Amartja SenRACIONALNOST I DRUšTVENI IZBOR1EKONOMISTI NOBELOVCI/NOBEL PRIZEWINNERS IN ECONOMICS1 Predsedničko obraćanje na 107. sastanku Američkog ekonomskog udruženja, 7. januara 1995. uVašingtonu. Naslov originala: "Rationality and social choice", 1995, American Economic Review.2 Diskusiju o korišćenim aksiomima, alternativnim formulacijama i dokazima vidi, izmeđuostalog, u Arrow (1951, 1963), Sen (1970, 1986b), Peter C. Fishburn (1973), Robert Wilson(1975), Bengt Hansson (1976), Jerry S. Kelly (1978), Graciela Chichilnisky (1982),Chichilnisky and Geoffrey Heal (1983), Prasanta Pattanaik and Maurice Salles (1983), KotaroSuzumura (1983), Charles Blackorby et al. (1984) i Ken Binmore (1994).

Mada se Aristotel slagao sa Agatonom da čak ni Bog ne može da izmeni pro-šlost, smatrao je i da sami treba da stvaramo budućnost – tako što ćemo svoje izbore zasnovati na razumu. Ideja o korišćenju razuma u cilju identifikacije i promovisanja boljih – ili, prihvatljivijih – društava, i eliminisanja nepodnošljivih li- šavanja različitih vrsta, u prošlosti je pobuđivala veliku pažnju ljudi, što se i danas čini. U ovom predavanju želeo bih da razmotrim neke aspekte tog pitanja koji su izloženi u novijoj literaturi iz oblasti teorije društvenog izbora i teorije javnog izbora. Savremeni svet boluje od brojnih novih, ali i starih ekonomskih problema, u koje, između ostalog, spadaju i dalje prisustvo siromaštva i oskudice uprkos opštem ekonomskom napretku, pojava gladi i sve većeg nedostatka hrane, i pretnje našoj životnoj sredini i daljem opstanku sveta u kojem živimo. Racionalno korišćenje mogućnosti koje pružaju savremena nauka i tehnologija, u skladu s našim vrednostima i ciljevima, danas predstavlja moćan izazov.I. PROBLEMI I TEšKOćEKako bi trebalo da tretiramo zahteve u pogledu racionalnosti pri donošenjudruštvenih odluka? Koliko nam u tome pomažu opšte preporuke Aristotela daizborom treba da upravljaju "želja i razum usmereni ka nekom cilju"? Ovde se javljanekoliko duboko ukorenjenih teškoća.Prvi problem u vezi je s pitanjem: čije želje, čiji ciljevi? Različite osobe imajurazličite ciljeve i interese, i kao što je rekao Horacije, "preferencija je onoliko kolikoje i ljudi." Kenet Erou (Kenneth Arrow) je 1951. pokazao kroz svoju čuvenu"Opštu teoriju mogućnosti" (što je neobično optimističan naziv za ono što se če-šće, i indikativnije, naziva Erouova "teorema nemogućnosti") da u pokušaju dase dobije intergalna društvena preferencija iz raznovrsnih individualnih preferencija,generalno govoreći nije moguće zadovoljiti čak ni blage uslove koji bi naizgledispunili elementarne zahteve razboritosti.2 Postoje i drugi rezultati nemo-Economic Annals no 160, January 2004 - March 2004221gućnosti, u kojima se čak i ne koriste neki od Erouovih uslova, ali koji podrazumevajudruge elementarne kriterije, kao što je davanje prioriteta individualnojslobodi.3 Moramo da razmotrimo zašto nastaju ove teškoće i kako ih je mogućerazrešiti. Da li su opravdani pesimistični zaključci koje su neki iz njih izvukli? Dali smo u stanju da razumno formiramo agregatne sudove o društvenom blagostanju?Da li postoje procedure društvenog odlučivanja koje u razumnoj meripoštuju individualne vrednosti i preferencije?Drugi skup problema u vezi je sa pitanjima koje je pokrenuo Džems Bjukenen(James Buchanan, 1954a, b), koji su delimično predstavljali reakciju na Erouoverezultate, ali su i sami po sebi značajni.4 Ukazujući na "fundamentalna filozofskapitanja" koja su uključena i "ideju o društvenoj racionalnosti", Bjukenen(1954a) je smatrao da "racionalnost ili iracionalnost kao svojstvo društvene grupeimplicira da se toj grupi pripisuje neko organsko postojanje nezavisno od postojanjanjenih individualnih komponenti" (str. 116). Bjukenen je možda bio"prvi analitičar koji je Erouovu teoremu nemogućnosti tumačio kao rezultat pogrešnog pokušaja da se na procedure kolektivnog izbora primeni logika maksimiziranjablagostanja" (Robert Sugden, 1993, str. 1948). Ali, on je pored togasmatrao i da "oko Erouove analize postoji velika konfuzija" (ne samo oko teoreme

nemogućnosti, već i čitavog okvira koji su koristili Erou i njegovi sledbenici),koja je nastala kao posledica pogrešne ideje o "društvenoj ili kolektivnoj racionalnostikoja proizvodi rezultate na koje ukazuje društvena rang-lista" (Buchanan,1960, str. 88-89). Izvesno je da moramo ispitati da li Bjukenenova kritika negirarezultate nemogućnosti, ali moramo da ispitamo i opštija pitanja koja je on pokrenuo.5

Treće, Bjukenenovo argumentovano dovođenje u pitanje ideje o "društvenojpreferenciji" ukazuje, u najmanju ruku, na potrebu za oprezom pri nametanjujakih "svojstava konzistentnosti" društvenom izboru, ali njegov naglasak na pro-Ekonomski anali br 160, januar 2004. - mart 2004.222Amartja Sen3 O "nemogućnosti liberala u Paretovom smislu" vidi, između ostalog, Sen (1970, 1983), Kelly(1978), Suzumura (1983) John Wriglesworth (1985) i Jonathan Riley (1987). Ostali rezultati uvezi sa Erouovom teoremom uključuju demonstriranje Alena F. Gibarda (Allen F. Gibbard)(1973) i Marka A. Satertvejta (Mark A. Sattertwaite) (1975) da "manipulativnost" predstavljaopšte poznatu karakteristiku glasačkih shema; o srodnim pitanjima vidi, između ostalog, Pattanaik(1978), Jean-Jacques Laffont (1979), Herve Moulin (1983), Bazalel Peleg (1984) i SalvadorBarbera and Bhaskar Dutta (1986).4 Rad Denisa C. Milera (Dennis C. Mueller) (1989) predstavlja izvrstan uvod u teoriju javnogizbora i njen odnos sa teorijom društvenog izbora. O Bjukenenovom doprinosu vidi i Atkinson(1987) i Sandmo (1990).5 Rad Buchanan and Tullock (1962) predstavlja kanonsku raspravu o pristupu sa stanovišta"javnog izbora", ali je važno obratiti pažnju da u svojim dodacima Bjukenen i Talok stavljajunaglasak na različite stvari.ceduralnim sudovima može da se, mnogo ambicioznije, shvati kao da bi u potpunostitrebalo da napustimo evaluaciju društvenih zbivanja zasnovanu na posledicama,i da se, umesto toga, odlučimo za proceduralni pristup. U svom isključivom obliku, takav pristup tragao bi za "pravim" institucijama, a ne za "valjanim"ishodima i zahtevao bi da se prioritet pruži odgovarajućim procedurama(uključujući prihvatanje onoga što sledi iz tih procedura). Ovaj pristup, koji jedijametralno suprotan tradiciji ekonomike blagostanja koja se zasniva na klasič-nom utilitarizmu po kome se svaka odluka zasniva na rangiranju različitih stanjastvari (pri čemu se procedure tretiraju samo kao instrumenti koji proizvode dobrastanja), ni sam Bjukenen nije u potpunosti zastupao, ali su se u tom pravcupojavili mnogi radovi u domenu teorije javnog izbora, kao i u drugim radovimakoji su nastali pod uticajem Bjukenenovog (naročito u radovima Roberta Sugdena1981, 1986).Ovaj kontrast naročito je važan za karakterizaciju prava uopšte i slobodakonkretno. U literaturi o društvenom izboru, ove karakterizacije po pravilu suvršene na osnovu stanja stvari, uz fokusiranje na ono što se dešava u poređenju sonim što je neka osoba želela ili odabrala da učini. Nasuprot tome, u literaturikoja se bavi građanskim slobodama inspirisanoj pionirskim radom Roberta Nozika(Robert Nozick) (1974), i u srodnim radovima koji koriste formulacije u"obliku igre" (naročito Wulf Gaertner, Pattanaik i Suzumura 1992), prava sekarakterišu na osnovu procedura, bez pozivanja na stanja stvari. Moramo da ispitamokoliko su velika razilaženja između različitih formulacija, a moramo ipomno da proučimo adekvatnost svake od njih.^etvrto, racionalnost u društvenim odlukama mora fundamentalno da zavisiod prirode individualne racionalnosti. Postoje brojne različite koncepcije racionalnogponašanja pojedinca. Na primer, postoji shvatanje racionalnosti kao sebičnog maksimiziranja ličnog interesa (pretpostavka o ljudskom biću kao "homoeconomicusu", koja se koristi u teoriji javnog izbora, uklapa se u ovaj okvir).Erouova (1951) formulacija je liberalnija; ona ostavlja mogućnost da razlozi dru-štvenog karaktera utiču na izbore koje ljudi vrše. Individualne preferencije u ovojinterpretaciji odražavaju "vrednosti" uopšte, a ne zasnivaju se isključivo na onomešto Erou naziva "ukusima" (str. 23). U kojoj meri su adekvatne pojedine karakterizacijeindividualne racionalnosti, a kroz pretpostavku o racionalnom ponaš

anju (koja je zajednička većini ekonomskih modela), i opis stvarnog ponašanjai izbora?Još jedno pitanje u vezi sa individualnim ponašanjem i racionalnošću tiče seuloge društvenih interakcija u razvoju vrednosti, a i veze između formiranjavrednosti i procesa odlučivanja. Teorija društvenog izbora uglavnom je izbegavalaovo pitanje, u skladu sa ponašanjem i samog Eroua: "I u ovoj studiji pretpo-Economic Annals no 160, January 2004 - March 2004223Racionalnost i društveni izborstavićemo da su individualne vrednosti unapred date i da priroda samog procesaodlučivanja nije u stanju da ih promeni" (Arrow, 1951, str. 7).6 U vezi sa ovim pitanjem,Bjukenen je zauzeo liberalniju poziciju - čak, vrlo naglašeno: "Definicijademokratije kao 'vladavine kroz diskusiju' implicira da individualne vrednostimogu da se promene i da se zaista menjaju u procesu odlučivanja" (Buchanan,1954a, str. 120).7 Moramo pažljivo da procenimo značaj i ove razlike.Ovo je dugačak i pomalo zamoran spisak pitanja, ali ona su međusobno povezana,pa ću pokušati da ih ukratko razmotrim i da prokomentarišem neke odnjihovih praktičnih implikacija.II. SUDOVI O DRUšTVENOM BLAGOSTANJU IEROUOVA TEOREMA NEMOGUćNOSTIPredmetom ekonomike blagostanja dugo je dominirala utilitarna tradicija,koja interpersonalno agregiranje vrši na osnovu ukupnog zbira korisnosti svihljudi o kojima je reč. Međutim, do tridesetih godina XX veka, ekonomiste suubedili argumenti koje je izneo Lajonel Robins (Lionel Robbins, 1938) i ostali(pod uticajem filozofije "logičkog pozitivizma") da interpersonalna poređenjakorisnosti nisu naučno zasnovana.8 Dakle, epistemonični temelji utilitarne ekonomikeblagostanja smatrali su se nepopravljivo pogrešnim.Zbog izbegavanja interpersonalnog poređenja individualnih korisnosti razvilase "nova ekonomika blagostanja" koja je pokušala da se zasniva samo na jednomosnovnom kriteriju društvenog poboljšanja, Paretovom kriteriju. Pošto setako postojanje društvenog poboljšanja ograničava samo na slučaj u kojem sepovećava korisnost svih (ili, povećava se nečija, a ne smanjuje ničija korisnost),nije potrebno bilo kakvo interpersonalno poređenje, niti, kad smo već kod toga,bilo kakva kardinalnost individualnih korisnosti. Međutim, efikasnost u Paretovomsmislu teško da može biti adekvatan uslov dobrog društva. Ona je priličnoneosetljiva na distribuciju korisnosti (uključujući i nejednakosti u pogledu srećeili nesreće), i direktno ne uzima u obzir ništa drugo osim korisnosti (recimo, pravaili slobode), ukoliko to drugo nema indirektnu ulogu u generisanju korisnosti.Svakako da postoji potreba za daljim kriterijima sudova o društvenom blagostanju.Ekonomski anali br 160, januar 2004. - mart 2004.224Amartja Sen6 I sam Erou u radu Arrow (1951) ističe "nerealnost ove pretpostavke" (str. 8).7 Značaj politike kao diskusije istican je i u habermasovskoj tradiciji; o ovome vidi u Jon Elsterand Aanund Hylland (1986) i Jurgen Habermas (1994). Vidi i Albert Hirschman (1970) i radoveinspirisane njegovim spisima.8 I sam se Robins (Robbins 1938) protivio ne toliko vršenju interpersonalnih poređenja, kolikotvrdnji da su ona "naučna".Zahteve uređenih, opštih sudova o "društvenom blagostanju" (ili opštoj valjanostistanja stvari) razjasnio je Abram Bergson (1938, 1966), a detaljnije istra-žio Pol Semjuelson (1947). Pažnja je usmerena na potrebu za funkcijom W "dru-štvenog blagostanja" realne vrednosti definisane na osnovu svih alternativnihdruštvenih stanja, ili barem na osnovu agregatne rang-liste tih stanja R, takozvane"društvene preferencije". U preispitivanju koje je usledilo nakon inicijativeBergsona i Semjuelsona (uključujući i razvoj teorije društvenog izbora kao discipline),traganje za principima na kojima će se zasnivati funkcija društvenog blagostanjaimalo je istaknutu ulogu.

Erou (Arrow, 1951) je definisao "funkciju društvenog blagostanja" kao funkcionalniodnos koji određuje društvenu rang-listu R svih društvenih stanja zasvaki skup rang-listi individualnih preferencija. Osim pretpostavke – ne posebnokontroverzne – da postoje barem tri različita društvena stanja i barem dva (ali nei beskonačni broj) pojedinca, Erou je želeo i funkciju društvenog blagostanja kojaće proizvesti društvenu rang-listu za svaku moguću kombinaciju individualnihpreferencija; to jest, ona mora da ima univerzalni domen. Drugi uslov zovese nezavisnost od irelevantnih alternativa. On može da se definiše na različite na-čine, a ja ću izabrati jedan ekstremno jednostavan oblik. Način na koji društvorangira par alternativnih društvenih stanja x i y treba da zavisi od individualnihpreferencija samo u pogledu tog para – dakle, ne od toga kako su rangirane druge("irelevantne") alternative.Razmotrimo sada ideju da su neki ljudi "presudni": skup ljudi G – zvaću ihgrupom G – ponaša se onako kako želi bez obzira na preferencije drugih ljudi. Prirangiranju para alternativa x i y, ako se ispostavi da se x društveno rangira iznad ykad god svako u grupi G preferira x u odnosu na y (bez obzira na preferencije onihkoji ne pripadaju G), tada je G presudna (odlučujuća) za taj uređeni par (x,y). Kadje grupa G presudna za sve uređene parove, ona je, jednostavno, "presudna".Prema Erouu, nijedan pojedinac (formalno, nijedna grupa od jednog člana)ne sme biti presudan (nepostojanje diktature), ali je zahtevao i da – u skladu sParetovom tradicijom –grupa svih pojedinaca kao celina mora da bude presudna(Paretov princip). "Teorema nemogućnosti", u ovoj verziji (iznets u Arrow1963), pokazuje da je nemoguće imati funkciju društvenog blagostanja sa univerzalnimdomenom, koja zadovoljava nezavisnost, Paretov princip i nepostojanjediktature.Ovu teoremu moguće je dokazati kroz tri jednostavna koraka.9 Prva dva korakabaziraju na sledećim lemama (sa drugom lemom koja proističe iz prve).Economic Annals no 160, January 2004 - March 2004225Racionalnost i društveni izbor9 Strategija dokazivanja koja se ovde koristi (kao i u radu Sen 1986b) direktnija je i jednostavnijaod verzija koje se koriste u Arrow (1963) i Sen (1970) i ne zahteva definisanje dodatnihkoncepata (kao što je "skoro presudnost").LEMA EKSPANZIJE POLJA: Ako je grupa presudna za bilo koji par stanja,onda je ona presudna.10

LEMA KONTRAKCIJE GRUPE: Ako je grupa (od više od jedne osobe) presudna,onda je presudna i neka manja grupa koju ona sadrži.11

U finalnom koraku, teorema se dokazuje uz pomoć leme kontrakcije grupe.Po Paretovom principu, grupa svih pojedinaca je presudna. Pošto je ta grupa konačna, sukcesivnom deobom (pri čemu se svaki put bira presudni deo), stižemodo presudnog pojedinca, koji, dakle, mora biti diktator. Odatle potiče nemoguć-nost.III. DRUšTVENA PREFERENCIJA, DRUšTVENI IZBOR I NEMOGUćNOSTU prethodnoj diskusiji često se koristi ideja o "društvenoj preferenciji". Da libi je trebalo izostaviti, kao što je predložio Bjukenen? Ako bi trebalo, šta bi ostalood Erouove teoreme nemogućnosti?Ekonomski anali br 160, januar 2004. - mart 2004.226Amartja Sen10 Za dokaz, možete uzeti dva para međusobno različitih alternativa (x,y) i (a,b) (dokaz kada alternativenisu međusobno različite prilično je sličan). Grupa G presudna je nad parom (x,y);moramo da pokažemo da je presudna i nad parom (a,b). Zbog uslova neograničenog domena,neka svako u G preferira a u odnosu na x u odnosu na y u odnosu na b, dok svi drugi preferirajua u odnosu na x, a y u odnosu na b, ali ostale parove rangiraju na bilo koji drugi način.Zbog presudnosti G nad (x,y), x se društveno preferira u odnosu na y. Zbog Paretovog principa,a se društveno preferira u odnosu na x, a y u odnosu na b. Dakle, zbog tranzitivnosti, a sedruštveno preferira u odnosu na b. Ako na ovaj rezultat utiču pojedinačne preferencije u odnosuna bilo koji par osim (a,b), bio bi prekršen uslov nezavisnosti. Dakle, a mora da se rangira

iznad b jednostavno zato što svako u G preferira a u odnosu na b (pošto drugi mogu daimaju bilo kakvu preferenciju u pogledu ovog para). Dakle, G je zaista presudno u slučaju(a,b).11 Za dokaz, možete uzeti presudnu grupu G i podeliti je na dve grupe G1 i G2. Neka svako u G1

preferira x u odnosu na y i x u odnosu na z, s bilo kojim mogućim rangiranjem (y,z), i nekasvako u grupi G2 preferira x u odnosu na y i z u odnosu na y, s bilo kojim mogućim rangiranjem(x,z). Nije bitno šta preferiraju oni koji ne pripadaju G. Ako se x društveno preferira uodnosu na z, tada bi članovi grupe G1 bili presudni u slučaju ovog para jer samo oni definitivnopreferiraju x u odnosu na z (ostali ovaj par mogu da rangiraju na bilo koji način). Ako neželimo da G1 bude presudna, z mora da bude barem isto tako dobro kao i x za neke individualnepreferencije između (x,z) onih koji ne pripadaju grupi G1. Uzmimo taj slučaj i kombinujmoovu društvenu rang-listu (da je z barem isto tako dobro kao i x) sa društvenom preferencijomx u odnosu na y (posledica presudnosti G i činjenice da svako u G preferira x u odnosu nay). Prema tranzitivnosti, z se društveno preferira u odnosu na y. Ali, samo pripadnici G2 definitivnopreferiraju z u odnosu na y. Dakle, G2 je presudna u slučaju ovog para (z,y). Dakle, naosnovu Leme ekspanzije polja, G2 je presudna. Tako da ili G1 ili G2 moraju da budu presudne– što dokazuje ovu lemu.Potrebno je napraviti razliku između dve prilično različite upotrebe pojma"društvena preferencija" od kojih se jedna odnosi na (i) funkcionisanje mehanizamaodlučivanja, a druga na (ii) formiranje sudova o društvenom blagostanju.Prvi pojam "društvene preferencije" liči na "osnovnu preferenciju" na kojoj seimplicitno zasnivaju izbori koje je društvo donelo na osnovu postojećih mehanizama– što je neka vrsta "otkrivene preferencije" društva.12 Ovo "izvedeno" shvatanjedruštvene preferencije predstavljalo bi, formalno, binarni prikaz izbora kojisu rezultat mehanizama odlučivanja.Drugi pojam "društvene preferencije" – kao sudova o društvenom blagostanju– shvata se kao društveno dobro: to je neka rang-lista onoga što bi bilo boljeili gore po društvo. Takve sudove po pravilu bi formirala izabrana osoba ili agencija.I ovde je uključeno agregiranje, pošto pojedinac koji donosi sudove o dru-štvenom blagostanju, ili o relativnoj valjanosti različitih društvenih stanja, moranekako da iskombinuje raznolike interese i preferencije različitih ljudi.Bjukenenov prigovor prilično je ubedljiv u slučaju prvog tumačenja (kojiuključuje mehanizme odlučivanja), naročito zato što ne postoji a priori pretpostavkada korišćeni mehanizmi moraju – ili, čak, da bi trebalo - nužno rezultiratiizborima koji zadovoljavaju zahteve binarnog prikaza (a kamoli teže zahteve prikazau obliku rang-liste).13 S druge strane, kod druge interpretacije ne postojiovaj problem, i čak je i pojedincu, kad izražava stav o društvenom blagostanju,potreban koncept ovakve vrste.14 Kad se primeni na donošenje sudova o društvenomblagostanju od strane pojedinca ili agencije, Erouova teorema nemogućnosti,dakle, ne može da se pobije s obrazloženjem da se društvu pripisuje neko organskopostojanje. Razloge za pobijanje nemogućnosti potrebno je tražiti negdedrugo (vidi Odeljak IV). Međutim, Bjukenenova kritika Erouove teoreme važilabi kad je reč o mehanizmima društvenog odlučivanja (kao što su glasačke procedure).Da li bi izostavljanje zahteva da se društveni izbori moraju zasnivati na binarnojrealciji – konkretno, na tranzitivnom rangiranju – negiralo rezultat u slu-čaju mehanizama društvenog odlučivanja? U obimnoj literaturi već je ustano-Economic Annals no 160, January 2004 - March 2004227Racionalnost i društveni izbor12 O nekim analitičkim problemima koji se javljaju pri izvođenju "otkrivene preferencije vlade"na osnovu opservacije njenih izbora, vidi Kaushik Basu (1980).13 Binarnost zahteva kombinaciju dve vrste konzistentnosti izbora: osnovnu "kontrakcionu konzistentnost"(alfa) i osnovnu "ekspanzivnu konzistentnost" (gama). Ovi uslovi prilično su zahtevnii moraju se dalje ojačati da bi se postigla tranzitivnost i druga dodatna svojstva (o ovomevidi Sen 1971, 1977a, Rajat Deb 1983, i Isaac Levi 1986).14 O ovome vidi Harsanyi (1955, str. 310): "Naravno, kad govorim o preferencijama 'sa stanovi-šta društva', koje se često kraće nazivaju 'društvenim' preferencijama ili slično tome, ja uvekmislim na preferencije koje se zasnivaju na vrednosnim sudovima datog pojedinca u pogledu'društvenog blagostanja.'"vljeno da se proizvoljnost moći, čiji ekstremni primer predstavlja Erouov slučaj

diktature, u jednom ili drugom obluku javlja čak i kad se izostavi tranzitivnost,sve dok se zahteva izvesna pravilnost (recimo, odsustvo ciklusa).15 Potrebno je,međutim, otići još dalje, baš iz razloga koje je naveo Bjukenen, i izbeći ne samotranzitivnost društvene preferencije, već i samu ideju društvene preferencije. Sastanovišta izbora potrebno je samo da mehanizmi odlučivanja određuju "funkcijuizbora" društva, koja pokazuje šta je izabrano sa svakog alternativnog "menija"(ili skupa mogućnosti).16

Međutim, ukoliko se uvedu neki uslovi za "unutrašnju konzistentnost" funkcijeizbora (da odluke u pogledu jednog menija budu "konzistentne" sa odlukamau pogledu drugih – srodnih – menija), može se pokazati da bi i dalje postojalaizvesna proizvoljnost moći.17 Ali, metodološka kritika Džemsa Bjukenena jošuvek će biti opravdana kad se preformuliše na sledeći način: zašto bi se a prioripostavljala bilo kakva ograničenja na fukciju izbora društva? Zašto odluke kojeproističu iz dogovorenih društvenih mehanizama ne bi bile prihvatljive i bez potrebeda se proveravaju u odnosu na neku unapred stvorenu ideju poželjnommeđusobnom odnosu izbora koji se donose u različitim situacijama?šta se, dakle, dešava sa Erouovim problemom nemogućnosti ukoliko se nenametnu bilo kakva ograničenja takozvanoj "unutrašnjoj konzistentnosti" funkcijeizbora društva? Da li bi uslovi u pogledu odnosa između individualnih preferencijai društvenog izbora (npr. Paretov princip, nepostojanje diktature i nezavisnost)tada bili međusobno konzistentni? Odgovor je, u stvari, negativan. Akose Paretov princip i uslovi nepostojanja diktature i nezavisnosti redefinišu takoda u potpunosti uzmu u obzir činjenicu da moraju da se odnose na društvene izbore,a ne na bilo kakve unapred utvrđene predodžbe o društvenim preferencijama,tada ponovo dolazi do veoma slične nemogućnosti (vidi Teoremu 3 u raduSen 1993).Ekonomski anali br 160, januar 2004. - mart 2004.228Amartja Sen15 Ovo je ustanovljeno u čitavom nizu rezultata koji su izloženi u radovima Gibbard, Hansson,Andreu, MacColell, Hugo Sonneschein, Donald Brown, Georges Bordes, Kelly, Suzumura,Douglas Blair, Robert Pollak, Julian Blau, Deb, David Kelsey i drugih. Kritičke prikaze vidi uBlair and Pollak (1982), Suzumura (1983) i Sen (1986a).16 Pionirske radove o formulacijama funkcije izbora objavili su Hansson (1968, 1969), ThomasSchwartz (1972, 1985), Fishburn (1973), a Plott (1973), Marc Aizerman i njegove kolege s Institutaza kontrolne nauke iz Moskve obavili su niz detaljnih istraživanja o svojstvima funkcijeizbora pri prelasku sa funkcija individualnog izbora na funkcije društvenog izbora (vidi Aizerman,1985; Aizerman and Fund Alekserov, 1986). O sličnim problemima vidi i Aizermanand A. V. Malishevski (1981).17 ^itav niz radova o ovome, ali u o srodnim pitanjima objavili su, između ostalih, Plott, Fishburn,Hansson, Donald Campbell, Bordes, Blair, Kelly, Suzumura, Deb, R. R. Parks, JohnFerejohn, D. M. Grether, Kelsey, V. Denicolo i Yasumi Matsumoto. Opšte preglede i kritikevidi u Blair et al. (1976), Suzumura (1983) i Sen (1986a).Kako funkcioniše ova "teorema opšte nemogućnosti vršenja izbora"? Evo očemu je reč. Svaki od uslova odnosa između individualnih preferencija i društvenihodluka eliminiše – ili samostalno, ili u prisustvu drugih uslova – mogućnostbiranja nekih alternativa. A spoj tih uslova može da dovede do praznog skupa izbora,što "onemogućava" bilo kakav izbor.Na primer, Paretov princip predstavlja baš takav uslov, a cilj tog uslova ukontekstu izbora izvesno je taj da se izbegne biranje alternative koja je inferiornau Paretovom smislu. Stoga se ovaj uslov može razumno redefinisati tako da premanjemu, ako svako preferira x u odnosu na y, tada mehanizam društvenog odlučivanja mora da bude takav da y ne treba da bude izabrano ukoliko je na raspolaganjux.18 Zaista, da bismo eliminisali svaku mogućnost implicitnog ili indirektnogkorišćenja bilo kakvog uslova međusobne konzistentnosti menija zadruštveni izbor, možemo da definišemo sve uslove za samo jedan zadati meni (iliskup mogućnosti) S; odnosno, možemo da razmotrimo problem izbora isključivou slučaju jednog zadatog skupa alternativnih stanja. Prema Paretovom principu,

za taj skup S je tada potrebno samo sledeće: ako svako preferira neko x u odnosuna neko y u tom skupu, onda y ne sme da se izabere iz tog skupa.Slično tome, prema uslovu nepostojanja diktature, neophodno je da ne postojinijedna osoba sa svojstvom da kad god preferira bilo koje x u odnosu na bilokoje y u tom skupu S, tada y ne može da bude izabrano iz tog skupa. šta je sauslovom nezavisnosti? Moramo da modifikujemo ideju o presudnosti neke grupeu kontekstu ovog izbora, u vezi s izborima iz ovog zadatog skupa S. Grupa ćebiti presudna za x u odnosu na y ako i samo ako, kadgod svi članovi ove grupepreferiraju bilo koje x u odnosu na bilo koje y u ovom skupu S, tada y ne sme dase izabere iz S. Prema uslovu nezavisnosti, sada moć bilo koje grupe da bude presudnakad je u pitanju par (x,y) mora da bude u potpunosti nezavisna od individualnihpreferencija u pogledu ostalih parova izuzev (x,y). Može se pokazati dane postoji način da se sa individualnih preferencija pređe na društvene izbore ada se pri tome zadovolje ovi uslovi u pogledu izbora – nezavisnost, Paretov princip,nepostojanje diktature i neograničeni domen, čak i bez izazivanja bilo kakve"društvene preferencije" i bez nametanja bilo kakvog zahteva "kolektivnoj racionalnosti"ili bilo kakvog uslova društvenog izbora u pogledu međusobne konzistentnostimenija.19

Pouke koje treba izvući iz svega ovoga, a koje su bitne za Bjukenonovo dovo-đenje u pitanje "društvene preferencije", izgleda da su sledeće. Rezultat "nemogućnosti" koji je Erou u određenoj formi identifikovao, može da se proširi i da sedokaže da on važi čak i kad se ideja o "društvenoj preferenciji" u potpunosti izo-Economic Annals no 160, January 2004 - March 2004229Racionalnost i društveni izbor18 Precizno definisane uslove i dokaz teoreme vidi u Sen (1993).19 O ovom pitanju vidi Sen (1977b, 1982a).stavi i čak i kad se ne nameću bilo kakvi uslovi "unutrašnjoj konzistenciji" dru-štvenog izbora. To, međutim, ne poništava značaj Bjukenenove kritike ideje odruštvenoj preferenciji (u kontekstu izbora koji proističu iz mehanizama odlučivanjadruštva), pošto je to sama po sebi validna kritika. Ali, problem "nemoguć-nosti" koji je identifikovao Erou ne može da se izbegne tim postupkom.IV. O ARGUMENTOVANIM SUDOVIMA O DRUšTVENOM BLAGOSTANJUKako onda možemo da izbegnemo tu nemogućnost? Važno je razlikovati ponašanje ovog problema pri u donošenju agregatnih sudova o društvenom blagostanjui pri funkcionisanju mehanizama društvenog odlučivanja. Počeću s ovimprvim.Setimo se da su analiza Bergsona i Semjuelsona i Erouova teorema nemoguć-nosti usledile nakon preokreta u ekonomici blagostanja koji je podrazumevao izostavljanjeinterpersonalnih poređenja korisnosti. Slučajno je, zbog svoje utilitarneforme, tradicionalna ekonomika blagostanja i sama izostavljala pojedineinformacije, i protivila se svakom osnovnom korišćenju informacija koje nisu uvezi s korisnošću, pošto je konačne sudove o svemu trebalo donositi na osnovuukupnog zbira korisnosti u posledičnim stanjima stvari. Tome je onda dodato iisključivanje interpersonalnih poređenja korisnosti, pri čemu su se i dalje isklju-čivale informacije koje nisu u vezi s korisnošću. Uz ovakav oskudan informacionipejzaž, teško je doneti bilo kakve sistematične sudove o društvenom blagostanju.Erouova teorema u ovom kontekstu može da se interpretira kao ilustracijada čak i veoma slabi uslovi u pogledu odnosa između individualnih preferencija isudova o društvenom blagostanju ne mogu istovremeno biti zadovoljeni u uslovimaovako oskudnih informacija.20

Problem o kojem je reč ne tiče se samo nemogućnosti. Razmotrimo Lemuekspanzije polja: presudnost nad bilo kojim parom alternativa podrazumevapresudnost nad svakim parom alternativa, bez obzira na prirodu stanja koja serazmatraju. Razmotrimo tri raspodele datog kolača između dve osobe: (99,1),(50,50) i (1,99). Započnimo s pretpostavkom da svaka osoba – kao homo economicus

– preferira veći deo kolača za sebe. Zato te dve osobe imaju suprotne preferencije.Razmotrimo sada rangiranje (99,1) i (50,50). Ukoliko se zaključi da jeEkonomski anali br 160, januar 2004. - mart 2004.230Amartja Sen20 Formalno, osoba 2 je "skoro presudna" u prvom paru (u smislu da pobeđuje uprkos protivljenjusvih ostalih – u ovom slučaju, osobe 1), a alternativna verzija Leme ekspanzije polja pokazujeda će biti skoro presudna (u stvari, u potpunosti presudna) i u slučaju svih drugih parova(vidi Lemu 3a u Sen 1970, str. 43-44. Obratite pažnju da se "ekspanzija polja" zasniva, izme-đu ostalog, i na korišćenju uslova "neograničenog domena", koji dopušta mogućnost da supojedinci o kojima je reč mogli da imaju i ostale preferencije.(50,50) bolje za društvo od (99,1), tada na osnovu informacija zasnovanih napreferencijama, preferencija osobe 2 stiče prioritet nad preferencijom osobe 1.Prema jednoj varijanti Leme ekspanzije polja, preferencija osobe 2 mora da imaprioritet i nad svim drugim parovima, tako da čak (1,99) mora da se preferira u odnosuna (50,50).21 Zaista, uz date pretpostavke nije moguće (50,50) smatrati najboljomod tri raspodele; možemo imati ili (99,1), čime dajemo prioritet preferencijiosobe 1, ili (1,99), čime dajemo prioritet preferenciji osobe 2. Ali ne i (50,50). Ne želimovde da kažem da (50,50) mora nužno da se smatra najboljom raspodelom, alije apsurdno to što nam čak nije dopušteno ni da razmotrimo mogućnost da li(50,50) predstavlja nabolji elemnat u ovom problemu raspodele kolača.Korisno je razmotriti argumente u prilog tome da se (50, 50) smatra dobrommogućnošću i zašto ne možemo da koristimo nijedan od tih argumenata u informacionomokviru koji proističe iz Erouovih uslova. Prvo, raspodela kolača najednake delove možda je dobra s nekog stanovišta koje ne uzima u obzir opšteblagostanje, čak i bez razmatranja preferencija ili korisnosti. To nije dopuštenozbog isključenja evaluativnog korišćenja informacija koje se ne odnose na korisnost,a to je ono što formalizuje Lema ekspanzije polja. Drugo, pod pretpostavkomda svako ima istu striktno konkavnu funkciju korisnosti, možemo pomislitida bi se podelom kolača na jednake delove maksimizirala ukupna korisnost. Me-đutim, ovaj utilitarni argument podrazumeva uporedivost kardinalnih korisnosti,što je isključeno. Treće, možemo pomisliti da će raspodela kolača na jednakedelove izjednačiti korisnosti, i postoje argumenti u prilog egalitarizma u smislukorisnosti (vidi James Meade, 1976). Ali, to podrazumeva interpersonalno pore-đenje ordinalnih korisnosti, što je takođe isključeno. Nijedan od standardnih na-čina da se napravi razlika između alternativnih stanja nije održiv u ovom informacionomokviru, pa se izbor između njih može izvršiti jedino prema preferencijijedne ili druge osobe (pošto one imaju suprotne preferencije).Pokušaj da se formiraju sudovi o društvenom blagostnju bez korišćenja bilokakvih interpersonalnih poređenja korisnosti i bez korišćenja informacija koje sene odnose na korisnost, nije poduhvat koji bi urodio plodom. Nama je važna veličina i distribucija ukupnih dostignuća; s razlogom želimo da smanjimo oskudicu,siromaštvo i nejednakost; a za sve to su potrebna interpersonalna poređenja –bilo korisnosti ili nekih drugih pokazatelja individualnih stanja, kao što su realnidohoci, mogućnosti, primarna dobra ili sposobnosti.22 Kad se uvedu interperso-Economic Annals no 160, January 2004 - March 2004231Racionalnost i društveni izbor21 O različitim vrstama interpersonalnih poređenja i značaju različitih "prostora" pri formiranjusudova o efikasnosti i pravičnosti, vidi Sen (1982a, 1992a), John Roemer (1986), Martha Nussbaum(1988), Richard Arneson (1989), G. A. Cohen (1989), Arrow (1991), Elster and Roemer(1991) i Nussbaum and Sen (1993).22 S druge strane, Erouova teorema nemogućnosti može da se generalizuje kako bi uključila kardinalnostkorisnosti bez interpersonalnih poređenja; vidi Teoremu 8.2 u Sen (1970).nalna poređenja, u adekvatno redefinisanom okviru problem nemogućnosti iš-čezava.23 Ta poređenja možda moraju da budu improvizovana i često podložnaraspravama, ali ona predstavljaju glavne elemente sistematičnih sudova o dru-štvenom blagostanju. ^ak i bez kardinalnosti, ordinalna interpersonalna poređenja

omogućavaju korišćenje takvih pravila društvenih sudova kao što su maksiminili leksikografski maksimin.24 To zadovoljava sve Erouove uslove (i mnogedruge), mada je klasa dopustivih pravila društvenog blagostanja koja to čine prilično ograničena, osim ukoliko se, pored interpersonalnih poređenja, ne dopustii kardinalnost (vidi Louis Gevers, 1979; Kevin Roberts, 1980a). Uz mogućnostkorišćenja interpersonalnih poređenja, ostale klase mogućih pravila za sudove odruštvenom blagostanju (uključujući, između ostalog, utilitarizam) postaju upotrebljive.25

Mada se aksiomatska izvođenja različitih pravila društvenog blagostanja uovoj literaturi zasnivaju na primeni interpersonalnih poređenja samo na korisnosti,analitički problemi umnogome su slični kad se ljudi porede na osnovunekog drugog svojstva, recimo, realnog dohotka, posedovanja primarnih dobaraili sposobnosti da funkcionišu. Dakle, postoji čitav niz načina da se, na osnovu širihinformacija nego u Erouovom okviru, formiraju sudovi o društvenom blagostanju.To važi i za procedure čiji je konkretni cilj formiranje sudova o društvenomblagostanju i ostalih agregatnih evaluacija, zasnovanih na institucionalno prihva-ćenim načinima vršenja interpersonalnih poređenja: na primer, za korišćenje indeksao dohodovnoj nejednakosti (o tome vidi pionirske radove Serge Kolm1969i Anthony Atkinson 1970, ili za agregatne pokazatelje realnog nacional-Ekonomski anali br 160, januar 2004. - mart 2004.232Amartja Sen23 Maksimin daje potpuno prvenstvo interesima onih u najgorem položaju. To je predložio JohnRawls (1963) kao deo "principa razlika" (mada poređenja koja on koristi nisu poređenja korisnosti,već poređenja posedovanja primarnih dobara). Leksikografski maksimin, koji se ponekadnaziva "leksimin", predložio je Sen (1970) da bi Rolsov (Rawls) pristup uskladio sa sna-žnim Paretovim principom, a potvrdio ga je i koristio u svojoj Teoriji pravde Rawls (1971).Aksiomatska izvođenja leksimina prvi put su izložena, između ostalog, u Peter J. Hammond(1976), i Claude d'Aspremont and Gevers (1977). Vidi i Edmund Phelps (1973).24 Vidi između ostalog i Harsanyi (1955), Patrick Suppes (1966), Sen (1970, 1977b), Phelps(1973), Hammond (1976, 1985), Arrow (1977), d'Aspremont and Gevers (1977), Gevers(1979), Eric Maskin (1978, 1979), Roberts (1980a, h), Roger B. Myerson (1981), James Mirlees(1982), Suzumura (1983), Blackorby et al. (1984), d'Aspremont (1985) i Kelsy (1987).25 Literatura o takvim merama sad je već prilično obimna. Različiti tipovi vežbi prikazani su uradovima Sen (1973), Frank Cowell (1977), Blackorby and Donaldson (1978, 1980), SiddiqOsmani (1982), Sudhir Anand (1983), Atkinson (1983, 1989), S. R. Chakravarty (1983),Anthony Shorrocks (1983), Suzumura (1983), James E. Foster (1984, 1985), Ravi (Kanbur(1984), Michael Le Breton and Alain Trannoy (1987), W. Eichhorn (1988), Peter J. Lambert(1989) i Martin Ravaillon (1994), kao i u mnogim drugim radovima.nog dohotka korigovanog za distribuciju (Sen, 1976a), ili agregatnog siromaštva(Sen, 1976 b).26 To teoriju društvenog izbora povezuje sa nekim od najpraktičnijihrasprava o ekonomskoj politici.27 Mada Erouova teorema nemogućnostipredstavlja negativan rezultat, izazov koji je ona pružila, rezultirao je, dijalektič-ki, velikim brojem konstruktivnih dostignuća.V. O MEHANIZMIMA DRUšTVENOG ODLU^IVANJAPrelaskom sa teme formiranja društvenih sudova na temu izbora mehanizamadruštenog odlučivanja javljaju se i druge teškoće. Mada sistematična interpersonalnapoređenja korisnosti (i ostali načini opservacije individualnih situacija)mogu da se koriste od strane nekog ko formira sud o društvenom blagostanju, iliu dogovorenim procedurama za formiranje društvenih sudova (zasnovanih nainterpretaciji raspoloživih statističkih podataka u cilju, recimo, rangiranja agregatnogsiromaštva ili nejednakosti ili realnog nacionalnog dohotka korigovanogza distribuciju), to nije lako učiniti kod mehanizama društvenog odlučivanja kojimoraju da se zasnivaju na nekim standardnim izrazima individualne preferencije(recimo, kroz glasanje), a koji nisu uvek podesni za interpersonalna poređenja.Problem nemogućnosti, dakle, ovde je mnogo teže rešiti. Mada je tačno da seBjukenenova kritika (i drugih) ideje o "društvenoj racionalnosti" i koncepta"društvene preferencije" odnosi naročito na ovaj slučaj (slučaj formiranja sudovao mehanizmima društvenog odlučivanja), problem nemogućnosti, kao što smo

videli, opstaje i u slučaju kad se koncept društvene preferencije zanemari, a idejao društvenoj racionalnosti u erouovskom obliku u potpunosti isključi (OdeljakIII). Kako, dakle, možemo da reagujemo na taj problem u ovom slučaju?Economic Annals no 160, January 2004 - March 2004233Racionalnost i društveni izbor26 Diskusije o politikama uključuju one koje okružuju uticajni Izveštaj o ljudskom razvoju kojiobjavljuje Program razvoja Ujedinjenih nacija. Uticajan je i niz izveštaja UNICEF-a o Stanjudece u svetu. Pitanja politike u vezi sa takvim društvenim sudovima razmatrali su Paul Streetenet al. (1981), Nanak Kakwani (1986), Jean Dreze and Sen (1989), Alan Hamlin and PhilipPettit (1989), Keith Griffin and John Knight (1991), Anand and Ravaillon (1993), Partha Dasgupta(1993) i Meghnad Desai (1995).27 Ispostavlja se da je "ograničenje vrednosti" nužno i dovoljno za ovu klasu uslova domena konzistentnogvećinskog pravila kad su individualne preferencije linearno rangirane, mada suuslovi kompleksniji u opštem slučaju slabog uređenja (vidi Sen and Prasanta Pattanaik, 1969;vidi i Kenichi Inada, 1969, 1970). Ove relacije mogu da se generalizuju na sve erouovske funkcijedruštvenog blagostanja i za nemanipulativne glasačke procedure (o tome vidi Maskin1976i E. Kalai and E. Muller 1977. Ostale vrste uslova predložio je Tullock (1967) (uz pomalopreteran naslov: "Opšta irelevantnost opšte teoreme nemogućnosti"), i u vrlo konkretnomradu @an-Mišela Granmona (Jean-Michael Grandmont) (1978). Kvalitetne diskusije opitanjima koja se tiču različitih tipova uslova domena mogu se naći u Gaertner (1979) i Arrowand Herve Raynaud (1986).Možemo da započnemo napomenom da uslovi koje je formulisao i koristioErou, mada deluju dovoljno privlačno, nisu imuni na kritiku. Prvo, nije potrebnoda se pri kreiranju procedure društvenog odlučivanja uzme u obzir svaka zamislivakombinacija individualnih preferencija, jer će se samo neke od njih pojavitiu praksi. Kao što je i sam Erou istakao, ukoliko se ublaži uslov neograničenogdomena, možemo da pronađemo pravila odlučivanja koja zadovoljavaju sveostale uslove (i mnoge druge zahteve) u širim domenima profila individualnihpreferencija. Erou (1951), zajedno sa Dankanom Blekom (Duncan Black), naro-čito je istražio slučaj "jednovršnih preferencija", ali je moguće pokazati (Sen,1966) da ovaj uslov može još više da se proširi i generalizuje na mnogo manjezahtevno ograničenje pod nazivom "ograničenje vrednosti."28

Verodostojnost različitih profila individualnih preferencija zavisi od prirodeproblema i od karakteristika individualnih motivacija. Lako je proveriti natroje ili više ljudi da, ako se svi ponašaju kao homo economicus u problemu raspodelekolača (uvek svako za sebe preferira veći deo kolača u odnosu na sve drugemoguće podele), tada bi ograničenje vrednosti i svi ostali srodni uslovi bilinarušeni, a većinsko pravilo po pravilu bi dovelo do netranzitivnosti. Lako jepokazati i da u pogledu prostora dobara, kad se svako koncentriše na sopstvenukorpu dobara, svi Erouovi uslovi ne bi mogli da se zadovolje nijednim mehanizmomodlučivanja u tom domenu. Većinsko pravilo i druge glasačke proceduretog tipa uopšteno zaista izazivaju pojavu ciklusa u onome što se zove "ekonomskidomen" (prostora dobara različitih osoba), ako svako glasa na usko sebičannačin.Međutim, većinsko pravilo predstavljalo bi pogrešnu proceduru odlučivanjau ovom slučaju, i njegova netranzitivnost ovde i nije najvažniji problem. Na primer,ako se uzme najugroženija osoba u zajednici i ako se polovina njenog delakolača prenese na dve bogatije osobe, to bi predstavljalo većinsko poboljšanje, aliteško da bi predstavljalo trijumf u smislu ekonomike blagostanja. Imajući to uvidu, većinsko pravilo je ne samo surovo i brutalno, već mu nedostaje i konzistentnost.29 Ovde je najočiglednije da postoji tenzija između sudova o društvenomblagostanju (različitih vrsta, koje su istraživali, na primer, Meade 1976,Arrow 1977, Mirlees 1982, William J. Baumol 1986ili John Broome 1991)i mehaničkih pravila odlučivanja (recimo, većinskog odlučivanja) sa sebičnimpojedincima okrenutim sebi. Isto tako, kako je smatrao Bjukenen (1994a, b), prihvatljivostvećinskog pravila u stvari je povezana sa njegovom tendencijom daEkonomski anali br 160, januar 2004. - mart 2004.234

Amartja Sen28 široko rasprostranjeno prisustvo glasačkih ciklusa u većinskom pravilu detaljno su istraživaliR. D. McKelvey (1979) i Arrow and Herve Raynaud (1986).29 ^ak i individualni sudovi o drištvenom blagostanju (i, uopštenije, individualni stavovi o dru-štvenoj prikladnosti) po svoj prilici imaju izvestan uticaj na političke preferencije.stvara cikluse, a endemska cikličnost većinskog odlučivanja neizbežna je kad seima u vidu endogenost alternativnih predloga koji mogu da se razmatraju.U praksi, pri donošenju političkih odluka, izbori ne moraju da se jave u takokrutim formama (postoje pitanja koja se u političkim programima i predlozimakombinuju), a ni pojedinci ne moraju uvek da gledaju samo "sopstveni deo kola-ča" kad zauzimaju političke pozicije i stavove.30 škola "javnog izbora" imala jetendenciju da naglašava ulogu ponašanja tipa "ti meni, ja tebi" u političkim kompromisimai društvenim odlukama. Mada je ta škola bila prilično odana pretpostavcida je svaka osoba homo economicus čak i u ovakvim prilikama (vidi Buchananand Tullock, 1962), ovde je reč o opštijem društvenom procesu (kojiuključuje raznovrsne motivacije) koji može uspešno da se razmatra prilikom istraživanja mehanizama odlučivanja. Za njega je od ključne važnosti i uloga javnerasprave u formiranju preferencija i vrednosti, što je isticao Bjukenen (1954a, b).Uslov nezavisnosti od irelevantnih alternativa takođe se može dovesti u pitanjei zaista već dugo izaziva rasprave – eksplicitno ili implicitno. To je bilo jednood pitanja koje je podelilo J. C. Bordu (J. C. Borda, 1781) i Markija de Kondorsea(Marquis de Condorcet, 1785), dva francuska matematičara, koji su u XVIII vekuprvi izložili sistematičnu teoriju procedura glasanja i grupnog odlučivanja. Jednaverzija pravila koje je predložio Borda, koje se sazniva na sabiranju poena kojekandidat dobije na listi preferencija svakog glasača, prilično grubo narušava uslovnezavisnosti, ali ima i svojih dobrih strana (i često se koristi u praksi).31 Pokazanoje i da druge vrste glasačkih pravila takođe imaju različita poželjna svojstva.32

Kad proučavamo mehanizme društvenog odlučivanja, potrebno je ozbiljnoda shvatimo Erouove uslove, ali ne kao neizbežne zapovesti. Imamo različite intuicijeu pogledu ovih pitanja, a Erouova teorema pokazuje da sve što nam se upočetku dopada ne bi istovremeno bilo i održivo. Postoji potreba za prestankomokrutne "borbe za osnovne principe". Ovde glavno pitanje nije moguće odsustvoracionalno odbranjivih procedura društvenog odlučivanja, već relativni značajraznolikih shvatanja koja nas, pri evaluaciji raznorodnih procedura, vuku u raz-Economic Annals no 160, January 2004 - March 2004235Racionalnost i društveni izbor30 Poziciona pravila drugih vrsta detaljno su istraživali Peter Gardenfors (1973) i Ben Fine andKit Fine (1974a, b). Različite verzije Bordinog pravila vidi u Sen (1977a, 1982a, str. 186-87).31 Na primer, u radu Andrew Caplin and Barry Nalebuff (1988) predstavljen je slučaj 64-procentnogvećinskog pravila. Vidi i simpozijum o glasačkim procedurama pod rukovodstvomJonathana Levina i Nalebuffa (1995).32 Buchanan (1986) izražava osnovno razumevanje za "libertarian socijaliste" (nasuprot antilibertariansocijalistima), ali ono što smatra njihovim dobronamernim ali pogrešnim suprotstavljanjemtržištima pripisuje tome da "nemaju blagu predstavu kako tržište funkcioniše" i njihovom"blaženom neznanju" kad je reč o ekonomskoj teoriji (str. 4-5). Konsekventna analizainkorporirana u ekonomsku teoriju upravo je ono što Bjukenen ovde priziva da bi doveo u pitanjepoziciju libertarian socijalista.ličitim pravcima. Ne nalazimo se na ivici ponora, pokušavajući da utvrdimo da lije uopšte "moguće" da u njega ne upadnemo.VI. PROCEDURE I POSLEDICESada ću preći na opšte pitanje koje sam ranije izložio, pitanje kontrasta izme-đu verovanja u (i) "ispravnost" procedura, s jedne strane, i (ii) "valjanost" ishoda,s druge. Možda bi se činilo da teorija društvenog izbora, u svom tradicionalnomobliku, pripada drugom delu ove dihotomije, jer se prvo donose sudovi o stanjimastvari (predmet "društvene preferencije" ili "sudova o društvenom blagostanju"),a zatim se identifikuju procedure iz kojih proističu "najbolja" ili "maksimalna"ili "zadovoljavajuća" stanja. Ovde su prisutna dva pitanja. Prvo, da li je

posledice zaista moguće proceniti bez ikakvog saznanja o procesu iz kojeg suproistekle? Uskoro ću dovesti u pitanje i mišljenje da ova pretpostavka o nezavisnostiprocesa na pravi način sagledavanja tvrdnji teorije društvenog izbora.Drugo, da li je moguće učiniti obratno od toga, i adekvatno proceniti procedurena način koji je nezavisan od posledica? Time ću se najpre pozabaviti.Sugden (1981, 1986), koji je detaljno analizirao ovu dihotomiju (između stanovišta zasnovanih na procedurama i onih na posledicama), objašnjava da u pristupujavnom izboru kojeg on podržava "primarna uloga vlade nije da maksimizira dru-štveno dobro, već da zadrži okvir pravila unutar kojeg pojedinci imaju slobodu daslede sopstvene ciljeve" (Sugden, 1993, str. 1948). To je zaista tako, ali čak i kada se naovaj način formiraju sudovi o "okviru pravila", potrebna nam je konsekventna analizakoja će odrediti koliko su ti okviri uspešni u dopuštanju pojedincima "da slobodnoslede svoje ciljeve." U međuzavisnom svetu nije teško naći primere labavih pravilakoji ne uspevaju da generišu slobodu da svako sledi svoj cilj (vidi Sen, 1982b).Zaista, nije lako poverovati da pristup javnom izboru jeste – ili da može biti –zaista nezavisan od posledica. Na primer, Bjukenenovo zalaganje za tržišne sistemezasniva se na sagledavanju posledica koje tržišni mehanizam po pravilu izaziva,a posledice zasigurno imaju važnu ulogu u Bjukenenovoj evaluaciji procedura:"U meri u kojoj se dobrovoljna razmena između ljudi vrednuje pozitivno, aprisila negativno, javlja se implikacija da je poželjno izvršiti supstituciju prvudrugom, pod pretpostavkom, naravno, da je takva supstitucija tehnološki izvodljivai da na nju nije potrebno utrošiti previše resursa" (Buchanan, 1986, str.22). Mada to nije u velikoj suprotnosti sa Bjukenenovim odbacivanjem svake"transcendentalne" evaluacije ishoda (str. 22), ipak je potrebno da procena ishodau nekoj formi bude deo tog evaluativnog postupka.33

U ovoj literaturi, međutim, mogu se naći i drugi –isključivije proceduralni –sistemi. Ako utilitarna tradicija formiranja sudova o svemu na osnovu posledič-Ekonomski anali br 160, januar 2004. - mart 2004.236Amartja Sen33 O tome vidi Sen (1981), koji povezuje glad i nejednaka ovlašćenja, sa četiri stvarna primeragladi u svetu. Vidi i Ravallion (1987), Dreze and Sen (1989) i Desai (1995).nih korisnosti predstavlja jedan ekstrem u ovom kontrastu (razmatra se samoograničena klasa posledica), Nozikovo (Nozick) (1974) elegantno istraživanjegrađanske "teorije ovlašćenja" prilično je blizu drugog ekstrema (razmatraju sevaljava pravila koja štite lične slobode, kao i prava posedovanja, korišćenja, razmenei zaveštanja legitimno posedovane svojine). Ali, mogućnost da dođe do neprihvatljivihposledica mora da razmotri u bilo kom takvom proceduralnom sistemu.šta ako su rezultati porazni za mnoge, ili, čak, za sve?Zaista je moguće pokazati da se čak i velike gladi mogu da se pojave u ekonomijikoja ispunjava sva građanska prava i ovlašćenja koja su navedena u Nozikovomsistemu.34 Zato je sasvim prikladno što Nozik (1974) pravi izuzetak u pogledunezavisnosti od posledica u slučajevima gde bi ostvarenje takvih prava dovelodo "katastrofalnih moralnih užasa."35 Zbog te kvalifikacije, posledicama se ipakpridaje važnost, a taj ustupak počiva na Nozikovom osećaju (sličnom Bjukenenovom)da bi proceduralni sistem ovlašćenja koji izaziva katastrofalne moralneužase (potrebno je da usaglasimo koje) bio – ili bi trebalo da bude – etički neprihvatljiv.Međutim, kad se u priču uvedu posledice, ne samo da se gubi čistoća sistemakoji ne zavisi od posledica, već opet silovito stupa na scenu pitanje utvrđivanjarelativnog značaja "valjanih pravila" i "dobrih posledica".Sad prelazim na drugu stranu naše dihotomije: da li možemo doneti razumnesudove o ishodima na način koji je u potpunosti nezavisan od procedura? Klasični utilitarizam zaista predlaže takav sistem, ali je teško biti ubeđen da smo ustanju da uverljivo damo sud o bilo kojoj distribuciji korisnosti, a da pri tom upotpunosti zanemarimo proces koji je doveo do te distribucije (na primer, danam uopšte ne bude važno da li je neka konkretna redistribucija korisnosti posledica

milosrđa, oporezivanja ili mučenja).36

Ovo priznanje uloge procesa nije, u stvari, upereno protiv teorije društvenogizbora, jer ništa ne može da nas spreči da opis procesa smatramo delom posledič-nih stanja koja su njima izazvana.37 "Postupak A je učinjen" mora da bude - i toEconomic Annals no 160, January 2004 - March 2004237Racionalnost i društveni izbor34 Vidi i diskusiju o "Lokovom uslovu" u Nozick (1974).35 O tome vidi Sen (1982a, b).36 O tome vidi Sen (1982a), Hammond (1986) i Levi (1986).37 Korisnosti mogu da se definišu na osnovu donešenih izbora, ispunjenih želja, stečenih zadovoljstava,ali pitanje koje je ovde važno primenjivo je na svako od tih tumačenja. Utilitarna ekonomikablagostanja tradicionalno se koncentriše na zadovoljstva, delimično zato što individualniizbori ne stvaraju momentalno bilo kakvu osnovu za interpersonalna poređenja, osim ako se nerazmatraju neki složeni hipotetički izbori (o tome vidi Harsanyi (1955), ali i zato što se utilitarnimekonomistima činilo da "zadovoljstvo" pruža solidniju osnovu za donošenje sudova o individualnomblagostanju. Na primer, to je razlog koji je naveo A. C. Pigu (1951, str. 288-89):Pojedini ekonomisti … koriste izraz 'korisnost' i za iskazivanje zadovoljstava i za želje. Ja ću gakoristiti u značenju zadovoljstava, tako da možemo da kažemo da se ekonomsko blagostanječoveka sastoji iz njegovih korisnosti.najelementarnija – posledica tog postupka. Kad bi g. Džon Mejdžor želeo ne samoda bude ponovo izabran za premijera već i da bude "pravedno reizabran"(naravno, ne insinuiram da je g. Mejdžor zaista i iskazao neku takvu preferenciju),posledica kojoj bi težio u sebi bi sadržala zahteve u pogledu procedura.Ovim se ne tvrdi da svaki proces može udobno da se smesti unutar opisa stanjastvari, a da se ništa ne promeni u teoriji društvenog izbora. Trebalo bi modifikovatione delove literature koji se bave poređenjima mehanizama odlučivanjaza postizanje datih stanja. Ako bi, generalno govoreći, procesi koji izazivaju nekodruštveno stanje bili standardno uključeni u opis tog stanja, tada moramo dakonstruišemo "klase ekvivalentnosti" da bismo zanemarili neke razlike (u ovomslučaju, razlike između nekih prethodnih procesa) i mogli argumentovano da diskutujemoo "istom stanju" koje izazivaju drugačiji mehanizmi odlučivanja. Dabi ovakve ideje, kao što je, recimo, "nezavisnost puta" imale smisla, (o tome vidiPlott 1973), svakako bi se morale konstruisati klase ekvivalentnosti tog tipa (okonceptima klasa ekvivalentnosti i uslova nepromenljivosti vidi Sen 1986b).Dakle, kontrast između proceduralnih i konsekventnih pristupa pomalo jepreteran i možda je moguće iskombinovati ih i tako dobiti adekvatno bogat opisstanja stvari. Ova dihotomija daleko je od isključive i samo je pitanje čemu se pridajeveći značaj.VII. SLOBODE, PRAVA I PREFERENCIJEPotreba da se proceduralna pitanja uključe u konsekventnu analizu naročito dolazido izražaja na polju prava i sloboda. Kršenje ili ispunjenje osnovnih sloboda iliprava obično se ignoriše u tradicionalnoj utilitarnoj ekonomici blagostanja, ne samozbog njenog konsekventnog fokusa, već pogotovo zbog njenog insistiranja na blagostanju,pri čemu se posledična stanja stvari procenjuju isključivo na osnovu korisnostigenerisanih u pojedinim stanjima. Mada se procesi ipak mogu indirektno smatrativažnim utoliko što oni utiču na korisnosti ljudi, pri evaluaciji stanja stvari unutarutiliranog okvira pravima i slobodama ipak se ne pripisuje direktan ili ključni značaj.Početna formulacija društvenog izbora nije odstupila u ovom smislu od utilitarnognasleđa, ali je to moguće promeniti unutar opšteg erouovskog okvira (vidiSen, 1970, 1982a), i kasnije je u teoriji društvenog izbora urađeno dosta togada bi se, pri evaluaciji stanja stvari, uzela u obzir ključna relevantnost prava i sloboda,i na taj način izvršila evaluacija ekonomskih, političkih i društvenih dogovora.Ako je neka osoba sprečena da učini nešto što preferira, iako se razumnosmatra da taj izbor pripada njenom "ličnom domenu", tada se može smatrati daje stanje stvari tim postupkom pogoršano. Stepen pogoršanja ne treba procenjivatisamo na osnovu veličine gubitka korisnosti koji iz toga proističe (koji seEkonomski anali br 160, januar 2004. - mart 2004.

238Amartja Senupoređuje sa dobitkom korisnosti od strane drugih, ako ga ima), jer je ovde jošnešto dovedeno u pitanje. Kao što je istakao Džon Stjuart Mil (1859, str. 140),"ne mogu se poistovetiti osećanja jedne osobe u pogledu sopstvenog mišljenja, iosećanja druge osobe koja je uvređena što prva osoba ima takvo mišljenje.38 Potrebuza garantovanjem nekih "minimalnih sloboda" na bazi prioriteta moguće jeinkorporirati u formulacije društvenog izbora.Ispostavlja se, međutim, da takav bezuslovni prioritet koji se daje čak i minimalnojslobodi može da dođe u sukob sa ostalim principima društvenog izbora, uklju-čujući i zastrašujući Paretov princip. "Nemogućnost liberala u Paretovom smislu"održava sukob između (i) specijalnog značaja preferencija neke osobe unutar njenelične sfere, i (ii) opšteg značaja preferencija ljudi u pogledu bilo kakvog izbora, nezavisnood polja posmatranja. Ova teorema nemogućnosti izazvala je pojavu mnogihradova u kojima se taj rezultat proširuje, objašnjava, dovodi u pitanje ili poboljšava.39 "Rešenja" za kojima se tragalo varirala su između (i) slabljenja prioriteta sloboda(čime je uspostavljen uslov minimalnih sloboda), (ii) ograničenja opšte sile preferencijanezavisnih od polja (čime je uspostavljen Paretov princip), i (iii) ograničenjemdomena dopustivih profila individualnih preferencija. Kao i u slučaju Erouoveteoreme nemogućnosti, različiti načini rešenja ovog konflikta imaju različitu relevantnostu zavisnosti od tačne prirode društvenog izbora o kojem je reč.Postojali su i pokušaji da se sloboda redefiniše isključivo na osnovu procedura.Ovo poslednje je na svoj način važno pitanje (potpuno nezavisno od toga što bi semoglo iskoristiti da se pokuša rešiti nemogućnost), i ja ću ga uskoro razmotriti. Ali,kao što su istakli Gertner, Patanaik i Suzumura (1992), koji su nedavno pružili najširurekarakterizaciju slobode (na osnovu "formi igara") problem nemogućnosti "i daljepostoji u bukvalno svakoj mogućoj koncepciji individualnih prava" (str. 161).40Economic Annals no 160, January 2004 - March 2004239Racionalnost i društveni izbor38 Ideja o "ličnim domenima" i "zaštićenim sferama" potiče još od Mila (vidi Riley, 1987), a uskorije vreme je jasno i elokventno izražena u radovima Friedrich Hayek (1960).39 Opšti pregled literature vidi u Kelly (1978), Suzumura (1983, 1991), Wriglesworth (1985),Paul Seabright (1989) i Pattanaik and Suzumura (1994a, b). Kritike javnog izbora vidi u Sigden(1981, 1993) i Rowley (1993).40 Verovanje da se ovaj problem može rešiti kroz ugovore koji poboljšavaju ishod u Paretovomsmislu, što su predložili pojedini autori, previđa uslov podsticaja propagiranog rešenja i, onošto je možda važnije, remeti prirodu samog konflikta, pošto konflikt između vrednosti ostavljaotvorenim pitanje koji bi ugovori bili ponuđeni ili prihvaćeni od strane osoba koje su u touključene. Na primer, u (suviše često navođenom) slučaju da li Ljubavnika ledi ^etrli treba dačita moralni čistunac ili lascivna osoba, uopšte nije jasno da bi moralni čistunac, ukoliko imabilo kakve sklonosti ka ličnim slobodama, zaista ponudio ugovor kojim pristaje da će pročitatiknjigu koja mu se ne sviđa da bi naterala lascivnu osobu da se uzdrži od čitanja knjige koja senjoj sviđa. U stvari, mada moralni čistunac možda preferira da lascivna osoba ne pročita knjigu,možda neće želeti da se to ostvari kroz prinudni ugovor, pa bi i sam morao da reši "dilemuParetovog liberala". I lascivna osoba mora da odluči da li da pokuša da promeni lični životmoralnog čistunca umesto da gleda svoja posla. O tome vidi Sen (1983, 1992b), Basu (1984), iElster and Hylland (1986).Presudni potez u pravcu isključivo proceduralnog shvatanja slobode povukaoje Nozik (1974), reagujući na moju formulaciju društvenog izbora i na nemogućnost liberala u Paretovom smislu (Sen, 1970). Nakon toga, usledile suznačajne konstruktivne kritike Gardenforsa (1981) i Sugdena (1981), a taj pristupsu Gertner i ostali (Gaertner et al., 1992). proširili i pretvorili u formulacijeu obliku igre. Kad se problem definiše u obliku igre, svaki igrač raspolaže skupomdopustivih strategija, a ishod je funkcija kombinacije strategija koje birasvaki igrač (a možda ga određuje i dodatni "potez" "prirode"). Slobode i pravarazličitih osoba definišu se tako što se odredi dopustivi podskup iz proizvodaskupova strategija različitih pojedinaca. Osoba može svoja prava da iskoristi onakokako želi, pod uslovom da kombinacija strategija pripada dopustivom skupu.

Kad se definišu prava koja neka osoba ima, i kad se proverava da li su se njenaprava poštovala, ne postoji, u ovom smislu, potreba da se istraži ili evaluira rezultirajuće stanje stvari, i nije neophodno da se ispituju preferencije osoba prematim stanjima. Kad se vrši poređenje između ovog opisa prava koja su nezavisnaod preferencija i neutralna u pogledu posledica, s jedne strane, i pristupa pravimasa stanovišta društvenog izbora, s druge strane, možda ključno pitanje koje sepostavlja jeste mogućnost da navodna prava ljudi budu, uopšteno, toliko odvojenaod efekata njihovog ostvarenja. To je opšte pitanje koje je već razmatrano naširem nivou (Odeljak VI).U pojedinim kontekstima, ideja da se prava shvate kao oblik dozvole za činjenjemože da bude prilično neadekvatna, pogotovo zbog "inhibicije izbora" kojamože da nastane kao posledica čitavog niza uzroka. Dugotrajna rasprava u Britanijio tome kako milioni potencijalnih korisnika socijalne pomoći nisu ostvarilito svoje legitimno pravo (po svoj prilici zbog stida i sramote što će njihovo siromaštvo izaći na videlo i biti zabeleženo) pokazuje jednu vrstu nerealizacije pravagde dozvola uopšte ne predstavlja glavno pitanje.41 Slično tome, nesposobnostžena u tradicionalno seksističkim društvima da iskoriste bar ona prava koja imformalno nisu uskraćena, takođe predstavlja primer neke vrste neostvarivostiprava koju nije moguće prikazati u oblicima igre (vidi Sen, 1992b, str. 148-50).^ak i pitanja koja se standardno javljaju u ovoj zemlji kad se utvrđuje da li je do-šlo do silovanja zahtevaju da se rasvetli mnogo više nego samo to da li je žrtva okojoj je reč bila "slobodna" da se suprotstavi.Ako izostavimo takve slučajeve, moguće je smatrati da prava u mnogim situacijamamožemo adekvatno prikazati u obliku igara. Međutim, čak i u tom slu-čaju, kad se odlučuje koja prava treba štititi i ozakoniti, i kad se utvrđuje najboljinačin za ostvarenje nameravane svrhe, potrebno je razmotriti moguće poslediceEkonomski anali br 160, januar 2004. - mart 2004.240Amartja Sen41 Stig Karner (1985) rasvetlio je "nerealizaciju" prava i brojne načine na koje do nje može da dođe.različitih specifikacija oblika igara i povezati ih sa onim što je ljudima vredno i saonim što žele. Ako, na primer, izgleda da bi dopuštanje pušenja na nekim skupovima(što bi se prepustilo diskreciji okupljenih ljudi) dovelo do toga da žrtve nevoljnoudišu dim tuđih cigareta, onda bi trebalo razmotriti mogućnost da se oblikigre modifikuje tako da se pušenje jednostavno zabrani na tim skupovima. Dali bi to trebalo učiniti ili ne, zavisi u najvećoj meri od konsekventne analize. Uovom slučaju potrebno je sprečiti stanje stvari u kojem nepušači moraju nevoljnoda udišu dim drugih ljudi: što je situacija koju oni ne vole i koju – pretpostavljase – imaju pravo da izbegnu. Zatim je, kroz konsekventnu analizu (u "obratnom"obliku: od posledica ka uzroku), potrebno naći formulaciju konkretnogoblika igre koja ne bi postigla prihvatljiv rezultat. ^injenica da bi artikulisanjeoblika igre bilo nezavisno od posledica i nezavisno od preferencija nije naročitodubokoumna tvrdnja i prilično je konzistentna sa fundamentalnim značajemposledica i preferencija.Dakle, kontrast između formulacija oblika igara i koncepata prava sa stanovišta društvenog izbors, manje je izražen nego što se na prvi pogled čini (vidi Sen,1992b).42 Kao i na drugim poljima koja smo ranije razmotrili (Odeljak VI), i uovoj oblasti je veoma izražena potreba da se proceduralna pitanja kombinuju sastvarnim događajima i ishodima.VIII. VREDNOSTI I INDIVIDUALNI IZBORIDo sada sam odlagao diskusiju o individualnom ponašanju i racionalnosti,mada se to pitanje indirektno pojavljivalo u prethodnom izlaganju (na primer,kad je bilo reči o normama društvenog izbora, individualnim interesima priformiranju sudova o društvenom blagostanju i određivanju ponašanja pri glasanju).Tradicija javnog izbora uglavnom je počivala na pretpostavci da se ljudi ponašaju na prilično egoističan način – kao homo economicus -, mada je i sam Bjukenen

(1986, str. 26) isticao izvesnu "tenziju" u vezi s ovim pitanjem (vidi iGeoffrey Brennan and Loren Lomarsky, 1993). Potrebno je smatrati da državnislužbenici, između ostalog, rade za sopstveno dobro i uspeh.Ponekad se smatra da je Adam Smit prvi zagovornik sveprisutnosti i etičkeadekvatnosti "ekonomskog čoveka", ali to bi, jednostavno, predstavljalo pogre-šno tumačenje istorije. Smit je (1776, 1790), u stvari, između ostalog proučavaorazličite discipline "samoljublja", "razboritosti", "saosećanja", "velikodušnosti" i"smisla za javno dobro", i nije diskutovao samo o njihovom suštinskom značaju,već i o njihovim instrumentalnim ulogama u uspehu društva, kao i njihovomEconomic Annals no 160, January 2004 - March 2004241Racionalnost i društveni izbor42 O srodnim pitanjima vidi i Pattanaik and Suzumura (1994a, b).praktičnom uticaju na ponašanje. Zahtevi racionalnosti ne treba da budu u potpunostiusmereni na korišćenje samo jedne od tih motivacija (recimo, samoljublja),i postoji mnogo empirijskih dokaza koji ukazuju da je pretpostavka o beskompromisnojborbi za usko definisane lične interese pogrešna danas isto kaošto je bila i u Smitovo doba.43 Baš kao što je neophodno izbegavati uzvišeni sentimentalizampa pretpostavljati da sva ljudska bića (a naročito državni službenici)stalno pokušavaju da unaprede neko bezlično "društveno dobro", tako je važno iizbegavati ono što se može nazvati "priprostim sentimentalizmom" pa pretpostavljatida sve ljude stalno motiviše isključivo lični interes.44

To, međutim, ne negira važnu implikaciju pitanja koje su pokrenuli Bjukeneni ostali da državni službenici teže da imaju sopstvene objektivne funkcije;odvojio bih tu ideju od sledeće tvrdnje, s kojom se ona meša, da su te objektivnefunkcije usko ograničene na lične interese službenika. Važno pitanje koje ovdenastaje jeste da u najvećem delu literature o alokaciji resursa nešto nedostaje (naprimer, u predlozima algoritama za decentralizovanu alokaciju resursa, od OskaraLanga Oscar Langei Abe Lernera Abba Lernerpa nadalje), nešto što postojinezavisno od objektivnih fukcija agenata javne delatnosti. Dodatna pretpostavkao homo economicusu nije neophodna da ukaže na tu opštu prazninu.Mada je ovo pitanje prilično zanemareno u teoriji društvenog izbora (iako sedelimično razmatra u literaturi o implementaciji), nema posebnog razloga zaštose takav pluralitet motivacija ne bi mogao smestiti u okvir društvenog izbora sabolje opisanim društvenim stanjima i artikulisanijom karakterizacijom individualnihizbora i ponašanja. U formulaciji individualnih preferencija koju je koristioErou (Arrow 1951) i koja se koristi u tradicionalnoj teoriji društvenog izbora,priroda objektivne funkcije svakog pojedinca nije određena. Mada ovde postojipotreba za dopunskim istraživanjem, to je i dalje prilično liberalan okvir – niti jevezan za neprestanu filantropiju, niti za beskompromisni egoizam.Ekonomski anali br 160, januar 2004. - mart 2004.242Amartja Sen43 Serija studija o ovome i srodnim pitanjima prikazana je u Jane Mansbridge (1990).44 Napori da se svaki društveno motivisani postupak objasni nekom vrstom lukavog pokušaja dase maksimizira isključivo lični dobitak često su prisutni u savremenoj ekonomiji. Zanimljivoje pitanje da li je pretpostavka o isključivom egoizmu uvreženija u Americi ili Evropi, a da pritome ne predstavlja opštu karakteristiku stvarnog ponašanja. Evo kako razmišlja Aleksi de Tokvil(Alexis de Tocqueville):Amerikanci … vole da sve svoje postupke u životu objašnjavajujasno definisanim principom ličnog interesa; oni samozadovoljno pokazuju kako ih prosvećenabriga za sebe stalno nagoni da se međusobno pomažu i navodi ih da spremno posvećujudeo svog vremena i imovine na blagostanje države. U tom pogledu, oni često sebi ne odajupriznanje; jer u Americi, kao i u svim drugim zemljama, čini se da se ljudi ponekad prepuštajuonim materijalno nemotivisanim i spontanim impulsima koji su čoveku prirođeni; ali, Amerikanciretko priznaju da se predaju emocijama ovakve vrste; više se trude da priznanje odajusvojoj filozofiji nego sebi samima. (Tocqueville, 1840 Knjiga II, Poglavlje VII, u izdanju iz1945, str. 122).^ak i sa tako proširenim okvirom koji nas dosta udaljuje od homo economicusa,i dalje ostaju neke teškoće u vezi s pojmom individualne racionalnosti koji se

ovde koristi. Postoji problem "nedovoljnosti", koji je zajednički ovom pristupuracionalnosti i drugim "instrumentalnim" pristupima racionalnosti, jer ne sadržinijedan uslov kritičke procene samih ciljeva. Možda je Sokrat pomalo preteraokad je tvrdio da "neistraženi život nije vredno živeti", ali istraživanje o tome kojuje vrstu života razumno izabrati ne može da bude u potpunosti irelevantno za racionalniizbor.45 "Instrumentalni racionalista" predstavlja stručnjaka za odlučivanjekoji, kad vidi čoveka koji sebi seče prste na nogama tupim nožem, reaguje takošto ga savetuje da treba da koristi oštriji nož kako bi bolje ostvario zadati cilj.To možda predstavlja veće ograničenje u normativnom kontekstu nego kadse pretpostavka o racionalnosti koristi kao sredstvo za predviđanje ponašanja, jertakva kritička procena ne mora da bude u širokoj upotrebi. Međutim, ovo poslednjenije u potpunosti jasno, pošto diskusije i razmena, pa čak i politička argumentacija,doprinose formiranju i reviziji vrednosti. Kao što je istakao FrenkNajt (Frank Knight, 1947, str. 280), "Vrednosti se uspostavljaju ili atestiraju i prihvatajukroz diskusiju, što je aktivnost koja je istovremeno i društvena, i intelektualna,i kreativna." U stvari, veoma je snažna Bjukenenova tvrdnja da je to ključ-ni element demokratije ("vladavina kroz diskusiju") i da "individualne vrednostimogu da se promene i zaista se i menjaju u procesu odlučivanja."Ovo pitanje ima realni praktični značaj. Da to ilustrujem: kad sam istraživaočinjenicu da se glad javlja u pojedinim zemljama a u drugima ne, pokušao sam daukažem na pojavu da se glad većih razmera nikad nije pojavila u nekoj zemlji svišepartijskom demokratijom u kojoj se redovno održavaju izbori i u kojoj suštampani mediji u razumnoj meri slobodni (Sen, 1984).46 To važi za siromašnijedemokratske zemlje (kao što su Indija, Zimbabve ili Bocvana), kao i za one bogatije.47 Razlog tome je što glad, mada od nje strada više miliona ljudi, ne utičemnogo na direktnu dobrobit vladajućih klasa i diktatora, koji imaju slab političkipodsticaj da je spreče, osim u slučaju kad preti da ih zbaci s vlasti. Ekonomskaanaliza gladi širom sveta ukazuje da ona pogađa samo mali udeo populacije –retko više od 5 posto. Pošto učešće dohotka i hrane tih siromašnih grupa običnoEconomic Annals no 160, January 2004 - March 2004243Racionalnost i društveni izbor45 O ovome vidi u Nozick (1989).46 Vidi i Dreze and Sen (1989) i Izveštaj o svetskim katastrofama (World Disasters Report)(1994, str. 33-37).47 Za razliku od njih, Kina je – uprkos dobrom zdravlju i obrazovanju svojih stanovnika čak i prereformi – uspela da zabeleži možda najveću glad u zabeleženoj istoriji, tokom 1959-1962, kadje umrlo 23-30 miliona ljudi, a da pogrešna javna politika nije revidirana tri godine tokom trajanjagladi. U Indiji, pak, uprkos lošoj organizaciji, velika glad naglo je nestala sticanjem nezavisnosti1947. godine i uvođenjem višepartijske demokratije (poslednja takva glad, "velikabengalska glad", zabeležena je 1943.).ne prelazi 3 posto u odnosu na celu zemlju, nije teško povratiti izgubljeni deo dohotkai hrane, čak i u veoma siromašnim zemljama, ukoliko se učini ozbiljan naporu tom pravcu (vidi Sen, 1981; Dreze and Sen, 1989). Pojavu gladi je, dakle,lako sprečiti, a potreba da se suoči s kritikom javnosti i izbornim telom pružavladi politički podsticaj da prilično hitno preduzima preventivne mere.Pitanje koje preostaje jeste sledeće. Pošto glad pogađa samo mali deo stanovništva (po pravilu 5 posto ili još manje), kako to da je ona postala moćna sila kadje reč o izborima i javnom kriticizmu? To je u izvesnoj koliziji sa pretpostavkomo univerzalnom egoizmu, jer mi, po svoj prilici, imamo sposobnost – a često isklonost – da razumemo i reagujemo na tuđe nevolje.48 Postoji izražena potrebau ovom kontekstu da se ispita formiranje vrednosti koje proističe iz javne raspraveo nesrećnim događajima kroz generisanje saosećanja i odlučnosti građana daučine nešto što bi sprečilo njihovo nastajanje.^ak i ideja o "osnovnim potrebama", koja je plodonosno korišćena u literaturio razvoju, mora da se sagleda u svetlu činjenice da ono što se smatra "potrebom"ne određuju isključivo biloški i ostali faktori na koje nije moguće uticati.

Na primer, u onim delovima takozvanog Trećeg sveta u kojima se sve češće vodiopširna javna rasprava o posledicama učestalog rađanja dece na dobrobit i slobodumajki, sve više jača percepcija da manja porodica predstavlja "osnovnu potrebu"žena (i muškaraca), a u tom formiranju vrednosti veoma je izražena kombinacijademokratije, slobodnih javnih medija i osnovnog obrazovanja (naročitožena). Implikacije ovog rezultata naročito su važne za racionalno razmatranje takozvanog"problema svetske populacije".49

Slična pitanja javljaju se i kod problema zaštite životne sredine. Pretnje s kojimase suočavamo zahtevaju ne samo organizovanu međunarodnu akciju, već ipromene u nacionalnim politikama, a naročito da cene i podsticaji bolje reflektujudruštvene troškove. Ali, oni zavise i od formiranja vrednosti kroz javne ras-Ekonomski anali br 160, januar 2004. - mart 2004.244Amartja Sen48 O ovom opštem pitanju vidi Rawls (1971) i Thomas Scanlon (1982). Vidi i Daniel Hausmanand Michael McPherson (1993).49 Vidi diskusiju i literaturu navedenu u Sen (1994, str. 62-71), naročito Dasgupta (1993). Vidi ipoređenja različitih zemalja u Przeworski and Fernando Limongi (1994), koja ukazuju na postojanjeprilično jake veze između demokratije i smanjenja fertiliteta. U brzom smanjenjuukupne stope fertiliteta u indijskoj državi Kerala sa 4,4 1950-tih na sadašnju cifru od 1,8 (što jenivo sličan onom u Britaniji i Francuskoj, a niži od onog u SAD), važnu ulogu imalo je formiranjevrednosti u pogledu obrazovanja, demokratije i javne rasprave. Mada je stopa fertilitetaopala i u Kini (iako ne toliko kao u Kerali), prisilne umesto dobrovoljnih reformi u Kini rezultiralesu relativno visokim stopama smrtnosti odojčadi (28 na hiljadu dečaka, a 33 na hiljadudevojčica). Takve javne dijaloge, međutim, uprkos demokratiji, teško je uspostaviti u mnogimdrugim delovima Indije, zbog niskog nivoa elementarnog obrazovanja, naročito žena. Ova isrodna pitanja obrađena su u Dreze and Sen (1995).prave, ne samo zbog svog uticaja na individualno ponašanje, već i zbog promenapolitike kroz politički proces. U svemu ovome ima mnogo "problema društvenogizbora", ali kad ih analiziramo, potrebno je da učinimo više nego samo dauvidimo kako se date individualne preferencije najbolje reflektuju, ili da prona-đemo najprihvatljivije procedure za izbore koji se na tim preferencijama zasnivaju.Potrebno je da se udaljimo ne samo od pretpostavke o datim preferencijama(kao u tradicionalnoj teoriji društvenog izbora), već i od pretpostavke da su ljudisebični homo economicus-i (kao u tradicionalnoj teoriji javnog izbora).IX. ZAVRšNE NAPOMENEMožda bih mogao da završim kratkim osvrtom na pitanja s kojima sam započeo. Erouova teorema nemogućnosti zaista pokazuje da je veoma teško ranglisteindividualnih preferencija pretvoriti u agregatne sudove o društvenom blagostanju(Odeljak II). Ali, taj rezultat ne sme da se tretira samo kao negativan, jerdirektno vodi ka pitanjima o tome kako se ti problemi mogu prevazići. U kontekstusudova o društvenom blagostanju, takve probleme je najprirodnije rešitipovećanjem informacione baze, a to je moguće učiniti na nekoliko različitih na-čina (Odeljak IV). Ovi pristupi se u praksi koriste za agregatne sudove koje donosepojedinci, ali mogu da se koriste i za organizovane procedure dobijanjadruštvenih pokazatelja siromaštva, nejednakosti, realnih nacionalnih dohodakakorigovanih za distribuciju, i ostalih agregatnih indikatora.Drugo, Bjukenenovo dovođenje u pitanje koncepta društvene preferencije (injenog korišćenja kao rang-liste na osnovu koje se donose – ili objašnjavaju –društveni izbori), zaista je prikladno u slučaju mehanizama društvenog odlučivanja,mada manje u slučaju sudova o društvenom blagostanju (Odeljak III).Erouova teorema, u svom originalnom obliku, ne važi ako se društveno odlučivanjekarakteriše na osnovu funkcija izbora bez ikakvih zahteva u pogledu konzistentnostiizbora unutar menija. Međutim, kad se razrade prirodne implikacijestava o društvenim odlukama na osnovu funkcija izbora, Erouovi uslovi morajuda se preformulišu na odgovarajući način, a tada se rezultat nemogućnosti ponovou celosti javlja (Odeljak III). Ideja o društvenoj preferenciji ili unutrašnjojkonzistentnosti društvenog izbora u suštini je suvišna za ovaj rezultat nemoguć-

nosti. Dakle, Bjukenenov postupak ne negira Erouovu nemogućnost. S drugestrane, on sam po sebi predstavlja važnu novinu.Suočavanje s problemom nemogućnosti u slučaju mehanizama društvenogodlučivanja u velikoj je meri pitanje kompromisa između različitih principa. Zato je neophodno manje kruto tumačenje uloge aksiomatskih zahteva u pogledudopustivih pravila društvenog odlučivanja (Odeljak V).Economic Annals no 160, January 2004 - March 2004245Racionalnost i društveni izborTreće, Bjukenenov argument u prilog proceduralnijeg shvatanja društvenihodluka ima mnogo dobrih strana. Uprkos tome, s razlogom se sumnja u adekvatnostisključivo proceduralnog stanovišta (nezavisnog od posledica), baš kaošto ima mnogo pogrešnih elemenata u usko konsekventnom stanovištu (nezavisnomod procedura). Ponovnom karakterizacijom stanja stvari na prikladan na-čin, međutim, proceduralna pitanja moguće je sažeti sa onim konsekventnim, aevaluacija stanja može da se zasniva na oba ova aspekta (Odeljak IV). Ovo kombinovanjenaročito je važno za inkorporiranje slobode i prava u društvene sudove,baš kao i u mehanizme društvenog odlučivanja (Odelja VII).Konačno, postoji potreba i da se obrati više pažnje na racionalnost individualnogponašanja kao integralne komponente racionalnih društvenih odluka.Konkretno, praktični domet teorije društvenog izbora, u svojoj tradicionalnojformi, znatno je umanjen tendencijom da se ignoriše formiranje vrednosti krozdruštvene interakcije. Bjukenen je u pravu kad ističe ulogu javne rasprave u razvojupreferencija (kao važnog dela demokratije). Međutim, tradicionalna teorijajavnog izbora nepravedno je postala preuska zbog uporne tvrdnje da se pojedincibez izuzetka ponašaju kao homo economicus (što je pitanje u vezi s kojim je teorijadruštvenog izbora mnogo liberalnija). Ovo beskompromisno ograničenjemože u znatnoj meri da iskrivi prirodu društvenih pitanja i vrednosti. Ali, poredovog ograničenja deskpriptivnog karaktera, tu je i važno pitanje "praktičnog razuma".Mnogi od najteže rešivih problema savremenog sveta – od sprečavanjagladi do očuvanja životne sredine – zahtevaju formiranje vrednosti putem javnerasprave (Odeljak VIII).U vezi sa racionalnošću društvenih odluka pojavili su se mnogi važni zaključ-ci u disciplini teorije društvenog izbora, kao i u pristupu koji se zasniva na javnomizboru. U stvari, tek kombinovanjem tih zaključaka dobijamo nešto više.Kao teoretičar društvenog izbora, ja, u stvari, nisam planirao da budem naročitoobjektivan u ovom izlaganju, ali, pretpostavljam da ne moram da se izvinjavamšto sam na kraju ispao prilično nepristrasan.Prevela mr Nadežda SilaškiEkonomski anali br 160, januar 2004. - mart 2004.246Amartja SenEconomic Annals no 160, January 2004 - March 2004247Racionalnost i društveni izborLITERATURAAizerman, M. A. "New Problems in the GeneralChoice Theory." Social Choice andWelfare, December 1985, 2(4), pp. 235-82.Aizerman, Mark A. and Aleskerov, Fuad."Voting Operators in the Space of ChoiceFunctions." Mathematical Social Sciences,June 1986, 11(3), pp. 201-42; corrigendum,June 1988, 13(3), p. 305.Aizerman, Mark A. and Malishevski, A. V."General Theory of Best Variants Choice:Some Aspects." IEEE Transactions onAutomatic Control, 1981, AC-26, pp.1031-4l.

Anand, Sudhir. Inequality and poverty inMalaysia: Measurement and decomposition.New York: Oxford University Press, 1983.Anand, Sudhir and Ravallion, Martin. "HumanDevelopment in Poor Countries: On theRole of Private Incomes and PublicServices." Journal of EconomicPerspectives, Winter 1993, 7(1), pp. 133-50.Arneson, Richard J. "Equality and EqualOpportunity for Welfare." PhilosophicalStudies, May 1989, 56(1), pp. 77-93.Arrow, Kenneth, J. Social choice and individualvalues. New York: Wiley, 1951; 2ndEd., 1963.----. "Extended Sympathy and the Possibility ofSocial Choice." American EconomicReview, February 1977 (Papers andProceedings), 67(1), pp. 219-25.----. ed. Markets and welfare. London:Macmillan, 1991.Arrow, Kenneth J. and Raynaud, Herve. Socialchoice and multicriterion decision-making.Cambridge, MA: MIT Press, 1986.Atkinson, Anthony B. "On the Measurementof Inequality." Journal of EconomicTheory, September 1970, 2(3), pp. 244-63.----. Social justice and public policy.Cambridge, MA: MIT Press, 1983.----."James M. Buchanan's Contributions toEconomics." Scandinavian Journal ofEconomics, 1987, 89(1), pp. 5-15.----. Poverty and social security. New York:Harvester Wheatsheaf, 1989.Barbera, Salvador and Dutta, Bhaskar. "General,Direct and Self-Implementation of SocialChoice Functions via Protective Equilibria."Mathematical Social Sciences, April 1986,11(2), pp. 109-27. Basu, Kaushik. Revealedpreference of government. Cambridge:Cambridge University Press, 1980.----. "The Right To Give Up Rights."Economica, November 1984, 51(204), pp.413-22. Baumol, William J. Superfairness.Cambridge, MA: MIT Press, 1986.Bergson, Abram. "A Reformulation of CertainAspects of Welfare Economics." QuarterlyJournal of Economics, February 1938,52(1), pp. 310-34.----. Essays in normative economics. Cambridge,MA: Harvard University Press, 1966.Binmore, Ken. Playing fair: Game theory andthe social contract, Vol. I. London: MITPress, 1994.Blackorby, Charles and Donaldson, David."Measures of Relative Equality and TheirMeaning in Terms of Social Welfare."Journal of Economic Theory, June 1978,18(1), pp. 59-80.----. "Ethical Indices for the Measurement ofPoverty." Econometrica, May 1980, 48(4),pp. 1053-60.Blackorby, Charles; Donaldson, David andWeymark, John. "Social Choice withInterpersonal Utility Comparisons: ADiagrammatic Introduction."International Economic Review, June1984, 25(2), pp. 325-56.

Blair, Douglas H.; Bordes, Georges A.; Kelly,Jerry S. and Suzumura, Kotaro."Impossibility Theorems without CollectiveRationality." Journal of Economic Theory,December 1976, 13(3), pp. 361-79.Blair, Douglas H. and Pollak, Robert A. "AcyclicCollective Choice Rules." Econometrica,July 1982, 50(4), pp. 931-44.Ekonomski anali br 160, januar 2004. - mart 2004.248Amartja SenBorda, J. C. "Memoire sur les Elections auScrutin." Memoires de l'Academie Royaledes Sciences (Paris), 1781.Brennan, Geoffrey and Lomasky, Loren.Democracy and decision: The pure theoryof electoral preference. Cambridge:Cambridge University Press, 1993.Broome, John. Weighing goods. Oxford:Blackwell, 1991.Buchanan, James M. "Social Choice, Democracy,and Free Markets." Journal of PoliticalEconomy, April 1954a, 62(2), pp. 114-23.----. "Individual Choice in Voting and theMarket." Journal of Political Economy,August 1954b, 62(3), pp. 334-43.----. Fiscal theory and political economy.Chapel Hill, NC: University of NorthCarolina Press, 1960.----.Liberty, market and the state. Brighton,U.K.: Wheatsheaf, 1986.----. "Foundational Concerns: A Criticism ofPublic Choice Theory." Unpublished manuscriptpresented at the European PublicChoice Meeting, Valencia, Spain, April1994a.----."Dimensionality, Rights and Choicesamong Relevant Alternatives."Unpublished manuscript presented at ameeting honoring Peter Bernholz, Basel,Switzerland, April 1994b.Buchanan, James M. and Tullock, Gordon.The calculus of consent. Ann Arbor:University of Michigan Press, 1962.Caplin, Andrew and Nalebuff, Barry. "On 64%Majority Rule." Econometrica, July 1988,56(4), pp. 787-814.Chakravarty, S. R. "Ethically Flexible Measures ofPoverty." Canadian Journal of Economics,February 1983, 16(1), pp. 74-85.Chichilnisky, Graciela. "Social AggregationRules and Continuity." Quarterly Journal ofEconomics, May 1982, 97(2), pp. 337-52.Chichilnisky, Graciela and Heal, Geoffrey M."Necessary and Sufficient Conditions for aResolution of the Social Choice Paradox."Journal of Economic Theory, October1983, 31(1), pp. 68-87.Cohen, G. A. "On the Currency of EgalitarianJustice." Ethics, July 1989, 99(4), pp. 906-44.Condorcet, Marquis de. Essai sur l'applicationde l'analyse a la probabilite des decisionsrendues a la pluralite des voix. Paris:L'Imprimerie Royale, 1785.Cowell, Frank A. Measuring inequality. NewYork: Wiley, 1977.

Dasgupta, Partha. An inquiry into well-beingand destitution. Oxford: OxfordUniversity Press, 1993.d'Aspremont, Claude. "Axioms for SocialWelfare Ordering," in Leonid Hurwicz,David Schmeidler, and HugoSonnenschein, eds., Social goals and socialorganization. Cambridge: CambridgeUniversity Press, 1985, pp. 19-76.d'Aspremont, Claude and Gevers, Louis."Equity and the Informational Basis ofCollective Choice." Review of EconomicStudies, June 1977, 44(2), pp. 199-209.Deb, Rajat. "Binariness and Rational Choice."Mathematical Social Sciences, August1983, 5(1), pp. 97-106.Desai, Meghnad. Poverty, famine and economicdevelopment. Aldershot, U.K.: Elgar,1995.Dreze, Jean and Sen, Amartya. Hunger andpublic action. Oxford: Oxford UniversityPress, 1989.----. India: Economic development and socialopportunity. Oxford: Oxford UniversityPress, 1995 (forthcoming).Eichhorn, W. Measurement in economics.New York: Physica-Verlag, 1988.Elster, Jon and Hylland, Aanund, eds.Foundations of social choice theory.Cambridge: Cambridge University Press,1986.Elster, Jon and Roemer, John, eds. Interpersonalcomparisons of well-being. Cambridge:Cambridge University Press, 1991.Fine, Ben and Fine, Kit. "Social Choice andIndividual Ranking I." Review ofEconomic Studies, July 1974, 41(3), pp.303-22.Economic Annals no 160, January 2004 - March 2004249Racionalnost i društveni izbor----."Social Choice and Individual Rankings II."October 1974, 41(4), pp. 459-75.Fishburn, Peter C. The theory of social choice.Princeton, N J: Princeton University Press,1973.Foster, James E. "On Economic Poverty: ASurvey of Aggregate Measures." Advancesin Econometrics, 1984, 3, pp. 215-51.----."Inequality Measurement," in H. PeytonYoung, ed., Fair allocation. Providence, RI:American Mathematical Society, 1985, pp.31-68.Gaertner, Wulf. "An Analysis and Comparisonof Several Necessary and SufficientConditions for Transitivity of MajorityDecision Rule," in Jean-Jacques Laffont,ed, Aggregation and revelation of preferences.Amsterdam: North-Holland, 1979,pp. 91-112.Gaertner, Wulf; Pattanaik, Prasanta K. andSuzumura, Kotaro. "Individual RightsRevisited." Economica, May 1992,59(234), pp. 161-78.Gardenfors, Peter. "Positional VotingFunctions." Theory and Decision,September 1973, 4(1), pp. 1-24. "Rights,

Games and Social Choice." September1981, 15(3), pp. 341-56.Gevers, Louis. "On InterpersonalComparability and Social WelfareOrderings." Econometrica, January 1979,47(1), pp. 75-89.Gibbard, Allan F. "Manipulation of VotingSchemes: A General Result." Econometrica,July 1973, 41(4), pp. 587-601.Grandmont, Jean-Michel. "IntermediatePreferences and the Majority Rule."Econometrica, March 1978, 46(2), pp.317-30.Griffin, Keith and Knight, John, eds. Humandevelopment and the international developmentstrategy for the 1990s. London:Macmillan, 1990.Habermas, J. "Three Models of Democracy."Constellations, April 1994, 1(1), pp. 1-10.Hamlin, Alan and Pettit, Philip, eds. The goodpolity. Oxford: Blackwell, 1989.Hammond, Peter J. "Equity, Arrow'sConditions, and RawIs' DifferencePrinciple." Econometrica, July 1976, 44(4),pp. 793 -804.----. "Welfare Economics," in G. Feiwel, ed,Issues in contemporary microeconomicsand welfare. Albany: State University ofNew York Press, 1985, pp. 405-34.----. "Consequentialist Social Norms for PublicDecisions," in Walter P. Heller, Ross M.Starr, and David A. Starrett, eds., Socialchoice and public decision-making, Vol. 1.Essays in honor of Kenneth J. Arrow.Cambridge: Cambridge University Press,1986, pp. 3-27.Hansson, Bengt. "Choice Structures andPreference Relations." Synthese, October1968, 18(4), pp. 443-58.----."Voting and Group Decision Functions."Synthese, December 1969, 20(4), pp. 526-37.----."The Existence of Group Preference."Public Choice, Winter 1976, 28, pp. 89-98.Harsanyi, John C. "Cardinal Welfare,Individualistic Ethics, and InterpersonalComparisons of Utility." Journal of PoliticalEconomy, August 1955, 63(3), pp. 309-21.Hausman, Daniel M. and McPherson,Michael S. "Taking Ethics Seriously:Economics and Contemporary MoralPhilosphy." Journal of EconomicLiterature, June 1993, 31(2), pp. 671-731.Hayek, Friedrich A. The constitution of liberty.London: Routledge and Kegan Paul, 1960.Heller, Walter P.; Starr, Ross M. and Starrett,David A., eds. Social choice and publicdecision-making, Vol. 1. Essays in honorof Kenneth J. Arrow, Cambridge:Cambridge University Press, 1986.Hirschman, Albert. Exit, voice and loyalty.Cambridge, MA: Harvard UniversityPress, 1970.Inada, Kenichi. "On the Simple MajorityDecision Rule." Econometrica, July 1969,37(3), pp. 490-506.----."Majority Rule and Rationality." Journal ofEconomic Theory, March 1970, 2(1), pp.

27-40.Ekonomski anali br 160, januar 2004. - mart 2004.250Amartja SenKakwani, Nanak. Analyzing redistributionpolicies. Cambridge: CambridgeUniversity Press, 1986.Kalai, E. and Muller E. "Characterization ofDomains Admitting Nondictatorial SocialWelfare Functions and NonmanipulableVoting Procedures." Journal of EconomicTheory, December 1977, 16(2), pp. 457-69.Kanbur, S. M. (Ravi). "The Measurement andDecomposition of Inequality andPoverty," in F. van der Ploeg, ed.,Mathematical methods in economics. NewYork: Wiley, 1984, pp. 403-32.Kanger, Stig. "On Realization of HumanRights." Acta Philosophica Fennica, May1985, 38, pp. 71-78.Kelly, Jerry S. Arrow impossibility theorems.New York: Academic Press, 1978.Kelsey, David. "The Role of Informaton in SocialWelfare Judgments." Oxford EconomicPapers, June 1987, 39(2), pp. 301-17.Knight, Frank. Freedom and reform: Essays ineconomic and social philosophy. NewYork: Harper, 1947; republished,Indianapolis: Liberty, 1982.Kolm, Serge Ch. "The Optimal Production ofSocial Justice," in J. Margolis and H.Guitton, eds., Public economics. London:Macmillan, 1969, pp. 145-200.Laffont, Jean-Jacques, ed. Aggregation andrevelation of preferences. Amsterdam:North-Holland, 1979.Lambert, Peter J. The distribution and redistributionof income: A mathematical analysis.Oxford: Blackwell, 1989.Le Breton, Michel and Trannoy, Alain."Measures of Inequalities as anAggregation of Individual PreferencesAbout Income Distribution: The ArrovianCase." Journal of Economic Theory, April1987, 41(2), pp. 248-69.Levi, Isaac. Hard choices. Cambridge:Cambridge University Press, 1986.Levin, Jonathan and Nalebuff, Barry. "AnIntroduction to Vote-Counting Schemes."Journal of Economic Perspectives, 1995(forthcoming).Mansbridge, Jane J., ed. Beyond stir-interest.Chicago: University of Chicago Press, 1990.Maskin, Eric. "Social Welfare Functions onRestricted Domain." Mimeo, HarvardUniversity, 1976.----."A Theorem on Utilitarianism." Review ofEconomic Studies, February 1978, 45(1),pp. 93-96.----. "Decision-making under Ignorance withImplications for Social Choice." Theory andDecision, September 1979, 11(3), pp. 319-37.McKelvey, R. D. "General Conditions forGlobal Intransitivities in Formal VotingModels." Econometrica, September 1979,47(5), pp. 1085-1112.Meade, James E. The just economy. London:

Allen and Unwin, 1976. Mill, John Stuart.On liberty. London: Parker, 1859; republished,in Utilitarianism; On liberty;Representative government. London:Everyman's Library, 1910.Mirrlees, James A. "The Economic Uses ofUtilitarianism," in Amartya Sen andBernard Williams, eds., Utilitarianism andbeyond. Cambridge: CambridgeUniversity Press, 1982, pp. 63-84.Moulin, Herve. The strategy of social choice.Amsterdam: North-Holland, 1983.Mueller, Dennis C. Public choice II.Cambridge: Cambridge University Press,1989.Myerson, Roger B. "Utilitarianism,Egalitarianism, and the Timing Effect inSocial Choice Problems." Econometrica,July 1981, 49(4), pp. 883-97.Nozick Robert. Anarchy, state, and utopia.York: Basic Books, 1974.----.The examined life. New York: Simon andSchuster, 1989.Nussbaum, Martha. "Nature, Function andCapability: Aristotle on PoliticalDistribution." Oxford Studies in AncientPhilosphy, Supplementary volume, 1988,pp. 145-84.Nusshaum, Martha and Sen, Amartya, eds.The quality of life. Oxford: OxfordUniversity Press, 1993.Economic Annals no 160, January 2004 - March 2004251Racionalnost i društveni izborOsmani, Siddiq R. Economic inequality andgroup welfare. Oxford: Oxford UniversityPress, 1982.Pattanaik, Prasanta K. Strategy and groupchoice. Amsterdam: North-Holland, 1978.Pattanaik, Prasanta K. and Salles, Maurice,eds. Social choice and welfare. Amsterdam:North-Holland, 1983.Pattanaik, Prasanta K. and Suzumura,Kotaro. "Rights, Welfarism and SocialChoice." American Economic Review,May 1994a, (Papers andProceedings),84(2), pp. 435 -39.----."Individual Rights and Social Evaluation: AConceptual Framework." Mimeo,University of California, Riverside, 1994b.Peleg, Bazalel. Game theoretic analysis of votingin committees. Cambridge: CambridgeUniversity Press, 1984.Phelps, Edmund S., ed. Economic justice.Harmondsworth, U.K.: Penguin, 1973.Pigou, Arthur C. "Some Aspects of WelfareEconomics." American Economic Review,June 1951, 41(3), pp. 287-302.PIott, Charles. "Path Independence, Rationalityand Social Choice." Econometrica,November 1973, 41(6), pp. 1075-91.Przeworski, Adam and Limongi, Fernando."Democracy and Development." Mimeo,University of Chicago, 1994.Ravallion, Martin. Markets and famines.Oxford: Oxford University Press, 1987.----. Poverty comparisons. Chur, Switzerland:

Harwood, 1994.Rawls, John. "The Sense of Justice." PhilosophicalReview, July 1963, 72(3), pp. 281-305.----. A theory of justice. Cambridge, MA:Harvard University Press, 1971.Riley, Jonathan. Liberal utilitarianism: Socialchoice theory and J. S. Mill's philosophy.Cambridge: Cambridge University Press,1987.Robbins, Lionel. "Interpersonal Comparisonsof Utility: A Comment." EconomicJournal, December 1938, 48(192), pp. 635-41.Roberts, Kevin W. S. "Possibility Theoremswith Interpersonally Comparable WelfareLevels." Review of Economic Studies,January 1980a, 47(2), pp. 409-20.----. "Interpersonal Comparability and SocialChoice Theory." Review of EconomicStudies, January 1980b, 47(2), pp. 421-39.Roemer, John. "An Historical MaterialistAlternative to Welfarism," in Jon Elster andAanund Hylland, eds., Foundations of socialchoice theory. Cambridge: CambridgeUniversity Press, 1986, pp. 133-64.Rowley, Charles K. Liberty and the state.Aldershot, U.K.: Elgar, 1993.Samuelson, Paul A. Foundations of economicanalysis. Cambridge, MA : HarvardUniversity Press, 1947.Sandmo, Agnar. "Buchanan on PoliticalEconomy: A Review Article." Journal ofEconomic Literature, March 1990, 28(1),pp. 50-65.Satterthwaite, Mark A. "Strategy-proofnessand Arrow's Conditions: Existence andCorrespondence Theorems for VotingProcedures and Social Welfare Functions."Journal of Economic Theory, April 1975,10(2), pp. 187-217.Scanlon, Thomas M. "Contractualism andUtilitarianism," in Amartya Sen andBernard Williams, eds., Utilitarianism andbeyond. Cambridge: CambridgeUniversity Press, 1982, pp. 103-28.Schofield, Norman, J. "Generic Instability ofMajority Rule." Review of EconomicStudies, October 1983, 50(4), pp. 695-705.Schwartz, Thomas. "Rationality and the Mythof the Maximum." Nous, May 1972, 6(2),pp. 97-117.----. The logic of collective choice. New York:Columbia University Press, 1985.Seabright, Paul. "Social Choice and SocialTheories." Philosophy and Public Affairs,Fall 1989, 18(4), pp. 365-87.Sen, Amartya K. "A Possibility Theorem onMajority Decisions." Econometrica, April1966, 34(2), pp. 491-99.eEkonomski anali br 160, januar 2004. - mart 2004.252Amartja Sen----."Choice Functions and RevealedPreference." Review of Economic Studies,July 1971, 38(3), pp. 307-17; reprinted inSen (1982a).----. Collective choice and social welfare. San

Francisco: Holden-Day, 1970; reprinted,Amsterdam: North-Holland, 1979.----.On economic inequality. Oxford: OxfordUniversity Press, 1973.----. "Real National Income." Review ofEconomic Studies, February 1976a, 43(1),pp. 19-39; reprinted in Sen (1982a).----. "Poverty: An Ordinal Approach toMeasurement." Econometrica, March1976b, 44(2), pp. 219-31; reprinted in Sen(1982a).----."Social Choice Theory: A Re-examination."Econometrica, January 1977a, 45(1), pp.53-89; reprinted in Sen (1982a).----. "On Weights and Measures: InformationalConstraints in Social Welfare Analysis."Econometrica, October 1977b, 45(7), pp.1539-72; reprinted in Sen (1982a).----. Poverty and famines: An essay on entitlementand deprivation. Oxford: OxfordUniversity Press, 1981.----.Choice, welfare and measurement. Oxford:Blackwell, 1982a.----. "Rights and Agency." Philosophy and PublicAffairs, Spring 1982b 11(2), pp. 113-32.----. "Liberty and Social Choice." Journal ofPhilosophy, January 1983, 80(1), pp. 5-28.----. Resources, Values and Development.Oxford: Blackwell, 1984.----. "Social Choice Theory," in Kenneth J.Arrow and Michael Intriligator, eds.,Handbook of mathematical economics,Vol. III. Amsterdam: North-Holland,1986a, pp. 1073-1181.----"Information and Invariance in NormativeChoice," in Walter P. Heller, Ross M. Starr,and David A. Starrett, eds., Social choiceand public decision-making, Vol. 1. Essaysin honor of Kenneth J. Arrow. Cambridge:Cambridge University Press, 1986b, pp.29-55.----.Inequality reexamined. Oxford: OxfordUniversity Press, 1992a.----."Minimal Liberty." Economica, May1992b, 59(234), pp. 139-60.----. "Internal Consistency of Choice."Econometrica, May 1993, 61(3), pp. 495 -521.----. "Population: Delusion and Reality." NewYork Review of Books, 22 September 1994,41(15), pp. 62-71.Sen, Amartya K. and Pattanaik, Prasanta K."Necessary and Sufficient Conditions forRational Choice under Majority Decision."Journal of Economic Theory, August 1969,1(2), pp. 178-202.Shorrocks, Anthony F. "Ranking IncomeDistributions." Economica, February 1983,50(197), pp. 3-17.Smith, Adam. An inquiry into the nature andcauses of the wealth of nations. London: W.Strahan and T. Cadell, 1776; republished,Oxford: Oxford University Press, 1976.----. The theory of moral sentiments, RevisedEdition. London: T. Cadell, 1790; republished,Oxford: Oxford University Press,1975.

Streeten, Paul; Burki, S. J.; Haq, Mahbub ul;Hicks, Norman and Stewart, Frances.First things first: Meeting basic humanneeds in developing countries. London:Oxford University Press, 1981.Sugden, Robert. The political economy of pubticchoice. Oxford: Martin Robertson, 1981.----. The economics of rights, cooperation andwelfare. Oxford: Blackwell, 1986.----. "Welfare, Resources, and Capabilities: AReview of Inequality Reexamined byAmartya Sen." Journal of EconomicLiterature, December 1993, 31(4), pp.1947-62.Suppes, Patrick. "Some Formal Models ofGrading Principles." Synthese, December1966, 16(3/4), pp. 284-306.Suzumura, Kotaro. Rational choice, collectivedecisions and social welfare. Cambridge:Cambridge University Press, 1983.Economic