80. Glasanje o poverenju Vladi Najveći broj pitanja vezanih za postupak glasanja o poverenju Vladi uređuje ustavom, a pecizira poslovnikom. Radi se najefikasnijem mehanizmu kontrole Vlade u kojem se prelamaju sva pitanja vezana za odnos legislative i egzekutive. Predlog za glasanje o nepoverenju Vladi ili članu Vlade može da podnese grupa od najmanje 60 narodnih poslanika. Predlog mora biti podnet u pisanoj formi i obrazložen argumentima zašto se Vlada, odnosno pojedini ministarm poziva na odgovornost. Sam predlog za glasanje o poverenju može biti koncetrisan na predsednika Vlade, tj njegov program i tim koji ga realizuje, ali i individualno prema svakom ministru i resoru za koji je odgovoran. Poslovnik, dakle kombinuje individualnu i kolektivnu odgovornost Vlade. Odluka se donosi apsolutnom većinom svih članova Narodne skupštine, što praktično znači da za odluku o nepoverenju Vladi mora da glasa najmanje 126 poslanika. Istovetan postupak odlučivanja primenjuje se i ukoliko Vlada sama podnese zahtev, odnosno pokrene pitanje svog poverenja. Zahvet za pokretanje ovog postupka mora takođe biti u pisanom obliku i obrazložen, s tim što Vlada to može postaviti samo kolektivno. Pitanje svog poverenja pred poslanicima može izneti samo predsednik Vlade. Vlada u celini ili svaki ministar pojedinačno mogu podneti ostavku u pisanom obliku. O ovom pitanju Narodna skupština ne odlučuje. Poslovnikom je određeno da je ostavka punovažna onog trenutka kada je saopštena narodnim poslanicima. Dakle, bilo o individualnoj ili kolektivnoj ostavci Vlade, Narodna skupština ne odlučuje, već konstatuje bez pretresa da je Vlada, odnosno, njen član, podneo ostavku.

81. Izbor i razrešenja javnih funkcioneraNarodna skupština, pored Vlade, bira i niz drugih javnih funkcionera, od nosilaca najviših pravosudnih funkcija, preko guvernera Narodne banke, ombudsmana, do Saveta Republičke radiodifuzne agencije, Saveta Agencije za energetiku Republike Srbije, Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, Nacionalno – prosvetnog saveta itd. Sudije i predsednik ustavnog suda po pravilu se biraju tajnim glasanjem, osim ukoliko Skupština odluči da glasa javno. Kandidate za predsednika i sudije Ustavnog suda predlaže Visoki savet sudstva preko Odbora za pravosuđe i upravu. Zakonom , donetim 2005 godine, ustanovljen je institut republičkog ombudsmana, odnosno zaštitinika grašana. Narodna skupština bira zaštitnika građana na predlog skupštinskog odbora nadležnog za ustavna pitanja. Mandat Zaštitniku građana traje 5 godina, a reizbor je ograničen na 2 uzastopna mandata. Narodna skupština bira četiri zamenika Zaštitinika građana na njegov predlog. Guvernera Narodne banke Srbije, narodna skupština bira na predlog Odbora za finansije. Guverner se bira na mandatni period od 5 godina i može biti biran na istu funkciju bez ograničenja. U istom postupku Narodna skupština bira predsednika i članove Saveta narodne banke Srbije sa istovetnim mandatnim trajanjem. Narodna skupština bira 5 od 9 članova republičkog odbora za rešavanje o sukobu interesa. Preostala 3 člana bira Vrhovnu sud Srbije. Narodna skupština bira i devet članova Saveta Republičke radio – difuzne agencije iz reda uglednih stručnjaka iz oblasti koje su od značaja za rad ove institucije. Radi značaja ovog tela za medijski sistem, odluka o izboru članova donosi se apsolutnom većinom svih narodnih poslanika. Predsednika i 4 člana Saveta Agencije za energetiku ES takođe bira Narodna skupština na predlog Vlade. Mandat traje 5 godina bez ograničenja reizbora. U oblasti obrazovanja narodna skupština bira nekoliko organa. Bira 16 članova nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Bira predsednika i 29 članova Nacionalno – prosvetnog saveta, na period od 6 godina. Narodna skupština je pre nekoliko godina prvi put izabrala Poverenika za informacije od javnog značaja. Mandat mu traje 7 godina. Narodna skupština bira i članove Komisije za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava.

82. Vlada – pojam i porekloVlada je kao i šef države, organ izvršne vlasti. vlada kao izvršni organ vlasti je karakterističan samo za parlamentarni sistem vlasti, u kojem postoji bicefalna izvršna vlast. U predsedničkom sistemu vlasti vlada ne postoji kao formalni ustavni organ nego kao faktički skup bliskih saradnika predsednika republike koje ovaj otpušta i postavlja prema svom nahođenju. U skupštinskom sistemu vlasti, vlada je organizaciono

25

vezana za parlament, funkcionišuči kao njegov izvršni organ. Istorijski pomatrano, vlada se kao državni organ prvi put pojavila u Engleskoj. Da bi u sukobima s parlamentom izašao na kraj monarh je obrazovao tim svojih saradnika. On ih je imenovao i oni su mu odgovarali za rad. Ti monarhovi saradnici nosili su naziv ’ministri’. Kako bi obezbedio podršku parlamenta, monarh je pribegavao izboru svojih ministara iz reda parlamentarne većine. Od tog momenta, ministri se postepeno udaljavaju od monarha, pošto više nisu od njega apsolutno zavisni i približavaju se parlamentu. Jednom izabrani iz reda parlamentarne većine, oni su se mogli raspuštati samo ukoliko više nisu uživali poverenje te iste većine. Tako je nastala politička odgovornost vlade i ministara pred parlamentom. Vlada je državni organ izvršne vlasti koji predstavlja skup najviših funkcionera (ministara) koji se po pravilu, nalaze na čelu pojedinih resora uprave, Vlada određuje opšti pravac državne politike. Vlada se sastoji od ministara, koji su prošli kroz fazu feudalnog i ustavnog ministra. Ministarska funkcija dobila je javnopravni karakter tek krajem XVII veka sa preobražajem feudalne u apsolutnu monarhiju. Feudalni ministar je bila najpre funkcija privatnopravnog, pa tek potom javnopravnog karaktera. Za razliku od feudalnog ministra, koji je jođ uvek bio vezan isključivo za monarha, ustavni ministar dolazi tek s parlamentarizmom. Od dolazi na ministarsku funkciju i s nje odlazi isključivo voljom parlamenta.

83. Vlada - izbor i sastavVladu kao organ izvršne vlasti bira parlament. Mandatara za sastav vlade predlaže šef države parlamentu, i na predlog mandatara predlaže ceo sastav vlade. Vlada dolazi na vlast voljom parlamenta. Vlada se obrazuje prema političkom kriterijumu – od predstavničke političke većine u parlamentu. Političku većinu može činiti jedna ili više stranaka. Jedna stranka koja čini većinu obrazuje politički homogenu jednostranačku vladu, a više stranaka obrazuju koalicionu (od stranačke koalicije) ili koncentracionu vladu (predstavnici svih parlamentarnih stranaka. Vlada se može obrazovati i od ličnosti koje nisu stranačke, koje nisu članovi političkih stranka. Tada je reč o politički neutralnim vladama, jer se one sastoje od ličnosti koje su van političkih stranaka. Osnovni ciljevi takvih vlada su izvlačenje zemlje iz krize angažovanjem najkompetentnijih ličnosti u zemlji, nezavisno od političkih stranaka. Takve vlade se nazivaju vladama narodnog jedinstva, demokratskog jedinstva, građanskog jedinstva i sl. Poseban oblik politički neutralnih vlada su činovničke vlade. One se obrazuju od činovnika koji zauzimaju najviša mesta u hijerarhiji državne uprave, a koji zbog takvog položaja ne mogu biti članovi političkih stranaka. Činovnička vlada se formira kao prelazno rešenje u uslovima parlamentarnih kriza. Od činovničke vlade treba razlikovati ekspertsku vladu, koja ne dolazi kao posledica parlamentarne krize, nego kao posledica svesnog nastojanja političke većine u parlamentu da se u vladu izaberu prevashodno stručni, a ne politički ljudi. Sa stanovišta mogućnosti, odnosno obaveze ili zabrane pripadanja članova vlade parlamentu, vlade mogu biti poslaničke, neposlaničke i mešovite. Poslanička vlada postoji kad postoji pravilo da članovi vlade obavezno moraju biti članovi parlamenta ( VB i zemlje na koje je imala uticaj). Kad za obrazovanje vlade ne postoji obaveza d anjeni članovi pripadaju parlamentu , niti je članstvo u vladi smetnja da mi pripadaju takva vlada je prema svom sastavu mešovita. I neposlanička vlada postoji kad je ustavom ustanovljena inkompatibilnost između članstva u vladi i pripadnosti parlamentu. Vlada je kolegijalan organ što znači da se sastoji od određenog broja pojedinaca. To su predsednik vlade ili prvi ministar (premijer), eventualno potpredsednik vlade, i ministri, kako oni koji stoje na čelu pojedinih resora, tako i bez portfelja. U zavisnosti od broja članova, vlade se mogu grupisati u male (ispod 20 članova), srednje (20 – 40) i velike (preko 40). Na čelu vlade nalazi se predsednik ili prvi ministar naziv ovog funkcionera premijer nastao je u engleskoj, jer on nije pored monarha mogao nositi naziv predsednik vlade. Ministri imaju dvostruku ulogu, odnosno nadležnost: poliičku, kao članovi vlade i administrativnu – u meri u kojoj rukovode ministarskim departmanom. U tom pogledu se razlikuju ministri bez portfelja koji ne rukovode ministarskim departmanom i departmanski ministri, zaduženi za jedan ministarski departman. Ministri se međusobno različito vrednuju, zavisno od značaja svog resora i svojih političkih i stručnih kvaliteta. Zbog toga se u praksi radi postizanja veće operativne vlade, u okviru vlade obrazuju uža, malobrojna tela, u kojima se donose najvažnije odluke i koja na sebe preuzimaju rukovođenjevladom u celini. Najpoznatiji primer takvog tela je britanski kabinet.

26

84. Vlada – ovlašćenja i aktiVlada kao organ izvršne vlasti ima samostalna ovlašćenja samostalnog organa jednio u parlamentarnom sistemu vlasti. u predsedničkom sistemu vlasti je neformalni organ šefa države koji nema sopstvena ovlašćenja dok je u skupštinskom sistemu vlasti vlada formalni organ parlamenta koji u ime parlamenta obavlja izvršnu vlast. Ovlašćenja vlade su vremenom evoluirala, tako da danas obuhvataju njena klasična ovlašćenja, zatim ovlašćenja koja su proizišla iz promenjene uloge države tokom poslednjih decenija i ovlašćenja koja vlada ima u vanrednim okolnostima krize u zemlji. Klasična ovlašćenja vlade – vlada je državni organ zadužen za izvršavanje zakona parlamenta i odluka sudova. Radi ostvarivanja takve ulige, vlada donosi uredbe i druge opšte akte tj odredbe opšteg i impersonalnog karaktera kojima se preciziraju i razrađuju odredbe zakona, što omogućuje primenu zakona. U istom cilju, vlada raspolaže i mogućnošću donošenja individualnih akata i mera, kao što su akti imenovanja, akti ovlašćivanja, zaključivanja ugovora i sl. Vlada ima pravo da interveniše u zakonodavni postupak koji se vodi u parlamentu, putem zakonodavne inicijative, amandmana na predlog zakona, učešća u pretresu zakona, prava veta, učešće u činu promulgacije i sprovođenje publikacije zakona. Posle I svestkog rata, vlada preuzima nova ovlašćenja i postaje nezaobilazan činilac u obavljanju zakonodavne vlasti. uredbodavna vlast vlade je proširena dvojako: putem delegacije zakonodavnih ovlašćenja parlamenta vladi i stvaranjem sopstvenih normativnih ovlašćenja vlade. U istoj meri je vlada ograničavala ovlašćenja parlamenta. Najveći broj zakonskih predloga poticao je od vlade. Vlada je dobila kvazi – monopol zakonodavne inicijative. Danas vie ne odgovara stvarnost tvrdnje da je parlament zakonodavac, a vlada izvršilac zakona, pošto je sada zakonodavna funkcija podeljena između parlamenta i vlade. Ovakav preobražaj nastupio je kao posledica preobražaja uloge države. U ustavnim sistemima mnogih zemalja vlada je postala motorna vlast. Vlada je organ koji daje impulse, donosi odluke i predviđa. Ona utvrđuje i vodi nacionalnu politiku, vlada predviđa i planira. Opšti akti vlade u hijerarhiji pravnih akata dolaze odmah iza ustava i zakona. Njima se društveni odnosi mogu regulisati prvobitno i originerno i tada su ti akti (tzv autonomne uredbe) u stvari zakoni čiji donosilac nije zakonodavno telo, nego organ izvršne vlasti. za donošenje takvih opštih pravnih akata vlada mora imati izričito ustavno ovlašćenje. Ali se opšti pravni akti vlade donose prevashodno radi izvršavanja zakona i drugih opštih akata parlamenta i tada se njima društveni odnosi regulišu sekundarno i derivativno (tzv izvršne uredbe). U prvom slučaju reč je o samostalnim, a u drugom o nesamostalnim ili izvršnim uredbama. Posebnu vrstu akata vlade predstavlja tzv.delegirano zakonodavstvo tj uredbe sa zakonskom snagom koje vlada donosi po osnovu delegacije zakonodavne vlasti koju vrši parlament. Tada parlament svoje ustavno ovlašćenje da donosi zakone prenosi pod utvrđenim uslovima na vladu. Zakonodavna vlada je izraz suverenosti, a u demokratskim režimima suverenost pripada narodu. Narod vrši suverenu vlast preko svojih predstavnika u narodnom predstavništvu ili neposredno. Kad parlament kao narodno predstavništvo bez izričitog ustavnog ovlašćenja prenosi zakonodavnu vlast na vladu, on time otuđuje suverenost od naroda. Parlament može dvojako delegirati vladi ovlašćenja za donošemke zakona: ili donošenjem tzv zakona o punim vlastima (ovlašćenjima), odnosno zakona o habilitaciji, kojima ovlašćuje ladu da umesto njega uredi određene oblasti zakonom s ograničenim vremenskim važenjem ili donošenjem tzv okvirnih zakona (zakona skeleta), u kojima određuje samo okvire i opšta načela u oblasti društvenih odnosa zahvaćenih tim zakonima a detaljnije njihovo uređivanje prepušta vladi. Uredbe vlade imaju zakonsku snagu i mogu menjati ili ukidati odredbe ranijih zakona. 85. Odgovornost vlade i ministarska odgovornostJedno od ključnih obeležja sistema vlasti u kojem postoji vlada kao državni organ je odgovornost vlade pred parlamentom. Vlada kao organ izvršne vlasti postoji dok uživa poverenje parlamenta. Kad joj parlament izglasa nepoverenje, vlada je dužna da odstupi, to je suština političke odgovornosti vlade pred parlamentom. Politička odgovornost vlade pred parlamentom može biti dvojaka: solidarna tj odgovornost vlade kao celine i individualna, tj ministarska odgovornost, odgovornost pojedinačnog člana vlade. Klasična sedstva putem kojih se realizuje odgovornost vlade pred parlamentom jesu: poslaničko pitanje, interpelacija i glasanje o nepoverenju vladi. Poslaničko pitanje je konkretno pitanje koje poslanik postavlja vladi u celini ili pojedinom članu vlade nadležnom za uptavnu oblast iz koje je pitanje. Vlada ili nadležni minstar odgovaraju na piatnje, ali povodom pitanja ne može nastati rasprava u parlamentu. Smisao poslaničkog pitanja je da se rad vlade učini javnim i treba da bude sredstvo kontrole vlade.

27

Interpelacija je načelno pitanje u vezi sa radom vlade, koje postavlja jedan poslanik ili poslovnikom prediđena grupa poslanika, o kojem se u parlamentu vodi rasprava. U raspravi mogu učestvovati svi članovi parlamenta. Rasprava koja se vodi povodom odgovora vlade na interpelaciju okončava se glasanjem u parlamentu. Glasa se o stavu koji je predložen ili o prostom prelasku na sledeću tačku dnevnog reda. Predlog za glasanje o nepoverenju vladi proizilazi iz ubeđenja poslanika opozicije koji ga pokreću da je rad vlade nezadovoljavajući i da je zbog toga treba zameniti drugom vladom. Od svih sredstava kontrole parlamenta nad radom vlade, ovo sredstvo sadrži najneposredniju sankciju odgovornosti vlade pred parlamentom. Ta sankcija je razrešenje vlade u slučaju da predlog za izglasavanje nepoverenja vladi dobije potrebnu većinu u parlamentu. Pored solidarne (kolektivne) odgovornosti vlade, postoji individualna odgovornost njenih članova ili ministarska odgovornost. Ona može biti politička, materijalna i krivična. Politička odgovornost znači gubitak poverenja ministru u parlamentu tj kad je ministru izglasano nepoverenje od strane parlamenta. Materijalna odgovornost je odgovornost za štetu nastalu prilikom vršenja njegove službene dužnosti nanesenu njegovom nezakonitom radnjom. Krivična odgovornost postoji kad on prilikom vršenja svoje sluđbene dužnosti učini delo kažnjivo po krivičnom zakonu.

86. Izbor i akti Vlade Republike SrbijePodela vlasti u Republici Srbiji konstituisana je po principu bicefalne egzekutive. Vlada je aktivni organ izvršne vlasti, bira je narodna skupština, njoj odgovara za svoj rad, i raspolaže ovlašćenjima koja su uobičajena za vladu u parlamentarnom sistemu vlasti.Prema ustavnim odredbama, kandidata za predsednika Vlade narodnoj skupštini predlaže predsednik Republike, pošto sasluša mišljenje predstavnika većine u Narodnoj skupštini. U prvim višestranačkim parlamentarnim izborima, sprovedenim po većinskom izbornom sistemu, predsednik Republike obavezan je obaviti razgovor samo sa jednom partijom, dok je po uvođenju proporcionalnog predstavnićtva, navedena odredba podrazumevala obavezu predsednika Republike da razgovara sa predstavnicima svih političkih opcija koje su imale poslaničke grupe u narodnoj skupštini. Kandidat za predsednika Vlade – mandatar – izlaže svoj program i predlaže sastav Vlade, posle čega se u narodnoj skupštini otvara pretres. Izbor Vlade, Narodna skupština obavlja u danu određenom za glasanje, po pravilu tajno, osim ako Narodna skupština odluči da glasanje bude javno. Vlada je izabrana ukoliko dobije većinu od ukupnog broja narodnih poslanika – najmanje 126. Ukoliko se ta većina ne postigne, ceo postupak se ponavlja. Osim predsednika, u sastav Vlade ulazi jedan ili više potpredsednika, resorni ministri i ministri bez portfelja. Broj potpredsednika, broj ministarstava, kao i broj ministara bez portfelja određuje se Zakonom o Vladi. Vlada ostaje na funkciji samo ako raspolaže stabilnom većinskom podrškom tokom četvorogodišnjeg mandatnog perioda. Ustav je predvideo princip kolektivne i individualne odgovornosti Vlade, odnosno ministara. Za razliku od narodnih poslanika, članovi Vlade polažu zakletvu Narodnoj skupštini. Politički sistem Srbije za nepune 2 decenije upoznao je različite sisteme vlada. Samo su dve vlade bile homogene jednostranačke. Sve ostale su bile koalicione sa velikim brojem stranaka koje su učestvovale u njihovom formiranju. Devet vlada je od 1990 do 2007 imala prosečan mandat od nepune 2 godine. Samo je jedna vlada iscrpela čitav mandatni period. Vladi može prestati mandat i pre vremena na koje je birana, a on u našem političkom sistemu iznosi 4 godine – izglasavanjem nepoverenja, podnošenjem ostavke predsednika vlade ili raspuštanjem skupštine. Vlada kojoj je prestao mandat iz navedenih razloga ostaje u funkciji sve do izbora nove vlade, ali u tom periodu vrši samo uzak krug poslova taksativno utvrđenih Zakonom o Vladi. Vlada u poziciji kada joj je prestao mandat ne može predlagati narodnoj skupštini zakone ili druge opšte akte. Vlada kojoj je prestao mandat ne može predsedniku republike predložiti raspuštanje Narodne skupštine. Vlada donosi opšte akte iz svoje nadležnosti- uredbe, odluke, zaključke, rešenja, memorandum o budžetu, strategije razvoja i deklaracije. Uredbom Vlada razrađuje uslove za sprovođenje zakona, tako da oni odgovaraju cilju i svrhama utvrđenim zakonom; uređuje načela unutrašnje organizacije ministarstava, organa uprave, posebnih organizacija, obrazuje stručne službe i sl. Odlukom Vlada osniva javna preduzeća, ustanove i druge organizacije, uređuje pitanja od opšteg značaja, propisuje svoje mere, daje saglasnost ili potvrđuje opšte akte organa i organizacija itd. Rešenjem Vlada odlučuje o postavljenjima, imenovanjima i razrešenjima, upravnim i drugim stvarima i pitanjima od pojedinačnog

28

značaja, daje saglasnost ili potvrđuje pojedinačne akte organa i organizacija, ako je to predviđeno zakonom, poništava ili ukida propise ministarstava i organa uprave u njihovom sastavu. Vlada zaključkom utvrđuje stavove, o pitanjima unutrašnje organizacije, metoda rada i odnosa u Vladi itd. vlada usvaja memorandum o budžetu kojim se definišu ciljevi politike javnih finansija i makroekonomske politike.

87. Ovlašćenja, sastav i organizacija Vlade SrbijeKao nosilac izvršne vlasti u Republici Srbiji, Vlada izvršava zakone i druge opšte akte Narodne skupštine i vodi politiku u okviru Ustava i zakona. Osim ovog generalnog i najvažnijeg ovlašćenja, Vlada raspolaže i zakonodavnom inicijativom – ona je predlagač gotovo svih zakona i drugih akata koje donosi Narodna skupština. Vladu čine predsednik, jedan ili više podpredsednika, resorni ministri i enevtualno ministri bez portfelja. Broj podpredsednika i ministara bez portfelja određuje Narodna skupština na predlog kandidata za predsednika Vlade pri svakom izboru. Vlada Republike Srbije je neposlanička. predsednik Vlade predstavlja Vladu, predsedava sednicama, vodi i usmerava rad Vlade. on se stara o jedinstvenom političkom delovanju Vlade, koordinira rad članova Vlade. Potpredsednik Vlade usmerava i usklađuje rad organa državne uprave oblastima koje odredi predsednik Vlade, kao i pojedinim projektima čija je realizacija u integraciji Vlade. Ministri su zaduženi za pojedince resore. Oni mogu podnositi Vladi predloge za uređivanje pitanja iz nadležnosti Vlade i Narodne skupštine i zahtevati da Vlada zauzme stav o pitanjima iz njihove nadležnosti. vlada sve odluke donosi na sednicama, većinom glasova svih članova Vlade. Poslovnikom Vlade detaljno se uređuje način rada i odlučivanja. Za vladu u celini stručne poslove obavljaju generalni sekretar i službe Vlade koje vodi direktor ili ministar bez portfelja. Aktuelnu Vladu RS obrazovala je koalicija sve izborne liste: Za evropsku Srbiju – boris Tadić (DS, G17plusm SPO, Liga socijaldemokrata Vojvodine i Sandžačka demokratska partija) i koalicija SPS, PUPS i Jedinstvene Srbije uz podršku nacionalnih manjina (Mađarska koalicija i Bošnjačka lista za evropski sandžak) koje u Narodnoj skupštini imaju 128 poslanika. U sastavu ministarstava nalaze se uprave i direkcije. tako se u sastavu Ministarstva finansija nalazi 9 uprava. Zakonom o Ministarstvima obrazovano je 13 posebnih organizacija. to su : republički sekretarijat za zakonodavstvo, pet republičkih zavoda za 1)razvoj, 2)stastistiku, 3)hidrometeorologiju 4) geodeziju, 5) informatiku i internet, Republička direkcija za imovinu RS, tri zavoda 1) zavod za intelektualnu svojinu 2) geomagnetski zavod 3) Zavod za socijalno osiguranje, Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza, Centar za razminiranje, Direkcija za unutrašnje plovne puteve Plovput. Na osovu Zakona o Vladi, Vlada je posebnom odlukom Savet za nacionalnu bezbednost Republike Srbije. Istom Odlukom Vlada je osnovala i Biro za koordinaciju rada službi bezbednosti. Savet je telo RS koje obavlja određene poslove i zadatke iz oblasti nacionalne bezbednosti. sednicu Saveta saziva predsednik Republike. Biro za koordinaciju operativno usklađuje rad službi bezbednosti i izvršava zaključke Saveta o pitanjima iz svoje nadležnosti. Ministarstvo pored ministara ima određen broj: državnih sekretara, pomoćnika ministra, posebnih savetnika ministra i državnih službenika i nameštenika u kabinetima ministra. Pored kabineta predsednika i potpredsednika i generalnog sekretara, Vlada ima sledeće kancelarije i službe: Kancelarija za saradnju s medijima, Kancelarija za pridruživanje EU, Kancelarija naionalnog saveta za saradnju sa međunarodnim tribulanom u Hagu, služba za upravljanje kadrovima, Služba za ljudska i manjiska prava. Vlada obrazuje odbore i komisije kao stalna radna tela ( Odbor za pravni sistem i državne organe, Odbor za odnose sa inostranstvom itd).

88. Zakonodavni postupak u Vladi Srbijevlada dominira zakonodavnim postupkom ne samo kao predlagač, nego i zato što ima pravoo da se izjasni prva, o zakonodavnim inicijativama drugih ovlašćenih predlagača i tako ih podržim izmeni i osujeti da uopšte uđu u zakonodavnu proceduru. Predlagač zakona dostavlja tekst u formi nacrta, koji ukoliko ga Vlada usvoji , u obliku predloga ide u dalju proceduru pred Narodnu skupštinu. Uz nacrt zakona je potrebno podneti i obrazloženje koje treba da sadrži: ustavni odnosno pravni osnov, razloge za donošenje zakona, objašnjenje osnivnih pravnih instituta i pojedinačnih rešenja, procenu iznosa finansijskih sredstava za sprovođenje zakona, razloge za donošenje po hitnom postupku, opšti interes zbog koga se predlaže povratno dejstvo, pregled odredaga akta koje se menjaju ili dopunjuju i analizu efekata

29

zakona. podobnost za razmatranje materijala na sednici Vlade ocenjuje Generalni sekretarijat Vlade. Prema Poslovniku Vlade RS predlagač je dužan da uz nacrt zakona podnese Izjavu o usklađenosti nacrta sa propisima EU. Do izmena Poslovnika Vlade 2004 godine, javna rasprava nije bila obavezna, a izmenama donetim te godine propisana je obaveza sprovođenja javne rasprave i u postupku pripreme zakona kojima se bitno menja pravnirežim u jednoj oblasti ili koji uređuju pitanja koja posebno zanimaju javnost. Dve faze procesa usvajanja zakona u Narodnoj skupštini objavljuje se na internetu. Po usvajanju , zakoni se objavljuju u Službenom glasniku RS kao i na internetu. U našem političkom sistemu ne postoje organizovane institucije ili pojedinci koji se transparentno bave poslovima lobiranja u zakonodavnom postupku. međutim lobiranja ima. Ono je manje ili više transparentno baš zato što nije uređeno. Sva ministarstva bi trebalo da naprave šestomesečne planove izrade novih i ostalih zakona i ostalioh važnijih propisa koji bi bili periodično ažurirani i dostavljeni Savetu za regulatornu reformu. Sva ministarstva bi trebalo da naprave planove javne rasprave da bi se obezbedilo da sve zainteresovane strane imaju blagovremen pristup nacrtima zakona i ostalih propisa. Kontrola kvaliteta zakona i usklađenosti propisa podeljena je između Vlade, Narodne skupštine i drugih institucija. zakonodavni odbor narodne skupštine razmatra predlog zakona, drugog propisa i opšteg akta, koji je upućen Narodnoj skupštini, sa stanovišta njegove usklađenosti sa Ustavom i pravnim sistemom. institucije koje se bave kontrolom kvaliteta propisa su Savet za regulatornu reformu i Vladina kancelarija za pridruživanje EU. Savet za regulatornu reformu vrši kontrolu kvaliteta obavljene Analize efekata propisa a Odbor za evropske integracije zadužen je da verifikuje usklađenost propisa sa zakonodavstvo Evropske unije.

89. Pojam i oblici vojskePod vojskom se podrazumeva celokupnost oružanih snaga jedne države. Vojska je sa jedne strane, autonomni i izdiferencirani činilac u državi, a s druge, ona je državni organ i kao takva sastavni deo državnog aparata. Vojska obavlja jednu od osnovnih funkcija svake države – odbrambenu funkciju – zaštitu spoljnjih granica države. Ta osnovna funkcija vojske ustavnopravno se izražava kao odbrana suverenosti i teritorijalnog integriteta države. Pored nje, vojsci se dodeljuje i jedna unutrašnja funkcija, koja se određuje kao zaštita ustavnog poretka.Danas postoje 3 sistema popune i organizacije vojske. To su:

1) Profesionalna vojska – zasnovana na ljudstvu stalnog sastava i plaćenim dobrovoljcima na određeni rok. Ovaj oblik vojske postoji u SAD, VB, Kanadi. On se začeo u Engleskoj kao izraz kolonijalnih potreba za profesionalnom vojskom.

2) Regrutni sistem – zasnovan na obavezi služenja vojnog roka sa manje ili više dobrovoljaca pod ugovorom. To je praktično kombinovani profesionalni i regrutni sastav. Kod ovog oblika vojske, veličina profesionalnog kontigenta stalnog sastava zavisi od materijalnih mogućnosti zemlje, kao i veličina vojske. Ovaj oblik je najšire primenjen u većini evropskih država, uključiv i Srbiju.

3) Milicijski tip organizacije – primenjen je u Švajcarskoj, Švedskoj, Austriji i Izraelu. On se zasniva na oružanoj sili naroda. Ona nema stalnu operativnu gotovost u vreme mira, nego je stiče tek posle ozvršne mobilizacije.

Za mirnodospke potrebe Vosjka Srbije raspolaže stajaćom vojskom , koja se zasniva na mešovitom sistemu popune. Taj sistem podrazumeva da se stajaća vojska sastoji od regrutnog dela (zasnovanog na načelu opšte vosjne obaveze) i profesionalnog dela (aktivni i ročni sastav oficira, podoficira i vojnika). Ratna vojska obuhvata pored stajaće (aktivne) vojske joši rezervni kontigent starešina i vojnika.Danas je dovedena u pitanje opravdanost postojanja masovne vojske zasnovane na opštoj vojnoj obavezi. Savremenim i vojnim oruđima i oružjima može rukovati samo specijalizovani profesionalni vojni kadar i iluzorno je očekivati da se za rukovanje njima može osposobiti svaki građanin. U međunarodnim razmerama, opšteprihvaćen je stav o zabrani upotrebe sile za rešavanje i prevazilaženje međunarodnih suprotnosti. Sve su to razlozi da se vosjka ne smatra više bespogovornim simbolom nacionalne suverenosti. Rešenja se traže u smanjenju i profesionalizaciji vojske putem uvođenja profesionalnog ili kombinovanog regrutno – profesionalnog dela vojske. Međutim postoji onda pitanje efikasne kontrole civilnih nad vojnim organima.

30

90. Načelo organizacije i položaja vojske u demokratskom poretkuNačelo hijerarhijskog ustojstva, centralizovanog komandovanja i poslušnosti je osnovno pravilo na kojem je ustrojena i funkcioniše vojska. Iz njega proizilazi i odgovornost za izvršavanje zapovesti. Vojska mora biti kompaktna društvena organizacija i zasnivati se na načelu bespogovorne i neprikosnovene poslušnosti. Međutim pod uticajem ratnih zločina u Drugom svetskom ratu, došlo je do relativizovanja načela neprikosnovene poslušnosti.Profesionalizam starešina postaje bitno načelo organizacije u Pruskoj 1808, kada se od vojnih starešina počinje tražiti stručna osposobljenost stečena formalnim vojnim školovanjem.Danas profesionalizacija vojne službe znači:

1) da se vojne starešine formalno obrazuju za vojnu službu2) da svoj radni vek provode u vojsci, sve do penzije i da mogu biti razrešene svoje dužnosti samo

pod unapred određenim u utvrđenim uslovima (gubitak sposobnosti za službu, počinjem zločin)3) da se njihovo unapređivanje u vojsci obavlja pod unapred utvrđenim, priznatim i pravičnim

merilima4) da se njihova obaveza prema državi izražava u podložnosti zvaničnim državnim organima, a ne

nekim drugim subjektima (pol. stranke ili lokalne vlasti)5) da njihovo finansiranje obezbeđuje država, putem redovnog sistema plata i da im pod zakonskim

uslovima pripadaju vojne penzije.Iz prethodnih načela položaja vojske proizilazi i načelo depolitizacije vojske. Vojska je državni organ, koji u sistemu državnih organa ima svoje mesto i odgovornost. Njene obaveze su jedino prema državi, pa stoga mora biti politički neutralna prema politici i političkim ljudima koji su na državnim funkcijama. Depolitizacija vojske ne znači da njeni pripadnici treba da budu lišeni političkih znanja. Naprotiv profesionalci moraju imati i politička znanja, kako bi mogli da shvate prirodu vojske kao društvene organizacije i društvenog okruženja u kojem će se vojna sila upotrebljavati. Vojni profesionalac mora poznavati ustavni sistem države i način njegovog funkcionisanja, kao i položaj vojske u tom sistemu. U toj oblasti nema i ne može biti neutralnosti. Depolitizacija vojske podrazumeva propisivanje i poštovanje sledećih mera

1) zabranu rada političkih stranaka u vojsci2) zabranu članstva vojnih lica u političkim strankama3) isključivanje vojnih lica iz političkog odlučivanja

Načelo podređenosti vojske zvaničnim civilnim vlastima je osnovna odrednica položaja vojske u demokratskim porecima. Suprotan odnos, kada nema civilne kontrole nad vojskom ili kad je ona neefektivna naziva se pretorijanizam. Civilna kontrola nad vojskom postoji samo kad je vojska (oficirski kor) u potpunosti potčinjena civilnom organu. Ta potčinjenost se izražava tako što o primeni oružanih snaga, vojne sile, odlučuje država preko civilnih organa. Pol odluke i globalne ciljeve u vezi sa vojskom utvrđuje država, dok se vojno rukovodstvo bavi pitanjima vezanim za vojnu profesiju. Ovo načelo je jedan od uslova i jamstvo demokratskog političkog poretka.U teoriji se ističe da uzrok poslušnosti vojske prema civilnim vlastima nije fizički nego psihološki.Dva glavna oblika podređenosti vojske civilnim organima psoledica su primene različitih sistema vlasti ili različite organizacije izvršne vlasti. Prema prvom, vojska je podređena parlamentu, a prema drugom šefu države. U prvom sistemu kontrolu vojske i donošenje političkih odluka u pogledu vojne organizacije i unapređivanja kadrova obavlja parlament preko vlade koja proizilazi iz parlamentarne većine ( VB, Indija, Nemačka, Italija, Izrael), dok prema drugom i češće primenenjenom sistemu, funkciju vrhovnog komadanta sružanih snaga obavlja šef države, dok parlament ima pravo kontrole nad vojnim budžetom.Samo mali broj stabilnih demokratija u ekonomski najsnažnijim državama evrope i severne amerike nije doživeo u XX veku izraze neposlušnosti i pobune vojske protiv civilnih vlasti. U Aziji je bilo perioda kada je postojalo više od trećine vojnih režima, u Africi polovina, a u Latinskoj Americi dve trećine.

91. Vojska kao ustavna institucija

31

Vojska je tradicionalno područje ustavne materije koje se uređuje ustavnim normama. Gotovo da su izuzeci ustavi koji ne sadrže nijednu odredbu o odbrani zemlje i njenoj vojsci. Dva najčešća uređivanja pitanja sa ovog podrčja ustavne materije su prava i dužnosti građana prema odbrani zemlje i odnos vojske civilnih vlasti. Ova pitanja regulisana su u važećem Ustavu Republike Srbije od 2006 godine i u Zakonu o odbrani i Zakonu o Vojsci Srbije. Ustav i zakon o odbrani predviđaju, što je savremeno demokratsko dostignuće, tzv prigovor savesti prilikom ispunjavanja te obaveze iz religioznih i duhovnih razloga. Odnos vojske i civilnih vlasti Ustav i pomenuti zakon rešavaju utvrđivanjem nosioca funkcije vrhovnog komadanta Vojske Srbije. Vojskom Srbije, u skladu sa zakonom, komanduje civilni organ, predsednik Republike, uz to vojska Srbije je ‘pod demokratskom i civilnom kontrolom’ ( koju vrše Narodna skupština zaštitnik građana i drugi državni organi u skladu sa svojim nadležnostima, građani i javnost). Zakon o Vojsci Srbije određuje i sadržinu demokratske i civilne kontrole nad Vojskom Srbije:

- obuhvata kontrolu upotrebe i razvoja Vojske Srbije- internu i eksternu kotrolu troškova za vojne potrebe- praćenje stanja i obaveštavanja javnosti o stanju priprema Vojske Srbije- obezbeđenje slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja i utvrđivanje

odgovornosti za vršenje vojnih dužnosti u skladu sa zakonom

Vojska Srbije se može upotrebiti i van granica republike Srbije, ali samo po odluci Narodne skupštine. Vojska Srbije je jedina pravnim poretkom priznata i dozvoljena organizovana oružana snaga Republike Srbije, pa je stoga zabranjeno svako paravojno organizovanje i udruživanje za izvršavanje zadataka u odbrani zemlje. Vojska Srbije sastoji se od stalnog i rezervnog sastava. Stalni sastav sačinjavaju profesionalni vojnici i vojnici na služenju vojnog roka, a rezervni sastav čine rezervni oficiri, rezervni podoficiri i vojnici u rezervi.

92. Pojam i uloga policijePolicija, zajedno sa vojskom, čini srž države kao monopola fizičke sile. Osnovna funkcija policije je uspostavljanje i održavanje unutrašnjeg društvenog reda, u uslovima mira, ona je time bliža pravosuđu nego vojsci.Reč policija izvodi se iz prvobitnog grčkog grada – države, polisa, i njome se označavala celokupna državna aktivnost u polisu, izuzimajući sudstvo i vojsku. Sve do XVII – XVIII veka policija je imala drugačije značenje od savremenog značenja, i ono je odgovaralo grčkoj reči ‘politeja’. Policija je vodila brigu o državnom interesu, ali i on interesu stanovničtva. U toku XIX veka pojavljuje se unutrašnje diferenciranje državne uprave prema dvojakoj funkciji države: da unapredi razvoj društva i njegovo blagostanje, da suzbija opasnosti koje državi i društvu čiji je ona izraz prete iznutra. Od tada se reč policija ne upotrebljava više za označavanje celokupne državne uprave, nego samo za njenu funkciju otklanjanja unutrašnjih opasnosti u državi. U pojedinim zemljama se zaštita državnog poretka od unutrašnjih protivnika poverava državnoj policiji, a od spoljašnjih kontraobaveštajnoj službi. Ostala policijska delatnost, deli se u pojedinim zemljama na posebnu sudsku policiju, čiji je zadatak da vodi istragu i istražni postupak u stvarima krivičnih dela, in a upravnu policiju, čiji je zadatak održavanje javnog poretka. Moguće se i dalje deobe policije na posebne organizacione jedinice – za saobraćaj, za društveno negativne pojave (alkoholizam, droga, prostitucija), za maloletničku delikvenciju…Osnovna funkcija policije kao državnog organa je vezana za pojam javnog poretka. Održavanje javnog poretka obuhvata:

1) prevenciju njegovog narušavanja2) represiju protiv onih koji da narušavaju3) stvaranje i održavanje uslova stabilizacije javnog poretka

U širem smislu, javni poredak (pol institucije, ljudske i građanske slobode) obuhvata poredak ustanovljen ustavom i pravnim propisima jedne zemlje. U tom smislu se javni poredak izjednačuje sa ustavnopravnim poretkom, tj sa sistemom političkih institucija, odnosa i prava konstituisanih i zaštićenih pravom. Obim funkcije policije zavisi od odnosa društvenih i političkih snaga u društvu. Ukoliko je taj odnos

32

neprijateljski, uloga policije je značajnija i obrnuto, u društvu u kojem postoji društvena kohezija, značaj policije se smanjuje. Na obim funkcija policije utiču još 2 činioca.Prvi je vezan za porast državnog aparata i stepen intervencije države u društvene odnose. Povećanje državnog aparata i državnog intervencionizma dovodi i do povećanja obima policije. S druge strane, zahtev za ograničavanje i humanizovanje državne vlasti i uopšte prinude, utiče kako na promenu metoda koje policija primenjuje, tako in a obim policije.Opšta policija ili centralna policija organizuju se za potrebe i pod kontrolom centralnih državnih organa. Obično se nalazi u sklopu ministarstava unutrašnjih poslova, ali može biti vezana i za vojsku, kao žandarmerija ili specijalna vojna policija, kao i za druge grane državne uprave. Pri tom, kontraobaveštajna služba može biti organizovana kao organizaciona jedinica u okviru opšte policije ili kao jedinica u okviru posebne službe državne bezbednosti ili kao deo obaveštajne službe koja je više ili manje u sastavu vojske. Politička policija se organizuje u okviru opšteg policijskog sistema. Dvostruka opasnost izdvajanje ove policije u posebnu organizaciju -

- ono je obeležje represivnog policijskog režima i - stalni je izvor opasnosti za promenu karaktera državne vlasti, pa i nosilaca državne vlasti.

Najpoznatiji primer takve policije je GESTAPO u nacističkoj Nemačkoj. Žandarmerija je specijalna formacija za direktnu primenu sile većih razmera prilikom obavljanja policijske delatnosti, kao i za vršenje lokalne terenske policijske službe u zemljama u kojima nije organizovana posebna lokalna policija. Obično je hijerarhijski podređena komandi vojske. Primer žandarmerije su italijanski karabinjeri, koji su deo vojske Italije koji vrše policijske funkcije u vojsci, ali isto tako u ulozi žandarmerije obavljaju poslove održavanja javnog poretka. U mnogim zemljama organizuju se specijalne policije za potrebu pojedinih upravnih resora tj. ministarstava. Lokalnu policiju sačinjavaju policijske jedinice koje su formirane u sklopu lokalnih sistema upravljanja i nalaze se pod kontrolom lokalnih organa. Retki su primeri prave samostalnosti i izdvojenosti lokalne policije od centralne policije.Opšti problem država s demokratskim uređenjem je kako policiju podrediti političkoj i pravnoj kontroli i kako ograničiti i civilizovati upotrebu monopola sile. Delatnost policije se podvodi pod zakon, i za nju, kao i za celokupnu državnu upravu , važi načelo zakonitosti. Smisao pravne regulisanosti postupaka policije je da se ona učini pravno odgovornom za svoje postupke. Demokratizovanju policije služi i nadzor nad radom policije. Taj nadzor se može podeliti na unutrašnji i spoljašnji. Unutrašnji nadzor obavlja se u okviru same policijske organizacije i ministarstava unutrašnjih poslova od strane više instance. Spoljašnji nadzor obavljaju se primenom različitih metoda – parlament, javni tužilac, sud i razne institucije kakav je npr švedski ombudsman, sve do politilkih stranaka i udruženja građana.

93. Dekoncentracija i decentralizacijaZa razliku od federalne države, u unitarnoj državi državnu vlast kao jedini državni organi vrše centralni organi. Oni tu vlast mogu vršiti u celini ili pojedine poslove državne vlasti poveravati necentralnim organima, koji su im podređeni u određenom stepenu. S obzirom na odnos centralnih i necentralnih ogana, unitarna država može biti centralizovana i decentralizovana.Instrument pomoću kojeg se postiže potpuna podređenost necentralnih organa centralnim i uspostavlja centralističko državno uređenje u unitarnoj državi naziva se dekoncetracija.Instrument pomoću kojeg se necentralnim organima ostavlja izvestan stepen samostalnosti u odnosu na centralne organe i uspostavlja decentralizovano državno uređenje naziva se decentralizacija.Dekoncetracija i decentralizacija su dva modaliteta ostvarivanja načela jedinstva državne volje u unitarnoj državi. Zajedničko im je to što i jedan i drugi izražavaju centrifugalnu tendenciju u unitarnoj državi, koja državnu vlast, pre svega državnu upravu približava građanima.Razliku između dekoncetracije i decentralizacije najjednostavnije izražava Andre Oriju kad kaže da se kod dekoncetracije poslovi državne uprave poveravaju državnim organima, predstavnicima države, dok se kod decentralizacije ti isti poslovi poveravaju nedržavnim organima, predstavnicima građana. U tom smilu je dekoncetracija centralizam, pošto ona sprovodi koncetraciju vlasti kod centralnih državnim organa, posebno uprave.

33

Dekoncetracija je spuštanje vlasti vlasti odlučavanja sa viših stepena hijerarhije na niži. Dekoncetracija je samo dislocirano obavljanje državnim vlasti, posredstvom neizbornih od strane države postavljenih, strogo hijerarhijski podređenih organa. Tipičan primer dekoncetracije su okruzi koji su formirani u republici Srbiji. Dok koncetracija je obavljanje poslova državne uprave iz nadležnosti centralnog organa državne uprave van njegovog sedišta, preko njegovog ekspozitura. Ekspoziture su upravo dislocirane organizacione jedinice centralnog organa državne uprave. One su organizacioni deo centralnog organa državne uprave i hijerarhijski sum u potpuno podređene.Kod dekoncetracije reč je o prenošenju određenih poslova državne uprave sa centralnog na lokalni nivo, ali posredstvom i u korist državnih organa. Stoga, dekoncetracija vlasti nema veze sa decentralizacijom, jer se sprovodi u okviru i posredstvom hijerarhije, koja je načelo centralizacije, a ne decentralizacije. Decentralizacija je prenošenje poslova državne uprave iz nadležnosti centralnih državnih organa na centralne organe tipa lokalnih organa uprave ili čak na lokalna predstavnička tela, koja bira lokalno stanovništvo, tj građani neposredno. Decentralizaciju ustanovljava država prema svojoj volji, državnim zakonom. Ona je podvrgnuta načelu specijalnosti tj. može obuhvatiti samo određene poslove iz oblasti državne upravne vlasti i ništa preko ni izvan toga, za razliku od države koja preko svojih organa vrši sve državne vlasti tj ima opštu nadležnost državne vlasti. Otuda decentralizacija, posebno u francuskom značenju pojma, označava samostalnu upravu, samoupravu.

94. Teritorijalna decentralizacijaDecentralizacija može biti funkcionalna i teritorijalna.Funkcionalna decentralizacija sastoji se u priznavanju određenim javnim službama, o čijem funkcionisanju brine država, prava na određen stepen nezavisnosti, koja obuhvata učestvovanje u upravljanju i rukovođenju.Teritorijalna decentralizacija sastoji se u takvoj nezavisnosti kojom raspolažu teritorijalni kolektiviteti, odnosno građani koji su u njima nastanjeni, da u okviru zakona samostalno sobom upravljaju u sferi lokalnih poslova. Ovo je značenje teritorijalne decentralizacije u smislu lokalne, teritorijalne samouprave ili narodne samouprave. U ovom širem značenju teritorijalna decentralizacija je ustanova nezavisna od državne vlasti i centralnih državnih organa vlasti, ona je autentična lokalna samouprava. U užem značenju decentralizacija je oblik decentralizacije je oblik decentralizacije uprave, pa se s obzirom na takvu sadržinu, ona naziva lokalna uprava. Teritorijalna decentralizacija je poveravanje državnih poslova, koje organi lokalne samouprave i teritorijalne autonomije vrše kao prenesene tuđe strane centralnih necentralnim i nedržavnim organima. Uže značenje teritorijalne decentralizacije svodi državne poslove na poslove državne vlasti. Međutim, lokalni poslovi isto tako su državni poslovi, ali za njihovo obavljanje nije neophodno primenjivati državnu vlast. Zbog toga njih obavljaju nedržavni, samoupravni organi. Jovan Đorđević povlači razliku izmeću lokalne samouprave, kao teritorijalne decentralizacije, u smislu samostalnog upravljanja lokalnog stanovništva lokalnim poslovima, a decentralizacije kao lokalne uprave, u smislu vršenja poslova centralne uprave od strane lokalnih organa.Pojom teritorijalne decentralizacije u širem smislu može se obuhvatiti i pojam teritorijalne autonomije. Njime se, za razliku od pojma lokalne samouprave, koji obuhvata autonomiju lokalnih od centralnih državnih organa u sferi lokalnih poslova, obuhvata autonomija autonomija u oblasti zakonodavstva koja se dodeljuje jedinicama teritorijalne autonomije. Zakoni jedinica teritorijalne autonomije, za razliku od državnih zakona, ne važe na celoj državnoj teritoriji, nego na teritoriji autonomne jedinice i imaju slabiju pravnu snagu od državnih zakona, koji su u strogom smilu reči, jedini primordijalni zakoni u državi. Lokalna samouprava i teritorijalna autonomija oblici su teritorijalne decentralizacije u širem smislu shvaćene unitarne države.

95. Pojam lokalne samoupraveLokalna samouprava je oblik odlučivanja i upravljanja lokalnim zajednicama, konstituisanim na užim delovima državne teritorije, neposredno od strane njenih stanovnika ili putem njihovog predstavništva,

34

koje oni neposredno biraju, kao i drugih lokalnih organa. Lokalnom samoupravom ostvaruje se političko pravo građana na samoodlučivanje o lokalnim poslovima. Otuda lokalna samouprava ima status ustavne materije, a samostalnost lokalne samouprave ujamčena je ustavom. Danas su ovo postali opšteprihvaćeni elementi pojma lokalne samouprave, izraženi u najpoznatijem međunarodnom aktu o lokalnoj samoupravi – Evropskoj povelji o lokalnoj samopuravi(1985). U teoriji lokalna samouprava određuje se kao vlast u lokalnoj zajednici, koja uživa određeni stepen slobode u obavljanju svojih prava i dužnosti. Lokalnu vlast vrše organi koji predstavljaju lokalnu zajednicu. Postoje merila podele države na lokalne jedinice. Prilikom te podele uvažava se nekoliko činilaca: površina teritorije, broj ljudi, granice lokalnih interesa i vrste i obim delatnosti čijim se obavljanjem ti interesi zadovoljavaju. Najčešće primenjivana merila putem kojih se čini spoj tih činilaca u jednu lokalnu jedinicu su: homogenost, komplementarnost, gravitacija određenim institucijama i predvidivi privredno – finansijski kapaciteti lokalne jedinice. Lokalni interesi i poslovi bitno su različiti od interesa i poslova koji dolaze do izražaja u državi kao celini. U lokalnim zajednicama rešavaju se životna pitanja građana, dok se u državi i državnim organima vodi visoka politika. Osnovna obeležja lokalne samouprave su sledeća :

1. postojanje ustavom utvrđenog kruga samoupravnih lokalnih poslova, koje jedinice lokalne samouprave obavljaju bez uplitanja centralnih državnih organa

2. građani u lokalnim jedinicama slobodno biraju svoje predstavničko telo ili neposredno odlučuju o bitnim pitanjima od interesa za lokalnu zajednicu

3. organizaciona i personalna samostalnost lokalnih institucija4. postojanje samostalnih finansijskih i drugih sredstava tj sosptvenih prihoda, čiji izvori i namena

utvrđuju u budžetu lokalne zajednice5. postojanje ustavom i zakonom utvrđene zaštite samoupravnih prava, koja omogućuju uredno

funkcionisanje lokalne samoupraveKrug samoupravnih lokalnih poslova koji predstavlja izvornu nadležnost lokalne zajednice, treba da se sastoji od poslova čijim se obavljanjem može, stvarno i formalno, uticati na život i razvoj lokalne zajednice. Određivanje lokalnih poslova vrši se u zakonu o lokalnoj samoupravi ili o lokalnim jedinicama metodom nabrajanja tih poslova – sistem enumeracije ili metodom opšte pretpostavke nadležnosti prema kojem su lokalni svi oni poslovi koji nisu ustavom ili zakon utvrđeni kao državni poslovi – sistem generalne klauzule. Lokalne vlasti imaju, u granicama zakona, punu slobodu da preduzimaju inicijative u bilo kojem stvarima koje nisu isključene iz njihove nadležnosti niti su dodeljene drugoj vlasti. prava poverena lokalnim vlastima su , po pravilu, puna i isključiva. O poslovima iz lokalnog delokruga građani u lokalnim jedinicama odlučuju neposredno ili posredstvom lokalnog predstavništva. Evropska povelja o lokalnoj samoupravi garantuje lokalnim jedinicama pravo na sopstvene organe uprave i profesionalni kadar zaposlenih u njima. Organizaciona i personalna samostalnost lokalnih institucija i uopšte lokalne samouprave zavisi od odnosa države i lokalne samouprave. Postoje tri mogućnosti za postavljanje odnosa između državnih organa i lokalne samouprave:

o puna samostalnost jedinica lokalne samouprave , kakvu predpostavlja marksistička teorija komune

o potpuna nesamostalnost lokalne samouprave , koja je samo lokalni nivo državne vlasti, kakva postoji u centralizovano uređenim državama

o mešoviti sistem , prema kojem su jedinice lokalne samouprave u obavljanju javnih poslova iz svoje nadležnosti samostalnije, dok su u drugim podvrgnute većem državnom uticaju

Lokalna samouprava mora imati na raspolaganju finansijska sredstva. Finansijska sredstva lokalne samouprave obuhvataju sredstva koaj izvorno pripadaju lokalnim jedinicama i sredstva koja obezbeđuje država.Finansijska sredstva lokalnih vlasti treba da odgovaraju obimu njihovih zadataka određenih ustavom i zakonom. Element lokalne samouprave je i zaštita ustavom proklamovanog prava na lokalnu samoupravu. Takvu zaštitu obezbeđuje država preko svojih organa, najčešće redovnih ili posebnih ustavnih sudova, odnosno organa nadležnih za rešavanje upravnih sporova. Izraz samostalnosti lokalnih jedinica i nihovo pravo na udruživanje i povezivanje sa istim lokalnim jedinicama u različite oblike saveza. Takvi savezi mogu obuhvatati lokalne jedinice sa određenog područja u okviru državne teritorije ili na

35

celoj državnoj teritoriji, a mogu se protezati i van državnih granica, u obliku međunarodnih organizacija lokalnih jedinica. Prvi oblici lokalne samouprave nastali su u Evropi u XV i XVI, razvojem srednjovekovnih gradova – komuna, koji su dobili status slobodnih gradova od kralja ili feudalaca, putem raznih povelja i statute. Danas je u većini zemalja u svetu, čak i onima u kojima ima duboke korene, lokalna samouprava potisnuta, stavljena u dugi plan u odnosu na državu i državnu vlast, koja preduzima na sebe regulisanje najvažnijih pitanja sgzistencije građana. Uzroci tome u brojni, a kao najvažniji obično se ističu sledeći

1) širenje uloge savremene države i jačanja centralizma i etatizma2) stvaranje velikih političkih stranaka koje nemaju interes za lokalnu politiku3) premeštanje u državi blagostanja mnogih poslova koji su se nekada obavljali od strane lokalnih

vlasti na državne organe4) sužavanje finansijske samostalnosti lokalne samouprave, koja postaje sve zavisnija od dotacija i

subvencija države5) sužavanje normativne samostalnosti lokalne samouprave pod pritiskom sve razgranatije državne

reulative6) sužavanje prostora lokalne samouprave nastajanjem potreba za jedinstvenim javnim službama,

kakve su zdravstvo, školstvo, saobraćaj i slično

96. Sistemi lokalne samoupraveSistemi ili tipovi lokalne samouprave razlikuju se prema nekom od ključnih obeleđja realno postojeće lokalne samouprave. Smatra se da je jedno od takvih obeležja odnos države prema lokalnoj samoupravi. Postoje dva osnovna tipa lokalne samouprave – jedan karakterističan za Englesku (i Vels), u kojoj je lokalna samouprava odvojena od centralne vlasti, dok drugi postoji u Francuskoj, u kojoj je lokalna samouprava kreacija države, kojoj je i podređena. U Engleskoj je lokalna samouprava autohtona ustanova, dugo se razvijala nezavisno i samostalno od centralne vlasti. Sistem lokalne samouprave u Engleskoj zasniva se na razlikovanju dva posebna sistema vlasti : jedan čine centralni organi vlasti, dok drugi čine organi lokalne samouprave. Nadležnosti obe vlasti utvrđuje parlament. Postoje tri stepena lokalne samouprave: okruzi, srezovi i parohije . Okruzi i srezovi mogu biti metropolski i bični, dok su parohije tradicionalne srednjovekovne osnovne jedinice lokalne samouprave. London ima poseban položaj i organizaciju. Ovaj system se još naziva i komitetski.Pod uticajem lokalne samouprave u Engleskoj razvijala se samouprava u SAD. Osnovni princip lokalne samouprave u SAD je samoorganizovanje lokalnih jedinica u okviru ustava i zakona fedralnih jedinica – država. To znači da lokalna samouprava nije kategorija federalnog ustava i federalnog zakona. Tri glavna sistema lok. samouprave:

Model mer – savet – prvi i najstariji, u kojem su i mer i savet izabrani neposredno od strane lokalnih birača.

Komisijski model – u kojem telo s malim brojem članova, neposredno izabrano od strane lokalnih birača, vrši istovremeno i normativnu i izvršnu vlast, stim što je svaki član tog tela (komisije) na čelu jednog upravnog resora.

Menadžerski model – u kojem je nosilac ovlašćenja izvršne vlasti, al ii odgovornosti za izvršavanje – menadžer, koji podleže kontroli i odgovornosti predstavničkog tela (saveta). Stručnjaci daju prednost trećem delu kao najpogodnijem. Poseban oblik lok. Samouprave u SAD predstavlja samouprava u malim varošima Nove Engleske, sa svojim varoškim zborovima gde stanovništvo donosi odluke o nekim pitanjima.

U Francuskoj gotovo da in e postoji lokalna samouprava, pošto lokalne vlasti imaju mali stepen samoupravnosti. Državno uređenje u Francuskoj zasniva se na centralizaciji i hijerarhiji. Jedinice lokalne samouprave obavljaju sosptveni i preneseni delokrug poslova, s tim što su poslovi u sopstvenom delokrugu malobrojni i od manjeg značaja. U osnovi sitema lokalne samouprave u Francuskoj su dve lokalne jedinice – opština i departman, s tim što su se 80-tih godina regioni konstituisali od jedinica specijalne nadležnosti u teritorijalne jedinice opšte nadležnosti. Postoji monotipna opština – sve opštine (one u gradovima i u selima) imaju istovetan status. Opštine su podređene departmanima i preko njih centralnim organima, dok

36

su departmani neposredno podređeni centralnim organima. Pored ovih organa, postoje i predstavnička tela u lokalnim jedinicama i to – opštinsko veće u opštini i opšte veće u departmanu. Postoje sistemi u kojima se ne pravi nikakvo razlikovanje između državnih organa i organa lokalne samouprave. Opštine i njihovi organi samo su lokalni orhani dravne vlasti a oni nemaju nikakvu samostalnost. (npr. bivši SSSR i današnja NR Kina)Zavisno od strukture i teritorijalne organizacije lokalne samouprave razlikuju se sledeći sistemi lokalne samouprave

- jednostepena lokalna samouprava (Švajcarska, Austrija, Turska, Grčka)- dvostepena lokalna samouprava (u SAD i u većem broju saveznih republika SSSR-a)- trostepena i višestepena lokalna samouprava (u Engleskoj, odnedavno u Francuskoj, u NR

Kini i u manjem broju saveznih republika SSSR-a)U različitim sistemima lokalne samouprave osnovnu jedinicu lokalne samouprave predstavlja opština, koja je u suštini lokalna zajednica građana jednog naselja. U logic ii tradiciji structure lokalne samouprave jeste trostepena lokalna samouprava, sa tri stepena lokalnih jedinica: najnižim, koji ima za cilj neposredno uključivanje stanovništva, osnovnim, koji je glavni nosilac lokalnih poslova i lokalnih javnih službi i regionalnim, koji treba da izrazi realno postojeće regionalne celine u zemlji ili pak da takve celine stvori radi ostvarivanja određenih ciljeva. Prema stepenu učešća građana u upravljanju lokalnom zajednicom:

1.Lokalna samouprava zasnovana na neposrednom učešću građana (Engleska, SAD, Švajcarska)

2.Lokalna samouprava zasnovana na predstavničkom učešću građana u obliku kabinetske vlade (Švedska; Francuska, Italija)

3.Lokalna samouprava zasnovana na predstavničkom učešću građana na načelu predsedničke, policijske i menadžerske vladavine (SAD)

4.Lokalna samouprava zasnovana na predstavničkom učešću građana na načelu komitetske, odnosono kolegijalne vladavine (Engleska)

5.Lokalna samouprava zasnovana na predstavničkom učešću građana na načelu skupštinske vladavine (nekadašnje socijalističke zemlje)

97. Jedinica lokalne samouprave u SrbijiZakon o lokalnoj samoupravi republike Srbije određuje dvojako lokano samoupravu:

1. Kao pravo građana2. Kao ukupnost organa i institucija jedinica lokalne samouprave

U prvom značenju, loklana samouprava je pravo građana da upravljaju javnim poslovima od neposrednog, zajedničkog i opšteg interesa za lokalno stanovništvo, neposredno i preko slobodno izabranih predstavnika u jedinicama lokalne samouprave. U drugom značenju, lokalna samouprava je pravo i sposobnost organa lokalne samouprave da u granicama zakona, uređuju poslove i upravljaju javnim poslovima, koji su u njihovoj nadležnosti i od interesa za lokalno stanovništvo. U Republici Srbiji postoji jednostepena lokalna samouprava i u okviru nje posebna rešenja za gradove i grad Beograd. U Zakonu o lokalnoj samoupravi kaže da se u Republici Srbiji lokalna samouprava ostvaruje u opštini, gradu i gradu Beogradu, kao teritorijalnim jedinicama lok samouprave.Opština je osnovna jedinica lokalne samopurave u Republici Srbiji. Samoupravni status opštine sastoji se u sledećem:

1. U ustavom i zakonom zajemčenom samostalnom delokrugu ovlašćenja i poslova2. U pravu da smostalno i slobodno biraju svoje organe3. U sigurnim i stalnim izvorima prihoda kojima mogu stalno raspolagati4. U posebnoj zaštiti samoupravnog statusa

U Republici Srbiji ima 150 opština.Grad, je prema funkcijama utvrđenim ustavom i zakonom, opština na svojoj teritoriji, ali se od opštine ne razlikuje samo poi menu. Grad je primarna lokalna zajednica na teritoriji grada, dok su eventualne gradske opštine izvedene lokalne zajednice iz grada. Grad je prirodna, ekonomska i socijalna Celina. Gradu se

37

zakonom mogu poveriti, pored poslova koji se poveravaju pojedinoj opštini, i drugi poslovi državne uprave, polazeći od privredne i socijalne razvijenosti grada, kao i drugih obeležja. Novina je komunalna policija koju obrazuje grad.U Republici Srbiji ima 23 grada.Grad Beograd ima status posebne teritorijalne jedinice. I on obavlja nadležnosti opštine i grada, utvrđene Ustavom i zakonom al ii poslove navedene u Zakonu o glavnom gradu. Zakon kaže da gradska opština u gradu Beogradu ima, kao i grad Beograd, sojstvo pravnog lica.Osnovni najviši pravni akt jedinice lokalne samouprave je statut, koji njena skupština donosi samostalno. Pošto ima svojstvo pravnog lica, jedinica lokalne samouprave može osnivati preduzeća, ustanove i druge organizacije koje vrše javnu službu. Jedinice lokalne samouprave imaju svoju imovinu, kojom samostalno upravljaju njihovi organi u skladu sa zakonom.

98. Nadležnosti i finansiranje opštinaOpština ima dve osnovne nadležnosti:

1. samoupravnu ili izvornu nadležnost2. prenesenu ili decentralizovanu nadležnost

U pogledu samoupravne ili samostalne nadležnosti opštine najvažnije je utvrditi granice te nadležnosti i zbog toga se zakonima, moraju izvršiti jasna razgraničenja ovlašćenja republike i jedinica lokalne samouprave tj opštine. Izvorna nadležnost opštine obuhvata poslove u čijem obavljanju opština uživa autonomiju u odnosu na državu. Povereni poslovi su državni poslovi, za čije je obavljanje nadležna država i ona ima ustavno ovlašćenje da određenoj jedinici lokalne samoupravepoveri obavljanje pojedinih od svojih poslova id a joj prenese sredstva za te poslove. Za obavljanje izvornih poslova važi system zakonske enumeracije, za obavljanje prenetih poslova važi system generalne klauzule (nisu nabrojani, nego obavljaju smao one koje im država poveri zakonom). Poslovi u izvornoj nadležnosti se bliže određuju statutom jedinice lokalne samouprave i drugim opštim aktom. U Zakonu o lokalnoj samoupravi izvorni poslovi opštine grupisani su u 39 poslova. Zakon o lokalnoj samoupravi odredio je prirodu i brstu državnih poslova koje Republika može poveriti na obavljanje opštini. Sredstva za obavljanje poverenih poslova obezbeđuje Republika Srbija ili autonomna pokrajina, zavisno od toga ko ih je poverio. Povereni poslovi ne prelaze činom poveravanja u trajni tj izvrni delokrug lokalne samouprave, tj oni su i dalje poslovi Republike.Za obavljanje svoje nadležnosti, jedinica lokalne samouprave ima relativnu finansijsku autonomiju, koja obuhvata posebne i stabilne izvore prihoda. Finansiranje poslova jedinice lokalne samourave obezbeđuje se iz budžeta jedinice lokalne samouprave i iz budžeta Republike. Sredstva budžeta jedinice lokalne samouprave obezbeđuju se iz izvornih i iz ustupljenih javnih prihoda, transfera, primanja, na osnovu zaduživanja i drugih prihoda i primanja utvrđenih zakonom. Kad jedinica lokalne samouprave nije u mogućnosti da tokom godine obezbedi finansiranje poslova iz svog budžeta, njoj se obezbeđuju dopunska sredstva iz budžeta Repulike. Izvorni javni prihodi jedinice lokalne samouprave ostvareni na njenoj teritoriji utvrđeni su u zakonu.

99. Organizacija opštineU opštini se radi obavljanja poslova iz njene nadleđnosti obrazuju:

1. Skupština opštine2. Predsednik opštine3. Opštinsko veće4. Opštinska uprava

Skupština opštine je predstavnički organ, koji obavlja osnovne funkcije lokalne vlast. Sastoji se od odbornika ( 19- 75, 4 godine mandat), broj odbornika utvrđuje se statutom opštine. Odbornički imunitet je znantno uži od poslaničkog, obuhvata garantije neodgovornosti, ali ne i nepovredivosti odbornika. Sednicu skupštine opštine saziva predsednik skupštine po potrebi, a najmanje jednom u tri meseca. Predsednik se bira iz reda odbornika, na 4 godine, većinom od ukupnog broja glasova. Odbornici se biraju sa osnovu lista

38

političkih stranaka, njihovih koalicija, drugih političkih organizacija, i liste koje predlože grupe građana. Izbrna lista mora ispuniti tri uslova: 1) mora biti podržana od najmanje 30 birača po predlogu za svakog kandidata na izbornoj listi; 2) mora sadržati najmanje jednu trećinu kandidata od ukupnog broja odbornika koji se bira; 3) mora imati najmanje 30% kanidata manje zastupljenog pola na listi. Izbore za odbornike raspisuje predsednik Narodne skupštine. Izbore sprovode izborna komisija jedinice lokalne samouprave i birački odbori. Rezultate izbora utvrđuje izborna komisija i ona utvrđuje broj mandata koji pripada svakoj izbornoj listi i primenom sistema najvećeg količnika. Zakon o lokalnim izborima predviđa sredstva kojima se načelno slobodni mandate odbornika definitivno pretvara u imperativni stranački mandate. Zakon predviđa da podnosilac izborne liste i kandidat za odbornika mogu zaključiti ugovor kojim regulišu međusobne odnose i predvideti pravo podnosioca izborne listed a u ime odbornika podnese ostavku na funkciju odbornika u skupštini jedinice lokalne samouprave. Po zaključenju ovog ugovora odbornik predaje podnosiocu izborne liste svoju blanko ostavku, što se konstatuje u ugovoru. Podneta ostavka i ovlašćenja koja su data u blanko ostavci ne mogu se opozvati.Predsednik opštine (gradonačelnik) vrši izvršnu funkciju u opštini. Pored opštinskog veća on je jedan od 2 izvršna organa u opštini. Predsednika opštine bira skupština opštine, iz reda odbornika na vreme od 4 godine, tajnim glasanjem, većinom glasova od ukupnog broja odbornika skupštine opštine. Kadnidata za redsednika opštine predlaže predsednik skupštine opštine. Predsednik opštine ima 2 svojstva:

1. On je inokosni izvršni organ 2. On je po položaju predsednik opštinskog veća kao kolegijalnog organa u opštini

Predsednik opštine može biti razrešen pre isteka vreena na koje je biran, na obrazložen predlog najmanje trećine odbornika, na isti način na koji je izabran.Opštinsko veće je kolegijalni izvršni oragan opštine. Čine ga predsednik opštine, zamenik predsednika opštine, kao i članovi opštinskog veća čiji je broj utvrđen statutom opštine i koji bira skupština opštine, na period od 4 godine, tajnim glasanjem , većinom glasova od ukupnog broja odbornika. Broj članova opštinskog veća, koje skupština opštine bira na predlog predsednika opštine, ne može biti veći od 11. opštinsko veće: predlaže odluke i akte iz nadležnosti skupštine opštine, neposredno izvršava i stara se o šzvršavanju odluka i druih akata skupštine opštine, vrši adzor nad radom opštinske uprave, poništava i ukida akte opštinske uprave koji nisu u saglasnosti sa statutom i zakonom is sl.Opštinska uprava je dobila svojstvo posebnog organa opštine. Opštinska uprava je nosilac upravne funkcije, koja je jedan sloj izvršne funkcije, u opštini. Opštinska uprava može biti organizovana kao jedinstven organ ili u više opštinskih uprava za pojedine oblasti. Ova druga mogućnost postoji za opštine sa preko 50.000 stanovnika. Opštinskom upravom kao jedinstvenom službom rukovodi načelnik. Uprava može: da izvršava odluke i druge akte skupštine opštine, predsednik aopštine i opštinskog veća, ima funkciju rečavanja u upravnom postupku stvarima iz nadležnosti opštine…U gradu Beogradu se za obavljanje poslova pomoćnika gradonačelnika u oblasti ekonomskog razvoja u Gradskoj upravi postavlja gradski menadžer, a za obavljanje poslova pomoćnika gradonačelnika u oblasti urbanizma u Gradskoj upravi se postavlja gradski arhitekta. Pomoćnike postavlja i razrešava gradonačelnik.

100. Neposredno učešće građana u poslovima opštineod oblika ušešća građana u obavljanju poslova jedinica lokalne samouprave Zakon o lokalnoj samoupravi poznaje:

1. građansku inicijativu2. zbor građana3. referendum

Građanskom inicijativom građani predlažu skupštini jedinice lokalne samouprave donošenje akata kojima se uređuje neko pitanje iz nadležnosti jedinice lokalne samouprave, promenu statute ili drugih akata, raspisivanje referenduma.Zbor građana se saziva za deo teritorije jedinice lokalne samouprave utvrđen njenim statutom. Na zboru građana raspravljaju se i daju predlozi o pitanjima oz nadležnosti jedinica lokalne samouprave. Zbor

39

građana većinom glasova prisutnih usvaja zahteve i predloge i upućuje ih skupđtini ili pojedinim organima i službama jedinice lokalne samouprave.Referendum može biti fakultativan i obavezan, a raspisuje se o pitanjima iz delokruga skupština jedinice lokalne samouprave. U oba slučaka ga raspisuje skupština jedinice lokalne samouprave i to fakultativni, na sopstvenu inicijativu, a obavezni na zahtev najmanje 10 % birača. Mesna zajednica i drugi oblici mesne samouprave su oblik neposrednog učešća građana u ostvarivanju neposrednog učešća građana u ostvarivanju lokalne samouprave. Za razliku od prethodna 3 oblika, mesna zajednica je oblik stalnog učešća građana u neposrednom obavljanju poslova od zajedničkog interesa. Osnivaju se radi zadovoljavanja potreba i interesa lokalnog stanovničtva, pre svega u selima, ali se mogu osnivati i u gradskim naseljima. Skupština jedinice lokalne samouprave može svojom odlukom svim ili pojedinim mesnim zajednicama i drugim oblicima mesne samouprave poveriti vršenje određenih poslova iz nadležnosti jedinice lokalne samouprave uz obezbeđivanje za to potrebnih sredstava. Mesna zajednica je oblik interesnog samoorganizovanja građana – radi racionalnijeg i efikasnijeg ostvarivanja prava građana i zadovoljavanja njihovih interesa.

101. Odnos Republike i lokalne samouprave Postoji nekoliko oblika odnosa republičkih organa i organa jedinica lokalne samouprave. U tim odnosima Republiku oličava Vlada i resorno ministarstvo. Njima stoje na raspolaganju 6 mogućnosti za intervenciju Republike prema lokalnoj samoupravi radi uspostavljanja ustavnosti i zakonitosti.Prvo, Vlada je dužna da obustavi od izvršenja opšti akt jedinice lokalne samouprave za koji smatra da nije saglasan Ustavu ili zakonu rešenjem koje stupa na snagu po objavljenju u Službenom glasniku Republike Srbije.Drugo, nadležno ministarstvo će pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti statuta, propisa ili drugog opšteg akta jedinice lokalne samouprave pred Ustavnim sudom kad smatra da taj akt nije u saglasnosti sa Ustavom, zakonom ili drugim propisom republike Srbije.Treće, ministarstvo nadležno za poslove lokalne samouprave kad smatra da opšti akt organa jedinice lokalne samouprave nije u saglasnosti sa njenim statutom, ukazaće na to skupštini jedinici lokalne samouprave radi preduzimanja odgovarajućih mera. Ukoliko skupština jedinice lokalne samouprave ne bi postupila po predlozima ministarstva nadležnog za poslove lokalne samouprave ministarstvo nadležno za poslove lokalne samouprave pokrenuće postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom i istovremeno će predložiti Vladi da obustavi od izvršenja odnosni akt do odluke Vrhovnog kasacionog suda.Četvrto ministarstvo nadležno za poslove lokalne samouprave kad nađe da pojedinačni akt organa, odnosno službe jedinice lokalne samouprave, protiv kojeg nije obezbeđena sudska zaštita, nije u saglasnosti sa zakonom ili drugim propisom , odnosno s odlukom ili drugim aktom jedinice lokalne samouprave, predložiće skupštini jedinice lokalne samouprave da takav akt ukine ili poništi.Peto, Vlada na predlog ministarstava nadležnog za poslove lokalne samouprave može doneti odluku o raspuštanju skupštine jedinice lokalne samouprave ako:Skupština ne zaseda duže od 3 mesecaNe izabere predsednika opštine ili opštinsko veće u roku od mesec dana od dana nostituisanja jedinice lokalne samouprave, ili od njihovog razrešenja odnosno podnošenja ostavkeNe donese statut ili budžet u roku utvrđenom zakonomŠesto, Vlada imenuje privremeni organ jedinice lokalne samouprave koji obavlja tekuće i nadležne poslove iz nadležnosti skupštine i izvršnih organa jedinice lokalne samouprave i kad se u jedinici lokalne samouprave ne sprovedu izbori za odbornike ili se posle sprovedenih izbora ne konstituiše skupština u skladu sa zakonom u roku od 2 meseca od objavljivanja rezultata izbora.

102. Zaštita lokalne samouprave, saradnja i simboliKao politička institucija i ljudsko pravo, lokalna samouprava zaštićena je čitavim nizom instrumenata i institucija. U dva slučaja zaštita se ostvaruje preko državnih organa, a u dva preko organizacionog mehanizma lokalne samouprave.

40

Prvo, organ određen statutom jedinice lokalne samouprave ima svojstvo ovlašćenog predlagača pred Ustavnim sudom, koji pokreće postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti zakona i drugog opšteg akta Republike Srbije ili autonomne pokrajine kojom se povređuje pravo na lokalnu samoupravu.Drugo, pored zaštite prava na lokalnu samoupravu, garantuje se i ustavnosudska zaštita prava na lokalnu samoupravu protiv pojedinačnih akata i radnji državnih organa.Treće, u jedinicama lokalne samouprave može se ustanoviti zaštitnik građana (ombudsman) koji je ovlašćen da kontroliše prava građanam utvrđuje povrede učinjene aktima i sl.Četvrto, u nacionalno mešovitim jedinicama lokalne samouprave osniva se savet za međunarodne odnose kao samostalno radno telo. Čine ga predstavnici srpskog naroda i nacionalnih manjina. Savet razmatra pitanja ostvarivanja, zaštite i unapređivanje nacionalne ravnopravnosti, u skladu sa zakonom i statutom. Savet za međunarodne odnose dobio je i važna ovlašćenja za zaštitu ustavnosti, zakonitosti i statutarnosti.Saradnja i udruživanje jedinica lokalne samouprave može se odvijati u Republici Srbiji i jedinicama lokalne samouprave iz drugih država. Takvo pravo proizilazi iz njihovog samoupravnog statusa. Prvi oblik saradnje odvija se slobodno, drugi uz saglasnost Vlade Republike Srbije. Jedinica lokalne samouprave može sarađivati u oblastima od zajedničkog interesa sa jedinicom lokalne samouprave u drugim državama u okviru spoljne politike Republike Srbije. Odluku o uspostavljanju saradnje donosi skupština jedinice lokalne samouprave, uz saglasnost Vlade. Organi jedinice lokalne samouprave mogu sarađivati i sa nevladinim organizacijama, humanitarnim organizacijama i drugim organizacijama – u interesu jedinice lokalne samouprave i stanovnika sa svog područja. Radi unapređenja razvoja lokalne samouprave i njene zaštite, jedinice lokalne samouprave mogu osnivati asocijacije gradova i opština koje zastupaju interese svog članstva pred državnim organima, a posebno u postupku donošenje zakona i drugih akata od značaja za zaštitu, unapređenje i finansiranje lokalne samouprave, kao i drugih propisa od značaja za ostvarivanje poslova jedinica lokalne samouprave. Izraz identiteta jedinica lokalne samouprave je njeno pravo, da samostalno u skladu sa zakonom utvrđuje svoje simbole (grb i zastavu) i svoj praznik. Izraz subjektiviteta jedinice lokalne samouprave je njeno pravo da preko svoje skupštine utvrđuje nazive ulica, trgova itd uz prethodnu saglasnost ministarstva nadležnog za poslove lokalne samouprave.

103. Pravna priroda upravnih okruga u Republici SrbijiDva ustavna načela da bi se razumelo šta je upravni okrug. Prvo načelo, po kojem se u Republici Srbiji uspostavlja jedna i jedinstvena državna vlast, čime se napušta raniji ustavni pojam ’društveno- politička zajednica’, koji je pored ostalog podrazumevao i atomizovanje države na nekoliko različitih nivoa, počev od opštine. Sada se funkcije državne vlasti vrše na jednom mestu. Prema drugom ustavnom načelu, odvaja se država od društva i privrede, razdvajaju se državni poslovi od samoupravnih poslova. Upravni okrug je ustanova neposredno vezano za državu, tj za Republiku. Najkraće određen, upravni okrug bi bio područje na kojem se obavljaju određeni poslovi državne uprave van sedišta ministarstava. Dok ministarstva vrše državnu upravu na celoj teritoriji Republike Srbije, upravni okruzi su ispostave (ekspoziture) ministarstava koje vrše državnu upravu samo na području upravnog okruga kao dela teritorije republike Srbije, pa su upravni okruzi zbog toga područni organi državne uprave i organizacione jedinice ministarstava. Prema Uredbi o načinu vršenja poslova, poslovi koji mogu obavljati u upravnom okrugu su poslovi upravnog nadzora: rešavanje u prvostepenom upravnom postupku, rešavanje o upravnim stvarima u drugom stepenu itd. Kao i ostale državne vlasti, i poslovi državne uprave objedinjeni su u centru, oni su usredsređeni kod ministarstva. Centralni organi uprave, formiraju svoje područne, periferne organe za vršenje državne uprave na delovima državne teritorije. Upravni okrug, bili bi prvi stepen vršanja državne uprave, dok bi drugi stepen bila ministarstava kao centralni organ državne uprave. Dve su bitne odrednice upravnog okruga. Prva, da je upravni okrug deo državne teritorije na kojem se vrše poslovi državne uprave i formiraju područni organi uprave. Druga, da su područni organi uprave koji se formiraju u upravnom okrugu neposredno potčinjeni ministarstvima kao centralnim i najvišim organima državne uprave u Republici. Upravni okruzi su oblik fizičke dislokacije obavljanja pravno jedinstvene i nedeljive državne uprave, kao funkcije državne vlasti. Prema Ustavu Republike Srbije, jedinice teritorijalne organizacije Republike su: autonomna pokrajina, kao oblik teritorijalne autonomije i opština, grad i grad Beograd, kao oblici lokalne samouprave. Prema Zakonu o državnoj upravi Republike Srbije raniji okruzi

41

dobijaju adekvatniji naziv – ’upravni okruzi’ ali njihova suština ostaje ista. Upravni okrug se i dalje obrazuje radi vršenja poslova državne uprave izvan sedišta organa državne uprave. Upravni okrug ima načelnika, koji za svoj rad odgovara ministru nadležnom za poslove uprave u Vladi. Načelnik upravnom okruga usklađuje rad okružnih područnih jedinica i prati primenu direktiva i instrukcija koje su im izdate. Upravni okrug ima Savet upravnog okruga, koji usklađuje odnose okružnih područnih jedinica organa državne uprave i opština i gradova sa područja upravnog okruga i daje predloge za poboljšanje rada upravnog okruga i okružnih i drugih područnih jedinica koje organi državne uprave imaju na području upravnog okruga.

104. Pojam teritorijalne autonomijeTeritorijalna autonomija konstituiše se u slučaju kad su posebnosti određenih područja u okviru unitarne države takve da zahtevaju veći stepen političke samostalnosti od lokalne samouprave, ali pri tom nisu ni tolike da zahtevaju promenu kvaliteta državnog uređenja. Etimološki, autonomija (autos= sam i nomos=zakon) podrazumeva svojstvo teritorijalne zajednice u okviru države da je zakonodavni subjekt, da donosi sopstvene zakone, da vrši samozakonodavstvo. To je obeležje koje autonomiju približava federalnoj jedinici, a udlajuju je od lokalne samouprave. Teritorijalna autonomija u osnovi nije ustavna nego zakonska kategorija. To je obeležje teritorijalne autonomije koje ovu razlikuju od federacije i približava je lokalnoj samoupravi. Uz to, jedinice teritorijalne autonomije podložne su ustavotvornoj vlasti države. Država može bez njihovog pristanka ustavom ukinuti teritorijalnu autonomiju, isto onako kao što je jednostrano i konstituisala. To što je teritorijalna autonomija zakonska kategorija, uglavnom znači da se njen delokrug određuje u državnim zakonima, a ne u ustavu, dok se samo postojanje teritorijalne autonomije predviđa u ustavu. Zbog toga se i kaže da se federaciji delokrug dve vlasti – federacije i federalnih jedinica – ustavom razgraničava, dok se u državu s teritorijalnom autonomijom autonomnim jedinicama delokrug dodeljuje državnim zakonom. Zakonodavna nadležnost autonomnih jedinica može biti određena samo sistemom enumeracije, a ne sistemom generalne klauzule, tj. ona mora biti izričita i konkretna. zakoni koji donosi zakonodavni organ teritorijalne autonomije pripadaju tipu primordijalnih, izvornih zakona. Od zakona države razlikuju se po tome što su slabije pravne snage od svih i što je prostor njihovog važenja uži – oni važe samo na delovima državne teritorije kojima je data teritorijalna autonomija. Premda imaju autonomni delokrug, autonomne jedinice nisu, poput federalnih jedinica, u okviru tog delokruga nezavisne od centralne vlasti. Za razliko od federalne jedinice, koja je u ograničenom smislu država, ali bez državne suverenosti, jedinica teritorijalne autonomije nema ni takvo svojstvo države, što znači da ona nema originernu ustavotvornu vlast niti pravo samoorganizovanja. Teritorijalnu autonomiju, trebalo bi razlučiti od drugih oblika autonomije, pre svega, personalne, kulturne, institucionalne i regionalne ekonomske autonomije. Personalna autonomija je autonomija za određene nacionalne, verske, profesionalne, staleške i sl socijalne grupe, to je autonomija ne teritorijalno, nego personalno konstituisanih zajednica. Pod kulturnom autonomijom podrazumeva se pravo nacija ili etničkih grupa kao takvih, nezavisno od teritorije na kojoj su nastanjeni, na razvijanje svoje kulture preko samostalno obrazovanih kulturnih institucija i na slobodu upotrebe svoga jezika. Institucionalna autonomija podrazumeva pravo pojedinih institucija da uživaju samostalnost u osnivanju, radu, upravljanju i finansiranju. Regionalna ekonomska autonomija je oblik teritorijalne autonomije, ali u oblasti privrede. Od svih oblika autonomije, uključiv i teritorijalnu autonomiju, koji postoje u okviru državnog i društvenog uređenja jedne države i koji se proučavaju u ustavnom pravu, treba razlikovati pojam autonomije koji postoji u međunarodnom pravu. U smislu međ. prava, autonomija postoji kad jedna ranije zavisna teritorija dobije pravo da svojim unutrašnjim poslovima upravlja preko organa koje bira i kontroliše njeno stanovništvo, s tim što određena strana država ili međunarodna oranizacija vrši kontrolu nad radom tih organa.

105. Iskustva teritorijalne autonomijeRazlozi zbog kojih se u pojedinim državama konstituiše teritorijalna autonomija su rešavanje problema etničke složenosti davanjem autonomnog statusa pojedinim nacionalnim manjinama, drugim etničkim i kulturnim kolektivitetima, ali i pojedinim istorijskim teritorijalnim jedinicama, koje su imale posebnu

42

istoriju u odnosu na državnu celinu, ako i pojedinim geografski homogenim područjima u okviru države. Upoređivanje državnih uređenja sa teritorijalnom autonomijom, uglavnom u evropskim zemljama, omogućuje izvođenje sledećih sintetičkih zaključaka.Prvo, odstupanje od teorijskog ’modela’ teritorijalne autonomije su očigledna premda je jedno njegovo minimalno ’jezgro’u državama s ovim oblikom državnog uređenja očuvano. Drugo, teritorijalna pojavljuje se u različitim društveno – istorijskim sistemima. Razloge njenog uvođenja možemo grupisati u četiri osnovna: 1) etničko – jezički 2) geografsko – teritorijalni 3) ekonomski 4) kulturno – istorijski. Treće nema teritorijalne autonomije kao oblika političke decentralizacije bez autonomnog vršenja zakonodavne funkcije u materijalnom smislu od strane organa teritorijalnih autonomnih jedinica. U suprotnom reč je samo o kulturnoj autonomiji na određenoj državnoj teritoriji. Četvrto, automni delokrug ostvaruju organi koji su autonomni od centralnih državnih organa. Sistem vlasti je u autonomnim jedinicama, po pravilu, zasnovan na istom načelnom modelu na kojem se zasniva i sistem centralne državne vlasti. U većini zemalja sa teritorijalnom autonomijom to je po pravilu parlamentarni sistem, premda, u odnosu na centralnu vlast, mnogo više pomeren ka skupštinskom sistemu vlasti, dok je u zemljama sa socijalističkim dr uređenjem to po pravilu bio skupštinski sitem vlasti. Peto, pojam teritorijalne autonomije, u zemljama u kojima postoje odgovarajući društveni osnovi, apsorbuje u sebi jezičku i kulturnu autonomiju. Šesto, nema teritorijalne autonomije bez realne materijalne osnove, koja se sastoji od finansijske autonomije autonomnih jedinica, a koja je u većini zemalja ograničena. Sedmo, osim u nekadašnjim SSSR, u drugoj Jugoslaviji i donekle Španiji, autonomne jedinice kao takve ne učestvuju u radu centralnih organa države, one ne mogu kao takve učestvovati u formiranju državne volje. To je zbog toga što autonomne jedinice nisu federalne jedinice. Osmo, jedinice teritorijalne autonomije, budući da se u njima autonomija ostvaruje u okviru šire celine – države ili federalne jedinice – nalaze se pod nadzorom te celine. Ovlašćenja tih državnih organa se svode na sankcije prema autonomnim jedinicama. Dve najstrože : raspuštanje autonomnih organa i stavljanje van snage. Deveto, osim u Italiji i Španiji, autonomne jedinice svuda su unele asimetriju u državno uređenje odnosno zemlje. Samo je i ove dve zemlje cela državna teritorija prekrivena autonomnim jedinicama, pa su to u pravom smislu ’države autonomija’, dok je u ostalim zemljama samo deo državne teritorije. Deseto, teritorijalna autonomija u suštini je kompromisni oblik državnog uređenja. Autonomija je uvedena u državama u kojima, s jedne strane, posebni teritorijalni kolektiviteti nisu bili toliko jaki da izvojuju status federalne jedinice, ali su bili dovoljno jaki da se izbore za teritorijalnu autonomiju i u kojima sa druge strane, centralna državna vlast bila prisiljena da jednom svom delu ’podari’ zakonodavnu autonomiju, a da njeno vršenje podvede pod svoj nadzor.

106. Teritorijalna autonomija u Republici SrbijiU Republici Srbiji autonomne pokrajine organizovane su samo na delu njene teritorije a ne na celoj teritoriji. Prema Ustavu Republike Srbije, ’’Republika Srbija ima Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju’’. U dve autonomne pokrajine ne funkcioniše isti tip teritorijalne autonomije. Na Kosovu i Metohiji postoji ’suštinska autonomija’ koja se uređuje ’posebnim zakonom koji se donosu o postupku predviđenom za promenu Ustava’. Razlikovanje 2 tipa autonomije postoji i u Italiji, u kojoj 15 oblasti ima ’običan’a pet ’poseban položaj’. Autonomija autonomne pokrajine sastoji se u samostalnom obavljanju njihovog delokruga preko organa koje biraju građani u autonomnoj pokrajini. Izvorna nadležnost autonomnih pokrajina obuhvata ovlašćenja programskog, budžetskog, normativnog, izvršnog i organizacionog karaktera.U okviru ovlašćenja programskog karaktera, autonomna pokrajina preko svojih organa uređuje pitanja od pokrajinskog značaja u oblasti prostornog planiranja i razvoja. Budžetska ovlašćenja obuhvataju donošenje budžeta i završnog računa autonomne pokrajine. Normativna ovlašćenja autonomne pokrajine su ovlašćenja za donošenje odluka i opštih akata, u skladu sa ustavom i zakonom, kojima se uređuju pitanja od pokrajinskog značaja u oblasti poljoprivrede, šumarstva, turizma, saobraćaja , prosvete, kulture... Autonomna pokrajina ima dvojaka izvršna ovlašćenja: izvršavaju se zakoni, drugi propisi i opšti akti koje su im povereni i ona obezbeđuje izvršavanje pokrajinskih odluka i opštih akata. Organizaciona ovlašćenja su ovlašćenja za obrazovanje organa, organizacija i službi autonomne pokrajine i za uređivanje njihove organizacije i rada. Ključni element za određivanje suštine autonomije je obim autonomnog delokruga. (Zakon o utvrđivanju nadležnosti

43

autonomne pokrajine od 2002). Drugi ključni element pokrajinske autonomije su pokrajinski organi preko kojih pokrajina obavlja svoje nadležnosti, kako izvorne tko i poverene. Ti organi nemaju karakter državnih organa. Ustav iz 2006, pominje samo jedan pokrajinski organ – skupštinu autonomne pokrajine. Da pokrajinska autonomija funkcioniše u okviru Ustava, da se isključe opasnosti separatizma automne pokrajine i centralizma države, treba da posluže dva ustavna instituta, uvedena Ustavom iz 2006. Prvi je nadzor nad radom organa autonomne pokrajine, a drugi je zaštita pokrajinske autonomije. Zakon o utvrđivanju određenih nadležnosti autonomne pokrajine taksativno navodi nadležnosti autonomne pokrajine u 24 pojedinačne tematske oblasti, dok je 25ta oblast tematski heterogena, u njoj su obuhvaćene ’nadležnosti i ostalih oblasti’. Zakon o utvrđivanju određenih nadležnosti autonomne pokrajine predviđa i ustanovljavanje ’funkcije’ pokrajinskog građanskog branioca (ombudsman). Najviši pravni akt pokrajinske autonomije je statut pokrajine, koji je ustavna kategorija. Od dve autonomne jedinice svoj statut je donela AP Vojvodina. Još pre stupanja na snagu Ustava RS od 1990, donesen je republički Zakon o prestanku rada Skupštine SAP Kosovo i Izvršnog veća Skupštine SAD Kosovo. Prava i dužnosti Skupštine SAP Kosovo preuzela Skupština SR Srbije, a Izvršnog veća, Ivršno veća Skupštine SAD Kosovo. Posle neuspelih pregovora državne delegacije Republike Srbije i delegacije kosmetskih Albanaca (1999god) Rezolucijom 1244 Ujedinjenih nacija na teritoriji Kosova i Metohije je, do konačne odluke o suštinskoj autonomiji, na tom delu teritorije RS uspostavljena privremena civilna i vojna uprava UN-a. 17. februara 2008 godine privremena Skupština Kosova je jednostrano proglasila tzv nezavisnu državu Kosovo.

107. Različita shvatanja vladavine prava Postoje 3 različita shvatanja pojma vladavine prava.Prema prvom, liberalno – demokratskom shvatanju pojam vladavine prava nije vremenski i prostorno ograničen, nego je to filozofska kategorija koja ima univerzalno i večito važenje. Centralna ideja ovako shvaćenog pojma vladavine prava je liberalističko odbacivanje autoritarne samovolje državne vlasti samo , za razliku od klasičnog pojma ustavnosti, više terminologijom demokratske političke moralnosti nego pravnom terminologijom. Pošto prema ovom shvatanju valjanost zakona određuju metapravna načela koja važe mimo ustava, sitem vrednost koji je iznad i izvan pozitivnog prava, ovo shvatanje se još određuje i kao prirodnopravno shvatanje vladavine prava. Pozitivno pravo važi i primenjuje se ako je u skladu sa tim metapravnim načelima. Vladavina prava je nešto više od vladavine važećeg zakona, on anije puka ustavnost i zakonitost kako je shvataju pozitivisti, nego je ona poredak slobode. Ovo je shvatanje predstavnika prirodnopravne škole. To shvatanje zastupa Fridrih Hajek, prema kojem vladavina prava nije vladavina konkretnih zakona, nego je to vladavina onog što zakoni treba da budu, ona je ’metapravna doktrina i politički ideal’. Od naših modernijih pisaca, Kosta Čavoški zastupa shvatanje da je vladavina prava vladavina onoga što zakoni treba da budu. Prema pozitivističkom shvatanju vladavine prava, pitanje valjanosti prava svodi se na formalnu zakonitost akata državne vlasti. Ovakvo shvatanje se naziva još formalističko i legalističko., jer se prema njemu vladavina prava svodi na puku usaglašenost pravnih akata manje pravne snage sa pravnim aktima veće pravne snage i na saglasnost organa vlasti i pojedinaca pozitivnom pravu, nezavisno od toga kakva mu je sadržina. Vladavina prava je bespogovorna vladavina važećih zakona i važećeg pravnog poretka uopšte i tu se pravna država suprotstavlja policijskoj državi. U pravnoj državi građani imaju subjektivna prava putem kojih učestvuju u državnim poslovima, i putem kojih uživaju zaštitu od samovolje državnih organa. U policijskoj državi pojedinac ima položaj podanika tj subjekta državne vlasti. ovakvo shvatanje zastupa Hans Kelzen. Na ovakvoj koncepciji pravne države niklo je upravno pravo kao posebna grana prava, pa su prostalice ovog shvatanja još i Oto Majer, Adolf Merkl, Anri Bertelemi... Prema trećem shvatanju vladavina prava ne znači vladavinu pozitivnopravnog poretka kao takvog, nego vladavinu pozitivnopravnog poretka određenih svojstava. Vladavina prava znači ograničenu vlast, ali držana vlast mora biti ograničena u ustavu i zakonima nedvosmisleno formulisanim pravilima koja isključuju koncentraciju vlasti na jednom mestu, samovolju vlasti ili zadiranje u ljudska i građanska prava i slobode.Bitno je da takva pravila moraju biti izričito formulisana u pozitivnom pravu. Albert van Dajsi je vladavinu prava odredio kao fundamentalno načelo britanskog

44

ustava. Sadržina vladavine prava je po njemu izražena u pozitivnom pravu. Takođe, on je ovo načelo razložio u 3 posebna načela. Prvo takvo načelo je apsolutna suprematija tj prevlast, predominacija zakona nad arbitrarnom vlašću. Drugo načelo je jednakost pred zakonom za svakoga. Treće načelo se odnosi na postojanje pravila koja su izražena u pisanom ustavu tj na postojanje ustavnog prava.

108. Načela i institucije vladavine pravaPostoji nekoliko načela i institucija koje pozitivno pravo treba da sadrži da bi se taj pozitivnopravni poredak okvalifikovao kao poredak vladavine prava. To su: legitimnost vlasti, podela vlasti, nezavisnost sudstva, ustavnost i zakonitost (legalitet), ustavna jemstva ljudskih i građanskih prava, sloboda privrede i privredne aktivnosti. Legitimnost vlasti obuhvata sledeća načela ustavnovljavanja organa vlasti, pre svega parlamenta: opštost izbornog prava, što podrazumeva nemogućnost isključivanja pojedinih kategorija građana iz uživanja biračkog prava; jednakost izbora, što znači da nosioci biračkog prava imaju jednak glas; neposrednost izbora znači da birači biraju svoje predstavnike neposredno i da nikakvo predstavništvo birača ne može birati narodne predstavnike; sloboda izbora podrazumeva isključivanje svih vrsta pritisaka na birače; tajnost izbora – birač ne mora da se izjasni za koga je glasao i da li je glasao. Podela vlasti – znači da nema usredsređivanja vlasti kod jednog organa, niti mešanja vlasti. ravnomernim raspoređivanjem vlasti na više nosilaca postiže se ravnoteža vlasti i uspostavlja vladavina zakona umesto vladavine ljudi. Nezavisnost sudstva – s načelom podele vlasti u vezi je načelo odvojenosti i nezavisnosti sudstva u odnosu na druge vlasti, posebno u odnosu na upravnu vlast. Zakonodavna i upravna vlast n emogu se mešati u specifičan rad sudstva tj u odlučivanje o pojedinim sudskim predmetima. Nezavisnost sudstva znači i nezavisnog sudiju, koji se obezbeđuje posebnim sistemom izbora i stalnošću sudije. Ustavnost i zakonitost (načelo legaliteta) je prema mnogima suština pravne države. Pravna država služi ostvarivanju prava. U njoj je državna vlast potčinjena pravu, u njoj pravno vlada nad državom. Suština načela legaliteta leži u vladavini objektine volje, izražene u ustavu i zakonima, koji unapred propisujući pravila ponačanja nosilaca vlasti isključuju samovolju pojedinca i voluntarizam. To načelo znači da se građani ne pokoravaju ličnoj volji drugih ljudi, nego bezličnim pravilima koja važe za sve građane podjednako. Ustavna jemstva ljudskih i građanskih prava – ljudske i građanske slobode i prava su sitovremeno sredstvo ograničavanja državne vlasti i osnov celokupnog pravnog poretka. Ona su sredstvo ograničavanja i kontrole državne vlasti, jer su neprikosnovena sfera u koju državna vlast ne sme da zadre. Ljudska rava su prirodna neotuđiva prava koja pripadaju čoveku kao ljudskom biću. Zakonodavna vlast mora omogućiti ostvarivanje i zaštitu ljudskih i građanskih sloboda i prava. Sloboda privrede i privredne aktivnosti – privreda je slobodna kada se odvija po njoj svojstvenim privrednim zakonima čije delovanje ne mogu odstranjivati niti sputavati zakoni države. Zakoni države mogu samo olakšavati i podsticati delovanje ekonomskih zakona, a nipošto ne mogu ići protiv njih. Privredni život treba da se odvija na načelu samoregulisanja.

109. Sudska vlast, sud i suđenjeSudska vlast je grana državne vlasti koja autoritativno, snagom državne vlasti, rešava sporove o pravu. Zadatak sudske vlasti je da osnaži i sankcioniše načelo legaliteta. Prema klasičnom shvatanju, sudska vlast obuhvata dve stvari, dve operacije: pravo, vlast izricanja prava tj vlast tumačenja, ali često i stvaranje prava; drugo, vlast donošenja izvršne odluke, kojoj se daje autoritet presuđene stvari. Spor o pravu je ključni pojam pomoću kojeg se sudska vlast razlikuje od drugih državnih vlasti, zakonodavne i upravne. Tako dok, se zakonodavstvo sastoji u određivanju opštih pravila, sudska vlast se sastoji u njihovom primenjivanju na posebne slučajeve. Primenjivanje zakona izdvaja se samo za sebe, kad se o pitanju da li poseban slučaj potpada baš pod taj zakon pojavi spor. Moguće su 2 vrste sporova: kada se privatna lica ne slažu u tumačenju onih zakonskih propisa koji uređuju njihove međusobne odnose i kada državna vlast treba da kazni krivca za povredu pravnog poretka. Sudska vlast je širenjem teorije o podeli vlasti postala treća vlast, i to odvojena nezavisna i samostalna funkcija. Sudovi se dele prema različitim kriterijumima. Prema njihovoj stvarnoj nadležnosti imamo opšte i specijalne. Opšti sudovi se dele na građanske, u kojima se presude donose po privatnopravnim parnicama, i krivične u kojima se izriču presude po

45

krivičnim delima. Sudovi se organizuju instanciono, u dva ili više stepena, prema funkcionalnoj nadležnosti kao prvostepeni, drugostepeni (apelacioni) a često i trećestepeni ( vrhovni ili kasacioni sud). Prvostepeni su sudovi čije odluke u pojedinim sudskim žalbama nisu konačne. Apelacioni sud je drugostepeni sud koji odlučuje po žalbama, ali je za krupnije sporove i on prvostepeni sud. Kasacioni sud ne rešava sporno pitanje, nego odlučuje samo o zakonitosti presude, sa pravom da predmet vrati na ponovno suđenje. Specijalni sudovi mogu biti različiti zavisno od vrste spora koji rešavaju : trgovački, privredni, vojni, upravni, radni, carinski , poreski itd. Među njima poseban značaj imajuupravni sudovi koji rešavaju upravne sporove. Do dnas su se razvila 2 osnovna sistema upravnih sudova: francuski tj kontinentalni gde upravne sporove rešavaju upravni sudovi; i anglo – saksonski gde tu funkciju vrše opšti sudovi. U Republici Srbiji – Sudovi opšte nadležnosti su: 1) opštinski sudovi 2) okružni sudovi 3) apelacioni sudovi 4)Vrhovni kasacioni sud. Posebni sudovi su : 1)trgovinski sudovi 2) Viši trgovinski sud 3) Upravni sud. Opštinski sud osniva se za teritoriju jedne ili više opština. Okružni sud osniva se za teritoriju više opština. Apelacioni sud osniva se za područje više okruznih sudova. Vrhovni kasacioni sud je najviši sud u RS, trgovinski sud osniva se za teritoriju više opština, viši trgovinski sud osniva se za teritoriju RS, i Ustavni sud se osniva za teritoriju RS. U sudovima postoje dve kategorije lica : sudije i sudsko osoblje. Sudsko osoblje čine sudijski pomoćnici, sudijski pripravnici i zaposleni na administrativnim, računovodstvenim i ostalim pratećim poslovima značajnim za szdsku vlast. Način na koji se postaje sudija može biti trojak: 1)kockom 2) izborom od strane parlamenta ili imenovanje od strane šefa države 3) na osnovu uspeha. Jemstva profesionalnog položaja sudije su trojaka: prva se tiču obezbeđivanja stalnosti sudijskog položaja; druga obuhvataju određene puteve napredovanja u sudijskoj hijerarhiji; treća se odnose na obezbeđivanje disciplinskog režima sudija.

110. Ustavna načela o sudovimaUstavna načela o sudstvu se retko sreću u ustavima, jer uvećini zemalja te norme sadrže zakoni. Ustavno načelo o sudovima predstavljaju uslov vladavine prava. U ta načela spadaju: posebnost sudske vlasti, zbornost suđenja, učešće građana u suđenju, javnost suđenja, samostalnost i nezavisnost, stalnost sudijske funkcije, sudijski imunitetm nespojivost sudske funkcije sa obavljanjem drugih poslova tj sudijska inkompatibilnost. Sudstvo je posebna državna vlast, koja se u sistemima vlasti zasnovanim na načelu podele vlasti organizuje i vrši na načelu samostalnosti i nezavisnosti. Funkcija sudova isključivo je suđenje i u obavljanju te funkcije sudovi ne stoje ni pod kakvom drugom vlašću. Samostalnost sudova znači da su sudovi posebna vrsta državnih organa, organizaciono odvojeni od drugih državnih organa, za koje važe posebna pravila organizovanja. Pod nezavisnošću sudova podrazumeva se sloboda sudova od svakog uticaja sa strane, slobodno donošenje sudskih odluka. Nezavisnost suda nije apsolutna, to je nezavisnost u okvirima važećeg prava. Nezavisnost sudova potencijalno zavisi i od kvaliteta zakonodavstva. Ukoliko zakoni ostavljaju manje prostora diskrecionom ponašanju sudija prilikom njihove primene, utoliko su manje mogućnosti za spoljne pritiske na sudiju, pa je i sudska nezavisnost ostvarljivija. Načelo sudske neavisnosti formulisano je još u Sretenjskom ustavu od 1835. Zbornost suđenja – ovo načelo ustavi izražavaju odredbom prema kojoj sud sudi u veću. Zbornost suda u suđenje u veću potencijalno je veća garantija objektivnosti suda, svestranijeg ocenjivanja činjeničnog stanja i potpunijeg utvrđivanja materijalnog prava na osnovu kojeg će se rešiti pojedini sporni predmet. Učešće građana u suđenju – podrazumeva učešće nestručnjaka, običnih građanam u suđenju pored profesionalnih sudija. Toje sitem porote. Do danas su se razvila 2 sistema porote – anglo-saksonski sistem gde u suđenju učestvuju dva odvojena tela gde laici odlučuju o činjeničnim, a profesionalne sudije samo o pravnim pitanjima; i mešovoti sistem porote – laici i profesionalni odlučuju zajedno o ovim pitanjima. Kod nas postoji mešoviti porotni sistem. Javnost suđenja – znači da pored stranaka suđenju mogu prisustvovati i treća nezainteresovana lica u neodređenom broju, koji je ograničen samo faktički (veličinom

46

prostorije). Rad suda je javan kao i raspravljanje pred sudom . izuzetno, javnost se može isključiti radi očuvanja državne tajne ili tajne vezane za stranke, radi zaštite morala, interesa maloletnika ili zaštite drugih opštih interesa. Načelo stalnosti sudijske funkcije znači da sudija, kad jednom bude izabran obavlja svoju funkciju stalno, ne podležući ponovnim periodičnim izborima. Ovo načelo obuhvata i nepremestivost vršioca sudijske funkcije. Stalnost sudijske funkcije ne mora značiti da se sudija bira doživotno. Izbor sudija mora biti poveren telu koje je sposobno da proceni svojstva kandidata za sudije – politički neutralno i profesionalno kompetentno telo. Ustavom iz 2006 godine sudije bira i Narodna skupština i Visoki savet sudstva. Sudije za trajno obavljanje sudijske funkcije bira Visoki savet sudstva a lica koja se prvi put biraju za sudiju biraju se na 3 godine od strane N. skupštine na predlog Visokog saveta sudstva. Načelo sudijskog imuniteta – obuhvata slobodu mišljenja u presuđivanju (materijalno – pravni imunitet) i zaštitu od pritvaranja za dela učinjena u vršenju sudijske funkcije bez odobrenja parlamenta ili visokog saveta sudske vlasti (procesno – pravni imunitet). Načelo nespojivosti sudisjke funkcije podraumeva nespojivost sa drugim državnim ili javnim i profesionalnim službama. Njima se garantuje ne samo nezavisnost nego i nepristrasnost u izricanju pravde.

111. Izbor i razrešenja sudija u SrbijiUslovi za izbor sudije su: 1) da je državljanin Srbije 2)da ispunjava opšte uslove za rad u državnim organima 3) da je završio pravni fakultet i položio pravosudni ispit 4) da uživa ugled za vršenje sudijske funkcije 5)da posle položenog pravosudnog ispita ima radno iskustvo u poslovima pravne strukture. Sudije se biraju na osnovu oglasa o slobodnim mestima koje oglašava Visoki savet sudstva, objavljivanjem u Službenom glasniku Republike Srbije i drugom sredstvu javnog obaveštavanja. Ustav RS razlikuje prestanak sudijske funkcije od razrešenja sudije dužnosti. Sudiji prestaje sudijska dužnost kat to sam zatraži ili kad mu radni odnos prestane zbog ispunjenja uslova za penziju. Sudija može i protiv svoje volje biti razrešen sudijske dužnosti u sledećim slučajevima predviđenim ustavom:1) ako bude osuđen za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju od najmanje 6 meseci ili ako bude osuđen za kažnjivo delo koje ga čini nedostojnim za vršenje sudijske funkcije2)ako se, na osnovu nalaza i mišljenja zdravstvene ustanove, utvrdi da je sudija zbog zdravstvenog stanja trajno izgubio radnu sposobnost za vršenje sudijske funkcije 3) ako se utvrdi da nesavesno i nestručno obavlja sudijsku funkcijuPostupak u kojem se utvrđuje da li postoje razlozi za razrešavanje predsednika Vrhovnog suda Srbije pokreće Veliko personalno veće. Veće može u postupku razrešenja zbog nesavesnog ili nestručnog vršenja dužnosti sudiji izreći meu upozorenja ili meru uklanjanja iz suda od 1 meseca do 1 godine. Predsednik suda bira se i razrešava po istom postupku po kojem se biraju i razrešavaju sudije. Bira se na 5 godina i može biti ponovo izabran.

112. javno tužilaštvo u Republici SrbijiJavno tužilaštvo je u organizacionom smislu poseban samostalni dravni organ, dok je u funkcionalnom smislu ono nosilac posebnih ovlašćenja u obavljanju sudske vlasti. iako se ne bavi suđenjem, javno tužilaštvo vrši funkciju koja je u neposrednoj vezi sa suđenje. Javno tužilaštvo goni učinioce krivičnih i drugim zakonom određenih kažnjivih dela i ulaže pravna sredstva radi zaštite ustavnosti i zakonitosti. Iako javno tužilaštvo čine javni tužilac, zamenici javnog tužioca i osoblje, svi su javnom tužiocu podređeni, koji je jedini nosilac ovlašćenja ovog državnog organa.osoblje čine: 1)tužilački pomoćnici 2)tužilački pripravnici 3)zaposleni na administrativnim, tehničkim, računovodstvenim, informacionim poslovima. Organizaciju javnog tužilaštva karakteriše načelo organizacionog jedinstva te institucije i vertikalne povezanosti svih organizacionih nivoa javnog tužilaštva kao jedinstvenog organa za obezbeđivanje zakonitosti. Svaki javni tužilac podređen je Republičkom javnom tužiocu i svako javno tužilaštvo Republičkom javnom tužilaštvu. Funkciju javnog tužilaštva u SR vrši Republički javni tužilac, okružni

47

javni tužilac i opštinski javni tužilac. Viši javni tužilac može da: 1) preduzme sve radnje za koje je nadležan niži javni tužilac 2) ovlasti nižeg javnog tužioca da postupa iz svari iz nadležnosti drugog nižeg javnog tužioca. Republičkog javnog tužioca bira Narodna skupština na predlog Vlade i mandat mu traje 6 godina sa mogućnošću ponovnog izbora. Državno veće tužilaca je organ koji obezbeđuje samostalnost i nezavisnost javnih tužilaca. Sastoji se od 11 članova. Javni tužilac i zamenik može protiv svoje volje biti razrešen dužnosti u sledećim slučajevima: 1) ako bude osuđen za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju od najmanje 6 meseci ili ako bude osuđen za kažnjivo delo koje ga čini nedostojnim za vršenje javno-tužilačke funkcije 2)ako se, na osnovu nalaza i mišljenja zdravstvene ustanove, utvrdi da je zbog zdravstvenog stanja trajno izgubio radnu sposobnost za vršenje javno - tužilačke funkcije 3) ako se utvrdi da nesavesno i nestručno obavlja javnotužilačku funkciju

113. Ombudsman Reč ombudsman je švedska i znači poverenik, predstavnik, komesar. Osnovna uloga ombudsmana je da u ime parlamenta obavlja kontrolu nad primenom zakona i drugih propisa od strane državnih organa, pre svega organa uprave i javnih službi i da štiti individualna prava građana. Glavni instrument njegovog delovanja su preporuke organima uprave, obraćanje javnosti iznošenjem nedostataka u njihovom radu i podnošenje izveštaja o radu parlamentu (godišnji izveštaj Narodnoj skupštini – najjače sredstvo delovanja). Intervencija ombudsmana dolazi u ozir tek kada se iscrpe mogućnosti za primenu drugih pravnih sredstava. Ombudsmana po pravilu bira parlament između uglednih i obrazovanih ličnosti sa dokazanim vrlinama. Ombudsman mora biti politički neutralna ličnost. I iako je organ parlamenta, u radu je nezavistan od parlamenta. Postoji ombudsman opšteg tipa, nadležan za sve oblasti dr života, ali postoje i specijalizovani ombudsmani. Mandat ombudsmana traje duže od mandata parlamenta što umanjuje zavisnost ombudsmana od parlamentarne većine. Postoji mogućnost ponovnog izbora. U RS za celu teritoriju zakonom je septebra 2005 ustanovljen jedan Zaštitnik građana (od 2002 takav organ je obavezan u ap, a fakultativan u jedinicama lokalne samouprave) koji ima 4 zamenika sa dvema klasičim funkcijama ombudsmana:1)da štiti prava građana 2)da kontroliše zakonitost i pravilnost rada organa državne uprave. Nije ovlašćen da kontroliše rad NS, predsednika Republike, Vlade, Ustavnog suda, sudova javnih tužilaštva. On štiti prava građana od povreda organa uprave. Za Zaštitinika građana može biti izabran državljanin RS,koji ispunjava uslove: 1) da je diplomirani pravnik 2)da ima najmanje 10 godina iskustva u obavljanju pravnih poslova značajnih za nadlenost Zaštitnika građana 3)da ima visoke moralne i stručne kvalitete 4) da ima zapaženo iskustvo u zađtiti prava građana. Bira se na vreme od 5 godina, može biti biran najviše 2 puta. Zaštitnik građana ostvaruje zaštitu prava građana i kontrolu državne uprave u postupku po pritužbi građana ili po sopstvenoj inicijativi. Zaštitnik građana ima i pojedinačna ovlašćenja poznata u uporednom pravu. Ovlašćen je :1) da Narodnoj skupštini i Vladi podnosi inicijativu za promeni ili dopunu zakona (ili donošenje novih) i drugih propisa koji su od značaja za ostvarivanje i zaštitu prava građana2) da Narodnoj skupštini i Vladi daje mišljenje o predlozima zakona i drugih propisa koji su od značaja za ostvarivanje i zaštitu prava građana3) da pokreće postupak pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti i zakonitosti zakona i drugih propisa koji su od značaja za ostvarivanje i zaštitu prava građana

114. Ustavni sud – genezaUstav je pored neprikosnovenih prava pojedinaca najefikasnije sredstvo ograničenja državne vlasti. ustav je po sebi garant da vlast neće biti apsolutna i da če sloboda biti obezbeđena. Državni organ koji garantuje poštovanje najveće pravne snage je ustavni sud. Njegovim postojanjem povlači se jasna pravna razlika između običnih zakona i ustavnog zakona (ustava). Njime se sankcioniše najveća pravna snaga ustava. Obični zakoni moraju biti saglasni ustavnom zakonu. Kontrolu te saglasnosti vrši ustavni sud. Takvom funkcijom ustavni sud obezbeđuje konstitucionalizaciju vlasti, u smislu ograničavanja i kontrole vlasti. Druga Jugoslavija je bila prva među socijalističkim zemljama koja je uvela ustavni sud, svojim federalnim

48

ustavom od 1963. ustav iz 1963 predvdeo je postojanje jednog federalnog ustavnog suda i ustavne sudove 6 federalnih jedinica (koliko je bilo republika). Ustavni sud Jugoslavije odlučivao je o povreda,a federalnog ustava i federalnog zakona, a ustavni sud republike o povredama o povredama ustava i zakona republike.

115. Ustavna koncepcija državnog suda kao državnog organaUstav Srbije od 2006 zadržao je shemu držanih organa iz ustava Srbije od 1990 proširujući je novim državnim organima, čemu je razlog promenjen državni status Srbije, jačanje institucionalne mreže zaštite ljudskih i manjinskih prava u njoj, snažnija garantija sudijske i tužilačke nezavisnostii uspostavljanje državne kontrole nad potrošnjom budžetskih sredstava, iako u nazivu Ustavnog suda postoji i reč sud taj državni organ nije nikakav sud, niti je funkcija koju vrši sudska u materijalnom smislu. Ustavni sud ne rešava redovne sudske sporove, nego posebne ustavne sporove, koji nisu stranački sporovi, tj sporovi između stranaka već su to sporovi između pravnih akata. U tim sporovima su zakon ili podzakonski opšti akt u suprotnosti s ustavom, kad je reč o sporovima sutavnosti, odnosno podzakonski opšti akti su u suprotnosti sa zakonom, kada je reč o sporovima o zakonitosti ustavna koncepcija ustavnog suda kao državnog organa se od organizacione i funkcionalne komponente. Prva obuhvata pitanja sastava Ustavnog suda, izbora njegovih članova i njihovog pravnog položaja. Druga obuhvata pitanja nadležnosti Ustavnog suda, pravnog postupka za obavljanje te nadležnosti, što znači za donošenje akata iz svoje nadležnosti, kao i pravno dejstvo tih akata (odluka).

116. Sastav Ustavnog suda SrbijePitanje sastava Ustavnog suda je pitanje njegove veličine. Normalno je očekivati da broj sudija bude u nekakvoj srazmeri sa veličinom države ili brojem birača u njoj. Ustavni sud Srbije ima npr isti broj sudija kao i ustavni sud u Italiji koja ima 7 puta više stanovnika od Srbije. Veličinu Ustavnog suda tj broj sudija u njemu se dovodi u vezu sa nadležnošću Ustavnog suda. Veća nadležnost traži veći ustavni sud. Opravdanje za relativno veliki Ustavni sud u Srbiji je u jednoj njegovoj ustavnoj nadležnosti – da odlučuje o ustavnim žalbama građana. Ustav Srbije 2006 je u vezi sa izborom sudija Ustavnog suda usvojio rešenje koje je najbliže izboru sudija ustavnog suda Italije. U osnovi tog rešenja je tripartitna podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Državni organ, predstavnik svake od ove 3 grane vlasti, bira trećinu sudija Ustavnog suda, znači 5 sudija bira Narodna skupština, pet imenuje predsednik Republike, i 5 imenuje opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda. Narodna skupština bira svjih 5 sudija na osnovu liste od 10 kandidata koju joj predloži predsednik republike, a predsednik Republike imenuje svojih 5 sudija na osnovu liste od 10 kandidata koje mu predloži Narodna skupština. U vezi sa izborom sudija Ustavnog suda ustavni je zahtev da se on bira i imenuje iz reda istaknutih pravnika, a najmanje 40 godina života i 15 godina iskustva u pravnoj struci. Predsednik Ustavnog suda je ustavna kategorija. Njega biraju sve sudije Ustavnog suda na predlog najmanje troje sudija iz svog sastava tajnim glasanjem na vreme od 3 godine sa mogućnošću ponovnog izbora. On istovremeno obavlja i dužnosti sudije. Pravni položaj sudije – funkcija sudije ustavnog suda nije, kao što je funkcija sudije redovnog suda, posebna profesija. Zbog toga ona ne može biti trajna, nego je vezana za određeni mandatni period koji po Ustavi traje 9 godina. Funkcije sudije ustavnog suda ima 2 obeležja: prvo, ona je inkompatibilna sa obavljanjem u Ustavu navedenih drugih funkcija ili poslova i drugo, njen nosilac uživa imunitet, tj posebnu zaštitu. Imunitetska zaštita sudije izjednačena je s poslaničkom imunitetskom zaštitom. U Ustavu su navedena 4 osnova za prestanak funkcije sudije: 1) istekom vremena na koje je sudija izabran ili imenovan 2)na njegov zahtev 3) kad napuni zakonom propisane uslove za starosnu penziju 4)razrešenjemPrema Ustavu sudija se razrešava u sledećim slučajevima: 1)kad povredi ustavnu odredbu o inkompatibilnosti 2)kad trajno izgubi radnu sposobnost za dužnost sudije Ustavnog suda 3) kad bude osuđen za kaznu zatvora 4)kad bude osuđen za kažnjivo delo koje ga čini nedostojnim dužnosti sudije Ustavnog suda.

49

117. Nadležnost Ustavnog suda SrbijeUstavni sud vrši specifičnu funkciju kontrole ustavnosti ili zakonitosti. Specifična nadležnost ustavnog suda je opšta normativna kontrola tj kontrola ustavnosti ili zakonitosti opštih pravnih akata. Nadležnost Ustavnog suda može se grupisati u nekoliko grupa poslova: 1) opšta normativna kontrola ustavnosti ili zakonitosti 2) sukobi nadležnosti između državnih organa, organa teritorijalne autonomije i organa lokalne samouprave 3) izborni sporovi 4) zabrana rada političkih stranka, sindikalnih organizacija, udruženja građana i verskih zajednica 5) ustavna žalba 6) posebne žalbe predviđene Ustavom 7) odlučivanje o povredi Ustava od strane predsednika RepublikeOpšta normativna kontrola obuhvata kontrolu ustavnosti ili kontrolu zakonitosti opštih pravnih akata. Ova nadležnost obuhvata odlučivanje Ustavnog suda: 1) saglasnosti zakona i drugih opštih akata s međunarodnim ugovorima 2)saglasnosti potvrđenih međunarodnih ugovora s Ustavom 3) saglasnosti drugih opštih akata sa zakonom 4) saglasnosti statuta i opštih akata autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave s Ustavom i zakonom 5) saglasnosti opštih akata organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkih stranaka, sindikata, udruženja građana i kolektivnih ugovora s Ustavom i zakonomTa grupa nadležnosti za koju sudeći bar prema dosadašnjoj praksi treba očekivati da bude glavna sadržina aktivnosti Ustavnog suda u potpunosti pokriva područje opšte normativne kontrole u Republici. Posebnom odredbom utvrđena je analogna nadležnost Ustavnog suda i u pogledu opštih normativnih akata koji su prestali da važe, ako je postupak ocene ustavnosti pokrenut najkasnije u roku od 6 meseci od prestaka njihovog važenja. Kad rešava sukob nadležnosti Ustavni sud postupa kao konfliktni sud. Ustavni sud ima i jednu krivičnu nadležnost – da odlučuje o zabrani rada političke stranke, sindikalne organizacije ili udruženja građana kao i verske zajednice. Može se zabraniti ukoliko je njihovo delovanje usmereno na: 1) nasilno rušenje ustavnog poretka 2) kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava 3) izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje. A versku zajednicu može zabraniti ako njeno delovanje ugrožava : 1) pravo na život 2) pravo na psihičko i fizičko zdravlje 3)prava dece 4) pravo na lični i porodični integritet 5)pravo na imovinu 6) javnu bezbednost i javni red ili kad 7) izaziva i podstiče versku , nacionalnu ili rasnu netrepeljivost. Ustavom Srbije od 2006 Ustavni sud je dobio novu nadležnost u vezi s razrešenjem predsednika Republike. O tome da li je predsednik Republike povredio Ustav odlučuje Ustavni sud u roku od 45 dana od pokretanja postupka za razrešenje u Narodnoj skupštini na predlog najmanje jedne trećine narodnih poslanika. Pravni postupak za obavljanje nadležnosti Ustavnog suda se po pravilu uređuje zakonom. Tok postupka pred Ustavnim sudom nije regulisan Ustavom, već Zakonom o Ustavnom sudu. U postupku pred Ustavnim sudom najvažniji procesni institut je javna rasprava koja može biti obavezna i fakulativna. Kada je reč o donošenju i dejstvu odluke Ustavnog suda Ustav to pitanje ne uređuje u celini, nego deo te materije prepušta zakonskom regulisanju. Kad Ustavni sud reši sukob nadležnosti između državnih i drugih organa. Ređenje Ustavnog suda ima pravno dejstvo od dana dostavljanja organima u sukobu, odnosno licu povodom čijeg je prava nastao sukob nadležnosti.

118. Ocena ustavne pozicije Ustavnog suda

Ustav Srbije od 2006 produžio je s pružanjem najpotpunijih garantija ustavnosti, kakve obezbeđuje poseban državni organ, Ustavni sud. To je sud koji sudi i zakonu kad ovaj povredi Ustav, dok redovni sudovi primenjuju zakon i ne mogu odlučivati o zakonu. Prema ustavu od 2006 uslovi za izbor sudije tog suda su stroži od uslova koji se traže za izbor sudije redovnog suda, a u izbor su uključene sve 3 grane državne vlasti. nadležnošću ustavnog suda pokriveni su , praktično svi oblici povrede Ustava, zakonima i drugim opštim pravnim aktima, pojedinačnim pravnim aktima, čak i radnjama, kao i oni koji dolaze od strane nedržavnih kolektiviteta, kakve su političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana i vrske zajednice. Najveća mana ustavnih odredaba o Ustavnom sudu je njihova nedopustivo loša redakcija i što je još gore, nedovoljno poznavanja čak i neznanje, teorije i prakse ustavnih sudova u svetu od strane redaktora Ustava. Najveća prepreka ožitvorenju ove ustavne institucije u praksi je nepostojanje društvene svesti o njenom značaju, uprkos 4 i po decenije postojanja Ustavnog suda u Srbiji. Ustavnost i zakonitost u hijerarhiji društvenih vrednosti ne zauzimaju visoko mesto, čemu na ruku ide ponašanje političara pre

50

svega u sektoru izvršne vlastim koja je najmoćnija grana vlasti. u najgrubljem obliku to se izrazilo u nefunkcionisanju ustavnog suda zbog toga što nema dovoljan broj sudija za rad suda.

51