Fakultet za uslužni biznisSremska Kamenica

Seminarski rad iz predmeta Nova evropska ekonomija

Tema : Proces pridruživanja evropskoj uniji zemalja u tranziciji

Zrenjanin, april 2009. godine

Sadržaj

1. Uvod – Pojam Evropske unije 3

2. Pridruživanje Evropskoj uniji 4

2.1. Proces zaključenja Sporazuma o pridruživanju 4

2.2. Ostvarivanje ciljeva Sporazuma o Pridruživanju 4

2.3. Institucionalna struktura pridruživanja 5

2.4. Pridruživanje i pristupanje – osnovne razlike 5

2.5. Karakteristike odnosa Pridruživanja 5

2.6. Pridruživanje i pristupanje – postavljeni uslovi 5

3. Produbljenje i proširenje EU 6

3.1. Prvo proširenje EZ 6

3.2. Faze ekonomske integracije  7

3.3. Širenje Evropske unije 7

3.4. Proširenja EZ/EU 7

4. Osnivanje Evropskog saveta 8

5. Evropska unija i Proces stabilizacije i pridruživanja sa zemljama Jugoistočne Evrope 9

6. Srbija i članstvo u Evropskoj uniji 11

6.1. Dvostruki kolosek 12

7. Studija izvodljivosti za Srbiju 12

8. Pregovori o viznim olakšicama i readmisiji za Srbiju 13

8.1. Ciljevi sporazuma o viznim olakšicama i sporazuma o readmisiji 13

9. Pregovori o zaključivanju SSP 14

9.1. Otkazivanje treće tehničke runde pregovora 14

9.2. Nastavak pregovora o zaključivanju SSP 14

10. Zaključak 16

11. Literatura 18

2

1. Uvod – Pojam Evropske unije

Evropska unija (skraćeno: EU) je međuvladina i nadnacionalna unija (zajednica) dvadeset sedam evropskih država. Unija svoje korene vodi od Evropsko ekonomske zajednice osnovane Rimskim ugovorom 1957. od strane šest evropskih država. Od tada se Evropska zajednica proširila pridruživanjem novih država-članica i stekla veću moć. Ova zajednica je oformljena pod sadašnjim imenom Ugovorom o Evropskoj uniji (više poznatim pod imenom Mastrihtski ugovor) 1992. godine. Mnogi aspekti EU su postojali i pre potpisivanja ovog ugovora, preko raznih organizacija oformljenih 50-ih godina dvadesetog veka. Lisabonskim sporazumom potpisanim decembra 2007. predviđena je izmena sadašnjih sporazuma kako bi se korigovale političke i pravne strukture Evropske unije. Proces ratifikacije Lisabonskog sporazuma je predviđen je do kraja 2008, ali je ratifikacija ugrožena negativnim ishodom na referendumu u Irskoj juna 2008.

Evropska unija stvara jedinstveno tržište putem sistema zakona koji se primenjuje u svim državama članica, što garantuje slobodan protok ljudi, roba, usluga i kapitala. Ona zadržava zajedničku trgovinsku politiku, poljoprivrednu politiku i politika u oblasti ribarstva i regionalnog razvoja. Evropska unija je 1999. uvela zajedničku valutu evro, koju je do sada usvojilo 13 država članica.

Političke aktivnosti Evropske unije se ispoljavaju u mnogim sferama, od politike zdravstva i ekonomske politike do inostranih poslova i odbrane. Kontrola pasoša na graničnim prelazima država-članica je ukinuta Šengenskim sporazumom. U zavisnosti od razvijenosti svake zemlje ponaosob, organizacija Evropske unije se razlikuje u različitim oblastima.

EU je definisana kao:

federacija u monetarnim odnosima, poljoprivredi, trgovini i zaštiti životne sredine; konfederacija u socijalnoj i ekonomskoj politici, zaštiti potrošača, unutrašnjoj politici i

kao međunarodna organizacija u spoljnoj politici. Glavna oblast na kojoj EU počiva je

jedinstveno tržište koje se bazira na carinskoj uniji, jedinstvenoj moneti (usvojenoj od strane 12 članica), zajedničkoj poljoprivrednoj politici i zajedničkoj politici u sferi ribarstva.

Evropska unija je najmoćnija regionalna organizacija koja trenutno u svetu postoji. Kao što se iz prethodnog može videti, u nekim oblastima gde su države članice svoj suverinitet prepustile Evropskoj uniji, može se reći da je Evropska unija federacija ili konfederacija. Pravna osnova Evropske unije su ugovori između njenih članica.

Evropska unija nema zvanični glavni grad, a sedišta njenih institucija se nalaze u nekoliko različitih gradova. Brisel je sedište Evropske komisije i Saveta Evropske unije (Savet ministara), kao i domaćin sastanaka i plenarnih zasedanja Evropskog parlamenta. Brisel se upravo zbog ovoga smatra de fakto glavnim gradom EU. Strazbur je sedište Evropskog parlamenta i domaćin je većine plenarnih zasedanja. Evropski sud i sekretarijat Evropskog parlamenta se nalaze u Luksemburgu. Evropska centralna banka je smeštena u Frankfurtu.

3

2. Pridruživanje Evropskoj uniji

Pridruživanje Evropskoj uniji (EU) može se definisati kao „najviši oblik saradnje“ koji se uspostavlja između države nečlanice sa jedne strane i Evropske zajednice (EZ) sa druge strane.

Težište procesa pridruživanja predstavlja Sporazum o pridruživanju koji se zaključuje između države nečlanice sa jedne strane i Evropske zajednice i svih država članica ponaosob sa druge strane. Ovakav tip sporazuma naziva se mešoviti sporazum, što znači da su nadležnosti EZ i država članica podeljene, tj. za one nadležnosti koje ne spadaju (u skladu sa Osnivačkim ugovorima o EU) u domen nadležnosti Zajednice predviđena je nadležnost država članica, kako bi se obaveze predviđene Sporazumom o pridruživanju mogle regulisati kako od strane Zajednice tako i od strane država članica. Sporazumi o pridruživanju zaključuju se sa Evropskom zajednicom, a ne Evropskom unijom iz sledećih razloga: - Evropska zajednica, a ne Evropska unija poseduje status pravnog lica. - Nadležnost da reguliše određene oblasti Sporazuma pripada Evropskoj zajednici, a ne Evropskoj uniji. 2.1. Proces zaključenja Sporazuma o pridruživanju

Materija koja se reguliše ovim Sporazumima ne pripada u celosti domenu nadležnosti Zajednice, već su za regulisanje pojedinih oblasti isključivo nadležne države članice. Iz tog razloga neophodno je da se kao ugovorne strane prilikom zaključenja ovog Sporazuma pojave sa jedne strane država nečlanica, a sa druge Evropska zajednica i sve države članice ponaosob.  

Pregovore o zaključenju Sporazuma o pridruživanju vodi u ime Zajednice Evropska komisija koja je za to ovlašćena od strane Saveta. Po završetku pregovora Sporazum se parafira od strane Komisije i ovlašćenih predstavnika dotične države, odnosno potpisuje od strane Saveta, Komisije i pridružene države. Za stupanje Sporazuma na snagu potrebna je ratifikacija od strane država članica i pridružene države u skladu sa njihovim ustavnim propisima i takođe je neophodna saglasnost Saveta i Evropskog parlamenta, pri tom Parlament odlučuje apsolutnom većinom, a Savet jednoglasno. 

Sporazum o pridruživanju je pravni akt, pripada tipu međunarodnih ugovora koje EZ i države članice zaključuju sa državom nečlanicom, a čine ga međusobna prava i obaveze ugovornih strana posebno u domenu liberalizacije trgovine i oblasti saradnje. 

2.2. Ostvarivanje ciljeva Sporazuma o Pridruživanju

Iako je ova vrsta sporazuma tipska, jednoobrazna, Sporazum o pridruživanju se zaključuje sa svakom državom ponaosob, a time će i sadržina samog Sporazuma zavisiti od ekonomske i političke zainteresovanosti Zajednice za određenu državu. Jedan od ciljeva koji

4

se ovim Sporazumom nastoji ostvariti jeste pridruživanje ugovornih strana, koje treba ostvariti postepeno, kroz više etapa i u periodu koji je Sporazumom predviđen u cilju prilagođavanja privrednog i političkog sistema pridružene države ekonomskim i političkim zahtevima EU. Krajnji cilj ovakvog pridruživanja, i ono što je zajedničko svim Sporazumima o pridruživanju, jeste uspostavljanje zone slobodne trgovine između pridružene države i EZ. 

Uzimajući u obzir stepen privrednog i društvenog razvoja država zainteresovanih za zaključivanje Sporazuma o pridruživanju, Sporazum predviđa postupnost u ispunjavanju obaveza pridružene države kako bi se mogle uspešno sprovesti sve odredbe datog Sporazuma u utvrđenim rokovima. 

Nakon isteka perioda potrebnog za realizaciju pridruživanja pridružena država ne postaje članica EU, već ulazi u složeniji i zahtevniji proces evropske integracije u cilju daljeg jačanja i osposobljavanja za ispunjenje uslova za pristupanje. 2.3. Institucionalna struktura pridruživanja

Sporazumi o pridruživanju imaju posebnu institucionalnu strukturu, tj. njima se predviđa postojanje posebnih organa pridruživanja koji imaju nezavisne nadležnosti bez obzira što su usmereni (kao u ostalom i sam Sporazum) ka i u saglasnosti sa ciljevima Zajednice. Njihovo funkcionisanje kao i odluke koje se u ovim organima donose su potpuno odvojeni od funkcionisanja i odlučivanja organa Zajednice. Odluke koje se u organima pridruživanja donose obavezuju samo pridruženu državu i Zajednicu da posegnu za odgovarajućim merama kako bi se doneta odluka sprovela u delo. 2.4. Pridruživanje i pristupanje – osnovne razlike Suštinske razlike između pridruživanja i pristupanja su sledeće:

• Pridružena država ne učestvuje u formiranju volje Zajednice, kao nečlanica nema prava da učestvuje u procesu donošenja odluka u okviru organa Zajednice. • Ne postoji volja ugovornih strana da se zasnuje odnos pripadnosti Zajednici. Samim tim što nije članica Zajednice, pridružena država ne uživa prava i obaveze koje proizilaze iz Osnivačkih ugovora EU.

2.5. Karakteristike odnosa Pridruživanja 

Pridruživanjem se ne stvara nikakav odnos pripadnosti Zajednici, već se ostvaruje „najviši stepen saradnje“ između pridružene države i EZ, što se između ostalog ogleda u tome da pridružena država ima pravo učestvovanja u ostvarivanju ciljeva Zajednice (iako nije članica Zajednice) i zajedničkog nastupanja (pridružene države i Zajednice), prema trećim državama. Nastupanje ugovornih strana prema trećim državama zasniva se na poštovanju i uvažavanju spoljnopolitičkih stavova ugovornih strana prema trećim državama. 2.6. Pridruživanje i pristupanje – postavljeni uslovi 

5

Proces evropskih integracija, posebno pridruživanje i pristupanje su politički i ekonomski uslovljeni. To znači da u koliko država želi da zaključi Sporazum o pridruživanju, odnosno o pristupanju pre toga mora da ispuni postavljene uslove.

 3. Produbljenje i proširenje EU

Produbljenje i proširenje Evropskih zajednica (tj. današnje Evropske unije) su dva procesa koja teku paralelno tokom čitavog razvoja EZ/EU i presudno utiču na njenu strukturu i funkcionisanje.

  Produbljenje označava uvođenje novih nadležnosti u oblast delovanja EZ/EU, dok se proširenje odnosi na prijem novih država članica. 

Ponuda za stvaranje Zajednice za ugalj i čelik bila je otvorena i za druge evropske države, od kojih su ovaj predlog u tom momentu prihvatile još samo Italija, Luksemburg, Belgija i Holandija. Tako je 1951. godine, između šest država potpisan Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik, prve nadnacionalne organizacije u Evropi. Idejni tvorci Zajednice videli su je kao prvu fazu u takozvanom procesu sektorske integracije. Suština ovakve integracije je postepeno, korak-po-korak, povezivanje u oblastima u kojima je to u datom trenutku moguće, a kao dugoročni cilj integracije je označena politička unija.

Sledeći korak u integraciji Evrope bilo je osnivanje Evropske ekonomske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju (Euratom) potpisivanjem Rimskih ugovora 25. marta 1957. godine. Kao cilj Evropske ekonomske zajednice države članice su predvidele ostvarivanje carinske unije i postepeno stvaranje zajedničkog tržišta koje je podrazumevalo slobodan protok robe, usluga, kapitala i ljudi. Svrha delovanja Euratoma bila je da se osigura bezbedna upotreba nuklearnih materijala u miroljubive svrhe. 

Ove tri zajednice su imale sličnu institucionalnu strukturu. Savetodavna skupština (kasnije nazvana Evropski parlament) i Sud pravde bili su zajednički organi za sve tri zajednice, dok je svaka od njih imala sopstveni Savet ministara i Komisiju (tj. u slučaju Zajednice za ugalj i čelik – Visoku vlast). Ugovorom o objedinjavanju organa iz 1965. godine, Savet i Komisija su postali zajednički organi, te od tada sve tri zajednice imaju jedinstvenu institucionalnu strukturu, mada su ostale tri posebne organizacije. 3.1. Prvo proširenje EZ

Godine 1973. dolazi do prvog proširenja Zajednica prijemom u članstvo Velike Britanije, Danske i Irske. 

Kao uslov za prijem novih članica navedeno je jedino prihvatanje acquis communautaire-a, mada je na sastancima Saveta bila razmatrana i snaga britanske ekonomije, kao i njene veze sa Komonveltom. 

Acquis communautaire predstavlja zajedničku baštinu (nasleđe, tekovina) Evropske unije, a obuhvata sve važeće ugovore i pravne akte EU koji su izvedeni iz njih. Prihvatanje Acquis communautaire-a i danas predstavlja jedan od glavnih uslova za prijem novih članica. 

Sedamdesete godine beleže prve korake ka stvaranju monetarne unije. Put do Evra, koji danas svakodnevno koriste građani Evrope, nije bio nimalo lak. Odricanje od sopstvene

6

nacionalne valute za države je uvek predstavljalo odricanje od veoma važnog pokazatelja suvereniteta.

 3.2. Faze ekonomske integracije: 

Zona slobodne trgovine – podrazumeva ukidanje carina između država članica. Carinska unija – ustanovljavanje zajedničkih carinskih stopa prema spolja. Jedinstveno tržište – uspostavljanje slobodnog protoka roba, usluga, rada i kapitala

između država članica. Ekonomska unija – harmonizaciju ekonomskih politika država članica. 

Ipak, ne može se reći da su sedamdesete bile potpuno beznadežne. Države članice su 1974. odlučile da ustanove Evropski savet, odnosno da učine sastanke šefova vlada tj. država redovnim, što je podrazumevalo sastajanje najmanje dva puta godišnje. Odlučeno je, takođe, i da se Evropski parlament bira na opštim, direktnim izborima, što se prvi put dogodilo 1979. godine. 3.3. Širenje Evropske unije: 1973. (1. januar) – Velika Britanija, Danska i Irska; 1981. (1. januar) – Grčka; 1986. (1. januar) – Španija i Portugalija; 1995. (1. januar) – Austrija, Finska i Švedska; 2004. (1. maj) – Češka, Slovačka, Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Slovenija, Mađarska, Kipar i Malta; 2007. (1. januar) – Bugarska i Rumunija  3.4. Proširenja EZ/EU

Jedinstveni evropski akt značajan je i po tome što su se tada prvi put u Ugovorima našle odredbe o političkoj saradnji, iako u toj oblasti nije bilo ni govora o nadnacionalnosti. Takođe, JEA je „ozakonio” postojanje i funkcionisanje Evropskog saveta i predvideo formiranje Suda prve instance, koji je počeo sa radom 1989. godine.

Međuvladina konferencija je sastanak šefova država ili vlada država članica, čija je osnovna svrha izmena  osnivačkih ugovora EZ/EU. Kada šefovi  država tj. vlada država članica potpišu novi ugovor, on ne može da stupi na snagu dok ga ne ratifikuju sve države članice. Ratifikaciju ugovora u nekim državama vrši samo nacionalni parlament, dok je u nekim državama neophodno održavanje referenduma. 

7

4. Osnivanje Evropskog saveta

Države članice su 1974. odlučile da ustanove Evropski savet, odnosno da učine sastanke šefova vlada tj. država redovnim, što je podrazumevalo sastajanje najmanje dva puta godišnje. Odlučeno je, takođe, i da se Evropski parlament bira na opštim, direktnim izborima, što se prvi put dogodilo 1979. godine.

Osamdesete godine počele su proširenjem Zajednica stupanjem Grčke u članstvo 1981. godine, a kasnije i Španije i Portugalije 1986. godine. Novi podsticaj integraciji stigao je usvajanjem Jedinstvenog evropskog akta (JEA) 1986. godine (stupio je na snagu 1987.), kojim je učinjena prva izmena osnivačkih ugovora EZ.  

Kao jedan od ciljeva JEA predviđa finalizaciju zajedničkog tržišta do kraja 1992. go-dine. Da bi to bilo ostvareno trebalo je doneti veliki broj akata, što bi bilo teško ostvarivo jednoglasnim odlučivanjem u Savetu. Stoga je Jedinstvenim evropskim aktom proširen broj oblasti u kojima je moguće odlučivati kvalifikovanom većinom.

Kako bi se zakonodavnim aktima Zajednice dao veći demokratski legitimitet, Evropskom parlamentu, kao instituciji neposredno izabranoj od strane građana, data je veća uloga u odlučivanju, uvođenjem takozvanog postupka saradnje. Jačanje uloge Parlamenta i proširenje većinskog nasuprot jednoglasnom odlučivanju trend je koji se nastavio u svim sledećim reformama EZ/EU. 

Evropski savet: Šefovi država ili vlada država članica EZ sastajali su se i pre 1974. godine kako  bi raspravljali o pitanjima koja su u tom trenutku bila važna, između ostalog, i za funkcionisanje Evropskih zajednica. Godine 1974. šefovi država ili vlada država članica EEZ odlučili su da te sastanke učine redovnim, odnosno, da se sastaju najmanje dva puta godišnje. Prvi put se, pod nazivom Evropski savet, sastanci šefova država ili vlada država članica ozakonjuju Jedinstvenim evropskim aktom 1987. godine.

 

8

5. Evropska unija i Proces stabilizacije i pridruživanja sa zemljama Jugoistočne Evrope

Čelnici Evropske unija su u nekoliko navrata jasno izrazili želju i spremnost da integrišu zemlje Zapadnog Balkana u evropske tokove. Najpre je u Feiri, 2000., pa zatim u Solunu, 2003. Evropska unija potvrdila da želi i sledeće zemlje unutar svojih granica: Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija i Srbija i Crna Gora. Međutim, ono što će svakako karakterisati pridruženje zemalja Zapadnog Balkana Evropskoj uniji jeste objektivno loše početno stanje u kojima se zemlje nalaze (u daljem tekstu činjenice se ne odnose na Hrvatsku jer je ona već dobila datum za otpočinjanje pregovora za priključenje, ali je inicijalno obuhvaćena Procesom stabilizacije i pridruživanja).

U proteklih petnaest godina, zemlje Zapadnog Balkana su prošle zamislive i nezamislive stvari, neke u većoj, neke u manjoj meri. Uopšte uzev, zemlje su ekonomski uništene, politički nestabilne, a institucionalno neizgrađene. Kao takve, zemlje Zapadnog Balkana predstavljaju pretnju ne samo za sebe, već i za region i celu Evropu. Evropi je u interesu da pomogne stabilizaciju zemalja Zapadnog Balkana jer joj ne treba novi talas izbeglica, interno raseljenih lica, ekonomskih šokova, kriminala koji bi potresli ne samo te zemlje, već neizbežno i ceo region. Stoga je Evropa počela da pruža pozitivne signale u pravcu već navedenih zemalja, dajući im podstrek za budućnost.

Ali, upravo zbog gorenavedene situacije, zemlje Zapadnog Balkana će morati mnogo više da se potrude da bi prošle put do konkretnog priključenja Evropskoj uniji. Naime, iako je Evropi cilj integracija i stabilizacija zemalja Zapadnog Balkana, nije joj u interesu da ih kao nestabilne i neizgrađene kompletno integriše u svoje institucije i tako funkcionisanje istih dovede u pitanje. Zato zemlje Zapadnog Balkana moraju da ispune ne samo kriterijume iz Kopenhagena, koje mora da ispuni svaka zemlja koja želi da pristupi EU, već i uslove iskazane u Procesu stabilizacije i pridruživanja, a koji, između ostalih, podrazumevaju i stvaranje pravih prilika za izbeglice i raseljena lica, kao i jasno posvećivanje regionalnoj saradnji.

Najpre su zemlje, kroz Regionalni pristup (1996.), podeljene u dve kategorije. U prvu su svrstane Albanija i Makedonija jer nisu učestvovale ni u jednom ratu na tim prostorima, pa su od ranije imale već uspostavljene dobre odnose sa Evropskom unijom. Drugoj grupi pripadaju ostale tri, na čije odnose sa EU utiče i poštovanje mirovnih sporazuma iz Dejtona i Pariza. Međutim, kako je širi pristup bio neophodan za spomenute zemlje regiona, Evropska komisija predlaže novu strategiju koja bi u sebi zadržala ciljeve Regionalnog pristupa, ali koja bi dozvolila i razvoj novih instrumenata, pod nazivom Proces stabilizacije i pridruživanja koji postaje važan doprinos predloženom Paktu za stabilnost Jugoistočne Evrope.

U Procesu, glavnu ulogu igraju Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju koji predstavljaju istovetnu meru koja je preduzeta u slučaju zemalja Centralne Evrope, pod nazivom Evropski sporazumi. Zemlja mora da ispuni niz kriterijuma da bi otpočela pregovore za sklapanje Sporazuma, ali kada ih jednom zaključi, Sporazum će biti skrojen po individualnim potrebama svake zemlje.

Od zemalja u regionu, Hrvatska i Makedonija su potpisale Sporazum o stabilizaciji i pridruženju, Albanija je prošla kroz devet rundi pregovora za zaključivanje Sporazuma, za Bosnu i Hercegovinu je usvojena studija izvodljivosti. Ono iz čega je sam Proces proistekao,

9

u čijem se spektru rada sada nalazi i na čemu počiva jeste već pomenuti Regionalni pristup tj. regionalna saradnja.

Jedan od novih instrumenata pomoći Zapadnom Balkanu jeste i Evropsko partnerstvo, koje pruža okvir neophodnim uslovima i njihovom ispunjenju. Takođe, novi vidovi pomoći zemljama Zapadnog Balkana će biti i tzv. "twinning" tj. zvanična razmena čelnika iz EU članica u cilju pomoći i razmene iskustava.

Takođe, trenutno je aktuelno pitanje rešavanja krize na Zapadnom Balkanu po modelu Turske tj. da sve zemlje u regionu, bez obzira na ispunjavanje kriterijuma, dobiju status kandidata.

Dosta toga od gorenavedenog zavisi od Evropske unije. Da li će njeni zvaničnici biti voljni i sigurni u nas da svim zemljama regiona daju status kandidata, iako to možda, po svojoj političkoj i ekonomskoj razvijenosti, ne zaslužuju. Svojevremeno, ni Turska nije ispunjavala mnoge uslove, ali joj je dat status kandidata jer se usudila da aplicira i jer je tako njena tranizicija dobila ogromnu finansijsku injekciju. Međutim, čini se da veći deo ipak zavisi od samih zemalja regiona. Ljudski resursi, opšti nacionalni konsenzus o državnoj strategiji za pristupanje EU, politička volja, odlučnost, samo su neki od elemenata koje Evropska unija ne može da finansira.

U interesu svih zemalja regiona leži jača regionalna saradnja ne samo zato što Evropska unija to nalaže već zato što je neophodno imati dobar odnos sa svojim susedima da bi bilo kakva EU regulativa ili direktiva o kakvom vidu prekogranične saradnje mogla u potpunosti da uspe i zato što se proizvodi direktno izvoze prvo na njihova tržišta, kao najbliža. Ostaje da se vidi koliko će zemlje Zapadnog Balkana biti spremne da izađu jedna drugoj u susret u okviru regionalne saradnje i koliko će izraziti nedvosmislenu želju za jasnim početkom integracija u EU tokove. U interesu je svih zemalja da se sa celim procesom otpočne da ne bi bilo "crnih rupa" po regionu koje bi Evropa i u daljoj budućnosti bezuspešno gurala u bolje sutra.

Od država zapadnog Balkana, najviše je na ovom putu postigla Hrvatska koja je 3. oktobra 2005. otpočela pregovore o sporazumu o pristupanju EU dok BJR Makedonija, u statusu kandidata za prijem u EU, očekuje određivanje datuma za njihov početak. S druge strane, Sporazume o stabilizaciji i pridruživanju su potpisale Albanija 12. juna 2005. i Crna Gora 15. oktobra 2007. dok Srbija i Bosna i Hercegovina to tek očekuju.

 

10

6. Srbija i članstvo u Evropskoj uniji

Proces stabilizacije i pridruživanja predstavlja politički okvir za unapređenje odnosa između država zapadnog Balkana i Evropske unije. Njime se promovišu vrednosti, čijim usvajanjem, pomenute države obezbeđuju punu integraciju u evropske, političke i ekonomske tokove, odnosno prijem u Evropsku uniju. Samim tim, Proces stabilizacije i pridruživanja predstavlja i put u Evropsku uniju čiju samo prvu, ali neizbežnu, etapu predstavlja pridruživanje a drugu pristupanje Evropskoj uniji. Pri tom, svaka od ovih etapa se sastoji iz nekoliko faza, tako da prelazak u narednu zavisi od ispunjenosti pomenutih kriterijuma odnosno uslova.

Pridruživanje pretpostavlja:1. održavanje sastanaka Konsultativne radne grupe, 2. izradu pozitivne Studije izvodljivosti, 3. pregovore i zaključivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i 4. sprovođenje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Pristupanje podrazumeva:

1. upućivanje zahteva za prijem u Evropsku uniju, 2. dobijanje statusa kandidata, 3. pregovore i zaključivanje sporazuma o pristupanju EU i 4. članstvo u Evropskoj uniji stupanjem na snagu pomenutog sporazuma.

Put u Evropsku uniju

6.1. Dvostruki kolosek

11

Naredni korak se ogleda u izradi i objavljivanju Studije izvodljivosti početka pregovora o zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije EU

Reč je o dokumentu kojim Evropska komisija ispituje i procenjuje mogućnost početka pregovora o zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju odnosno mogućnost unapređenja odnosa sa EU.

Dugotrajan proces usaglašavanja i usvajanja ,,Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora“ i ,,Akcionog plana o harmonizaciji ekonomskih sistema država članica državne zajednice Srbija i Crna Gora“, prolongirao je izradu i objavljivanje ovog dokumenta. Kako međutim, početak pregovora o zaključenju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju zahteva sagovornika sa jedinstvenim i funkcionalnim trgovinskim i carinskim sistemom, nametnula se potreba za daljim usavršavanjem ,,Akcionog plana o harmonizaciji ekonomskih sistema država članica državne zajednice Srbija i Crna Gora“ budući da su pojedina njegova rešenja podrazumevala specijalni uvozni režim za niz poljoprivrednih proizvoda u Crnu Goru.  

Odsustvo dogovora između država članica dovelo je do ozbiljnog za stoja u odnosima između EU i SCG zbog čega je Evropska komisija u julu 2004. promovisala novi pristup - dvostrukog ili paralelnog koloseka - koji je Savet ministara EU podržao u oktobru iste godine. Ovaj pristup je omogućio da se i pored nepostojanja jedinstvenog i funkcionalnog trgovinskog i carinskog sistema u SCG zaključi jedinstven Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.  

Posledično, ovaj Sporazum je trebalo da sadrži dva aneksa - za svaku državu članicu po jedan - koji će imati svoje anekse i prateće protokole, zajedničke i jednostrane deklaracije. Kao prva praktična posledica dvostrukog koloseka, u Briselu je marta 2005. potpisan Sporazum o trgovini tekstilnim proizvodima između Srbije i Evropske zajednice. Ovim Sporazumom Evropska zajednica će nastaviti da daje bezcarinski tretman tekstilnim proizvodima koji vode poreklo iz Srbije, dok će se carinske stope na proizvode koji vode poreklo iz Evropske zajednice postepeno smanjivati u tranzicionom periodu od tri godine. 7. Studija izvodljivosti za Srbiju

Na putu Srbije ka EU pojavljuje se još jedan termin "dvostruki kolosek". Šta to zapravo znači i koliko se takva politika odražava na evropske integracije na kojim Srbija uporno istrajava.

Dvostruki kolosek u procesu evropske integracije SCG i uspostavljanje pune saradnje sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu po modelu dobrovoljne predaje te Sporazum o izmenama Ustavne povelje kojim je produžen mandat poslanika u Skupštini SCG omogućili su objavljivanje Izveštaja o spremnosti SCG za pregovore o zaključivanju SSP sa Evropskom unijom.  

U ovom Izveštaju na detaljan način je predstavljen stepen sprovedenih i sposobnost daljeg sprovođenja političkih, ekonomskih i institucionalno-pravnih reformi u funkciji razvoja sposobnosti za pregovore i preuzimanje obaveza koje proističu iz SSP. Ipak, najveći deo Izveštaja je posvećen predstavljanju osnovnih poglavlja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i obaveza koje iz njega proističu kao i trenutnih sposobnosti državne zajednice i njenih država članica za preuzimanje ovih obaveza. 

12

Na osnovu ovog Izveštaja, Evropska komisija je u svom Saopštenju (Saopštenje Komisije o spremnosti Srbije i Crne Gore za pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom) pozitivno ocenila napredak učinjen u SCG i njenim državama članicama.  

U saopštenju se takođe navodi neophodnost nastavka saradnje sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu u cilju dostizanja ,,pune saradnje bez odlaganja“ i sprovođenja prioriteta iz Evropskog partnerstva. Posebno je ukazano na neophodnost napretka u pogledu poštovanja Ustavne povelje, izmene republičkih Ustava, poštovanja ljudskih i manjinskih prava, demokratskog funkcionisanja zakonodavnih i izvršnih vlasti, reforme državne uprave, jačanja struktura za evropske integracije, reforme pravosuđa, policije i bezbednosnih službi.

8. Pregovori o viznim olakšicama i readmisiji za Srbiju

Pored pregovora o zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, Srbija je paralelno pregovarala još dva sporazuma sa Evropskom zajednicom.

Naime, na predlog Evropske komisije, Savet ministara EU je u novembru 2006. usvojio mandate za pregovore o sporazumima o viznim olakšicama i sporazumima o readmisiji sa Bosnom i Hercegovinom, BJR Makedonijom, Crnom Gorom i Srbijom kao i mandat za pregovore o sporazumu o viznim olakšicama sa Albanijom koja već ima zaključen sporazum o readmisiji. Pregovori su zvanično otpočeli 30. novembra 2006. 

Cilj ovih pregovora se ogledao u postizanju sporazuma koji bi olakšali uspostavljanje neposrednih kontakta između ljudi kao preduslov za jačanje i razvoj sveukupnih ekonomskih, naučnih, kulturnih i drugih odnosa između ugovornih strana.                                                    

Kako je međutim, dobijanje viznih olakšica uslovljeno usvajanjem i primenom jasnih pravila o borbi protiv ilegalne migracije, preduslov za stupanje na snagu sporazuma o viznim olakšicama je stupanje na snagu sporazuma o readmisiji kojim svaka država zapadnog Balkana prihvata svoje državljane koji ilegalno borave na teritoriji EU kao i druga lica koja su preko teritorije ovih država ušla u EU. 8.1. Ciljevi sporazuma o viznim olakšicama i sporazuma o readmisiji 

Sporazum o viznim olakšicama i Sporazum o readmisiji između Evropske zajednice i Republike Srbije su potpisani 18. septembra 2007. i predstavljaju prvi korak ka uspostavljanju bezviznog režima. Prvim se pojednostavljuje procedura i smanjuju izdaci za izdavanje viza, precizira koje kategorije osoba imaju pravo na izdavanje viza na duži vremenski period (čak do pet godina) sa više ulazaka kao i kategorije osoba koje imaju pravo na besplatne vize.

S druge strane, Sporazumom o readmisiji se uspostavljaju brze i efektivne procedure identifikacije te bezbednog i urednog povratka osoba koje (više) ne ispunjavaju uslove ulaska, boravka ili nastanjivanja na teritoriji bilo koje države članice Evropske unije ili Srbije. Ovi sporazumi su stupili na snagu 1. januara 2008. 

9. Pregovori o zaključivanju SSP

13

Posle svečane ceremonije njihovog "otvaranja" koja je održana 10. oktobra 2005.godine prva zvanična runda pregovora je upriličena 7. novembra 2005.  

Tom prilikom se pregovaralo o tekstu preambule i članu 1. odnosno poglavljima SSP koji nose sledeće naslove: opšta načela, politički dijalog, regionalna saradnja, politike saradnje i finansijska saradnja.  

Nedugo zatim, 20-21. decembra 2005. održana je i prva tehnička runda pregovora kada se po prvi put pregovaralo o slobodnom protoku roba i politikama saradnje o kojima je već bilo reči tokom prve zvanične runde pregovora. Drugog dana pregovarački timovi Srbije i Crne Gore su u okviru dvostrukog koloseka odvojeno pregovarali o dinamici liberalizacije trgovine industrijskim, poljoprivrednim, prerađenim poljoprivrednim i ribljim proizvodima.

Druga tehnička runda pregovora održana je 22-23. februara 2005. kada se pregovaralo o osnivanju preduzeća, pružanju usluga i kretanju kapitala odnosno usklađivanju i sprovođenju zakona te slobodnom prometu roba i politikama saradnje.

Druga zvanična runda pregovora održana je 5. aprila 2005. i tom prilikom je urađena svojevrsna rekapitulacija onoga što je postignuto tokom prve zvanične i dve tehničke runde pregovora. Takođe, razgovaralo se i o kretanju radnika i završnim odredbama SSP. 9.1. Otkazivanje treće tehničke runde pregovora I pored svih očekivanja da bi Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju mogao biti potpisan u drugoj polovini 2006. do toga nije došlo. Naime, zbog „nepotpune saradnje“ sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu, Evropska komisija je 3. maja 2006. otkazala treću tehničku rundu pregovora zakazanu za 11 . maj 2006. Ona je tom prilikom iskazala i svoju rešenost da nastavi pregovore kada ova saradnja bude u potpunosti uspostavljena, u čemu je podržao Savet ministara EU.  Nedugo zatim, Skupština Crne Gore je 3. juna polazeći od rezultata referenduma o državno-pravnom statusu Crne Gore usvojila Deklaraciju kojom se proglašava njena nezavisnost. Posle istupanja Crne Gore iz državne zajednice, Srbija je nasledila pravo na međunarodno-pravni subjektivitet i postala naslednik državne zajednice SCG. Stoga je na predlog Evropske komisije, Savet ministara EU 24. jula usvojio izmenjeni mandat za pregovore o zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom. 9.2. Nastavak pregovora o zaključivanju SSP 

Pregovori su obnovljeni posle jedanaestomesečne pauze održavanjem treće zvanične runde pregovora. Naime, napredak ostvaren u saradnji sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu omogućio je nastavak pregovora 13. juna 2007. Ovom prilikom se razgovaralo o preambuli, političkom dijalogu, regionalnoj saradnji zatim naslovu VII koji se odnosi na pravdu, slobodu i bezbednost kao i institucionalne, opšte i završne odredbe.

Četvrta tehnička runda pregovora održana je 12-13. jula kada se razgovaralo o industrijskim i poljoprivrednim koncesijama, rokovima za preduzimanje zaštitnih mera za

14

poljoprivredu i ribarstvo, zaštitnoj i klauzuli o nestašici, državnim monopolima, javnim preduzećima i elektronskim komunikacijama. 

Poslednja, peta tehnička runda pregovora, održana je 10. septembra i tada se razgovaralo o liberalizaciji trgovine poljoprivrednim i prerađenim poljoprivrednim proizvodima, protokolu koji se odnosi na promet vina i alkoholnih pića i protokolu o kopnenom saobraćaju. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je parafiran 7. novembra 2007. u Briselu.

15

10. Zaključak

Činjenica je da je proces pridruživanja i pristupanja Evropskoj Uniji veoma kompleksan. Tu činjenicu dokazuju konstatacije iznete u ovom radu. Naime, svaka zemlja članica EU imala je svoje specifične razloge za pristupanje istoj, a sa druge strane i sama EU kao organizacija mora imati određene koristi od potencijalnog člana kako bi se ostvarila dvosmerna saradnja, koja je neophodna da proces pridruživanja i pristupanja bude uspešan.

Od samog osnivanja EU, pa do danas ti razlozi su bili drugačije prirode. Takođe, oni su bili različiti od zemlje do zemlje, uzimajući u obzir njenu veličinu, geo-strateški položaj, ekonomsku moć, politički i svaki drugi uticaj koji ta zemlja poseduje. U takvoj konstelaciji faktora, postavlja se pitanje, koje su to šanse koje Srbija ima i koje može da iskoristi kako bi proaktivnije nastavila pregovore sa EU i olakšala sebi put ka ovoj zajednici. Kada pričamo o šansama, svakako treba imati u vidu i ograničenja koja naša zemlja ima u ovom procesu , a koja nisu mala. Uzimajući to u obzir, moje finalne konstatacije će se upravo bazirati na tim šansama i ograničenjima vezanim za našu zemlju, budući da tu situaciju najbolje poznajem i da je od svih zemalja u tranziciji Srbija možda imala najveće prepreke koje je trebalo savladati (i koje se još uvek savladjuju).

Što se tiče Srbije i njenog puta ka EU, prva asocijacija je da je on izuzetno «trnovit». Imajući u vidu prošlost naše zemlje to i ne čudi mnogo. Po mom mišljenju, postoje tri kritične grupe faktora koje su karakteristične za našu zemlju, a koje treba imati u vidu u procesu pridruživanja i pristupanja EU. To su:

1. Politički faktori – Ove faktore svakako treba staviti na prvo mesto, jer predstavljaju conditio sine qua non i bez ispunjenje političkih uslova koje zahteva EU, praktično se ne može pristupiti ispunjenju ostalih uslova. Oni se pre svega odnose na punu saradnju sa Tribunalom u Hagu, ali imaju jednu dosta širu i dublju pozadinu. Naime, naša zemlja se 90-ih godina susrela sa turbulencijama, koje su potresle čitav sistem i stavile zemlju u situaciju iz koje se jako teško izlazi. Tome su najviše doprineli ratovi koji su pratili raspad Jugoslavije i posle kojih je Srbija zbog pogrešnih političkih poteza stvorila lošu sliku o sebi i bila identifikovana u očima najvećeg dela svetske javnosti kao glavni krivac za iste. Izlišno je na ovom mestu analizirati da li je to tačno ili ne i iznositi argumente za i protiv, ali je činjenica da smo se susreli sa takvom situacijom i treba se bazirati na dalje popravljanje imidža naše zemlje, koji je bio ozbiljno narušen. Može se reći da se u tom procesu odmaklo i da su postignuti odredjeni rezultati, ali je neophodno «završiti sa tom pričom» i fokusirati se na ispunjenje ostalih uslova, pre svega ekonomske i pravne prirode. Svaka promena društvenog sistema znači jedan relativno dug i težak proces, koji ne zahteva samo uspostavljane institucija, kao više tehnički posao, već i promenu celokupnog sistema vrednosti u zemlji. Na primeru Srbije to je značilo – napuštanje komunističkog i socijalističkog sistema i prelazak na demokratski sistem, tržišnu privredu i vladavinu prava. Ovu vrstu tranzicije, koja predstavlja praktično infrastrukturu za sve ostale promene je, svakako, bilo najteže sprovesti.

2. Ekonomski faktori – Na drugom mestu, ali ne i manje važni, su faktori ekonomske prirode. Ovde se pre svega misli na transformaciju svojine u zemlji. Komunistički sistem je poznavao tzv. «Društvenu svojinu», koja je, osim u Poljskoj i Srbiji, nepoznata ostatku (posebno razvijenog) sveta. Ovaj problem se kod nas rešavao i još uvek se rešava vlasničkom transformacijom u vidu privatizacije preduzeća koja su bila

16

u društvenoj svojini, dok su veliki sistemi (poput Telekoma, EPS-a) sada u vlasništvu države i čekaju novog vlasnika. Sa druge strane, neophodno je postići odredjeni stepen makroekonomske stabilnosti, a to znači, pre svega, niske stope inflacije i nezaposlenosti i relativno uravnotežen spoljnotrgovinski bilans. Za EU je veoma bitno da zemlja ima nisku stopu nezaposlenosti da bi se izbegla situacija velike imigracije u razvijene zemlje EU iz onih manje razvijenih i na taj način stvorili problemi. Zato Srbija treba najviše da radi na otvaranju novih radnih mesta, a to se najbolje postiže prilivom stranog kapitala u vidu stranih direktnih investicija (SDI). Da bi se u tome uspelo, neophodno je stvoriti dobru ekonomsku klimu u zemlji, a neki od najvećih problema koje naša zemlje treba da reši su: korupcija u gotovo svim strukturama vlasti, nepotrebna birokratija, kao i više transparentnosti u poslovanju uopšte. Samo na taj način stvoriće se povoljna klima, koja će privlačiti investitore.

3. Pravni faktori – Ovde se pre svega svega misli na usaglašavanje pravnog sistema zemlje sa sistemom EU, koji zahteva usvajanje brojnih zakona. Ispunjavanje ovog, naizgled jednostavnijeg uslova od ostalih, takodje nije jednostavno u slučaju naše zemlje. Najveću prepreku predstavlja neefikasan rad Skupštine Srbije, što danas predstavlja jednu og gorućih tema u našoj zemlji. Ipak, i u ovom procesu se odmaklo i potrebno je dalje raditi na tome, jer upravo ti zakoni predstavljaju preduslov za bolje funkcionisanje privrede i sistema u celini.

Pored ovih kritičnih faktora, u Srbiji potrebno je raditi i na popravljanju Poljoprivrede, Energetike, Ekologije, Zaštite potrošača, Socijalne politike, Zdravstva, Kulture, Medija kao i svih ostalih segmenata društva. Rad na tome je dugotrajan i izuzetno kompleksan, ali imajući u vidu strateški cilj zemlje kakav je pridruživanje EU, to predstavlja neophodnost. Postati član zajednice najrazvijenih zemalja Evrope je veliki cilj i predstavlja, pored brojnih koristi koje nosi, i svojevrsnu potvrdu spremnosti i zrelosti jedne zemlje da rešava probleme i postiže rezultate i, u krajnjoj istanci, omogući bolji život njenim gradjanima. Za ispunjenje jednog takvog cilja, potrebno je angažovati sve kapacitete koje zemlja poseduje i na najbolji mogući način izvršavati zadatke na tom putu.

17

11. Literatura

1. Prof. dr Boja Dimitrijević, Doc. Dr Olja Munitlak Ivanović «Ekonomika evropskih

integracija», Novi Sad 2008. godina

2. sr.wikipedia.org

3. www.dw-world.de

4. Seminarski rad Gorane Šećibović, «Evropska unija i Balkan»

18