Prenos Informacija Poruka Saopstenja

145

10. PRENOS INFORMACIJA/PORUKA/SAOPŠTENJA Prenos informacija/poruka predstavlja elemenat i strukture i funkcije saobraćajnog sistema: Cilj ovog poglavlja je upoznavanje sa procesima nastanka i razvoja potreba u prenosu poruka/informacija i odgovaraju-ćih saobraćajnih rešenja kojima se ove potrebe zadovoljavaju. U okviru ovog poglavlja su predstavljeni osnovni uticaji savremene informacione tehnologije na karakteristike drugih vidova transporta i saobraćajni sistem u celini. 10.1. NASTANAK I RAZVOJ POTREBA U PRENOSU PORUKA Za postojanje (pojavu) potrebe u razmeni poruka između ljudi neophodno je da među njima postoji neka veza. Za postojanje potrebe u prenosu poruka između prostorno udaljenih ljudi neophodno je i da ljudi između kojih postoji neka veza budu međusobno prostorno udaljeni. Prema tome, potrebe za prenosom poruka1 između prostorno udaljenih ljudi stare su koliko i veze između pro-storno udaljenih ljudi. Sve dok su svi ljudi koji su se međusobno poznavali ži-veli zajedno nije se mogla pojaviti ni bilo kakva potreba za prenosom saopšte-nja.

Prva potreba u prenosu poruka pojavila se u onom trenutku praistorije u kome je uspostavljena prva veza između prostorno udaljenih ljudi. Do uspostavlja-nja ove veze moglo je doći na dva načina: upoznavanjem razdvojenih ljudi ili razdvajanjem ljudi koji se poznaju. Motivi za uspostavljanje i održavanje veza između prostorno udaljenih ljudi mo-gu biti veoma raznovrsni: rodbinski, drugarski, prijateljski, privredni, kulturni, verski, ideološki, sportski, politički itd. Način i motivi uspostavljanja veza između prostorno udaljenih ljudi, u suštini se nisu bitno izmenili tokom čitave istorije čovečanstva. Međutim, broj ovih veza je stalno sve veći. Privredni razvoj, podele rada, razmena, saradnja u proiz-vodnji, kulturna saradnja, migracije stanovništva, turizam, đačke ekskurzije, na-učni skupovi, itd. – jesu samo neki primeri velikog broja činilaca koji dovode do svakodnevnog uspostavljanja novih veza između prostorno udaljenih ljudi. A sa porastom broja ovih veza povećava se i broj poruka koje treba preneti. Povećava se potreban obim prenosa poruka. To je prva dimenzija razvoja potreba u pre-nosu saopštenja. Prostorno udaljeni ljudi, među sobom, razmenjuju saopštenja o nekim događaji-ma, o nekim promenama ili o nekim stanjima. Svako takvo saopštenje ima svoje vreme aktuelnosti, odnosno vreme u kome važi, svoj vek trajanja. Po isteku to-ga vremena, sadržaj poruke prestaje da bude savremen, zastareva, gubi va-žnost. Saopštenje o nekom događaju aktuelno je do sledećeg događaja, saopšte-nje o nekoj promeni do sledeće promene, saopštenje o nekom stanju dok to sta-nje traje. Saopštenje o promeni cene nekog proizvoda aktuelno je do nove pro-

1 vesti, saopštenja, obaveštenja, informacija

146

mene cena istog proizvoda. Poruka o tome da se neko razboleo aktuelna je dok bolest traje. Saopštenje o stanju rezultata nekog šahovskog, ili, teniskog takmi-čenja aktuelno je do njegove promene, itd. Različita saopštenja imaju različita vremena aktuelnosti. Vremena aktuelnosti menjaju se i kroz vreme. Sa razvojem ljudskog društva učestalost događaja po-staje sve veća, promene su sve češće a trajanja pojedinih stanja su sve kraća. Ova pojava – povećanje učestalosti promena, odnosno skraćivanje trajanja sta-nja – u svim oblastima ljudskog života naziva se ubrzanje tempa života. Učestalost promena stanja na tržištu – zbog sve dinamičnijeg razvoja privrede, odnosa cena, rasta kupovine moći i potražnje itd. – stalno je sve veća. Razvoj nauke i tehnike sve brže i sve češće menjaju uslove i način života. Razvoj medi-cine stalno skraćuje vreme lečenja od istih bolesti. Itd. Itd. Poruke se moraju preneti u toku njihove aktuelnosti. Posle toga roka prenos saopštenja nema svrhe. Ako je tempo života stalno sve brži, i zbog toga vreme aktuelnosti poruka stalno sve kraće – potrebna brzina prenosa poruka stal-no se povećava. To je druga dimenzija razvoja potreba u prenosu saopštenja. Čovek je društveno biće i sve njegove aktivnosti imaju društveni karakter. Op-stanak čoveka u društvu uslovljen je usklađenošću njegovog ponašanja sa zah-tevima sredine u kojoj živi. Usklađivanje ponašanja svakog pojedinca sa zahtevi-ma društva u kome živi traži da on bude obavešten u ovim zahtevima, da pozna-je norme ponašanja koje važe u tom društvu, da bude u toku svih promena koje nastaju u društvenim uslovima života. Poruke kojima se veći broj ljudi, svi člano-vi ljudskih zajednica, obaveštavaju o događajima u društvu, o uslovima života i rada u datoj sredini nazivaju se masovnim informacijama. Povezanost, zajedništvo, međusobna zavisnost ljudi, odnosno stepen podruš-tvljenosti života ljudi stalno su sve veći, i to kako sadržajno tako i prostorno. Podruštvljavanje života, naime, s jedne strane obuhvata sve više oblasti ljud-skog života, i rada, a sa druge strane sve šire ljudske zajednice: od nekadašnjih plemena i seoskih zajednica, preko naroda i država do današnje sve čvršće po-vezanosti celog čovečanstva. Ovi procesi u današnjim uslovima imaju zajednički naziv – globalizacija. Na ovakve tendencije utiču razvoj privrede i podele rada, integracija privrede, saradnja u naučnoj, kulturnoj, političkoj, bezbednosnoj, sportskoj i drugim ljudskim delatnostima na sve širim prostorijama. Tako, natu-ralni poljoprivredni proizvođač ne zavisi mnogo od tržišta, te nije upućen na pra-ćenje promena cena i drugih tržišnih uslova. Robni proizvođač, pak, mora biti stalno obaveštavan o stanju i promenama na tržištu sa kojim posluje, kako bi uskladio strukturu i dinamiku svoje proizvodnje sa zahtevima tržišta. Čoveku koji se snabdeva vodom iz sopstvenog bunara nisu potrebne nikakve in-formacije o društvenom vodosnabdevanju. Ali kada se priključi na javni vodovod, kada podruštvi svoje snabdevanje vodom, biće neophodno da se stalno upoznaje sa promenama cena i drugih uslova snabdevanja, eventualnim prekidima u snabdevanju itd. Nema oblasti života ljudi u kojoj ne bi mogli naći slične primere neophodne oba-veštenosti ljudi: od podruštvljenog snabdevanja hranom (cene, kvalitet, zagađe-nost); odevanja (da se demode odevanjem ne bude smešan); kretanje po zajed-

147

ničkim saobraćajnicama (saobraćajni propisi, režim saobraćaja, zatvorene ulice) i drugih dnevno ljudskih – do krupnih opštedruštvenih poželjnih ponašanja (u politici, odabrani itd.). Stalno sve veće podruštvljavanje života, kako sadržajno tako i prostorno, dovodi do stalnog povećanja potreba u prenosu masovnih informacija. Povećava se masovnost prenosa poruka. To je treća dimenzija potreba u prenosu poruka. (Slika 10.1)

Slika 10.1. Trodimenzionalni razvoj potreba u prenosu poruka

Prema tome, potrebe u prenosu poruka između prostorno udaljenih ljudi, nastale još u praistorijsko doba sa uspostavljanjem prve veze između prostorno udaljenih ljudi, razvijale su se tokom vekova a razvijaće se i dalje, naporedo sa porastom broja veza među ljudima, naporedo sa porastom tempa života i naporedo sa da-ljim podruštvljavanjem (integracijom i globalizacijom) ljudske zajednice.

10.2. RAZVOJ SREDSTAVA ZA PRENOS INFORMACIJA/PORUKA Za nastanak potrebe u prenosu saopštenja između prostorno udaljenih ljudi po-trebno je postojanje veza među njima. Da bi se, međutim, ova potreba i zadovo-ljila potrebno je da postoji i sredstvo, način njihovog zadovoljavanja. Literatura navodi još neke uslove za nastanak prenosa saopštenja, kao što su: nivo kulturne razdvojenosti i, posebno, pismenosti. "Činjenica je da je pošta po-trebna samo pismenom čoveku". Ipak, može se reći da pismenost više olakšava razmenu saopštenja, nego što je uzrok potrebe za komuniciranjem – "Ali je isto tako činjenica da je i pre pojave pisma, odnosno njegove proširenosti, čovek imao potrebu i za prenosom usmenih poruka i saopštenja" (prof dr T. Teslić). Prema tome, kulturni nivo, navike, običaji i pismenost sigurno jesu uticajni na razvoj prenosa poruka, ali kao činioci koji doprinose ili olakšavaju uspostavljanje i održavanje veza između prostorno udaljenih ljudi, te nije neophodno da se isti-ču kao posebni dodatni uslovi razvoja prenosa poruka. Prva "sredstva" za prenos poruka bili su ljudi – glasnici ili glasonoše, koji su pešice ili na konju, od slučaja do slučaja, prenosili najpre usmene a kasnije i pi-smene poruke. Kuriri su najčešće bili pešaci, koji su po potrebi i trčali. Svojevrsni glasnici bili su i dobošari – telali – koji su na seoskim i gradskim trgovima izvikivali poruke od interesa za šire stanovništvo – masovne informacije. Dalji razvoj sredstava za prenos poruka prati tri dimenzije razvoja potreba u pre-nosu poruka. U osnovi za prenos poruka koriste se ista sredstva kao i za prevoz

148

putnika i tereta. To su, pored tovarne ili jahaće životinje, zaprežna drumska vo-zila, brodovi, šinska vozila, motorna drumska vozila, baloni, vazdušni brodovi, avioni, a u novije vreme i cevovodi. Tokom vekova povećavale su se prevozne mogućnosti i brzine ovih sredstava, kao i razgranatost mreže linija na kojima ova sredstva rade. Time se u osnovi zadovoljavaju sve tri dimenzije razvoja potreba u prenosu poruka. Veća prevo-zna moć omogućava da se prenese sve više poruka, veće brzine kretanja voznih i plovnih sredstava omogućavaju sve brži prenos poruka, a razgranatost mreže omogućava da se glavno sredstvo masovnih informacija – novine – prenose sve širem krugu korisnika. Prenos dela poruka, međutim, zahtevao je, u nekim slučajevima i posebna reše-nja, a od XIX i XX veka i posebna sredstva. Brzina hodanja pešaka – glasnika bi-la je dovoljna za najveći broj poruka koje je prenosio. Izuzetno hitne poruke pre-nošene su trčanjem. Poznat je podvig Filipida, glasnika pobede Atinjana nad Per-sijancima Darija I, 490 godine pre n.e. pretrčao je 42.195 metara od Maraton-skog polja do Atine, koji je doneo glas o pobedi i pao mrtav. Brzina konjskog kasa kojim se kretala diližansa XV ili XVI veka odgovarala je putnicima, trgovcima sa robom, a i najvećem broju pisama. Međutim za izu-zetno hitne poruke, koristili su se posebni glasnici koji su se kretali brzinom konjskog galopa. Nova tehničko-tehnološka rešenja (pojava telegrafije početkom i telefona krajem XIX-og veka) izmenila su tradicinalne obrasce prenosa poruka posebno u domenu brzine i obima. Međutim, to nije značilo i napuštanje prenosa poruka u njihovom fizičkom (pisanom/štampanom) obliku, već specijalizaciju ove delatnosti kroz stvaranje sistema poštanskih usluga. 10.2.1. Poštanske usluge Efikasnost i razvoj poštanskih usluga je u direktnoj zavisnosti od razvoja transportnih sistema (brža transportna sredstva znače i brži prenos poštanskih pošiljki). Naime, pisane poruke su najpre prenosili ljudi (kuriri), pa kočije, da bi pojava železnice bila prvo veliko unapređenje u brzini prenosa. Kako poštanske pošiljke predstavlju teret visoke specifične vrednosti (važnost brzine prevoza u odnosu na cenu) vazdušni saobraćaj je već na početku svog razvoja našao primenu u prevozu pošte - prvi komercijalni letovi su upravo bili za prevoz poštanskih pošiljki. Pararelno sa razvojem sredstava za prenos poštanskih pošiljki, razvijao se i povećavao asortiman poštanskih usluga. Danas postoji veliki broj poštanskih usluga, a jedna od mogućih podela je na poštanske, novčane i komisione (Slika 10.3)

Slika 10.3: Osnovne usluge u poštanskom saobraćaju2

2 Pismonosne pošiljke: O – obične; R – preporučene; V - vrednosne

KOMISIONE � Telefonski saobraćaj � Telegrafski saobraćaj � Prodaja aparata,

novina, SIM kartica... � Kataloška prodaja � Ostalo

POŠTANSKE � Pismonosne (O;R;V) � Paketske � Poštanske i telegrafske uplatnice

� EMS - Ekspres poštanske usluge, itd.

NOVČANE �Platni promet �Tekući račun �Štednja �Naplata računa �Isplata uplatnica �Menjački poslovi

149

Poštanske usluge se dalje dele na:

• Obične usluge (pisma,telegrami, paketi, dopisnice, tiskovine3, sekogrami4);

• Posebne usluge (R i V pošiljke, uputnice, pošiljke sa povratnicom, otkupne pošiljke... )

• Dopunske usluge (međunarodna razmena vrednosnih pošiljaka, kataloška prodaja, post-restant5, DM6...)

• Ekspres usluge (Pošta Srbije nudi tri vrste usluga – “danas za odmah”, ”danas za danas” i “danas za sutra”).

Dve osnovne kategorije korisnika poštanskih (a i telekomunikacionih) usluga su:

• Rezidencijalni (privatna lica; stanovništvo); • Poslovni (pravna lica);

Razdvajanjem pošte i telekomunikacija kompanija koje se danas naziva Pošta (naslednik starog PTT sistema) je izgubila deo prihoda (jer su telekomunikacije visoko kapitalan segment tržišta). Od Pošte se očekuje da posluje na tržišnim principima a, sa druge strane, njena konkurentnost je smanjena pojavom alternativnih (privatnih) operatora (različite kurirske službe). Takođe, javni, državni operatori poštanskih usluga su regulativom obavezani da pružaju usluge i u područjima koja nisu profitabilna (najčešće su to ruralna, vangradska i poljoprivredna područja u kojima se ne primenjuju realne cene prenosa poštanskih pošiljaka), kako bi svi stanovnici imali mogućnost da koriste poštanske usluge (koncept Univerzalne poštanske usluge7) pod istim uslovima. Iako je trend povećanja obima pisane korespondecije smanjen pojavom novih elektronskih sistema komunikacije (telefon, e-mail...), tradicionalni sistemi poštanskih usluga su se još uvek zadržali za potrebe velikih poslovnih korisnika (javna preduzeća i država) isporukom računa: elektrodistribucije, operatora telefonije, komunalnih službi; zvaničnih dopisa sudova i drugih državnih organa. Najprofitabilniji segment poštanske industrije u svetu danas, predstavljaju operatori ekspres poštanske usluge. Međunarodna ekspres industrija je u svom začetku predstavljala sinonim za dostavu dokumenata isključivo vazdušnim saobraćajem. Od tada ovaj sektor doživljava brojne promene, odnosno proširenje na transport paketa i robe, i to različitim vidovima prevoza i sa specijalizovanom flotom. Većina pošiljaka ima garanciju dostave u roku od 24 časa. U integrisanom transportnom lancu uspostavljena je koordinacija vazdušnog sa železničkim i drumskim saobraćajem, koja obezbeđuje vremenski preciznu dostavu od “vrata 3 Tiskovine – pošiljke koje sadrže štampu (novine, časopise, itd) 4 Sekogrami – specijalizovane pošiljke za slepa lica 5 Post-restant – usluga koja podrazumeva prijem pošiljke na posebnom šelteru pošte 6 DM – usluga Direktnog marketinga (reklamni materijali koji se distribuiraju kao pismonosne pošljke, različiti letci, brošure...)

7 minimum asortimana poštanskih usluga koje se konstantno obavljaju na jednoj teritoriji (propisana prostorna i vremenska dostupnost) u okviru propisanog kvaliteta, po pristupačnim cenama i pod jednakim uslovima za sve. (pisma do 2kg, paketi do 10kg u unutrašnjem i do 20kg u međunarodnom saobraćaju, prijem prenos i uručenje uputnica i sekograma)

150

do vrata”. Novi koncept dostave zahteva minimalno zadržavanje, i brzu i pouzdanu podršku. U uslovima intenzivne tržišne konkurencije, korisnici mogu da očekuju maksimalnu pouzdanost i prilagođenost usluge sopstvenim zahtevima. Prvog januara 2000. godine nastala je Evropska Ekspres Asocijacija (EEA)8, koja danas zastupa Ekspres industriju. EEA zastupa brojne kompanije u vazdušnoj ekspres kargo industriji, uključujući četiri najveća svetska operatora: DHL, FEDEX, TNT i UPS. Ekspres industrija je najbrži rast doživela izmedju 1980. i 1990. godine. Prema trenutnim podacima, ekspres industrija funkcioniše u više od 220 zemalja. Osnovne karakteristike Ekspres industrije su:

• transport paketa i robe različitim vidovima prevoza sa specijalizovanom flotom;

• precizna dostava “od vrata do vrata”; • mogućnost praćenja pošiljke (“track and trace system”); • maksimalna pouzdanost i elastičnost usluge; • zahteva brzu i pouzdanu logistiku; • zapošljava više od 400 000 ljudi; • godišnje isporučuje preko 450 miliona pošiljaka.

10.2.2. Razvoj elektronskih sistema za prenos poruka Brzina kretanja železnice XIX veka odgovarala je zahtevima robe, putnika pa i najvećeg broja poruka koje je prevozila, ali nije bila dovoljna za izuzetno hitne po-ruke. Naime, već sama pojava železnice zahtevala je pojavu sredstva bržeg od nje, koje će moći da najavi njen dolazak. Zato se samo osam godina posle pojave železnica, samo tri godine posle početka intenzivnije gradnje železnice, javlja no-vo sredstvo posebno konstruisano za prenose hitnih vesti. To sredstvo je bio tele-graf, a nešto kasnije je pronađen i primenjen i telefon.

Električnu telegrafiju pronašli su, 1833. godine nemački fizičar Gaus i Veber. Telegrafija Gausa i Vebera mogla je da prenosi ograničeni broj ugo-vorenih signala. Američki slikar i pronalazač Se-mjuel Morze pronašao je, 1837. godine, sistem znakova – azbuku – pomoću kojih se mogla sa-staviti svaka poruka, i iglu za pisanje što je omogućilo da se telegrafska poruka zabeleži na traci i kasnije pročita (Slika 10.3). Posle ovih pronalazaka telegrafija se ubrzano razvija. Već 1844. godine puštena je u redovan rad prva me-đumesna telegrafska linija Baltimor–Vašington,

a već 1858. godine, pošto su, u međuvremenu, telegrafskim vodovima bili pove-zani svi veći gradovi Amerike i Evrope, položen je telegrafski kabl preko Atlantika, te time uspostavljena redovna telegrafska veza između ova dva kontinenta. Ubrzo

8 spajanjem Evropske Ekspres Organizacije ( EEO - European Express Organization ) i Asocijacije Evropskih Ekspres Prevozioca (AEEC - Asociation of European Express Carriers ).

Slika 8.3: Morzeov telegrafSlika 8.3: Morzeov telegraf

151

potom kablovi se polažu i preko drugih okeana, te ostvaruju telegrafsku poveza-nost svih važnijih centara sveta. Istovremeno sa širenjem telegrafske mreže vrše se i usavršavanja telegrafskih aparata. Najpoznatija usavršavanja su izvršili Hjuz 1850, i Bod 1876. godine. Usavršavaju se i telegrafski vodovi i osposobljavaju za prenos više signala isto-vremeno, kao i čitavi sistemi te se pored žičnog (kablovskog) uvodi i sistem be-žične telegrafije pomoću radio talasa, sistemi veze preko telekomunikacionih sa-telita itd. Posle drugog svetskog rada, klasični Morzeovi (Hjuzovi, Bodovi) aparati za otpremu i prijem signala zamenjuju se teleprinterima, uređajima koji omo-gućavaju da se na predajnom aparatu dobije tekst otkucan na otpremnom apara-tu. Ovakve uređaje najpre su dobile pošte, a zatim i korisnici. "Teleprinteri se mogu postaviti neposredno kod pretplatnika koji se povezuju posredstvom cen-trale, te mogu međusobno menjati poruke. Tako je stvorena i nastavlja da se razvija mreža teleksa, koja koristi slična sredstva za uspostavljanje veza kao i te-lefonija." Korak dalje je fototelegrafija, koja omogućava prenos nepokretnih sli-ka (fotografije, crteži, rukopisi i sl.) žičnim ili bežičnim putem, čime se, delimično, smanjuje potreba za prenosom pisama. Posle prve, probne veze na relaciji Va-šington–Čikago, ovaj sistem se brzo raširio i uključio u redovnu mrežu automat-ske telefonije, te se danas sreće kod velikog broja telefaks pretplatnika. Pronalazak i komercijalna upotreba telegrafije predstavlja početak razvoja telekomunikacija koji su u potpunosti transformisali obrasce komunikacija kroz značajno povećanje brzine i obima prenosa poruka. Danas se telekomunikacije definišu kao svako emitovanje, prenos ili prijem poruka (govor, zvuk, tekst, slika ili podaci) u vidu signala, korišćenjem žičnih, radio, optičkih ili drugih elektromagnetskih sistema. Drugi pravac razvoja brzog prenosa poruka jeste telefonija. Idejnim tvorcem telefona smatra se Rajs, koji je prikazao prvi neuspeli telefon još 1861. godine. Stvarni tvorac telefona je američki nastavnik gluvonemih Aleksandar Bel koji je prvi konstruisao i patentirao praktično upotrebljivi telefonski aparat 1876. godi-ne. Posle niza usavršavanja koja su izvršili Edison (1876.) Hjuz (1877.), Pupin i drugi, telefon je postao nezamenjivo sredstvo brzog prenosa saopštenja. Za pre-nos zvuka, koriste se praktično isti sistemi kao i u telegrafiji: kablovi, radio-veze

i telekomunikacioni sateliti. Broj telefonskih aparata u upotrebi brzo se povećavao. Već 1933. godi-ne u svetu je radilo 32,5 miliona aparata, 1957. godine 94,5 miliona, a 1976. godine 398 miliona aparata, odnosno jedan telefon na 10 sta-novnika naše planete. Prema podacima iz 2006. godine9 u svetu broj pretplatnika fiksne telefonije na 100 stanovnika iznosi 13.9. Interesantno je da je rast broja pretplatnika u svetu posledica

9 The Telecommunications Market Monitor World Statistics, http://www.systec.org/WS01.html

Slika 8.3: Belov telefon iz 1876. godineSlika 8.3: Belov telefon iz 1876. godine

152

povećavanja broja korisnika u ekonomski manje razvijenim područjima, dok je za razvijene zemlje (Evropska Unija, SAD, Japan) karakteristično smanjivanje broja pretplatnika fiksne telefonije od 2001. god (Grafikon 10.1)

Razvijene zemlje

Zemlje u razvoju

Svet

Grafikon 8.1: Broj korisnika fiksne telefonije na 100 stanovnika u svetu

1994-2006. godine

Razvijene zemlje

Zemlje u razvoju

Svet

Grafikon 8.1: Broj korisnika fiksne telefonije na 100 stanovnika u svetu

1994-2006. godine

Izvor: http://www.itu.int/ITU-D/ict/statistics/ict/graphs/fixed.jpg Nove tehnologije u oblasti telefonskog saobraćaja, pre svega mobilna telefonija (Grafikon 10.2) uticale su na smanjivanje koeficijenta rasta broja pretplatnika fiksne telefonije. Pojava i komercijalizacija sistema mobilnih komunikacija je omogućila govornu komunikaciju "u svakom trenutku i nasvakom mestu", što je postalo nezamenljivo u uslovima povećane mobilnosti, tempa života i globalizacije poslovanja. Eksperimentalna upotreba mobilne telefonije je započela 1979. godine, a komercijalna 1983. godine u Skandinavskim zemljama. Prva generacija mobilnih komunikacija je podrazumevala samo prenos govora10 i mobilni telefoni su mogli da funkcionišu samo u okviru granica jedne države (odnosno nacionalnog sistema mobilnih komunikacija). Unapređenja u tehnologiji prenosa (digitalizacija) su omogućila uspostavljanje regionalnih sistema mobilnih komunikacija, odnosno upotrebu jednog aparata u okviru više različitih država. 1991. godine je komercijalizovan evropski standard za mobilne komunikacije –

10 Analogni sistemi prenosa

153

GSM (Global System for Mobile Communications), koji je omogućio međunarodni roming, odnosno funkcionisanje istog mobilnog telefona u celoj Evropi. Ovi sistemi predstavljaju drugu generaciju mobilnih komunikacija. Njihova karakteristika je i proširivanje asortimana mobilnih servisa. Pored prenosa govora mobilni sistemi druge generacije podržavaju i nove vrste usluga (SMS11, MMS12, pristup Internetu13, kompatibilnost sa drugim sistemima14, itd). Komercijalna upotreba sistema treće generacije je započela oktobra 2001. godine, uvođenjem sistema UMTS15. Osnovna unapređenja sa odnose na globalnu kompatibilnost sistema16 i prenos podataka17. Broj pretplatnika mobilne telefonije na 100 stanovnika u svetu je skoro tri puta veći18 od iste vrednosti za fiksnu telefoniju, prema podacima za 2006. godinu (Grafikon 10.2).

Izvor: http://www.itu.int/ITU-D/ict/statistics/ict/graphs/mobile.jpg

11 Short Message Service 12 Multimedia Message Service 13 putem WAP-a - Wireless Aplication Protocol 14 ISDN – Integraed Services Digital Network 15 Universal Mobile Telecommunication Service 16 mobilni telefoni treće generacije se mogu koristiti bilo gde u svetu 17 GPRS General Pocket Radio Service 18 U nekim zemljama je broj pretplatnika na 100 stanovnika veći od 100 (Švedska, Crna Gora)

Grafikon 8.2: Broj korisnika mobilne telefonije na 100 stanovnika u svetu

1994-2006. godine

Razvijene zemlje

Zemlje u razvoju

Svet

154

10. 2.3 Razvoj sistema masovnog informisanja Osnovno sredstvo masovnih informacija jeste štampa. Novine se prevoze svim sredstvima koje služe i za prevoz putnika i tereta, a njihov sadržaj popunjava mreža novinskih (telegrafskih) agencija i dopisnika koja dostavlja vesti za štam-panje pismima, telegramima, telefonom ili teleksom. Pored štampe za masovne informacije konstruisana su i posebna sredstva prenosa zvuka i slike na neogra-ničena rastojanja. To su radio i televizija. Teorijski eksperimentalni radovi Tesle, Popova, Branlija, Markonija, Dikreta i mnogih drugih fizičara – elektroničara na polju bežičnog prenosa znakova doveli su konačno do prvih prenosa zvuka na kraća rastojanja da bi se ubrzo (1898.) preneo i prvi radi-telegram preko Lamanša. U toku prvog svetskog rata bežična telegrafija je korišćena u vojne svrhe, što joj je donelo nova unapređenja. Odmah posle rata počela su eksperimentalna emitovanja radi-programa, poruka name-njenih radioamaterima koji su na svojim amaterski sklopljenim prijemnicima mo-gli da prime ove poruke. Eksperimentalna faza radiodifuzije završava se 1922. godine u kojoj su istovremeno počele sa radom stalne radio stanice i prvi indu-strijski proizvedeni prijemnici dostupni širem krugu potrošača, najpre u SAD i Ve-likoj Britaniji a zatim i u drugim zemljama širom sveta. Dalji razvoj bio je vrlo dinamičan. 1964. godine radilo je u svetu 436 miliona, a 1976. godine 953 miliona radio-aparata. Posle uspeha sa prenosom zvuka pa-žnja elektroničara prenosi se na teorijski i eksperimentalni rad na prenosu sli-ke. Teorijski rad počinje još u poslednjoj deceniji XIX veka, a prve uspele probe – prenos siluete – ostvarili su 1923. godine Berd u Engleskoj i Dženkins u SAD. Inženjer Zvorikin izvršio je 1926. godine elektronsko razlaganje slike, a 1933. godine, izumeo ikonoskop. Time je direktno omogućena pojava televizije. Godine 1936. u Velikoj Britaniji obavljen je prvi televizijski prenos, a od 1938. godine počinje, istovremeno, industrijska proizvodnja televizijskih prijemnika i emitova-nje redovnog programa, najpre u SAD a zatim širom sveta. Već 1964. godine re-dovan program emitovalo je, u svetu, blizu 3.400 televizijskih odašiljača čiji je program pratilo preko 142 miliona pretplatnika. Do 1976. godine broj televizij-skih prijemnika povećan je na 384 miliona. Od 1954. godine televizijski program emituje se i prima i u boji. Razvoj telekomunikacija u domenu mreža za prenos podataka (pre svega Interneta) uticao je na pojavu novih servisa masovnog informisanja. Štampu, TV program i druge informativne sadržaje danas je moguće pratiti putem računara (Interneta), kao i mobilnih telefona (3G).

10.2.4 Konvergencija telekomunikacija i razvoj Informacionog društva Jedna od najvažnijih karakteristika savremenih telekomunikacija je konvergencija (približavanje, spajanje) telekomunikacionih servisa. Pod konvergencijom podrazumevamo integraciju nekada nezavisnih medija komunikacije u jedinstvene sisteme, odnosno mogućnost da se putem jedinstvenog komunikacionog kanala pružaju različiti servisi (govorna telefonija, prenos podataka, masovne komunikacije – televizija, itd.). Konvergencija telekomunikacija započinje pojavom tzv, telematskih usluga odnosno servisa koji su rezultat integracije informatičke (računarske) i telekomunkacione industrije (TELEkomunikacije + inforMATIKA = TELEMATIKA). U suštini telematske

155

usluge podrazumevaju komunikaciju i informisanje putem «umreženih» računara (PC), gde je računar korisnički uređaj (terminalna oprema), a resursi telekomunikacija se koriste kao kanali prenosa. Pojava novih tehnologija koje su podrška konvergenciji je uticala da se danas umesto termina telekomunikacije sve više koristi pojam, elektronske komunikacije ili Informaciono komunikacione tehnologije - IKT (ICT19). Najveći podsticaj razvoju IKT su dala unapređenja u oblasti mreža za prenos podataka, a pre svega pojava Interneta. Preteča Interneta je ARPANET - projekat Ministarstva odbrane SAD-a realizovan sezedesetih godina i namenjen vojnim potrebama. 1980. godine NSF (Nacionalna Naučna Fondacija) kreira mrežu pod nazivom The Internet koja je 1987. Povezana sa Arpanetom. Ova mreža je u početku okupljala uglavnom akademske institucije. U isto vreme širom sveta formirale su se mreže računara (JANET u Velikoj Britaniji, NORDUnet u Skandinavskim zemljama, FUNET u Finskoj, itd.) Spajanjem ovih mreža nastao je Internet koji danas ima oko 1 244 449 600 korisnika što je 18.9 % svetske populacije20. U periodu 2000-2007 godine broj Internet korisnika u svetu je dvostruko porastao ( tačnije za 244.7%). Internet je globalna mreža kompjutera svih tipova pa se zbog toga često naziva "mreža svih mreža" jer integriše hiljade različitih računarskih mreža širom sveta koje koriste iste tehničke standarde. Prvobitna ideja upotrebe Interneta kao medija informisanja je vremenom transformisana, pa je danas Internet više zastupljen u domenu komunikacije. Ubrzan razvoj IKT je uticao da se savremeno društvo pojmovno određuje kao Informaciono društvo u kome je informacija “najdragocenija roba”. Informaciono-komunikacione tehnologije, danas predstavljaju deo seta osnovnih usluga društva (zajedno sa zdravstvom, obrazovanjem, itd.), a savremena regulativa telekomunikacija obavezuje institucije države da omogući svim svojim građanima dostupnost telekomunikacionih servisa u smislu infrastrukture i troškova (poznato kao koncept Univerzalnog servisa). Paralelno sa pojavom koncepta informacionog društva, pojavljuju se i termini kao što su “digitalna podela” ili “digitalni jaz”, koji ukazuju na razlike u dostupnosti i upotrebi servisa IKT između razvijenih i nerazvijenih područja sveta. Tehnološka unapređenja i regulativni pritisci su uticali da se stepen digitalne podele smanjuje tokom vremena, od razlike između razvijenih i nerazvijenih područja od 73 puta 1994. godine, do svega 6 puta većeg broja Internet korisnika na 100 stanovnika u razvijenim područjima 2006. godine (Grafikon 10.3).

19 Eng. Information and Communication Technologies 20 http://www.internetworldstats.com/stats.htm

156

Grafikon 8.3: Broj korisnika Interneta na 100 stanovnika u svetu 1994-2006. godine

Razvijene zemljeZemlje u razvojuSvet

Digitalna podela 1994. god –73 puta


Grafikon 8.3: Broj korisnika Interneta na 100 stanovnika u svetu 1994-2006. godine

Razvijene zemljeZemlje u razvojuSvet



Izvor: http://www.itu.int/ITU-D/ict/statistics/ict/graphs/internet.jpg Konvergencija telekomunikacionog tržišta se ne odnosi samo na integraciju računarske industrije i telekomunikacionih mreža za prenos podataka. Sistemi fiksnih, a posebno mobilnih komunikacija se takođe integrišu u savremenom «digitalnom» dobu (Slika 10.4.).

Slika 10.4: Konvergencija ICT sektora 1995-2006. god.

Fiksna telefonija se sve više supstituše (zamenjuje) mobilnom, ali i prenosom govora putem interneta (IP telefonija21). Sa druge strane mobilne komunikacije

21 VoIP – Teelefonija putem Internet protokola

157

se svakodnevno «obogaćuju» servisima za prenos podataka, pa su savremeni mobilni telefoni «mini računari», kao i prijemnici TV signala. Bežične tehnologije danas imaju primat zbog nižih instalacionih troškova, pogodnosti upotrebe i šireg kruga korisnika (laptop računari i bežični pristup Internetu, kao i pristup Internetu putem sistema mobilnih komunikacija.). 10.3. RAZVOJ ORGANIZACIJE PRENOSA PORUKA Organizovanje zadovoljavanja prvih potreba u prenosu poruka u rodovskoj ljud-skoj zajednici vršeno je, od slučaja do slučaja, kada takve potrebe nastanu. Na principima proste kooperacije, određivan je glasnik koji će usmenu poruku pre-neti gde je to potrebno. Prve stalne službe za prenos poruka nastale su u antičkim državama i služile su, isključivo, državnim potrebama: za održavanje veza između centralnih i provin-cijskih organa uprave, između pojedinih vojnih komandi i jedinica i sl. Vrlo često pošta22 je bila u sastavu glavnih puteva. Ove službe su imale početno-završne (terminalne) i usputne (relejne) stanice u kojima su se smenjivali glasnici (kuri-ri), jahaća i zaprežna stoka odnosno obezbeđivao njihov odmor, ishrana i drugo. Stari grčki istoričari Ksenofon i Herodot navode da je najbolja državna kurirska organizacija bila u Starom veku u Persiji. Ovu službu posebno je unapredio per-sijski car Kir u VI veku pre naše ere. "Na svim putevima persijskog carstva bile su podignute kurirske stanice sa potrebnim brojem ljudi i konja; rastojanje izme-đu stanica bilo je oko jednog dana jahanja... Prenos pošiljaka je vršen putem štafeta, tj. kurir–konjanik bi doneo pošiljke do stanice, na kojoj je predavao po-šiljke drugom konjaniku da ih nosi do naredne stanice itd. Ova služba je, u osno-vi, bila zasnovana na na principu štafete – a zvala se cursus publicus. Glasnici (statores) nosili su poruke u početku kao konjanici (verdarii) ili kao pešaci (cur-sors), a kasnije su koristili i zaprežna drumska vozila i brodove. Stalnih stanica (stationes) bilo je dve vrste. Glavne stanice – konačišta (mansiones) nalazile su se na udaljenosti od jednog dana putovanja, u svim većim mestima, sedištima garnizona ili na raskrsnicama glavnih puteva. Svaka je imala po 40 konja uz po-treban broj kola i ljudi. Između dve glavne stanice bilo je po 6–8 manjih stanica (mutationes) u kojima je vršena zamena zaprežne i jahaće stoke. Usluge ove slu-žbe mogle su se koristiti samo za službene potrebe države – službena prepiska, službena putovanja, prevoz državne imovine – i to besplatno. Raspadom velikih antičkih država gase se i ove stalne službe, mada je bilo i izu-zetaka: "Marko Polo, čuveni putopisac iz XIII veka, opisujući državnu organizaci-ju mongolskih kanova, navodi da se u kurirskoj organizaciji koja uglavnom služi za potrebe carskih dvorova, relejne stanice zovu posta". No, to je izuzetak.23 Fe-udalizovano društvo nema potrebu za jednom ovakvom stalnom službom. Poje-dini vladari, jači feudalci, crkva i drugi drže na svojim dvorovima jednog, dva ili više glasnika i, po potrebi, koriste za prenos poruka i to direktno do krajnjeg od-redišta (ne više štafetno) jer nema ni stalnih stanica, u kojima bi se obezbedila

22 Od latinskog statio posita = stanica postavljena (stalna), vremenom se razvio izraz (u mnogim jezicima) pošta za označavanje ne samo stanica nego čitave službe prenosa poštanskih pošiljaka 23 Kao što su izuzetak i neke kurirske organizacije srednjevekovnih arapskih kalifa i u Turskoj carevini ("tatari")

158

smena, ni za glasonošu ni za njegovog konja – ukoliko nije išao pešice. Manje moćni, nisu imali ni ovakve, stalne, glasnike nego su, kada je to neophodno, na put slali nekog od slugu ili, čak, od članova porodice. Jačanjem gradova, trgovine i zanatstva na prelazu iz srednjeg u novi vek ponovo raste interes za organizovanom službom prenosa poruka. Pored vladara i velepo-sednika, svoje organizacije za prenos poruka osnivaju veći gradovi, udruženja tr-govaca i zanatski esnafi. I ove službe su u početku bile zatvorene – služile su is-ključivo za potrebe svoga osnivača – ali su se vrlo brzo otvarale i za druge kori-snike – uz naplatu. Od XV veka širom Evrope se osnivaju specijalizovane slu-žbe – preduzeća – za organizovani prevoz pošte i putnika na stalnim linijama, sa stalnim stanicama i uz naplatu. Preduzeća, državna ili privatna,24 koja su održavala veze na pojedinim linijama ili teritorijama, postepeno se udružuju, a njihovim povezivanjem najpre u okvirima država25 a zatim i šire – nastaje jedinstvena svetska organizacija: Svetski poš-tanski savez,26 osnovan 1874. godine sa sedištem u Bernu (Švajcarska), u koji su danas učlanjene sve nacionalne poštanske organizacije sveta. Na sličan način, udruživanjem pojedinačnih linija u regionalne, pa u nacionalne službe i njihovim povezivanjem došlo se do svetskih organizacija koje objedinju-ju prenos poruka putem telegrafa, telefona i radio-televizije. Međunarodni telegrafski savez osnovan je 1865. godine sa sedištem u Parizu. Međunarodni radiotelegrafski savez osnovan je 1906. godine sa sedištem u Berli-nu. Ova dva saveza ujedinila su se 1949. godine u Međunarodni telekomunikaci-oni savez27 sa sedištem u Ženevi koji danas objedinjava rad svih svetskih nacio-nalnih28 službi za telegrfiju, telefoniju i radioteleviziju. U okviru televizije, postoje i regionalne institucije za saradnju i razmenu progra-ma, kao što su Evrovizija, u okviru Udruženja evropske radiodifuzije (U.E.R.); Intervizija, u Istočnoj Evropi; Mondovizija, koja povezuje Evropu i SAD preko sa-telita; i druge. Poštanske i telekomunikacione usluge su dugo bile deo jedinsvenog PTT sistema. Osamdesetih godina prošlog veka u SAD je došlo da razdvajanja delatnosti poštanskog i telekomunikacionog saobraćaja. Ovaj proces je u Evropskoj Uniji realizovan nešto kasnije, devedesetih godina prošlog veka, a u Srbiji 1997. godine. Operatori poštanskih i telekomunikacionih usluga su dugo bili predmet državnog monopola. Savremena regulativa u oblasti poštanskog i telekomunikacionog saobraćaja u osnovi ima procese:

24 Tokom XVIII veka većini privatnih preduzeća ukinute su koncesije, a u XIX veku su praktično sve zemlje uvele državni monopol u ovoj službi. 25 Zakon o državnoj pošti doneli su Austrija 1839., Švajcarska 1849., Mađarska 1851, Belgija 1851., Srbija 1866. godine itd. 26 UPU – Union postale universelle 27 ITU – International Telecommunication Union 28 Državnih i privatnih

159

− liberalizacije tržišta - proces kojim se uvodi sloboda kreiranja i ponude opreme i novih usluga na otvorenom tržištu:

− deregulacije - stvaranje uslova za promovisanje privatne inicijative. Osnovni cilj je ukidanje državnog monopola, stvaranje uslova za slobodnu konkurenciju i naravno bolji kvalitet usluge za korisnike.

10.4. VEZA PRENOSA PORUKA I DRUGIH SAOBRAĆAJNIH DELATNOSTI Osnovna veza prenosa poruka i saobraćaja i transporta je što prenos poštanskih pošiljki u suštini predstavlja prevoz jedne (specifične) vrste tereta. Sistemi za prenos poruka se oduvek oslanjaju na resurse transportnih sistema – od diližansi do avio flota ekspres poštanske industrije. Međutim, postoje i druge veze između sistema prenosa poruka i saobraćajnih podsistema, a dve najvažnije se odnose na:

I - mogućnost supstitucije (zamene) prevoza putnika prenosom poruka; II – primena informacionih sistema u okviru saobraćaja.

I - Prenos poruka može, delimično, da zameni prevoz putnika i obratno. Umesto putovanja do stadiona može se pratiti radio ili televizijski prenos utakmice. Radio ili televizijski prenosi kulturnih priredbi mogu da zamene putovanje do mesta na kojima se one odvijaju. Telefonski razgovor, pismo ili teleks omogućavaju raz-menu mišljenja sa poslovnim partnerom bez putovanja do njega. Na isti način može se interesovati za zdravlje prijatelja, opet bez putovanja do njega. Itd. Razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija uticao je na porast supstitucije prevoza prenosom poruka/informacija, što je dovelo i do pojmovnih neodumica i preklapanja. Pojam komutiranje (eng. commuting) ima značenje razmeniti, prebacivati, menjati, odnosno označava promenu mesta ljudi tereta i informacija, što odgovara pojmu saobraćaj. Razvoj IKT uvodi novi pojam – telekomutiranje (eng. telecommuting) koji označava set telekomunikacionih aplikacija kojima se supstituiše fizička promena mesta). Postoji veiki broj primera telekomutiranja, a odnose se na činjenicu da telekomunikacije omogućavaju:

� radnicima koji bi inače komutirali da telekomutiraju od kuće ili sa lokacije bliže kući;

� da se informacije šalju u elektronskoj, radije nego u fizičkoj, “dokument” formi (e-mail vs pismo);

� ljudima da komuniciraju sa udaljenosti, radije nego da putuju na uobičajna mesta susreta;

� da se sportski, zabavni, politički, religiozni i ostali događaji emituju širokoj, geografski rasutoj publici, umesto da publika putuje na događaj;

� da se zapažanja sa različitih lokacija skupe i prenesu do centralne tačke pomoću telekomunikacija, radije nego preko čoveka (posmatrača);

� potrošačima da kupuju bez odlaska u prodavnice. Ovo dozvoljava kretanju dobara da zaobiđe intenzivni transportni proces u distribuciji robe kod trgovine na veliko i malo;

� da službene transakcije i događaji budu rešeni na načine koji zahtevaju manje, ili uopšte ne zahtevaju putovanja. Npr. prijavljivanje poreza na dohodak elektronski, radije nego njihovo slanje poštom i odlazak do bankomata u okolini, umesto putovanja u centar grada itd..

160

Na Grafikonu 10.4. je prikazana simulacija odnosa broja transakcija (razmena) na godišnjem nivou, koje se realizuju: samo putem prevoza (komutiranje), samo putem telekomunikacija i transakcija koje predstavljau supstituciju prevoza telekomunikacijama (telekomutiranje). Na pomenutom grafikonu je data i prognoza do 2010. godine. Opšti zaključak je da će u budućnosti obim prevoza, obim prenosa i obim supstitucije prevoza prenosom imati sličan pozitivan trend. Pojava i razvoj IKT nije isključivo faktor porasta telekomutiranja, već je i faktor porasta obima prevoza. Nove tehnologije telekomunikacija (pre svega mreže za prenos podataka - Internet) su omogućile širenje tržišta različitih proizvoda u smilslu prodaje i distribucije. On-line trgovina, na primer, je omogućila da različiti prozvodi budu globalno dostupni. Veći broj korisnika – potrošača zahteva i intenzivnije tokove snabdevanja i distribucije, jer svaki on-line naručen proizvod mora biti fizički dopremljen do potrošača.

Grafikon 10.4: Simulacija odnosa obima prevoza, obima telekomunikacija i obima supstitucije prevoza telekomunikacijama u svetu od 1990 – 2010.god

Komutiranje Telekomutiranje Telekomuniciranje

Bro

j tr

an

sakci

ja (

bil

ion

i)


Bro

j tr

an

sakci

ja (

bil

ion

i)


Bro

j tr

an

sakci

ja (

bil

ion

i)

Izvor: John S. Niles “Global Telematics”, Septembar 1994, www.lbl.gov/ICSD/Niles/index.html


Bro

j tr

an

sakci

ja (

bil

ion

i)


Bro

j tr

an

sakci

ja (

bil

ion

i)


Bro

j tr

an

sakci

ja (

bil

ion

i)

Izvor: John S. Niles “Global Telematics”, Septembar 1994, www.lbl.gov/ICSD/Niles/index.html

II - Porast mobilnosti i usložanjavanje kako strukture tako i funkcije saobraćajnog sistema učinio je da planiranje saobraćaja u savremenim uslovima zahteva prikupljanje, analizu i obradu velikog broja statističkih podataka. Samim tim, neophodno je korišćenje specijalizovanih informacionih sistema za saobraćaj. Informacione siteme čini skup hardvera, softvera, ljudi, baza podataka i njihove međusobne relacije, pri čemu ovakav skup reguliše sva ili bar većinu pitanja iz oblasti prikupljanja, protoka i obrade informacija. Informacioni sistemi za podršku saobraćaju moraju imati državni institucionalni karakter, jer je saobraćaj od posebnog društvenog interesa. Podaci u okviru informacionog sistema saobraćaja predstavljaju tzv. informacionu osnovu za donošenje odluka na različitim nivoima (državni, regionalni, gradski). Osnovne grupe podataka koji čine informacionu osnovu su: demografski; ekonomski; podaci o nameni

161

površina i korišćenju zemljišta; podaci o saobraćajnoj infrastrukturi i karakteristikama putovanja. Pored podrške planiranju i odlučivanju u saobraćaju informaciono-komunikacione tehnologije imaju i veliku primenu u smislu podrške saobraćajnom sistemu, a sve u cilju njegovog optimalnog funkcionisanja. Primeri informacionih sistema koji su podrška efikasnom odvijanja saobraćaja su:

• Sistemi za lociranje objekata; • Sistemi za podršku odlučivanju; • Geografski informacioni sistem.

Sistemi za praćenje objekata omogućavaju praćenje: saobraćajnih sredstava, pretovarne mehanizacije, ljudi, roba i dokumenata u realnom vremenu. Najpoznatiji je Sistem za globalno pozicioniranje - GPS (eng. Global Positioning System), koji predstavlja sistem za određivanje pozicije objekata u realnom vremenu. GPS se sastoji od tri podsistema: Vasionskog; Upravljačkog, i Korisničkog29. Primena GPS tehnologije u svetu je u ekspanziji već 10 godina. Kompanije se bave razvojem različitih sistema i uređaja, koji se zasnivaju na GPS tehnologiji. Razvijeni sistemi se koriste za: upravljanje različitim voznim parkovima u svim vidovima saobraćaja, navigaciju u vodnom, vazdušnom i drumskom saobraćaju (Slika 8.5.), praćenje pretovarne mehanizacije, itd.

Slika 10.5: Primena satelitske navigacije u drumskom transportu

29 Vasionski podsistem obuhvata satelite (24 satelita), koji kruže u svojim orbitama na visini od 20200 km brzinom od 3.9 km/sec. Upravljački podsistem ima četiri monitorske stanice. Glavna stanica je u Kolorado Springsu u SAD, a tri su u Atlantiku, Pacifiku i Indijskom Okeanu. Korisnički podsistem obuhvata objekte na zemlji, u vodi ili vazduhu, koji su opremljeni GPS prijemnicima.

162

U našoj zemlji se Institut Mihajlo Pupin tokom 1998. godine bavio istraživanjem i razvojem sistema, koji se zasniva na primeni GPS-a. Razvijen je Sistem za Pozicioniranje, Automatsko Upravljanje i Kontrolu – PAUK. Prvenstvena namena Sistema PAUK je da se u dispečerskom centru prati kretanje vozila, iz voznog parka jednog preduzeća, na mreži saobraćajnica. Sistemi za podršku odlučivanju (Eng. Decision Support Systems - DSS) predstavljaju pomoć u donošenju strateških odluka u kompaniji. DSS su kompleksni kompjuterski programi koji na osnovu ulaznih podataka iz baze podataka, primenom različitih matematičkih modela, mogu da predvide ponašanje realnog sistema u nekim budućim okolnostima. Postojanje različitih modela za podršku odlučivanju zavisi od osnovne namene i funkcije DSS-a. Neki od modela mogu biti za: planiranje proizvodnje, prognoziranje prodaje, raspoređivanje vozila, projektovanje ruta vozila, određivanje lokacije prodajnih objekata, itd. Geografski Informacioni Sistem (eng. GIS – Geographic Information System) je informacioni sistem specijalizovan za prikupljanje, čuvanje, obradu i prezentovanje podataka vezanih za geografske karakteristike okruženja. Zasnovan je na ideji visokog stepena integracije informacija o okruženju. Prva rešenja datiraju iz ranih šesdesetih godina u Kanadi i bila su veoma komplikovana. Pojava PC tehnologije značajnih performansi, smanjenje cena hardvera i pojava softverskih paketa doprinela je standardizaciji GIS-a i širokoj upotrebi u različitim oblastima pa i u saobraćaju. GIS aplikacija se razvija u odgovarajućim programskim alatima i može funkcionisati nezavisno ili kao deo informacionog sistema kompanije. Faze realizacije GIS-a su:

1. Prikupljanje podataka 2. Projektovanje sistema 3. Unos i obrada podataka

A. Unos i obrada grafičkih podataka B. Unos i obrada opisnih podataka

4. Povezivanje grafičkih i opisnih podataka 5. Ažuriranje i korišćenje podataka

Posebnu kategoriju GIS-a predstavlja Geografski Informacioni sistem za Saobraćaj tzv. Gis-T (eng. Geographic Information Systems for Transportation). Strukturu GIS –T čini sistem softvera, hardvera i procedura oblikovanih da podrže prikupljanje, upravljanje, manipulaciju, analiziranje, modelovanje i prikazivanje prostorno referentnih podataka za rešavanje kompleksnih planerskih i upravljačkih problema u saobraćaju. Četiri najvažnije komponente GIS –T su: (Slika 10.6) 1. KODIRANJE – odnosi se na način prezentovanja osnovnih prostornih

komponenti transportnih sistema. • Osnovni elementi: čvorovi i veze • Dodatni elementi: kvantitativne i kvalitativne karakteristike

mreže (npr. Širina i dužina saobraćajnice, broj linija, dozovoljen smer kretanja, saobraćaj u vršnom satu itd.)

2. UPRAVLJANJE- Postoji organizovana struktura kodiranih informacija. Struktura može biti definisana:

• Prostorno (regioni, države...) • Tematski (saobraćajnice, terminali...) • Vremenski (godišnje, mesečno, nedeljno...)

163

Struktuiranje kodiranih informacija varira u zavisnosti od teritorije koja je prikazana (podela na okruge/regione, polje interesovanja, vremenske serije podataka itd. može različita za različite države )

3. ANALIZA – Koristi se širok spektar metodologija i alata za analizu transportnih sistema, od najjednostavnijih (upitnik – npr. Kada je vršni čas za neku saobraćajnicu?) do veoma kompleksnih modela istraživanja (npr. Simulacija efekata izgradnje nove deonice saobraćajnice )

4. IZVEŠTAVANJE-PREZENTOVANJE REZULTATA – Osnovna prednost GIS-a je što omogućava visok stepen vizuelizacije prikaza, čime se postiže pojednostavljeno i simboličko predstavljanje kompleksnih prostornih sadržaja

Prostorni podaci koji opisuju određeno geografsko područje u GIS tehnologiji, se mogu predstaviti kao raster i vektorski podaci. Raster podaci su ″snimci″ nekog područja. To mogu biti satelitski snimci teritorije, skenirane kartografske podloge, itd. Rasterski podaci predstavljaju dobru podlogu na kojoj se mogu prikazivati rešenja problema koji se rešava. Nedostatak rasterskih podataka je što su svi objekti koji se vide (ulice, zgrade, nazivi ulica, ...) deo podloge i ne mogu se odvojeno posmatrati ni analizirati. Vektorski podaci podrazumevaju da su svi objekti na nekoj teritoriji (ulice, zgrade, reke, mostovi, parkovi, ...) opisani kao tačke, linije i poligoni. Svaki objekat je definisan atributima (tip, veličina, lokacija, ...). Vektorski podaci omogućavaju da se GIS alatima može pristupiti svakom objektu na geografskoj podlozi (zgrade, ulice, prodajna mesta, fabrike…) – Slika 10.7

Slika 10. 6: Komponente GIS-T

KodiranjeReprezentativni modeli

(prostor i podaci)

Upravljanje Prostorno– Tematski - Vremenski

Analiza Upitnik– Procedure - Modeliranje

Prezentovanje Vuzuelizacije i Kartografija

Zemljin prostor

Korisnik

Saobraćajna mreža

Tokovi

Upotreba zemljišta

Slojevi

KodiranjeReprezentativni modeli

(prostor i podaci)

Upravljanje Prostorno– Tematski - Vremenski

Analiza Upitnik– Procedure - Modeliranje

Prezentovanje Vuzuelizacije i Kartografija

Zemljin prostor

Korisnik

Saobraćajna mreža

Tokovi

Upotreba zemljišta

Slojevi

164

Slika 10.7: Modeli prikaza u GIS-u

Vektor Raster

Satelitski snimak

Vektor Raster

Satelitski snimak

Osnovni domeni primene GIS-t u saobraćaju su:

• Upravljanje saobraćajem • Planiranje saobraćaja • Bezbednost saobraćaja • Održavanje puteva i opreme • Rutiranje vozila • Vođenje linija javnog prevoza • Navođenje vozila i dr.

Sve veća primena različitih informaciono telekomunikacionih tehnologija u saobraćaju i transportu dovela je do razvoja novog koncepta tzv. Inteligentnih transportnih sistema (eng. ITS – Inteligent Transportation Systems). Imlementaciija ITS je deo savremene politike kako transporta, tako i izgradnje informacionog društva30. Implementacija ITS podrazumeva visok nivo pristupa i davanja informacija vezanih za putovanja. ITS su već operativni u smislu svojevrsne podrške utvrđenim ciljevima na plovnim, vazdušnim i kopnenim rutama, kao i na putničkim i robnim terminalima. Osnovni doprinosi uvođenja ITS su: (Slika 10.8)

• pristupa informacijama u realnom vremenu kako za putnike tako i za prevozioce,

• pomoć putnicima, vozačima, distributerima tereta i prevoziocima u izbegavanju odlaganja, zagušenja i nepoterbnih kretanja,

• preusmeravanje saobraćaja sa zagušenih saobraćajnica na alternativne rute,

• preusmeravanje teretnog saobraćaja na druge vidove transporta kada je to moguće (posebno na železnički i vodni saobraćaj),

• podržavanje kombinovanja više vidova prevoza,

30 ITS su definisani u okviru koncepta e Transport

165

• smanjenje broja nezgoda, povređenih i stradalih u saobraćaju, • ostvarivanje dodatnih kapaciteta iz postojeće infrastrukture, • smanjenje potrošnje energije i zagađenja životne sredine.

Slika 10.8: Primeri implementacije ITS

Pitanja za proveru znanja: 1. Koje su osnovne dimenzije razvoja potreba u prenosu poruka? (šema

trodimenzionalnog razvoja potreba u prenosu poruka – informacija) 2. Šta je posledica porasta broja veza među ljudima u prenosu poruka? 3. Šta je posledica porasta tempa života u prenosu poruka? 4. Šta je posledica podruštvljavanja života (globalizacije) u prenosu poruka? 5. Kako se zove asocijacija čije su članice veliki operatori ekspres poštanskih usluga

("UPS", "FedEx", "DHL" i "TNT")? 6. U koj generaciji razvoja mobilnih telefonije je uspostavljen sistem UMTS? 7. U koj generaciji razvoja mobilnih telefonije je uspostavljen sistem GSM? 8. Koje su dve osnovne kategorije korisnika poštanskih i telekomunikacionih usluga? 9. Šta podrazumevamo pod konvergencijom telekomunikacionog tržišta? 10. Šta podrazumevamo pod pojmom telekomutiranje? 11. Šta je GIS? 12. Koji su osnovni domeni primene GIS-T u saobraćaju?

Documents

Prenos Informacija Poruka Saopstenja