- 110 -

UDK:27-145.55:179.7 Originalni naučni rad

Monika Tokai Primljen: 28.04.2004. Subotica

PREVENCIJA SUICIDA I DRUŠTVENO–PSIHOLOŠKI ČINIOCI

Rezime

Suicid je pojava prisutna tokom čitave istorije čovečanstva. Suicid kao samouništenje veoma je kompleksna pojava, koja nema svoj konkretan uzrok i motiv: on je rezultat spleta okolnosti. Faktori koji dovode do ovog čina su raznoliki, prema tome možemo govoriti o spoljnim i unutrašnjim faktorima, odnosno o društvenim, biološkim, psihološkim faktorima i karakteristikama. Samoubistvo je čin koji su htelida razumeju i objasne mnogi filozofi, teolozi, psiholozi i drugi naučnici. Međutim, ono je i danas jedna velika tajna protkana mistikom, i za mnoge je nerazumljiv čin, s obzirom da u čoveku postoji velika snaga za borbu za život. Zbog ove činjenice zadatak svih nas je borba protiv ovog čina, odnosno prevencija suicida na društvenom nivou, društveno organizovana borba protiv ove pojave. Ključne reči: suicid, religija, depresija, prevencija.

Suicid je pojava koja je prisutna u celokupnoj istoriji čovečanstva. U

raznim istorijskim periodima ona je prihvatana ili odbijana zavisno od postojećeg društvenog morala. Samoubistvo je oduvek bilo prisutno u svim društvima, nezavisno od njihove religije, državnog uređenja, kulture.

U raznim istorijskim periodima ono je bivalo prihvaćeno ili osuđivano. Postojali su istorijski periodi kad je ovaj čin bio prihvatan kao normalna pojava, kao hrabar čin, kao žrtvovanje u ime ljubavi, u ime domovine, porodice, za pokajanje svojih grehova, kao lično pravo svakog čoveka, kao greh protiv Boga.

Samoubistvo je bunt protiv života, odbijanje da se živi u njemu. Samoubistvo se teško razume jer se suprotstavlja nagonu za opstanak. Jedan od osnovnih nagona svakog bića je borba za život. Za samoubicu smrt se javlja kao jedino rešenje za probleme, kao beg iz života. Istovremeno slede i druga pitanja: Zar to nije samo kukavički čin sa ciljem da se pobegne od patnje koja nas prati u svakodnevom životu? Da li je samoubica zločinac ili žrtva? Zar se iza samoubilačkog čina ne skriva neželja za smrću nego želja za boljim životom, za drugim oblikom života, želja za vladanjem nad životom i smrti.

- 111 -

UTICAJ RELIGIJE NA SUICID

Religija je jedan od kulturnih obrazaca od velikog uticaja na čovekov

život; ona je bila prisutna u svim društvima i zauzimala je u svim vremenima centralno mesto u čovekovom životu. Religija utiče na čovekov sistem vrednosti, utiče na čovekovo shvatanje sveta. Ako religija utiče na naše stavove, ona utiče i na naš odnos prema suicidu. Razne vere različito se ophode prema ovom činu. Prema tome, religija je jedan od mogućih suicidalnih faktora - može da podstakne ili da spreči čoveka u izvršenju ovog čina.

Po Thomasu Masariku, suicid je posledica religioznog opadanja, slabljenja hrišćanstva ( Biro, 1990: 21). Bez religije, bez vere nastaje opšti nihilizam, a jedino oružje protiv nihilizma je religija. Dirkem kaže da se samoubistvo javlja tamo gde su društveni odnosi poremećeni: smatra da broj samoubistava raste onda kada opada društvena integrisanost (Dirkem, 1990).

Suicid raste i onda kada crkva nije dovoljno integrisana u društvo. Opadanje porodične, političke pa prema tome i religiozne integracije povlači za sobom rast suicida. Religija može imati zaštitnu funkciju u odnosu na samoubistvo. Pojedine religije deluju integrativnije od drugih. Zavisno od toga koliko pojedine religije utiču na svakodnevni život, zavisno od toga koliko su integrisane u čovekov život imaju veću ili manju zaštitnu funkciju od suicida.

U najčešćem slučaju religija osuđuje suicid. Međutim, postoje i religije koje čak zahtevaju samoubistvo od vernika (reč je o primitivnim religijama koje su danas već izumrle).

Goti su recimo smatrali da su oni koji umru prirodnom smrću osuđeni da večno trunu u jazbinama punim otrovnih životinja (Penge, 1997).

Kelti su imali pozitivan stav prema samoubistvu, prezirali su očekivanje starosti. Oni su verovali da postoji vrt uživanja u kojem žive oni koji sami sebi zadaju smrt, i zastrašujuće podzemlje u kojem žive oni koji umru od bolesti ili starosti (Penge, 1997).

U Indiji udovice su morale izvršiti “sati”. Sati je običaj po kom udovice moraju da izvrše suicid jer ne smeju nadživeti svoje muževe. Sati je zakonski zabranjen 1729. godine, ali ovaj običaj ipak se održavao uprkos pritisku engleske vlasti, i održava se sve do današnjeg dana (Penge, 1997). Po Dirkemovoj podeli suicida, ovaj tip samoubistva je altruističko samoubistvo: suicid se vrši ne zbog individualne volje nego zbog obaveze i pritiska društva. U osnovi ovog tipa suicida ne postoji individualizam nego čvrsta integracija. Društvo isključuje bilo kakvu individualizaciju.

U antičkoj Grčkoj postojao je jedan poseban stav prema samoubistvu. Smatrano je da život pojedinca ne pripada samo njemu nego i zajednici. Samoubistvo ima negativan uticaj na zajednicu, prema tome pojedinac koji hoće da izvrši ovakav čin mora Senatu da uputi zahtev za odobravanje suicida. Senat to nije rado odobravao. Sokrat kaže: Bogovi su ti pod čijim smo nadzorom, a mi ljudi deo smo onoga što poseduju bogovi (Penge, 1990). Platon

- 112 -

u Zakonima piše: «U znak kazne, nek se pokopaju na nekom pustome mestu ubice sebe samih. Te neugledne mrtvace treba sahranjivati bez ikakvih počasti, na nekom neplodnom i bezimenome mestu koje se nalazi unutar dvanaest državnih delova, nikakva stela, nikakav natpis ne sme obeležavati humku koja ih pokriva» ( Penge, 1990).

U srednjem veku, u vladavini hrišćanstva, suicid je zabranjen 563. godine. Samoubice se sahranjuju bez verskih obreda, često se sahranjuju van groblja. Sankcijama je bila izložena i porodica onoga ko je izvršio suicid. Porodica je bila izložena ne samo religijskim nego i pravnim sankcijama (Penge, 1997).

U doba humanizma razvija se liberalan odnos prema suicidu. Smatra se da je samouništenje slobodan izbor, slobodna volja svakog pojedinca. Svaki pojedinac ima slobodu da raspolaže sopstvenim životom i ovo pravo ne može ni crkva ni država da mu oduzme. Svaka individua sama uspostavlja konrolu nad svojim životom.

Ovakav stav prema suicidu održan je sve do XIX veka, kada se interesovanje okreće istraživanju uzroka ovog fenomena jer naglo raste broj samoubistava. U XIX veku odigravaju se nagle društvene promene koje su poremetile društvenu integrisanost; nastupa urbanizacija i industrijalizacija, koja je imala raznovrsne posledice. Jedna od posledica je porast suicida. Pojave kao što su prostitucija, ubistva, alkoholizam, suicid smatrane su moralnim problemima tadašnjeg društva. Smatrano je da su ove pojave pokazatelji moralnog stanja društva.

Ne postoji ni jedna hrišćanska vera koja ima pozitivan stav prema suicidu. Hrišćanstvo je zabranilo suicid 563. godine. Samoubice nisu imale pravo na crkvenu sahranu od strane crkve; na verski obred. Osobe koje su izvršile suicid bile su sahranjivane van groblja, van grada, bez ikakvih obeležja. Hrišćanske vere smatraju da samoubice nisu ispunile svoju osnovnu dužnost koju im je Bog dodelio: suicid je protivbožni čin.

U hrišćanstvu, zamišljamo, i Bog je, poput imperatora, imao razloga da se žali: onaj ko se ubija priznaje da je protivnik njegovih namisli i lišava sebe njegove milosti. Bog je jedini gospodar nad smrću. Ubiti se znači prisvojiti svevremenost koja ne pripada ljudskom biću nego Gospodu ( Penge, 1990).

Stav pojedinih hrišćanskih religija prema suicidu

Pravoslavna crkva kaže: čoveka je Bog stvorio za zajedništvo u ljubavi.

Tih ljubavi je uistinu mnoštvo, ali najveća je, ipak, ljubav prema samom životu. Otuda i zapovest Božija: ″Ne ubij″. Pre svega, ne ubij sebe! Pravoslavna crkva ističe da se u Svetom pismu suicid javlja samo dva puta.

Katolička crkva kaže da se suicid javlja sedam puta u Svetom pismu. Samoubistvo je istovremeno i ubistvo i samoubistvo. Izvršilac ovog čina svesno se suprostavlja Bogu. Bogu reći ″ne″, Svetom Duhu reći ″ne″ za posledicu ima

- 113 -

isključenje iz crkve. Svi koji odbace život, svoje telo i dušu, neprijatelji su Boga. Bog samoubistvo ne može da oprosti jer to je odbacivanje Božjeg dara.

Pravoslavna crkva pravi razliku između ubistva i samoubistva. Onaj ko učini ubistvo, biće osuđen i od zemaljskog sveta, biće kažnjen. Dok ubica izdržava svoju kaznu, ima vremena i mogućnosti da okaje svoj greh (Dimitrije Kazelić, Politika, 16. april, 2002). Samoubica nema mogućnosti za pokajanje. Pravoslavna crkva, prema 14. kanonu aleksandrijskog patrijarha Timoteja, samoubicu lišava opela i crkvenog pogreba. Pravoslavna crkva i za pokušaj samoubistva izriče epitimiju153 od 12 godina; ona smatra da je stroga kazna za samoubistvo potrebna zbog zaštite čoveka, jer Crkva zna da čovek koji izvrši suicid biva lišen Božje milosti. Sankcionisanjem suicida Crkva spasava svoje vernike od večnog greha. Sankcije te vrste i danas su punovažne u Pravoslavnoj crkvi. Tradicionalni običaj je da se ne ide na sahranu samoubice (www.pancovackenovine.co.yu, 21. 01. 2004).

Svaki greh i hula oprostiće se ljudima, a na Duha Svetoga hula neće se oprostiti ljudima (Mt. 12:31).

Neće mu se oprostiti ni na ovome svetu ni na onome (Mt. 12:32). Katolička crkva je od početka svog postojanja imala zabranu suicida.

Suicid je praćen prezirom. Osoba koja je izvršila samoubistvo nije bila sahranjivana uz crkveni obred. Zabrana verskog obreda osobi koja je izvršila suicid je ukinuta (www.christiananswers.net/bible).

Reformatska crkva smatra da se lišavanjem obreda ne kažnjava samoubica nego njegova porodica. Porodici je ovakvim postupkom naneta bol.

Katolička crkva smatra da onaj ko izvrši suicid nije u mogućnosti da okaje svoj greh, a greh mora da se okaje dok je čovek živ. Ovu mogućnost suicidalna osoba je izgubila.

U razgovoru sa sveštenicom Reformatske crkve u Subotici saznajemo da je Reformatska, Protestantska crkva liberalnija, daje veću slobodu vernicima u donošenju odluka o svim pitanjima. Vernici ove veroispovesti imaju veću slobodu u tumačenju Biblije. Protestant je tvorac svoje vere, on sam mora da se izbori za svoju veru. Vernik sam dolazi do saznanja o Bogu i sam se bori za svoje spasenje. Istaknuto je da nigde u Bibliji ne postoji tačno zapisano šta se posle smrti dešava sa osobom koja je izvršila samoubistvo. U Bibliji se nigde ne govori o tome da li se oprašta ovaj greh, ali piše da život pripada Bogu. Bog daje život i Bog ima pravo da oduzme čovekov život. Reformatska crkva postoji od 1500. godine. Nikada u ovoj crkvi nije bilo propisano da se samoubice ne mogu sahraniti uz versku ceremoniju. Samoubica nije nikad bio kažnjen od crkve, kao što je to slučaj u Katoličkoj i Pravoslavnoj crkvi. Porodica samoubice uvek je dobijala moralnu podršku od crkve. Sveštenica ističe da je u katoličkoj veri vernicima tačno propisano kad šta treba da čine i kako treba da se ponašaju. Ovako propisan život, koji je pun zakona, labilne osobe može da

153

Pod epitimijom podrazumevamo isključenje iz crkve, zabranu pristupa crkvi.

- 114 -

štiti od suicida, jer je Katolička crkva kažnjavala suicidalne osobe i njihove porodice. Crkva je sankcionisanjem samoubistva sprečavala vernike u izvršenju ovog čina, naročito one koji su bili uplašeni posledica.

Crkva je bila ta koja je donela zabranu suicida, uz obrazloženje da čovek koji učini samoubistvo ne može da dobije Božju milost nego će večno da plaća za svoj greh, ali u Bibliji ne piše koje su posledice suicida i ne piše da samoubica neće dobiti Božju milost. U Bibliji je samo istaknuto da život pripada Bogu, Bog odlučuje o našem životu.

Ako uporedimo katoličku, protestantsku i pravoslavnu veroispovest, videćemo da sve tri crkve imaju negativan stav prema suicidu. Sve tri vere smatraju da posle smrti počinje jedan nov život, u kome ljudi bivaju kažnjeni zbog svojih loših dela. Postoji kult greha kod sve tri vere. Ipak stopa suicida je najveća među protestantima. Kod pravoslavaca i katolika niža stopa suicida objašnjava se većom integracijom crkve u svakodnevni život. Pravoslavci, kao i katolici, dobijajuu svoju veru regulisanu kroz razne zapovesti, zakone koje propisuje sama crkva. Pravoslavna i Katolička crkva teže da vladaju svešću, vernici ne preispituju svoju veru, ne tumače Sveto pismo pojedinačno. U protestantizmu, u Reformatskoj crkvi veća je individualna sloboda. Vernici sami sebi tumače Bibliju i sami se bore za svoje spasenje. U protestantizmu crkva nije toliko upletena u svakodnevni život ljudi kao što je to slučaj u Pravoslavnoj i Katoličkoj crkvi. To znači da nedostaje zajednica integrisana kroz crkvu.

Upravo ovo dokazuje da nije verska dogma ta koja utiče na oduzimanje života nego integrisanost crkve u svakodnevni život. Veći uticaj crkve u svakodnevnom životu ima za posledicu manje samoubistava, i obrnuto: manji uticaj crkve ima posledicu veću stopu suicida.

Verske sekte

Velika opasnost su razne destruktivne sekte. Ove sekte vrlo lako

privuku mlade koji traže bilo šta što je novo i drugačije od postojećih društvenih vrednosti. Takve sekte su i satanističke sekte. Filozofija satanističkih sekti je odbacivanje Mojsijevih deset zapovesti. Vrhovni cilj je za njih umreti mlad kako bi se suprotstavio Bogu. Po njima, duša čoveka je deo Boga. Bog crpi snagu od naše duše i zbog toga je se treba otarasiti kako bismo oslabili Božju snagu. Krajnji cilj je uništenje postojećeg sveta i uspostavljanje vladavine Sotone, haosa. Pripadnicima ovih sekti daju se naređenja da izvrše samoubistvo ili ubistvo u stanju afekta, ili pod dejstvom narkotika.154

154

Iz knjige Verske sekte Zorana Jukića dobijamo opis pojedinih samoubilačkih činova

koji su vezani za pojedine sekte. Podaci korišćeni u ovoj knjizi dobijeni su od organa

MUP-a Srbije.

- 115 -

Satanističke sekte utiču na mlade, tvrdnjama da svetom vlada iskrivljeni sistem vrednosti; satanisti pravi put pronalaze u služenju Sotoni. Takve sekte su ″ Satanini sledbenici″, ″Crna ruža″.

Primećeno je da su kod većine proučenih slučajeva samoubistava mladi počinioci poreklom iz nepotpune porodice. Razlog nepotpunosti porodice često je bila smrt jednog roditelja. Od 1991. godine raste i broj suicida izvršenih vatrenim oružjem.

Kod Jehovinih svedoka suicid se ispoljava kao odbijanje transfuzije krvi. Jehovini svedoci tvrde da je čovekova duša u krvi; primiti tuđu krv znači primiti njegov greh. Postoji, znači, rizik da primanjem tuđe krvi unesemo greh u svoj život.

Nadležni organi još nisu zakonski regulisali odnose prema ovakvim sektama, a dodatna otežavajuća okolnost u zaštiti društva od ovakvih organizacija je i činjenica da mnoge od sekti deluju tajno.

Islam i suicid

U poslednje vreme često slušamo o samoubilačkim terorističkim

napadima. Postavlja se pitanje, posle ovakvih događaja: da li islam propoveda rat, kakva je doktrina islama, da li islam zahteva od svojih vernika da u ime vere i Alaha izvrše te napade sa samoubilačkim aktima? Kako islam utiče na stopu suicida i da li uopšte utiče?

Reč islam potiče od reči ″salam″ što znači spas i pomirenje: mir onima koji se stave pod vlast i zaštitu Alaha. Pokornost Alahu, poštovanje njegove naredbe, vršenje dobrih dela, poštovanje ljudi i spasenje, - samo su neke od osnova islama. Kao što ni hrišćanske religije ne opravdavaju nasilje, tako ga ni islam ne opravdava. Islam strogo zabranjuje bilo kakav fizički, psihički ili moralni terorizam nad ljudima druge vere i običaja i nad ljudima uopšte. Kuran nalaže propovedanje i ubeđivanje, a ne odobrava silu pri preobraćanju nemuslimana, usled čega je i istorija širenja islama, zapravo u velikoj meri istorija misija a ne istorija nasilja i progona (Ling,1992).

Islam takođe zabranjuje i izvršenje samoubistva. U Kuranu možemo naći sledeće stihove: Život je Božji dar, a svaki nezahvalan odnos prema Božjem daru je greh (www.novihorizont.com, Časopis za naučnu, kulturnu i duhovnu afirmaciju).

Hrišćanski pisci koji su sa mržnjom gledali na islam polazili su od činjenice da su mnogi od nekad hrišćanskih žitelja Egipta i Sirije u kasnijem periodu postali muslimani, pa su, povezujući to sa vojnim metodama Arabljana, zaključili da širenje islama valja shvatiti, pre svega, kao verski pohod koji se ostvaruje (Ling, 1992).

Osnovni problem sa kojim se islam danas suočava jesu samoubilačke terorističke akcije. Zbog ovakvih akata na Zapadu vlada stereotip o islamu i o njegovim vernicima, tj. islam se izjednačava sa terorizmom. Izvršioci

- 116 -

terorističkih napada su razne terorističke mreže koje se kriju iza islama. Poznavaoci islama znaju da je to antiislamski čin i antireligiozni čin. Oni koji vrše samoubilačke terorističke napade su fundamentalističke grupe koji iskrivljuju Kuran (www.islambosna.com).

Ipak, postoje i analitičari islama koji smatraju da su tokom istorije muslimani borbom širili islam, silom terali nemuslimane na preobraćanje. Oni koji nisu hteli da pređu u islam, bili su ubijeni ili su postali robovi. U Kuranu nalaze stihove koji upućuju na to da muslimani moraju širiti svoju veru čak i borbom i ubistvima i samoubilačkim terorizmom (Új Exodu, teološki i verski časopis).

Boaz Ganor, direktor izraelskog Međunarodnog instituta za borbu protiv terorizma, kaže da su samoubice uglavnom muškog pola, neoženjeni, vernici, nezaposleni, srednjeg obrazovanja, između 18 i 27 godina, često su izgubili neku blisku osobu (www.bhdani.com, Nezavisni news magazin). Izvršioci samoubistava znaju da ovakvim terorističkim aktom raste društveni ugled njihove porodice, i često ove porodice zaista primaju veliku sumu novca. Smatra se da terorista samoubica dobija mesto u dženetu (raju), kao i njegova porodica.

Razne terorističke organizacije vrbuju ljude koji su i inače skloni samoubistvu. Stav terorističkih organizacije je: ako se ne ubijete, niste dostojni ni da živite (www.bhdani.com, Nezavisni news magazin). Za vrbovanje koriste versku motivaciju, patriotizam, osećaj mržnje prema neprijateljima. Ovakvi akti izazivaju mržnju prema islamu, ova mržnja raste u svetu zbog nepoznavanja islama i zbog poistovećivanja islama sa terorizmom.

Religija Japana

Religija Japana jedina je postojeća religija koja još i danas odobrava

izvršenje samoubistva. Ova religija je mešavina politeističke, animističke, monoteističke religije, uključuje u sebe filozofiju budizma i konfučijanstva. Istočne religije, koje Japan prihvata, ne sadrže ideju o vrhovnom i natprirodnom božanstvu niti ideju o postojanju života posle smrti u hrišćanskom smislu. Postoji vera u duhove koji borave u planinama, drveću, u životinjama; nema kulta tame, zla već samo kulta prirode, svetla, čistoće. Raj se nalazi svuda oko nas. Čin odbacivanja života cenjen je čin. Izvršilac suicida dobija moralnu podršku (Penge, 1997).

Razlog postojanja suicida kod Japanaca treba tražiti u odsutnosti metafizike i idealizma. Japanci smatraju da je bitno samo ono što je u sadašnjosti, što postoji u ovom svetu. Japan prebacuje hrišćanstvu da se previše bavi spasom u budućem životu, zato zaboravlja svoje dužnosti na ovom svetu. Nepotrebno je bavljenje drugim životom kada su tu svi naši zadaci, kao i zadovoljstvo. O onom svetu ne žele ništa da znaju, ne zamišljaju ništa, to je noć, ništavilo. Pokojnik ne plaća svoje grehe na onom svetu. Čoveku nije

- 117 -

potreban oproštaj od Boga, ne treba da iskupi svoje grehe. Cilj čoveka je pronalaženje samoga sebe. Bog je u meni - kažu gurui (Penge, 1997).

Osnovno obeležje istočnih religija je verovanje da duša koja pokreće čoveka nije njegova, i prema tome on nema ličnog postojanja. Ovo utiče na mirno odbacivanje života. To nije žrtva, nema žrtvovanja zbog nekog cilja; žrtvovanjem se ništa ne dostiže, ništa se ne iskupljuje ili gubi. To je jednostavno dragovoljna smrt. Čovek ima pravo da nestane kada izvrši svoje zadatke na ovom svetu.

Harakiri je poznata samoubilačka ceremonija u Japanu. Japanski ratnici ovim činom ispoljavaju pokajanje svojih greha, to je čin časti, ovim činom se iskupi pričinjena sramota. Samoubistvo je ritualni i svečani čin. Harakiri se ne izvodi brzo, nego što sporije, ne trepnuvši. Ovaj čin je dokaz hrabrosti, društvo podržava ovaj čin. Japanci su vaspitani tako da ističu i priznaju svoje greške, a priznavanje greške može biti u vidu izvinjenja, pokajanja pa čak i suicida. Oni cene hrabrost da čovek presudi sebi. Samokažnjavanje ne smatraju bolesnim činom nego ga prihvataju s divljenjem – to je iskupljenje zablude, greha, učinjene greške (Penge, 1997).

Uprkos tome što u Japanu postoji pozitivan stav prema suicidu, u nekim zapadnim zemljama stopa suicida je ipak veća. Danas se u Japanu tradicija žrtvovanja održava u preobraženom obliku. Ako neko ima potrebu za pokajanjem, i želi da izrazi iskrenost svoje duše, on više neće izvršiti harakiri nego će se simbolično ubiti: poseći će svoj prst ili obrijati glavu (Penge, 1997).

Suicid kod osoba sa simptomima depresije

Kod svakog čoveka javlja se osećanje tuge, neizvesnosti, beznađa,

indiferentnosti, ali o depresiji govorimo samo onda kada su ova osećanja hronično prisutna. O depresiji govorimo kada nastupa poremećaj u ponašanju, u razmišljanju, u odnosu prema spoljnom svetu i prema sebi.

Dr Zoltan Sági ističe da je 20 - 30% stanovništva depresivno, a ponekad ovaj broj dostigne čak i 40%. 15% pacijenata koji su lečeni od depresije izvrši suicid ( Sági, 2002).

Od svih depresivnih osoba, 50% su mladi. Postoji veliki broj mladih koji imaju probleme, što proizlazi i iz karakteristika njihovog životnog doba: adolescenti su mnogo osetljiviji na razne promene kojima su izloženi.

Psihijatri smatraju da je kod najvećeg broja suicida prethodno primećena depresija. Naravno, to ne znači da će sve osobe koje pate od depresije izvršiti ovaj čin. Zato govorimo o suicidu onih osoba kod kojih su prisutni simptomi depresije. One osobe koje pate od hronične depresije ne izvrše suicid toliko često kao osobe kod kojih su prisutni simptomi depresije. Bolesnici koji pate od depresije, zbog uzimanja antidepresivnih lekova ređe izvršavaju suicid. Postoje podaci koji ukazuju na to da je čak 80% suicidanata imalo depresivno stanje (Buda, 2001).

- 118 -

Depresiji prethodi jedan duži period stresa izazvan raznim događajima; za ovo se vezuje i urođena sklonost prema depresiji, zatim porodični, roditeljski i kulturni uzor za ovakvo ponašanje. Simptomi depresije javljaju se kao posledica raznih ekonomskih, društvenih, socijalnih, psiholoških uticaja. Postoje brojni faktori koji utiču na pojavu depresije. Već samo društvo dovodi do pojave depresije - stalnim takmičenjem za bolji školski uspeh, takmičenjem za bolju srednju školu, fakultet, takmičenjem za bolji posao; zatim je tu ekonomsko stanje države, politička nestabilnost države.

Međunarodna organizacija za bolesti razradila je jedan metod za utvrđivanje depresije. Ova organizacja smatra da prisutnost depresije možemo ustanoviti ako je od sledećih simptoma najmanje pet neprekidno prisutno najkraće tokom dve nedelje:

- u najvećem delu dana i skoro svaki dan osećaj utučenosti, tuga, osećaj praznine, plakanje,

- u najvećem delu dana i skoro svaki dan gubitak interesovanja i osećaja radosti u obavljanju nekih ili svih delatnosti,

- značajan gubitak kilaže bez dijete, ili udebljanje, odnosno značajno povećanje ili gubitak apetita,

- pospanost ili nesanica, - nemir ili osećaj sprečenosti skoro svaki dan, - osećaj umora i gubitak energije skoro svaki dan, - osećaj nezainteresovanosti ili neosnovan osećaj griže savesti i

okrivljivanje samog sebe skoro svaki dan, - opadanje koncentracije, opadanje mogućnosti za donošenje odluka

skoro svaki dan, - puno razmišljanja o smrti, strah od smrti ili razmišljanje o

samoubistvu bez konkretnog plana, pokušaj samoubistva ili konkretan plan o samoubistvu (Sági, 2002).

Kod depresivnih osoba primećujemo naglu promenu raspoloženja, njihovi postupci često su neuračunljivi, žive u nekom svetu mašte, teško ostvaruju kontakt sa spoljnim svetom i ostaju zatvoreni u svom svetu.

Simptomi depresije kod mladih

Adolescenti su posebno izloženi depresiji, što proizlazi iz njihovog

prirodnog psihološkog stanja. Svaki adolescent nalazi se na putu prelaska iz detinjstva u svet odraslih. Ovaj put je otežan zbog njihovih bioloških promena, psiholoških specifičnosti i raznih spoljašnjih faktora.

Mladi u doba puberteta traže svoj identitet, traže svoje mesto u društvu, stoje pred odlukom o izboru profesije, škole; nastaju međugeneracijski konflikti, bore se protiv postojećih društvenih normi; nastupaju seksualni problemi, žele da nađu svoj krug prijatelja, traže pripadnost nekoj grupi. Sva ova pitanja, problemi i sukobi normalni su u razvoju mladog čoveka, ali postoje

- 119 -

pojedinci koji te probleme ne mogu da reše, ne mogu da prihvate nove životne situacije.

Kod mladih, porodica, škola i vršnjaci odnosno krug prijatelja utiču na njihovo psihičko stanje. Jedan od uzroka depresije kod mladih može biti dezintegrisana porodica, nepotpuna porodica. Porodica vrši socijalizaciju mladih; međutim, socijalizacija može biti neuspešna ako postoje problemi, poremećaji u porodici, dezintegrisanost porodice. Ako porodica nije u stanju da detetu pruži osnovu za izgranju kriterijuma prema kojima će vršiti selekciju vrednosti, ono neće moći da izgradi svoj sistem vrednosti, što će dovesti do detetove konfuzije. Porodica u modernom industrijskom društvu izložena je nepovoljnim spoljnim uticajima, što dovodi do njene nestabilnosti. Tu mislimo na migracije, promene načina života moderne porodice, promene u navikama, vrednostima. Takođe, tu su i unutrašnji uticaji koji dovode do poremećaja u porodici, kao što je smrt jednog supružnika, odsustvo jednog od supružnika, suicid u porodici, devijantno ponašanje, nepovoljna ekonomska situacija porodice. Da bi mlad čovek lakše prevazilazio probleme, neminovna je porodična sigurnost. Porodica je ta koja može i mora da pruži pomoć, podršku. Loše vaspitanje čini decu nesigurnom i stidljivom. Odrastanjem, takvo dete će pokušati da se agresijom bori protiv stidljivosti i nesigurnosti. Agresija će se ispoljiti ne samo prema okolini nego i prema sebi. Porodica mora da bude dovoljno zatvorena da bi mogla pružiti zaštitu, ali istovremeno i dovoljno otvorena i spremna da prihvati nove spoljne uticaje.

Porodica nije dovoljna adolescentu u izgradnji njegove ličnosti. Da bi čovek postao potpuna ličnost, on mora da se odvoji od porodice i da se bori za svoj status, položaj u društvu u okviru raznih društvenih grupa. Ove grupe van porodice omogućavaju razvoj u odraslog čoveka.

Adolescenti se nalaze u periodu kada nastupa doba odvajanja od roditelja. Ovo odvajanje je manje ili više konfliktno. Adolescenti počinju da primećuju greške roditelja, počinju da ih kritički posmatraju, podsmevaju im se i počinju da se okreću od njih. Za ove adolescente kažemo da su pravi buntovnici. Ova osećanja su privremena, ali ako ne postoje osobe van porodice od kojih mlad čovek može dobiti podršku, oni se okreću od spoljnog sveta, povlače se u sebe i postaju usamljeni, bez integrisanosti u društvo. Adolescent traži identitet; što znači da traži i neku osobu ili društvenu grupu kojoj će pripadati. Vrednosti ovih osoba ili grupa mogu se suprotstavljati postojećim društvenim normama i dolazi do toga da se adolescent okreće protiv društva i društvenih normi.

Sledeći značajan činilac u razvoju mladih je škola. Škola, kao i porodica, vrši jak uticaj na decu. Ovde veliku ulogu ima sistem rada škole, pristup pedagoga đacima. Preopterećenost školskim obavezama, pad školskog uspeha, neostvarenje željenih rezultata izaziva anksioznost kod đaka.

Grupa vršnjaka i krug prijatelja društvene su grupe koje imaju veliki uticaj u doba adolescencije. U ovo životno doba mladi polako moraju da se

- 120 -

odvoje od roditelja da bi postali samostalne odrasle osobe. Grupa vršnjaka, prijatelji utiču na formiranje vrednosnog sistema pojedinca, na ponašanje pojedinca, na stav prema drugim vrednosnim sistemima. U doba adolescencije vrlo je važno da se mlad čovek uspešno integriše u svoju okolinu, koja ne pruža sigurnost nalik porodičnoj. U ovim društvenim grupama mladi postaju potpune ličnosti, uče nove društvene uloge. Neki pojedinci, koji ne mogu da se uklope među svoje vršnjake, postaju izolovani pojedinci koji se ne snalaze u društvu, u novim ulogama. Kod ovih osoba mogu biti primetni znaci depresije jer postoji borba između sebe i spoljnog sveta. Ova borba u suštini je prisutna kod svih, ali ako ovo stanje traje mnogo duže nego obično, može nastati depresija.

U zapadnom svetu, odvajanje od roditelja i preuzimanje raznih obaveza vrlo je teško. U primitivnim društvima ovaj je proces mnogo lakši. U primitivnim društvima mladi zahvaljujući određenim ceremonijama shvate svoj novi status u društvu, što lako i prihvataju, jer ih društvo priprema za preuzimanje raznih obaveza već od detinjstva. Naime, kod primitivnijih društava već od detinjstva svako ima svoje obaveze, te se u pubertetu ne dešava ništa novo, samo se prihvata još neka obaveza. Ovaj podatak ukazuje na to da je problem adolescencije kulturno pitanje a ne psihološko.

Mladi se tokom izgradnje svog identiteta uključuju u razne društvene grupe, koje ih mogu uvući i u ilegalne radnje, u nezakonito i protivdruštveno ponašanje. Mladi se predaju krađama, prostituciji, lutanju jer ovako žele da iskažu bunt protiv postojećih normi. Mladi žele da isprobaju razne uloge, razna ponašanja, kroz koja žele da izgrade svoju ličnost. Uzroci ovakvog ponašanja mogu biti agresivno vaspitanje od strane roditelja, nedostatak ljubavi od strane roditelja, nepotpuna ili dezintegrisana porodica, nedostatak uzora u odnosu na koga adolescent može da se razvija. Uključenje u ove asocijalne grupe ima za posledicu otuđenje od porodice, usamljenost, konflikte s okolinom. Ovakvo asocijalno ponašanje takođe može da bude pokazatelj depresije.

Svi navedeni socijalni, društveni faktori depresije istovremeno su i faktori suicida. Podaci koji ukazuju na rast suicida mladih, razvijaju potrebu za istraživanjem suicida kod mladih, što će omogućiti razvoj prevencije. Putem upitnika pokušava se saznati da li kod ispitanika postoji razmišljanje o suicidu, i koji su ti ispitanici. Pomoću upitnika pokušava se, indirektno preko uspostavljanja dijagnoze depresije, doći do željenih podataka.

Istraživanje je sprovedeno u tri srednje škole u Subotici. To su: Hemijska srednja škola, Građevinska srednja škola i Gimnazija.

U svakoj školi u uzorak su ušla dva odeljenja prvog razreda i dva odeljenja četvrtog razreda. U okviru svake generacije uzorak čini po jedno srpsko i jedno mađarsko odeljenje.

Broj ispitanika u pojedinim školama izražen u apsolutnim brojevima je: - Hemijska škola: 93 učenika - Građevinska škola: 103 učenika - Gimnazija: 102 učenika

- 121 -

Ukupan broj ispitanika je 298. U procentima izraženo, ima 38% muških ispitanika i 62% ženskih ispitanika.

Tokom istraživanja ispitanici su morali da ispune upitnik koji je sadržao 32 pitanja. Upitnik je sadržao devet grupa pitanja. To su sledeća:

1. opšti podaci, 2. verska pripadnost i verska osećanja ispitanika, 3. školski uspeh učenika, 4. porodično stanje ispitanika, 5. materijalne prilike ispitanika, 6. psihičke karakteristike ispitanika, 7. zavisnosti od alkohola i narkotika kod ispitanika, kao i zvisnost u

okviru njihove porodice, 8. stepen depresije kod mladih, 9. društvena integrisanost mladih. Cilj anketnog istraživanja je utvrđivanje postojanja simptoma depresije

kod mladih, koja se posmatra u korelaciji sa njihovim demografskim obeležjima, porodičnom situacijom, materijalnom situacijom, školskim radom, zavisnošću od narkotika i alkoholnih pića i društvenom integrisanošću. Osobe kod kojih je dijagnostikovana depresija mogu biti kritična kategorija za suicid, ali to ne znači da će svi oni izvršiti suicid ili parasuicid. Ono što je sigurno je da svaki suicidalni čin prati depresija. Zato pojedinci kod kojih je primećena depresija pripadaju rizičnoj grupi suicida.

Ovo istraživanje može nam pomoći da steknemo uvid u to koliko stepen depresije zavisi od spoljnih okolnosti tj. od društvenih činilaca, i u kom stepenu se javlja depresija kod mladih. Međutim, ovo istraživanje ne može realno proceniti u kom stepenu postoji opasnost od suicida ili od pokušaja suicida u ovoj populaciji. Neće svaki adolescent koji pati od depresije razmišljati o ovakvom činu, ali možemo steći uvid u kojoj meri je potrebna prevencija i ko spada u rizičnu kategoriju.

Na osnovu dobijenih rezultata ispitanici su podeljeni u tri kategorije. Prvu kategoriju čine oni ispitanici kod kojih je prisutno pet ili još veći broj simptoma depresije. Ova kategorija je nazvana ″pojedinci sa simptomima depresije″. Depresija je utvrđena u istraživanju na osnovu devet simptoma koje je opisala Međunarodna organizacija za klasifikaciju bolesti. Po ovoj Međunarodnoj organizaciji, ako je od svih simptoma prisutno pet, govorimo o depresiji. Drugu kategoriju čine ispitanici kod kojih je prisutno manje od pet simptoma depresije. Po Međunarodnoj organizaciji za klasifikaciju bolesti, ovi pojedinci ne spadaju u kategoriju onih koji pate od depresije. Međutim, u ovom radu ispitanici su uzeti kao posebna kategorija. Odvojeni su od onih koji nemaju nikakve znakove depresije jer se u ovoj grupi ispitanika javlja razmišljanje o suicidu i smrti. Osim toga, u ovoj kategoriji među ispitanicima ima dosta njih koji imaju veliki broj simptoma depresije. Treću grupu čine ispitanici kod kojih nema nikakvih simptoma depresije.

- 122 -

Rezultati istraživanja

Rezultati istraživanja ukazuju na veoma visok stepen depresije među

mladima. U današnjem industrijskom drušvu od depresije pati čak 20-40% stanovništva od kojih je 50% mladih.

Među ispitanici ima 16% onih kod kojih je izrazito prisutna depresija, dok je samo 26% onih kod kojih se ne pojavljuje nijedan simptom. Ovako visok procenat kod mladih objašnjava se njihovim psihičkim karakteristikama. Adolescenti su izrazito osetljivi i zato su izloženi i većem riziku od depresije, što ne znači da društveni činioci nemaju uticaj na pojavu depresije, kako to dokazuju i rezultati istraživanja. U modernom dobu rizik od depresije kod mladih je 10 puta veći nego pre 50 godina.

Po polnoj strukturi, žene su sklonije depresiji, što je potvrdilo i ovo istraživanje. Kod žena postoji 24% onih koje su bez ikakvih simptoma depresije, a kod muškaraca 30%.

Ako pogledamo rezultate istraživanja po uzrastu i po polu u školama, videćemo da je u stručnim školama Hemijskoj i Građevinskoj prisutan rast depresije među ispitanicima koji završavaju školu. U četvrtom razredu Gimnazije je i najmanja stopa depresije, naspram ostalih škola. Jedan od uzroka rasta depresije može biti to da mladi koji završavaju stručne škole nemaju tačnu sliku o daljoj budućnosti, nemaju mogućnosti zaposlenja. Završetak srednje škole znači nov način života, u kome se mladi ne snalaze. Nova životna situacija, sa kojom mladi još nisu upoznati, može biti veoma stresna. Đaci koji završavaju Gimnaziju verovatno će se školovati dalje, što znači da imaju konkretne planove za budućnost. Kada ne postoji dalja perspektiva za budućnost, postoji rizik od suicida, jer da bi čovek imao želju za daljim životom, on mora imati ciljeve, planove.

Po nacionalnoj pripadnosti, veći procenat je Mađara, Hrvata, Albanaca i Crnogoraca sa simptomima depresije. Ove osobe su pripadnici manjinskih nacionalnih grupa. Ako su ove grupe prilično različite po kulturnim osobenosti-ma, kod svih je prisutna depresija u visokom procentu. Ovaj podatak je u skladu s rezultatima istraživanja suicida po nacionalnoj pripadnosti; najveći procenat suicida javlja se kod mađarske i hrvatske nacije u Severno - bačkom okrugu.

Po veroispovesti, u prvom razredu katolici ispoljavaju simptome depre-sije u većem stepenu. Istovremeno visoka je stopa pravoslavaca, evangelista, pentekostalaca, reformista i pripadnika islama u drugoj kategoriji ispitanika tj. u kategoriji sa nekim od simptoma depresije. U ovoj grupi su i oni koji nisu hteli da se izjasne o verskoj pripadnosti. U trećoj kategoriji, koju čine oni koji nemaju simptome depresije, našli su se Jehovini svedoci i oni koji se nisu izjasnili o veroispovesti. U četvrtom razredu se pojavljuje veći procenat ateista u prvoj kategoriji – 20%, u drugoj kategoriji ispitanika čak 60% su ateisti, u

- 123 -

trećoj 20%. Ovo pokazuje da kod starije generacije, kod koje je depresija u većem stepenu prisutna, opada značaj religije.

Na pitanje da li ste vernik, ispitanici prvog razreda koji spadaju u grupu sa simptomima depresije, u većem stepenu su se izjasnili da nisu vernici. Kod ispitanika treće grupe tj. kod ispitanika bez simptoma depresije najveći je procenat vernika. U četvrtom razredu raste broj onih koji su se izjasnili kao nevernici, i to u Građevinskoj školi i u Gimnaziji. Rezultat ukazuje da u Gimnaziji opada stopa depresije u četvrtom razredu naspram prvog, kao i broj vernika. Ovo može da ukaže na to da vera kod adolescenata, pod uticajem naučnog pogleda na svet, gubi uticaj na suicid. U Hemijskoj školi raste procenat onih koji su pokazali simptome depresije ali istovremeno raste i procenat vernika. Naime, u Hemijskoj školi najveći broj đaka je ženskog pola, devojke su izložene pritisku tradicije, što zahteva određenu normu ponašanja koja je u suprotnosti sa njihovim željama. Suprotnost tradicije i emancipacije kod njih izaziva simptome depresije. U Građevinskoj školi vidimo rast procenta nevernika i rast procenta osoba sa simptomima depresije.

Kada ispitujemo ponavljanje razreda, rezultati pokazuju da se češće javlja kod depresivnih osoba i prvog kao i četvrtog razreda. Đaci koji su ponovili neki razred u najvećem broju slučajeva dolaze iz disfunkcionalne porodice. U ovim porodicama javlja se i alkoholizam. Kod ispitanika koji su obnovili razred ima u velikom broju onih koji i sami konzumiraju veće količine alkohola, i ima ispitanika koji redovno koriste narkotike.

Školski uspeh slabiji je kod depresivnih osoba i u prvom i u četvrtom razredu. Lošiji školski uspeh može biti i uzrok i posledica depresije. Stručnjaci ističu da je školski uspeh i opterećenost školskim obavezama mogući uzrok depresije kod đaka. Suicidolozi istovremeno kažu da kod mladih jedan od faktora suicida može biti i nezadovoljstvo školom, školskim uspehom, opterećenost školskim obavezama. Ono što se može sigurno zaključiti jeste da školski uspeh može da postane jedan od indikatora problema. Međutim, pad školskog uspeha nije uvek prisutan kod mladih koji imaju krizu. U knjizi Verske sekte Z. Jukovića, koja opisuje slučajeve suicida mladih, istaknuto je da neki mladi koji su izvršili suicid nemaju loš školski uspeh, kod njih nije primećen čak ni pad proseka ocena.

Pitanja koja ispituju prisutnost nepotpunih porodica među ispitanicima ukazuju na to da, i u prvom i u četvrtom razredu najveći broj nepotpunih porodica postoji kod ispitanika sa nekim simptomima depresije. Nepotpuna porodica može biti jedan faktor suicida. Sagledano po školama, u Gimnaziji, gde u četvrtom razredu (u odnosu na prvi razred iste škole) postoji manji broj depresivnih osoba, manji je i broj nepotpunih porodica. U Građevinskoj školi, veći broj nepotpunih porodica uvek je povezan sa većom stopom depresije. U Hemijskoj školi među depresivnim osobama nema nepotpunih porodica, ali kasnije vidimo da je u ovoj školi dosta visok procenat disfunkcionalnih porodica.

- 124 -

Razvod braka je najčešće navođeni razlog nepotpune porodice. Kod ispitanika sa simptomima depresije, kao i kod ispitanika s nekim od simptoma depresije, češći razlog nepotpune porodice je razvod roditelja, dok je kod osoba koje nemaju simptome depresije razlog nepotpune porodice smrt roditelja. Ovaj podatak ukazuje na to da mladi možda teže mogu da se izbore sa razvodom roditelja nego sa potpunim gubitkom roditelja. Porodice kod kojih je došlo do razvoda verovatno su prolazile kroz razne krize, svađe roditelja, što je nepovoljno uticalo na razvoj mladih. Kod mladih gde je došlo do razvoda roditelja možda postoji i gnev: oba roditelja su prisutna a ipak porodica ne može da bude na okupu. Stručnjaci ističu da deca često sebe krive zbog razvoda roditelja, a ovaj osećaj dovešće do depresije. Kod onih ispitanika kod kojih ne postoji nijedan simptom depresije, najčešći razlog nepotpune porodice je smrt roditelja. Smrt roditelja je veliki stres za svako dete ali neće razviti osećaj krivice kao kod razvoda roditelja.

Po statusu roditelja možemo videti da kod pojedinaca sa simptomima depresije i kod pojedinaca s nekim od simptoma depresije, postoji više roditelja koji nisu zaposleni ili su penzioneri. Pripadnici ove grupe istovremeno u većem broju smatraju da su im porodična primanja ispod proseka. Loša materijalna situacija pojedinaca u korelaciji je sa nivoom depresije. Istovremeno se primećuje da je kod ispitanika koji nemaju nikakav simptom depresije majka češće nezaposlena nego kod ispitanika sa simptomima depresije. Ovakva situacija može da ukaže na potrebu da majka bude pored deteta jer je omogućena veća kontrola nad detetom, odnosno lakše se vodi briga o detetu kada je majka pored njega u toku celog dana.

Psihičke karakteristike ukazuju: - Usamljenost je u mnogo većem stepenu prisutna kod osoba sa

simptomima depresije. Usamljenost u prvom razredu je karakterističnija za Hemijsku i Građevinsku školu. U četvrtom razredu ovaj osećaj je snažniji kod svih ispitanika u svim školama. Navedeni podatak potvrđuje pretpostavku da je usamljenost uzrok depresije i da usamljenost lakše dovodi do suicida, jer ne postoji dovoljna društvena podrška pojedincu.

- Kada ispitujemo sposobnost učenika za izvršenje svojih zadataka, vidimo da samopouzdanje raste u grupama gde ne postoje simptomi depresije.

- Osećaj ″niko me ne voli″ kod depresivne osobe češće se javlja nego kod ostalih ispitanika; ovaj osećaj postaje jači kod ispitanika četvrtih razreda, i u korelaciji je sa usamljenošću. Depresivne osobe, po ovim rezultatima, ne dobijaju dovoljno pažnje i ljubavi od okoline. Iz ovakvih okolnosti proizlazi egoističko samoubistvo.

- Osećaj da je na teretu drugim ljudima kod depresivnih osoba je mnogo češći nego kod ostalih učenika. Istovremeno, kod ovih osoba u četvrtom razredu naglo se povećava stopa ovog osećaja u srazmeri sa rastom stope depresije. I ovaj rezultat ukazuje na nedostatak integrisanosti pojedinca u društvo. Kod suicidenata česta je pojava da suicidalna osoba nije dobila

- 125 -

podršku i razumevanje okoline. Okolina nije nudila pomoć u rešavanju problema subjekta, ili nije imala senzibiliteta da primeti alarm funkciju.

- Osobe sa simptomima depresije, u korelaciji s ostalim rezultatima, u većem stepenu su se izjasnili da nisu prihvaćeni od društva. Ovaj osećaj jače je prisutan kod starijih đaka, međutim ne samo kod ispitanika prve kategorije nego kod svih ispitanika. Ovaj rezultat je najverovatnije prisutan kod svih adolescenata jer u ovo doba oni još traže svoje mesto u društvu, pokušavaju da izgrade svoj pogled na svet, koji možda nije u skladu sa društveno prihvaćenim normama.

- Mladi koji pripadaju prvoj kategoriji u većem stepenu ističu besmislenost života nego ostali mladi, osim gimnazijalaca. U Gimnaziji je u sve tri kategorije ispitanika osećaj besmislenosti života otprilike na istoj stopi. Ispitanici koji završavaju stručne škole u četvrtoj, završnoj godini imaju negativniji odnos prema smislu života od ispitanika prvog razreda. Ovaj rezultat može biti povezan sa činjenicom da đaci u stručnim školama prestaju sa školovanjem, da moraju da se suoče sa novim životnim situacijama, moraju da pređu u svet odraslih, na šta možda još mnogi nisu spremni; moraju da se zaposle što je u postojećoj ekonomskoj situaciji teško. Sa druge strane, gimnazijalci nastavljaju školovanje, što nije u toj meri nova životna okolnost kao što je zaposlenje. Osobe koje imaju osećaj besmislenosti života nemaju konkretne planove za budućnost, što je neophodan zaštitni faktor od suicida.

- Rezultati koji se odnose na osećaj straha od života. U skladu sa prethodnim rezultatom koji se odnosi na osećaj besmislenosti života i ovde osobe sa simptomima depresije pokazuju najveći strah. Međutim, mora se uočiti da je ovaj osećaj prisutan kod svih ispitanika u dosta velikom procentu, i to izrazito kod ispitanika iz stručnih škola završnih godina.

- Osećaj krivice prisutniji je kod ispitanika prve kategorije, nezavisno od uzrasta i škole. Stopa osećaja krivice opada u kategoriji onih osoba kod kojih su prisutni samo neki simptomi depresije, a najmanja stopa je kod osoba koji nemaju nikakve simptome depresije.

- Osobe sa simptomima depresije imaju lošiji školski uspeh i imaju veću stopu opterećenosti školom. Ovaj rezultat primećen je kod obe generacije u Hemijskoj školi i u Gimnaziji. U Građevinskoj školi opterećenost školom je prisutnija kod osoba bez simptoma depresije. Ova kategorija ispitanika ima bolji školski uspeh od kategorije gde osoba sa simptomima depresije.

- Kod mladih sa simptomima depresije javlja se u velikom stepenu osećaj opterećenosti porodicom, u sve tri škole. Kod ispitanika prve kategorije, u starijoj generaciji jače je prisutan ovaj osećaj nego kod mlađe generacije. Postoje razni uzroci koji mogu da dovedu do osećaja opterećenosti porodicom. Tu možemo ubrojati sukob generacija u porodici, razvod roditelja, smrt roditelja, prisutnost bolesnika u porodici, želja adolescenata da se osamostale, da budu nezavisni od roditelja, a svesni su da se ovo ne može ostvariti.

- 126 -

- Osećaj beznađa prisutan je u dosta velikom broju, i to kod ispitanika svih kategorija. Ipak, ispitanici sa simptomima depresije pokazuju veći stepen osećaja beznađa u odnosu na ostale ispitanike. Ovakav osećaj je najjači kod ispitanika završnih razreda stručnih škola. Gimnazijalci su malo optimističniji, a mogući uzrok tome je isti kao i kod osećaja besmislenosti života. Jedan od uzroka za prisutnost beznađa u tako velikom broju može biti i postojeća politička i ekonomska situacija u državi, što i mladi osećaju i razumeju.

- Kod učenika prvog razreda sa simptomima depresije, ispoljava se kompleks manje vrednosti u dosta velikom procentu. U četvrtim razredima iste kategorije kompleks manje vrednosti još je jači, ali samo u stručnim školama. U Gimnaziji, učenici četvrtog razreda u mnogo manjem broju imaju ovaj kompleks. Kod ispitanika iz Hemijske škole četvrti razred je u primetno velikom broju istakao kompleks manje vrednosti. U ovim odeljenjima ženska populacija je u prevazi, devojke završavaju stručnu školu koja možda ne nudi nikakvu perspektivu u budućnosti, što može da razvije ovaj kompleks.

- Korišćenje narkotika prisutnije je kod ispitanika prvih razreda u kategoriji osoba sa simptomima depresije nego kod ostalih ispitanika. U Hemijskoj i Građevinskoj školi u prvom razredu među onima koji su bili u dodiru sa narkoticima ima najviše onih đaka koji ponekad koriste narkotike, i to u svim kategorijama. U Gimnaziji, među ispitanicima treće kategorije koji nemaju nikakav simptom depresije, čak 50% ispitanika tvrdi da koristi narkotike i to ne samo ponekad. U četvrtom razredu kod ispitanika sa simptomima depresije javlja se rast korišćenja narkotika u Hemijskoj školi. Istovremeno, u svim kategorijama ispitanika javlja se povremeno korišćenje narkotika. Primetno je povećan broj onih ispitanika, u četvrtim razredima, koji su koristili narkotike ali ih više ne koriste. Moguće objašnjenje je da se starija generacija u srednjim školama već susretala sa narkoticima, isprobala ih i odlučila da ih ne koristi. Mlađim učenicima narkotici su još nepoznati, oni se tek upoznaju sa njima.

- Navedeni su razni uzroci korišćenja narkotika. Najčešći odgovor u prvom razredu, kod osoba sa simptomima depresije, jeste da se zaborave problemi, i zbog radoznalosti. Kod osoba sa nekim simptomima depresije najčešći odgovor je: «bolje se osećam», «opušteniji sam». Kod treće kategorije ispitanika odgovor je: «zbog uticaja društva» i «bolje se osećam», «opušteniji sam». U četvrtom razredu ispitanici prve kategorije ističu, kao i u prvom razredu, potrebu da zaborave probleme, ali tu se dodaje i osećaj opuštenosti. Ispitanici druge kategorije takođe su najčešće naveli kao uzrok korišćenja narkotika: «bolje se osećam», «opušteniji sam», dok ispitanici treće kategorije ni ne znaju razlog zašto to rade. Iz ovih podataka možemo zaključiti da kod osoba sa simptomima depresije vlada mišljenje da će problemi biti zaboravljeni pod uticajem narkotika. Ispitanici kod kojih nema simptoma depresije podležu uticaju društva u korišćenju narkotika. Suicidolozi kažu da, kod mladih, suicidu ili parasuicidu prethode narkomanija i alkoholizam. Mladi beže od sveta u

- 127 -

kojem se ne snalaze u narkotike i alkohol. Kada vremenom uvide da to ne pomaže, da ne štiti od surove stvarnosti, izvrše čin posle kojeg nema povratka.

- Kada govorimo o konzumiranju alkohola, istraživanje ukazuje na to da u prvim razredima treće kategorije ispitanika postoji veća stopa onih koji nisu nikad pili alkohol nego kod ostalih ispitanika. U svim kategorijama je veliki broj onih pojedinaca koji redovno piju odnosno onih koji ponekad konzumiraju alkohol, bez obzira kojoj kategoriji pripadaju. U četvrtim razredi-ma, među onim mladima koji imaju simptom depresije naglo se povećava nivo alkoholnosti, što ne znači da u ostalim kategorijama ova pojava nije primećena, ali u manjem stepenu. U četvrtim razredima, međutim, ne raste stopa onih koji su konzumirali alkohol ali više ne piju, kao kod korišćenja narkotika. Ovde je možda reč o tome da su mladi više uplašeni od posledica narkotika nego alkohola, možda još nisu dovoljno svesni štetnih dejstava alkohola, a postoji i uticaj primera odraslih koji konzumiraju alkohol raznim povodima.

- Uzrok konzumiranja alkohola je isti kao i uzrok uzimanja narkotika. Kod osoba sa simptomima depresije odgovori su: ″da zaboravim probleme″, ″bolje se osećam″. U drugoj i trećoj kategoriji najčešći razlog je uticaj društva i potreba za opuštenošću.

- Na pitanje da li je neko u vašoj porodici zavisnik o narkoticima, pozitivan odgovor imali su samo ispitanici sa nekim simptomima depresije iz Hemijske škole. Ovi ispitanici izjavili su da nikada nisu koristili narkotike. Nema imitativnog ponašanja.

- Kada istražujemo postojanje zavisnosti od alkoholnih pića u porodici, možemo utvrditi da u sve tri kategorije ispitanika postoji alkoholičar u porodici, kao i lečeni alkoholičar. Najveći broj alkoholičara, kao i lečenih alkoholičara, ima u porodici kod dece iz Hemijske škole, a najmanje kod gimnazijalaca. U prvim razredima kod grupe ispitanika sa simptomima depresije prisutan je alkoholizam u većem broju, dok je u četvrtim razredima veći kod onih koji nemaju simptome depresije. Mali je broj onih ispitanika koji ne konzumiraju nikada alkohol a u porodici imaju ili su imali zavisnika o alkoholnim pićima. Postoji više ispitanika koji ponekad konzumiraju alkohol a imaju u porodici zavisnika o alkoholnim pićima. Ovakvo ponašanje može biti imitativno.

- Tabela koja prikazuje da li postoje simptomi depresije ukazuje na to da su neki simptomi depresije kod ispitanika prve kategorije u većem stepenu prisutni nego kod ispitanika sa nekim simptomima depresije. Kod svih ispitani-ka, u najvećem broju, javlja se osećaj umora, gubitak energije, pospanost ili nesanica. Sledeći simptomi koji su u velikom broju prisutni kod svih ispitanika su: gubitak interesovanja i radosti u obavljanju delatnosti, nemir ili osećaj sprečenosti, nezainteresovanost, osećaj griže savesti, opadanje koncentracije, opadanje mogućnosti za donošenje odluka.

Ako uporedimo prisutnost simptoma između prvih i četvrtih razreda, uočeno je da i kod ispitanika prve i druge kategorije raste procenat sledećih simptoma kod učenika četvrtog razreda: u najvećem delu dana i skoro svaki dan

- 128 -

osećam se utučeno, tužno, osećam prazninu, plačem, značajan je gubitak kilaže ili udebljanje bez dijete, odnosno značajno povećanje ili gubitak apetita, pospa-nost ili nesanica, nemir ili osećaj sprečenosti skoro svaki dan. Kod ispitanika sa nekim simptomima depresije raste dodatno još i osećaj nezainteresovanosti ili neosnovan osećaj griže savesti i okrivljivanje samog sebe skoro svaki dan, opadanje koncentracije, opadanje mogućnosti donošenja odluka skoro svaki dan. Puno razmišljanja o smrti, samoubistvu i o pokušaju samoubistva u većem stepenu je prisutno kod ispitanika sa simptomima depresije i ovaj procenat raste kod starije generacije. Razmišljanja o smrti, suicidu, parasuicidu javlja se u prvim razredima Građevinske škole i Gimnazije. U ovim razredima je procenat osoba sa simptomima depresije mnogo veći nego u Hemijskoj školi. U četvrtim razredima razmišljanjanje o smrti, suicidu i parasuicidu javlja se i u Hemijskoj školi i u Građevinskoj školi, upravo tamo gde je procenat pojedinaca sa simptomima depresije povećan naspram prvog razreda. Kod ispitanika sa nekim simptomima depresije kod obe generacije javlja se razmišljanje o smrti, suicidu i parasuicidu. Ovakva razmišljanja procentualno su veća u prvim razredima nego u četvrtim.

- Pitanja koja istražuju sa kim ispitanici najčešće provode vreme, daju sledeće rezultate: osobe sa simptomima depresije u odnosu na ostale ispitanike u većem broju vreme provode sami. Ovaj rezultat u skladu je sa rezultatima koji kažu da su ispitanici sa simptomima depresije više usamljeni. Istovremeno, u ovu grupu ispitanika spadaju oni koji najmanje vremena provode sa porodicom, što je povezano s njihovim osećajem opterećenosti porodicom. Ovaj podatak kazuje koliko važnu ulogu ima porodica u zaštiti od depresije, pa preko toga i od suicida. Porodica međutim samo onda vrši zaštitu od depresije i suicida ako je u stanju da vrši svoje funkcije, ako je ona harmonična. Ispitanici iz četvrtog razreda kod kojih nije primećen nijedan simptom depresije, najviše vremena provedu sa prijateljima. Ovo ukazuje na potrebu integracije sa društvom, sa svojim vršnjacima da bi se zaštitilo od želje za smrću.

- Mladi koji nisu angažovani van školskih obaveza, u većem stepenu iskazuju simptome depresije. U četvrtim razredima raste broj onih pojedinaca koji iskazuju simptome depresije u korelaciji sa opadanjem aktivnosti učenika. Iz ovog podataka se vidi čovekova potreba za radom, za okupacijom nečim, potreba za pripadnošću nekoj grupi gde će se obavljati delatnost za koju je pojedinac zainteresovan. S druge strane, bavljenje nekim hobijem, pored školskih obaveza, ne sme da dovede do preopterećenosti mladih. Primećeno je još da se u kategoriji pojedinaca sa simptomima depresije, kod onih koji se bave vanškolskim aktivnostima tri puta nedeljno, i više, javlja dezintegrisanost, nefunkcionalnost porodice. Bez obzira što ovi pojedinci imaju svakodnevne okupacije, na njih negativno utiče porodična disharmonija.

- Na pitanje "da li imate krug stalnih prijatelja?", kod đaka prvog razre-da sa simptomima depresije i kod đaka sa nekim simptomima depresije, u većem procentu se javljaju odgovori ″nisam siguran″. U četvrtom razredu kod

- 129 -

ispitanika prve kategorije raste broj mladih koji nemaju stalan krug prijatelja, kao i onih koji nisu sigurni da ga imaju. Kod ispitanika koji nemaju simptome depresije, u četvrtom razredu je primećen pad broja onih ispitanika, koji nemaju ili nisu sigurni da imaju prijatelje. Ako uporedima prvu i treću kategoriju ispita-nika vidi se da kod osoba sa simptomima depresije ima mnogo više onih ispita-nika koji nemaju prijatelje, što je još jedan pokazatelj njihove usamljenosti.

Detaljnija analiza osoba koje razmišljaju o smrti,

samoubistvu ili o pokušaju samoubistva

Gledano po polu ispitanika, ima više ženskih nego muških osoba koje

razmišljaju o smrti, samoubistvu ili pokušaju samoubistva. Kod ovih ispitanika značajan je veliki broj pripadnika mađarske nacionalnosti, naspram ostalih nacija. Ispitanici se najčešće izjašnjavaju kao vernici, ali nije mali broj onih koji su ateisti i onih koji ne znaju da li su vernici. Oni čine čak 37% ispitanika. Nepotpunu porodicu ima 25% ispitanika, a najčešći uzrok nepotpune porodice je razvod roditelja; 19% ispitanika je istaknulo opterećenost porodicom. Skoro svima u ovoj kategoriji ispitanika opao je prosek ocena naspram prethodnih godina; ipak, oni nisu loši đaci, imaju veoma dobar prosek. Polovina njih se izjasnilo da ih škola opterećuje. Četvrtina ispitanika ima primanja ispod proseka. U ovoj kategoriji javlja se veliki broj onih koji ponekad konzumiraju alkohol i onih koji redovno piju alkoholna pića. Korišćenje narkotika prisutno je kod dva ispitanika, što je 7%. U 11% slučajeva javio se odgovor da su nekad koristili narkotike ali više ne uzimaju. U ovoj kategoriji ispitanika ima zavisnika od alkoholnih pića u porodici u tri slučaja tj. 11%. U velikom procentu javlja se usamljenost, osećaj da ispitanik opterećuje druge, osećaj straha od života, osećaj krivice, besmislenost života, beznađe i kompleks manje vrednosti. Ovi ispitanici uglavnom nemaju nikakve aktivnosti van školskih obaveza. Imaju i manje večernjih izlazaka. Oni koji izlaze uveče, kasno se vraćaju kući, što je uzrok njihovog umora i pospanosti. Uglavnom svi ispitanici smatraju da imaju stalan krug prijatelja, samo je 7% ispitanika izrazilo nesigurnost u to da li ima stalan krug prijatelja, a 4% ispitanika smatra da uopšte nema prijatelje.

U zaključku možemo reći da osobe koje razmišljaju o smrti, suicidu ili o parasuicidu pripadaju grupi kod koje se javljaju simptomi depresije. Suicidolozi ističu iste karakteristike suicidalnih osoba koje su primećene kod depresivnih pojedinaca odnosno kod pojedinaca sa nekim simptomima depresije. Te karakteristike su da kod suicidalnih osoba ima više pripadnika mađarske nacionalnosti, da se kod njih javljaju slučajevi nepotpune porodice zbog razvoda braka, visok nivo alkoholnosti, nedovoljna integrisanost u društvo, budućnost bez cilja, kompleks manje vrednosti, strahovi, beznađe i usamljenost u velikom procentu.

- 130 -

Može se reći da ovi ispitanici mogu pripadati rizičnoj grupi: kod njih postoji osnova za izvršenje suicida ili parasuicida. Od svih ispitanika, u ovu grupu spada 9% ispitanika: 30% čine đaci Hemijske škole, 37% čine đaci Građevinske škole i 33% čine đaci iz Gimnazije.

Suicid je pojava koja se neće nikada moći u potpunosti razumeti, ali on mora biti proučavan kako bi se mogao razviti adekvatan oblik prevencije, za šta je potreban multidisciplinaran pristup proučavanju. Sinteza međutim ne sme da stane na teorijskom nivou. Svaka teorija mora se temeljiti na empiriji i svaka teorija mora imati za cilj da na osnovu dobijenih rezultata izgradi prevenciju na društvenom nivou.

PREVENCIJA

Pitanje prevencije neizbežno je u istraživanju suicida. U suštini,

prevenicija suicida je u suicidologiji najbitnija. Međutim, uspešnost prevencije nije lako postići. Prevencija mora da bude problem celog društva, ne samo problem nekih nevladinih organizacija, volonterskih službi. Država mora da se zalaže za razvoj prevencije, država mora da finansira formiranje stručnih timova koji će se baviti problemom suicida i prevencijom suicida. Ovi timovi trebalo bi da se sastoje od stručnjaka iz raznih oblasti - od psihologa, sociologa, socijalnog radnika, do psihijatra, pedagoga, lekara.

U Nirnbergu 2001. godine država je sprovela jedan projekat sa ciljem da smanji stopu samoubistava. Štampano je 30.000 brošura o depresiji, radili su dežurni telefonski psihijatri, psiholozi. Ovi stručnjaci vršili su i kućne posete. Medijima je bilo zabranjeno da senzacionalno govore o samoubistvima. Sve ovo doprinelo je da se suicid smanji za 40%. Iz ovog primera vidimo da država ne može da izostane iz ovakvih akcija, da žmuri pred problemom.

SOS telefoni kao vid prevencije

Jedan od vidova prevencije su SOS telefoni koji nude mogućnost da

čovek anonimno, ne otkrivajući svoj identitet, zatraži pomoć od stručnjaka. Dežurni stručnjaci mogu već na osnovu načina govora, na osnovu brzine govora, dužine trajanja pauza između reči utvrde u kakvoj je krizi sagovornik sa druge strane telefonske linije. Ove službe ne nude terapiju čoveku u krizi nego daju podršku, daju nadu. Stručnjaci za telefonom mogu da daju psihološku pomoć, mogu da utiču na ponašanje čoveka. Čovek u krizi često ima izjave kao što su: ″niko me ne voli″, ″svemu je kraj″. Ovakve izjave čovek u krizi često spominje. Cry for help ne sastoji se u tome da čovek traži zaštitu od svog destruktivnog ponašanja, nego da traži pomoć za rešenje svog problema. Bitno je ubediti čoveka u krizi da za svaki problem ima rešenje.

- 131 -

Subotički SOS telefon

U Subotici radi samo jedan SOS telefon, koji je nedovoljan za subo-

tičke potrebe. U celom Severnobačkom okrugu, koji je u zemlji najugroženiji, funkcioniše samo jedna telefonska služba koja je voljna da pomaže ljudima u krizi. Ova telefonska služba, međutim, nije u mogućnosti da pruži pomoć u svim momentima kada je to potrebno građanima. Subotički SOS telefon radi volonterski, to je neplaćen rad, počiva na dobroj volji; SOS telefon radi od 17 sati do 24. Ovaj kratak period tokom dana nikako ne može biti dovoljan, a nema dobrovoljaca koji bi bez materijalnog stimulansa radili do kasno u noć. Bez podrške društva, države nemoguć je uspeh u ovako odgovornom poslu.

Direktorka Subotičkog centra za socijalni rad organizator je i saradnik SOS telefona; ona ističe da građani putem ovog telefona traže pomoć, ali u neočekivano malom broju. Sagledano po polu, jednako se javljaju i žene i muškarci. Prosek starosti onih koji traže ovaj oblik pomoći kreće se od 40 do 45 godina. Ljudi se javljaju zbog raznih problema kao što su: razvod braka, problemi u bračnim odnosima, u porodici, javljaju se zbog svađe sa decom, roditelji imaju osećaj da gube svoju decu, nisu u stanju da ih razumeju, da im ponude potrebnu pomoć. U poslednje vreme brojni su pojedinci koji se javljaju zbog gubitka posla, zbog loše materijalne situacije koja proizlazi iz gubitka zaposlenja. Ljudi potpuno izgube volju za životom, ne vide izlaz iz postojećeg siromaštva. Usluge SOS telefona koriste i bolesnici koji gube svu radost i nadu zbog zdravstvenih problema. Među bolesnicima javljaju se ljudi sa hendikepom, ljudi kod kojih je u toku psihijatrijska terapija. Direktorka ističe da ne postoji određeni dan ni određeno vreme tokom dana kada se ljudi najviše javljaju. Jedino ističe da tokom praznika, ponekad i za Novu godinu, postoji najveća potreba za ovom službom.

Problem koji se javlja u ovom društvu, zbog čega SOS telefon nije svakom dostupan, jeste to da mnogi još uvek nemaju telefon. Ljudi se zato javljaju sa javnih govornica, iz pošte. Često se dešava da se razgovor preko telefona mora završiti jer se pošta zatvara. U ovim slučajevima čoveku nije pružena pomoć koja je tražena.

Ovu službu zovu i oni koji žele da izvrše suicid i oni koji su već pokušali, ali najednom smrt više nije željena ili su se uplašili i traže pomoć. U ovakvim slučajevima pokušava se s razbijanjem anonimnosti onoga ko je pozvao pomoć, da bi mogla da interveniše hitna pomoć.

Mladi se javljaju ređe. Formirana je pre nekoliko godina volonterska organizacija pod imenom ″Tini apel″ koja se usmeirila na mlade. Formirali su je psiholozi sa ciljem da mladima olakšaju anonimno traženje pomoći. Obučili su mlade saradnike za nuđenje pomoći adolescentima, jer mladi se lakše otvore mladima nego odraslim osobama. Tini apel organizacija, međutim, nije uspela da opstane, tako da je uskraćen još jedan oblik pomoći adolescentima.

- 132 -

Druge mogućnosti prevencije

Prevencija suicida mora da obuhvati i sankcionisanje rada nekih sajtova

na internetu. Na internetu je sve više sajtova koji proklamuju samoubistvo. Preko sajtova se čak traže partneri za izvršenje ovog čina. Otvoreno se kontaktira međusobno, daju saveti za uspešno izvršenje suicida. Prisutnost ovih sajtova daju mladima sve veću hrabrost i odlučnost za oduzimanje sopstvenog života. U vreme kada tehnika omogućava jednostavnu komunikaciju širom sveta, kada mediji nude širok splet vrednosti i ideala, kada porodica gubi značaj u odgoju mladih, kada porodica nije više oslonac za mladi naraštaj, čovek u razvoju koji još nije izgradio svoj identitet gubi se, ne snalazi se u stvarnosti. Ne snalazi se u raznim stilovima života, vrednostima, sve je konfuzniji. Tako dezorijentisan on eksperimentiše, isprobava razne stvari. Demoralisan, umoran od traženja nečeg, a ne nalazeći smisao ni u čemu, odlučuje se na ovaj čin.

Samoubistvo je još uvek tabu tema; zbog toga je potrebno javno obrazovanje stanovništva o tome šta je suicid, šta treba preduzeti kao prevenciju. Treba razviti ustanove za pomoć. Potrebna je edukacija o suicidu već u školama, u okviru programa za zdravstveno obrazovanje, u okviru mentalne higijene.

Ako o problemu nećemo da govorimo jer je tema osetljiva, nećemo moći ni da se uspešno borimo protiv ove pojave. Naravno, ne misli se na to da o suicidu treba govoriti senzacionalistički, nego su potrebni stručni razgovori o ovoj pojavi, potrebno je širenje stručne literature prilagođene građanima. Ova literatura mora se temeljiti na saznanjima sociologije, medicine, psihologije.

Potrebna je edukacija o tome kako da primetimo ″cry for help″ signale tj. pozive u pomoć koje šalje osoba pre izvršenja suicida ili parasuicida, koji su ti signali i kako da ih primimo, šta da radimo nakon primljenih signala. Treba širiti saznanje o tome da, ″cry for help″ nema samo verbalni oblik. ″Cry for help″ obuhvata i neverbalnu komunikaciju, naročito u doba adolescencije. Ako adolescenti i koriste verbalnu komunikaciju, odrasle osobe ne mogu da prime te signale zbog drugačijeg oblika verbalne komunikacije. Zato je bitna edukacija adolescenata koji koriste isti oblik verbalne i neverbalne komunikacije, i mogu da prime ″cry for help″ signale svoje generacije.

Društvo mora da skrene pažnju na one pojedince koji su već ranije imali pokušaj suicida, na one osobe u čijim porodicama je već bilo slučaja suicida, na one koji nagoveštaju da će izvršiti suicid i na osobe koje govore o konkretnom načinu izvršenja suicida. Zatim moramo skrenuti pažnju na one kod kojih se javljaju problemi sa snom, kod kojih postoje simptomi depresije, na one koji su u pubertetu ili u klimaksu, na neizlečive bolesnike, zavisnike. Nepovoljne društvene okolnosti imaju takođe jak uticaj na ljude, zato se mora paziti na one pojedince koji su imali loš porodični život u detinjstvu, na one koji su usamljeni, koji su nekog izgubili, na one koji imaju materijalne teškoće,

- 133 -

koji nemaju cilj u budućnosti (kod naših adolescenata ovaj osećaj veoma je prisutan, što je pokazalo i istraživanje).

Prevencija se mora temeljiti na tome da svakog čoveka naučimo da pozitivno razmišlja, da ga naučimo pozitivnom stavu prema životu. Čoveku nije dovoljno samo da egzistira u smislu fizičkog i biološkog postojanja. Čovek mora da živi, da oseti život i radost svog postojanja. Istovremeno moramo uvideti da borba protiv suicida ima ograničenja: ne možemo očuvati nečiji život ako osoba sama ne može da nađe radost i uživanje u životu.

Neke društvene mere mogu dovesti do opadanja suicida, kao što je nedopuštanje držanja vatrenog oružja kod civila, borba protiv alkoholizma i narkomanije, kontrolisanje izdavanja medikamenata koji u većoj količini mogu izazvati smrt, kontrolisanje pristupa železničkim šinama. Veoma važan korak mogla bi biti i kontrola javnih medija jer senzacionalistički prilaz suicidu ima loše posledice. O suicidu javnost bi trebalo da dobija samo edukativne sadržaje. Mediji mogu svojim vestima podstaknuti na imitativno ponašanje, te pokrenuti lavinu suicidalnih činova. Ovakve pojave poznate su tokom istorije. Ovakav slučaj je i slučaj suicida glumice Marylin Monro, koji je praćen medijskom senzacionalnošću, što je za posledicu imalo talas suicida (Buda, 2001).

Trebalo bi formirati klubove za one koji su imali pokušaj suicida, kako bi imali osećaj pripadnosti nekoj grupi u kojoj bi im bilo omogućeno pružanje pomoći. Istovremeno, pomoć treba pružiti i članovima porodica suicidalnih osoba ili parasuicidalnih osoba radi prevencije razvoja imitativnog ponašanja.

Analiza oproštajnih pisama može dati značajna saznanja o suicidu. Oproštajno pismo je oblik komunikacije i zadnji pokušaj traženja pomoći. Iskustvo ukazuje na to da malo ima oproštajnih pisama, a često se pisma unište – od strane porodice ili od strane osobe kojoj je pismo namenjeno.

U prevenciju, prema tome, mora da bude uključeno celo društvo uz podršku države kroz materijalnu i moralnu pomoć. Problem suicida mora biti uključen u socijalni program države. Potrebna je edukacija o suicidu već u školama, u okviru mentalne higijene.

Svako društvo je manje ili više sklono samouništenju. Moralni stav individue proizlazi iz moralnog stanja društva. Ne postoji nijedan nesrećni događaj koji će čoveka navesti na ovaj čin: tuga dolazi od grupe čiji je on deo. Sve zavisi od toga koliko suicidogeni faktori mogu da utiču na pojedinca. U istraživanju ove pojave otkrivene su neke zakonitosti koje prate suicid; on je istraživan multidisciplinarno, obuhvatajući filozofiju, sociologiju, medicinu... Međutim, nijedna nauka nije pronašla odgovor na najvažnije pitanje: Zašto se ljudi ubijaju, šta je to što ih tera u mrak?

Pošto nema odgovora na ovo pitanje, jedino što možemo učiniti jeste da se okrenemo prevenciji, da pomognemo pojedincima koji pripadaju rizičnoj kategoriji. Čovek zahteva sve veću i veću slobodu, bori se protiv svake prinude. Prevencija treba da proizlazi iz čovekove slobodu koju i religija podržava.

- 134 -

Pitanje prevencije neizbežno je u istraživanju suicida. U suštini, prevencija suicida je u suicidologiji i najbitnija. Međutim, uspešnost prevencije nije lako postići. Prevencija mora da bude problem celog društva, ne samo problem nekih nevladinih organizacija, volonterskih službi. Država treba da se zalaže za razvoj prevencije, da finansira formiranje stručnih timova koji će se baviti problemom i prevencijom suicida. Ovi timovi trebalo bi da se sastoje od stručnjaka iz raznih oblasti - od psihologa, sociologa, socijalnog radnika do psihijatra, pedagoga, lekara.

U prevenciju prema tome treba da bude uključeno celo društvo, uz podršku države kroz materijalnu i moralnu pomoć. Potrebna je edukacija o suicidu već u školama, u okviru mentalne higijene. Potrebna je borba protiv pozitivnog stava prema suicidu i potrebno je vaspitanje novog naraštaja na radost, na pozitivno razmišljanje o životu - potrebno je ukazati svakom čoveku da postoji izlaz iz svake krize, i da za svaki problem ima rešenja.

LITERATURA

Biro Mikloš (1983): Samoubistvo-psihologija i psihopatologija, Beograd

Borislav Kapamadžija (1990): Osnovi medicinske suicidologije, Beograd - Zagreb

Buda Béla (2001): Az öngyilkosság (Samoubistvo), Budapest

Emil Dirkem (1997): Samoubistvo, Beograd

Juković Zoran (2000): Verske sekte, Beograd

Ling Trevor (1992): Istorija religije istoka i zapada, Beograd

Penge Moris (1990): Dragovoljna smrt u Japanu, Sremski Karlovci

Sági Zoltán (2002): A fiatalkor fekete foltjai-Depresszió és öngyilkosság (Crne mrlje

mladalačkog doba-Depresija i samoubistvo), Subotica

Monika Tokai

Subotica

PREVENTION OF SUICIDE AND SOCIAL PSYCHOLOGICAL FACTORS

Resume

The phenomenon of suicide begins along with the history od humanity. The suicide in a

sense of selfdestruction is a very complex phenomenon with no concrete couse or

motive, it is a result of many different cicumstances. This act is caused by diverse

factors, such as: external and internal ones, i.e. social, biological and psychological

factors and characteristics. Many philosophers, theoogists, psychologists and other

scientists tried to understand it, but, it is still an enormous secret, full od mystic and for

many people it is ununderstandable, opposite to that great existential force that lives in a

human being.

This is the reason why all of us have to fight the suicide, i.e. to prevent it in a way of a

socially organized fight.

Key words: suicide, religion, depression, prevention