RASEL, “FILOZOFIJA LOGIČKOG ATOMIZMA“

Logički atomizam je teorija o fundamentalnoj strukturi realnosti.

Centralna tvrdnja-sve ono što stalno iskušavamo može da bude raščlanjeno u logičke atome.

Rasel kaže da atomi dokojih on hoće da dođe nisu atomi fizičke analize već atomi logičke analize.

Logički atomi su partikularije, kvaliteti i relacije.

Jedna od premisa Raselovog logičkog atomizma je da između načina na koji mi razlažemo stvarnost u mislima i govoru i između načina na koji je ona razložena stvarno, mora da postoji opšta korespodencija.

Logički atomizam je obavezan da pokaže ne samo da podelama do kojih se može doći putem logike, korespondiraju stvarne podele u prirodi stvari, nego i da ta dva korespondirajuća principa analize ne nastavljaju neograničeno.

Od predpostavke da postoji generalna korespodencija između jezika i realnosti, koja garantuje da će potpuna analiza reči odgovarati potpunoj analizi stvari, polaze 2 linije mišljenja: empiristički i racionalistički pristup.

Oba pristupa drže da je stvarnost sastavljena od atoma koji se dalje ne mogu deliti.

Filozof koji koristi racionalistički pristup će tvrditi da je ovaj zaključak samoočevidna istina, a onaj koji koristi empiristički pristup će tvrditi da se ova istina ustanovljava aktuelnom logičkom analizom.

Njihova kombinacija može da dovede do izvesne napetosti.

Pretpostavimo da smo razvili empiristički argument logičkog atomizma.

Kako znamo da reči koje dalje ne možemo analizirati, su stvarno dalje neanalizive?

Postoji i treće gledište-„teorija o odsustvu kraja“, naime ako smo dostigli granicu preko koje dalje ne možemo vršiti analizu, zašto je ne smatramo donjom linijom?

Ova teorija vodi do slabljenja pretpostavke o korespodenciji između jezika i stvarnosti, i bliska je napuštanju realizma.

Kada je Rasel svoju nanovo razvijenu logiku primenio a metafiziku i teoriju saznanja, njegova glavna ambicija je bila da iznova sagradi empirizam na čvršćim osnovama.

Njegova teorija bi htela da bude pre povezana sa izrazima misli nego a njihovom psihološkom strukturom.

Raselovske analize se odvijaju putem definicija, završavajući sa nedefinljivim.

Funkcija definicije u Raselovoj teoriji je da nam omogući da naučimo značenje kompleksnih reči a da pri tom nemamo neposredno iskustvo sa stvarima njima označenim.

Ali definicija kompleksne reči može biti potpuno korektna a da pri tom ne bude vrsta definicije koja može da obavi ovu funkciju.

Rasel ističe npr da boje mogu biti definisane svojim talasnim dužinama, ali ova vrsta definicije nas ne dovodi u položaj da prepoznamo, bez upotrebe naučnih instrumenata, boje koje predhodno nismo videli.

Definicija boje talasnom dužinom ne oličava način koji aktuelno primenjujemo na reči za stvari.

Dakle, postoje 2 vrste definicija, one koje oličavaju primenu reči i stavljrju nas u položaj da prepoznamoo stvari koje nismo predhodno videli, to su analize, a one druge nisu analize.

Vlastita imena označavaju određene partikularije.

Rasel smatra da su obična vlastita imena kompleksni izrazi koji mogu biti analizirani.

On je verovao da postoje neanaliziva vlastita imena.

Po njemu, obična vlastita imena mogu biti analizirana kao određeni opisi, deskripcije, npr London je glavni grad Britanije.

Novo gledište o logičkim vlastitim imenima je da ona ne mogu biti analizirana na isti način kao i obična vlastita imena.

Logička vlastita imena su po Raselu imena pojedinačnih čulnih datosti.

Opravdanje za izdvajanje logičkih vlastitih imena u posebni kategoriju je izvesan esencijalizam.

Naime, ako stvar ne bi posedovala esencijalne osobine, onda bi njeno ime bilo neanalizivo-logičko vlastito ime.

Ponekad Rasel kaže da obišna vlastita imena mogu biti upotrebljena kao imena, a ne kao deskripcije...i kada kaže da ona mogu biti upotrebljena kao imena on misli da mogu biti upotrbljena kao logička vlastita imena koja se rigidni dezignatori prostih partikularuja.

Postoje 2 karakteristike logičkih vlastitih imena: ona su neanaliziva i ona su direktno povezana sa čulnim datostima koje označavaju.

Jedine reči koje mogu biti upotrebljene kao imena su „ovo“ ili „ono“.

„ovo“ može biti upotrebljeno kao ime da bi označilo partikulariju koja se neposredno saznaje (npr ovo je belo).

Ali ono što je zanimljivo je da „ovo“ retko znači istu stvar u 2 uzastopna momenta i ne znači istu stvar govorniku i slušaocu.

To je „dvosmisleno“ vlastito ime.

Raselovu teoriju logičkih vlastitih imena podržavanjegova teorija upoznatosti.

Upoznatost je vrsta saznanja, i to je još čisto ekstenzionalna relacija između subjekta i objekta.

Rasel uvek dopušta upoznatost sa kvalitetima i relacijama u prošlosti ali je manje tolerantan po pitanju upoznatosti sa partikularijama.

On smatra da partikularije izlaze van domašaja upoznatosti čim napuste kratku, za čoveka neponovljivu sadašnjost.

Sasvim je paradoksalno tretirati upoznatost kao direktno izolovan kontakt.

Upoznatost uključuje selekciju i sposobnost prepoznavanja.