Mnoge zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji žele da učestvuju u globalnoj ekonomiji koja se bazira na informacijama. Ove zemlje shvataju da pravni okvir i politika vlade mogu da igraju važnu ulogu u kočenju ili pomaganju razvoja informacionih i komunikacionih tehnologija (IKT), razvoju onlajn ekonomije i realizaciji e-uprave.

Vođenje poslovanja i pružanje usluga e-uprave u globalnom digitalnom okruženju pokreće važna pitanja zakonske validnosti elektronskih dokumenata i složena pitanja izgradnje poverenja i utvrđivanja identiteta. Vladini i politički eksperti upustili su se u borbu za obezbeđivanje sigurnog i pozdanog okruženja za firme i građane koji koriste elektronske transakcije. Jedno od rešenja koje je privuklo značajnu pažnju jeste usvajanje zakona o „elektronskom" ili „digitalnom potpisu".(1)

Zakonodavne vlasti mnogih zemlja, koje teže promovisanju e-trgovine i e-uprave, dale su prioritet donošenju zakona koji stvaraju pravnu osnovu za korišćenje i prihvatanje elektronskih ili digitalnih potpisa. Tokom proteklih pet do sedam godina oko pedeset zemalja usvojilo je zakone ili uredbe o elektronskim ili digitalnim potpisima, dok su sličnu regulativu druge zemlje uzele u razmatranje. (2)

Određen broj ovih zakona predviđa uspostavljanje kompleksnih sistema baziranih na „infrastrukturi javnih ključeva" i „sertifikacionim telima", koja bi upravljala tehnologijom za stvaranje digitalnih potpisa baziranim na kriptografiji. Neki zakoni podrazumevaju izdavanje dozvola od strane vlade. Prema drugima, obavezujući će biti samo oni potpisi koji su napravljeni tehnologijama odobrenim od strane vlasti. Usvajanje ovih zakona praćeno je izveštajima, novinskim člancima i vestima koje predviđaju da će pravno regulisanje elektronskog potpisa izvršiti revoluciju u vođenju poslovanja i promovisanju e-trgovine. Jedna od tema ovog teksta jeste da pokaže kako uloga zakona o elektonskom potpisu u praksi ima manji značaj od onoga koji mu je pridavan. (3)

To ne implicira da su pitanja izgradnje poverenja i provere identiteta u elektronskom poslovanju manje važni. Naprotiv, tehnologija digitalnog potpisa i drugi elektronski sistemi potvrde identiteta zavređuju pažnju kako razvijenih, tako i zemalja u razvoju. Poenta je da zakonski okviri mogu da ponude samo ograničenu sigurnost i ne mogu automatski stvoriti poverenje u neku tehnologiju. Vrednosti digitalnog potpisa i drugih sistema potvrde identiteta u manjoj meri se baziraju na zakonskim propisima, a više zavise od mogućnosti same tehnologije, izborima napravljenim od strane korisnika i načinima na koje ih firme praktično uključuju u svoje elektronsko poslovanje.

Ovaj tekst, dalje, ukazuje da je fokusiranje na elektronski potpis u diskusijama o razvoju e-trgovine i IKT možda stvorilo pogrešnu ideju o prioritetima zakonskih reformi, koje su zaista preko potrebne radi podsticanja razvoja Interneta i e-trgovine. Ovaj tekst podržava pretpostavku da, barem u ranim fazama razvoja, preterano fokusiranje na regulativu o elektronskom potpisu odvlači pažnju od mnogo važnijih pitanja. Još gore, postoji mogućnost da se usvajanjem neadekvatne regulative procesi vezani za izdavanje i upotrebu elektronskih potpisa nepotrebno birokratizuju, što može da sputa razvoj e-trgovine.

U tekstu se, takođe, naglašava važnost postepenog pristupa u rešavanju otvorenih pitanja koja se javljaju sa upotrebom elektronskih dokumenata i elektronskih potpisa. Prvo što treba obezbediti u okviru ovog pristupa je uklanjanje zakonskih prepreka za prihvatanje elektronskih dokumenata. Nekon toga, treba dati slobodu firmama da se između sebe dogovaraju o tehničkim standardima za sklapanje elektronskih ugovora. Na posletku, vlade u okviru projekata e-uprave mogu da eksperimentišu sa sistemima za potvrdu elektronskog identiteta građana (uključujući i uvođenje mogućnosti digitalnog potpisivanja). Ipak, vlade bi trebalo da sačekaju sa uspostavljanjem sistema centralizovanog odobravanja određenih tehnologija ili pružalaca usluga u oblasti e-trgovine.

Konačno, razmatranje ograničenja regulative elektronskog potpisa otvara prostor za ugrađivanje naučenih lekcija u buduće reforme pravnog okvira, koje bi podržale širenje Interneta kao komponente razvoja. U tom smislu, na prvom mestu je važnost baziranja zakonskih reformi na pažljivim analizama lokalnih potreba i stvarne poslovne prakse, jer čini se da su zakoni o elektronskom potpisu ponekad predlagani bez prethodne procene realnih zakonskih i drugih ograničavajućih faktora razvoja i upotrebe IKT. Na drugom mestu, iskustvo sa pravnim regulisanjem digitalnog potpisa potvrdilo je da bi težnje za zakonskom reformom, u nameri da se pomogne razvoj IKT, trebalo da kao prioritet postave osnovnu liberalizaciju u sektoru telekomunikacija, pojednostavljivanje procesa izdavanja dozvola, podržavanje preduzetništva, transparentnosti, bankarskih zakona, kao i poboljšanje osnovne transportne infrastrukture. Ako se ova pitanja ne razreše, e-trgovina neće moći da napreduje, bez obzira na kvalitet zakona o e-potpisu. Konačno, iskustvo sa regulisanjem elektronskog potpisa u razvijenim, manje razvijenim i zemljama u tranziciji pokazalo je da zakon ne može da stvori nešto što je daleko iznad trenutnog stanja tehnologije ili tržišta.

Potreba za sigurnošću i poverenjem u e-trgovini i e-upravi

Suočavanje sa pitanjima zakonske prihvatljivosti elektronskih dokumenata i elektronskih potpisa bilo je neminovnost, jer u mnogim zemljama zakoni koji se tiču ugovora ili informacija koje moraju biti dostavljene državnim institucijama upotrebljavaju termine kao što su „u pisanom obliku", „original" ili „potpisano" - reči koje pripadaju dobu papira. Firme i građani će oklevati da obavljaju poslovne transakcije i podnose dokumenata državnim institucijama elektronskim putem ukoliko nisu uvereni da će elektronske poruke imati zakonski obavezujući efekat. U cilju pospešivanja e-trgovine i e-uprave trebalo bi razjasniti da termini poput „u pisanom obliku", „original" i „potpis", kada se koriste u zakonima i drugim normativnim aktima koji regulišu sklapanje ugovora i podnošenje dokumenata državnim organima, ne isključuju upotrebu elektronskih poruka. (4)

Međutim, napravljen je raskorak između potrebe za ovom vrstom pravne sigurnosti i predloženih zakonskih rešenja u mnogim zemljama, kako razvijenim, tako i nerazvijenim. Problem počinje sa neuspehom da se uoči razlika između obezbeđivanja pravne sigurnosti i uspostavljanja poverenja, kao i razlika između zakonskih i nezakonskih aspekata poverenja. Na najjednostavnijem nivou, pitanje pravne sigurnosti

odnosi se na pitanje da li će elektronska poruka zadovoljiti zakonske zahteve da dokument bude „u pisanom obliku". Sa tim je povezano pitanje - šta je „original" elektronskog dokumenta - u slučajevima kada, na primer, sud traži na uvid „originalne" verzije dokumenta u svojstvu dokaza. Ovo su čisto zakonska pitanja.

Daleko komplikovanija grupa pitanja odnosi se na pronalaženje odgovarajuće elektronske funkcije koja može da zadovolji zakonsku potrebu za „potpisom". Ovde je pitanje pravne sigurnosti zamagljeno problemom poverenja na globalnom tržištu. Razmatranje elektronskog potpisa zahteva potpuno razumevanje različitih funkcija koje zadovoljava potpis mastilom na papiru.(5)

Želja da se promoviše e-trgovina može da opravda i preispitivanje uloge koju imaju potpisi na ugovorima i propisanim dokumentima uopšte. Ishod ovih preispitivanja može da se razlikuje u državama koje funkcionišu u okviru tradicije anglosaksonskog prava i onih koje funkcionišu u okviru tradicije kontinentalnog prava. Ipak, bez obzira na to, u najvećem broju zakonskih sistema osnovna funkcija „potpisa" jeste da ukaže na nečiju nameru da se obaveže na ono što je potpisano. Drugo, potpisi mogu da budu vredna pomoć pri rešavanju sporova, kada je ugovor doveden u pitanje. U tom slučaju, ako su potpisi jedinstveni i ako ih je moguće prepoznati, oni mogu da posluže za potvrdu identiteta potpisnika. Pojava jedinstvenog potpisa na papiru može da oteža potpisniku poricanje dokumenta.

Međutim, tokom diskusija o pristupima zakonu o elektronskom potpisu, pitanje pravne sigurnosti i pitanje poverenja međusobno su isprepletena. U cilju usvajanja zakonskih reformi koje odgovaraju realnoj praksi, važno je napraviti razliku između pitanja da li je izvesno da će elektronski dokument biti zakonski validan i pravosnažan, i ostalih pitanja u vezi sa izgradnjom poverenja i utvrđivanjem identiteta. Činjenica je da elektronske komunikacije postavljaju posebno kritična pitanja poverenja i utvrđivanja identiteta, ali važno je prepoznati da najvećim delom ovo nisu pravna pitanja koja se mogu rešiti zakonima.

Na primer, kako primalac elektronske komunikacije sa sigurnošću može znati da li je pošiljalac zaista ona osoba za koju se izdaje? Ovo je pitanje „identiteta" ili „utvrđivanja identiteta". Drugi problem je kako da primalac poruke, koji se oslonio na njen sadržaj, izbegne mogućnost da pošiljalac poruke poriče da ju je poslao? Ovo je pitanje „neporecivosti". Takođe, kako neko može biti siguran da će poruku pročitati isključivo ona osoba kojoj je namenjena, te da poruku neće moći da presretne neko drugi? Ovo je problem „poverljivosti". Konačno, kako je moguće dokazati da poruka nije namerno promenjena ili na drugi način bespravno izmenjena tokom prenosa ili skladištenja? Ovo je problem „integriteta".

Ova pitanja nisu svojstvena samo elektronskim komunikacijama, iako se tako ponekad naglašava. Međutim, zabuna u vezi sa trećom grupom problema u domenu e-trgovine nastala je delimično zato što moderna kriptografska tehnologija, koja može biti korišćena za stvaranje „digitalnih potpisa", može biti upotrebljena i za poboljšanje poverenja po pitanju ova četiri problema elektronskih komunikacija - identiteta, neporecivosti,

poverljivosti i integriteta. Ustvari, pravilno primenjene tehnologije digitalne kriptografije mogle bi da obezbede viši nivo poverenja nego potpisi mastilom na papiru. (Međutim, korišćenje ovih tehnologija za rešavanje navedenih problema u praksi nije jednostavno.)

Ali, komponente poverenja - identitet, neporecivost, poverljivost i integritet komunikacija - uglavnom nisu zakonska pitanja. Na primer, enkripcija se naširoko koristi za stvaranje bezbednih veza između Web servera i Web klijenata. Ovakvo obezbeđenje štiti poverljivost informacija koje se razmenjuju između računara kupca i servera prodavca (na primer, brojeve kreditnih kartica). Veoma slična tehnologija može se koristiti za potrebe digitalnog potpisa, ali poverljivost podataka tokom tranzita nema nikakve veze sa zakonskom ispravnošću transakcije. Poverljivost jednostavno nije zakonski preduslov za ugovor.

Slično tome, sa zakonske tačke gledišta, nije neophodno da osoba potvrdi svoj identitet pri ulasku u obavezujući ugovor (iako bi to sa praktične tačke gledišta bilo veoma važno). Neporicanje nije zakonski preduslov ugovora. I, dok se integritet e-dokumenta može dovesti u pitanje, problem integriteta u najvećoj meri je činjenično pitanje, koje se podjednako odnosi i na papirne dokumenate. Tokom diskusija o e-trgovini često se gubi iz vida ova razlika između zakonski propisane funkcije elektronskog potpisa u sačinjavanju pravno valjanog ugovora i njegove funkcije u izgradnji poverenja, nezavisno od zakonskog okvira.

Takođe, često se previđa razlika između pitanja poverenja koja se mogu rešiti usvajanjem zakonskog okvira i onih koja se mogu rešiti primenom odgovarajuće tehnologije, nezavisno od zakonske regulative..

Pravni kontekst za razvoj e-trgovine i IKT

Još nešto se često gubi iz vida tokom diskusija o e-trgovini: pravno regulisanje elektronskog potpisa nije najvažnija reforma koja je potrebna da bi se podržala e-trgovina i razvoj IKT.7 Ni najbolji zakon o elektronskom potpisu neće učiniti da e-trgovina procveta, ako nisu sprovedene i druge zakonske reforme. Suprotno tome, e-trgovina može da funkcioniše bez zakona o elektronskom potpisu, ako su usvojene druge zakonske reforme. Svakako nije preterano reći da su se zakoni o e-potpisu pokazali umnogome nevažni za razvoj e-trgovine.(8)

U većini razvijenih zemalja, sa najvećim obimom e-trgovine, pokazalo se da se ona razvila mnogo pre nego što je usvojen zakon o e-potpisu.(9)

Zakoni o e-potpisu pokazali su se čak manje bitnim i za samu primenu tehnologije e-potpisa, jer se e-potpisi danas koriste u velikom broju zatvorenih sistemima, unutar kojih zakon nije moguće primeniti.

Osim elektronskog potpisa, postoje mnoge druge reforme koje su daleko važnije za stvaranje zakonske osnove za e-trgovinu.(10) Prva i najvažnija među njima je reforma u oblasti telekomunikacija. Da bi e-trgovina funkcionisala neophodan je pristup Internetu,

koji za većinu korisnika, i u najvećem broju slučajeva, podrazumeva korišćenje telekomunikacija. Više puta je pokazano da politike „liberalizacije" u oblasti telekomunikacija (uvođenje konkurencije, privatizovanje telekomunikacionih operatora u državnom vlasništvu, ustanovljavanje nezavisnih regulatornih tela sposobnih da efikasno upravljaju frekventnim spektrom i donose pravila za pružanje usluga itd) najbolje utiču na privlačenje investicija, inovacije i razvoj infrastrukture, te vode ka povećanju obima korišćenja usluga po nižim cenama, doprinoseći tako rastu sektora IKTu celini. (11)

Važno je naglasiti da liberalizacija ne podrazumeva odsustvo regulacije. Liberalizacija telekomunikacija podrazumeva uspostavljanje nezavisnog regulatornog tela sposobnog da podstakne konkurenciju.(12) Štaviše, liberalizacija u sektoru telekomunikacija je važan, ali ne i dovoljan uslov za potsticanje široke primene IKT i razvoj e-trgovine. Studije o nacionalnim inovacionim i razvojnim sistemima pokazale su da je obično potrebno mnogo više od stvaranja slobodnog tržišta, a vlada i druge državne institucije u svemu tome imaju značajnu ulogu.

Eliminacija nepotrebnih zakonskih ograničenja za osnivanje firmi takođe je veoma važno. Preduzimači u virtuelnom i stvarnom svetu bi trebalo da mogu da osnuju firmu i otpočnu sa radom bez opterećenja u smislu izdavanja velikog broja različitih dozvola. Mehanizmi vlade često nisu dobri za procenjivanje šta će na tržištu uspeti, a šta neće. Zakoni iz oblasti zaštite potrošača takođe su značajni, ali isuviše često njihove odredbe, zaostale još iz vremena dirigovanih i kontrolisanih ekonomija, ne štite ni potrošače ni investitore, već povećavaju troškove započinjanja novog posla.

Prilagođavanje regulative realnim potrebama poslovanja posebno je važno za e-trgovinu, gde su brzina, inovacija i fleksibilnost često odlučujući faktori uspeha na tržištu.

Bankarski zakoni takođe su od vitalnog značaja. Građani koji nemaju kreditne kartice ili pristup drugim oblicima bezgotovinskog plaćanja ne mogu učestvovati u e-trgovini. Pravila koja ograničavaju odgovornost vlasnika kreditnih kartica ili tekućih računa u slučaju prevara doprinose stvaranju poverenju kako u virtuelnom, tako i u stvarnom svetu. Mnogim zemljama u razvoju potrebna je adekvatna regulativa za prevare sa kreditnim karticama. Trgovački kreditni računi nisu dostupni preduzetnicima iz mnogih zemalja u razvoju, uglavnom zbog toga što je iz tih zemalja potekao veliki broj prevara sa kreditnim karticama.

Što se tiče izgradnje poverenja, mora da postoji efikasno sredstvo za sprovođenje ugovora bilo koje vrste. U većini zakonskih sistema to zavisi od sudstva, koje mora biti nezavisno i nekorumpirano i mora da funkcioniše bez zastoja. Čak i tradicionalni svojeručni potpis na papirnom ugovoru je nepouzdan, ako ugovor može biti prekršen uz saznanje da bi pokušaj da se on sprovede bio godinama odlagan na sudu. Slično tome, osnovni elementi zaštite potrošača ne potiču od zakona o e-potpisu, već od procedure za obeštećenje. Isti principi zaštite potrošača koji su neophodni u realnom svetu, podjednako su važni u virtuelnom. Na primer, potrošači neće kupiti ništa putem Interneta ako nisu uvereni da će moći da dobiju nazad svoj novac, ukoliko im proizvod ne bude isporučen.

Konačno, jedna opšta opaska: razvoju e-trgovine mnogo više bi pomoglo eliminisanje zakonom propisanih birokratskih procedura i zahteva, nego njihovo prebacivanje u digitalni kontekst. (Isto važi i za e-upravu.) No, uprkos tome, pojedini predlozi regulative e-potpisa, kako u razvijenim, tako i u zemljama u tranziciji, predlažu uspostavljanje pravila za elektronske transakcije koja su čak i strožija od onih u realnom svetu. Zemlje u tranziciji ka tržišnoj ekonomiji trebalo bi da iskoriste dolazak e-trgovine za preispitivanje zakonom propisanih procedura i zahteva, koji se odnose kako na virtuelno, tako i na stvarno tržište.

Mnoge razvijenije zemlje, gde e-trgovina odavno funkcioniše, eliminisale su još i pre pojave Interneta neke od suviše birokratizovanih procedura u vezi sa ugovorima i drugim aspektima poslovanja. (Na primer, u SAD već duže od jednog veka ne zahteva se postojanje „svojeručnog potpisa" na ugovorima.(13) Zemlje u razvoju i tranziciji, koje žele da prihvate prednosti informacione ekonomije, trebalo bi da preispitaju stara pravila koja važe u poslovanju i utvrde da li bi neka od njih mogla biti eliminisana ili pojednostavljena, umesto da pokušavaju da za njih nađu adekvatan ekvivalent u elektronskom okruženju. Ovo se podudara sa principom transakcijske neutralnosti: papirne i elektronske transakcije trebalo bi tretirati na istovetan način, koliko je god moguće.

Imajući u vidu sve pretnodno rečeno, moguće je bolje pristupiti rešavanju pitanja potrebe za regulativom iz oblasti e-potpisa i njenog sadržaja. Zakonsko regulisanje e-potpisa može imati specijalnu ulogu u zemljama u razvoju i tranziciji, gde pravni sistem nije u stanju da adekvatno odgovori novim izazovima i gde nedostaju drugi oblici zakonske zaštite za obavljanje elektronskih transakcija. Međutim, sa procesom usvajanja zakona o e-potpisu trebalo bi nastaviti samo nakon obavljene sveobuhvatne analize aktuelnog zakonskog okvira (radi utvrđivanja na koja pitanja on daje odgovore, a na koja ne), kao i jasnog razumevanja koje bi funkcije e-potpis trebalo da ispuni. Napokon, umesto uspostavljanja složenih sistema za prihvatanje digitalnih potpisa baziranih na kriptografiji, zemljama u razvoju i tranziciji bolje bi poslužio pristup postepenog razvoja, čije objašnjenje u kratkim crtama sledi.

Kao što je već pomenuto, zakonska i tehnička pitanja, koja sa sobom donose e-trgovina i e-uprava, javljaju se na nekoliko nivoa. Na jednostavno pitanje da li elektronskoj poruci može da se uskrati zakonski efekat dokumenta „u pisanom obliku" moguće je dati jednostavan odgovor. Sa druge strane, problem odabira elektronskih tehnika koje bi se mogle prihvatiti kao zakonski ekvivalent potpisa mastilom sastoji se od niza komplikovanijih pitanja, koja u izvesnoj meri zavise i od određenog zakonskog sistema (što je najočiglednije unutar razlike između sistema anglosaksonskog i kontinentalnog prava). Najteže pitanje e-trgovine ili e-uprave, podjednako sa zakonske i tehničke tačke gledišta jeste kako dokazati elektronski identitet.

U pokušaju da se nađu odgovori na neka od ovih pitanja, uključujući i ono najteže, kako da osobe koje se međusobno ne poznaju mogu pouzdano utvrditi elektronski identitet, međunarodni stručnjaci i institucije razvili su modele zakona. Jedan od njih je Model zakona o elektronskoj trgovini, razvijen 1996. godine od strane Komisije UN za

međunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL). On predlaže zakonski tekst koji propisuje da se dokumentu ne može poreći zakonski efekat „pisanog" ili „originalnog" samo zbog njegove elektronske forme. Ovaj model, takođe, opisuje faze pravljenja ugovora elektronskim putem, opisujući koncepte poput elektronske ponude i njenog prihvatanja u elektronskom kontekstu. UNCITRAL je takođe objavila poseban model zakona koji se odnosi na nešto ozbiljniji problem elektronskog ekvivalenta potpisa - Model zakona o elektronskom potpisu iz 2001. godine. Vođena istom idejom, Evropska Unija je 1999. godine usvojila direktivu kojom je uspostavljen „zajednički okvir"za elektronski potpis.(14)

Ovi modeli baziraju se na nekoliko principa koji su podjednako važni kako za razvijene i manje razvijene zemlje, tako i za ekonomije u tranziciji. Pre svega, oni odražavaju premisu da će e-trgovina najbolje napredovati ako je privatnom sektoru dozvoljeno da sam razvija rešenja, podstaknut konkurencijom i tržišnom potražnjom. Shodno tome, međunarodni modeli ne podržavaju intervencije vlasti u cilju ograničavanja razvoja tržišta u oblasti usluga elektronskog potpisa. Međunarodni modeli naročito ne podržavaju uspostavljanje sistema u kojima firme koje žele da pružaju usluge elektronskog potpisa u e-trgovini prethodno moraju da dobiju odobrenje vlasti. Direktiva EU jasno zabranjuje zemljama članicama da nametnu takav zahtev za dobijanje dozvola. Drugo, modeli naglašavaju princip „tehnološke neutralnosti", koji podrazumeva da nacionalni zakoni o e-potpisu ne bi trebalo da favorizuju bilo koju konkretnu tehnologiju za stvaranje elektronskih potpisa.(15)

Međutim, zbog različitih razloga, sve je jasnije da zemlje u razvoju i tranziciji mogu pogrešno da shvate poruke međunarodnih modela. Mnoge zemlje u razvoju i tranziciji usvojile su isuviše stroge predloge zakona o e-potpisu, koji ograničavaju zahtevanu fleksibilnost u elektronskom poslovanju.(16) Uzrok ovome delimično može da bude i to što tehnološka neutralnost međunarodnih modela ne pruža adekvatnu sigurnost zemljama u razvoju i tranziciji, pa se one okreću nešto strožijem sistemu.

Međunarodni modeli ostavljaju mnoga pitanja, koja treba da reše sudska, zakonodavna ili nezavisna regulatorna tela za utvrđivanje standarda. Ipak, mnoge zemlje u razvoju i tranziciji nemaju pravosudni sistem koji je sposoban da u teoriji i praksi primenjuje opšti zakon od slučaja do slučaja, a nemaju ni sposobna nezavisna regulatorna ili nadzorna tela. Možda je deo problema bilo neadekvatno usmeravanje od strane donatorskih organizacija i međunarodnih savetnika. Takođe, širom sveta postoji tendencija da zakonopisci koriste ono što im je pri ruci: modeli zakona o e-potpisu postoje u upotrebljivom obliku, dok slični modeli zakona o liberalizaciji telekomunikacija, zaštiti potrošača ili kreditnim karticama nisu jednostavno primenljivi ili ne postoje, pa se onda počinje od e-potpisa.

Ali, jedan od možda najvažnijih razloga zbog kojih UNCITRAL. model zakona o e-potpisu i direktiva EU mogu da odvedu na pogrešan put zemlje u razvoju i tranziciji jeste sledeći: dok sa jedne strane ovi modeli dozvoljavaju upotrebu bilo koje tehnologije za stvaranje e-potpisa, sa druge strane posvećuju posebnu pažnju tehnologiji koja razmatra najozbiljnije pitanje e-trgovine, a to je stvaranje ugovora između strana koje se

međusobno ne poznaju. Ovi modeli propisuju uslove za primenu najpouzdanijeg oblika e-potpisa, uključujući i stvaranje tela za pružanje usluga izdavanja sertifikata, kojima se garantuje za podatke o potpisu osoba ili drugih entiteta, tako da podaci o potpisu mogu da se dovedu u vezu samo sa jednom osobom i ni sa jednom drugom. Međutim, problem elektronskih transakcija između osoba koje se ne poznaju ne može se rešiti zakonskim putem; prepreke su uglavnom tehnološke i ekonomske prirode.

Što je još važnije, iskustvo je pokazalo da se e-trgovina u većini slučajeva ne obavlja između strana koje se ne poznaju tj. koje se po prvi put sreću u elektronskom okruženju, već između partnera koji su svoj odnos uspostavili na tradicionalan način -licem u lice.(17) Stoga je moguće podržati dobar deo e-trgovine bez obraćanja pažnje na problem transakcija između strana koje se ne poznaju. Za ekonomije u nastanku i razvoju taj problem je obično loša polazna tačka za izgradnju zakonskog okvira za razvoj e-trgovine i IKT.

Realističan pristup e-trgovini

Menjajući fokus regulative, moguće je izgraditi realističniji pristup e-potpisu na osnovu modela UNCITRAL. i EU. Pre svega, realističniji zakonski okvir primarno težište bi postavio na princip „autonomije ugovornih strana" i uvažavanje prava na „slobodu poslovnog izbora" ili „slobodu ugovaranja". Ovo je princip po kome bi zakoni o elektronskom potpisu trebalo da dozvole firmama i pojedincima uključenim u e-trgovinu da, na uobičajen način, usaglase sopstvene metode ulaska u ugovorni odnos elektronskim putem. Stoga, na primer, ako neka firma uspostavi elektronski sistem za nabavku i omogući svojim dobavljačima pristup sistemu putem nekog identifikatora - bilo da se radi o jednostavnom identifikacionom broju ili kriptografskoj tehnologiji - zakon i sudovi bi morali da priznaju važnost ugovorima napravljenim u okviru tog sistema, bez obzira na to da li odabrana tehnologija odgovara određenim tehničkim standardima ili ne.

Sa druge strane, dok se cilj e-trgovine najbolje postiže kroz konkurentno tržište, na kome bi zarad podsticanja napretka trebalo izbegavati uvođenje posebnih dozvola za bavljenje e-trgovinom, e-upravu bi trebalo tretirati odvojeno. Sasvim je uputno i verovatno neophodno da vlada propiše sopstvene standarde za tehnologiju identifikacije, koja bi bila korišćena za komunikaciju građana sa državnim organima. Čak je i pogodno da vlada uspostavi sopstveni sistem e-potpisa i primeni odgovarajuću tehnologiju (ili obaveže ugovorom neku firmu iz privatnog sektora da to uradi). Ovaj proces će, takođe, podrazumevati komunikaciju licem u lice ili druga tradicionalna sredstva komunikacije za utvrđivanje identiteta korisnika, čime se otvara mogućnost za primenu pojednostavljene infrastrukture javnog ključa.

Samo pomenuta dva elementa - dogovor poslovnih partnera u e-trgovini i propisi vlade za e-upravu - trebalo bi da budu dovoljni za pokrivanje velikog broja situacija u kojima bi upotreba elektronskih potpisa bila značajna u zemljama u razvoju i tranziciji. Trećoj kategoriji problema - transakcijama između strana koje se ne poznaju - verovatno bi se bolje pristupilo usvajanjem zakona o kreditnim karticama, debitnim karticama ili „elektronskom novcu", kojima bi se bitne funkcije utvrđivanja identiteta u najvećoj meri

odigravale između trgovaca i izdavalaca kreditnih ili debitnih kartica tj. pružalaca usluga prometa „elektronskog novca", a ne između trgovca i kupaca.

Prvi korak - Priznavanje elektronskih za „pisana" dokumenata i usvajanje drugih pravila o razmeni elektronskih poruka

U mnogim zemljama zakon zahteva da ugovori ili drugi dokumenti moraju da budu „u pisanom obliku" i/ili „potpisani". Drugi zakoni predviđaju o elementima ugovora mora postojati „zapis". Pravila o poslovnoj evidenciji ili drugi zakonski zahtevi mogu se odnositi na „originale" dokumenta. Ovim se pokreće pitanje da li elektronska dokumenta zadovoljavaju pomenute zahteve. Ova briga donekle je preterana, pošto se većina pravnih sistema već suretala sa telegramima, teleksima i faksovima. No, kako bi se nedoumice u potpunosti eliminisale, razumno je da države usvoje zakon koji bi se barem starao da se „potpisu, ugovoru ili drugom zapisu ne može poreći zakonski efekat, validnost ili pravosnažnost samo zato što je u elektronskoj formi".(18)

UNCITRAL. model o e-trgovini ovim se detaljno bavi u članovima 5 do 10. Ovakva formulacija ne znači da je elektronski ugovor uvek obavezujući, niti da je elektronski potpis uvek validan - samo se navodi da se dokumentu ili potpisu ne može poreći efekat samo na osnovu toga što je elektronski. UNCITRAL. model o e-trgovini takođe sadrži korisnu terminologiju o prijemu i potvrđivanju prijema, kao i drugim pravilima stvaranja ugovora kroz razmenu elektronskih poruka. Za svaku državu bilo bi dobro da usvoji ova pravila,(19) jer ona ne nameću regulatorni teret učesnicima u e-trgovini.

Drugi korak - Podržavanje izbora načina za vršenje transakcija između poslovnih partnera, ugovorenim na tradicionalan način

Teže je pitanje koja bi tehnologija razmene elektronskih poruka bila u skladu sa zahtevom za pouzdanošću, koji se tradicionalno vezuje za svojeručni potpis mastilom na papirnom dokumentu. No, u najvećem broju slučajeva, na ovo pitanje se može odgovoriti zakonskim priznavanjem metoda za identifikaciju i proveru pouzdanosti koje su stranke same izabrale. Ovi principi „slobodnog poslovnog izbora", „autonomije ugovornih strana" i „slobode ugovaranja" daleko su važniji u praksi, nego što se čini na osnovu proučavanja međunarodnih modela za e-potpise. Ispostavilo se da se problem stvaranja poverenja između poslovnih partnera u “Business to Business" (B2B) kontekstu, tj. problem stvaranja poverenja između stranaca u elektronskom okruženju, relativno retko javlja, jer se svojim većim delom B2B trgovina ne odvija između potpunih stranaca.(20)

Većina B2B trgovine, čak i u eri Interneta, vezuje se za odnose licem u lice ili druga sredstva provere pouzdanosti i poslovanja („due dilligence”) radi potvrđivanja identiteta i kompetencije.(21) Tek kada se, korišćenjem tradicionalnih sredstava komunikacije, potvrdi identitet i uspostavi poverenje, elektronska trgovina može da počne. Takva elektronska trgovina može, ali i ne mora da podrazumeva e-potpisivanje bazirano na kriptografiji. Međutim, ukoliko se e-potpisivanje podrazumeva, onda se upotrebljava tehnologija koju zahteva jedna od zainteresovanih strana, a ne zakon.

Primer za ovo može biti elektronski sistem za nabavku, koji firma uspostavlja za svoje dobavljače.(22) Tradicionalnim sredstvima komunikacije firma će razmotriti stabilnost i profesionalizam mogućih dobavljača. Kada je firma zadovoljna kompetentnošću i pouzdanošću dobavljača, partneri će sklopiti sporazum korišćenjem tradicionalnih sredstava (na primer, svojeručno potpisan ugovor poslat poštom ili faksom). Između ostalog, ugovorne strane će postići dogovor oko sredstava za utvrđivanje identiteta dobavljača kojima je odobreno da koriste ovaj elektronski sistem. Firma koji vodi sistem nabavke obezbediće kvalifikovanim dobavljačima neki vid identifikacije, bilo da je u pitanju obična lozinka i identifikacioni broj ili kriptografska tehnologija. U ovakvoj situaciji ne postoji potreba da vlast reguliše nastanak elektronskog ugovora, već privatni sistem može biti uspostavljen onako kako to njegov vlasnik želi, a ugovori sa dobavljačima kojima je dozvoljen pristup sistemu trebalo bi da budu u potpunosti pravosnažni.

Prepoznajući da se B2B e-trgovina većim delom odvija na ovakav način, zakon o e-trgovini ili e-potpisu trebalo bi da razjasni da su ugovori napravljeni između strana u ovakvom odnosu zakonski obavezujući iako su napravljeni u elektronskoj formi, te da su bilo kakvi „potpisi" koje su strane usaglasile (uključujući i obično korisničko ime ili lični identifikacioni broj) prihvatljivi kao validni „potpisi".

Princip slobode ugovaranja nije ograničen samo na B2B transakcije. Neke transakcije tipa „business-to-consumer" (B2C) baziraju se na istom modelu. Uzmimo, na primer, elektronsko bankarstvo. Uopšteno govoreći, elektronsko bankarstvo je dostupno onim korisnicima koji već poseduju tekući račun. Banka i korisnik su tako već međusobno potvrdili svoj identitet u potrebnoj meri, koristeći tradicionalna sredstva, i ušli su u ugovorni odnos svojeručnim potpisom u kancelariji banke ili tako što su razmenili potrebna papirna dokumenta poštom. Čak i takozvane „virtualne banke", koje nemaju kancelarije od cigle i maltera, neće otvoriti račun korisniku bez prethodnog podnošenja papirnog ugovora poštom ili faksom.(23) Nakon sklapanja ugovora, sve elektonske transakcije između banke i korisnika koji koristi njen sistem, a čije uslove korišćenja je korisnik prethodno prihvatio, treba da budu prihvaćene kao zakonski obavezujuće.

UNCITRAL model za e-potpis i direktiva Evropske Unije podržavaju princip slobode ugovaranja, koji je u ovim dokumentima naveden indirektno. Član 5. UNCITRAL modela navodi sledeće: „Od odredbi ovog zakona može se odstupiti ili njihovo značenje izmeniti ugovorima, osim u slučajevima kada ti ugovori nisu validni u okvirima važećih propisa." U preambuli direktive EU navodi se da: „zakonski okvir nije neophodan za elektronske potpise korišćene ekskluzivno unutar sistema koji se baziraju na dobrovoljnim ugovorima po privatnom pravu između određenog broja učesnika; ...trebalo bi da bude priznat zakonski efekat elektronskih potpisa korišćenih u takvim sistemima, kao i njihova prihvatljivost u svojstvu dokaznog materijala u sudskim postupcima" (paragraf 16). Na žalost, nijedan od modela ne nudi preporučenu terminologiju za davanje zakonskog efekta izborima koje strane ugovore za međusobne elektronske transakcije.

Važno je da princip slobode ugovaranja bude primenjen i na sisteme koji se u potpunosti baziraju na Internetu. Pojedini zakonski predlozi načinjeni u zemljama u razvoju i tranziciji priznaju princip slobode ugovaranja samo u okvirima „privatnih" sistema, „kompanijskih informacionih sistema" ili sistema koji ne komuniciraju sa javnim mrežama. Ovo je isuviše usko shvatanje. Priroda komunikacionih mreža nije najvažniji definišući faktor, jer mnogi „privatni" i „kompanijski" sistemi komuniciraju, pa čak i u potpunosti funkcionišu, preko javnih mreža. Ono što zaista traba razmotriti jeste da li je sistem za obavljanje transakcija ograničen na individualne korisnike, koji su vezani za pravila sistema ugovornim sporazumom, formiranim korišćnjem tradicionalnih sredstava.

Treći korak - Vladini standardi za potvrdu identiteta u e-upravi

Postoji jedan izuzetak od pravila da vlada ne bi trebalo da reguliše tehnologije koje se koriste za elektronsku proveru identiteta, a taj izuzetak se odnosi na oblast e-uprave. U zemljama gde se inače traži visok stepen potvrde identiteta u obavljanju poslova sa državnim organima, prihvatljivo je, a verovatno i poželjno, da vlada ustanovi standarde za potvrđivanje identiteta onih koji žele da dokumente dostavljaju elektronskim putem. Međutim, nema razloga zbog kojih bi ovi standardi trebalo da ispune tehničke uslove propisane Direktivom o digitalnom potpisu Evropske Unije. Sama vlada može da donese odluku o tome koji je nivo potvrde identiteta najpogodiniji za komunikaciju sa građanima. Slično kao u slučaju e-trgovine, najjednostavniji pristup bi podrazumevao korišćenje tradicionalnih sredstava komunikacije (licem u lice) za inicijalnu proveru identiteta ili izdavanje elektronskih identifikatora.(24)

Vlada ovo može da izvede na nekoliko načina: vlada može da uspostavi sopstveni sistem za elektronsko potvrđivanje identiteta, pri čemu bi sama izdavala identifikatore (koji ne moraju da bude ništa više od lozinke). Vlada bi, takođe, mogla da sklopi ugovor sa nekom firmom koja bi za njen račun sprovela ovaj sistem u praksi. Najpoželjnije bi bilo da vlada objavi standarde i akredituje sve firme koje funkcionišu u skladu sa tim standardima. Ovo bi moglo da ohrabri privatne preduzetnike da razviju usluge koji bi bile dostupne pod komercijalnim uslovima. Što se tiče same tehnologije koja se koristi na privatnom tržištu, bilo bi prihvatljivije kada se vlada ne bi bavila kontrolom tog dela sistema.

Dobar zakonski model za ovakvu primenu e-uprave moguće je naći u zakonu države Ilinois, SAD. Ključni tekst glasi ovako:„Kada bilo koje zakonsko pravilo zahteva ili nalaže podnošenje bilo kakve informacije, obaveštenja, naloga ili drugog dokumenta ili zapisa bilo kom državnom organu, podnošenje u elektronskoj formi će imati istu snagu i efekat kao podnošenje izvršeno na papiru, i to u svim slučajevima u kojima je državni organ autorizovao ili prihvatio podnošenje elektronskim putem. Podnošenje se vrši u skladu sa važećim pravilima ili sporazumima."

„Svaki državni organ ima ovlašćenje da izda ili delegira izdavanje sertifikata (I) svojim zaposlenima i predstavnicima kao i (P) pojedincima koji posluju ili sprovode druge transakcije sa tim državnim organom, kao i da u skladu s tim preduzima i druge akcije,

uključujući formiranje arhiva, suspendovanje ili povlačenje izdatih sertifikata, pod uslovom da se sve navedeno odvija u skladu sa pravilima, procedurama i politikom određenom od strane Odeljenja za usluge Centralne uprave. Odeljenje za usluge Centralne uprave ima ovlašćenje da odredi pravila, procedure i politiku po kojima državni organi mogu izdavati ili delegirati izdavanje sertifikata."

Verovatno je pametno odbaciti pretpostavku da bi trebalo da postoji jedinstveni sistem elektronske identifikacije za sve primene u e-trgovini i e-upravi. Postoje mnoge prednosti koje donosi stvaranje vladinog sistema identifikacije, koji je odvojen od indentifikacionog sistema za e-trgovinu. Pravo na privatnost i opšta bezbednost mogli da budu unapređeni kada bi građani i organizacije imali nekoliko oblika elektronskih identifikatora, od kojih bi svaki potvrđivao identitet korisnika u različitim transakcionim okruženjima. Na primer, ovo je analogno posedovanju priveska za ključeve, sa više ključeva za različite brave, ili novčanika sa nekoliko kreditnih kartica, vozačkom dozvolom i pasošem, od kojih je svaki vezan za istu osobu, ali koji važe u različitim okruženjima.

Transakcije između strana koje se ne poznaju

Proširenje principa slobode ugovaranja, kombinovanjem tradiconalnih metoda sa elektronskim transakcijama, stvara mogućnosti za obavljanje širokog spektra trgovinskih transakcija elektronskim putem između osoba koje se ne poznaju. Prodaja knjiga na atagop.sot može biti blizak primer. U ovom kontekstu, e-trgovac može da zahteva od kupca samo ime, adresu i broj kreditne kartice kako bi ga identifikovao ili „potvrdio identitet". Poverenje koje omogućava ovakav odnos izgrađeno je nizom ugovornih odnosa, koji su stvoreni upotrebom tradicionalnih sredstava i na osnovu zakona o kreditnim karticama, koji regulišu ponašanje, odgovornost i zaštitu svih učesnika u procesu. Dok su trgovac i kupac nepoznati jedan drugom, i jedan i drugi imaju dobro definisan ugovorni odnos sa bankom, koja je kupcu izdala kreditnu karticu.

Ovaj ugovorni odnos najverovatnije je postignut korišćenjem tradicionalnih sredstava, sa tradicionalnim potpisima na papirnim ugovorima. Pre prihvatanja transakcije trgovac proverava unete podatke sa bankom, kako bi se zaštitio od kradenih kartica i drugih prevara (proverava se navedena adresa, RŠ broj, itd). Ove mere pružaju trgovcu određenu sigurnost da će banka platiti za transakciju. Banka koja je izdala kreditnu karticu ima ugovor sa kupcem, takođe načinjen tradicionalnim sredstvima, koji joj, kao izdavaocu kreditne kartice, pruža određena prava protiv njenog korisnika, uključujući i pravo da izvrši naplatu sa računa vlasnika kreditne kartice. Na posletku, korisnik kartice zna da će, u slučaju da trgovac ne isporuči ugovoreni proizvod ili uslugu, dobiti nazad svoj novac od banke, a da će banka imati pravo da dobije taj novac nazad od trgovca.

Suštmna je u sledećem: poverenje u prikazanom odnosu ne potiče od elektronskog „potpisa", već od čitave mreže drugih zakonskih pravila (pravila primenjivih i van Interneta), koja definišu odnose između izdavalaca kreditnih kartica, vlasnika kreditnih kartica i trgovaca. (Isto važi i za sistem debitnih kartica i ostalih vrsta e-plaćanja.) Prevare su realan problem koji se javlja u okviru ovog sistema. Najveći činioci sistema

stalno traže bolja sredstva za proveru identiteta, ali čak i u razvijenim zemljama kriptografska potvrda identiteta nije uspostavljena za najveći broj transakcija između strana koje se ne poznaju. Uprkos tome, e-trgovina u nekima od njih veoma uspešno funkcioniše.

Naravno, mnoge zemlje u razvoju i tranziciji još uvek nemaju zakone i ostalu regulativu iz oblasti kreditnih kartica, debitnih kartica ili drugih sličnih načina plaćanja. No, čak i da zakonski okvir postoji, problem prevare predstavlja značajnu prepreku opštem prihvatanju kreditnih kartica u nekim zemaljma u razvoju i tranziciji. Elektronske B2C transakcije mogu biti nedostupne za ove zemlje. Međutim, koraci koji bi, po pitanju zadovoljavanja potreba e-trgovine za pouzdanošću i poverenjem, verovatno bili efikasniji od usvajanja zakona o e-potpisu jesu: usvajanje zakona koji regulišu upotrebu kreditnih kartica ili drugih vidova plaćanja na Internetu, te stvaranje uslova za efikasno sprovođenje zakona u cilju suzbijanja prevara, kako bi finansijske institucije mogle da preuzmu rizik prihvatanja transakcija kreditnih kartica kupaca iz zemalja u razvoju.

Elektronski potpis može da bude deo mehanizma za stvaranje poverenja u kreditne kartice ili sisteme e-plaćanja, ali u tom slučaju takođe je moguće primeniti princip slobode ugovaranja: oni koji izdaju kreditne kartice ili pružaju usluge e-plaćanja trebalo bi da odlučuju o tome kakvu tehnologiju provere identiteta treba koristiti. Izdavaoci kreditnih kartica napraviće ugovore sa svojim korisnicima i trgovcima koristeći tradicionalna sredstva ugovaranja, kojima će regulisati pravila za korišćenje e-potpisa. Zakon bi trebalo da prizna ovakve transakcije, koje su pokrivene ne samo regulativom o podeli rizika od prevare između izdavalaca kartica (ili pružalaca usluga e-plaćanja), kupaca i trgovaca, nego i zakonima o zaštiti potrošača. (25)

Čisto elektronski odnosi - tenzija između pravne sigurnosti i tehnološke neutralnosti

Dva gore naznačena principa - sloboda ugovaranja i standardi za e-upravu - pružaju adekvatnu osnovu za razvoj širokog spektra usluga e-trgovine i e-uprave. Ako država izabere da krene dalje i reguliše standarde za prihvatanje e-potpisa bez mogućnosti slobodnog ugovaranja, neophodno je da se pažljivo uspostavi ravnoteža između ciljeva pravne sigurnosti i principa tehnološke neutralnosti. Stvaranje strogog birokratskog sistema moglo bi zapravo da uguši razvitak tržišta.

Potreba za pravnom sigurnošću, s jedne strane, tera zakonodavce na uspostavljanje regulatornih sistema koji propisuju upotrebu samo određenih tehnologija. U praksi ovo obično znači uvođenje e-potpisa zasnovanog na „infrastrukturi javnog ključa" (IJK).(26)

Iako nije opšteprisutna, tehnologija IJK danas je široko dostupna i obezbeđuje uslove za proveru identiteta, neporecivost, očuvanje integriteta i poverljivosti. Međutim, evolucija tehnologije elektronskog i digitalnog potpisivanja se nastavlja. Prihvatajući ovu činjenicu, međunarodni modeli usvojili su princip „tehnološke neutralnosti", naglašavajući da nijedna tehnologija ne bi trebalo da bude podržana kao jedino sredstvo za stvaranje validnih potpisa.

Striktna tehnološka neutralnost može uneti zabunu u ekonomijama tranzicionih zemalja. Ukoliko zakonski okvir ne identifikuje određene tehnologije koje će definitivno biti prihvaćene, to pitanje se prepušta sudovima na odlučivanje od slučaja do slučaja, što potencijalnim učesnicima na tržištu ne pruža sigurnost koju očekuju pre ulaska u elektronske transakcije. Pošto su probali da posreduju u ovoj tenziji, UNCITRAL. model e-potpisa i odgovarajuća direktiva EU priznaju da regulatorni ili samoregolatorni sistem može dati prednost tehnologiji infrastrukture javnog ključa. Direktiva EU uvodi „dvodelni" pristup. Ona definiše „napredni" elektronski potpis kao automatski priznat, ako je „zasnovan na priznatom sertifikatu" i stvoren korišćenjem „sredstava za stvaranje bezbednog potpisa" (član 5, paragraf 1). Iako ostale tehnologije mogu da odgovaraju kriterijumima UNCITRAL. i EU, nema sumnje da su tvorci obe regulative u vidu imali tehnologiju IJK.

Stoga, nije neprikladno da tržište u razvoju prihvati razvoj standarda i zakonske regulative koji će pružiti pretpostavku zakonskog priznavanja elektronskog potpisa zasnovanog na tehnologiji IJK. Ipak, čak bi i zemlje u razvoju i tranziciji trebalo da izbegnu donošenje regulative koja bi IJK učinilo jedinim sredstvom stvaranja elektronskog potpisa. Zakonsko prihvatanje IJK, i samo IJK, ograničilo bi primenu drugih tehnologija i samim tim sprečilo rast e-trgovine. Svako zakonodavstvo koje ima za cilj da stvori okvir za elektronski potpis u e-trgovini bez mogućnosti slobodnog ugovaranja, trebalo bi eksplicitno da obezbedi uslove za tehnološke promene. UNCITRAL. model u članu 6. paragraf 4. predviđa da uspostavljanje zakonskog kriterijuma za tehnologiju potpisivanja koja će se smatrati pouzdanom, ne ograničava bilo čiju mogućnost da na drugi način obezbedi pouzdanost elektronskog potpisa. (27)

Zemlje u razvoju i tranziciji imaju razumljiv interes za stvaranje poverenja javnosti u firme koje pružaju usluge elektronskog potpisa, kao što je izdavanje sertifikata za potpise bazirane na IJK. Vladin program za izdavanje dozvola jedan je od načina za stvaranje takvog poverenja, posebno što industrijski standardi i sudske odluke ne predstavljaju pozdanu alternativu. No, takvi programi otvaraju prostor za birokratizovanje procedura i pojavu korupcije. Uslovi pod kojima vlada izdaje dozvole mogu smetati razvoju konkurentnog tržišta, ukoliko propisani uslovi ili birokratska kašnjenja stvaraju barijeru za ulazak na tržište.

Direktiva EU, u okviru dvodelnog pristupa, daje jaču pretpostavku validnosti sertifikatu izdatom od strane firme akreditovane u skladu sa kriterijumima direktive. Međutim, ovaj program nije obavezan i ne mora ga sprovoditi vlada: akreditacija izdata od strane opšteprihvaćene industrijske grupe čini lakšim dokazivanje ugovorne validnosti i prihvatljivosti dokumenta. Ipak, stranka koja se oslonila na neakreditovanog izdavaoca sertifikata može i pored toga da dokaže da dokument ispunjava kriterijume definisane u aneksima Direktive. Ovo može biti prihvatljiv model za ekonomije zemalja u razvoju ili u procesu tranzicije.

Ukoliko tržišta zemalja u razvoju odluče da prihvate akreditovanje pružalaca usluga e-potpisa za potrebe e-trgovine od strane vlade, propisani uslovi morali bi da budu transparentni, ograničeni na stvarne potrebe zaštite učesnika na tržištu, te usklađeni sa

regionalnim i međunarodnim standardima. Lokalne i međunarodne kompanije, kao i međunarodne organizacije za standardizaciju mogu da usmere regulativu u pravom smeru i trebalo bi da budu aktivni učesnici u definisanju uslova akreditacije. Ključni princip je sledeći: svaki program izdavanja dozvola morao bi da prizna princip slobodnog ugovaranja. Ako se strane dogovore na uobičajen način da će sklopiti elektronski ugovor bez akreditovanog pružaoca usluga e-potpisa, zakon bi trebalo da prihvati i sprovede takve ugovore.

Međutim, čak i potpis zasnovan na tehnologiji akreditovanog pružaoca usluga ima pravo samo na pretpostavku validnosti, koju je moguće opovrgnuti. Bez obzira za koju se varijantu država odluči, između ozakonjenih standarda i programa akreditacije, stranka uvek može da traži da dokaže da digitalan potpis nije ispravno stvoren.

Bitno je, takođe, napomenuti da izdavanje dozvola nije isto što i direktno učešće vlade u procesu e-potpisivanja. Oba međunarodna nivoa izričito su protiv uloge vlade u izdavanju, registrovanju i zadržavanju ili proveravanju komponeneti potpisa. Ipak, neke zemlje u tranziciji vladama su dale direktniju funkcionalnu ulogu. Na primer, član 10. ruskog saveznog zakona daje izvršnoj agenciji ulogu primanja i provere sertifikata, pre nego što korisnik može da se osloni na taj sertifikat, pri tom održavajući jedinstveni centralni registar verifikovanih sertifikata. Ovo je gotovo sigurno kontraproduktivno. Birokratski proces može da unese u sistem nepotrebna kašnjenja. Drugo, i možda najvažnije, pristup vlade informacijama o e-potpisima pokreće pitanja privatnosti i bezbednosti, koja će obeshrabriti korišćenje elektronskih potpisa. Negativne efekte ovakvog pristupa ublažava samo činjenica da ga ljudi neće koristiti.

Zaključak

Ovim tekstom je pokušano da se pitanje elektronskog potpisa smesti u pravi kontekst. Dat je nacrt širih zakonskih reformi kojima bi ekonomije u tranziciji i razvoju trebalo da daju prioritet, ukoliko žele da pomognu razvoj IKT. Dat je i opis realističnog okvira postepenog uvođenja osnovnih zakonskih elemenata koji priznaju elektronske dokumente i elektronske potpise.

Iz mnogih razloga, opravdanih i manje opravdanih, vlade su stavile prioritet na usvajanje zakona o elektronskom potpisu. U ovom tekstu daju se argumenti koji sugerišu da je taj prioritet pogrešno odabran. Pitanje elektronskog potpisa prikazano je u kontekstu zaista važnih pitanja onlajn sigurnosti, poverenja i provere identiteta, koji se ponekad navode kao opravdanja za donošenje zakona o e-potpisu. Pokazano je da postoje druge zakonske i institucionalne reforme koje bi trebalo da dobiju mnogo veći prioritet. Takođe, pokazano je da bi relativno skromne zakonske reforme postigle značajne ciljeve na unapređenju e-trgovine i e-uprave.

Napori da se promoviše e-trgovina i e-uprava, kroz inicijative sa ciljem zakonskog priznavanja elektronskih dokumenata i potpisa, trebalo bi da počnu od procene onoga što treba da bude promenjeno, kao i preciziranjem razloga zbog kojih su promene neophodne. (28)

Zakoni koji za cilj imaju promovisanje e-trgovine ne bi trebalo da opterećuju e-trgovinu više nego što to čine u svetu papira. Procena zakonskog okvira ima ulogu da utvrdi konkretne zakonske prepreke za razvoj e-trgovine. Regulativa zemalja u razvoju i tranziciji iz oblasti e-trgovine ne bi trebalo da bude podređena rešavanju odnosa između partnera koji se ne poznaju. Umesto toga, ove zemlje bi trebalo da osiguraju mogućnost potpisivanja elektronskih ugovora između već uspostavljenih trgovinskih partnerstava. Postoje važna pitanja izgradnje poverenja u okviru e-trgovine, koja ne mogu biti rešena zakonskim putem. Zapravo, oštar regulatorni pristup može da koči, pre nego da promoviše, razvoj e-trgovine. E-trgovini najviše može da pomogne otklanjanje prepreka, a ne stvaranje novih.

Na osnovu međunarodnih modela moguće je napraviti nacrt zakona o elektronskim dokumentima za zemlje u razvoju i tranziciji. Prvo, kada postojeći zakon zahteva dokumente „u pisanom obliku", „originale" ili „potpise", trebalo bi razjasniti da dokumentu ne može biti uskraćena zakonska validnost samo na osnovu toga što je u elektronskoj formi. Drugo, najopravdanija reforma, koja bi mogla da bude sprovedena u okvirima nacionalnog zakonodavstva radi promovisanja e-trgovine, pružila bi punu zakonsku važnost ugovorima koji su načinjeni elektronskim putem, između strana koje su se na tradicionalan način dogovorile da transakcije vrše elektronskim putem, bez obzira na prirodu tehnologije koju su odredile za potrebe potvrđivanja međusobnog identiteta u elektronskom okruženju.

Multinacionalnim kompanijama potreban je sistem e-potpisa na koga mogu da računaju na globalnom nivou. Obično je najbrži način za postizanje globalne kompatibilnosti oslanjanje na mrežu ugovora, sklopljenih na tradicionalan način. Ako zemlja u razvoju usvoji zakon po kome nije sigurno da li će uvažavati e-potpis korišćen na osnovu takvih ugovora, onda se stvara preduslov da inostrani korisnici e-potpisa izbegnu korišćenje e-trgovine u toj zemlji. Drugim rečima, zakon o e-potpisu koji ne pruža mogućnost slobodnog ugovaranja, zapravo bi mogao da naudi učešću zemlje u globalnoj digitalnoj ekonomiji, više nego da ne postoji uopšte.

U cilju pospešivanja e-uprave bilo bi poželjno da oni koji komuniciraju sa državnim organima ili se upuštaju u druge transakcije e-uprave, poseduju identifikator izdat od strane vlade ili pružalaca usluga koje vlada akredituje.

Izvan ovih okvira, za vladu je veoma teško da pomoću zakona stvori ono što tehnologija i tržište trenutno ne mogu da ponude. Regulatorni sistem bi mogao da prizna validnost određenim postojećim i prihvaćenim tehnologijama, kao što je IJK. Ali, ako zakon prizna važnost određenim tehnologijama, trebalo bi istovremeno da uspostavi princip tehnološke neutralnosti, dozvoljavajući sudovima da prihvate i druge tehnologije koje zadovoljavaju objektivne kriterijume. Izdavanje dozvola pružaocima usluga od strane vlade trebalo bi da se izbegne. Sveukupno, vladina politika bi trebalo da ohrabruje razvoj konkurencije na tržištu, na kome su dostupni mnogi pružaoci usluga i različiti tipovi tehnologija.

Razvoj tehnologija i procesa elektronskog potpisivanja biće nastavljen. Zemlje u razvoju i tranziciji mogu da imaju ulugu u trenutnim istraživanjima, eksperimentima i inovacijama. No, u međuvremenu, realistični model prihvatanja elektronskog potpisa, prikazan u ovom tekstu, mogao bi da se primeni na većinu primena u oblasti e-trgovine i e-uprave, bez potrebe za regulatornim intervencijama.