PREGLED ISTORIJE RETORIKE – NOVOVEKOVNA RETORIKA

I HRIŠĆANSKO BESEDNIŠTVO

OPŠTE ODLIKE HRIŠĆANSKOG BESEDNIŠTVA

Kako je jačala društvena i politička kriza Rimskog carstva, sve je intenzivnije bilo širenje nove religije, Hriščanstva. Hrišćanstvo se prenosilo prevashodno usmenim putem – propovedanjem, koje se zasnivalo na jednostavnom stilu i porukama, jer je bilo upućeno neukom narodu. Propovednici nove ere, sledbenici Isusa Hrista, razvili su mesijansko i propovedničko besedništvo. Budući da je verovanje u Boga vaniskustvenog karaktera, govori se manje oslanjaju na racionalna objašnjenja, a više na emocionalne elemente. Javljaju se i izvesne novine u besedničkoj tehnici, jer se tim govorom saopštavaju sve istine, koje uzbudljivi slušalac prihvata kao sopstvenu veru. Grčki jezik postaje glavni jezik propovedi. Tako nastaju govori u službi širenja i učvršćivanja hrišćanstva – omilije. Omilije su kratke, jednostavne propovedi, obično u prvim vekovima hrišćanstva dok je omilitika nauka koja izlaže teorijska pravila crkvenog govorništva. Propoved je poseban oblik govora kojim se objavljuje reč Božja, naročita vrsta uređenog govora o verskim i moralnim istinama. Propovedi mogu biti dogmatske, moralno-poučne i prigodne. Četvrti vek u novoj eri je zlatno doba hrišćanskog besedništva. Veliku plejadu propovednika čine: apostol Pavle, Vasilije Veliki, Gligorije Bogoslov, Jovan Zlatousti i Aurelije Avgustin.

APOSTOL PAVLE - Jedan od najznačajnijih i najrečitijih Hristovih učenika. Njegove besede, pod nazivom „poslanice“ upućene su paganima, pozivajući ih u Hristovu veru. Svojom prvom poslanicom obraća se Rimljanima, a potom Korinćanima, Efežanima, Solunjanima, Jevrejima. U svojim besedama primenjuje pristup koji podrazumeva da se uživljava u položaj slušalaca, uzima u obzir sve eventualne prigovore protivnika, a potom ih pobija.

1

JOVAN ZLATOUSTI – Najveći hrišćanski propovednik tlatnog veka. U početku su njegove besede imale teološki karakter i raspravljale su sporna crkvena pitanja, dok pojedini njegovi govori dobijaju i politički karakter. Sačuvano je oko 800 njegovih omilija. Popularnost stiče u rodnoj Antiohiji gde postaje i patrijarh. Svoje besede je brižljivo pripremao, mada se dešavalo da govori i bez pripreme. Njegov stil je bio jednostavan, nastup neizveštačen, živ i zapaljiv, više se oslanjao na osećanja nego na dokaze, sa mnoštvom primera i slika. Karakterisala ga je lepota govora, upotreba stilskih figura ali na takav način da su svi mogli da ga razumeju.

AURELIJE AVGUSTIN – Teoretičar, filosof i dogmatičar, više se obraća razumu, a manje emocijama slušalaca. Propovedi ovog učitelja retorike koji se nazivaju sermones, otkrivaju da antička retorika nije bila zaboravljena i da su se neki njeni principi i dalje delotvorno primenjivali u hrišćanskom besedništvu. On se ređe zadržava na primerima i slikama, hladniji je i kraći od Zlatoustog, više okrenut teoretskim razmatranjima. Sastavio je prvi udžbenik o tome kako se drže propovedi – De doctrina Christiana.

JOVAN DAMASKIN – Pripadnik pokreta ikonoboraca iz Vizantije iz VIII veka. U svojim besedama se svesrdno zalagao za poštovanje ikona.

Prvi tragovi besedništva u Srba se takođe vezuju za duhovna pitanja. Besedništvo se počinje negovati za vreme Stefana Nemanje, a svoj vrhunac će dostići u delu Save Nemanjića. U besedama naših velikana nalazimo, osim teološke skrušenosti i nenametljivo ispoljenu ljubav prema bližnjima. Među prvim besedama smatraju se govori Stefana Nemanje protiv bogumilske jeresi i besede njegovog sina Save o pravoj veri održane na saboru u Žiči. Iz tog vremena potiču i možda najefektnije, najkraće i napoučnije versko-političke besede na srpskom jeziku kao što su beseda Nemanje na saboru u Rasu kada se odricao prestola i Save prilikom izmirenja braće. U to vreme će se razviti i posebna vrsta pohvalnih beseda, obično sastavljenih u pisanom obliku, koje su bile upućene znamenitim vladarima.

II OPŠTE ODLIKE BESEDNIŠTVA HUMANIZMA I RENESANSE

Humanističko obrazovanje, koje se intenzivno širilo naročito s kraja XIV i početka XV veka u zapadnoj Evropi, podrazumevalo je vraćanje antičkim idealima i u retorici. Negovalo se lepo izražavanje, a izučavanje dela antičkih pisaca trebalo je da stvori uzor i obrazac kome su učenici težili pri usmenom izlaganju, dok se sama retorika izučavala na latinskom jeziku. Retorika sve više prerasta u veštinu raspravljanja, pa tako savremena debata svoje korene nalazi u debati koju su još u XV veku održavali studenti Oksforda i Kembridža. Ideal tog vremena u javnom životu postaje pesnik retor i filolog. Retorika se uzdiže kao veština nad veštinama. Besede se obogaćuju slikovitošću i poetičnošću. Besednici govore dobro i prikladno, biranim

2

jezikom, a kad dostignu tu izvrsnost, njihovo ubeđivanje u slušaocima postaje nadahnuće.

MARTIN LUTER - Martin Luter (1483 – 1456) bio je monah avgustinac i profesor teologije. Svojim tezama izaziva neprijateljstvo Rima. On zahteva slobodu pojedinca, ukidanje celibata, ispovesti i svetih tajni. Suprotstavlja se nepogrešivosti pape. Reformacija zvanično počinje 1517. godine, ali sam problem seže u 1514. godinu kada je Albreht od Majnca trebao da bude izabran za biskupa i kada su počele da se prodaju indulgencije. Luter je svoje zahteve izložio u 95 teza, koje je 1517. godine objavio, prikucavši spis sa tezama na vrata dvorske crkve u Vitenbergu. Tražio je povratak novozavetnom hrišćanstvu, odbacivanje teologije svetih očeva i posredništva crkvene organizacije i hijerarhije u spasenju, kao i mogućnost da svaki vernik otkriva Boga u sopstvenoj savesti.

ŽAN KALVIN - (fr. Jean Calvin; 10. jul 1509 — 27. maj 1564), francuski reformator i teolog. Studirao je teologiju u Parizu, ali je kasnije počeo da se dvoumi oko svog budućeg poziva. 1532. godine izdaje raspravu na Senekino delo De Clementia. 1533. konačno napušta Rimokatoličku Crkvu sa tvrdnjom da je doživeo viziju u kojoj mu je saopšteno da je njegova uloga u reformaciji crkve i njeno vraćanje na izvornnu čistoću. Naredne godine je bio u zatvoru, i da bi izbegao progone Fransoe I, otputovao je u Bazel. Kalvin je naimenovan za propovednika i profesora teologije.Tu izdaje delo Articuli de Regimine Ecclesiae u kome raspravlja na temu Tajne večere i još nekoloko religioznih pitanja. U tom periodu nametao je građanima da prihvate neke njegove zapovesti u vezi sa potvrdom vere, pa je došlo do sukoba sa Farelom, koji se završio prekidom saradnje. Naredne tri godine, Kalvin je bio ministar francuske kongregacije i predavač u teološkoj školi..Polagao je pravo na ekskomunikaciju i živote građana. Bile su zabranjene i najbanalnije slobodne aktivnosti kao što su pesma i igra. Od 1555. godine definitivno je bio neprikosnoveni diktator u Ženevi koja je postala grad sa najčvršćim moralom. 1559. godine osnovao je Akademiju na kojoj je nastavio svoje učenje. Uprkos svemu, uživao je glas velikog prosvetitelja i crkvenog velikodostojnika. Njegovo obrazovanje, poznavanje jezika, jasan stil učinili su ga jednim od najuticajnijuh Reformatora ne-luteranske protestantske Crkve.

III BESEDNIŠTVO U VREME REVOLUCIJE

Škola prirodnog prava I teorija društvenog ugovora otvaraju nove prostore za razvoj besedništva. Političko besedništvo, a naročito parlamentarni govor, najpre u Engleskoj a potom i u Francuskoj, postaje najznačajniji segment besedništva. Pojavljuju se I saloni u kojima se uči besedništvo, no besedništvo svoj vrhunac dostiže u skupštinama I parlamentima.

ENGLESKA

3

Za vreme engleske revolucije, pored vojničkog talenta, odgovarajući besednički dar pokazao je I njen vođa, OLIVER KROMVEL. On je znao da drži besede duge po nekoliko sati, svakodnevno je vežbao duboko udisanje vazduha, I umeo je da privuče pažnju poslanika i preokrene tok rasprave.

DŽON MILTON, koji je često smatran najvećim engleskim pesnikom posle Šekspira, pored poezije pisao je i prozna dela među kojima su i ona sa političkom tematikom. U celokupnom njegovom delu oseća se duh reformacije engleske crkve (protestanizma). Zalagao se za slobodu mišljena i versku slobodu. Njegovo najvažnije političko delo je Aeropagitika (1638), ispirisano predlogom engleskog parlamenta o štampanju knjiga koji je ugrožavao slobodu govora. Delo je pisano u skladu sa protestantskom doktrinom i osnovna ideja je da pojedinac ne može znati šta je dobro ako ne uvidi šta je zlo. Prema Miltonu, sprečavanje štampanja loših knjiga, ljudima će samo otežati da shvate koje su knjige dobre.

Engleska se smatra kolevkom parlamentarnog besedništva, pre svega jer se u engleskom pralamentu još od XVI veka praktikuje slobodna debata (freedom of speech) kao zbog činjenice da se prva ličnost Donjeg doma označava terminom speaker. Engleska tradicija je stvorila I tip parlamentarnog govora čiji je cilj pragmatičan: sprečavanje donošenja odluke – to su govornici koji uspešno razbijaju odlučivanje (decision breakers).

FRANCUSKA

Tokom francuske revolucije, ali I pre, na francuskom dvoru se negovao poseban oblik govorništva, jedna vrsta dvorske retorike, koji je predstavljao specifičnu mešavinu propovedi I panegirika. No, tek su se tokom revolucije pojavile desetine sjajnih govornika. Među njima najistaknutiji je bio Gabrijel Honore Raketi, gro Mirabo.

MIRABO – Bio je izuzetan erudita, znalac više svetskih jezika, što mu je davalo sigurnost u nastupu. To dokazuje koliko je opšte obrazovanje značajno z agovornički uspeh. Svojom opštom kulturom I autoritativnim izgledom, temperamentom I sjajno primenjenom logikom, uspevao je da preokrene tok parlamentarnih sednica I izdejstvuje važne političke odluke. Najveći deo njegovog besedničkog uspeha zasnivao se na dikciji, a prvi je u istoriji imao sekretare I za određene vrste rečitosti. Mirabo je osnovnu ideju uvek sam utvrđivao, celinu besede unapred skicirao I rukopis na kraju brižljivo doterivao. Osobitu pažnju je obraćao obliku beside, težio što životnijem stilu, sam nalazio I postavljao argument, vodio se eufoničnošću reči. Koristio se I improvizacijom, apostrofom I argumentom.

MAKSIMILIJAN ROBESPJER – Zahvaljujući upornosti I velikoj načitanosti, uspeo je da postane besednik zavidnog nivoa. Svoje beside je pisao I učio s

4

upornošću, pa je tako izgradio I osoben stil. Njegova rečenica otkriva snažnu intelektualnu individualnost. Robespjer je bio vatreni sledbenih ideja Žan-Žaka Rusoa i počeo ih je oblikovati u svoju viziju. Kada je Ustavotvorna skupština provincijskih pravnika i bogate buržoazije počela sa nacrtom ustava, Robespjer se okrenuo narodu Pariza. Bio je čest govornik na Ustavotvornoj skupštini. Govorio je preko 150 puta do 1791. Kada je Robespjer shvatio da njegove ideje nisu popularne u skupštini, okrenuo se Društvu prijatelja ustava, poznatom kao klub jakobinaca.

ŽORŽ DANTON – Danton je bio gigant spontanog besedništva I improvizacije, znao je da utiče na emocije mase. Nije se bavio debatama, obaveštavanjem I ubeđivanjem, on je osvajao namah, ne dajući nikome ni mogućnost ni pravo na otpor. Sažetost I odsečnost su odlike njegovih beseda. Slike su mu bile konkretne, životne, surove. Dantonovo delo je pouka za sačinjavanje jednostavne, svima razumljive besede.

IV EVROPSKO BESEDNIŠTVO U XIX VEKU

XIX vek razvija parlamentarno, vojničko, I sudsko besedništvo u Evropi I političko u Americi. Najznačajniji predstavnici te epohe su: Viktor Igo, Rejmon Poenkare, Aristid Brijan I Sent Oven u Francuskoj, Viljem Gledston u Engleskoj, Oto fon Bizmark u Nemačkoj. Zajednička odlika njihovih beseda, bez obzira na vrstu, bila je borba za građanske slobode I pravo čoveka na odbranu svog dostojanstva. To je era učenih, politički jasno opredeljenih I nadahnutih govornika. Teme I predmete beseda uzimali su iz svih područja života, dominiraju besede o ropstvu I slobodi, ratu I miru. Tadašnje besedništvo je znatno određivalo pravac I smer državne politike.

V BESEDNIŠTVO U RUSIJI

U Rusiji se besedništvo popularizuje i razvija tokom XVII veka kada i nastaju udžbenici iz retorike, prvi je napisao episkop Makarije. XVIII vek je obeležio Lomonosov. Njegov udžbenik „Kratko rukovodstvo u govorništvu“ podstiče posebno zanimanje za besedništvo, tako da se pored bogoslovija počinje predavati i na univerzitetu. U Rusiji se uporedo razvijaju duhovno i svetovno besedništvo, posebno sudsko i vojno. Vojno besedništvo imalo je izuzetnu snagu. Suvorov i Kutuzov, vojskovođe XVIII i XIX veka dale su mu poseban pečat; posebno Kutuzov u besedama protiv Napoleona.

VI RETORIČKA TRADICIJA KOD NAS

Među Srbima se tokom XIX veka razvijala i teorija besedništva. Dositej Obradović je u svom prosvetiteljskom programu i aktivnosti smatrao retoriku jednom od centralnih disciplina, shvatajući je pritom kao nauku. Doživljavajući retoriku na svojstven način, kao „nauku nad naukama“ koju

5

treba populisati, on je spajao sa književnom delatnošću, a prema njegovom mišljenju tri ključne naučne discipline – logika , etika i politika imaju zajednički imenitelj u retorici. Sastavljajući zbirke izreka, basni, kao i svojim celokupnim književnim opusom u kome se u velikoj meri koriste retorički elementi, Dositej je doprineo i postavljanju temelja srpske retorike. Prvi autor srpskog udžbenika retorike je bio Avram Mrazović, koji je u Budimu 1821. godine objavio Rukotvorstvo ka slavenskomu krasnorečiju, po svoj prilici po uzoru na ugarski priručnik za retoriku Jožefa Grigelja.

Prvi udžbenik retorike koji je nastao u Srbiji napisao je naš čuveni komediograf Jovan Sterija Popović. Sterija je Retoriku napisao 1844. Godine. Prema Zakonu o školama, koji je bio njegovo delo, u poslednja dva rezreda gimnazije uz latinski jezik, naročito istaknuto mesto su imali retorike i poetika. Međutim, retorika je podrazumevala celokupnu teoriju proze. Tako je Sterija tretirao retoriku kao jedan od delova teorije književnosti, koja obuhvata stilistiku – teoriju stila, retoriku – kao opštu teoriju proze i, najzad, poetiku – kao teoriju poezije. Sterija definiše retoriku kao „nauku koja pravila krasnorečja izlaže „ (dakle, kao teoriju besednižtva, odvajajući je od samog besedništva kao praktične discipline), ali odmah dodaje: „Predmet dakle retorike jesu svi sastavi, koji u krug proze spadaju.

Najznačajniji predratni udžbenik retorike u nas je ponovo delo komediografa i pravnika – Branislava Nušića. Njegova Retorika je odmah stekla veliku slavu – prvi put je objavljena 1934. Za razliku od Sterijinog, Nušićevo delo je udžbenik primenjenog besedništva. Glavna pitanja na koja autor obraća pažnju su analiziranje besede (njenih vrsta, osobina, funkcije, načina sastavljanja), besednika (koji mora ispunjavati određene spoljašnje i unutrašnje uslove) i auditorijum. Pri tom Nušić, često u maniru public speaking instruktora, daje sasvim praktične savete u vezi sa ova tri osnovna elementa od kojih zavisi uspešan besednički nastup. Uz to, on ukratko izlaže istoriju besedništva i nudi bogat izbor primera najuspešnijih govora.

6