion pileta, koje se razvilo u kokošku koja se oglašavala kao prepelica ne može se uzeti kao dokaz postojanja modularne organizacije mozga čoveka, jer se radi o subkortikalnim delovima, ali ukazuje na to da ti delovi mozga imaju modularnu organizaciju.

Neurološka osnova mnogih funkcija neokorteksa još uvek nije mnogo poznata, neka istraživanja vezana za primarne senzorne oblasti pomažu nam da odgovorimo na pitanje kako nastaju funkcionalne oblasti u neokorteksu.

.

Kod slepih ljudi deo korteksa značajan je za identifikaciju taktilnih signala-Brajova azbuka.

Dakle, tvrdnja Kozmides da teorija evolucije daje ili predviđa postojanje domen-specifičnih mehanizama mišljenja kod ljudi,nije tačna.

Umesto unapred genetičkih određenih domen-specifičnih mehanizama mišljenja kod ljudi, tokom evolucije došlo je do formiranja različitih mehanizama učenja koji omogućavaju adaptivne odgovore na izazove sredine.

Tokom postnatalnog razvića u čovekovom mozgu dolazi do formiranja viših funkcija: sticanje i korišćenje jezika..

Mozak novorođenčeta:6 slojeva nervnih ćelija u svakom regionu neokorteksa (određeni

genima pre rođena-makrostrukture).

Mozak odraslog čoveka:

poseduje i mikrostrukturu koja se formira u postnatalnom periodu.

Postojanje tzv. “dvostrukih disocijacija”, tj. situacija kada oštećenje jednog dela mozga odraslih ljudi dovodi do gubitka nekih f-ja., a drugi često bliski regioni, ostaju neoštećeni.

Ovo evolucioni psiholozi uzimaju kao primer modularne organizacije mozga. Međutim, postojanje specijalizovanih oblasti mozga kod odraslih ljudi ne znači da se rađamo sa takvom arhitekturom mozga.

Moždani udar kao posledicu ostavlja nemogućnost korišćenja pravilne gramatičke strukrure jezika, a rečnik ostaje sačuvan, dok je kod drugih povreda, situacija obrnuta.

Savremena istraživanja su pokazala da se ovi moduli formiraju tokom procesa specijalizacije u ranom detinjstvu.

Na primer kod dece do šeste godine starosti, različite operacije vezane za gramatiku, odigravaju se u obe hemisfere mozga; tek posle tog perioda,kod desnorukih ljudi, leva hemisfera mozga postaje više specijalizovana za ove jezičke operacije.