Radoš Bajić LED Bole prsti, bride, jakoje, nekaj nek bole. E, ima da te iskalemim, ebem ti manastirčiće, pa makar otpali. Ovi se zamenjuju, kaleme, danas jednem, sutra drugem. E kod mene ne da kalemiš. Ma neće niki da ti radi to ki njemu što radi, sve to ošljare onako, da mu je samo u njegove avlije da ima dvorce i da mu tu bude lepo, a kad izañe na put - može da se udavi u blatu, njega to ne okupira uopšte. Ma, bacau po putu prazne šišiće od vegete, kutičiće od imalina, mrtve pacove, ima koliko oćeš. Ma, nema to više ki nekad, oteli ti se krava pa doñu ljudi, pa padne slatko i voda i po neka ljuta. E, kod mene ne da urediš. Nećeš kod mene da ga kalemiš kako ti oćeš. Ma, neće bre ljucki ni da kaleme, nare lečka pelcer odozgor i samo šiljkau, šiljkau i kad bide uveče iskalemili po tri iljade svi, a to posle kad ga mećeš u trap otpadu glave, pelcer samo leti, to kuj te pita. Ovako ga kalemi ti, ima da škripi kalemar ki kad se otvara vratnice, sastavljam ga ja tako gadno da ima da ti se čini da je poraslo na njemu. Ovako sam. Ustanem ujutru u pola pet i bockam ga polako, za 10 dana, deset. Mama mi donosi materijal, mantikola debela ki prs, pelcer mi dobar i šta mi se tiče. Ne izlazim uopšte odavde. Reko sam mame ako mi viče neki kaži da sam otišao na vežbu. Doduše, izañem samo kad treba da... je li, da... vršim, i to!! Izašao sam malopre, reko, čeka malo da mi se odmore prsti i da... to, je li... ma da pišam, i otidnem iza kuće u šljivače, mrzi me da idem u nužnik za malu stvar i taman sam se raskoračio kad čujem iza mene: "El ti treba pomoć, Milivoje", kaže, "da ti pomognem." - Pa reko, el' baš oćeš da mi pomogneš? - Kaže: Pa ja sam dokon, mogo bi. E, reko: ... Ako si već rešio da mi pomogneš, dela bogati, preskoči se preko plota pa doñi, reko, da mi ga malko podržiš. Ama, reko, marš odatle, ma ne treba mi tvoja pomoć za nikad, makar kozom orao, i reko, nemo da me presecaš tu kad vidiš imam poso. Ama, radili smo mi sair boži, svañali smo se, sudili de, šta nismo radili i on bi sad hteo da mi pomogne, mora da mu nešto trebam kad mi tako pazi. A to sve počelo onako, za ništa. Prešo sam mu ja pre neku godinu kolima preko mlade deteline i on bi teo da mu dam četres iljada za oštetu. Reko, zašta da ti dam, bre, pa nisam ja magare da serem pare, ne berem ja to po drveću pa da i imam za bacanje. Reko, ne dam. Imanje do imanje, kad okrećem kola ne mogu da gledam da l točak prelazi meñak. Naljutio se on, utopčio nos ki okarinu, šviče po avlije, tera pizmu, ne da zbori, e, velim, jakoje, ljuti se kolko oćeš, što jes, jes, trag pola peda, kolko prešo točak, a on bi teo četres iljada. Ne dam. I, kad beše te godine da kalemim, spremio sam sve živo, ustao sam rano i čekam da dolaze. Tad sam se bio zamenjivao tu po selu. Čekam ja, pet sati nema niki, šest sati nema niki, šta je ovo, reko, što i nema sunce i

kalaisano ebem. Kad, ono on izašo iz avlije na raskrsnicu i presreće ljude, oni svrću ovamo za kod mene, i veli: Je li, kaže, de ćete vi? - Didemo, kaže da kalemimo Milivoju. - Kojem bre, kaže, Milivoju. Ma, ne kalemi on, kaže, danas, odložio, eve kaže, sad samo što ode, mora, kaže, dide odma u Nakosu dizore ono, dali mu, kaže, traktor iz zadruge, mora da ide odma, ne sme da čeka će da mu se stvrdne. I tako, vrnu mi kalemare da mi se ne stvrdne. - Vido ja šta bi, trčim od kuće do kuće, a bre, u bre, oće bit, tera gor, tera dol. Ne vredi, ljudi otišli drugem poslem kojekuda. El, el me zaeba Radoje, zaeba. Jakoje, tako mi i treba. E, mislio sam svaku noć kad legnem kako da mu vrnem taj dug. Prevrćem se po krevetu ne mogu da zaspim, reko, dećeš na mene, sunce ti kalaisano ebem. Pa, el on zna na koga se namerio, pa ja sam u vojske bio kurir i preplivao sam Dunav u pune opreme, a reka valovita, ubilo se... pa ja imam u mudima ono što on ima u one glave ki lijevo lubenče. Otidnem u Trstenik, pijačni dan, da kupim neke ulare za goveda, i šetam tako po pijacu gledam kako se kreću cene, kad, ete ti je njegova svastika, ukurila neke ćuriće prodaje: Je li, kaže, prijatelju, kako su ovi dole, što ne doñu malko u tazbinu, veli, kako su, el su dobro, el su zdravo... - Ma, reko, dobro su prijo, reko, dobro su, zdravo su. Ue, vrnem se ja odma izduške, na lokal, i uz put smislim sve. Viknem ga ja još s puta: Radoje, reko, dolaz ovamo. - Šta ćeš - veli on, i šurka nešto po avlije. - Dolaz ovamo - reko. Reko, bio sam u Trsteniku i taka i taka situacija, sreo sam, bre, ove vaše i vele, umrla ti bre baba, nego nemau kad da dolaze ovamo pa vele, kaže, e, kaže dobro je prijatelju kad smo te sreli, molim te kaži dole nikako drukše, oni odma neka dolaze, kaže, taka i taka situacija pošto je ovo, letnje vreme, oće danas da je saranimo. - Ma, ajde bre - veli on. Reko, - je, tako je. Ama, nije bila nikako bolešljiva - veli on, - Reko, tako je bre. Ue, gledam ja, popeo sam se na tavan i tačno gledam i njinu letnju kujnu. razleteli se oni po avlije, jure kokoške, ode on u bačvaru, lupau burići tamo, toči rakiju, žuri da ne zakasni. Pa, dećeš na mene, ma nije se rodio taj da mene zaebe. On u Počekovinu sa ženom, ukurio bokče, obuko se lepo, pa preko ckele, preko žita, požurio da stigne što pre. Kad tamo u selo počeli oni da kukau, žena nariče ki što je to običaj, a i majka je to, nije šala, doduše nje mi malo bilo žao al' tako ju se zalomilo, šta da radim ja sad. Ušli oni u avliju i kuku oboica, a oni tamo taman se zatekli za ručkem. - Je li bre, šta vi je, šta kukate. Pa, kaže, - El, umrla nana? - Ama, koja nana bre - vele oni. - Pa, kaže, naša nana. I tako... A nana može da je bolje no svi oni. Pa, de ćeš na mene, sunce ti kalaisano, pa ja sam bio najbolji vojnik u čete, stoji na mene ono odelo ki saliveno. Ugoio sam se bio, noge pune nogavice, obrazi će da isprskau. Voleo me vodnik više nego sve. Šaljem mu ja čestitke svake Nove godine, to ne može da preñe, i ne žalim uopšte. Otidnem u Trstenik i kupim najlepšu, pa kad ga istrokujem štampanim slovima srećna ta i ta, to ima samo da gledaš. Ne proñe mnogo, dobijem ja od njega jednu još lepšu, i sad mi ćuti na kredencu u kujne, onako na rasklapanje. Veli poštar, kaže, ovakvu nisam doneo ni jednem u selu. Pa reko, ne moš ni da doneseš, to samo mene mož da doneseš taku lepu čestitku, šta ti je tebe.

Napisao moj vodnik, kaže: Mitraljezac, kaže, želim ti da u ove godine ne arčiš više mece u prazno, nego ako oćeš, kaže, da se oženiš pa da ti doñemo na svadbu. Ama, hteo sam ja njega da pozovem još odavno, voleo bi ja da on doñe, da ga ja provedem malo pored Morave, da popijemo po neki crnjak, al' znam nemam de da ga dovedem, i ne zovem ga. Na mogu čoveka da metem da spava tek kako bilo, odelenja na kuće sam tek betonirao, još nisam ni sve prozore metuo, a kad praviš kuću to ima da bacaš pare ki u provaliju. Ama nije mene za njega, za njega mene i kojekako, al treba da doñe sa gospoñom i detetom, dobro, dete će u lavor, ali gospoña treba da izañe noću, ono, vreme ladno, probije vetar, i nije zgodno, nije zgodno. I rešavam se da napravim tu jamu i to kupatilo, ostavio sam ja odelenje za to, al jedva, deda ne da, da ga ubiješ. - No, kaže, treba da nuždim u kuće, treba da poganim kuću, teško mu kad doñe da otidne do nužnika ki narod. - Ama, bre, deda, šta ti, reko, pa el vidiš, reko, da to prave svi po selu. Ovaj, ovaj ode Radoje, napravi to prvi, ama on bi se ubio ki siroče kad ne bi štrčeo ki praziluk iz torbe. Zabio se on u onu rupu, a ja ga gledam pa velim: -Je li bre, šta radiš to. - Pa kopam. -Ama šta kopaš tu uz moj plot, reko? Kad on rascepi one usnice ki kad ljubio usiljanu plotnu pa veli: - To ti je bre skeptička jama, i uvodim kupatilo, ako ćeš da znaš, tu ide ta voda i to iz kupatila, pa šta će da smeće moa skeptička jama tvojem plotu. - Ama, bre i ako neće ništa da mu smeće, trebao si da me pitaš ako si čovek, šta se mene tiče tvoja skeptička jama, buši ti po tvoje avlije kako ti oćeš, nego nemo, reko, slučajno, ta tvoja smrdljiva voda, i to, da ide ovamo po moem dvorištu, i da mene, reko, podriva kuću ovamo. Kad on izbeči one oči ki odran ovan, pa veli onako ilobazno: - Ama, znam ja, kaže, što si se ti unezverio ki kad ti rastu kutnjaci, krivo tebe, kaže, će da prsneš od muke što ja uvodim kupatilo, a ja ti, kažem, nisam kriv što ćeš ti celoga veka da se kupaš u lavor. - Ama, reko, ja se bar kupam u lavoru, a ti se nisi okupao od kako te babica okupala, zabagrelko jedan, ama, reko, zabagrelko jedan, a što se tiče kad ću ja da uvedem kupatilo, ako treba da proizvodim šećerušu da me sprovodi milicija na saslušanje, ako tako treba da ga napravim, ne treba mi za nikad. Kad njemu zasvetleše one oči, mogo bi da upali seno na tries metara, pa veli: E, kaže, slepčovoño jedan, za to što tako radiš, za to ćeš večito da ostaneš slepac. - Kuj slepac, reko, kuj slepac, ebem ti kućevni direk, ponovi to još jedared, velim ja i izvučem koc iz plota. Kad on ponovi slepcu, ja ripim u onu rupu pa kad ga..., a onaj koc onako suv, pa ovako malo zacepljen, a ona cepljika sve učini: tiiiiiiiuuujjjjiiinn. Po če da svira. Pa de ćeš, reko, na mene sunce ti kalaisano. i tako. Dado gor u Sudu devesta iljada njemu i dado četres i osam iljada sudske troškove i tako. A nije mi žao, leba mi što ga jem. Što da mi bude žao. Izašli smo mi gor od sudije u onaj hodnik i ja mu dado one pare: reko, eve ti, bre, ove pare pošto i onako voliš paru više nego roñenu majku, taman možeš za ove dvesta iljada da kupiš pločice za kupatilo, tako reko, da i ja učestvujem u izgradnje, možda ćeš da me pustiš nekad, reko, u to tvoje

kupatilo, malo da se plaknem. Bar kad idem na sabor. Pišam ti se u njega. Kad on veli, kaže, za ovo ću da te tužim što si reko. Reko, tuži me, ama, pišam ti se u njega. Kad, neki ljudi vele gor, kaže, zašta bre da ga tužiš pa ono za to i služi. I tako. More, kaki moji sabori, ma, ne idem ja na te sabore uopšte, batalio sam ja to odavno. Koga da gledam tamo? Dim da igram kolo? S kim da se uvatim za kolo, sve to školovani, sve to šeseto, šesetprvo godište, nema ni jedan moja par. Uvatio se neki narod onako. Nabivau one koturove na flaše, idu na streljane, gañau iz puške one patuljce. Ja pogañam ono stalno. Mene to nije interesantno, pokupim ja sve one flaše piva i grickalice, privesce za kola. Pivo popijem sa društvem, grickalice donesem kući po pune xepove, ima to i sad, vuče se fijoka, i privesce za kola trampim za klaker i oranxade pa pojim tako društvo. More i devojke. Videli ovi što imau te streljane kako ja imam sokolovo oko, pa im ne vredi što mi daju pušku sa faličnem nišanem, čim je ja uznem u ruke ja znam šta joj fali. I gañam odma, da l u podnožje, da l u centar. Ma, mole me oni, kaže: "Nemo molim te da gañaš više, pokupi nam se ovo sve, eve ti, kaže, crvendać popi sa društvem, nemo da gañaš, molim te više". Ma, nisam ja uzalud bio, je l tako, najbolji vojnik u čete. A to što moj vodnik tera šalu sa mnom da ne arčim mece više u prazno nego da se oženim, nema od toga ništa, to neće sad na selo ni jedna da se uda za seljaka, oće ona da imaš neku službu, neki zanat, ili da radiš negde u inostranstvu. Neće da prlja ruke. Neće da muze krave, oće da kupi tetrapak, će da je, a neće da radi, će da živi lepo, a na selu to sve teže može, moraš dobro da se oznojiš ako oćeš uveče da se naješ. Mora da ga prskaš, da ga kopaš, da ga pleviš, da mu zagledaš u nebo da l će nešto da ga ubije odozgor, ako ga ubije nikem ništa, opet dolaze priznanice, plaćaj porez i prirez, ne pita te niki odakle, da l ima, da l si ti te pare izvuko iz zemlje, da l ti ta zemlja to dala. Ti proizvedi neko ti ne garantuje da ćeš taj proizvod da unovčiš, i kad ti ga otkupe, otkupe ga po cene koju oni sami odrede i za koju tebe niki ništa ne pita; ako oćeš, oćeš, ako nećeš ne moraš nek ti propadne. Otkupe ti grožñe po tri dinara, posle ga prodaju u Slovenije za pet, litar kisele vode skuplji od kila žita i tako. Ali, kobeljamo nekako. Ipak, najgore što može da te zadese to ti je, da ti ubije odozgor. Da te satre, da te urniše potpuno, posle celu godinu ima da kecaš i ne možeš da se oporaviš. Nema, nema i to ti je, jedva ima da kupiš čeljadi po "tigar" pirotske opance od gume. Proletos, imao sam pšenicu njive četres ari, rodilo, nane mu ga zatitkam, pa rastrtilo. Žuti se njiva ki dukat. Ustanem ti ja ujutru, sobajle, pa sve uzletim uz brdo ki da imam krila, pa uñem u moju pšenicu, a ona sve šušti. Dune malo vetrić, a mene se čini da sve čujem kako pucka zrno o zrno. Reko, još danas pa sutra da žnjemo, ja ću napred, mama za monom neka kupi i nek vezuje, a ovi starci, baba i deda, neka uživau ako znadu, ako može nešto nek pomognu, ako ne može, ja ću sam, za dva dana ću da je obalim. Ima da pokupim svako zrnce. Kad beše uveče taj dan pred žetvu, sedim ja na basamaku, zapalio sam cigaru, gledam u nebo: ono se cakle zvezde na njemu, reko, daće bog da me posluži

vreme još neki dan pa posle kako mu volja. Povukujem ja one zadnje dimove, čeka, reko, da ispušim ovo pa didem da odmaram kad, ete ti ga nešto lupi u komke. - Što pa bre, pušiš te cigare, sam ti reko da ne mećeš ta govna po usta, što pa bre se truješ - veli deda. Reko, ne pušim bre deda, šta ti je tebe, šta prezireš tu. Ja to krijem od njega, ljuti se on, neki Franuz što mu operiso nogu u Skoplju osamnajeste godine reko mu da je duvan mnogo štetan, a ja neću da mu pravim sekiraciju. - Ti misliš - kaže - da sam ja ćorav, gledam ja već poduže, svetli cigara u mraku. Nemo, bre, kaže da pušiš to ako me slušaš. Reko: bre deda, ću da se trujem, ako mi se puši ću da pušim, ne moraš ti mene da kontrolišeš ki da sam ja mali. Ne pušim svilu, pušim ljucki cigare sa filterem, ne škode ništa. Nego, reko, što pa bre ne upališ svetlo će da slomiš vrat po tem mraku. Ma, kaže, neću da palim svetlo za svaku sitnicu, sijalica ki tutka izgori čas kilo soli, bolje kaže, da idem polakše pa da kupim kilo soli, nego da žurim i da palim svetlo pa da jem neslano jelo. - Ma, radi, reko, kako oćeš, nego da ćeš sa tem lončetom, de si pošo, velim mu ja. Kaže: - Ću didem bre da natočim lečka ljute u bačvaru. Da uznem, kaže, malko ljute da istrljam ovu nogu žiga me nešto ceo dan danas i jučer, mora da će da se promeni vreme sutra. Reko, deda, nemo molim te da butaš tu, sam slušao malopre na televizoru kaže ciklon se očekuje tek za nedelju dana. - E, pišam se ja, veli on, na tvoj ciklone, mene kaže, kad žiga noga to ti je najbolji ciklon. A on to ima, oko Božića uzme šes lukova pa i raseče na dva dela i to mu ispadne 12 meseci i to pose metne na perdu i posoli malko i to mu pokaže kako će vreme da bude. I pose uvek kad padne kiša on kaže: - E, kaže, znao sam. Kad suvo vreme kaže: Znao sam da će da bude suvo, i stalno bogoradi i psuje majku ovema što javljaju za vreme na televizoru kaže: - Šta oni znadu, kako oni može da pogode, ja sa luka, bolje pogodim. Ama, reko, ćuti bre deda, molim te, nemo da baksuzuješ tu, sutra ćemo da žnjemo, a ti tu baksuzuješ, šta tajiš tu po tem mraku, numeš, reko, dideš da spavaš. Kad... noga ga nije žigala badava. Pogodi deda. Žnjem ja, naoštrio sam srp samo vrska, mož da se obrijaš sa njim. Malo, malo pa pogledujem u nebo, ono neka zapara, nanu mu ebem, jedva se diše, a žedan sam, žedan, mogo bi Moravu da popijem čini mi se. Mama ponela jedno flakče sa vodom, ono udari u koc i razbi se. I tako ostasmo bez vode. A deda drži krave da pasu, ovako u jednem šljivačetu, a ja mu velim: Reko, deda, id, slave ti, na onaj belovodski izvor, vidi, imaće voda dole, i pogledaj po onema njivama imaće negde neko tikvenče, dela bogati izvrti ga pa donesi malko vode da pijem, mnogo sa žedan. Ode on, nema ga, nema, nema, ja pogledujem u nebo, vidim nešto mi se mlači od sela, reko, neće valjda da bide nešto nevaljatno, i navalio sam ću disečem ruke, tako brzo radim. Ne dižem glavu, pitam nanu i mamu: El' ide deda, - Ma, nema ga još - vele one. Pa di je otišao, šta bi s njim pobogu i zaboga, otišao bi dosad u Trstenik i vrnuo bi se. A mama veli: Traži on drenjine po vrzine, prevario ga neki da to skida pritisak kuj ima. - Dabogda ga pritisla zemlja - kune ga nana - de je dosad. - Da ti pomognem koliko bilo pa vajda. Ne treba, reko, ništa da mi

pomogne samo sam mnogo žedan, velim ja i gledam gor, a ono mi sve sumnjivije. I tek poče neki vetar, ovo reko il' će da ga donese il' će da ga odnese, eba mu majku. Drugo nema. - Je li, reko, čuste l vi da l' to ne zagrme malo? - Ma jok more, avion negde neki - veli mama. - Ma kaki avion, nema ni pojma o avionu, nego reko, el ide deda? - Nema ga još, Milivoje - kaže, nego ajde sinko koćeš da užinamo, cenim da je prešla podna. Pojeñi nešto, kaže, pa će u tem valjda i on da stigne, tako kaže, da ne zapinješ žedan i gladan. Užinajte vi, ne mogu ja, reko, nisam gladan - velim ja i ne stajem. A ona pšenica suva ki zlato, sama mi pada u naruče, ki da zna šta je čeka. I poče vetar, sve jače, sve jače, pogledam ja u nebo, vidim, ide nešto crno od sela i neki podmukli klokot ki da čujem. - Ako ćeš, kaže, da ti namažem na leba malo kajmaka i jaje odozgor - veli mama. Reko: Bre, jedi tu ako ti se je, ja ne mogu da jem - i učini mi se da poče neka kapka da mi ladi leña, znoj mi curi sa čela u oči, sve mi slano grize zenice. Pogledam dole niz livače kad u neki zeman ete ti ga on ide,vidim ne nosi ništa u ruka. - E, reko, de ode pobogu i zaboga - i vrpoljim se čas pogledujem u nebo čas u pšenicu, unezverio sam se ki svinja pred špricanje. - De ti je voda, reko, bre? - Tuj, kaže, dobra voda na onem izvoru, nisam znao da onako dobra voda, pija ja, kaže, dvaput ki volina. - Ma, de ti je voda, reko, bre - derem se ja, ne čujem ga, ni on mene izgleda. Šušte zabrani, kreče svrake, vetar nosi neku šašu, šušti moja pšenica. - Žestoki vrežovi po onema njivama, kaže, mnogo, mnogo veliki al' nigde tikvenče da ga puškom gañaš. - E, reko, da je bilo ki bure ti ga ne bi video. Kaže on: - Šta će ti voda izgleda da će da padne kiša, će da bide vode kolko oćeš. - Ceniš, reko. - Cenim - kaže - žiga me noga ceo dan jučer. E, reko dobro kad te žiga. Kad poče. Prvo onako krupne kapi, udari me u leña pa sve šljepi, a moja pšenica šušti, i sve mi se čini ki da čujem neki jauk. Okrenem se naglo, vidim baba skinula maramu i moli se i krsti, a mama vabi ona goveda što se orgla babe iz ruka. - Beži, veli, pod kola, Milivoje, - veli mama. A ja opljunem dlanove pa nastavim da žnjem. Klize kapljice niz moju pšenicu, srp mi zakučuje u zemlju, vetar je nosi, jedva je vatam. I tek poče da zvrca po Comment: l leñima, skače oko mene ki zrno pasulja, pa ki ora, pa poče ki jaje. Udara mi svud po snage, a ja jedino što čujem ona jauk. I ka negde daleko, čak iza brda čujem mamu: Milivoje, Milivoje! I mislim se kad li je pre otišla tako daleko. A ono me bije odozgor. Ja podignem glavu, ispravim se što više mogu pa dignem ruku i srp u vis i oću da pogledam u nebesa, otvaram oči, ali ne mogu, bije me ono svud, ne osećam ni bol, ni ladnoću, samo čujem ona jauk, jauk, i oću da gledam u nebesa, oću da vidim gor najdalje što može, teo bi da vidim odakle ide ova ala baš na mene pa mi se otrgne nešto čini mi se čak iz peta i riknem: Bože, ebem li ti sve zvezde i zvezdice ako te ima de. I tako brzo doñe, tako brzo i proñe. Gromovi biju i dalje al' na suvo. Oči mi zatvorene, osećam smiruje se, vetar me ladi, a mene se čini da sam vreo ki

nakovanj, dišem vazduh, duboko, oseća se ed i paljevine u njemu i sad čujem jauk ali čini mi se da je pravi, tu blizu. A ono mama i nana nariču: Milivoje, Milivoje! A ja ne smem da otvorim oči, jedva savijem glavu i nešto mi puče u vratu, poče da drhtim, čujem ona jauk, Milivoje, Milivoje, i zamišljam, svud okolo grad ubio pa razlepio, samo moa pšenica od četres ari stoji netaknuta, njiše se na vetru. I učini mi se da je to stvarno tako al' čujem mama nariče, Milivoje, Milivoje, pa ne mogu to više da izdržim, ne mogu da me ubiješ, otvorim oči i viknem: - Šta vi je, šta kukate tu, lebac vi se ogadio. Pogledam, a ono, oko mene gde bila pšenica sad strnjište, neki, neki klas sa još drži al' i on pomolio glavu na niže, puši se zemlja i isparava. - Neću da čujem kukanje, reko. Nema da se kuka, oću pesmu ode. Kuknjava se uzela po polju, duvka ladan vetrić, zemlja miriše na zelene voćke, a ja zapevam: "Pšeničice sitno seme". Zamalo da zaplačem, ma nije mene sramota, ako mi se plače što da ne plačem, što da mi se srce cepa onako na suvo. Kad mi dolje da kukam, ja se iskukam i lakše mi. Lakši sam nekako i brže idem. Samo kad bi me deda vido da plačem ne bi se dobro proveo. Branio on mene da kukam još kad sam bio dete. Kad mi poginuo otac u majdanu, kopao pesak i sruči se onaj pesak, i ono kamenje na njega, doneli ga oni kući, a ja sam bio sa decom po zabranima, skupljali smo jaja od svraka. Ulazim ja u avliju, vidim, ispred vratnice sanitet, ispred kuće sede ljudi na klupama, žene brišu avliju. Uletim ja u kuću i odma oću da uñem u gostinsku sobu. A deda mi prepreči put, pa veli: - Čekaj, čekaj, kaže, oca ti se tamo brije i ureñuje, polako, kaže, i bez plakanja, nisi ti, kaže, žena da plačeš. A mene padoše ona jaja na beton što sam i držao u košulje i velim mu: - Ma, reko, deda, što si ti gologlav? Reko, a što si ti gologlav? I tako. Sad mi je trebao pesak za kaleme, trebalo didem u majdan, ja nisam hteo didem tamo, platio sam čoveka, dao sam mu četres iljada, reko ti da mi to dovezeš, ja neću da idem tamo, oću samo da ga vidim u avlije. I kad idem u polje tem putom više ne idem, idem okolo, mnogo mi dalje, ali neću da se podsećam, šta mi vredi da se podsećam. Al ne može niko da me sretne na putu da me izubiva i da me izmaže blatem, jer zna da nemam oca i da nema kuj da me brani. Kuj sme sad da mi iziñe na put, nek mi stane neki na senku ako sme, a ja nikoga ne diram, živim časno i pošteno. Dobro se proveli oni bilmezi u Kraljevu što su hteli kod mene da ućare. Oni oće kod mene da sašiju odelo. Stojim ja na pijacu podajem grojze, a ono grojze slatko ki med, ono neka omorina, navalile osice i pčele, će da mi izvade oče, al' narod nešto takše. Naiñe neki, neki, al' slabo. Ja to numem da ga natutkam tamo da mu vičem: Izvolte, izvolte, da mu ja tu zalazim. Ako će duzme nek uzme, ako neće ne mora. Vidim ja oko mene ljudi prodaju amo pada al' stalno nešto xavanjkau. Ue, ja sam se udrvio ode pored ove tezge, ne jebava me niki ki trulu šljivu, ne da ga prodam nikad. Čeka, reko, i ja malo da xvanjkam nešto. Pa opletem: Izvolte, izvolte mnogo lepo grojze, izvolte gospoñe, ovaki proizvode niste jeli nikad, još malo pa će didemo, navali narode, razgalamio se ja i počeše, bogami, da dolaze. Kad ovi oko mene počeše da se pogleduju. - Je li, kaže, šta ti je? - Reko: - Šta šta mi je bre, da vidite vi kako ja umem da bogoradim. Poče ja da prodajem ne stižem, da merim sve,

kilo, dva, kilo, dva, kilo i po tri kile. Naiñe neka ekskurzija, dado onema decama jevtinije, ostadoše mene samo još dve gajbice. Kad ne lezi vraže, kad ti nešto ne ide, ne ide pa to ti je. Etej, trojica idu, gledam ja, idu redom od tezge do tezge, pipaju grojze i zaebavau narod. Viču: de ste xuxe, de ste seljaci, de ste gexovani? Približavaju se oni, a ja merim jednem čiče grojze, oni šutnuše jednu gajbicu, ona dolete do moje tezge, udari me u nogu. - Meri, kaže, to malo brže, evo idu ove silaxije ovamo - veli onaj čiča. Izmerim ja ono grojze i metu ovako ruke u xepove, kad ete ti oni, idu prema moje tezge, metuli one gume po usta. - Je li, bre, kaže, Ben Kvik, šta si se ti tu razgalamio ki da je ovo tvoje sokače, ima da bideš fini kad si na pijacu. Veli onaj najkrupniji što ide napred i nasmeja se, vidim ja škrb sve, ima samo nekoliko zuba napred. Ima na ruke istetoviranu golu ženu. Prekrstio on ruke i gleda me pravo u oči, a ona dvojica što stoje iza njega, preñoše napred, uzeše dva najveća fišeka i počeše da prevrću ono moje grojze. I sve one najbolje grozdove da meću u one moje fišeke. Ujedam se ja za usnicu, držim ruke u xepovima i poče da mi se okreće neki ventilator u stomaku. Reko: - Što pa momci prevrćete to grojze tako, nije red, može, reko, da se dogovorimo da sve bude fino, što da pravimo gužvu. Velim ja to, i pogledujem tezge, ovako kod noga stoji mi jedna gvozdena šipka što s njom pričvršćujem holandeze u gajbice, a u desnem xepu sam stego jednu britvicu, ki kašikče, šiljkam tako sa njom pruće kad sam dokon. Kad jedan od onih što trpau ono grojze u one fišece, ima ovu donju usnu ovako napred i veli: - Nema mi šta tu da se dogovaramo s tobom, Ben Kvik, neka gazda odluči da l će da ti plati. I povukoše se oni dva koraka unazak, a onaj glavni se iskezi, spusti ruke, pa poñe jedan korak prema tezge. Mene se zavrte ventilator još više u želucu, udari mi krv u obraze i kao munja potegnem onom pesnicom u kojoj mi britva i ljuljnem ga tako gadno preko usta da on padne na dupe ki svetnjak. Istog trena, čini mi se, ripim za onu gvozdenu šipku ipod tezge, stegnem je dobro, pa reko: - Ote ovamo, ote ovamo, dadu vi ebem šiljokuransku, da vi ja dam grojze sa biberonima. Ote ovamo da vi Ben Kvik sašije pantalone. Nemo, reko, da gledate u gazdu, on skoro neće da ustane, i kad bude ustao ima da bude plav ki grlica. Reko, ajte ovamo da ve ja izkanuram. Pa de ćete na mene, sunce vi kalaisano. Mene vidra nije ravna. Još da je imao kuj da me školuje, gde bi mi bio kraj. Doduše, kad sam završio osmoljetku nastavnik, reko dede, kaže, biće štete ako Milivoja ne date dalje u školu, ovakoga računxiju nismo imali odavno u škole. Al, ja znam, kuj da mi zaradi za knjige, za sveske, ta dedina invalida jedva stiže i za porez, on se već, čovek ispustio, ostareo, ne može više da zapinje, nosi snop trske pa se zadiše, zadiše. Baba, i ona tad nekako pala sa tavana, bila u bolnice devetnajest dana, može da šurka po nešto kod kuće, al o rañu nema ni pojma. Jedino mama. E, reko, znam šta će da bide, ja ima da otidnem od kuće, ona ima da se razglavljuje od posla, ima da trsi, trsi dok se ne istroši ki sapun. A to pokojni oca ne bi dozvolio. I tako. Ostado ja. Malo zbog imanja, malo zbog oce. I kad idem uzbrdo, nešto gleam nema omladine, nema mladosti, u proseku četres-pedeset godina, već sve trošno izdiše, ne može više da zapinje. Pita me deda: - Dobro, kaže, ti

si mlad čovek, trebao bi to da znaš, šta će da bide sa ovema imanjima što ostaju, evij, kaže, gomila njih što imau prvoklasna imanja odoše sa zemlje, kaže, kuj će to da radi. - Pa, reko, deda valjda će da bude neko udruživanje, neka kolektiva će to valjda da radi. - Ma kaka, kaže, kolektiva, oni ne obrade, kaže, ni njine njive, pogledaj, veli, kake su im njive. - Ma, reko, deda, šta me to interesuje, neka radi kuj oće, ja znam da ja neću. Mene prsne kršnjača dok obradim i ovo naše, šta će mi tuñe, ne treba mi ni ovoliko. Neću da lomim vrat, neću da se zabijem u zemlju pre vremena. A teo bi i ja da proñem, da vidim, da doživim, da osetim al mi se ne da. Gledamo mi tako, jedno veče televizor, beše neka emisija o moru, baba i deda sede na otomanu, baba drema, a i mama se klati na stolice, će da padne koliko joj se spava. Deda kad i kad razdere na babu, kad ova počne da hrče: - Idi bre, kaže, spavaj, šta čamiš tu. - Ma neću - veli ona - svi u kraju odjavili televizore, jedini mi plaćamo. Kad ga plaćam ću da ga gledam, da ga ebem, ću da slušam za vreme. - No, znadu oni onoga mnogo da pogode, kaže, da bide vreme, sutra će da bide tako i tako. Opet on te njegove lukove. Gledamo mi tako, a ono neki brodići, a na brodićima devojke lepe ki vile, one u kostimima, pokriveno samo polečka gor, i lečka dole, ono sve..., a deda, kad se pojave one, okrene glavu, ka gleda nešto drugo, a ja znam da ga sramota. A ja sam se zagledao pa nije da sam žudan, nego gledam one devojke kako se mažu pomadema, one momce kako skaču sa daske u more, kako voze one skije, gledam onam narod kako se brčka pa se nešto mislim, majku mu ebem, da l oni nešto brinu, da l nji brine što nema veštačko ñubrivo, da l njima nekad plemenjača satre vinograd, da l njima neka godine ne rodi dobro, da l njima grad nekad ubije pšenicu i nije da sam žudan... Kad deda ne može da više vrda, uvati ga ja. - E, kaže, pišam se ja na ovake misije, puštau tu svašta, ove gologuze kvare narod, ajd didemo bre, baba, da spavamo. I ustade on, a ja mu velim: - Čekaj, reko, deda, reko, deda znaš šta: - Šta - veli on. - Reko, ja sutra sobajle idem na more! - De ideš, bre? Reko: - Na more, deda! na more! I to veče podmio sam se ja, mama mi dala novu presvlaku, podmio sam se samo do pola, što da se podmivam sve, idem na more, tamo ću... Metnuo sam budilnik na nadkaznu da mi zvoni sobajle, ama budim se ja svako jutro, sam, rano, al' plašim se da se baš sutra ne uspavam. Na stolicu sam naslagao odelo po redu kako ću sutra da ga obukujem sve novo, farmerke sam kupio od nekog studenata iz sela i, ne obukujem ja to stalno, obukujem samo kad poñem negde. Lego sam ja i žmurim, žmurim, zatvaram oči, okrećem se čas na jednu čas na drugu stranu, ne mogu nikako da zaspim, ne mogu pa da me ubiješ, uzeo me neki nemir, pa stalno mislim, reko, počinjem prskanje, a ja idem na more, će da mi poje plamenjača kaleme i vinograd, pa posle šta sam uradio. I prevrćem se ja po krevetu, malo, malo pa zagledam u one fosforne kazaljke na budilniku, a one, čini mi se, zaboravili da se okreću. Reko, šta je ovo, što ne prolazi ovo vreme, brojim ovce, zamišljam da pada kišica, zatvaram

oči sve me žulje, al ne mogu da zaspim nikako. Budilnik kljuca, kljuca, ja dreždim, a neko kučište poče da podurlava, podurlava, čini mi se baš u naše avlije, reko, neka ga nek podurlava, prestaće, i zatvaram oči i dalje, al ne mogu da zaspim da me ubiješ. Reko, šta podurlavaš tu, reko, ebem ti rod i ripim iz kreveta, a ovako mi stoji puška na zidu, reko, šta slutiš tu na zlo, i izañem u komku. Čeka, reko, da te ućutkam za večita vremena. Pun mesec pa se sve vidi ko da je dan, reko, šta podurlavaš tu i podignem cevku u prvcu, kad ono - neko malo kučence, belo, beli se ki bundevka u onem mraku, ki da me opazi, pa samo spusti glavu ka zemlji i ućuta. Gledam ga ja preko mušice, gledam, reko, ima da ga rasturim u komate, metnuo sam šesticu, gledam ga, prestade ono da zaurlava, povilo glavu ka zemlji i ne miče se. A mene ruka, ne miče, reko, ima da ga rasturim, gledam ga preko mušice, pa reko što se ne pomakne malo, i bi mi ga nešto žao, reko: - Čibo tamo, čibo... Kad ono se ne miče, reko, kaka je ova anñama: - Marš, reko, čibo! Ama, reko, ebem ti rok tvoj - podignem cevku malko uvis i opalim iznad njega u pravcu. Boo, puče puška, upali se prozor u dedine sobe. Kad ono se samo krenu prema mene, i čini mi se ki da me pogleda, pa najsporije što može uputi se prema vratnicama, cipele-mipele, pa isto onako polako, nañe rupu u kapije i šmugnu na put. - Kaka je to pucnjava - veli deda, ogrnuo se ćebetem i izašo. - Ama, reko, neko kučište, dosadi mi, podurlava tu, ne mogu da zaspim. Kad on se zagleda u mrak, uzdahnu onako duboko, pa veli: - Sluti nešto. A to kad ti doñe kuče pred kućevni prag i kukuvija na jasen, znaj neko će... A ja se zbunio, pa ne znam šta da mu reknem: - Reko, deda, ako ti ceniš da ja ne treba da idem na more, ja ću da se pišmanim... Kad on veli: - Nemo, kaže, da se pišmaniš, kad nešto jedared odlučiš tako nek bide. Idi, veli, idi i bogati kupi tamo jednu flašu kisele vode, popi vodu, a u onu flašu kad poñeš kući zavati malo toga mora da vidimo da l istina toliko slano. Reko: - Oću, deda, šta mi to teško, veli mu, reko, deda, već je dockan treba, reko, malko da se odmorim sutra ću da putujem daleko. - Nek ti je laka noć - veli on. - Nemo, kaže, da ostaviš pušku tako, očisti cev, ne valja da ostane tako, rña cevka, poslušaj ti mene ako oćeš da tebe posluša puška. I okrenu se i ode. Polako. Gledam ga, ki senka je, a kaka je to ala od čoveka bila, bacao je on po troicu u kaiš u svoe vreme. Reko: To me čeka, nema šta da izvrdam, to me čeka. Sad mi se čini da ću večito da ostanem ovaki al' to me čeka. E, kad je tako ću da idem, bar da proñem malo da vidim... I legnem ponovo. Za dugo nisam zaspao, vrpoljim se po krevetu i stalno mi u glave ono belo kuče... cvrrrrr... budilnik, ripim ja... pogledam ja, svanjiva se, poče da se obukujem, didem. I krenem na autobus do Trstenika, posle ima direktni na Užice, pa sve do mora. Krenuo sam ja, idem, a mama trči za mnom, drži neke dve jabuke u ruka i veli, kaže: - Milivoje, čeka malo. Eve ti, kaže, ove dve jabuke, bićeš gladan uz put pa nek ti se nañu, nemo da bideš gladan. - Pa, reko, dobro el znaš da ne smem ništa da metem ustak kad putujem, reko, el znaš da povraćam u autobusu, pa, reko, el si mogla da mi daš te dve jabuke kod kuće, nego treba, reko, da se jurimo ode po putu da ni se čudi narod? - Ama, mogla sam, kaže, nego, kaže, sine Milivoje, - poče ona da vodeni očima.

- Nisam to tela da te pitam pred ovema starima, da l nećeš ti možda, crni sine Milivoje, možda dideš?... Reko: - De didem, bre? - Pa, kaže, da l nećeš ti, crni sine Milivoje, možda dideš tamo. - Ama, de didem, bre? - Pa, kaže, tamo, u to inostranstvo! - Ama, šta ti je bre, mamo, velim. Pa jel si blesava ti, pa zar bi ja tek tako otišo u tuñinu, pa zar bi ja vas tek tako ostavio, pa šta bi reko, reko, pokojni oca da je živ. Pa ne bi ja otišo tamo za državu da mi dadu. - Ama, ja sam, crna kukavica, mislila da nećeš možda da poñeš za njom. Za Ružicom. - Za kojom njom, za kojom Ružicom? - pitam je ja. - Pa za mene je ona umrla odavno. Za mene ona više ne postoji, osušila se, reko, mamo, ta grana u mene odavno. - Ama, znam ja, kaže, sinko, reko je mene poštar da si ti dobio čestitku od nje, i da ti je ona pisala koxa put. Nemo, kaže, Milivoje da ne ostaviš, da ni raste korov po imanju, ja, kaže, znam kad je ljubav u pitanju zaboravlja se i majka i ognjište. - Ama, reko, mamo, nek piše kolko joj volja. Ja ta pisma odma cepam. Ne mogu nigde da mrdnem da vi nešto ne prezirete, reko. Idi, bre, kad stignem na more ću da se javim odma. Idi, vrši poso, nemo da mi zamajavaš, će da mi otidne autobus. I da mi to nije rekla možda ne bi sve vreme mislio o tem. O njoj. A i nije šala, dve godine sam ja preskakao plotove zbog nje, brao za nju rane voćke i donosio joj prve zumbule. Zavideli mi svi u kraju. Igram ja kolo sa njom na saboru, svirači će da popadau, ne dam ja da prestanu, a kad se završi kolo, ona me još drži za ruku pa veli: - Milivoje, mili, ti se u ovem narodu najjači. A ja, ki da mi vetar ušo u pluća, ne čujem nikoga i ne vidim nikoga, samo nju čujem i samo nju vidim. Kad je bilo, došo mene poziv za JNA i na nekoliko dana pred moju gozbu nañemo se mi, a ona meni veli: - Milivoje, ja se bojim. - Čega se bojiš, kažem joj ja. - Pa, kaže, 500 dana je to nije šala. A ja je gledam u one njojzine vrane oči pa velim, reko: - Ružice, 5000 iljada dana, 50 iljada dana ne može da rastopi našu ljubav. - Tako je, mili Milivoje - veli ona. I kad je bila gozba - ispratnica ja sam reko dede: - Slušaj, reko, deda, da i zoveš. Kaže on: - Pa nismo se zvali ranije. Reko: - Ako se nismo zvali, da i zoveš. Mama veli: Milivoje kako ti volja. - Ama, reko, mamo, ne zovem ja nji zbog njojzinoga oca, ja zovem nji zbog Ružice. A oni nit su došli, niti su pratili paru ki što je to red kad ide regrut, ma nije mene za paru, nego dobro kad su pratili nju. Kad beše oko devet sati, taman se gosti raskravili, a ona veli, kaže: Milivoje, ja bi morala kući. - A što, reko, Ružice, pa tek je devet sati. - Pa, kaže, morala bi, tako mi rekli moji. - Ma kuj ti reko. Reko: Ajde, reko, ja ću da poñem kod tvojega oca, ja ću mu da mu kažem otvoreno šta imamo tu da krijemo, nećemo da se vidimo godinu i više dana. A ona veli: - Bolje nemoj, bolje nemoj, mili Milivoje. Posle u kasarne čekam ja poštu, čvrljim se ki na zejtinu, ispočetka pisma, pisma - posle razglednice, razglednice i na kraju sa pet reči. Telegram: Život je protiv

nas. Ružica. Tad je ispao veliki čovek moj vodnik. Ima kaže, mitraljezac, devojaka ki blata, nemo da se sikiraš. Zar taki momak da se sekira zbog devojke. Znao sam ja odakle duva vetar. Wen otac je tu odigrao ulogu, bio on u zarobljeništvu u Nemačke i tamo napravio neke švaleraje. I došli mu pre neku godinu sa "mercedesom". Pitam ja Ružicu: - Je li, reko, odakle ti one belonje? A ona veli: Ma, to su neki... - Ma, koji su, velim ja. - Pa jedan od njih mi je valjda bata, a ona dvojica su mu neki drugovi... Drugovi... to je li. I od tog doba Ružica je pošla na šnajderski kurs, kaže, trebaće joj. Vele, kaže... nije dolazila prošle leto, kaže, u drugem je stanju. U stvari, njen otac je tu odigrao ulogu. On misli ako ima sve, da može da radi sa ljudima šta oće. Vuko on nama ñubre jedan dan sa traktorom i zato je njemu trebalo da vrnemo jednoga radnika, prostoga. Brao on žito i poručio po Ružice, nikako drukše, da mu poñemo. I ja velim mame, reko: - Mamo, ja bi išo da naberem nekoliko gajbica da teram u subotu na pijac, a ti, reko, da poñeš sutra da vrneš toga radnika. A ona mi ušiva neku košulju, ovi stari polegali, podiže glavu od one košulje, pogleda me, zadrhtaše joj usnice, poče da... Reko: - Mamo šta ti je, plačeš. - Ma, jok kaže, oči me nešto peču. Reko: - Kako te peču, govori zašta plačeš. - Ama, kaže, Milivoje, bolje idi ti njima vrni toga radnika. - A što, reko, da ne ideš ti? Kad njoj grunuše suze pa veli, kaže: - Ama, kaže, sine Milivoje, nije lepo da ti to govorim, dete si mi, al ne mogu više to da izdržim, on mene proganja, vredam ja od njega da ga ne sretnem u polju ki guja, on mislim da ja ako nemam čoveka može da radi sa mnom što oće i da mi zbori šta oće, ja ako sam izgubila mojega čoveka i ako sam ostala sirota i ukleta, ja nisam izgubila poštenje i obraz. Ue, mene nešto fisnu preko grudi, ki da me preseče, Ona veli: - Nemo, kaže, Milivoje sinko, preklinjem te, nemo ti njega slučajno da diraš, ja se sklanjam od njega, nemo da ga diraš, ja sam crna kukavica kriva što sam ti ovo rekla. Nemo, kaže, da ga diraš! - Ama, reko, neću, mamo, da ga diram. Neću da ga taknem. Ue, pošo sam ja da mu vrnem tog radnika. Radim i ceo dan ćutim. A pošo mu da mu radi i ovaj, ovaj ode drljopuz, Radoje. Fali se on ceo dan kako plaća mlogo struju, radi mu bojler stalno u kupatilu, i kako sad kupuje mlin i uvodi dvotarifnu struju, pa veli: - Ti, kaže, imaš ćerku ki ikonu, dobru i pametnu. Kad bi ja imao tako tako čeljade, pazio bi kuj će da mi bide zet. Ne bi dao tako čeljade za nekoga baksuza. Ništa ja, ćutim i radim. Kad beše predveče, treba da oteramo jedna kola kući pa da se, pošto to stovarimo odma vratimo za drugo. I on odredio da poñem ja sa njim. Ćutim ja i kipi u mene ki kad vri vino. On vozi, a ja pridržavam vilom na krivinama da se tovar ne zanese i prevrne, i stalno mi na umu one mamine suze. Teo bi da mislim nešto drugo, al' ne mogu. Skoptisalo me. Udaljismo se malo od njive, jedan kilometar, vozi on, ja idem za tovarom i stalno mi na umu. Reko: - Što ona da plače, ama, reko, moja majka da plače. Ne mogu to više da izdržim. Viknem što mogu: Stoj, reko, koči! Stade on. Veli: Što da stanem? - Stoj, reko, izgleda da ti ova zadnja guma ispustila sve. Zakoči on traktor i

skide se da vidi, pa doñe ovamo, ka zadnjem trapu, ovamo ka mene. A ja ga ćapim onako za grudi pa ga povučem naviše onako oniskog: - Slušaj, reko, ebem li ti sisu koja te podoila, reko, nemo slučajno više da si mi pogledao majku inače ću da te odrobijam slatko. Iscepaću te ki svinja mrsan xak. Reko, sram te bilo od dupeta, xukelo jedna, imaš devojku za udaju. I nije smeo on da brani Ružice da se viña sa mnom. Zna on da bi prošo ki kroz dreš. Al' sačeko me kad sam otišao u JNA, i tu mi ga... Kako sam ušao u autobus u Trsteniku, odma mi se smučilo. Ne mogu da ga podnesem pa da me ubiješ! I kad beše od Čačka do Užice samo da se crkne, odra se od povraćanja. Kaže onaj kondukter: - Ti ćeš, bre, kaže, da crkneš do mora ako nastaviš tako. - Ma, reko, je l će skoro Užice? Kaže on: Oće. - E, reko, da me istovarite u Užicu, tamo sam prodavao grožñe jedared i znam dobro Užice i, reko, pa ću ja pose da vatam onaj Beograd-Bar, vozom, reko, mogu da se vozim do na mesec. I tako i bi. Izañem ja iz autobusa, ki kad su me bili, ama ki kad sume bili, jedva idem, dajem neke signale al'... Umijem se na jednu česmu, povratim se tu lečka i raspitam se pose kad ima taj Beograd-Bar, kad ono tek posle podne u pet sati. Tuj, reko, šta da radim ceo dan u Užicu. Te kupi jednu sardinu, otvori, pojedo, popi jednu flašu piva, sedim i gleam one vozove, kadikad poždrignem, odvio sam tranzistor i slušam pesme. - I iskočim ja malo napolje. Ono vreme lepo, plavi se nebo, nigde oblačka, gledam ja, pa mi nešto sinu, reko, što je za prskanje, majku mu ebem, nema vetra da nosi čorbu. Mirno vreme, reko, po ovakem vremenu možeš da ga bojadišeš kako oćeš i, reko, da l da se vratim, sunce ti... Ama, reko, ako propadne nek propadne, ne moram ja da ostanem baš mnogo, dostanem 10 dana, pa da se vratim. Oko neki narod navalio, sa nekema kuferima će da me obale. Tuj, bre, reko, leba vi ebem, će da proñete kroz mene. I de ću, ajd do pijaca, ono već podne, pijac se stanjio, gleam, doneli neke krastavce, oni čivorni, čivorni, gleam mlad kupus, ono glavice nekako lijeve, lijeve, pa požutele, a ja gledam pa mi milo, onako mi nešto doñe lepo, pa velim, reko: - Ti tvoji krastavci bi imali da zovu one moje kod kuće tata. Pita me on odakle sam, ja mu pričam odavde, odande. - E, kaže, drukše je kod vas, vaša je zemlja blagorodnija, bolja. - Ama, reko, jes. Tako je. Reko je sam sad pošo malo do mora, neću da budem mlogo da budem nedelju dana, pa kad se vratim ima da pokupim svaku travku po imanju, da ga uredim ima da bude imanjce ki lutka. Pričamo mi tako, a tranzistor mu odvijen ovako na tezge, priča nešto. Reko, čuste l vi da l ovo ne javiše za vreme. Kad on veli: - Ma, javljali i jutros biće lepo nedelju dana, a pose se očekuje pogoršanje, i trebalo bi, kaže, ovo lepo vreme da iskoristimo. - E, reko, baš me mnogo zabole, baš kad sam ja pošo na more treba da se iskoristi vreme, reko, ću da otidnem da umočim mali prs u more, dva tri dana, ne treba mi više, pa ću da se vratim. I ugasim mu ja onaj tranzistor. Šta ću sad, ajd, reko, da idem na stanicu da kupim kartu za voz, pa ću onda da vidim šta ću još tri sata. I doñem ja na šalter di se prodaju karte, ono neka gužva, ja sam uvatio red i čekam. Kako se približavam šalteru nešto mislim, nešto poče da mi vrti u glavi. - Sve će, reko, nekako mama i deda da završe al kuj će, reko, da pokosi livadu. Livada

velika, 60 ari neće, reko, valjda mama da uzme da kosi. Mislim se tako, i kako se približavam šalteru zastajkujem, zastajkujem i propuštam sve što su iza mene napred. Zamislio sam se a oni ljudi se osvrću i čude se. Reko, nije valjda izlapela da uzme da kosi onaku livadu. Ima da se razlepi, pa to mene treba da kosim dva dana od jutra do sutra, a kamoli njoj. - Dikle putujete vi, pita me preko naočara ona žena na šalteru. Došo sam ja, sve koji su bili iza mene, sve sam ispropuštao, nema više niki. - Pa ja, ja, reko, do mora, nego... Poče ona tamo da šajati po onem aparatu što izbacuje karte... - Nego, reko, gospoño, nemojte još čekajte... malo, molim vas... reko, ja bi do mora, nego... znate li možda kad ima prvi za Trstenik? Kad ona me pogleda preko naočara, pa veli: - Pa druže, kaže, oćete li vi do mora ili do Trstenika? - Ama, reko, ja bi do mora, ali reko... poče ja nešto da butam. - Druže, kaže, sklonite se molim vas sa šaltera. Ljudi čekaju iza vas, kad se vi smislite, doñite. - Oću, reko, a kad ima za Trstenik? - Ima kaže, sad, samo što ne izañe iz stanice. - Reko, kuj peron? - Peron dva... I tako. Uletim ja u šinobus, on već krenuo. Gledam tako iz voza. Prolaze bandere, prolaze polja, prolaze njive, prolazi pšenica, mislim se sutra ću sobajle u kosidbu. Mislim se, pa kako je moglo da mi padne na pamet da krenem negde na 10 dana od kuće. Pade mi na pamet i ono belo kuče. Reko, ako doñe i noćas, pucaću u njega, slave mi. A i skoro deda mi veli, kaže: - Milivoje, ja idem ovako još po ovem rañu, ako me uveče nema za dugo, znaj da sam ja negde meñu redova. Zna on. Ama, i ja znam, i spremio sam daske, ene, suše se na tavanu. Bukovina, i za njega i za nanu. I taj dan u kosidbe, za malo da isečem neke jarebice male, prnu mi ovako njena majka ispred. Ja stado, čujem piju, piju, ono, pet mali izdužili vratove, jedva se obukli, ne da i diram. Neka rastu, šta me košta. Neće tovar da bide manji ako naviljak sena ostane na livade. Livada pokošena samo stoji mali krug na sredine. I svaki dan sam ih obilazio, svako jutro obavezno izmesim proju i leba, i donesem im. Gledam, iz dana u dan kako rastu. Kad, jedno jutro, ja do gnezda, njih nema. Reko: NEKA VAM JE SA SREĆOM! A ja... KRAJ