P R E G L E D R I M S K E L I R I K E I V E K A P R E N A Š E E R E

Predmetni profesor Dr Nikola Strajnić

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

S K R I P T A

b e l e š k e s a p r e d a v a nj a

Prvo predavanje

Helenistička lirika i razvoj rimske lirike

U 4. veku pre nove ere Aleksandar Makedonski postavlja sebi zadatak da ujedini celu Grčku i da vlada njom kao i celim svetom. On je pokorio polise (gradove-države) i uspostavio kulturno jedinstvo koje se naziva HELENIZAM. Zajednički jezik koji se koristio u to doba naziva se KOINE. Formiraju se prve biblioteke i kulturni centri među kojima se izdvajaju Aleksandrijska biblioteka i biblioteka u Pergamu. Najveći aleksandrijski pesnici jesu Kalimah, Apolonije i Teokrit koji se nazivaju poeta doctus, i oni vrše najveći uticaj na rimske pesnike. Rim je osnovan 21. 04. 753. godine. p.n.e. Rimska književnost može se podeliti u tri epohe:

Predklasično doba: od početaka do 80. p. n. e. Klasično doba: od 80. p. n. e. do 120. n. e. Postklasično doba: od 120. n. e. do početka VI veka.

Prvi rimski pesnik je Livije Andronik, koji je preveo “Odiseju” na latinski. Problemi koji su postavljeni pred Andronika i same početke rimske lirike su latinski jezik koji još uvek nije normiran, saturnijski stih i reforma u mitologiji. 317. godine se osniva Udruženje književnika Rima. U 2. v.p.n.e. Marko Katon zabranjuje grčke uticaje, koji se potom obnavljaju u 1. v.p.n.e. što se naziva »zlatnim vekom rimske književnosti«. Prvi car, Oktavijan Avgust donosi određene spise o umetnosti. Umetnici su okupljeni oko Mecene, ministra za kulturu koji je doprinosio materijalnom i socijalnom statusu umetnika. Što se same lirike tiče, Rimljani nemaju mitološko pesništvo. Oni se više

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

1

pozivaju na grčku književnost nego na bogove, bogovi su samo ornamentika. Među bogovima se posebno izdvaja Apolon. Rimljani nemaju ni metriku - metrički sistem, strofe i pesničke forme takođe preuzimaju od Grka. Grčki uzori su neophodni. Rimski pesnici i sami moraju da prestignu Grke. U ovom periodu se latinski jezik konačno normira, a književne večeri su sve češće, održavaju se u Atrijumima. Za razliku od Helena, Rimljani žive mnogo slobodnije i raskalašnije, haotičnije a sve se to odražava i na liriku. U društvu se javljaju libertine, oslobođenice – žene slobodne u odevanju i ponašanju koje postaju predmet pevanja rimskih pesnika. Lirikom dominiraju teme ljubomore, ljubavni motivi i psihološka analiza ljudskih osećanja.

NAPOMENA: U skripti se nalaze samo odlomci pesama koje je profesor izdvojio kao bitne i koje smo analizirali na predavanjima. Izuzetak je Katul, čije su pesme date u celini.

Drugo predavanje

TIT LUKRECIJE KAR/ 95 – 54 /

Ne zna se da li je iz Napulja ili Rima, a ne zna se ni kako je umro. Lukrecije nije bio vernik – osuđivao je religiju, a neki smatraju da je okončao samoubistvom. On je bio filozof. Jedino njegovo sačuvano delo jeste didaktički spev „O prirodi stvari“ (De rerum natura). Ono što je Karu predstavljalo glavni problem u pesništvu jeste metrički momenat, kao i nemogućnost da prevede pojmove iz Epikurove filosofije u koju je i sam verovao. Pesnik je postavio sebi zadatak da, izlažući Epikurovu materijalističku filosofiju, oslobodi čoveka verskog mraka i straha od bogova i smrti. Sve su promene u prirodi podložne zakonima koji ne dopuštaju nikakvu intervenciju viših sila. I smrt je, prema tome, sasvim prirodna i zakonita promena, pa je neopravdan svaki strah od smrti i od božjeg kažnjavanja ili nagrađivanja.Ugledao se na Parmenida i Empedokla.

1. HIMNA VENERI

„Himna Veneri“ predstavlja početak speva „O prirodi stvari“.

Enejevića majko, bogovaSlasti, i ljudi, blaga Venero.

Venera je Enejina majka, a kako se smatra da Rimljani vode poreklo od Eneje, pesnik ističe da su Rinmljani upravo božanskog porekla. Pesnik Veneru naziva blagom – Alma Venus.

Tobom se rađa svaki živi rod.

Venera je majka svega, ona dobija značaj koji ima Cerera / Demetra.

Ti budi meni drug u pisanju

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

2

stihova koje sad započinjem...2. SLATKI MED MUZA

Besputnim predelima prolazimPevanja, kojim stopa ničija Još išla nije. Volim čistomeNeokupanom prići izvoru,I cveće brati novo, otuda

Jedinstven venac splesti čelu svom,Kakvim još Muze nisu nikogaOvenčale. Pre svega, kazujući

O stvarima golemim, pokušavamDa duh oslobodim od stega verskih.A dalje, pesme tako jasne stvaram

O tako teškom predmetu i mračnomOblivajući sve milinom Muza.

U ovoj pesmi pesnik se bavi problematikom autoreferencijalnosti. On ističe svoju jedinstvenost i simbolično se ovenčava božanskim vencem. Motiv meda služi kao »ornatus«, ukras. Svojim pevanjem hoće da dosegne »arhe«, prvinu Pesma ima I bitan gnoseološki momenat – svojim saznanjima pesnik u pitanje dovodi religiju.

I ja sad hoću da ti izložimPijerijskom pesmom slatkoglasnomNaš nauk, jer se čini odveć strog…

Umetnost je da se pojednostavi i ono što je najsloženije. /Pijerija – odatle potiče Orfej/

Pesništva medom preliću ga stogU stihovima svojim...

U ovom stihu pesnik najbolje prikazuje autoreferencijalni karakter pesme

3. KAD VETRI

Kad vetri pučinu razrivaju,S kopna tuđu muku gledati

Slatko je - ne što patnja ičijaRadost u nama budi; no je slatko

Videti zlo koje smo izbegli.Posmatrati goleme bojeve U rau što se kreću poljimaSlatko je, ako tebi ne prete.

U ovoj pesmi do izražaja dolazi etički momenat. Pesnik uživa u svojoj sreći a ne u tuđoj muci. Bitno je mudrošću izdići se iznad ostalih.

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

3

U pesmi „Čemu strah od smrti“ pesnik nam daje drugačiju viziju života i smrti. U svojim razmišljanjima, Lukrecije sledi Epikura i smatra da čovek ne treba da se boji smrti. To naglašava i u pesmi „Žeđ za životom“. Čovek nikada nije sit života, uvek žudi za nečim i kada nešto stekne, on iznova teži ka nečemu drugom i nikada nije u potpunosti zadovoljan. Kraj je neizbežan i mi ga moramo prihvatiti smireno.

Treće predavanje

GAJ VALERIJE KATUL/ 87 – 54 /

Katul je poreklom iz Verone, pa je često imenovan nadimkom Veronensis. Studirao je u Rimu i za njega možemo reći da je tipičan rimski pesnik, tipičan proizvod rimskog mentaliteta. Smatra se poetom doctus – učenim pesnikom koji poseduje i znanje i talenat. Najveći uticaj na Katulovo pesništvo izvršila je grčka pesnikinja Sapfa. Na njegovo stvaranje utiče i putovanje sa propertorom Gajem Memijem u Vitiniju gde je Katul udahnuo dah grčke kulture. Katulova dela sačuvana su u knjizi „Carmina“ – knjiga broji 100 pesama napisanih u različitim metričkim formama. Pored Sapfe i Lezbosa, Katulu je izvor isnpiracije predstavljala i jedna Rimljanka, libertina, žena konzula Metela Celera zvana Klodija, a koju pesnik naziva Lezbija. Katul je uz još nekoliko mladih i novih pesnika pripadao tzv. „Neoteričkom pesničkom krugu“ poznatom još kao i »rimska moderna«. U delima neoterika, erotika je imala središnje mesto. Veliki francuski pesnik, Šarl Bodler, svrstavao je Katula među svoje uzore, a smatra ga pesnikom koji izražava osećanja i strasti spajajući erotiku i senzualnost, što je po njemu svrha i moderne ljubavne lirike. Katul je značajno uticao i na humanističkog pesnika Frančeska Petrarku.

NAPOMENA: Katulove pesme su preuzete iz elektronskog formata, u prevodu Dubravka Škiljana, ne iz “Antologije svetskog pesništva” profesora Strajnića, da se ne zbunite kada budete čitali. S obzirom da je Katul pesnik od kojeg smo radili veliki broj pesama, bilo mi je lakše da ih već gotove prekopiram nego da ih prekucavam. Prevod se malo razlikuje, ali je poenta pesme, naravno, neizmenjena.

1. POSVETA

Kome knjižicu ovu zgodnu, novusad da posvetim kad je dovršena?Moj Kornelije, tebi, jer da vrijede

nešto trice te ti si vjerovaodavno, kad si u Rimu prvi staoopisivati povijest svijeta u tri

knjige učene, s marom napisane.Zato knjižicu ovu, kakva bila,

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

4

primi; Djevice zaštitnice, samoneka duže od jednog vijeka traje!

U ovoj pesmi primećujemo koliko je, u stvari, rimskom pesniku stalo da li će njegova pesma uspeti. Briga o pesničkom delu prevazilazi brigu o stvaranju pesničkog dela. Katul pesmu posvećuje kritičaru Korneliju, jer je upravo Kornelije dao pozitivnu kritiku Katulovog pesništva.

Ipak, i pored pesama autoreferencijalnog karaktera, Katul je najznačajniji kao ljubavni pesnik. Njegovo pesništvo se razlikuje od pesništva grčkih pesnika jer se u Rimu menja potpuno čovekov odnos prema ljubavi. Kod Grka je sve bilo u određenoj meri. Kod Rimljana se ta mera u potpunosti gubi.

2. PITAŠ ME, LEZBIJA

Pitaš koliko tvojih poljubacatrebam, Lezbijo, da mi dosta bude.Kako mnogo je pijeska u Kireni,

na mirišljivu libijskome žalu,među žarkoga Zeusa proročištem

i tim presvetim grobom drevnog Bata,ili kako je mnogo noćnih zvijezda

koje gledaju tiho ljubav tajnu:eto, toliko mnogo poljubaca

trebam, mahnitac, da mi dosta bude,da ih skrovit promatrač neće moći

ni izbrojati ni ureći kletvom.

3. ŽIVIMO, LEZBIJO

Život, Lezbijo, ljubav neka budeza nas staraca strogih zlobni šapat

niti prebite pare ne vrijedi!Sunce zalazi pa se opet rađa;

a kratkotrajnu našeg dana svjetlostvječna smjenjuje noć i san bez jave.

Daj mi tisuću poljubaca, još sto,drugu tisuću, zatim daj mi još sto,

opet tisuću novu, zatim još stoa kad tisuće mnoge prebrojimo,tad ih pomiješajmo kako samiznali ne bismo – niti zavist čijazla – koliko smo poljubaca dali.

U obe pesme uočavamo da je reč o uživanju, definisanom u onoj izreci carpe diem, u ovom slučaju primenjenoj na ljubav. Ta ljubav je telesna, ona je dramatična i nestalna. Iz

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

5

pesme izvire i Empedoklova filosofija, u kojoj on osećanja svodi na dva principa: na filotes (ljubav) i neidos (mržnju). Ljubavne igre nam se otkrivaju i u pesmama „Često me Lezbija“ i „Bog me ubio ako je ne volim“. U prvoj pesmi Lezbija se u zanosu sama odaje pred mužem tako što olajava pesnika dok druga pesma predstavlja svojevrsni mali filozofski traktat:

4. BOG ME UBIO AKO JE NE VOLIM

Uvijek me Lezbija psuje i ne može šutjeti nikad:ako me ne ljubi ta, neka me ugradi smrt!

Gdje mi je dokaz? Ta isto se ponašam: stalno je karam1;ako je ne ljubim ja, neka me ugrabi smrt!

Pesma govori o neprestanom proveravanju ljubavi. Jedna doza sumnje uvek je dobra. Katulu je važno da mu se ljubav uzvrati, ali isto tako i da je sam pruži. Ceo epigram govori istu stvar - da je svađa dokaz ljubavi - i za nju i za njega. Sa jedne strane imamo ljubav kao bol – erotopatia; s druge strane imamo ljubav kao igru – erotopaignia. /paignia-igra/

5. PESMA VRAPCU

Vrapče, djevojci mojoj ti si radost,igra s tobom se često, privija te,

vršak prsta ti pruža, kad ga tražiš,i na kljucanje oštro potiče te

moja blistava ljubav, kad se želimalo igrati ili nači možda

neku utijehu u svojoj teškoj patnji,da bi smirila – mislim – plamen žudnje.

Kad bih mogao poput nje u igris tobom ublažiti jade svoje duše!

Ova pesma istovremeno govori o nečemu što je igra i o nečemu što je bol. On ne govori o sebi, on govori o svojoj devojci. On se identifikuje sa njom, i učitava izvesna osećanja u nju. Dakle on tretira njenu igru sa vrapcem kao pokušaj nekakvog utihnuća, ljubavnog bola. Ali jako je važno videti da on govori u tuđe ime. To je njegova konstrukcija njenog osećanja, ili možemo da kažemo projekcija njenih osećanja, i njegova žudnja da njena osećanja budu takva. On obožava tu devojku i on u njenoj igri sa vrapcem želi da vidi pokušaj zaborava ljubavne žudnje. Imamo vrapca, imamo nju, imamo «ja» koje govori, i deluje kao da se u potpunosti pesma iscrpljuje između vrapca i nje. U završnom distihu pesnik govori da zapravo poenta nije u njima, već da je poenta u «ja»: ono što ostaje kao sigurnost jeste njegov ljubavni jad.

1 Karam kao «grdim»! Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

6

6. SMRT LEZBIJINOG VRAPCA

Suze, Venere, Kupidoni, lijte,i svi koji ste osjećajna srca,

jer je djevojci mojoj umro vrabac,vrabac, djevojke moje redost prva:

vid joj očji ne bje tako mio.On je slađahan bio, nju je samuznao kao što dete znade majku,

i napuštao nije njeno kriloveć je skakao stalno tamo-amo,

gospodarici samo cvrkutao.On sad ide po onom mračnom putus kojeg povratka, kažu, nikom nema.Da ste proklete strašne tmine Orka

koje sve što je lijepo proždirete!Vi ste otele tako mila vrapca!

Kakva nesreća, jadni mali vrapče!Sad su zbog tebe njene oči uvijek

pune suza, crvene, natečene.

Smrt Lezbijinog vrapca je prikazana kao katastrofalan događaj. Kao da je umrlo ljudsko biće, kao da je umrla sama Lezbija. Vrabac odlazi putem kojim odlaze ljudska bića, u Orkovo carstvo Tartar.

Pesme o vrapcu su zaštitni znak Katula. Vrabac je i ptica koja je posvećena Afroditi, između ostalog zato što je to veoma promiskuitetna ptičica, i upravo interpretirajući tu pesmu, mnogi su došli do zaključka da vrabac može biti tretiran i kao pojava Afrodite. Da prosto pojava vrapca može biti protumačena kao pojava Afrodite, zato što je vrabac ne samo njena sveta životinja, već može biti i njen životinjski oblik. Kao što je sova, a može biti i soko, životinjski oblik Atene, kao što je orao životinjski oblik Zevsa, itd.

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

7

KOMPARATIVNA ANALIZA SAPFINE I KATULOVE PESME „ONAJ“

Razliku između Sapfine i Katulove pesme uočavamo već u prvom stihu. Katul kaže „ravnim BOGU ili čak i većim“. Kod njega je pre svega, prisutna ideja monoteizma, ali i to da je „onaj“ čak i veći od boga. Takođe, on uvodi i epitet „stalno“. U njegvom slučaju situacija se ponavlja, ona nije toliko ozbiljna i jedinstvena kao kod Sapfe. Ona je kod Sapfe morala da bude jedinstvena, jer je toliko intenzivna da zvršava smrću jednog od učesnika u toj erotskoj situaciji. Tako da je kod Sapfe i bilo nezamislivo da to bude nešto što je stalno, što se ponavlja. Sada se dešava da ta situacija koja je bila samrtno ozbiljna kod Sapfe, sada više nije samrtno ozbiljna. Kod Katula je ljubav čulna (senzus), ona potresa sva čula. Kod Sapfe zatreperi srce, jer je srce središte čovekovog bića – tu nisu samo osećanja već i misao. Sapfina pesma je epitalamija, predstavlja refleksiju kosmičkih događaja, dok je u Katulovom slučaju to ljubavna pesma u kojoj se ljubav svodi samo na tren. Nakon treće strofe dolazi do famoznog reza, i Katul se tu potpuno odvaja od Sapfe.

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

8

SAPFA

ONAJ

Bozima nalik činimi se onajkomino na sprama tebi smije da

sjedi i izbliza sluša te kakoumilno zboriš

i ljupko se smješiš, što mi u grudim‘toliko cijelo uzbuni srce.

Čim pak ugledam tebe, namah mi glasU grlu zapne,

Jezik zanijemi meni, a nježni mi,Čitavim tijelom, potekne ljubavni

žar, očim‘ ne vidim ništa, ušisilnomi šume,

znoj me obliva, drhtanje čitavuobuze mene, od trave žuća sam,

pa mi se učini da ću za maloumrijeti jadna.

KATUL

ONAJ

Ravnim bogu čini se meni, iličak i većim, ako smijem reći,

onaj koji pred tobom stalno sjedi,gleda te, sluša

smijeh tvoj slatki: sva su mi čula jadnomzatravljena. Lezbijo, čim sam tebe

ugledao, od onda nemam više,Lezbijo, glasa,

Jezik mi se koči, a oganj nježnitijelo mi obuzima, uši ječe

zvonjavom, i pokriva noćna tminaoba mi oka.

Dokolica, Katule, tebe muči:tad si mahnit, težiš za nedostižnim.

Dokolica kraljeve nekoć skrha,gradove moćne.

7. O SVOJOJ LJUBAVI (MRZIM I VOLIM)

Mrzim i ljubim. Zašto je tako, možda me pitaš.Ne znam, no tako da jest, osjećam, mučim se sav.

Ova pesma se može tumačiti na strahovito mnogo načina. Objekat ovde ne postoji. Objekat može biti i on sam. Tokom ovih pesama stalno je prisutan ljubavni odnos, ali prevashodno postoji jedan narcistički odnos, odnos prema sebi. Možemo reći da on mrzi mrzi i ljubi nju, možemo reći da on mrzi samoga sebe.

Potom imamo dijalog pri čemu je uvek nejasno ko je sagovornik u dijalogu. On ovde kaže možda me pitaš, ali ko je taj «ti»? Taj «ti» može da bude on sam, izdvojeni deo njega, inferiorizovani posmatrač sa kojim se može identifikovati čitalac, taj «ti» može biti čak i unutrašnji čitalac. Znači da tekstualni Katul neposredno uspostavlja dijalog sa nama i poziva nas, uvlači nas u sebe. Postavlja se pitanje zašto nas uvlači u sebe, ako to čini.

Mogućnosti interpretacije su strašno velike i u zavisnosti od toga moramo da tumačimo i ovo što je drugi stih u kojem imamo nekoliko fundamentalnih stvari – «ne znam», «dešava se», «osećaj» i «mučim se». «Ne znam» i «dešava se» ukazuju na jednu nemoć, potpunu pasivnost. To je jedno duboko raslojeno biće. Biće koje je napisalo i koje izgovara ovaj tekst je biće koje je najdublje moguće raslojeno.

To što ne možemo nikako da zaboravimo, to je da je on raslojen. To vidimo prosto iz primarne situacije koja je jedna emotivna ambivalentnost. Mrzim i ljubim je ambivalentno. Emotivna ambivalencija može da bude stvar odnosa subjekta i objekata. Može da naizgled u potpunosti pripada objektu, ali može da bude u potpunosti izazvana objektom. Ovde zapravo krećemo od toga ka tome da je potpuno jasno da je ambivalentnost stvar subjekta. Prvo imamo razdvajanje na «ti» koji pitaš, koji je očigledno virtuelna osoba, tako da je to sasvim sigurno jedan tip unutrašnjeg dijaloga. I potom imamo dalje ovo raslojavanje, jer se nešto dešava. Ne dešava se bilo šta, dešava se ono što on izgovara u prvom licu, ono što ga se najdublje tiče. Dešava se sa njim, ali se dešava tako da on ne zna i ne može da utiče na to. Njegova mržnja i njegova ljubav se dešavaju u njegovom neznanju i u njegovoj delatnoj nemoći. Imamo izdvojen deo koji oseća, izdvojen deo koji pita. On to oseća kao da se dešava nekom drugom. Na koje sve načine je on raslojen je nejasno, nedefinisano.

8. SAMOM SEBI

U pesmi „Samom sebi“ Katul raskida sa ljubavnom tematikom. On opeva otrežnjavanje od ljubavi i kako sam kaže, teško je ali u tome mora uspeti. On shvata šte je trebao da uradi i obraća se bogovima da mu pomognu u preobražaju:

Ja ne tražim više da me ponovo voli,Ili nemoguće: da se dostojno vlada.

Samo da ozdravim i da me ova užasna Bolest mine. O bogovi, pružite mi ovo dobro

Za blagost i pobožnost moju.

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

9

U pesmi „Zdravo, Sirmijo, mila“ Katul ne opeva ljubav. Predmet njegovog pevanja je rodni kraj koji on veliča, i povratak u zavičaj nakon mnogih lutanja, pogotovo onih već spomenutih, u Vitiniju. Katul je jedan od prvih pesnika koji ukazuje na otuđenje i na to koliko je važno pronaći sopstvenu suštinu.

Pesma „Seni svoga brata“ takođe govori o putovanju, ali ovaj put pesnik dolazi na bratovljev grob, ne u zavičaj. Ova pesma će poslužiti kao isnpiracija i našem pesniku Branku Radičeviću dok bude pisao svoju pesmu „Na bratovom grobu“.

Četvrto predavanje

PUBLIJE VERGILIJE MARON/ 70 – 19 /

Vergilije se naziva još i pesnikom istorije Rima. Rođen je u selu Andes kod Mantove. Slovio je kao neko ko je imao natprirodne moći, što je bilo uslovljeno i imenom njegove majke, koja se zvala Magija. Njegova magičnost se odnosi na njegovo pisanje. Vergilije se rodio na putu, i na tom mestu su posadili jablan koji je veom abrzo rastao. Zlobnici su ga zvali parthenos / devica, devojka / zbog skromnosti i stidljivosti, ali i zbog toga što su samo device mogle da proriču. Legenda kaže da je Vergilije napravio kip kojim je, okrećući ga ka Vezuvu, zaustavljao erupciju. Obrazovao se u Rimu, Milanu i Kremoni. Svoj život je okončao u Brundizijumu, vraćajući se sa jednog putovanja iz Grčke na kome je želeo d avidi ona mesta opevana u „Eneidi“. Sačuvana njegova dela su:

1. ENEIDA – ep sačinjen od 12 pevanja po uzoru na Homerovu „Odiseju“ i „Ilijadu“ sa političkom osnovom – na pisanje epa značajno utiče Oktavijan Avgust.

2. GEORGIKE – didaktički spev u 4 pevanja koji ima politički program. U ovom delu Vergilije peva o zemljoradnji, stočarstvu, pčelarstvu i voćarstvu. „Georgike“ su napisane u duhu Avgustove restauracije i posvećene su Mecenatu. Naziv potiče od grčke reči „georgicus“ što znači zemljoradnički.

3. BUKOLIKE ili ekloge – naziv potiče od reči „buculus“ što znači junac, a sama ekloga predstavlja deo neke veće celine. Bukolike se nazivaju još i pastirskim pesmama, a kasnije će ovakva vrsta književnosti biti poznata pod nazivom pastoralna književnost. Vergilije je napisao deset ovakvih pesama ugledajući se na grčkog pesnika Teokrita. Glavna tema „Bukolika“ jeste povratak prirodi, ali i povratak onoj drugoj prirodi, ljudskoj jer u Vergilijevo vreme postoji neverovatna izopačenost. Svojim „Bukolikama“ Vergilije utiče na Rusoa, koji smatra da čovek treba da se vrati izvornoj prirodi.

U Vergilijevom pesništvu razlikujemo 4 tipa otuđenja:1. otuđenje od prirode2. otuđenje od generičkog bića3. otuđenje od rada kao suštine svoga postojanja4. otuđenje od proizvoda svoga rada

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

10

BUKOLIKE

1. ČETVRTA EKLOGA / MESIJA

Došlo je već poslednje vreme, o kome govore proročke Knjige iz Kume2.

Samo ti, čedna Lucino, pokaži se milostiva kad seDete bude rađalo.

Sa njim će prestati gvozdeni, i nastati po celom Svetu zlatni vek.

Pod tvoji konzulovanjem, Polione, javiće seSpasilac sveta,

I počeće da se kreću veliki meseci.I ako se još što zadržalo od zločina našeg pokolenja,

Sve će to propasti i oslobiće se svet večitogaStraha.

Dečko će postati bog kao i drugi bogovi.

Nestaće i zmija, nestaće i otrovnog bilja.A čim budeš u stanju da iz knjiga čitaš slavu heroja

I dela svoga oca,Polja će, malo pomalo, požuteti od mekanog klasja;

I na zapuštenom trnju visiće rumeni grozdovi,A tvrdi hrast kapaće rosnim medom.

Snažni zemljoradnik oslobodiće volove jarma, niti će vuni biti potrebno da se kiti tuđim bojama,

Nego će sam ovan na pašnjacimaDa oboji svoje runo rumenim purpurom i žutim

Šafranom

O, neka bi mi tada preostalo još toliko života,Toliko daha, da mogu opveati tvoja dela!

Bolju ću pesmu ispevati nego Tračanin Orfej...

Za popularnost IV ekloge velikim delom je zaslužno hrišćanstvo. Hhrišćanstvo je prepoznalo najavu Hristovog rođenja, i u detetu je htelo da vidi Hrista. Upravo zbog ove pesme je Vergilije vodič u paklu i u čistilištu. Različiti ispitivači su naveli drugu decu na koje bi se pesma mogla odnositi: sin Azinija Poliona, očekivano dete Marka Antonija i Oktavije, dete Oktavijana i Skribonije, pa čak i sam Oktavijan Avgust. Vergilije veruje da će zlatno doba doći, da će zavladati božanski poredak Saturna. On je svestan da je njegovo pokolenje zločinačko i da će to nestati rođenjem deteta.. Vergilijeva pesma nije

2 Kuma – najznačajnije latinsko proročište osnovano u 6.v.p.n.e. od strane proroka iz Eubeje.

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

11

pesma o izgubljenom raju, već o novom zlatnom dobu Vergilije se u ovoj pesmi dotiče i problematike zla, to u stihu u kojem spominje zmiju, koja je simbol zla I u biblijskom mitu. To zlo ne dolazi ni od čoveka ni od boga. Bog mora da bude savršen, a čovek kao najbolje božansko stvorenje, ne sme da ima klicu zla. To zlo mora da dođe odnekud nekuda. Kod Vergilija nemamo priču o tome kako je došlo do zla, zlo je ono od čega polazimo. U idealnom dobu nestaće svaki trag zla, i otrov... sve to nestaje, što simbolizuje nestanak zla u svetu. Postavlja se pitanje šta je uzrok, ne zla u svetu, već nastanka novog doba. Pesma se završava tako što Vergilije kaže da bi on voleo da bude tada živ da opeva dela novog božanstva.

Od ekloga smo radili još i VIII eklogu, „Čarobnica“. Profesor o njoj nije puno govorio, samo je naglasio da pesma govori o moći reči.

GEORGIKE

2. MENE ĆE MUZE POVESTI

Meni su dobre muze milije od svega:Opčaran ljubavlju velikom, ja svuda nosimNjihove svete zankove i one će me povesti

Da mi pokažu zvežđa i staze nebeske,Da mi otkriju tajnu pomrčian sunca

I mesečevih mena; da mi kažu odaklePotresi zemlje i kakva to sila nadima duboka mora, koja razaraju brane

I onda se vraćaju u se i smiruju;Zašto zimska sunca toliko žure

Da se u Okean bace i kakve zaprekeSporim noćima na njihovu putu stoje?

Iz ove pesme vidimo da je i Vergilije jedan od autoreferencijalnih pesnika. On je bio svestan svoga pevanja i propštao ga je kroz filter samosvesti. On ne peva o tome kako pesma nastaje, nego koaj je funkciaj i smisao pesme. Za Vergilija, pevanje ima gnoseološki smisao – pevajući pesnik saznaje svet oko sebe.

3. PROTEJ PRIČA ARISTEJU ORFEJEVU SUDBINU

Ali odjednom, ljubavnik,Nesmotren, ludost napravi; (da mu prošteno bude,

Ako duhovi praštaju); On se okrenu i stadeTe Evridiku svoju, koja je već skoro bila

U svetlu zemlajskom, zanesen poče da gleda.

A ona, očajna, reče: „O, zbog kakve ludosti, Orfeju,Moramo propasti? Zbogom! Opet me grdna

Sudbina natrag zove i oči mi ponovoKatedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

12

San preplavljuje. Duboka noć me guta, dok prema tebi, jao, nemoćna pružam ruke,

jer više nisam tvoja.“ Kako je ovo rekla,tako nesta s vidika poput lagana dima

u prozirnom vetru.

NAPOMENA: U okviru ove pesme profesor se osvrnuo samo na deo koji govori o Orfeju i Euridici, ali sam ja našao tumačenje cele pesme, just in case:

Aristej je mitski pčelar koji pokušava da nađe lek za svoje pčele. Da bi saznao zašto su mu umrle pčele, on mora da uhvati Proteja – vodeno božanstvo. Priču o Orfeju pripoveda Protej, tako da imamo unutrašnjeg pripovjedača koji govori Aristaju da je pomor pčela zapravo kazna zato što je sam Aristej skrivio Euridikinu smrt. Euridika je umrla nagazivši zmiju dok je bežala od „napaljenog“ Aristaja. Tada nastupa poznata priča. Orfej je očajan, tuguje za svojom Euridikom i silazi u podzemlje. On je izbavlja, ali se, u ludosti okreće i zauvek je gubi. Orfej opet pokušava da se vrati u Had, ali ga ovoga puta Haron neće prevesti. Orfej ne uspeva da pređe Stiks. Potom izlazi iz podzemlja gdje ga rastrgnu tračke žene. On i rastrgnut doziva Euridiku. Pošto je saznao šta je skrivio, Aristej saznaje i lek od toga: mora da prinese žrtvu nimfama.Iz tih žrtava koje mora da ostavi da istrule, rodiće se novo pokolenje pčela.

Peto predavanje

VIĐENJE SMRTI KOD HOMERA I VERGILIJA

Eneida

Osnovna svrha epa je da proslavi poreklo i razvitak Rimskog carstva te dostignuća kako Rima tako i samog Avgusta. Temeljna ideja epa jeste legenda o Eneji, trojanskom junaku koji je preživeo osvajanje i pustošenje Troje te je, nakon dugih lutanja, osnovao u italskoj pokrajini Laciju trojansko naselje Lavinij, nazvano po njegovoj italskoj supruzi Laviniji. Time je Eneja, preko svoga sina Jula predak roda Julijevaca, osnivač grada Albe Longe, a u krajnjoj liniji i samoga grada Rima.

Ep se sastoji od dvanaest knjiga i ima ukupno 9.896 heksametara. Najvažniji Vergilijev uzor bio je Homer. Od Ilijade i Odiseje zavisna je Eneida i u sadržini i u kompoziciji. Prvih šest pevanja Eneide – u kojima se opisuju Enejina lutanja – odgovaraju sadržini Odiseje, a drugih šest pevaja – gde se opisuju bojevi u Laciju – odgovaraju sadržini Ilijade. Od Homera uzeo je Vergilije i ideju da otpočne sa poslednjim događajem iz Enejinih lutanja, a da prethodne događaje naknadno ispriča kao epizodu (u Odiseji se tako na dvoru feačkoga kralja Alkinoja pripovedaju Odisejeva lutanja). Šesta pesma Eneide – silazak u podzemni svet – odgovara XI knjizi Odiseje, gde Odisej silazi u Had. I u Eneidi imamo igre na grobu Anhizovom (kojima odgovaraju posmrtne igre u Patroklovu čast u Ilijadi), zatim opis Enejinog štita (kome odgovara opis Ahilejevog štita u Ilijadi) itd. U izrazu i stilskim figurama takođe se Vergilije veoma mnogo ugledao na

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

13

Homera. Vergilija je smrt prekinula u radu na ovom epu. Eneidu su za objavljivanje nakon pesnikove smrti pripremili njegovi prijatelji Varije Ruf i Plocije Tuka.

Iako je “Eneida” ep, u sebi sadrži dosta lirskih momenata. Profesor je govorio o pojedinim delovima VI pevanja “Enejin silazak u podzemni svet” i to o odlomku “Anhis i Enej”.

Kao i Homer, i Vergilije šalje svog junaka u podzemni svet. Sam Homer je to preuzeo od Orfeja. Eneja sa ljudima iz razorene Troje odlazi u neizvesnost. Dolazi do Lacija, koji je već osvojen od strane drugih plemena. Da bi saznao da li će uspeti da osvoji ostrvo, odlazi u proročište u Kumi. Tamo mu Sibila govori da ode u podzemni svet. Da bi se otišlo u podzemlje, treba da se pronađe određeno mesto – ovaj postupak preuzima i Dante. Na ulasku u podzemlje, Eneja mora da pripremi 3 vrste žrtava:

1. semenu žrtvu – da iskopa jamu2. žrtvu livanicu – voda, vino i med

3. krvnu žrtvu – crni ovan iz kojeg će poteći crna krv, jer će tek tada početi duše da se okupljaju

Homer, Vergilije i Gete veruju da je duša bez krvi i da zato leluja; zato treba da se napije krvi da bi ponovo oživela.

Kod Homera, Odisej silazi sam, a Eneja silazi sa Sibilom. To takođe preuzima Dante, jer on u podzemlje silazi upravo sa Vergilijem. U hrastovoj šumi nalazi se zlatna grana koju ne može niko da otkine. Sibila daje Eneji moć da tu granu otkine i da pomoću nje otvori dveri podzemnog sveta. Da bi prošao pored Kerbera, Eneja treba da ga nahrani medenjacima. Za razliku od Odiseja, Eneja se susreće sa personifikovanim bolestima i patnjama. Razlika je i u dušama koje junaci prizivaju. Odisej priziva dušu majke Antiklije, a Eneja dušu oca Anhisa. Ipak, najveća razlika ne samo kod dvojice pisaca, već i u rimskoj i grčkoj književnosti uopšte jeste viđenje smrti. I kod Grka i kod Rimljana postoji EXPYROSIS, oganj – duša nakon smrti gori u vatri. Grci se zaustavljaju na ovome. Kod Vergilija, nakon ognja, duše se pročišćavaju od tela 1000 godina dok ne postanu ezoterične, zatim piju zaborav iz reke Lete i odlaze nazad među ljude.

Odlomak iz Homerove „Odiseje“:

Pošto umru smrtnici, ovakav je njihov udes:Više im kosti s mesom ne drže žile, no sve toStrašni žar silovitog ognja uništava njima,Kako im njihova duša pobelele ostavi kosti,Ali im duša odleti i lepeće podobna sanku.

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

14

Odlomak iz Vergilijeve „Eneide“:

Najpre valja ti znati da nebo i zemlju i more, Mesečev blistavi kolut i sunce na nebu goreOgnjem oživljuje dah i sve ti to s kraja do krajaMiče i pokreće um i s velikim svemirom spaja.Odatle ljudi i stoka i ptice što zrakom se vijuOdatle nemani silne što morske dubine ih kriju.Snaga od ognja je njima, poreklo je nebesko svima, Samo što telo im smeta i sva im od njega je šteta, Smrtni ih sapinju udi, te zbog njih živine i ljudiZnaju za strah i za želje, za tugu i bol i veselje,Duh im u telesnom mraku ne spoznaje nebesku zraku.Kad pak na kraju života zemaljskog im oči se sklope,Jadnik nijedan se posve ne rešava telesnih zala, Telesnih tuga i mana, jer nužno i čudno se stopePojave što ih na zemlji sudbina je svakome dala.Zbog toga pate se duše i čiste od zemskih se ljaga,Jedne na večitom vetru kom nikad ne jenjava snaga,Druge u vodenom viru zločinstva ispiru stara, Ili u vatri ih čisti vrućica ognjevitog žara.Svako zbog nečega pati, a tad u Elizij nas šalju, Ali tek probrani pređu poljanama radosti među,Gdeno kroz duga vremena još nevolju trpimo daljuDokle se rešimo srama i greha što srasli su s nama,Čisti da ostane eter i oganj nebeskog plama.Kada pak hiljade leta na vremena krugu prolete,Duše božanstvo pozove da zaborav piju iz Lete,Pa kad napiju se vode, da svaka zaželi da ode Živet pod nebeskim svodom i s ljudskim se združiti rodom.

Kod Vergilija je zastupljeno Anaksimandrovo učenje da NUS tj. um pokreće sve. Um sve pokreće, a od ognja sve dolazi. To je inkopatibilno, zato trebamo posmatrati um kao »um-vatra« tj. kao NUS EXPYROSIS. Vergilije ovim fragmentima svog epa najviše utiče na Dantea i njegovu “Božanstvenu komediju”.

Šesto predavanje

KVINT HORACIJE FLAK/ 65 – 8 /

Horacije se smatra najcitiranijim i najuticajnijim pesnikom svetske književnosti. Robovskoga je porekla, iz Apulije. Kao građanin je bio vrlo angažovan. Bio je tribunus militatis – zapovednik legije u Brutovoj vojsci. U pesnikovom životu dva događaja imala su presudan značaj: borba u Brutovoj vojsci i Avgustovo pomilovanje. Po zanimanju je

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

15

bio pisar što će ga i navesti da počne da se bavi književnim radom. Korpus Horacijevih pesama:

1. EPODE - Stvaralaštvo je započeo Epodama, nazvanim prema metričkom obliku jer su pisane u dvostihu, od kojih je drugi kraći i zove se epoidos. Napisao je ukupno 17 epoda. Sam Horacije ih je zvao Iambi, jer je delimično oponašao jampski metar, ali je svakako preuzeo oštri i satirični ton helenskog jambografa Arhiloha. Horacije dosta povlači intertekstualne veze između sebe i Arhiloha, između ostalog, poredeći svoju i Arhilohovu biografiju.

2. SATIRE - Satire su sledeća zbirka koju piše, izdate u 2 knjige. To je zbirka od 30 satira, od kojih je 18 je u heksametru. Do Horacija satira nije bila žanrovski čista, tek kod njega postaje poetska. Horaciju je smetao preterano oštar ton satira njegovog prethodinka, i osnivača ovog žanra – Lucilija. U satiri kod Horacija preovlađuje svakodnevni govor. Zato on Satirama menja naziv u Sermones – razgovori u kojima se kroz smeh izriče životna istina.

3. ODE - U Odama Horacije se okreće refleksiji. Ode su napisane u četiri knjige, pod uticajem Alkeja, Sapfe, Anakreonta…Ove pesme su tek kasnije nazvane odama. Sam Horacije ih je nazivao carmina, “Pesme”.

4. PISMA – EPISTULAE - Za Horacijevu poetiku, na koju će se ugledati klasicisti koji budu pisali poetike, najznačajnija je zbirka 2 knjige Pisama. Epistula je 23 i one su pisane u heksametru. Neke obrađuju teme iz svakodnevnog života, kao prava pisma, a neke književnu i moralnu tematiku. Za književnu tematiku najznačajnija su tri pisma u 2. knjizi: Pismo Juliju Floru, Pismo Pizonima i Pismo Avgustu.

Ode – carmina

1. BARINI

Veorovao bih ti samo onda, Barino,Da si kakvu kaznu zbog krivokletstva ikad iskusila,

Ili ako bi imala crn zub ili jedan ružan nokat...

Ovo je društveno angažovana pesma jer Horacije peva protiv zavođenja kao opšte društvene pojave.

2. HLOJI

U ovoj pesmi Horacije se ugleda na Anakreontovu pesmu „Jelenče“, a obe pesme govore o mladoj devojci koja je tek stasala, Didaktizam koji izvire iz ovakvih Horacijevih pesama prethodi prosvetiteljstvu. (Anakreontova pesma se nalazi na 96. str. antologije)

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

16

Horacije je pisao i patriotske i rodoljubive pesme u znaku Avgustove restauracije.

Pesma je napisana na osnovu Alkejeve pesme „Oluja“. Horacije je čak koristio i Alkejevu strofu. Kvintilijan pesmu tumači kao alegoriju. Oluja i vali simbolizuju političke prilike – tada su vladali društveni nemiri, a sam brod je metafora za državu. Prvi koji koristi pojam broda za državu je Ciceron.

4. LIRI

Traže mi pesme.Ako sam se ikad dokon u hladu zanimao s tobom

Hajd inspiriši me, o liro,Za moju latinsku pesmu,

I neka živi ovu godinu i još više!U tebe je prvi skaldno udrao po taktuGrađanin Lezba, koji strašan u ratu,

Znao je usred oružjaIli kad je svoju barku tučenu olujom

Vezao o vlažnu obalu,Da pesmom slavi Baha, muze,

Venru, dečaka koji je uvek uz nju,I divnog crnookog i crne kose Lika.

O liro, slavo Febova,I ukrasu mili gozbama Jupitera,

Slatak utešiteljko u bolu,Odgovori na moj pobožni glas pozdrava.

I u ovoj pesmi Horaciju je uzor Alkej, a pesniku je namera da stvori latinsku pesmu.

Profesor je spomenuo još odu „Melpomeni“ u kojoj se spominje načelo exegi monumentum (podizanje spomenika) što će iskoristiti i Puškin; i „Uživaj danas“ kao

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

17

3. DRŽAVNOM BRODU

Gle, novi te vali na pučinu nose, Brode. O, šta činiš! Čvrsto luke što se

Ne držiš? Ta, gledajBez vesla ti osta bok...

Doskora mi beše čama bez pokoja;A sad si sva ljubav, i sva briga moja!

O, dalje od moraKiklada što belu mije hrid!

ALKEJ „OLUJA“

Ne razlikujem pomamnih vetrovaČas odovuda dižu se talasiČas odonuda, a sredinomMrka se probija naša lađa

S olujom besnom teško se boreći.Ta voda već zapljuskuje katarku,

A jedra sva su pocepana,Krupni komadi se njišu od njih,

A oslabila užad.

primer Horacijeve refleksivne poezije. Kao primer autoreferencijalnosti u poeziji spomenuo je epodu „Rimljanima“ u kojoj do izražaja dolazi pesnička samosvest. Iz ovoga sledi da Horacije neguje 4 pesničke teme:

1. ljubav2. patriotizam i politika3. refleksivna poezija4. problematika autoreferencijalnosti

NAPOMENA: O Horacijevom pesništvu Strajnić nije puno govorio, tako da ako neko ima nešto više od ovoga, neka dopuni.

Sedmo predavanje

POETIKA I SUŠTINA PESNIŠTVA SEKSTA PROPERCIJA/ 46 – 15 /

O Propercijevom životu malo se zna. Ono što se zna pouzdano i što je bilo presudno za pesnikov život i stvaranje jeste ljubav prema Hostiliji, koju je pesnik nazvao Cintija a koja je bila ne samo udata, nego i starija od Propercija. Propercije je poeta doctus: on je usavršio elegijski distih, a pri pisanju pesama koristio je istorijske, mitološke i literarne rekvizitte. On daje model za kasnije pesnike kao što su Gete i njegove „Rimske elegije“ i Ezra Paund sa svojom zbirkom „Pošta Sekstu Properciju“. Ezra Paund svoju poetiku gradi na osnovu Propercijeve poetike. U Propercijevom pesničkom modelu ima i intime – on govori o problematici muškog devičanstva. Iza sebe je ostavio 4 knjige elegija:

1. Cintia Monobiblos2. elegije koje opevaju tadašnji život u Rimu, tugovanke nad grobom, pohvale

Avgustu, elegije upućene Meceni, pisma prijateljima3. – isto –4. Rimske elegije prožete motivima iz rimske mitologije

Ono po čemu se Propercijeva ljubavna lirika razlikuje od Katulove jeste samo viđenje ljubavi. Propercijeva ljubav nije jednostrano i jednostavno osećanje kao kod Katula U prvom delu knjige Cintia Monobiblos Propercije peva sretnu ljubav. Ali, kada Cintija otputuje na selo, pesnik počinje da strepi. Pojavljuju se strepnja, sumnja i mržnja. Sada počinje povest o neverstvu i neslaganju gde pesnik više služi ljubavnom bolu. Propercijeva ljubav je drugačija i od Tibulove. Tibul je predan i smireno savladava ljubomoru. Propercije je vatren, on je ljubomoran i neveran kao i njegova draga. On u telesnoj lepoti vidi čarobnu i nemilosrdnu silu koja razdire žudnjom dušu, stvara nesklad ne samo između duše i tela, srca i duha, već i u svakom od njih ponaosob. Ovakvo viđenje će iskoristiti i Šarl Bodler u svojoj pesmi „Duellum“. A ono što u svojoj poeziji iskorišćava Propercije jeste ono što je opevao Arhiloh u pesmi „Lepota Neobulina“ (str.

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

18

47. u antologiji) a to je da se ne opeva samo lepota, nego i duševna stanja o neuzvraćenoj ljubavi. Ova tema nam je poznata i iz poezije Frančeska Petrarke i Šiška Menčetića.Intimnost, problematika ljubavi i ljubomore, kao i radoznalost o ženskoj prirodi ogledaju se najviše u pesmama „Prva ljubav“ koja je slična Ibikovoj pesmi „Erot me opet“ (str. 124. ant.) „Prirodnoj lepoti ne treba ukrasa“; „Cintija“; „Cintiji koja odalzi na selo“ i „Cintijinom slugi Ligdamu“.

Govorili smo i o pesmi „Moć Poezije“. U ovoj pesmi najviše dolazi do izražaja »télos« Propercijevog pesništva. Télos na grčkom znači «smisao», «svrha», «završetak», «ono čemu nešto teži» ili «ono što proizilazi kao posledica nečega». Télos poezije može da bude svakakav. Télos Propercijeve pesme je da očara uši svoje prijateljice i da joj svojoj pesmom obezbedi večnu slavu. Pesma treba da prizvede divljenje. Njegova poezija se zasniva na kontrastu, njemu kao pesničkom geniju su naklonjeni i Bah kao bog ekstaze i Apolon kao bog harmonije.

Osmo predavanje

ALBIJE TIBUL/ 48 – 19 /

Tibul je putovao sa valerijem Mesalom, uglednim Rimljaninom toga doba, a ankon tog putovanja on se povlači na selo i tu živi kao poljoprivrednik. Boravak na selu ostavlja veliki trag na njegovom pesništvu jer tamo on piše svoje idilične pesme. Pored toga, i porodični teret utiče na njegovo pesništvo – u građanskom ratu njegova porodica osirumašuje usled čega Tibul glorifikuje srednji sloj društva. Njegove elegije slične su Propercijevim – mitologija isprepletena sa pesničkim doživljajem sveta i savremenim dešavanjima. Teokritovska idila je organski ugrađena u Tibulov korpus, tako da Tibula sa jedne strane uporedjujemo sa Propercijem koji je njegov savremenik, ali sa druge stane sa Vergilijem koji je takodje njegov savremenik, ali nesto mlađi i koji pise svoje Bukolike u isto vreme kada nastaju Tibulove elegije, tako da se moze govoriti o nekakvom zajedničkom pogledu na svet koji uslovljava izvestan okret upravo ka idiličnom. Tibul pise isključivo u jednoj formi, u elegiji i time u pravom smislu te reči počinje specifičan žanr antičke lirike, a to je upravo početak rimske subjektivne ljubavne elegije. Tibul je isnpirisao i našeg pesnika, Vojislava Ilića da napiše pesmu “Tibulo”. Od Tibula nam je ostao jedan rukopis pod naslovom Corpus Tibullianum koji se sastoji od 3 knjige elegija: dve su sačinjene od njegovih pesama, a treća je sastavljena od pesama drugih pesnika, među kojima se izdvaja i jedina rimska pesnikinja, Sulpicija.

1. PESNIKOVI IDEALI

Neka neko drugi gomila bogatstvo u žutome zlatu,i poseduje mnoga jutra obrađene zemlje,

taj biće stalno u ratnom naporu,i neprijatelj koji je blizu,

ulivaće mu strah,On neće nikad imati sna,

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

19

Zbog glasnog zvuka ratne trube.Neka mi moje siromaštvo osigura skroman zivot!

Samo neka se uvek sijaPomalo vatre na mome ognjištu!

Ovu pesmu možemo uporediti sa Arhilohovom pesmom “Ne marim za blago Gigovo”:

Ja ne marim za silno blago Gigovo,Još zavist ne svlada me, božjum delimaNe zanosim se, niti carsku žudim vlast,Za takvim dobrom oči moje ne ginu.

Kao što vidimo, ovaj odlomak nas asocira na ono što je prikazano u poznatim delima Plauta, Držića, Molijera i Sterije: gomilanje i opsednutost zlatom, i život pun briga o tom zlatu. Tibul se odriče toga, on kroz pojam vatre veliča život, ali ne život u opštem smislu, nego duhovni život. On želi da živi u skladu sa prirodom. Svojim razmišljanjima on kritikuje prefinjeno visoko društvo.

U ovu pesmu pesnik uvodi još jednu, ljubavnu temu, i to u stihovima:

Uskoro će doći Smrt…Koristimo laku ljubav

Dok još nije sramota razbijati vrataI dok je još prijatno da ljubav prati svađa!

Pesnik nagoveštava svoju smrt, njega zanima kako će njegova izabranica, Delija, reagovati kada on bude umro. No, ovde nalazimo na još nešto što to je nagovestio i Propercije u svojim pesmama o Cintiji, a to je taj odnos ljubavi i mržnje dat u stihu I dok je još prijatno da ljubav prati svađa! Ne misli se ovde na mržnju u negativnom smislu, nego mržnju, tačnije svađu kao na konstruktivnog činioca svake ljubavi, što će Markiz de Sad definisati kao «bol koji se namerno nanosi».

2. DELIJI

Kako se dobro živelo pod kraljem Saturnom,pre nego što je zemlja omogućila duga putovanja !

Još nije laša prkosila plavim talasima,još nije poverila nabrana jedra vetrovima,

još nije trgovac tovario lađu stranom robom,jer još nije lutao

da po nepoznatim zemljama traži dobit.U ono vreme još nije snažan bik nosio jaram,

niti je konj grizao uzde ukroćenim ustima.Kuće su bile bez vrata

Kamen još nije bio ukopan na njivamada odvaja polja određenom međom.

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

20

Sami od sebe hrastovi su davali med,a ovce su dobrovoljno pružale

bezbrižnim ljudima vimena puna mleka.Nije bilo vojske, ni gneva ni ratova,

niti je svirepi kovač kovaomač nemilosrdnom veštinom.

Sad za vlade Jupitera uvek seče I pokolji.

Tibul prikazuje razdoblja razvoja čovečanstva – prošlo, Saturnovo doba, i doba koje pesnik kritikuje, a u kojem živi i stvara, Jupiterovo doba. Ovaj tekst je u vezi sa Četvrtom Vergilijevom eklogom, a i jedan i drugi su u vezi sa Hesiodovim pojmom zlatnog doba. Saturnovo doba koje je suprotstavljeno Jupiterovom dobu, podrazumeva darivanje zemlje. Za Tibula je jako važno to da se ne ide preko mora, zašto? Zato što se preko mora ide da bi se ratovalo. Sturnovo doba i Jupiterovo doba su za Tibula dva imena kojima se označava sadašnjica koja je u znaku rata. Ovde rat nije primarna muka, primarna muka je psihička muka, zato što se ne može postići unutrašnje spokojstvo > spoljašnji mir je nužan za unutrašnji i to je nešto sto je odlika današnjice. Kao i u prethodnoj pesmi, Tibul i u ovoj pored drugih motiva ističe dominantan motiv ljubavi, i to u poslednjim stihovima pesme u kojima govori o sjednjenju sa Delijom.

3. PROTIV RATA

Tibul proklinje izumitelja oružja i onoga koji je prvi zabo mač u čoveka. Tu postoje neki dodatni motive kao što smo videli iz prethodnih pesama ali i ti dodatni motive nikada ne narušavaju osnovnu ljubavnu tematiku, ljubavna tematika uvek postoji. Dodatni motivi u ovoj pesmi odnose se na Lare (ili Larije), koji su bulu rimski bogovi patroni, obično prikazivani kao skuplture od drveta. Ovaj motiv koristi i Rilke u svojoj pesmi “Lari”. Što se tiče ljubavi, u ovoj pesmi Tibul osuđuje sadizam isve one koji svoju draganu tuku.

Deveto predavanje

PUBLIJE OVIDIJE NAZON / 43 – 17 /

Ovidije je živeo u vreme konstituisanja Rimskog carstva. Kao što nam je poznato, ljudi u tadašnjem Rimu su vodili raskalašan i slobodan život, a takav život su pre svega vodile rimske dame – među kojima je tada najbešnja bila kći samoga Avgusta, raspusna Julija. Rimskim ulicama su gospodarile oslobođenice,a iz ovih uslova nastaju Ovidijeve pesme, njegovi stihovani priručnici o ljubavnoj tehnici i kozmetici Avgust usled ovakvog stanja donosi zakon LEGES JULIE kojim ukida vođenje ljubavi na javnim mestima a Ovidije, iz nepoznatih tazloga biva proteran u tvrđavu Tomi na Crnom moru i sam kaže da ga je u izgnanstvo oterala pesma i pogreška. Ovidijeva dela su:

1. LJUBAVI / AMORES - Prva knjiga koju Ovidije piše jeste zbirka pesama naslovljena Amores, Ljubavi. Ona je prvobitno izdata u 5 knjiga, ali je nama

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

21

sačuvano drugo izdanje, u 3 knjige. Ona u mnogome podražava prethodnu rimsku poeziju. Tako Ovidije pravi konsrukt voljene žene kakva postoji u poeziji Katula, Tibula i Propercija. Imena svih voljenih žena su anagrami. Ovidije navjiše piše pod Katulovim uticajem, te svoju voljenu takođe naziva helenskom pesnikinjom – Korinom. On pokušava u ovoj zbirci pesama da ilustruje odnos pesnika-ljubavnika i voljene, kakav postoji kod pomenutih pesnika.

2. HEROIDE - U isto vreme kada i Ljubavi, Ovidije piše i Pisma legenadrnih ljubavnica ili Heroide. One su prvobitno bile pisma grčkih heroina svojim voljenim, ali nakon što je njegov prijatelj Sabin odgovorio na ta pisma iz fokusa njihovih ljubavnika, i Ovidije je u sledećem izdanju dodao svoje odgovore (npr. Parisa Heleni). Tada je i preimenovao knjigu u Pisma, ali se zadržao naziv Heroide

3. ARS AMATORIA / UMEĆE LJUBAVI - Sledeće Ovidijevo delo jeste njegovo erotodidaktičko delo Ars amatoria, Umeće ljubavi. Ono je žanrovski jedini nama sačuvan primerak te vrste, pa se pretpostavlja da Ovidije nije imao uzor u helenskoj književnosti. Ovo delo nije bilo u skladu sa Avgustovom restauracijom, jer je jedan njen deo vraćanje starih vrlina, pre svega morala, koji se ovde narušava. Ovidije govori o ubeđivanju partnera da se živi erotskim i telesnim životom, govori o on daje uputstva kako pronaći damu za provod i o veštini zavođenja.

4. METAMORFOZE / PREOBRAŽENJA - Neposredno pre progonstva, Ovidije je dovodio do završetka riznicu mitova o preobražajima nazvanu Metamorfoze. Možda najznačajnije Ovidijevo delo jesu upravo Metamorfoze. Metamorfoze možemo podeliti na dve primarne celine. Prvih deset knjiga su zasebni mitovi, a u ostalih pet su date mala Ilijada i mala Eneida. Tako vidimo da Ovidija spaja i grčke i rimske mitove. On čak iznosi i priču o vavilnskim ljubavnicima Piramu i Tizbi. Ovi mitovi često su prožeti političkom situacijom u Rimu. Zato se na nekoliko mesta pominje Avgust, a Cezar je čak uključen u niz metamorfoza pretvarajući se u zvezdu. U prvom delu možemo istaći neke značajnije mitske celine: metapoetski mitovi, mitovi o nadmetanju bogova i smrtnika i erotski mitovi. Među nešto nastarnije primere erosa možemo svrstati mitove o Narcisu, Pigmalionu i Hermafroditu. Svojim Metamorfozama Ovidije utiče na Franca Kafku, koji naziv svom delu daje upravo po ovom Ovidijevom delu.

5. TRISTIA / TRUGOVANKE I EPISTULAE EX PONTO / PISMA S PONTA – U poslednju grupu Ovidijevih dela spadaju već pomenuta pisma iz izgnanstva – Tristija i Epistule ex Ponto. U njima Ovidije često oslovljava Avgusta i Tiberija, a i druge ugledne Rimljane, ne bi li nekako sebi omogućio povratak iz Toma u Rim. Ovo je poezija koja je beskrajno usmerena njemu samom, tako da on mnogo govori o nekim autobiografskim činjenicama. Pored Horacija, ovo je prvi priver ulaska autobiografije u književnost. Ovidije takođe gradi sliku sebe koju će preuzeti francuski modernisti kada sebe budu oslovljavali ukletim pesnicima.

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

22

NAPOMENA: Ovidija smo radili na poslednjem predavanju a i profesor je kasnio na predavanje, pa smo uradili samo dve pesme: “Narcisa” i “Orfeja i Euridiku”. Ako neko ima nešto više, neka dopuni.

1. ORFEJ I EURIDIKA

Radili smo odlomak ove pesme, i to u kontekstu Vergilijeve pesme iz Georgika, Protej priča Aristeju Orfejevu sudbinu.

I nisu bili daleko od površine zemlje,Orfej, bojeći se da ga Euridika ne ostavi

I željan da je vidi,Okrenu zaljubljene oči,

- i odmah je nesta.

Kod Vergilija Orfej je nesmotren, ali Euridiku može dobiti kao inspiraciju, ne za uživanje. Kod Ovidija, iako se Orfej okrenuo iz straha i žudnje, ne postoji nagodba.

POSLEDNJA NAPOMENA : Skriptu sam pravio uglavnom na osnovu Strajnićevih predavanja i njegove antologije. Za interpretacije nekih pesama sam koristio skripte od drugarice koja studira opštu književnost u Beogradu: ubacivao sam one delove koji se poklapaju sa Strajnićevim predavanjima. Teorijski deo, kojeg se Strajnić nije naročito dotakao sam ubacio iz knjige „Pregled rimske književnosti“ M. Budimira i M. Flašara čisto da steknemo uvid u kompletno stvaranje pesnika, pošto će to sve da se podrazumeva kod Goce u narednom semestru.

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

23