Prevela s italijanskogGordana Breberina

Copyright © 2015 by Mondadori Electa S.p.A., MilanoAll rights reservedTranslation copyright © 2017 za srpsko izdanje, LAGUNA

Naslov originala

Patrizia GucciGucciLa vera storia di una dinastia di successo

Kupovinom knjige sa FSC oznakom pomažete razvoj projektaodgovornog korišćenja šumskih resursa širom sveta.

© 1996 Forest Stewardship Council A.C.NC-COC-016937, NC-CW-016937, FSC-C007782

Mojoj porodici

Kupovinom knjige sa FSC oznakom pomažete razvoj projektaodgovornog korišćenja šumskih resursa širom sveta.

© 1996 Forest Stewardship Council A.C.NC-COC-016937, NC-CW-016937, FSC-C007782

Sadržaj

9 Predgovor10 Rodoslov13 Paolo, moj otac21 Venčanje mojih roditelja29 Moje detinjstvo u Firenci39 Kuća u Viji dela Kamiluča u Rimu 47 Vija dele Kaldaije57 Htela sam da budem arheolog69 Tri nestašna dečaka75 Sve je počelo u hotelu Savoj81 Strast i elegancija91 Njujork, Njujork!101 U firmi107 Kazelina121 Teški trenuci133 Sećanje na Mauricija141 Prošlost je pozadina sadašnjosti149 Zaključci

Predgovor

Zovem se Patricija Guči. Firmu po imenu Guči osno-vao je u Firenci moj pradeda Gučo početkom prošlog veka i ona je tada bila samo mala radionica.

Danas je to multinacionalna kompanija, ali sa nama Gučijima nema više nikakve veze. Poslednji put kada sam ušla u prodavnicu ne otkrivajući ko sam, niko me nije prepoznao i tada se ponovo otvorila rana u mom srcu. Zato hoću da ispričam i rekonstruišem istoriju svoje porodice kao neko ko je bio njen svedok.

Ali želim da krenem od jednog drugog gubitka.

Patricija Guči10

Rodoslov

Gučo Guči (1881–1953)Aida Kalveli

Ugo (1899–1973)Albertina Pelagali

Enco(1904–1913)

Aldo (1905–1990)Olven Prajs

Grimalda (1903–1989)Đovani Vitali

Vasko (1907–1974)Marija Taburki

Rodolfo (1912–1983)Alesandra

Vinklhausen

Đorđo (1928)Orijeta Marioti Marija Pija Veroneze

Paolo (1931–1995)Ivon Mosketo

Roberto (1932–2009)Druzila Kafereli

Mauricio (1948–1995)Patricija Ređani

Alesandro AlesandraGučo AlegraElizabeta Patricija

Kozimo Filipo Umberto Marija Olimpija Domitila Frančesko

Đankarlo Lučana

Guči 11

Rodoslov

Gučo Guči (1881–1953)Aida Kalveli

Ugo (1899–1973)Albertina Pelagali

Enco(1904–1913)

Aldo (1905–1990)Olven Prajs

Grimalda (1903–1989)Đovani Vitali

Vasko (1907–1974)Marija Taburki

Rodolfo (1912–1983)Alesandra

Vinklhausen

Đorđo (1928)Orijeta Marioti Marija Pija Veroneze

Paolo (1931–1995)Ivon Mosketo

Roberto (1932–2009)Druzila Kafereli

Mauricio (1948–1995)Patricija Ređani

Alesandro AlesandraGučo AlegraElizabeta Patricija

Kozimo Filipo Umberto Marija Olimpija Domitila Frančesko

Đankarlo Lučana

Paolo, moj otac

I dalje se živo sećam oca kako mi maše na londonskom aerodromu.

Bila je jesen 1995. Vraćala sam se kući pošto sam ga, posle njegove poslednje posete Firenci, otpratila u Englesku, gde je živeo. Gledala sam kako se njegova šaka pomera kao da hoće da izbriše život koji mu je izmicao, život koji više neće živeti. I zaista, umro je dve nedelje kasnije.

Stalno mi se vraća u misli taj pokret koji i dan-danas izaziva u meni snažan bol: to je bila polazna ili možda krajnja tačka vrlo dugog niza događaja i ličnog sazreva-nja, svedočanstvo jednog intenzivnog odnosa između oca i ćerke.

Nekoliko dana ranije otac je došao u Firencu iz Sasek-sa, gde je već nekoliko godina živeo sa novom prijate-ljicom. Došao je da obiđe moju majku Ivon, pošto su već bila prošla tri meseca od njihovog poslednjeg susre-ta. Iako su se razišli, često su se viđali i čuli. Za vreme

Patricija Guči14

poslednjeg telefonskog razgovora mama je primetila nešto čudno u njegovom glasu. I sama sam se zaprepa-stila kad sam ga videla: mnogo je smršao, bio je vrlo bled.

Moja majka je istog trena angažovala ekipu lekara i zakazala mu razne preglede u bolnici. Paolo je te noći spavao kraj nje i, uzevši je za ruku, priznao joj da je bila jedina žena koju je istinski voleo. Dijagnoza lekara bila je zabrinjavajuća: hepatitis C u završnom stadijumu. Jedino moguće rešenje bilo je presađivanje jetre koje bi se izvelo u Engleskoj, u Kraljevoj bolnici, najboljoj ustanovi za takve intervencije. Postojala je, međutim, opasnost od otkazivanja bubrega posle operacije.

Nije delovao mnogo uplašeno kad je čuo vest; odav-no je imao probleme s jetrom, ali nije tome pridavao veliki značaj, čak je dan pre povratka u Englesku osta-vio mojoj majci nekoliko košulja da mu opere, rekavši joj da će ih uzeti prilikom sledeće posete. Čvrsto me je zagrlio, onako kako nikad ranije nije uradio, i čak je pohvalio moj elegantan izgled, što se takođe nikad ranije nije desilo. To stvarno nije ličilo na njega.

Narednog dana otišli smo na firentinski aerodrom: zajedno ćemo odleteti za London, gde ću se ja, čim stignemo, ukrcati na let za Italiju. Pomogla sam mu da se spakuje, a onda smo se pobrinuli za munije, crve-no-narandžaste tropske ptičice koje smo smestili u majčinu baštu. Tata je oduvek obožavao životinje i, u skladu sa svojim grandomanskim sklonostima, nepo-sredno pre toga kupio je pedeset ptičica. Iako je hteo da ih ponese u Englesku po svaku cenu, ubedila sam ga da uzme samo jedan par, koji smo stavili u kutiju od cipela sa rupicama na poklopcu.

Guči 15

Zauzdala sam s teškom mukom suze kad sam videla koliko je iznemogao. Mada ničim nije pokazao da je svestan skorog kraja, bilo mi je jasno da se pomirio sa sudbinom i da ju je prihvatio. Kasnije sam saznala da su mu lekari dali uređaj koji će ga upozoriti ukoliko se pojavi odgovarajući organ za transplantaciju. Trebalo je da mu stalno bude pri ruci, ali ga on nije nosio sa sobom: tata zapravo nije hteo da se operiše, jer se plašio da će ostatak života provesti kao invalid.

U trenutku kad sam shvatila da ga gubim, postala sam svesna koliko sam ga volela, ali i koliko mi je pat-nje naneo. Iako je naš odnos oduvek bio složen, u tim poslednjim trenucima koje ćemo provesti zajedno želela sam da mu pomognem, ublažim muke, ali nisam znala kako. Zajedno smo napustili majčinu kuću na brežuljku Pođo Imperijale, gde su moji roditelji živeli tolike godi-ne; kuću koja je tada pokrenula u meni talas uspomena.

Sagrađena šezdesetih godina, sa pažnjom posveće-nom i najsitnijim detaljima, imala je velike kamine i engleske prozore koji su gledali na vrt. Na poslednjem spratu se nalazila mansarda sa velikom terasom, koju smo sestra i ja oduvek mnogo volele i koja je, malo--pomalo, postala naše carstvo. Vrt je bio delo čuvenog pejzažnog arhitekte iz Firence, koji je umeo da uredi i najsofisticiraniju baštu tako da deluje prirodno: tu su rasle sikomore, toskanski borovi, ružičasti hibiskusi i perunike svih mogućih boja, uključujući i vrlo redak crni primerak.

Putovanje za London nije bilo jednostavno. Trebala su mi invalidska kolica da bih prebacila oca do ulaza u avion. Hodala sam sa njegovim sivim kišnim mantilom

Patricija Guči16

prebačenim preko leve podlaktice, dok sam u desnoj ruci stezala kutiju za cipele sa ptičicama, trudeći se da prođe neopaženo. Pretvarala sam se da mirno ćaskam sa tatom, ali nisam skidala pogled sa carinika, iz straha da ne primete moj neprimereni prtljag.

Ceo naš zajednički život prolazio mi je ispred očiju: radosti, tuge, prekori i pohvale. Mnogo me je bolelo što je tako umoran i rezigniran.

Tata je početkom osamdesetih odlučio da se pre-seli u voljenu Englesku, gde se posvetio uzgoju svojih omiljenih konja – arapskih. U Rasperu, u Saseksu, pro-našao je veliko imanje sa starom vilom koju je trebalo restaurisati. Preuredio ju je sa mnogo ukusa u elegan-tnu kuću. Na imanju je napravio prelepu konjušnicu. U štalama se sve vreme čula muzika, koja je, po njegovom mišljenju pozitivno delovala na raspoloženje životinja. Svaki konj je imao prekrivač sa izvezenim imenom i natpisom Stable PG. Sedla su bila originalne rukotvo-rine, a od boja su opet preovladavale crvena i crna.

Premda je živeo u Engleskoj, otac je često dolazio u Firencu, bilo zbog posla, bilo zato da bi u sebi pono-vo otkrio Italijana koji mu je, u suštini, nedostajao. Mnogo je žalio za toskanskom hranom, tako da smo za vreme njegovih poseta obavezno odlazili u gostionicu Da Omero kako bismo se najeli lokalnih specijaliteta, od rezanaca sa prelivom od zečetine do testenine sa toskanskim umakom ili prženog mesa kunića sa tikvi-cama. Uvek sam bila srećna kad sam ručala sa njim: konačno mi je posvećivao malo vremena, a uz to su me i silno zabavljali njegovi smešni englesko-toskanski

Guči 17

maniri. Imao je takođe originalan stil odevanja: sećam se žute kravate koju je nosio sa smaragdnozelenim sakoom. Te boje je samo on mogao da stavi na sebe.

Kad je bio u Italiji, osećao se kao Englez i kritikovao je mane Italijana na mešavini engleskog jezika i toskan-skog narečja. S druge strane, kad je bio u Engleskoj, osećao se kao Italijan i uživao je kada bi brzim govo-rom i drskom vožnjom ostavio flegmatične Engleze bez teksta.

Svaki put bi me opčinio svojim pričama, u kojima su se mešale mašta i stvarnost, i planovima za budućnost: hteo je da ode u Jordan kako bi kupio konja od kralja Huseina, osnuje fondaciju za mlade tašnere koja bi nosila njegovo ime, kupi rasne golubove u Ređo Emiliji ili munije u Africi, a možda čak i zamak u Škotskoj. Bio je pravi vulkan ideja.

Ja sam bila zadivljena svim tim, ali sam istovremeno želela da ponekad usmeri pažnju i na mene. Verujem da svaka ćerka traži očevo odobrenje za sve što radi, ali ja od njega nikad nisam dobila ni ohrabrenje, niti saglasnost. Njih je trebalo zaslužiti. Osim toga, nikad nije reagovao kao drugi očevi: nije mi postavljao pita-nja, što me je navodilo na zaključak da me ne primeću-je, ili je brinuo o svemu i samo mi izdavao naređenja.

Petnaestak dana posle te poslednje posete pozvala nas je telefonom njegova sekretarica Anđela i rekla nam da je tata hitno primljen u bolnicu. Već je bio u komi.

Majka, sestra i ja očajnički smo pokušale da uhvati-mo prvi avion za London. Uprkos svim ružnim trenu-cima u njihovom braku i dugoj razdvojenosti, majka

Patricija Guči18

je žarko želela da se oprosti od njega i zbog toga je prešla čak i preko nelagode koju je osećala zato što je okružena nepoznatim ljudima.

Nažalost, stigle smo dan nakon što je umro, pa smo ga videle samo u kapeli. Dok su mu moja majka i sestra prilazile da ga poslednji put poljube, ja sam ga gledala kao skamenjena. Stric Đorđo, koji mu je bio najpri-vrženiji, takođe je došao na sahranu. On je ridao za vreme sahrane, ne skrivajući bol zbog gubitka voljenog brata, buntovnika kome je bilo teško udovoljiti.

Obred je obavljen u crkvici u Rasperu. Mrtvački sanduk je dovezen u crnoj kočiji u koju su bila upre-gnuta dva crna konja sa perjanicama i kojom je upra-vljao livrejisani kočijaš sa cilindrom. Ja, moja sestra Elizabet i Peni, očeva poslednja prijateljica, bile smo u automobilu iza kočije. Za vreme kratke vožnje do crkve u njemu je vladala nestvarna tišina. Ta tišina mi se uvukla u kosti.

Kao što je običaj u anglosaksonskim zemljama, posle sahrane je priređen koktel kod kuće. Ja, međutim, nisam bila na njemu: zatvorila sam se u tatinu radnu sobu i plakala zajedno sa njegovim psom Tinkijem. To je bio hrt saluki, drevna egipatska rasa, naročito pogo-dan za držanje sa arapskim konjima; tata ga je dobio na poklon od jednog uzgajivača. Uvek je bilo uzbudljivo gledati ga kako trči sa konjima po livadama na imanju. Kada bi ugledao zeca, podigao bi šapicu i markirao, stojeći u mestu i drhteći, ali bi zec već pobegao pre nego što bi on odlučio šta da radi.

Sama u njegovoj radnoj sobi, bila sam skrhana, nisam mogla da verujem da ga nema. Nisam mogla

Guči 19

da zamislim da nikad više neću videti tatu i osećala sam snažan bol. Celog života sam pokušavala da usposta-vim smiren i uravnotežen odnos sa njim; gotovo sam i uspela u tome, ali je smrt sve prekinula.

Paolo Guči je sahranjen na groblju Porto Santo Stefano u Arđentariju, pored svoje majke, moje bake Olven Prajs. Tamo je njegov brat Đorđo imao lepu kuću; za mog oca i baku to je bilo mesto za odmor koje je odisalo spokojstvom.

Na kovčeg je položen grub drveni krst, poklon jed-nog drugara iz zatvorske ćelije. Tata je, naime, godinu dana ranije proveo dvadeset dana u jednoj američ-koj kaznionici zato što nije odgovorio na preterane finansijske zahteve Engleskinje Dženi, svoje navodne supruge. Njih dvoje su na Haitiju sklopili brak koji je bio nevažeći, budući da on tada još nije bio razveden od moje majke.

Ja sam takođe htela nešto da mu ostavim: koverat sa pismom koje će ga pratiti na njegovom poslednjem putovanju. Oduvek sam verovala da materijalni život ima početak i kraj, ali da naša duša, naša energija osta-je. Tako je, zahvaljujući tom pismu, naš dijalog mogao da se nastavi i kad je on otišao na onaj svet. Mrtvi ostaju blizu nas.

Posle nekog vremena počelo je da me proganja pitanje na koje ni dan-danas nisam pronašla odgovor. Kako je moj otac umro i zašto je njegova prijateljica čekala toliko dugo pre nego što ga je odvela u bolnicu, budući da mu je pozlilo nekoliko dana ranije? Zašto ga nije odmah odvela i tako poštedela višednevnog mrcvarenja u krevetu, kod kuće? Zašto je čekala do

Patricija Guči20

poslednjeg trenutka pre nego što je krenula iz sela, pre nego što je vozila satima koji su možda bili dragoceni za njegov život, pa je prekasno stigla u bolnicu, u koju je moj otac primljen kad je već bio u komi?

Stavljanje ovih uspomena na papir za mene je bilo način da nastavim dijalog sa ocem. Dok sam pisala, činilo mi se da iskazujem dužnu zahvalnost jednoj kontroverznoj osobi koju sam i volela i mrzela, ali čiju veličinu ne mogu da osporim. Sad uviđam značaj koji je imalo njeno prisustvo u mom životu.

Venčanje mojih roditelja

Paolo Guči i Ivon Mosketo sreli su se prvi put u Rimu, jednog popodneva 1949. Videli su se na žurki u kući zajedničkog prijatelja Danila. Tata je odmah zapa-zio tu lepu devojku, a Ivon je odmah primetila da je posmatra. Tada nisu imali priliku da razgovaraju, ali je Paolo učinio sve da dobije njenu adresu. Žurka se ubrzo završila i moja majka se vratila kući. Nekoliko dana kasnije, gledajući kroz prozor svoje sobe, Ivon je prepoznala plavokosog momka koga je videla na žurki kako sedi na klupici na malom trgu ispred njene kuće. Satima je zurio u njen prozor. Paolo je tri dana dolazio i sedeo na toj klupici. Za Ivon je bilo nezamislivo da izađe na ulicu i započne razgovor sa neznancem; moja majka je vaspitavana u skladu sa strogim pravilima ponašanja, budući da je poticala iz aristokratske i voj-ničke porodice.

Moj deda po majci Rikardo Mosketo poticao je iz jedne ugledne porodice iz Palerma. Moja baka Karlota,

Patricija Guči22

rođena u Trstu u vreme Austrougarskog carstva, upo-znala ga je za vreme Prvog svetskog rata, kada je Rikar-do bio poručnik italijanske vojske. Dedin brat, morna-rički oficir i komandant luke Tobruk, u Libiji, pozvao je 1925. Rikarda da bude direktor štedionice u Derni. Deda je kasnije prebačen sa porodicom u Bengazi da bude generalni direktor štedionice, ali kada je 1940. izbio rat, regrutovan je i poslat na prvu liniju fronta u Tobruk.

Po završetku rata, Rikardo se povukao s vojskom u Tripoli. Bio je teško bolestan i porodica dve godine nije imala nikakve vesti o njemu. Kad je vraćen u Italiju, u Rim, Vrhovni vojni sud ga je proglasio teškim vojnim invalidom. Umro je nekoliko godina kasnije u Rimu i sahranjen je uz počasnu stražu.

Ivon je bilo čudno što taj momak sedi napolju, ume-sto da se zvanično predstavi njenom ocu. Nekoliko meseci kasnije dobila je, međutim, pismo iz Engleske. Prilično začuđena, otvorila je koverat i prepoznala pot-pis: to je bilo ime koje joj je njen prijatelj Danilo rekao posle čuvene žurke. Ivon je znatiželjno počela da čita: Paolo joj je pisao iz kuće svoje majke Olven, u Velsu, gde je po završetku školske godine provodio raspust. Strastven i romantičan ton pisma osvojio je Ivon. Paolo joj je priznao da ne prestaje da misli na nju otkako ju je prvi put video. Otvoreno joj je priznao koliko pati zato što ne može da je vidi i koliko želi da je upozna. Naveo je takođe gde će se i kada sresti po njegovom povratku: Na Trgu sudija, u Rimu, 6. oktobra, u tri po podne. Sledila je dramatična najava da će izvršiti samoubistvo ukoliko ona ne bude došla.

Guči 23

Zbunjena zbog te najave, majka se obratila Serđu, svom prijatelju i školskom drugu, upitavši ga šta da radi: treba li da ode na taj sastanak? Na kraju je, krišom od porodice, rešila da ipak ode.

Paolo je došao obučen u besprekornom engleskom stilu: na sebi je imao sako od tvida i smeđe pantalone, a oko vrata je vezao zelenu maramu sa plavim prugicama. Ivon je tek kasnije otkrila da je Paolo pozajmio odeću za taj sastanak iz ormana svog oca Alda. Tata je, između ostalog, bio poznat i po tome što je nosio dugu kosu u vreme kada to još nije bilo u modi. Direktor srednje škole Nacareno, koju je Paolo pohađao u Rimu, često je pretio i njemu i njegovom nerazdvojnom prijatelju prin-cu Rajmondu Orsiniju da ih neće pustiti u učionicu zbog frizure koja je, po njegovom mišljenju, bila neprikladna.

U svakom slučaju, Paolo i Ivon su na tom prvom sastanku bili prilično smeteni. Silno uzbuđen, tata je pričao o svemu i svačemu, o sebi i svom životu. Iz njegovih reči izbijala je izvesna nelagodnost zbog loše atmosfere koja je vladala u njegovoj kući zbog svađa između roditelja.

Paolovi roditelji, deka Aldo i baka Olven, nisu se baš najbolje slagali: u kući su stalno izbijale svađe, koje su možda bile posledica činjenice da su Firentinac Aldo i Engleskinja Olven pripadali dvema veoma različitim kulturama. Osim toga, Aldo je bio izuzetno strog; nije voleo da se njegovi sinovi švrćkaju naokolo i dangube. Iako su bili mladi, terao ih je da rade u prodavnici Guči u Viji dei Kondoti.

Paolo je rekao Ivon da je upravo napunio osamnaest godina; mama je tek kasnije otkrila da je imao samo

Patricija Guči24

sedamnaest, dok je ona već imala osamnaest. Nije ostala ravnodušna na Paolovu lepotu, njegove plave oči, eleganciju i privlačnost. Uostalom, ona je takođe bila prelepa: ljudi su govorili da liči na Katrin Denev, a držanje joj je bilo originalno, ženstveno i spontano.

Posle tog prvog sastanka, Paolo i Ivon su se vide-li još nekoliko puta. Šetali su po Rimu, često po Viji Veneto. Paolo je tada bio veoma religiozan i često ju je odvlačio u crkvu da razgovara sa svojim prijateljem ocem Antoniom.

Jednom prilikom prošli su pored Usta istine, antič-ke mermerne maske u portiku crkve Santa Marija Kozme din. Prema predanju, ako se u usta stavi šaka i kaže neistina, usta se zatvore i ugrizu lažova. Dok je majčina ruka bila u ustima maske, tata ju je naterao da se zakune kako ga nikad neće ostaviti.

Osim što je bio zaljubljenik u modu, Aldo je voleo i sportske automobile. Paolo je na izlete van grada išao u očevom prelepom crvenom stangveliniju 1100. Izuzetni trkački automobili te marke proizvodili su se u Modeni počev od tridesetih godina XX veka. Tata ga je, naravno, uzimao krišom. Jednoga dana otišli su na nezaboravan izlet na more, u Ostiju: Paolo je došao sa Kim, svojom crnom dogom, koja je sedela na zadnjem sedištu jednog drugog predivnog trkačkog automobila, ovoga puta engleske proizvodnje – zelenog kabrioleta ostin hili. Dan je protekao u veselom raspoloženju, sa piknikom na plaži, kupanjem u moru i bajkovitim zalaskom sunca. Na putu nazad, pošto je tata uvek vozio brzo, automobil je na jednoj blagoj nizbrdici, posle krivine, izleteo sa puta i završio na krovu jedne

Guči 25

kuće ispod puta. Srećom, niko nije povređen, mama je prošla samo sa čvorugom na čelu koju je, kad je ušla u kuću, brižljivo sakrila ispod plavih šiški. Na Paolovu veliku žalost, auto je bio prilično uništen i on je bio svestan da se neće lako opravdati pred ocem. Pozvao je svog prijatelja Danila Odija i pitao ga kako može da objasni toliku štetu na autu.

Sutradan, u školi, mama je ispričala svojoj prija-teljici Adrijani Mordazini, ćerci švajcarskog konzula u Rimu i drugarici iz klupe, šta se desilo prethodnog dana, zamolivši je da nikom ništa ne kaže. Mama i tata nisu uspeli da se izvuku. Adrijana je očigledno ispričala majci, koja je bila prijateljica moje bake Karlote.

Čim je stigla kući, mama je videla da je čeka otac Rikardo: „Šta si to uradila? I dalje se viđaš sa onim Pao-lom?“ Sve je znao, bio je besan i tražio je objašnjenje.

„Ma shvataš li ti da mi ne znamo ništa o tom mom-ku, nema fakultet, a kaže da ima prodavnicu. On nije prikladna osoba za tebe, za našu porodicu.“

Uprkos protivljenju porodice, Ivon je nastavila da se viđa s njim i rešila je da mu pokloni sokola, znajući za njegovu veliku ljubav prema životinjama. Kupila je jedan redak primerak te ptice u čuvenoj prodavnici Mendilo u Viji dela Merčede.

Kuća porodice Guči uvek je bila puna životinja. Pored Kim, tu je bio i Rongo, takođe doga, samo bela, koja je pripadala Robertu, očevom mlađem bratu. Pao-lo joj je zauzvrat poklonio prstenčić sa oniksom za koji je moja majka do kraja života bila veoma vezana.

Nastavili su krišom da se sastaju. Da bi se videla sa Paolom, Ivon bi izašla iz kuće sa sestrom Đovanom,