PRAVO NA KOMUNICIRANJE KAO NOVOOSVOJENO · PDF fileljudi nerazumljivim kodovima kao što su latinski ezik, administrativno- ... kakav je postojao u mračnom srednjem veku. Kao odgovor

502

Nevenka JEFTIĆ1 UDK: 316.772Biblid 0025-8555, 60(2008)Vol. LX, br. 4, pp. 502–527

Izvorni naučni radNovembar 2008.

PRAVO NA KOMUNICIRANJE KAO NOVOOSVOJENO ČOVEKOVO PRAVO

APSTRAKT

Informativne tehnologije, slobodni protok informacija,

slobodni mediji i pravo na komuciranje su stubovi iz kojih izvire i na

kojima počiva komunikativni suverenitet. On je tvorevina 20. veka, a

globalno i potpunije se ostvaruje u 21. veku. Civilizacijska otvorenost

i sposobnost prihvatanja su ključne kategorije prosperiteta

komunikativnog suvereniteta.

Ključne reči: komunikativni suverenitet, čovekova prava i slobode,

pravo na izražavanje, pravo na komuniciranje, državni suverenitet,

nove medijske tehnologije

Kategorija civilizacijske otvorenosti, uklopljena sa materijalnimmogućnostima, ključni je faktor usvajanja, širenja i prožimanjainformativnih tehnologija. One postaju opšte upotrebljive omogućavajući

pojedincu nezavisnu i interaktivnu komunikaciju. Informaciono-tehnološkipovezani pojedinci otvaraju i stvaraju novi nivo čovekovih prava osvajajunepokrivene prostore suverenosti oblikujući komunikativni suverenitet.

Razvoj medijskih resursa uticao je na formiranje (integraciju i diferencijaciju)društvenih sistema u okviru kojih nastaju i informaciono-komunikacioni sistemii podsistemi. Ispostavilo se da ovi sistemi i njihovi podsistemi najpre nastaju uužim zajednicama i pojedinim državama da bi se u procesu intra-kontinentalnog,inter-kontinentalnog i globalnog prožimanja proširili na sve veći broj društvenih

1 Dr Nevenka Jeftić, naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu,Beograd. Ovaj rad je deo rezultata istraživanja u okviru Projekta br. 149002, finansiranogod Ministarstva nauke Republike Srbije.

503

MP 4, 2008 – Pravo na komuniciranje kao novoosvojeno čovekovo pravo(str. 502–527)

zajednica, država i šire geografske prostore te da bi se dalje razvijali u smeruformiranja globalne mreže informisanja i komuniciranja.

Informaciono-tehnološki razvoj uticao je na prostornu i vremenskudimenziju komuniciranja i komunikativnog suvereniteta. Dimenzija vremenase skraćivala, a dimenzija prostora širila: „Prostorna dimenzija približava sesvom maksimumu, a vremenska minimumu.’’2 Paralelno s tim tekao je daljetehnološki napredak od sekvencijalnog ka simultanom i sinhronom.

Ubrzani razvoj medija i cirkulacije znanja i ideja, ako pada na plodno tle,dovodi do bržeg preobražaja društvenih i političkih odnosa kao što je nastanakliberalnih pokreta i građanskih društvenih struktura. Porast resursa znanja,povezanosti znanja i razmena podstakli su dalji tehnološki progres u kreiranjusve delotvornijih medijskih tehnologija kao što su: telegraf – 1838, telefon –1961, film – 1895. godine i tako dalje. Ukupni napredak ogleda se u još bržemprotoku znanja i utiče na transformaciju radnih procesa i društvenih odnosauopšte. Amerika, konkretnije Sjedinjene Američke Države i Kanada priključujuse i postaju sastavni delovi evropske duhovne i tehnološke evolucije. Tako sunastali složeni društveno-ekonomski i interkontinentalni sistemi koji su težiliprirodnoj međusobnoj povezanosti u međunarodnim razmerama.

Medijske tehnologije i njihov razvoj stvorile su veće mogućnostiostvarivanja komunikativnog suvereniteta u pogledu kreiranja, procesiranja iusvajanja znanja jer su podstakle zalaganja za veće slobode i prava: „Postoji,prema tome, povezanost između tehničkih osobina komunikativnog sistema iljudske sposobnosti delovanja.’’3

Značajno je da u započetom procesu omasovljavanja informaciono-komunikacione sfere i pojedinac dobija sve veće mogućnosti participacije udruštvenim aktivnostima, otvorenu perspektivu za sticanje većih individualnihprava uključujući i veću individualnu komunikativnu suverenost.

Istovremeno to „znači da se tehnički razvoj u odnosu na vrednosnostepenovanje komunikacija u toku ontogenetskog razvoja čoveka ne možezanemariti.’’4 Pravo na slobodu izražavanja, na komunikativnu suverenost

2 Miroljub Radojković, Međunarodno komuniciranje, Zavod za udžbenike i nastavnasredstva, Beograd, 1987, str. 19.

3 Holger Rust, Die Zukunft der Mediengesellschaft, Ein ethonologischer Essay, Berlin,1984, p. 74

4 Roland Burkart, “Kommunikationstheorie und Kommunikations-geschichte. HistorischeDimensionen Kommunikationswissen-schaftlicher Erkenntrisziele“, u: Bobrowsky,Manfred/Langenbucher R. Wojfgang (Hrsg), Wegwzur Kommunikationsgeschichte,München, 1983, p. 161

504


proširuje se, prema tome, naročito putem razvoja tehnološki sve moćnijihmedija i distributivnih kanala tako da komunikativno-tehnički kvalitet medija usebi nosi, pored ostalog, i (humanistički) novi potencijal kao komponentukomunikativnog suvereniteta zasnovanog na (etičkim) tehnološkimvrednostima i normama. Paralelno s tim (događajima) medijske tehnologijeomogućile su intenziviranje međunarodnih, a posebno znatnom proširenju pačak i osamostaljivanju transnacionalnih komunikativnih interakcija nezavisnihod državnih granica i struktura moći. Sve se to dešava omasovljenjem iprostornim proširenjem komunikacija.

Kauzalna povezanost tehnike i medijskih tehnologija sa društvenimpromenama i progresom ogledaju se u svim oblastima. Omasovljenjeinformaciono-komunikacione sfere, na primer, nije bilo moguće ostvariti nitehnički moćnim univerzalnim sredstvima niti apstraktnim i širokim slojevimaljudi nerazumljivim kodovima kao što su latinski ezik, administrativno-staleški govor ili staroslovenski jezik u Srbiji pre Vukove reforme. Radi togana značaju dobija narodni jezik širom Evrope najpre u štampi, a zatim udrugim medijima prema redosledu njihovog pronalaska. Afirmaciji narodnogjezika putem medija doprinele su prethodno izvršene jezičke reforme kao, naprimer, Martina Lutera u Nemačkoj i Vuka Karadžića u Srbiji. Kao prirodnaposledica takvog razvoja i uticaja medija, na evropskom, severnoameričkom isvetskom prostoru dolazi do jačanja nacionalne svesti, koja će proizvestiafirmaciju prava naroda na samobitnost. U tom kontekstu treba posmatrati inastanak političke volje u pravcu regulisanja prava naroda i država. Godine1919. formirano je Društvo naroda u Ženevi. Pakt Društva naroda prvi put uistoriji sadržao je princip naroda na samoopredeljenje i raspad dve velikeevropske višenacionalne formacije: Austrougarske i Turske carevine. Na tajnačin država kao politička tvorevina izgubila je u međunarodno-pravnomporetku, pored dugo neprikosnovenog komunikativnog suvereniteta, još jedansuverenitet koji će kako u 20. veku proizvesti značajne posledice u vidunastanka velikog broja država naročito u Evropi.

U pozitivnom pravcu razvoja i daljem procesu afirmacije ljudske dimenzije– individualne i kolektivne i promenljivog globalnog konsenzusa u toj sferidolazi do međunarodno-pravne kristalizacije i normiranja individualnih pravakao ljudskih prava u okviru međunarodnog i nacionalnog prava. Iako upodeljenom i još uvek jasno neomeđenom komunikativnom suverenitetu,snažan impuls takvom razvoju dalo je stupanje na javnu scenu medija – radio-emitera 1920. godine. Razvoj radio tehnologije značajan je po tome što se „prviput u istoriji čovečanstva pojavila tehnika kao komunikacijski medijum koji je

505


pružao neslućene mogućnosti vladanja vremenom i prostorom’’,5 tj.tehnologijom transfera i distribucije znanja i informacija u svim pravcima. Iakoradio nije dvosmerni tj. dijaloški medijum, on je omogućio pojedincima, bilipismeni ili nepismeni, da se uključe u svet informacija a time i komunikacija.Bio je to do tada nedoživljeni stepen masovne kolektivizacije svesti koji je, potvrdnjama mnogih, znatno olakšao pojavu različitih društveno ekonomskihformacija koje su prouzrokovale i vrednosno negativne fenomene kao što jeDrugi svetski rat, ali i na drugoj strani snage koje su tome suprotno delovale.Na primer, Hitler, Staljin, Musolini, Čerčil i Ruzvelt su svoje političkeprograme prema najširim masama promovisali upravo putem radija.„Mobilizacija ogromnih društvenih snaga i raspaljivanje emocija putem radio-talasa bile su specijalnosti predratnih i ratnih svetskih vođa.’’6 Ipak radio kaotehnološko dostignuće predstavlja komunikacijski skok u novu tehnološkusferu elektronike i osvajanje nove komunikacijske dimenzije. On ujednoomogućava znatno brži transfer znanja, socijalizaciju ljudi itd.

Negativni fenomeni, kao što je pojava fašizma, koje su demokratski iprogresivni mediji identifikovali i valorizovali kao anticivilizacijski fenomen,pomogli su sazrevanju građanske svesti i saznanja o potrebi suprotstavljanja tojpojavi u vaninstitucionalnom prostoru država i međudržavnih organizacija. Toje slučaj osnivanja prve nedržavne i ne-međudržavne ili, u današnjem nazivu,nevladine organizacije pisaca: Međunarodni PEN 1923. godine. MeđunarodniPEN je prva grupa građana sveta koja je valorizovala pravo na komunikativnisuverenitet kao pravo na slobodu stvaralaštva. To je bio odgovor totalitarnimformacijama na pretenziju trajnog uspostavljanja komunikativnog monopolakakav je postojao u mračnom srednjem veku. Kao odgovor na direktne pretnjetotalitarizma Međunarodni PEN doneo je 1934. godine Povelju PEN-a(Charter of the International PEN) o zaštiti prava na slobodu stvaralaštva.„Među značajnim dokumentima o ljudskim pravima, koji danas u svetu služekao polazna osnova u borbi za građanske i lične slobode, PoveljaMeđunarodnog PEN-a, odnosi se prvenstveno na odbranu stvaralačkih,duhovnih i intelektualnih sloboda, slobode književnog i umetničkog rada inesmetane razmene misli radi i opšte dobrobiti čovečanstva i ljudskecivilizacije.’’7 Samo tri godine nakon osnivanja Međunarodnog PEN-a,

5 Miroljub Radojković, Stanko Crnobrnja, Sredstva masovnih komunikacija, Stručna knjiga,Beograd, 1995, str. 39.

6 Ibid.

7 Predrag Palavestra, „Povelja međunarodnog PEN-a“, u: Dušan Mrđenović (prir.), TemeljiModerne demokratije, Nova knjiga, Beograd, 1989, str. 175.

506


osnovan je 1926. godine Srpski PEN Centar u Beogradu sa identičnimciljevima. S tim u vezi vredno je naglasiti da je Srpski PEN Centar dobio visokopriznanje od međunarodnog PEN-a 1985. godine, što je značajno i u odnosu dadogađaje koji su usledili u poslednjoj deceniji 20. veka. U priznanjuMeđunarodnog PEN-a navodi se da je Srpski PEN Centar: „izvanrednomslužbom dosledno ispunjavao dva glavna cilja naše organizacije: međunarodnuintelektualnu saradnju i odbranu slobode izražavanja.’’8

Pronalazak tranzistora 1948. godine značajno je proširio domet i unaprediokvalitet radiodifuzije, a kasnije se ispostavilo i razvoju novih elektronskihmedija kao što je kompjuter donoseć sa sobom nastajanje komunikativnogsuvereniteta svih učesnika u komunikacijama. U tom smislu radio je na svojnačin, prema svojim tehničkim osobinama, proširio opšti, a naročito kolektivnikomunikativni suverenitet na nivou lokalnih zajednica, različitih grupa ljudi iligrađana i naroda. Istovremeno radio je, takođe na osnovu svojih tehničkihosobina, umanjio komunikativni suverenitet država jer je administrativno-državna kontrola radio talasa otežana ili nedostupna.

U radiodifuziji tranzistor je doprineo ukupnom napretku u distribucijimedijskih sadržaja, uključujući afirmaciju i popularizaciju Opšte deklaracije opravima čoveka. Ova Deklaracija prevedena je na većinu jezika na planeti.Neke njene odredbe ušle su u zakonodavstva država članica, a u celini jepublikovana u štampanim medijima u sklopu drugih sadržaja ili zasebno uformi brošure. Takođe mnoge svetske i nacionalne radio stanice angažovale suse u rasprostiranju sadržaja Deklaracije.

Radio je postao tehnički superioran jer radio talasi ne poznaju i ne priznajuni administrativne niti bilo koje druge granice. Radio je inter- i trans-nacionalnimedij: „Nijedno drugo sredstvo informisanja danas nema takav potencijaldopiranja do tolikog mnoštva ljudi i tako efikasnog prenošenja informacija uobrazovne, kulturne i zabavne svrhe. Radio može da se koristi lako iekonomično, da dopre do udaljenih oblasti i uspostavi komunikaciju u mnogimkrajevima gde se govore narečja koja čak i nemaju pismo. Skoro sve zemljeimaju izvesne mogućnosti da prave radio programe prema svojim političkimpotrebama, kulturnim obrascima i osnovnim vrednostima.’’9

Samo tri godine od uvođenju radija pojavio se (1925) novi i, može se,takođe, reći revolucionarni medij – televizija, koja će sve dotadašnje medijebaciti u senku odnosno nadmašiti tehnički spektakularnim transferom i

8 Ibid, str. 177

9 Mnogo glasova – jedan svet, UNESCO, Pariz, 1980, str. 63.

507


prezentacijom informacija u tonu i slici. Usavršavanje katodne cevi 1926.godine kao osnovne tehničke komponente televizije označilo je kvalitativno ikvantitativno pojačanje potencijala masovnih medija. Pokretna ’živa’ slikamedija televizije, za razliku od drugih medija (novina, knjiga itd.) postiženeuporedivo snažnije efekte na publiku od drugih medija i prouzrokuje snažnijeakcije i reakcije ljudi na prezentovana zbivanja.10

Tek posle desetak godina ovakvog „eksperimentalnog“ razvoja televizijapostaje masovni fenomen. „Era televizije počela je 1936. godine, kada suFrancuska i Engleska počele da emituju redovne programe.’’11 Tada nastajuprve televizijske stanice kao na primer, BBC – 1936. godine, zatim TV staniceu Lenjingradu, Moskvi i Njujorku – 1939. godine. Drugi svetski rat usporio jerazvoj televizije. Ali će strahote tog rata, prikazane putem televizije i drugihmasovnih mediju, uključujući film i literarna dela, izazvati snažna kognitivna iemotivna dejstva i dovesti do odlučne akcije progresivnog sveta u borbi protivtotalitarizma nehumanosti.

Planetarni medijski obuhvat, intenzitet razmene informacija i intenzitetpropagandnog nadmetanja uopšte a naročito između blokova koji je vođenputem radio stanica kao i putem drugih masovnih medija doprineli su, bezobzira na protivrečan odnos, afirmaciji ideje i sazrevanju svesti i potrebi jačanjaljudskih prava i sloboda u svim domenima.

U datim okolnostima opšte spoznaje i globalne povezanosti, koje sunerazdvojne od medijsko tehnološke dimenzije, kao narasla savest čovečanstvaformirane su 1945. godine Ujedinjene nacije. One su 1948. godine usvojileOpštu deklaraciju i pravima čoveka, u kojoj u Uvodu, u drugom pasusu piše:„pošto je nepoštovanje i preziranje prava čoveka vodilo varvarskimpostupcima, koji su vređali savest čovečanstva, i pošto je stvaranje sveta ukojem će ljudska bića uživati slobodu govora (prim. N.J.) i verovanja i bitislobodna od straha i nestašice Generalna skupština proglašava Opštudeklaraciju o pravima čoveka kao najvišu težnju...’’12

10 Prizor rasne diskriminacije, koji je tada već znatno usavršena televizija, prenela saOlimpijade u Berlinu 1936. godine (nemački diktator Adolf Hitler odbio je da pozdraviolimpijskog pobednika, američkog crnca Džesi Ovensa, jer je, po nacističkim merilimabiće niže rase) šokirao je demokratski svet i ubrzao sazrevanje svesti i saznanja o potrebiborbe protiv fašizma i nacizma i borbe za zaštitu prava čoveka i humanističkih vrednostiu celini.

11 Ibid, str. 67.

12 Dušan Mrđenović, prir, Temelji moderne demokratije, IRO Nova knjiga, Beograd, 1989,str. 187.

508


Opšta Deklaracija o pravima čoveka medijski je valorizovana i u političko-propagandne svrhe u tzv. hladnom ratu, koji je vođen između Istočnog iZapadnog bloka. Radio stanica Glas Amerike insistirala je na tome da se uSovjetskom Savezu i komunističkom svetu masovno krše ljudska pravadefinisana u paktovima i deklaracijama Ujedinjenih nacija.13 Nasuprot tomeRadio Moskva i drugi mediji Istočnog bloka, u globalnom propagandnomdelovanju prema Sjedinjenim Američkim Državama potencirali su naročitokršenje ljudskih prava crnaca i rasnu diskriminaciju unutar te države. Takvopropagandno nadmetanje proizvodilo je i pozitivne efekte u pogledu ljudskihprava, što potvrđuje činjenica da je Vrhovni sud Sjedinjenih Država 1954.godine doneo odluku o ukidanju rasne segregacije u američkim školama.14

Doprinos masovnih medije je svakako značajan u pogledu afirmacije,usvajanja i normiranja prava čoveka u nacionalnim i internacionalnimokvirima. Slobode i prava čoveka, do tada normativno regulisana unutarpojedinih država, parcijalno i na različite načine, bila su pravno zatvorenaunutar tih država. Sa osnivanjem Ujedinjenih nacija i usvajanjem OpšteDeklaracije i drugih relevantnih dokumenata, slobode i prava čoveka dobijajuuniverzalnu dimenziju, a države prema tim principima regulišu prava pojedincai građanina unutar svojih normativa.

Sve moćnije medijske tehnologije integrišu i pojačavaju medijskepotencijale. Stalno se povećava količina i brzina protoka odnosno distribucije.Ali, najznačajnije je to što se paralelno povećava interaktivno, neometano ilineograničeno, jednim pojmom izraženo: suvereno komuniciranje učesnika.

Povećanje uticaja medijskog delovanja u navedenom kontekstu potvrđuje unizu naročito još jedan fenomen. To je osnivanje Raselovog suda 1975. godine.Ovaj sud je osnovan kao direktna posledica neometane medijske prezentacijeVijetnamskog rata i ratnih strahota tog rata. Odgovarajući težnjama moralnoprobuđenog javnog mnjenja Raselov sud je moralno osudio SjedinjeneAmeričke Države zbog ratnih zločina koje su počinile u Vijetnamu i koje sumediji prezentovali svetskoj javnosti. Sudski proces i odluka Raselovog suda,koja nije imala pravno dejstvo, imala je veliki odjek u evropskim i američkimmedijima pri čemu je istican moralni karakter presude.

Najznačajniji podsticaj promeni proporcija komunikativnog suvereniteta ukorist korisnika-građana, tj. pojedinca dao je razvoj i uvođenje u upotrebu

13 Thomas C. Sorensen, The World War – The Story of American Propagande, Harper andRow, New York, 1968, p. 54.

14 O tome više u: Palavestra, „Povelja međunarodnog PEN-a“, op. cit., 1989.

509


tehnologije telekomunikacionih satelita i kompjutera, koji je intenziviran 70-ihgodina prošlog veka. Sateliti su „postali integralni deo velikog broja predajnihmreža – novinskih agencija i štampe, radio i televizijskih emisija, telefona itelekomunikacionih veza... pa stoga, već njihovi bezbrojni efekti direktno iindirektno utiču na svakodnevni život većine ljudskih bića’’, konstatovala jeKomisija UNESCO-a.15

Internet, koji je startovao početkom 80-godina 20. veka danas je planetarnakomunikativna mreža i ujedno skladište i resurs znanja, stavova i pogleda nasvet u njegovoj svekolikoj raznovrsnosti počev od fakata do fikcija. Izgradnjaplanetarne mreže Interneta počela je prvim konekcijama u WWW-mrežunaučno-tehnoloških znanja. Konekcija započeta 80-ih godina nastavljena je 90-ih godina u masovnom obimu od strane država, regiona, gradova, naučnih iobrazovnih institucija i pojedinaca. Konekcija u planetarnom obimu dostigla jevrhunac krajem 20. veka uključivanjem skoro svih zemalja u mrežu Internet, aliona neće biti završena dokle god postoji Internet.

Veliki ili čak revolucionarni napredak ostvaren je usavršavanjem i jačanjemkompjutera. Lansiranje Sputnika direktno je uticalo na stvaranje sledećegkomunikacijskog resursa interneta kao prvog supermedija. To je prvi medij kojije eliminisao nejednakosti komunikacionih uloga, nejednakosti slobodekomuniciranja i nejednakosti komunikativnog suvereniteta i omogućiointeraktivno komuniciranje svih koji ga poseduju. Tehnologiji i strukturiinterneta imanentan je karakter individualilzacije informaciono-komunikacionih interakcija i dosezanje visokog nivoa čovekovih prava uoblasti informacija i komunikacija. Kompjuterski proizveden medijum internetje prvi integralni medijum sa korenito novim potencijalima i osobinamaapsorbovanja klasičnih medija. Bez interneta i drugih srodnih tehnologija, kojesu se u međuvremenu pojavile, ne bi se moglo zamisliti proširenje prava nainformisanje prema pravu na komuniciranje, a posebno sticanje dalekosežnogkomunikativnog suvereniteta građanina-pojedinca. Ovde se svesno i namernopotencira pojam građanin odnosno član demokratske zajednice, jer uautoritarnim strukturama, u diktaturama ljudi nisu građani nego podanicirežima i kao takvi ne uživaju prava čoveka u skladu sa demokratskimnormama. Ipak, tehnologija, kao što se pokazalo na početku njenog nastanka irazvoja, ne poznaje i ne priznaje diktature, apsolutističke režime, nacije, rase,vere i ideologije. Ona onom ko je poseduje pruža slobode za koje ne moranikoga pitati niti od koga tražiti.

15 Mnogo glasova – jedan svet, UNESCO, Pariz, 1980, str. 68.

510


Koliki značaj imaju komunikacione tehnologije za slobodu komuniciranjai komunikativnu suverenost korisnika pokazuje i fenomen vizuelnog ivirtuelnog sužavanja komunikativnog prostora i skraćivanja vremenskihdimenzija komunikacija uopšte. Internet na bazi snažnog kompjuterapredstavlja beskrajni kosmos bez početka i kraja – sveden na okvire monitora.Istovremeno takav kompjuter omogućuje brzinu komuniciranja ipremošćavanje planetarnih prostora u vremenskim intervalima koji se moguiskazivati u sekundama.

Pored prostornog i vremenskog sažimanja, internet na bazi kompjuterazapočeo je i medijsku simbiozu tako što u sebe inkorporira sadržaje i funkcijeklasičnih medija, čime još pojačava svoju vlastitu funkciju supermedijasadašnjosti a verovatno i budućnosti.16 Štampani mediji sve više prelaze nainternet-prezentaciju svojih sadržaja i pretplate na novinska i druga elektronskaizdanje u internetu. Klasična razmena pisanih i štampani poštanskih poruka većje skoro u potpunosti prešla u kompjuterski proizvedenu Internet-razmenu uelektronskoj pošti (E-mail).

Kompjuterski internet menja i društvene strukture tako što, pored klasičnihljudskih zajednica obrazuje virtuelne zajednice koje se sastaju i obavljajudruštvene interakcije u virtuelnom kompjuterskom prostoru: To je kategorijaljudi koji se, bez telesnog prisustva, ’sastaju’ pomoću komunikativnih simbola(reči, grafika itd.) u sajberspejsu. „U sajberspejsu mi ćaskamo i raspravljamo,angažujemo se u intelektualnom diskursu, obavljamo komercijalne aktivnosti,razmenjujemo znanja, emotivno se pomažemo, destruiramo, ogovaramo,svađamo, volimo, stičemo prijatelje i gubimo ih, igramo igre i pravimo igre,flertujemo. Mi radimo sve što ljudi čine kada su zajedno. Ali mi to činimo sakodovima na ekranu kompjutera, ostavljajući naše telo izvan toga. Milioni nasveć su oformili zajednice, u kojima su naši identiteti pomešani i interaktivni,nezavisno od lokalnog vremena ili mesta. Način na koji živi sada nasnekolicina, može biti način, na koji će živeti široke populacije sledećihdecenija.’’17 U ekonomski i tehnološki razvijenom delu sveta ove virtuelnezajednice dostigle su velike razmere i prema svojoj masovnosti mogu seuporediti i meriti sa klasičnim organskim zajednicama.18 U prostoru zabave i

16 Videti o tome: Novak A. Popović, Virtuelne komunikacije, Institut za političke studije,Beograd, 1999, str. 99 i dalje.

17 Howard Rheingold, Virtual Reality. Summit Books, New York, 1991.

18 Više o tome u: Jan van Dijk, “The reality of virtual communities“, u: Trends inCommunication/New Media Developments, Amsterdam, 1997.

511


razonode kompjuterski internet nudi veliki broj mogućnosti i privlači decu iomladinu tj. generaciju koja je nastala, nastaje i srasta sa novim tehnologijama.

Kompjuterski internet kao tehnološki i naučni produkt omogućio jekorisnicima ili građanima, koji poseduju takve tehnologije i kompetentnokomuniciraju preko njih, dalekosežan komunikativni suverenitet kakav dosada, ni uz podršku snažnih humanističkih impulsa, ni jedna društveno-politička formacija nije omogućila. To znači da su informaciono-komunikacione tehnologije fundamentalni, razvojni i primenjeni potencijal,osnovni potencijal i garant slobode komuniciranja odnosno komunikativnogsuvereniteta uopšte.

Dominacija interneta u sferi ljudskih komunikacija, slobode koje internetobezbeđuje i komunikativni suverenitet korisnika interneta doveli su do izradeinternet Povelje koja, utemeljena na integrisanoj tehnologiji, sadrži vrednosnestandarde. Internet Povelja predstavlja moralni ustav ovog supermedija.Poznato je da klasični mediji štampa, radio i televizija imaju moralne kodeksekao intra-medijski regulativni i ujedno deregulativni instrument. Regulativni ufunkciji redakcijske samokontrole i poštovanja medijske etike. Deregulativni ufunkciji smanjivanja državne kontrole medija odnosno već ranije započetogprocesa deregulacije informaciono-komunikacione sfere na nacionalnom iinternacionalnom nivou. Deregulaciji u ovoj oblasti najviše su doprinelemedijske tehnologije zato što prevazilaze i onemogućuju administrativneinterferencije, a posebno državne i političke intervencije u sferi slobodekomuniciranja i komunikativnog suvereniteta korisnika.

Prvu verziju Internet Povelje izradila je Asocijacija za progresivnekomunikacije (The Association for Progressive Communications) 2001–2002.godine u okviru radnih sastanaka (workshops) održanih u Evropi, Aziji,Latinskoj Americi i Africi. Na tim sastancima razrađeni su principi i ciljevi kojiosnažuju i potvrđuju „pravo ljudi i organizacija da koriste internet slobodno.’’19

Kao inspiracija za izradu Internet Povelje poslužila je „Globalnakomunikativna povelja’’ i koncept ’’Globalnog pokreta za stavove ljudi umedijima i komunikacijama u 21. veku’’ (A Global Movement for People’sVoices in Media and Communication in the 21st Century). Do 2006. godinedorađena verzija Povelje počiva: na osnovnim postavkama internet borda kojesu prokalmovane na Svetskom samitu UN o Informacionoj zajednici (UnitedNations World Summit on the Information Society – WSIS), u Tunisu

19 Association for Progessive Communications, Internet: http://www.apc.org/english/rights/charter.stml, 24/06/2006.

512


usvojenoj Agendi za informativnu zajednicu (Tunis Agenda for InformationSociety), i pod nazivom „APK Povelja o pravima u Internetu“ (APC InternetRight Charter) kao i pod nazivom „Internet za društvenu pravdu i održivirazvoj“ (Internet for social justice and sustainable development).20

Internet Povelja predstavlja do sada najkompletniji vrednosni dokument usmislu univerzalnih vrednosti u oblasti interneta, što je u harmoniji sauniverzalnim i multifunkcionalnim karakterom tog medija.

Povelja polazi od interneta kao globalnog javnog prostora koji mora bitiotvoren i u svakom pogledu pristupačan svima; kao i sa procesom globalizacijesa kojim je internet tesno povezan, raširenost pristupa internetu se poklapa sesa neravnomernostima i čestim teškoćama i ogorčenostima u pogledu socijalnei ekonomske nejednakosti u svetu; internet, kao i druge informaciono-komunikacione tehnologije, može biti moćno sredstvo za mobilizaciju ljudi idruštveni razvoj, moćno sredstvo za otpor nepravdi i izražavanje razlika ikreativnosti; Internet Povelja može biti samo onda sredstvo za jačanje pravaljudi u svetu ako su ta prava priznata, zaštićena i poštovana.

Internet Povelja se sastoji iz sedam delova ili poglavlja koji regulišu sve dosada identifikovane elemente i kategorije slobode izražavanja i prava nakomuniciranje:

1. Pravo na pristup za svakoga. Poglavlje se u uvodu poziva na član 26. Opštedeklaracije o pravima čoveka: „Obrazovanje treba biti usmereno ka punomrazvoju ljudske ličnosti i jačanju poštovanja ljudskih prava ifundamentalnih sloboda.’’

2. Sloboda izražavanja i udruživanja. U regulisanju slobode izražavanja iudruživanja Internet Povelja poziva se na članove 18, 19. i 20. Univerzalnedeklaracije o pravima čoveka: član 18: „Svako ima pravo na slobodumišljenja, savesti i religije’’, član 19: „Svako ima pravo na slobodumišljenja i izražavanja; to pravo uključuje slobodu istrajanja u mišljenju bezometanja i slobodu traženja, primanja i objavljivanja informacija i idejaputem medija bez obzira na granice’’.

3. Pristup znanju poziva se na član 27 Univerzalne deklaracije o ljudskimpravima: „Svako ima pravo na učešće u kulturnom životu zajednice nauživanje u umetnosti i učešće u naučnom napretku i njegovoj dobrobiti’’.

4. Učešće u učenju i stvaralaštvu – slobodni i otvoreni softverski izvori itehnološki razvoj. Ovo pravo se takođe zasniva na pomenutom članu 27Univerzalne deklaraacije o ljudskim pravima.

20 Ibid.

513


5. Privatnost, nadzor i sigurnost – član 12 Univerzalne deklaracije o ljudskimpravima: „Niko ne može biti podvrgnut proizvoljnom mešanju u njegovuprivatnost, porodicu, dom ili korespondenciju niti napadu na njegovu časti ugled’’.

6. Upravljanje Internetom.

7. Svesnost, zaštita i ostvarivanje prava.

U Internet Povelji se kaže da su karakter i sposobnost Interneta u slobodnojintegraciji informacija i komunikacija od vitalnog značaja za ostvarivanjeljudskih prava pohranjenih u Univerzalnoj deklaraciji o pravima čoveka iz1948. godine, Međunarodnoj konvenciji o ekonomskim, socijalnim i kulturnimpravima iz 1976. godine, Međunarodnoj konvenciji o građanskim i političkimpravima takođe iz 1976. godine i Konvenciji o eliminaciji svih vrstadiskriminacije žena iz 1980. godine.

Široko rasprostranjen posebno u Severnoj Americi (odakle i potiče) i Evropi(prema opštim procenama znatno premašuje broj stanovnika tih kontinenata u2008. godini) mobilni telefon predstavlja najnoviji i do sada najsavršenijisupermedij. Mobilni telefon je tehnički najsavršeniji zbog toga što, poputantičke drame sa jedinstvom radnje, prostora i vremena, omogućuje i operiše ujedinstvu komunikativne interakcije (radnje), prostora i vremena bez presedanai bez izuzetka. Njegova nadmoć nad svim dosadašnjim klasičnim ielektronskim medijima sastoji se u operativnom obuhvatu više od petnaestfunkcija, što premašuje broj operativnih funkcija kompjuterskog interneta. Uokviru toga mobilni telefon inkorporira u svoje operativne funkcije i Internet-funkcije. Tehničko savršenstvo ovog medija manifestuje se još više u njegovojjednostavnosti operativne upotrebe, neposrednog komunikativnog kontakta ipotpune komunikativne suverenosti. Taj ‘medij nad medijima’ toliko tehničkirazvijen i savršen da sa njime mogu operisati korisnici svih uzrasta bez troškovaobuke kao što je to slučaj sa kompjuterom. U odnosu na kompjuterski internet,jedini funkcionalni nedostatak mobilnog telefona predstavlja minimiziraniekran koji ne dozvoljava širi displej. Ali taj funkcionalni nedostatak daleko višekompenziraju njegova svojstva: sveprisustvo, komunikativna kompetentnosti ikomunikativna suverenost.

Mobilni telefon razvijen je, kao i kompjuter i kompjuterski internet, na bazikonvergencije komunikativnih tehnoloških otkrića, komunikativnih tehnologija,komunikativnih industrija i komunikativnog softvera, kao i kontinuiranogusavršavanja ovih tehnologija novim dostignućima koja takođe kontinuiranopovećavaju komunikativnu moć i komunikativni suverenitet korisnika.

514


Tehnološki progres ili još bolje formulisano: tehnološki preporod doveo je doradikalnog preispitivanja i revalorizacije postojećih pravnih normi i vrednosnihmerila u informaciono-komunikacionoj sferi na svim nivoima: lokalnom,nacionalnom i globalnom. Čovekova prava, regulisana u Univerzalnoj deklaracijio pravima čoveka, obuhvatala su i prava u oblasti informisanja i slobodeizražavanja u prvoj opštoj definiciji u članu 19: „Svako ima pravo na slobodumišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svogmišljenja, kao i pravo da traži, prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojimsredstvima i bez obzira na granice.’’ U međunarodnim dokumentima, kojima sukasnije regulisana čovekova prava u navedenoj oblasti, dolazi do sužavanjainterpretacije člana 19. i njegovog definisanja kao prava na informisanje. To jeslučaj sa dokumentima Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS)iz 1975. godine, gde se naglašava samo „pravo ličnosti na informaciju’’.21 Pritome se KEBS služio uglavnom sa poimanjem tog prava kakvo je bilo u opštemopticaju u vreme blokovske podele Evrope i sveta.

Takvo usko tumačenje člana 19. Opšte deklaracije uočeno je, međutim,znatno ranije. Komunikolog Žan d’Arsi (Jean d’Arsy) učinio je to još 1969.godine. On se pozvao na narasle tehnološke potencijale komunikacionihtehnologija i ocenio da je pravo na informisanje tehnički i semantički uzakmodel za naziv ovog člana i da on obuhvata šire pravo: „pravo čoveka nakomuniciranje’’.22 Pojam informisanje, prema D’Arsiju sugeriše jednosmernuakciju prema određenom objektu jer je kroz vreme povezan sa klasičnimmasovnim medijima i poistovećen sa jednosmernim porukama tih medija.Nasuprot tome pojam komuniciranje (comunication) etimološki i semantičkiobuhvata u sebi ideju i praksu razmene i interakcije. Kao Francuz D’Arsi jeanalizirao razumevanje i upotrebu pojmova informisanje i komuniciranje ufrancuskom i engleskom jeziku i konstatovao da je razlika između ovihpojmova više nego semantička i da u american-english jeziku komuniciranjekao termin i pojam reflektuje brzi tehnološki progres i s tim povezane dubljeanalize ljudskog ponašanja. Istovremeno, pojam komuniciranje reflektuje iasocira psihološki, socijalni i politički pristup, koji je različit od pristupa uzemljama romanske tradicije. Tu se u suštini radi o tehničkom napretkuAmerike u oblasti medijskih tehnologija i s tim povezanim socijalnimpromenama, konstatovao je D’Arsi.

21 Leksikon novinarstva, Savremena administracija, Beograd, 1979, str. 91.

22 Jim Richstad, “News Media and the Right to Communicate“, u: Jean d’Arsi (ed.), PrefaceThe Right to Communicate: a New Human Right, Boole Press, Dublin, 1983, p. 173.

515


Termin i pojam komunikativni suverenitet je nov.23 Ali evidentno je daD’Arsi pojmom pravo na komuniciranje podrazumeva tome identičan sadržaj.Za D’Arsija su nove medijske tehnologije osnov proširenja čovekovih pravaod prava na informisanje ka pravu na komuniciranje. Dalje, D’Arsi zastupastanovište da nove medijske tehnologije i pravo na komuniciranje aliaskomunikativni suverenitet, koji obezbeđuju, zahtevaju i novu etiku tj. novonormativno i vrednosno određenje. Jer, za ostvarivanje prava nakomuniciranje već postoje tehnički instrumenti i ti tehnički instrumenti su„najzad u našim rukama’’: „Sloboda mišljenja, sloboda izražavanja, slobodaštampe, sloboda komuniciranja, ta uzlazeća linija slobode koju su ljudi steklikroz svoje nacionalne istorije može biti usmeravajuća za ono što se možeostvarivati na međunarodnom nivou. Tu nije namera da se jedna slobodazameni drugom, kako su neki na početku verovali, nego pre svega da sesagradi celovita „fabrika intelektualnih sloboda’’ sa još jednom novom koja ćeobuhvatiti sve ostale slobode.’’24

O odnosu novih medijskih tehnologija i nove etike D’Arsi kaže: „Ipak,pošto su naša razmišljanja ograničena nasleđenom tehnologijom i tehničkimspravama, za nas neće biti jednostavno da razumemo nove okolnosti. Mi smonaravno prihvatili kao suštinu ceo daleki i strani svet (masovnih medija, prim.N. J.). Napokon mi instinktivno osećamo da se naša budućnost nalazi negdedrugde, ne u Maršal Mekluanovom snu o „globalnom selu’’, nego naprotiv udruštvima zasnovanim ljudskim merilima (mikrodruštva) gde komuniciranjeteče slobodno. Sama tehnologija, koja je ranije podređivala te lokalne uskezajednice, sada može biti upotrebljena za njihov preporod’’.25

Ideje i tumačenja D’Arsija o novim medijskim tehnologijama i novoj eticipoput lavine pokrenule su široku najpre naučnu, a zatim političku, etičku ipravnu diskusiju, koja je predstavljala proboj u transformaciji i određivanjunovog sadržaja, proširenog domena i proširenog pojma čovekovih prava uoblasti ljudskih komunikacija. S tim u vezi konstatuje MekRedmond: „Pravo seodnosi na ljude, a ne na ideje.’’26 Ubrzo je, u diskusiji koja je usledila, uključen

23 Vidi: Novak A. Popović: „Suverenost u Novoj komunikativnoj strategiji”, u časopisuArgumenti, broj 3, 2008, str. 9-27, Banja Luka, Republika Srpska – Bosna i Hercegovina.

24 Jean d’Arsi, “Preface”, u: Jean d’Arsi (ed.), The Right to Communicate: a New HumanRight, Boole Press, Dublin, 1983, p. XXVI.

25 Ibid, str. XXV.

26 Louis McRedmond, “A Human Right“, u: Jean d’Arsi (ed.), The Right to Communicate:a New Human Right, Boole Press, Dublin, 1983, p. 58.

516


i zahtev za slobodnim protokom informacija kao sastavnim delom prava nakomuniciranje. Ta diskusija će potrajati oko jednu deceniju.

Pravo na komuniciranje dobija na prelazu 70-ih u 80-te godine novoznačenje u smislu izražavanja i razmene mišljenja tj. komuniciranja uautentičnom smislu američko-engleskog jezičkog značenja communication.Početkom 80-tih godina prošlog veka dolazi do promene uloge delokrugaUNESCO-a i promene paradigme od Novog svetskog informativnog poretkana Novu komunikativnu strategiju. Kao predmet stručne i političke rasprave,zahtev za slobodnim protokom informacija i jačanju komunikativnihkompetencija korisnika medijskih tehnologija, biva preuzet i od strane novogodređenja uloge UNESCO-a.27 Harms ističe: „Da bi mišljenje imalo efektatreba da se čuje’’.28

Evropa je i u vreme 80-tih godina 20. veka bila ideološki podeljena pa supolitičke strukture podeljenog kontinenta zastupale oprečna stanovišta o novimidejama i zahtevima koje je pokrenuo D’Arsi. Ipak, i u tako podeljenoj Evropina Istočni i Zapadni blok, komunikolozi i nezavisni intelektualci s obe stranedemarkacione linije zastupali su uglavnom identična stanovišta o pravu nakomuniciranje alias komunikativnom suverenitetu kao prirodnom pravučoveka i njegovoj čvrstoj povezanosti sa drugim pravima i oblastima života irada. U diskusiji je to pravo dobijalo sve šire dimenzije značenja i sadržaja:„Pravo na komuniciranje je nerazdvojivo povezano sa pravom na obrazovanje,pravom na kulturu, pravom na rad.’’29

Tok i pravac rasprave kao i osnovna polazišta o novom, tehnološkideterminisanom sadržaju i pojmu sfere informisanja i komuniciranja bili sudokumenti Ujedinjenih nacija koji se odnose na ta pitanja, počev od člana 19.Univerzalne deklaracije o pravima čoveka.30 Imajući u vidu tehnološki razvoji porast informaciono-komunikacionih potencijala koji otuda potiču, prvi putna značaju u opštoj i blokovskoj diskusiji dobio je „aspekt participacije kao prvikorak u realizaciji koncepta prava na komuniciranje’’31 ili komunikativnogsuvereniteta kao tog prava označenog novim pojmom.

27 L. S. Harms, “A Development Construct“, u: Jean d’Arsi (ed.), The Right toCommunicate: a New Human Right, Boole Press, Dublin, 1983, p. 13.

28 Ibid, str. 61.

29 Wolfgang Kleinwaechter, “Internal and International Aspects”, u: Jean d’Arsi (ed.), TheRight to Communicate: a New Human Right, Boole Press, Dublin, 1983, p. 104.

30 Harms, “A Development Construct“, (loc. cit) 1983, p. 196.

31 Ibid, p. 105.

517


U vreme razrade koncepta prava na komuniciranje kao dinamičnogkoncepta u najvećem delu sveta se još verovalo da je to pravo najbolje ili čakjedino moguće ostvariti političko-administrativnim sredstvima država tako štoće one dozvoliti građanima, grupama da koriste to pravo. U tom smisluDeklaracija UNESCO-a iz 1978. godine, pod punim nazivom Deklaracija oosnovnim principima koji se odnose na doprinos masovnih medija jačanju mirai međunarodnog razumevanja, unapređivanju ljudskih prava i borbi protivrasizma, aparthejda i podstrekivanja na rat (Declaration on FundamentalPrinciples concerning the Contribution of the Mass Media to StrengtheningPeace and International Understanding), bila je još uvek na snazi ipredstavljala je jaz, ali u nekim elementima i most između oprečnih stanovištana relacijama Istok – Zapad i Sever – Jug.32

Takav tok događaja (ili pak rasplet) doveo je do usvajanja, 1982. godine,Rezolucije Ujedinjenih nacija o direktnom radio-tv-difuznom satelitu(Resolution Direct Broadcasting Satellite). Rezolucija je zasnovana nadvojnom konceptu tako što je uvažavala još uvek prisutne oficijelne razlike narelaciji Istok - Zapad i ujedno činila neku vrstu kompromisa između zahteva zadržavnom kontrolom informativnih tokova, zloupotrebe medijskih sloboda islobodnog protoka informacija odnosno prava na komuniciranje. Dvojnikoncept je politički i formalno-pravno podveden pod postojeće ideološkerazlike i preuzimanja blaže forme restriktivnog tumačenja člana 19.Univerzalne deklaracije Ujedinjenih nacija o pravima čoveka onako kakvo jesadržano u Međunarodnom paktu o političkim i građanskim pravima iz 1966.godine. Najvažnije i najinteresantnije od svega u navedenoj Rezoluciji je to štoje ona na jednoj strani priznala prava na slobodu izražavanja, a na drugojpriznala prava vladama na kontrolu informacija odnosno ograničavanjeindividualnih prava na komuniciranje u interesu nacionalne sigurnosti, javnogreda i morala te zaštite prava interesa i ugleda drugih.

Novo prošireno tumačenje člana 19. Opšte Deklaracije o pravima čoveka,koje je dao Žan D’Arsi, predstavljalo je crvenu nit i liniju vodilju u naporimada se ono vrednosno i normativno valorizuje u novoj formi i suštini dok su svenaprednije medijske tehnologije obezbeđivale njegovu praktičnu primenu kojase razvijala u pravcu sve šire komunikativne suverenosti korisnika tehnološkihresursa komunikacija. Ali, kvalitetni zaokret u promeni paradigme odnosnopreorijentacije ideološko-političkog koncepta Novog informativnog poretka ka

32 Internet: http://ics.leeds.ac.uk/papers/vp01.cfm?outfit=pmt&folder=193&paper=954 04.03. 2005.

518


pragmatičnom usmerenju usledio je tek nakon prestanka blokovske podele.Dalje rasprave omogućile su postizanje određenog konsenzusa i usvajanjemNove komunikativne strategije (New Communication Strategy) na 25.Generalnoj skupštini UNESCO-a 1989. godine. Nova komunikativna strategijaodređuje da UNESCO „podstiče slobodan protok informacija nameđunarodnom kao i na nacionalnom nivou, da promoviše njihovo šire i boljeizbalansirano rasprostiranje bez ikakvih prepreka slobodi izražavanja i da jačakomunikativne kapacitete u zemljama u razvoju, tako da one mogu aktivnijeučestvovati u komunikativnom procesu’’. Time je UNESCO oslobođen balastaprošlosti i usmeren svojoj prvobitnoj nameni: „da promoviše slobodan protokideja rečju i slikom.’’33

Od pojave novih ideja i koncepcija, bile su potrebne oko dve i po decenijeza trasiranje i prevođenje tih ideja na novi normativni i novi etički princip.Pored Međunarodne telekomunikacione unije u tome su učestvovale i drugeposebno evropske organizacije. Najpre je, kao ogranak Međunarodnetelekomunikacione unije, stupila u dejstvo Svetska radio-komunikativnakonferencija (World Radiocommunication Conference – WRC), osnovana1971. godine. Njen zadatak je da reguliše frekvencije i eliminiše smetnjeprenosa signala. Time je, dakle, uspostavljena dodatna međudržavna ikorisnička servisna služba. U tom svojstvu Svetska radio-komunikativnakonferencija deluje od 1992. godine na regionalnom i svetskom nivou.

Među drugim značajnim organizacijama koje su u tome učestvovale bio jei Savet Evrope, koji je prilikom osnivanja (1949) doneo Konvenciju za zaštituljudskih prava i osnovnih sloboda zasnovanu na Opštoj deklaraciji o pravimačoveka. Član 10. stav 1. Konvencije ostao je aktuelan do danas: „Svako imapravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanjasopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanjajavne vlasti i bez obzira na granice.’’34 Savet Evrope „u to gluvo blokovskodoba’’ nije mogao delovati kao sveevropski forum, ali je nakon prestankablokovske podele razvio panevropske aktivnosti i podstakao procesedemokratizacije društva i komunikacija uopšte. Godine 1989. Savet Evropedoneo je u Strazburu Evropsku konvenciju o prekograničnoj televiziji kojapolazi od principa o zaštiti čovekovih prava i osnovnih sloboda. Ona

33 Alain Modoux, “Fostering Democracy and Human Rights Through Communication“, u:Jean d’Arsi (ed.), The Right to Communicate: a New Human Right, Boole Press, Dublin,1998, p. 33.

34 Ranko Petković, prir., Savet Evrope 1949–1995, izd. Međunarodna politika, Beograd,1996, str. 4.

519


predstavlja i sadrži etičku razradu i konkretizaciju nedeljivosti informaciono-komunikacionog prostora u oblasti audio-vizuelnih medija kao komponentečovekovih prava. Zbog nesazrelosti političkih prilika Konvencija je stupila nasnagu tek 1993. godine.

Značajnu ulogu odigrao je i danas igra KEBS/OEBS koji je, u vreme kadaje Savet Evrope slovio kao blokovska organizacija, vodio i razvijaopanevropske aktivnosti i paralelno sa Savetom Evrope vodi ih i danas.KEBS/OEBS je prva panevropska organizacija koja je, u normativnoobavezujućoj formi, promovisala pravo na informisanje na Konferenciji uHelsinkiju 1975. godine. Ova organizacija i dalje afirmiše panevropskeprincipe zastupljene kako u sopstvenim tako i u dokumentima Saveta Evrope upogledu prava i sloboda na informacije i komunikacije. U Pariskoj povelji iz1990. godine sadržane su pretenzije KEBS-a/OEBS-a da reguliše sveukupneodnose u Evropi: „Ljudska prava i osnovne slobode svojstvene su svimljudskim bićima, neotuđive i zajamčene zakonom. Glavna je dužnost vlada daih štite i unapređuju. Njihovo poštovanje i potpuno ostvarivanje čine temeljslobode, pravde i mira.’’35

Na zasedanju u Moskvi 1991. godine (III konferencija o ljudskoj dimenziji)KEBS je bio prva panevropska organizacija koja je shvatila i prihvatilatehnološko-socijalnu realnost, i u obavezujućoj formi usvojila princip Prava nakomuniciranje kao dodatne dimenzije postojećih okvira čovekovih prava uoblasti informacija i komunikacija. U završnom dokumentu u I odeljku podbrojem 26 piše: „Države učesnice ponovo potvrđuju pravo na sloboduizražavanja, uključujući i pravo na komuniciranje i pravo sredstava informisanjada prikupljaju i šire informacije, vesti i mišljenja’’. Usvajanjem takvog sadržajau obavezujućoj formi za države članice predstavlja novi kvalitet ozakonjenihprava čoveka i stavljanje evropskog građanina-pojedinca u komunikativno inormativno aktivan položaj, oslobođenog od prinude i ograničenja. U istomodeljku i stavu tog dokumenta piše dalje: „Svako ograničavanje ostvarivanja togprava propisuje zakon i u skladu je sa međunarodnim standardima. One nadaljekonstatuju da su nezavisna sredstva informisanja nužna za slobodno o otvorenodruštvo i sisteme vlasti koji podležu odgovornosti, te da su od posebnog značajau očuvanju ljudskih prava i osnovnih sloboda. One (države članice – prim. N. J.)smatraju da štampa i radio i televizija na njihovim teritorijama treba da uživajuneograničen pristup stranim informacijama i službama informisanja. Njihova

35 Ranko Petković, prir., Dokumenti KEBS 1975–1995, izd. Međunarodna politika,Beograd, 1995, str. 143.

520


javnost takođe treba da ima sličnu slobodu da prima i prenosi informacije i idejebez mešanja vlasti bez obzira na granice, uključujući i putem stranih publikacijai emisija. Svako ograničavanje tog prava propisuje zakon i u skladu je sameđunarodnim standardima.’’36

Na zasedanju OEBS održanom 1996. godine u Lisabonu (tada je KEBSpreimenovan u Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju), ovaorganizacija usvaja i proklamuje princip slobodnih medija. Na istom zasedanjuosniva se institucija Medijskog poverenika, koja prerasta 1997. godine u stalniforum Savet OEBS za medije.37 Nadležnosti Saveta OEBS-a za medije polazeod istaknute uloge medija i prava na komuniciranje i obuhvataju nadzor i brigu upridržavanju tih principa i pomoć državama članicama u njihovom sprovođenju.

Principi OEBS-a polaze od saznanja da tehnološka konvergencija inastanak supermedija zahtevaju i normativnu konvergenciju na nivounacionalne i međunarodne pravne regulative. To saznanje manifestovalo se naMinistarskoj konferencije OEBS-a o Globalnim informativnim mrežama uBonu 1997. godine. Na konferenciji su, u duhu Prava na komuniciranje,ravnopravno učestvovali predstavnici javnog, odnosno državnog, i privatnogsektora iz Evrope i Sjedinjenih Američkih Država. OEBS je na toj konferencijiusvojio značajne dokumente vezane za komuniciranje. Usvojeni su kvalitativnonovi dokumenti koji normativno menjaju dotadašnje principe komunikativnesuverenosti. Komunikativna suverenost (ili u terminologiji OEBS-a - Pravo nakomuniciranje) značajno se pomera iz nadležnosti država u nadležnosti i pravakorisnika odnosno pojedinaca-građana, grupa i korisnika uopšte. Ali zaključakmože ići i dalje i glasiti: Komunikativni suverenitet nacionalnih država Evropeje normativno minimiziran, pa čak i ukinut, i ujedno je taj suverenitet prešao uruke građanina i korisnika uopšte. Funkcija evropskih nacionalnih država unormativnom pogledu sastoji se u obezbeđivanju komunikativnog suverenitetagrađana pod nadzorom OEBS-a.

OEBS je tom prilikom usvojio tri deklaracije: Ministarsku deklaraciju,Deklaraciju industrije i Deklaraciju korisnika. Sve tri deklaracije bave se, svakasa svog stanovišta, osnovnim zahtevima razvoja i funkcionisanja globalnogkomuniciranja putem globalnih mreža kojim funkcionišu pre svegakompjuterski internet i mobilni telefon slobodno i bez ograničenja.

36 Ibid, str. 143

37 Medienbericht ’98 (Bericht der Bundesregierung ueber die Lage der Medien in derBundesrepublik Deutschland 1998), Presse-undInformationsant der Bundesregierung,CD-ROM DC/MAC, Bonn, 1998.

521


Ministarska deklaracija reguliše buduću ulogu vlada u stvaranju optimalnihokvira, u razvoju odgovarajući novih usluga korisnicima i jačanju poverenjameđu korisnicima i prema korisnicima. Deklaracija industrije sadrži najvažnijeprincipe i zahteve koje vlade treba da poštuje i sprovode u odnosu na globalneinformaciono-komunikacione mreže. Deklaracija industrije sadrži jasnepreporuke, zahteve i pravila za domene konvergencije, prava intelektualnesvojine, zaštite podataka i taksiranje. Deklaracija korisnika ističe da suverenostu informativnom društvu pripada narodu odnosno korisnicima. U Deklaracijikorisnika se dalje naglašava da upotreba i način primene novih medijskihtehnologija trebaju podržavati prava korisnika kao i da je potrebno izvršiti daljuderegulaciju upotrebe globalnih mreža.38

S obzirom na značaj ove oblasti odnosno dalji brzi razvoj medijskihtehnologija u aktivnosti regulisanja komunikacija uključila se i Evropska unija.Evropska unija je 1997. godine predložila Međunarodnoj telekomunikacionojuniji da izradi Globalnu komunikativnu povelju (Global CommunicationCharter). Ova Povelja, prema predlogu Evropske unije, treba da sadrži glavneprincipe informativnog društva i da predstavlja okvir za globalnokomuniciranje. Taj predlog Evropske unije predstavljen je učesnicima grupe G7(Sjedinjene Američke Države, Japan, Nemačka, Velika Britanija, Francuska,Italija, Kanada) i podržan je od grupe G7 kao skup bazičnih principa, koji birazličitim društvenim grupama i pojedincima, kao što su građani-korisnici,industrije i vlade ’’bio vodič u koordiniranju njihovih napora i harmonizacijinjihovih načina rada.’’39

Pre izrade Globalne komunikativne povelje, predstavnici nevladinihorganizacija i različite neformalne grupe građana iz informaciono-komunikacionog domena pokrenuli su na Konferenciji o ljudskim pravima uBeču 1993. godine inicijativu o izradi Narodne komunikativne povelje(Peoples Communication Charter) koja u celosti treba da sadrži i jasno odreditipravo na komuniciranje odnosno komunikativnu suverenost pojedinca-građanina i korisnika uopšte.

Narodnu komunikativnu povelju kao predlog izradio je 1996. godine uAmsterdamu komunikolog Cees Hamelink. Povelja sadrži preambulu i 18članova u kojima se izričito i detaljno navode suverena prava građana i dužnosti

38 Wolfgang Kleinwaechter, “The people’s ‘right to communicate’ and a ‘GlobalCommunication Charter’”, Journal of International Communiocation, No. ½, dec. 1998.IAMCR, Sydnej-Australija,1998, p.108

39 Ibid, p. 110

522


nacionalnih država u domenu transparentnosti vlasti, tj. pružanja informacijakoje se traže u skladu sa vrednosnim standardima i pravnim normama. Onakategorijalno izričito reguliše sledeća prava:

– Pravo na poštovanje ličnosti prema kome su mediji dužni da sve ljudetretiraju s poštovanjem u skladu sa pravima čoveka;

– Pravo na slobodu pristupa komunikativnim kanalima nezavisno od državneili komercijalne kontrole;

– Pravo na pristup svim informaciono-komunikacionim resursima.Restrikcije u tom domenu dopuštene su samo ako je to pravo u suprotnostisa standardima čovekovih prava i zaštiti demokratskog društva na bazipoštovanja prava drugih;

– Pravo na nezavisnost na svim komunikacijskim nivoima i svim pravcimaobuhvata ostvarivanje čovekovih prava na participaciju, doprinos i koristod delovanja i razvoja komunikacija uključujući edukaciju, osnivanjenezavisnih medija, medijskih organizacija, sindikata i prihvatanjameđunarodnih standarda u toj oblasti;

– Pravo na pismenost, pravo na obrazovanje i znanje pismenosti u domenuklasičnih i elektronskih medija;

– Pravo na zaštitu novinara na osnovu koga novinari imaju pravo nazakonsku zaštitu uključujući i humanitarno pravo naročito u konfliktnimpodručjima. Novinari moraju biti bezbedni. Oni moraju imati neograničenpristup izborima informacija i moraju istraživati do kraja ako je to potrebnoi uz pomoć međunarodnog tela;

– Pravo na odgovor i ispravku obuhvata, prema ovoj Povelji zahtev zapoštovanje međunarodnih demokratskih normi kao što su pravo na odgovori zahtev za odštetu zbog medijskih dezinformacija;

– Pravo na kulturni identitet prema kome ljudi imaju pravo na zaštitu svogkulturnog identiteta. Pravo ljudi na zaštitu svog kulturnog prostora i nasleđane sme povrediti ljudska prava ili norme ove Povelje;

– Pravo na jezike i različitost jezika odnosi se na izražavanje i pristupinformacijama na svom vlastitom jeziku kao i pravo na upotrebu svogjeziku u državnim obrazovnim institucijama;

– Pravo na učešće u javnom odlučivanju o komunikacijama u svimoblastima;

– Pravo dece na medijske produkte koja su primerena njihovim potrebama iinteresovanjima i koja neguju njihovo fizičko zdravlje, mentalni

523


emocionalni razvoj. Osim toga deca moraju biti zaštićena od štetnihmedijskih produkata, od komercijalne i druge eksploatacije;

– Pravo na sajberspejs obuhvata pravo na univerzalni pristup i ravnopravnokorišćenje tog kompjuterskog prostora uključujući slobodu elektronskogizražavanja i slobodu lišenu elektronskog nadzora i prinude;

– Pravo na privatnost obuhvata poštovanje ličnosti i zaštitu ličnosti i ličnihpodataka u skladu sa opštevažećim standardima;

– Pravo na suprostavljanje i sprečavanje medija u podsticanju mržnje,vanzakonske osude, nasilja i rata uključujući i destruktivno delovanjemedija u socijalnim sredinama uopšte;

– Pravo ljudi da zahtevaju od medija uzdržavanje od predsudske osude;

– Pravo na konzumiranje korisnih i činjeničnih informacija;

– Pravo na odgovornost i razložnost medija, što zahteva ustanovljavanjesamoregulacije.

Iste 1993. godine, kada je pokrenuta inicijativa za izradu Narodnekomunikativne povelje, do tada najsveobuhvatniju definiciju prava nakomuniciranje izradila je takođe grupa nezavisnih eksperata u Bratislavi(Slovačka) po čemu je taj dokument dobio naziv Bratislavska deklaracija. Uizradi Bratislavske deklaracije učestvovali su: Međunarodna organizacija zaistraživanje masovnih komunikacija (International Association for MassCommunication Research – IAMCR), nevladine organizacije sakonsultativnim statusom u Ekonomskom i socijalnom savetu Ujedinjenihnacija – kategorije II, nevladine organizacije sa statusom A u UNESCO,Slovački institut za novinarstvo, deo foruma nevladinih organizacija za ljudskaprava (World Conference for Human Rights) u Beču i Bratislavi, Slovačkoudruženje za masovne komunikacije. Kao posmatrači prisustvovali supredstavnici već ranije ustanovljenog „Foruma člana 19 Univerzalnedeklaracije o pravima čoveka“ predstavnici Sekcije za medije Direktora začovekovih prava Saveta Evrope. Ključni stavovi ove reprezentativne i može sereći široko autorizovane grupe eksperata glase da ta grupa eksperata „verujeda pravo na komuniciranje ide dalje od slobode mišljenja, izražavanja ištampe, i obuhvata, ali nije samo na to ograničeno i sledeće: pravo pojedinacai naroda da informišu i da budu informisani, uključujući opšte pravo pristupavladinim informacijama i informacijama o javnoj vlasti ili informacijama kojeta vlast ima; pravo da se govor i da se bude saslušan; pravo na govor i da seodgovori; pravo da se vidi i bude viđen; pravo na okupljanje i učestvovanje ujavnom komuniciranju; pravo na slobodan pristup bilo kojem i svim

524


prijemnicima u procesu komuniciranja; pravo na jezik; pravo na znanje; pravona privatnost; pravo da se bude selektivan i da se ćuti. Pravo na komuniciranjeobuhvata ravnopravan pristup kanalima medijske distribucije i odgovarajućimresursima za zadovoljavanje čovekovih potreba za komuniciranjem usprovođenju demokratije i za ispoljavanje bilo kojih drugih čovekovih prava ifundamentalnih sloboda.’’

Autori Bratislavske deklaracije izradili su i predstavili evropskoj isvetskoj intelektualnoj, političkoj i tehnološkoj javnosti nove celovitijevrednosne okvire i u stavovima kategorizovali glavne elemente Prava nakomuniciranje odnosno novonastajućeg komunikativnog suvereniteta kojikorenito menja klasičnu paradigmu. Oni su se pri tome pozvali i nanormativne dokumente. Pored člana 19. Univerzalne Deklaracije o pravimačoveka, Bratislavska deklaracija oslanja sa i na članove 19, 20. i 29.Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima UN, na član 10.Evropske konvencije o ljudskim pravima i ostale relevantne evropskedokumente. Autori Deklaracije pošli su od toga i ostaju pri tome da je Pravona komuniciranje kao najnovija komponenta prava čoveka neotuđivo pravopojedinaca, grupa i naroda i, u tehnološko-vrednosno-normativnojkonvergenciji, osnovni instrument za demokratizaciju društva, izgradnju iuspostavljanje komunikativne zajednice i komunikativne demokratijeodnosno da je čovekovo pravo na slobodu komuniciranja fundamentalno udemokratskom samoostvarenju čoveka u komunikativnim interakcijama ipraktikovanju demokratije.

Bratislavska deklaracija predstavlja jedan od glavnih kamena temeljacavrednosnog određenja ljudskih komunikacija za 21. vek baziranog na još uveknezadrživom razvoju informaciono-komunikacionih tehnologija. Ovetehnologije, potpomognute humanističkim vrednostima navedenihdeklaracija, predstavljaju veliko civilizacijsko dostignuće koje oslobađa ljudepodaništva i nasleđenih stega različitih struktura i oblika počev odnajprinudnijih do najblažih. Proces deregulacije predstavlja u znatnoj meripomirenje sa novonastalim činjeničnim stanje, koje jasno ukazuje na to da ninacionalne države ni međunarodne tela više nisu moćna u nametanju svojevolje u domenu ljudskih komunikacija. Posebno nove medijske tehnologijesprečavaju pokušaje autoritarnih režim da se vrate na klasične kontrolnemehanizme restrikcije.

Bratislavska deklaracija pretočena u Narodnu komunikativnu poveljupokrenula je nacionalne države i međunarodne forume na regulaciju odnosne

525


deregulaciju ljudskih komunikacija, koje su za sada najdalje napredovale uEvropi i Severnoj Americi sa tendencijom globalnog zahvata.

Nove krajnje oblike i mehanizme regulacije odnosno deregulacijepostojećeg stanja predstavljaju navedeni Memorandumi i Deklaracije kojima sebave reprezentativne, verodostojne i autorizovane ekspertske asocijacije,reprezentativne nevladine organizacije, najviše međunarodne instance i centrikontinentalne i globalne moći kao što su grupa G7 odnosno G8, Evropska unijai Ujedinjene nacije.

21. vek startovao je sa vrednosno određenim pravima i slobodamaljudskih komunikacija zasnovanih na tehnologijama koje štite prava islobode i omogućuju komunikativni suverenitet svih u dalekosežnomobimu. Dominantni, opšte prihvaćen vrednosni dokument 21. veka postala je90-ih godina izrađena Narodna komunikativna povelja u kojoj su ugrađeneideje, inicijative i koncepti vizionarskog komunikologa Žana d’Arsija iBratislavske deklaracije.

Novoosvojeno, novopripadajuće i novodefinisano Pravo na komuniciranje90-ih godina 20. veka, u normativnim dokumentima međunarodnih iregionalnih institucija, početkom 21. veka zamenjuje se kategorijama Pravo naslobodni protok informacija i Pravo na slobodne medije. Pošto je to pripadajućepravo svih ljudi, a uslovljeno je posedovanjem informativne tehnologije(interneta i mobilnog telefona) i otvorenošću društvenog sistema, uočljivo je danjega ne može da poseduje velika većina pojedinaca u svetu. Njegovokorišćenje zavisi od edukativnih i materijalnih mogućnosti pojedinca tako da je,u globalnim razmerama, ostalo u domenu filozofije i etike čovekovih prava isloboda. Mediji i informacije su kategorije globalno prostorno zastupljene izkojih proističe čovekovo pravo: pravo na slobodni protok informacija i pravona slobodne medije.

U nameri da vrednosno učvrste u smislu ljudskih prava, ali i normativnousmeri i determinišu komunikacije za 21. vek, sredinom 90-ih godinastartovalo je, paralelno sa pomenutim organizacijama, telima i forumimanekoliko inicijativa koje svoje aktivnosti od tada do danas sprovode puteminteraktivnog medija interneta. Aktivnosti su otvorenog tipa, tj. za učešće udoprinos pozivaju se zainteresovani članovi virtuelne zajednicekompjuterskog komunikativnog prostora. Bez obzira na već izgrađenutehnološku determinaciju komunikativnog suvereniteta korisnika, teinicijative su značajne sa stanovišta komunikativne prakse i primenjenenove etike ljudskih komunikacija u uslovima tehnološke dominacije putemnovih medija.

526


LITERATURA

1. Predrag Palavestra, „Povelja međunarodnog PEN-a”, u: Dušan Mrđenović(prir.) Temelji moderne demokratije, Nova knjiga, Beograd, 1989.

2. Miroljub Radojković, Međunarodno komuniciranje, Zavod za udžbenike inastavna sredstva, Beograd, 1987.

3. Roland Burkart, “Kommunikationstheorie und Kommunikations-geschichte. Historische Dimensionen Kommunikationswissen-schaftlicherErkenntrisziele”, u: Bobrowsky, Manfred/Langenbucher R. Wojfgang(Hrsg)Wegwzur Kommunikationsgeschichte, , München, 1983.

4. Miroljub Radojković, Stanko Crnobrnja, Sredstva masovnih komunikacija,Stručna knjiga, Beograd, 1995.

5. Mnogo glasova – jedan svet, UNESCO, Pariz, 1980.

6. Thomas C. Sorensen, The World War – The Story of American Propagande,Harper and Row, New York, 1968.

7. Novak A. Popović, Virtuelne komunikacije. Institut za političke studije,Beograd, 1999.

8. Howard Rheingold, Virtual Reality. Summit Books, New York, 1991.

9. Jan van Dijk, “The reality of virtual communities”, u: Trends inCommunication/New Media Developments, Amsterdam 1997.

10. Association for Progessive Communications, Internet: http://www.apc.org/english/rights/charter.stml, 17/04/2005.

11. Declaration on Fundamental Principles concerning the Contribution of theMass Media to Strengthening Peace and International UnderstandingInternet:http://ics.leeds.ac.uk/papers/vp01.cfm?outfit=pmt&folder=193&paper=954 06/04/2006.

12. Leksikon novinarstva, Savremena administracija, Beograd, 1979.

13. Jim Richstad, “News Media and the Right to communicate”, u: Jean d’Arsi(ed.), The Right to Communicate: a New Human Right, Boole Press,Dublin, 1983.

14. Jean d’Arsi, “Preface”, u: Jean d’Arsi (ed.), The Right to Communicate: aNew Human Right, Boole Press, Dublin, 1983.

15. Louis McRedmond, “A Human Right, u: Jean d’Arsi (ed.), The Right toCommunicate: a New Human Right, Boole Press, Dublin, 1983.

16. L. S. Harms, a Development Construct”, u: Jean d’Arsi (ed.), The Right toCommunicate: a New Human Right, Boole Press, Dublin, 1983.

527


17. Nevenka Jeftić, Sloboda govora (istorijski razvoj slobode govora ikomuniciranja od antike do XX veka. Istorijski kontakti i zajedništva: Srbijau Evropi), Institut za političke studije, Beograd, 2001.

18. Nevenka Jeftić, Pravo na komuniciranje (komunikativno-političke fazerazvoja prava i slobode izražavanja i komuniciranja), Institut zameđunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2007.

19. Wolfgang Kleinwaechter, Internal and International Aspects, u: Jean d’Arsi(ed.), The Right to Communicate: a New Human Right, Boole Press,Dublin, 1983.

20. Alain Modoux, Fostering Democracy and Human Rights ThroughCommunication, u: Jean d’Arsi (ed.), The Right to Communicate: a NewHuman Right, Boole Press, Dublin, 1998.

21. Ranko Petković, (prir.), Savet Evrope 1949–1995, izd. Međunarodnapolitika, 1996.

22. Ranko Petković, (prir.), Dokumenti KEBS 1975–1995, izd. Međunarodnapolitika, Beograd, 1995.

23. Medienbericht ’98 (Bericht der Bundesregierung ueber die Lage derMedien in der Bundesrepublik Deutschland 1998), Presse-undInformationsant der Bundesregierung, CD-ROM DC/MAC, Bonn, 1998.

24. Wolfgang Kleinwaechter, “The people’s ‘right to communicate’ and a‘Global Communication Charter’”, Journal of InternationalCommuniocation, No. ½, dec. 1998. IAMCR, Sydnej-Australija ,1998.

Dr. Nevenka JEFTIĆ

THE RIGHT TO COMMUNICATION AS A NEWLY ACHIEVED HUMAN RIGHT

APSTRACT

Information technologies, free flow of information, free media and the right tocommunication are the pillars communicative sovereignty springs up from, relyingupon them, too. This was the 20th century creation but it has been globally and morefully realised in the 21st century. Civilisational openness and acceptance ability are thekey categories for prosperity of communicative sovereignty.

Key words: communicative sovereignty, human rights and freedoms, right toexpression, right to communication, state sovereignty, new media technologies.

Documents

PRAVO NA KOMUNICIRANJE KAO NOVOOSVOJENO · PDF fileljudi nerazumljivim kodovima kao što su latinski ezik, administrativno- ... kakav je postojao u mračnom srednjem veku. Kao odgovor