PREDEO SA VITGENŠTAJNOM

I DRUGE RUŠEVINE

2

„JA SADA TRAŽIM GRAMATIČKU GREŠKU“. (L. Vitgenštajn: „Filosofska istraživanja“, VIII) 1.0 Još nisam stigao do komentara. 1.1 Filosofija je došla do svoga kraja. 1.2 Prekrite osvetljenost zimskog polja. 1.3 Uočavate li razliku? Još toplije je. 1.4 Vlažna belina prošupljuje rešetku jezika

radi čije sigurnosti je ovo pisanje započeto.

1.5 „Ja sada tražim gramatičku razliku“.

3

„MEĐUTIM, ZAR SE TU NE POKAZUJE DA JE ZNANJE SLIČNO ODLUCI“. (L. Vitgenštajn: „O izvesnosti“, 362) 2.0 Put se spušta prema određenoj

tački moga bola

2.1. Čitava jedna gramatička karoserija leži kraj utabane staze vodepeska. 2.2 „Kako se bolesnik oseća? – Ječi!“. 2.3 Tamo dole dešava se moj

Bog.

2.4 I šta se tu pokazuje? 2.5 Da je moje pevanje slično belini

koja jeca.

4

„KO TO GOVORI TIM USTIMA?“ (L.Vitgenštajn: „O izvesnosti“, 244) 3.0 Kada pišem pesmu ja sam nem. 3.1 Takođe, ja ništa ne osećam. Izdvajam 3.2 trepet mišljenja. Vlas koja se cepa kroz Jedno. 3.3 U nedeljivom i besanom. 3.4 Iz te mrvice mi crpemo ono „što onaj drugi već zna”. 3.5 Poklapaju nam se ista polja, iste večeri

ista leta pod dudovima.

3.6 „Ko to govori tim ustima?”

5

„VERUJEM...“ (L. Vitgenštajn: „Filosofska izraživanja“, X)

4.0 Poklopiće se baš sa ovom pesmom

koja nastaje.

4.1 Ali, možda ona nikada neće nastati, čak ni nastaviti se.

4.2 Recimo da će zastati na prvom 4.3 stihu. Da će zvona odnjihati

vazduh jednostavne tvrdnje.

4.4 Januar je. Mogao bi padati sneg, 4.5 ali ne pada. Tako se zadržava 4.6 vetar u granju. I ciča o Jovanu, 4.7 nezemaljska. Izgleda da verujem

da sam otišao sa ovoga sveta.

6

„SUBJEKT NE PRIPADA SVETU, NEGO JE ON

GRANICA SVETA“. (L. Vitgenštajn: „Tractatus...“, 5.632)

5.0 Ako me se ne tiču zakoni logike obavezuju me zakoni pesništva. Tu nema

5.1 subjekta. „Pre nego što ikoji iskaz uopšte može imati smisla“ postoji nesavladiva zagonetka stilskih relacija. Reći tako nešto u

5.2 stihu upravo je nezamislivo. On, spušten božanskom rukom, leži na granici sveta.

5.3 Tolika polja reči se udvajaju da bi se kanapom prebacilo polje dok uokolo duva

5.4 ne-svet. O, podlokana cvetanja, pad je uvek iznad (z)rake koja nas štiti.

7

U ŠTA MOGU DA SE POUZDAM?“ L. Vitgenštajn: „O izvesnosti“, fr. 508) 6.0 Dugo je vreme reči bez jezika. 6.1 Ni-u-čemu poslužen sa-sobom-do-snega u ničijoj belini. 6.2. Sve do svetlosti posezanja za sigurnošću. 6.3 Sve do kamena druge-stvari. 6.4 Do susedstva.

8

„STAV: TO JE NAPISANO“. (L. Vitgenštajn: „O izvesnosti“ fr. 215) 7.0 Toliki je nered stvari 7.1 da samo napisano pročešljava 7.2 njihova imena, dotiče njihove polove, 7.3 dostavlja podatke. 7.4 Tako ne možemo saznati za 7.5 Njihovo odsustvo, za njihovu nemost,

za njihov ćutljivi pristanak. 7.6 Stoga tim kristalom ne vlada moja

volja, već moje neznanje, 7.7 moje gotsko neznanje iverja. 7.8 Sa tim valja računati. 7.9 To je svet. Bez mene 7.10 koji me beskonačno oduzima. 7.11 Stav: to je napisano uznosi vatru i ljulja kolevku.

9

„KAKO SE REČ RAZUME, TO SAME REČI NE KAŽU”. (L. Vitgenštajn: Iz „Cedulja”, fr. 144) 8.0 Oni što tumače reči

lako po sebi vatru sputavaju. 8.1 Udevaju imena po vejavici na krstu. 8.2 Odmičući s naporom

kao svetlo po vodi.

10

„ALI TUMAČENJE JE IPAK NEŠTO DATO U ZNACIMA”. (L. Vitgenštajn: Iz „Cedulja”, fr. 229) 9.0 Mrtvozorna učestanost 9.1 vodepeska u ležanju 9.2 na godini, na obali 9.3 dok ne stigne vreme

koje ne može poteći.

11

„SVAKOJ REČENICI JE POTREBNO NEKO TUMAČENJE. NIJEDNA REČENICA SE NE MOŽE RAZUMETI BEZ NEKE DOPUNE”. (L. Vitgenštajn: „Cedulja”, fr. 229) 10.0 Ne može se

ništa dopevati u šta se zaleće lógos.

10.1 Postoji samo ispucali razgovor po čelu po licu po blasfemiji hartije po kamenu.

10.2 Ono što beži iz sveta Trebaće ponovo u njega da uđe.

10.3 Dok se mera ne ispuni dok se ne razbeže po zaposednutom.

12

„MOJA JE OSNOVNA MISAO DA LOGIČNE KONSTANTE NE ZASTUPAJU. DA SE LOGIKA ČINJENICA NE DA ZASTUPATI”. (L. Vitgenštajn: “Tractatus…”, 4.0312) 11.0 Da li voda mrzne

i jasen da l’ gasi žeđ u ramu poslednjih dana jeseni? 11.1 Trebalo bi samo

polje krhotina udenuti u nebo s pticama i jednom usput tražiti odgovor.

11.2 Ne dâ se zastupati klatno koje pada

11.3 jer se ne zna da li je još klatno ili poništeno Beskonačno.

13

“LOGIČKI OBLICI SU BEZ BOJE”. (L. Vitgenštajn: „Tractatus...”, 4.128) 12.0 Ako moja reč traži da bude spašena 12.1 dodirujem bogojavljensku vodu 12.2 i smiraj njen 12.3 po mreškanju. 12.4 Studen. Vitraž proročki 12.5 svetac, proplanak, drvo 12.6 gde nestaje pogibelj knjiga

i sud duha

12.7 kao nemaština čistine 12.8 za sve.

14

“JEZIK JE LAVIRINT PUTEVA” (L. Vitgenštajn: “Filosofska istraživanja”, 203; 3.5)

13.0 Sigurno je da sve to ne pripada svetu ni snegu ni celokupnosti činjenica ni skupnosti rečenica već mestu slici samosumnji.

13.1 Tako kada bi ova mećava prestala prestala bi bît kolibe ovoga tu časa.

13.2 Šćućuren kraj izvora topline ja sam tako siguran.

13.3 Mogah reći i suprotno.

13.4 U pesmi je jezik lavirint puteva.

15

“DIE AUFGABE ALLER WAHREN ELEMENTARSAETZE BESCHREIBT DIE WELT VOLLSTAENDIG”. (L. Wittgenstein) 14.0 Sve istinite

jednostavne rečenice jesu slika sveta.

14.1 Celokupno tumačenje jeste izgubljeno vreme.

16

„STAV POKAZUJE LOGIČKU FORMU STVARNOSTI. ON JE DEMONSTRIRA”. 15.0 Pokazuje li stav

svoj smisao? a pokazuje li Bog svoj?

15.1 Mi zajedno gledamo i zajedno znamo to što nam je ponuđeno da budemo.

15.2 Svima je jednak blagoslov i talog u brazdi strele.

15.3 I nema kašnjenja

do ostatka pevanja. 15.4 Do bića.

17

“CELOKUPNOST STAVOVA JE JEZIK” (L. Vigenštajn: “Tractatus ....” 4.001) 16.0 Nežniji Bog predaće nas imenu. 16.1 Ti ćeš pritvoriti ogrlice prozora. 16.2 Brazde neba stisnuće se u hladnoj sobi. 16.3 Novembar će posuti prvo paperje po mrtvoj zemlji. 16.4 Na stolu ko ulje s lojanica kapaće prve reči bitka.

18

„STAV POSEDUJE BITNE I SLUČAJNE ODNOSE”. (L. Vitgenštajn: „Logičko-filosofski odlomci, 3.34) 17.0 Samo u Bogu, samo u gnozi

po useku kostiju nevečnih

17.1 od tvari svetla 17.2 od odrečnog semena 17.3 na obroncima psalama

rastavljenih 17.4 bruji bleda stanca oka

i svet jednakorečan koga valja propuzati 17.5 dvaput nas deli

od reči do splava na rubovima ničijeg govora.

19

“ZA ODGOVOR KOJI SE NE MOŽE IZREĆI NE MOŽE SE IZREĆI NI PITANJE”. 18.0 Hteo bih reći da poezija

započinje tamo gde započinje mistična i magijska metafora reč-slika, zvuk, ritam i metar.

18.1 Hteo bih možda baš to reći,

tek samo to (približno to) uskraćujući čitaocu i sebi velelepne biblioteke, mermerna zdanja sa lavirintima,

18.2. definišući poeziju

svetlom, konačnom nemoći. 18.3 Tvrdio bih jedno

ali tvrđenju ne bih smeo pripustiti ni jedno

18.4 pitanje. Stoga nikakvo tvrđenje

nije predmet ove pesme, niti ikakvo pitanje.

20

„POSTOJI SAMO JEDNA I SAMO JEDNA ISCRPNA ANALIZA REČENICE”. (L. Vitgenštajn: „Logičko-filosofski odlomci”, 3.25) 19.0 Ispevana pesmo

u prstenu reči 19.1 - komentara nema.

21

„ELEMENTARNI STAV SASTOJI SE OD IMENA. ON JE VEZA, SPOJ, IMENA”. (L. Vitgenštajn:” Trractatus...”, 4.22). 20.0 Zemlja se napila imena. 20.1 Kada se oko svoje ose

okrene 20.2 gore je izvor 20.3 dole bunari

vazdanjeg hleba. 20.4 Oni su je

sa smrću opleli zauvek.

22

„SVAKA STVAR JE JEDNAKA SAMA SEBI”. (L. Vitgenštajn: „ Filosofska istraživanja”, 216) 21.0 Kao da pišem po ledu

„gde nema nikakvog trenja”, ja gradim svoj nagon prema razlikama, 21.1 vraćajući se unatrag, stalno unatrag do poslednjeg polja, do poslednje kuće na ledini, znajući da 21.2 iza svega toga postoji dodatna tačnost, dodatno saučesništvo predane nijanse: 21.3 travka na polju, zabat na kući; 21.4 da postoji još jedno iza,

21.5 da nema granice neodlučivosti toga što hoće da kaže

Bog, knjiga, čovek ili pesma.

23

„SVE ŠTO SE UOPŠTE MOŽE MISLITI MOŽE SE MISLITI JASNO. SVE ŠTO SE MOŽE IZREĆI MOŽE SE IZREĆI JASNO. (L.Vitgenštajn: „Tractatus...”, 4.116) 22.0 Ponavljajući Pesou pred tekstom ledeno logičnog Vitgenštajna moram reći da sam svojim pesmama samo pastir. 20.1 Biti pesnik to je moja težnja da sa svojim mislima budem saglasan. 22.2 Da potom isto saglasje privedem

zavojitom okomku službe reči. 22.3 One će sačuvati moju mentalnu

sliku drveta u zimu:

22.4 čist predeo s radjanjem jagnjeta u domu koga pod zvezdanim nebom pohranjuje toplina i „prisan smisao stvari”.

24

“POSTOJE SAMO NETVRĐENE REČENICE”. (L. Vitgenštajn: “Beleška iz logike”)

23.0 Vetar domašuje grane oblaka i ja se spuštam u dolinu.

23.1 Negde se prostire nekazano 23.2 i bit je zaboravljena.

23.3 Nikako da utvrdim tok 23.4 pesme. Nikako da se ona prisajedini reči.

25

„PRAVIMO SLIKE OD ČINJENICA”. (L. Vitgenštajn: „ Tractatus...”,)

24.0 Napisao sam nekoliko reči po listu ove hartije. Oko vuče vodoravnu liniju po njoj. Prazna je.

24.1 Pročitao sam tegobnu filosofiju duše na svome jeziku koga ne vidim nigde.

24.2 U mojim godinama tvrde aure noći zaposedaju glasove, omeđujući pisanje.

26

“ONO ŠTO SVAKA SLIKA MORA IMATI ZAJEDNIČKO SA ZBILJOM, DA BI JE UOPŠTE MOGLA ODSLIKATI JEST LOGIČKI OBLIK”. (L. Vitgneštajn: „Tractatus...”, ) 25.0 Sastavio sam jednu rečenicu. Kola su pošla nizbrdo. Započeo sam spuštanje. 25.1 Valjalo je izbeći mnoge krivine, mnoga

stabla kraj sletne staze. „Posao koga sam se latio beskonačan je”1.

25.2 Niko nije siguran na putu logike. 25.3 Možda je spokoj u dolini bolji

od ovih ispravki mogao puta. 25.4 Možda je spokoj više prosvetljen. 1 Horhe Luis Borhes: “Čitalac“

27

“MI PRAVIMO SEBI SLIKE ČINJENICA” (L. Vitgenštajn: “Tractatus...”, 2.1 26.0 Fragmenti: oči prelaze preko Brojgelovog 26.1. zimskog pejsaža. Pejsaž postoji u mome sećanju. 26.2 Tamo sam bio: u retkoj šumi, u jeziku

razbrujaom i mrzlom. Sjao je mesec po krovovima. 26.3 Iz razredjene beline iskrsava hum. Cepti zagonetka

tkanja u vodi popu čuna. Koščati mrtvi dave 26.4. srebrnaste srne. Opet skupljaju činjenice

ispred mermerne table trošnih rečenica. 26.5 Tolike kombinacije isključuju svako značenje. 26.6 Sklonićemo se u pesmu, u huk suze-polja.

28

„O ČEMU SE NE MOŽE GOVORITI, O TOME SE MORA ĆUTATI”. (L. Vitgenštajn: “Tractatus...”, 7.) 27.0 Ne dovršavajmo pevanje odustajanjem! 27.1 To što ne možemo reći

stoji u biti toga-tu-prodiranja/okupljanja u stogove mesta, u okrajke ne-mesta, načina i simbola priče koja su logika.

27.2 Postoji prihvatilište povesti

u mekoj domaji lutnje zemlje na nebu: 27.3 Ono će označiti

protokol tumačenja, skup konačnog broja smislova sveg polja reči

27.4 kada pevanje i mišljenje

bude dovršeni izvan granicâ jezika.

29

“ČINJENICE U LOGIČKOM PROSTORU JESU SVET”. (L. Vitgenštajn: “Tractatus…”,1.13) 28.0 Nanos činjenica

ne stvara ovu pesmu.

28.1 Prohod slučajnih reči opipava mesto ritma probuđene misli uskrsnute između jedne i druge pukotine podeljenog strelnog smisla. 28.2 I tu je svet. 28.3 Ograđen glečernom

reči

28.4 koja je slučaj.

30

“TO VEROVANJE NIKAD NE MOŽE DA SE IZRAZI; ČAK NIKAD NE MOŽE DA SE MISLI DA JE TAKO”. (L. Vitgenštajn: „O izvesnosti”, 159) 29.0 Jedva sustižem prirodu

svojih reči.

29.1 Nisam siguran da one postoje kada „ni o čemu ne mislim”. 29.2 I kada prazna ruža sveta

stoji predamnom 29.3 i brava vrata domajnih

sa rupom kroz koju se vidi malena površina onoga iza: često samo zelena trava cvet, kratka pruga kamene staze.

29.4 Tamo je neko. Sused moj, prijatelj, roditej, Bog. 29.5 Tamo nisam. 29.6 Ovde sa mnom da li je ono

to isto?

31

„TAKO JE TEŠKO NAĆI POČETAK. ILI BOLJE: TEŠKO JE POČETI U POČETKU. I NE POKUŠATI IĆI DALJE UNATRAG”. (L. Vitgenštajn: “O izvesnosti”, 471) 30.0 Već

pobeđujem belinu hartije tražeći prvu reč bitka.

30.1 Uveče kad na sredini ovog lista obujmljujem početak 30.2 ja ne smem nazad. 30.3 Dolazi kasni početak kao odocneli putnik i štiti ushit pod senicom lógosa. 30.4 Vazduh preplavljuje moj početak. 30.5 Voda potapa moj početak. 30.6 Nebo otvara moj početak. 30.7 Zemlja pokriva moj početak. 30.8 I „ne mutna ogledala Duha”

raspršuju stranice ponovljenih knjiga.

30.9 Kraj puta cvetaju makovi. 30.10 Rastrčanom drugačijem početku 30.11 ne znamo da l’ još pripada bog 30.12 ili neravna kovina mača sa Siona.

32

“DA LI JE U MOJOJ MOĆI ONO U ŠTA VERUJEM? ILI U ŠTA NEPOKOLEBLJIVO VERUJEM?” (L. Vitgenštajn: „O izvesnosti”, 173) 31.0 Sneg je bio plave boje. 31.1 Padao je s kruškovih grana

dok ga je na vlažnoj zemlji čekao moj ushit.

31.2 Potom sam legao

na belo paperje popalih cvetova.

31.3 Tražio sam mesto gde ću u budućnosti svijati svoje isposničke dane, 31.4 svoju setnu sumnju 31.5 (svojih četrdesetšest listova života) 31.6 i kao neoborivi svedok

razgradjivati krov božje kaznione.

33

„NEŠTO NAM SE MORA PREDAVATI KAO TEMELJ”.

L. Vitgenštajn: “O izvesnosti”, 449) 32.0 Piše da je to sto,

da je to Bog, da je to drvo.

31.1 Piše da je sve to dobro

ako se začini sa jednim možda

32.2 i da samo sumnja

izjedena snom može da nas probudi.

32.3 Ako život zamenimo

za san-gramatiku 32.4 pristaćemo na prag

Heraklitov, 32.5 pristaćemo na prašinu

koja je mnoštvo

32.6 ne od ove suštine 32.7 i klatno

ne od ovog vremena.

34

„ŠTA ONDA OZNAČAVAJU REČI OVOG JEZIKA?” (L. Vitgenštajn: „Filosofska istraživanja”, 10) 33.0 Moj jedini mir je

tamo gde se ne ide. 33.1 Moj jedini mir

i njegove mrvice fragmentarnog znanja isušenog oko prstiju,

33.2 tražeći

saputništvo pod krovom, 33.3 izvornoranjen

trag od pisanja,

33.4 tamo je.

35

“STAV POKAZUJE SVOJ SMISAO. STAV POKAZUJE KAKO JE NEŠTO, AKO JE ON ISTINIT. I ON KAŽE DA JE TO TAKO”.

(L. Vitgenštajn: „Tractatus logico philosophicus”, 4022).

34.0 Stojim nad grobom. 34.1 Tako jeste. Ja uspravan. 34.2 Dole krst. Vlažna polegla zemlja,

zatravljena. Uzdignuta tek koliko da se pokaže da je nekoga nekada bilo.

34.3 Stojim nad stavom

koji pokazuje svoj smisao da se može nastaviti živeti a opet – tu je drugi-isti smisao - i ne mora.

34.4 Probuđen, ja mogu ustati

iz mrtvih, moj Lazare! 34.5 Stajati nad ožiljkom zemlje

po kojoj, vidim, prolaze vozovi i klasa pšenica.

34.6 Svemu je jednak prostor. 34.7 Svemu jednaki putevi

u lomu senki.

36

“SUŠTINA JE IZRAŽENA GRAMATIKOM.” (L. Vitgenštajn: “Filosofska istraživanja, 371) 35.0 “Ono izgovoreno nikad, ni u jednom

jeziku, nije ono kazano”. 35.1 Ponoviti ova dva stiha

N-puta ne bi ukinulo suštost praznine i reda.

35.2 Moja kiša pada na moje lice. 35.3 Moj Bog pokušava da mi kaže

da je to tako. 35.4 Ja ponavljam suštinu

i ne znam da li sam obuhvatio jednostavnost.

37

“LOGIČKA SLIKA ČINJENICA JE MISAO”. (L. Vitgenštajn: „Tractatus”, 3) 36.0 Sve može drugačije. 36.1 „Onda, kada je još bilo vešala”

moglo je rasplinutije. 36.2 Ciriška DADA, fugitivna, ponavljala je zvonike

i lena vremena na ravnoj površini jezera.

36.3 Moglo je biti drugačije. 36.4 Slika se sklopila. 36.5 Tako je tužan predeo

(obletan galebovima) u tome što tu stoji i ponavlja pitanje zašto je ipak nešto a ne ništa.

38

„SVI SU STAVOVI JEDNAKOVREDNI”. (L. Vitgenštajn: „Tractatus”, 6.4) 37.0 Možemo poći iz zemlje,

iz gline, iz oka Minervine sove iz vode. Krenuti iz Beča u Kembridž vraćati se nazad.

37.1 Sve što kažemo

možemo reći u milijardama oblika i ne reći ništa.

37.2 Mišljenje je ponavljajuće. 37.3 Biblioteka je u svakom

tekstu i traži svoj povratak u slovo.

39

„SVET JE NEZAVISAN OD MOJE VOLJE”. (L. Vitgenštajn: „Tractatus”, 6.373) 38.0 Ovaj stav se ne mora ponoviti. 38.1 Ne mora se reći. 38.2 Niti misliti. 38.3 Svet je toliko Drugi

da ja moram filosofirati, da ja moram pisati.

38.4 Samo jednu kap

da bih ustožerio u napuklinu, uterujući volju u Nasledstvo ja moram želeti pod senkom reči.

40

„KADA GOVORIMO OVOM STOLU DA LI SE JA ‘SEĆAM’ DA SE TAJ PREDMET NAZIVA ‘STOLOM’”. (L. Vitgenštajn: “Filozofska istraživanja, 601) 39.0 Naučili su me imenovanju. 39.1 Svim stvarima dao sam svoje ime.

One ne znaju da ja postojim. 39.2 Reči koje mi govore

nalaze se ispred. 39.3 Ja ne znam o šta se

naslanjam dok ovo pišem. 39.4 Tako je tvrd, gladak,

hladan i nedodirljiv ovaj deo mene koji me ponekad ponavlja kada ga potrebujem.

39.5 Za ovom prisutnošću

napadalo je toliko lišća, toliko reči o koje će se neko nekad oslanjati, makar pogledom.

41

“POJAM ‘BOL’ NAUČIO SI SA JEZIKOM” (L. Vitgenštajn: “Filosofska istraživanja”, 384 40.0 Večeras, još dok smo sačinjali deo povesti današnjeg dana u beloj, deficitarnoj istoriji uokvirenoj prazničnom kravatom, s lornjonom na levom oku 40.1 povlačio sam ustajale vode lógosa. 40.2 Nakon šuštanja olovke po hartiji 40.3 nastajala je tišina. Otežana prijatnost bola kome nedostaje jezik, kome nedostaje bol iz sredine toga bola nastaje pev 40.4 koga razumem. Zajedno s jezikom mladjim od mene progovara sanskrt koji još “bol” ne beše.

42

UTEMELJENJE JE SVAKI PUT DRUGAČIJE. UTEMELJENJE IMA KRAJ. (L. Vitgenštajn: „O izvesnosti”, 563) 41.0 Izvesno je: radi se o tome

da se pronađe početna stanica. 41.1 Prvi pogled u svetlost.

Čitanje svetlosti. 41.2. Potom se dugo postaje pesnikom.

Toliko dugo da se zaboravi podsticaj.

41.3 Dodje gledanje. Dodju reči. 41.4 Ispisivanje prve očne

stanice i sećanje na uščuvano. 41.5 Tamo gde je nekada bilo nebo

i svetlost pristane pevanje i mišljenje.

43

“LOGIKA NIJE TEORIJA NEGO SLIKA SVETA. LOGIKA JE TRANSCEDENTALNA”. (L. Vitgenštajn: „Tractatus...”6.13) 42.0 Kada zbir nepodnošljive algebre

kristala vidimo kao ravnu plohu 42.1 „u svome nesmetanom postojanju”, kada vidimo

njegove ivice koje se sklapaju s ivicama drugih stvari još jednostavnijih

42.2 tada misao ne grabi nikuda. 42.3 Polegla po ravnici ona se dodiruje

s nebom bez napora i nikakva protiv- misao ne ide joj u susret.

42.4 Sve je na okupu:

prozori svetle u noći, prisni dim se vijori u zvezdano nebo.

42.5 Stablastomodra saglasja su

tu.

44

“SLIKA JE ČINJENICA”. (L. Vitgenštajn: “Tractatus...”, 2.141) 43.0 Unutar svetlosti

stoji napor činjenice. 43.1 Slika ne podleže

nikakvoj izvesnosti, još manje činjenici.

43.2 Ona je uvek svetlost

Nizašta. 43.3 Slikom vlada prisila 43.4 usredotočene osvetljenosti činjenicom; 43.4 usredsređena kap vode i mir šljunka.

45

“ONO ŠTO SE MOŽE POKAZATI, NE MOŽE SE REĆI”. (L. Vitgenštajn: “Tractatus...” 4.1212) 44.0 Nije se pokazala vlat trave,

jer se ne može pokazati. 44.1 Nije se pokazalo leto,

jer se ne može pokazati. 44.2 Nije se pokazala dohvatljivost sene,

jer se ne može pokazati. 44.3 Reklo se: vlat trave,

leto, dohvatljivost sene.

44.4 Vreme je da biće bude

goruća jednostavnost u mahovini.

46

“FILOSOFIJA SAMO KONSTATUJE ONO ŠTO JOJ SVAKO DOPUŠTA”. (L. Vitgenštajn: „Filosofska istraživanja”,5.99) 45.0 Ja se nisam odvažio da govorim o filosofiji kao pesmi. 45.1 Ali moglo se primetiti da sam svih ovih godina

za nit-vodilju uzeo izvestan trenutak pesme kao filosofije.

45.2 Posle toga, načela mišljenja gube neskladnost. 45.3 Može se reći da ono pročitano govori onako kako se

stvarno pokazuje. Ako je subjekt filosofije doista tu, „u čvoru razlike”, svaka misaona referenca

45.4 O Bogu i stvarnosti je suvišna. Jer

pevanje obnavlja bivstvo na način stvari 45.5. koje se pokazuju. Tu je trava, tu mirisna

zemlja. Gore je nebo. Pogled i kose mojih dragih.

45.6 Filosofiji je dopušteno da kazuje ta razgraničenja.

47

„GDE NAS JEZIK NAVODI DA NASLUTIMO TELO, A TELA U STVARI NEMA, HTELI BISMO DA POSTOJI DUH”. (L. Vitgenštajn: „Filosofska istraživanja”, 36) 46.0 Nema pisanja koje sebi ne saopštava postojanje šume, vode, planine 46.1 tamo. Lice moje beskrajno odašilje svoje poruke. Prisan dodir stopala o zemlju. Time se pisanje štiti od sebe. 46.2 Postojanje vidljivim duha je svakodnevno i dogadja se u blesku i iščeznuću ponovljivom do večnosti. To je vreme pisanja-govorenja. 46.3 Sama struktura onoga o čemu govorimo u ovom trenutku. Na desnu stranu moga lica pada svetlost. Iza toga je druga – ista svetlost. Samo se tela 46.4 menjaju. Jezik dopunjava „ono opaženo”, čisto spašeno

i može se čitati u svakoj budućnosti.

48

„ČVRSTO, POSTOJEĆE I PREDMET JESU JEDNO”. (L. Vitgenštajn: „Tractatus...”, 2.027) 47.0 Možda čvrsto ne postoji. 47.1 Možda postojeće ne postoji. 47.2 Možda predmet ne postoji. 47.3 Možda nepostojeće nije jedno. 47.4 Ja vidim samo glasove u 47.5 čvrstome. Postojeće u lelujavom mnoštvu tačaka 47.6 jeste pitanje. Ono je pak nepostojanje. 47.7 Mnoštvo koje me tvori, 47.8 Pobeđuje me . Niz bolnički zid u leluju kose itd. videh Bodlera.

49

“LOGIČKE FORME SU BEZ BROJA”. “L. Vitgenštajn: “Tractatus…”,4.128) 48.0 Jedna bît sveta pokazuje se

ovde i tamo. Ona je mogućnost svih broje i sveg računanja.

48.1 U kazanom nema broja. 48.2 Gledam travu: neizbrojiva je. 48.3 Bezvremena glad računanja

punija je ružama no svi budući kovčezi

48.4 mrtvih. Iz čistog proleća

niče trava, troputno. Do-kopana. 48.5 Zeleno posvećuje hladno, bezbrojno

nebo u grbu što sjaji.

50

“PREDMET JE JEDNOSTAVAN”. (L. Vitgenštajn: “Tractatus…”, 2.02) 49.0 Korensko-sadržano je pusto. 49.1 Ničega više u njemu nema. 49.2 „On je korelat imena”. 49.3 Kasnije, ko zna, neće li

i toga nestati. 49.4 Tada će se zgrada

Traktata srušiti. 49.5 Nikakav priveslaj

neće je dovući do obale. 49.6 Linija stvari biće

promičuća. Trepetljikasta noć i tesnaci očiju zbraće se na poljima do početka.

51

“TAKOĐE JE BESMISLENO GOVORITI O BORJU SVIH PREMETA”. ((L. Vitgenštajn: “Tractatus…”, 4.1272) 50.0 Predmeti i moja imena

pokazuju svoj pristanak 50.1 u prirodi stvari. Moja imena

i predmeti leže u stalnoj priručnosti takostajanja.

50.2 Niko ih ne broji. Ali svako

zna njihov tačan broj. 50.3 Svako podupire izvesnost svojim 50.4 postajanjem. Stvari, imena,

kompleksi, funkcija, brojevi, suprotnosti važe kao sopstveni pojmovi za Mene, za Tebe, za nas.

50.5 Neizbrojivi bog lako nas hvata za

ruku i pokazuje postojanje tu gde sam ja, ti, mi.

52

“PREDMETI SADRŽE MOGUĆNOST SVIH STANJA STVARI”. (L. Vitgenštajn: „Tractatus...”, 2.014) 51.0 Stvari su stanja. 51.1 Sadržano u voćki

pokazuje mi moje neznanje 51.2 o sadržanom. Pesnik

pribira u sebi moć tog čistog stanja.

51.3 On daje ravnodušnost. 51.4 Zahvalnost predmeta

je beskonačna kao čitanje. 51.5 Ono ne-prodrlo pred

zelenim uskršćem stvari zamenjuje cvatnju.

53

“GRANICE MOGA JEZIKA ZNAČE GRANICE MOGA SVETA”

(L. Vitgenštajn: “Tractatus ....”, 5.6) 52.0 Logika, ne jezik ispunjavaju svet. 52.1 Su- logično sadržava sve rečenice, sve stavove. Bestaložno. 52.2 Ako je jezik svet itd. 52.3 Toliko rečenica, toliko jezika toliko nosilaca “ja”, toliko svetova tako lakih tako teških. 52.4 Jezik ne stoji pred šta-sveta, već logika. 52.5 Ja sam bezglasno zadovoljan puzavim grančicama moga jezika. 52.6 Toliko, da mi se čini kao da sam u cvatnji. 52.7 S večeri, u aprilu, zakapaju te cvatnje u nebeskom razgovoru koji je naš.

54

„STAVOVI LOGIKE DEMONSTRIRAJU LOGIČKA SVOJSTVA STAVOVA, POVEZUJUĆI IH U STAVOVE KOJI NE KAŽU NIŠTA”. (L. Vitgenštajn: „Tractatus...”, 6.121) 53.0 Tautološki ponavljamo

logiku da nam se usta poklapaju sa urnama koje ne kazuju ništa.

53.1 Svet i jezik su jedno

i njihovi beskrajna kombinacija smisla i besmisla kazuju nihil ukupnosti.

53.2 Anuliraju stavove,

dušo, ti koja zajedno sa Arijadnom uspostavljaš ravnotežu svih stvari

53.3 - tautološki uvek

na slepoočnice kucaš.

55

„BITNO JE ZA STVAR DA MOŽE BITI SASTAVNI DEO STANJA STVARI”. (L. Vitgenštajn: „Tractatus...”, 2.011) 54.0 Stanja su sama. 54.1 „Otvoreno

ležala si mi ispred plutajuće duše”.

54.2 U sredini usne

skupljao sam kamen da me polegne na tebe.

56

“AKO SU DATI SVI PREDMETI, TIME SU TAKOĐE DATA SVA MOGUĆA STANJA STVARI.” (L. Vitgenštajn: “Tractatus...”, 2.0124) 55.0 Ovo okruglo tu

je dajuće. 55.1 Ono tamo bezoblično,

takođe. 55.2 Trebalo bi u suprotnost

krenuti svih bezglasnih oblika, svih mogućih formalnih prostora da bi se rasprslo ono dobačeno kako se drvetu govori i ovo kako se satnoj urni što u Ništa raskriva to kako se cvetnim jezikom govori

55.3 u onim prašnicima

grana svestežućih.

57

“ETIKA I ESTETIKA SU JEDNO”. (L. Vitgenštajn: „Tractatus...”, 6.421) 56.0 Zahvatam mojim delovanjem

Ono iz očajanja Napisano Da bi se prirodilo Baršunastom tkanju prašnika.

56.1 Da bi u-ticalo u bagremu.

58

„SAMO KRAJNJE TAČKE CRTICA NA MERILU DODIRUJU PREDMET KOJI TREBA IZMERITI”. (L. Vitgenštajn:”Tractatus...”, 2.15121) 57.0 Ćuteći ono što se gleda

odavde dovde meri prozračnost onoga između:

57.1 slepog zvona stvari

odavde dovde 57.2 Unutra je punoća

koja ćuti i ispunjava privremeni lahor stvari.

59

“POSTOJANJE I NEPOSTOJANJE STANJA STVARI JE STVARNOST”. (L. Vitgenštajn: „Tractatus...”, 2.06) 58.0 Svaka stvar

učvršćuje stvarnost na da ili ne.

58.1 Sećati se da oko gleda

a da svet preplavljuje svako gledanje još više znači biti prirodan: pun slikâ, pun objava što prihvataju sve mnogo prirodnije

58.2 i – još privremenije.

60

“BUDUĆI DA JE SVE DOSTUPNO POGLEDU, NEMA ŠTA NI DA SE OBJAŠNJAVA”. (L. Vitgenštajn: „Filosofska istraživanja”, 126) 59.0 Natopljena u oku

napada nas čistina. 59.1 Videti samo vidljivo

lako je kao crna zemlja lako je i neoborivo je u dubini svake buduće cvatnje.

61

„PREDMETI ČINE SUPSTANCIJU SVETA. ZATO ONI NE MOGU BITI SLOŽENI”. (L. Vitgenštajn: „Tractatus...”, 2.0121) 60.0 (Znam kako sam bio ravnodušan

u okružju predmeta 60.1 Živ življen

-hiljadujezičan, slobodan i dodirivanju sve- jedne Tvari.

60.2 Vazduh je disao sa mnom

i pripadao mi. 60.3 Voda je padala sa aprilskih grana. 60.4 Zemlja je bila gostoljubiva i vlažna 60.5 u šestougaonom saću

lepio se život. 60.6 Kroz nit čiste cvatnje

prolazilo je pismo i kao inje na granama hvatao se

60.7 lógos.)

62

“SLIKA ODSLIKAVA STVARNOST PRIKAZUJUĆI MOGUĆ- NOST POSTOJANJA I NEPOSTOJANJA STANJA STVARI”. (L. Vitgenštajn: „Tractatus...”, 2.0201) 61.0 Ovde se uhvatila kora moga

imena. Tamo – njegovog. 61.1 Koliko će vremena proći

pre nego što me njegova reč prepozna u nužnosti nasledstva, u opstrukcijama ponavljanja koje pokušavaju da budu iznova zadobijeni svet bez oblika, bez jezika u pretpostavkama melanholije dovršenja i kapriciozne razlike.

63

„NAŠEM NASLEDSTVU NE PRETHODI NIKAKVO ZAVEŠTANJE...” Našem nasledstvu ne prethodi nikakvo zaveštanje: Vitgenštajn nas napušta, na kraju veka koji još uvek jeste otvara se pukotina- -rešetka kojoj trebaju nove reči. Svet, koji će ga još jedanput navestiti izgubiće ga - izvesno je. Rilke će biti poslednja unca otpora kada bude postojao samo mač. Čisti spas bez- -temelja utvrdiće novi sjaj bez ljudi.

64

POGOVOR

NEIZRECIVO IZMEĐU POEZIJE I FILOSOFIJE

„Postoji li misao kojoj bi samo pesništvo pomoglo da se izrazi? Misao, izražaj koji bi bio skriven, a ona se izražavala tek sabrano: misao-ontologija”.

(Žoe Buske) Ovaj Pogovor ni u kom slučaju ne predstavlja dodatno objašnjenje onogo što smo učinili u pesničkoj opuskuli Predeo sa Vitgenštajnom i druge ruševine. On je zabeležen na kraju ovog spisa pre kao izvesno podsećanje na prve početne impulse zamisli koja je bdela i „upravljala” tokom rada na pesničkoj knjizi. Nešto od te početne zamisli sadrži, verujemo, izvesnu opštost svoga smisla unutar problematike odnosa filosofije i pesništva koji je, inače, uvek sadržavao z aovog autora ponešto od neutoljive zagonetnosti a koje, nadamo se , istovremeno ima i kod našeg pretpostavljenog čitaoca. Reći da pesme naše opuskule nisu nikakve replike na Vitgenštajnove stavove koje smo posve namerno beležili jašnjenje, još manje odbrana od eventualnih prigovora kritičara, već bitna, stavna komponenta naše zamisli o rečenoj knjizi. Da bismo potvrdili da ova stavna komponenta naše zamisli ne sadrži nikakve ostatke replika na Vitgenštajnove stavove, iskoristićemo za ovu priliku samo Vitgenštajnovo tvrđenje da je „značenje neke reči njena upotreba u jeziku”, što znači da ako nekog sagovornika pitamo „šta ste hteli reći? – to znači ( da ga pitamo) kako ste upotrebili taj izraz? (...) Znak (rečenica) prima svoj smisao iz sistema znakova, iz jezika kojem pripada. Uopšte, razumeti jednu rečenicu znači razumeti jedan jezik”. (L. Vitgenštajn: „Plava beležnica”, str.8). Mi smo dakle unutar korpusa stihova i knjizi Predeo sa Vitgenštajnom i druge ruševine u središte naše zamisli postavili jedan eksperiment, pitajući: gde se na belini te stranice ispisane jednim jezikom i jednim pismenima nalazila filosofija a gde poezija? I odgovaramo: nema arhetipa filosofije, nema arhetipa poezije. Ne psotoji ideja-filosofije, kao što ne postoji ideja-poezije. Postoji samo reč koja je perater. Postoji samo zbiljski jezik koji nećemo otkriti nikakvim razmišljanjem, no gledanjem. (Up. „Ako želite da znate šta predstavlja neka reč onda ne razmišljajte, nego gledajte” /Filosofska istraživanja/). „Nema ničega za objašnjenje”. Problem odnosa filosofije i pesništva nerealan je problem. Kada je funkcionisanje jezika posve jasno filosofska problematika odnosa bespredmetna je.Pa

65

ipak, budući da ove pojmove efektivno upotrebljavamo i mada je njihovo postvarenje „stalna opasnost za filosofiju”, mi ih nikako ne možemo eliminisati. Šta je, dakle, u našoj „poeziji” poezija a šta u Vitgenštajnovoj „filosofiji” filosofija? Između Vitgenštajnovih fragmenata i našeg pesmovanja mi smo pokušalida uspostavimo jedan odnos. Pokušaj da se zasnuje rečeni odnso ohrabren je činjenicom, zapaženoj kako do strane Vitgenštajna,tako i od njegovih interpretatora, naime da je njegov rad (reč je, prevashodno o Tractatusu-u) „strogo filosofski i istovremeno literaran”. Drugim rečima, gledeć karakterističnog Vitgenštajnovog stila (fragmentarni način pisanja), filosofija se okreće pesništvu da bi ozbiljila svoj pravi nalog” (M. Frank). Posve obrnuto, i iz razloga koje ovde nećemo posebno naznačavati, kod nas se pesmovanje primič filosofiji da bi pokušalo da dopre do zajedničkog, ali zaboravljenog temelja,do „prave reči”. Prava reč utemeljenja događa se u razmaku diskurzivnih horizonata pesmovanja i filosofije. Tamo gde „jezik govori za sebe sama”, u pesništvu dakle, filosofija traži odnos s drugim od jezika, to jest, odnos s drugim od označitelja kako bi uspostavila u povesti izgubljenu sposobnost pristupa do izvornog,do „prave reči” koja je odsutna. Kaže se, naime, da je biće odsutnost. Ako je tako, ako se zabiće ne može reći da jeste i ukoliko je nužno da postoji ono drugo sveta, naime biće kao drugo od bitkujućeg, tada je neophodno imenovati „utemeljujuće događaje koji probijajući kontinuitet dosadašnjeg sveta utemeljuje novi”. (Đ. Vatimo). To utemeljujuće događanje je jezik koji utemeljuje ono što ostaje, naime poeziju. Da bismo brže došli do onoga do žićemo se izvrsnom Vatimoovom interpretacijom odnosa jezika poezije, pesnika i utemeljenja... Naime, „pesnici utemeljuju ono što ostaje”, ali , veli Vatimo, „utemeljeni su i sami... U temelju svakog utemeljenja, i onog pesnikovog koji utemeljuje ono što ostaje, jeste bezdan bezdanosti. Utemeljujući jezik pesnik utemeljuje samo ukoliko je u odnosu spram nečega drugog od samog sebe,a to je tišina. Tišina nije samo horizont zvuka koju treba reč da bi zazvučala, da bi se konstituisala u svom bitku, već je i bezdani bezdan u kojem se izgovorena reč gubi. Tišina ima u odnosu spram jezika onu ulogu koju ima smrt u odnosu spram egzistencije”). (Đ. Vatimo: (Hajdeger i poezija kao zalazak jezika”). Jezik utemeljuje. Ali jezik je i tišina. Jezik je – i neizrecivo. Jezički skepticizam vodi Tractatus ali i druge Vitgenštajnove spise. „O čemu se ne može govoriti o tome se mora ćutati” (Tractatus, 7). Ili: „Ovako stoje stvari. Ako se ne naprežemo da iskažemo neiskazivo (Unaussprechliche), ne gubi se ništa. Neiskazivo (unussprechliche) je – neiskazivo – sadržano u iskazivom”. (Pismo Engelmaunu od 9. aprila 1917). Pitali smo: gde je mesto poezije u tom neiskazivom? Može li poezija pomoći da se neiskazivo u Tractatusu reši svoje tišine, svoga ćutanja? „Ono najuzvišenije se , upravo stoga što je neizrecivo, može iskazati samo alegorijski”, kaže Šlegel. Dakle, poezijom!? Može li se, pital ismo se dalje, mističkom Vitgenštajnovom govoru o ćutanju “kao transcedentalnom temelju sveg iskazivog” pridodati u tom smislu i takvom kontekstu mnogo preciznija poezija? Nije li poezija – ipak – preciznije naznačivanje neiskazivog nego što je to filosofija? Da li se poezija, budući da je jezik gde jezik govori za sebe samog, mesto u kojem je sadržano iskazivo i koje na

66

nekakav bitan način upućuje izvan sebe? Ne kaže li Rilke u „Devetoj devinjskoj elegiji” „Ovde je vreme izrecivog, ovde zavičaj njegov. Reci i ispovedi”. I, pitali smo se ponovo, kao i ranije u jednom našem ogledu o Vitgenštajnu: zar Vitgenštajn upravo u svojim najfilosofskijim radovima, u radovima poput Kantovih čvrsto utemeljenih u filosofskom diskursu, upravo stoga ne zalazi u pesničko polje i svoje najviše zamisli naznačava poetskim sredstvima? Tom Vitgenštajnovom “putu u pesništvo”, mi smo pokušali probrati svoj put u filosofiju. Nismo li time pokušali da naznačimo zajedničko izvorno poreklo poezije i filosofije? Zejedničko osredištenje dva pola korišćenja jezika? Ono što se ne može kazati pokušalo je da progovori zajedno sa svojom “nezahvatljivom/neiskazivom subjektivnošću” u temelju svakog iskazivog – u poeziji; dakle, u temelju višeg neizrecivog. Bila je to naša avantura. Želeli smo da postignemo da se Vitgenštajnovo izrečeno “doživi kao ono što zapravo nije mišljeno”. Time smo, pesništvom, hteli prekoračiti “granice saopštivog zacrtane formom istazivog”. Ne prevladati jezički skepticizam, već osloboditi protivsmisao svoj nalog filosofa. Otuda ne-poetičnost naših stihova. Moralo se malo izgubiti da bi se nešto dobilo. Možda ona razrešujuća reč koju Vitgenštajn ,i ne samo on kao filosof, ne uspreva izreći. (Up. “Još ne uspevam izreći tu jednu razrešujuću reč. Kružim oko nje, i to sasvim blizu, ali još nju samu nisam uspeo zahvatiti” / Tajni ratni dnevnici, 28. XI 19194 /). Stoga smo mi posve svesno morali ići ivicom filosofskog (intencionalnog) i alegorijskog (poetskog) govora da bismo,eventualno, pogodili ono što nazivamo strujom uvida iza granica saopštivog, naimem da se “neiskazivo iapk iskaže” bitnom poetskom rečju koja je utemeljujuća i “utemeljivanje”. Jer u poeziji je jezik taj koji je stvaralac, budući da se pesma, kako veli Malarme, “ne stvara idejama nego rečima”. Uostalom, zar upravo na fonu Vitgenštajnovog Tractatusa nije bilo gotovo idealno proveriti valjanosti Eliotovog stava, po kojem “mi govorimo kao da je misao precizna a osećaj nejasan. U zbilji postoji precizan osećaj i nejasna misao. Da se precizno izrazi osećaj, potrebno je jednako velika intelektualna snaga kao i da s precizno izrazi misao”. Da li se Vitgenštajn u svojim radovima posve precizno izražavao? Da li smo, s druge strane, mi uspeli da precizno izrazimo osećaj? Izvesno je d ai sa jedne i sa druge strane dvaju diskursa postoje tragovi fundamentalnih ostataka neuspeha. Taj neuspeh, paradoksalno, ukoliko se dokaže i ukoliko je uopšte dokaziv, izvog je naše nade. Rekli bismo tada da je iracionalno savladalo racionalne temelje logosa da se neiskazivo uspelo preobraziti u izvesne razrešujuće reči i da su one uspele nevidljivo nastati u nama. Nije li upravo njihov san, kako bi rekao Pesnik, da jednom nevidljive budu i nastane se u istinskom zakonu. Tada bi se jezik pnovo rodio, ali ovog puta u bruju spokoja koji bi pouzdano vodio do suštine izražene gramatikom. Filosofija i poezija kao u pradavno mitsko doba ponovo se više ne bi razlikovale. Jer ono što je u jeziku iz posve kontingentniz razloga pleni to je – nerazlikovanje. To nerazlikovanje moralo bi se tražiti u bitnoj reči bića kao “mogućeg horizonta svakog razumevanja bića uopšte”. (M. Hajdeger). Poezija i filosofija bile bi tada jezička onotologija u čistom stanju. Takav projekat i put prema utopiji uvek je poželjan i mogućan. Potrebno je samo uvek da postoje uslovi: jedan Vitgenštajn i jedan Pesnik: oba

67

smeštena u alegoriju. Jer poreklo logosa u povratnom osvešćivanju je jedno i isto. Jezik je, kako reče Hegel, samo biće, bivstvenost sveta. U toj činjenici gubi se svaka razlika između filosofije i pesništva a govor o neizrecivom pripada čistom nerazumevanju te biti. Ali, dotle je, naime, daleko. Stoga, po nužnosti same stvari, ovo ponovno i ponavljajuće suočavanje pesništva i filosofije. Nansi, aprila 1994. B. T.

68

BELEŠKA O PESNIKU Dr. Boško TOMAŠEVIĆ, pesnik, književni kritičar, esejist i pisac brojnih knji- ževno-teorijskih radova rodjen je 1947. godine u Bečeju (Jugoslavija, Vojvodi- na). Poeziju piše od 1970. Objavio je sledeće knjige: Bitno pesništvo, Tri ma- nifesta, 1988; Kartezijanski prolaz, 1989. (pesme); Kartezijanski roman, 1989 (studija); Iz iskustva bitka i pevanja. Nacrt za jednu ontologiju pesništva, 1990 (studija); Celan-Etudes i druge pesme, 1991;Videlo žiška, 1992 (pesme), Ponavljanje i razlika, 1992 (pesme); Svetlost za iskop (pesme) 1992: Cool memories 1994 (pesme); Ugarci,1994 (pesme); Samorazorne teorije,1994 (studija).

Član je PEN kluba (francuski Centar), Evropske akademije Nauka, umetnosti i književnosti, Društva književnika Vojvodine, Društva pesnika i umetnika Francuske, Saradnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, član Hajdegerovog filosofskog društva i Društva za proučavanje života i dela Fridriha Helderlina.

Živi u Francuskoj.

69