УВОД

Један од првих психолога који се бавио испитивањем интелигенције био је Спирман. Спирманова теорија је двофакторска теорија. Први фактор је општи или генерални фактор G, а други специфични фактор S. Један од најпознатијих Спирманових критичара је Томсон.Он је сматрао да је интелигенција састављена од многих независних способности. Од факториста треба споменути и Терстона који је нашао још седам основних групних фактора:

-Вербални фактор – V-Фактор речитости – W-Нумерички фактор – E-Спцеијални фактор –S-Фактор памћења –M-Перцептивни фактор – P-Фактор закључивања или резеновања – R

Интелигенција је способност апстрактног мишљења, способност за учење и способност за сналажење у новонасталим ситуацијама.Количник интелигенције је бројни израз нечије интелигенције. Изражава се као количник менталног узраста и календарског узраста.

IQ=MA : CAx100

Висока интелигенција је од 120 до 140, а изнад 140 је врло висока.

1

ИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД ИНТЕРЕСОВАЊА ЗА ОБДАРЕНЕ

Идентификовањем обдарене деце и проблемом њиховог образовања, бавили су се људи још пре нове ере. Грчки филозофи, а нарочито Платон и Аристотел интересовали су се за идентификацију обдарених и њихово специјално обучавање. Аристотел је први изнео мишљење о „Практичном уму“ . Његово истицање обдарености за практичне активности било је занемарено све до друге деценије XX века. Међутим, у XX веку почиње научни период у третирању обдарених, описивање и особина обдарене деце идр. Интересовање је порасло после другог светског рата.

2

Теоријска схватања

Виготски сматра да је услов креативности продуктивно мишљење и да се код детета током школовања развијају научни појмови. Поласком у школу, дете усваја нека научна знања преко школских предмета. Према Виготском, настава треба да се одвија у „Зони наредног развоја“.

Рензули даровито понашање описује као три групе карактера:1. Изнадпросечне интелектуалне способности,2. Висок ниво посвећености задатку,3. Висок ниво креативности.

Гање говори о даровитом постигнућу и дефинише диференцијални модел даровитости као покушај да се разреше односи између кључних појмова- даровитости, креативности и талента.

3

Карактеристике обдарене деце Неке од карактеристика су:-успоставља контакт са околином пре него остале бебе,-брзо се физички развија,-мало спава за свој узраст,-рано почиње артикулисано да говори,-има богат речник, често са необичним речима, уме бирано да се изражава,-добро памти рецитације, песмице и догаћаје које су његови родитељи одавно заборавили,-пре него пође у школу научи да чита и често листа енциклопедије и атласе,-саљалица је и изненаћује околину оргиналним идејама, предлозима, плановим и решењима,-смисао за хумор је изузетан,-више воли игре комбинаторике од оних које зависе од среће,-концентрисано се посвећује задацима које само себи поставило и склоно је перфекционизму,-рано разликује лево и десно,-добро памти места и има сигуран смисао за орејнтацију,-обраћа се старијиој деци и одраслима и дискутује са њима.

4

Рано дијагностицирање даровитости

Васпитање и образовање су значајне функције сваког друштва. Остварују се у различитом обиму и различитим облицима у појединим друштвима, и у појединим фазама њиховог развоја. У савременом друштву сви имају право на образовање.

У раном дијагностицирању даровитости треба поштовати униктност деце, јер је она склона примерима. Еволуација има своју динамику и непрекидно функционише. Дијагностицирање сарджи и неке неизвесности и баш због уникатности деце која је променљив. Нпр. познати су случајеви када су деца из основне или средње школе, са скромним успехом из неких предмета, касније постали научници у тим областима.

Друштво обраћа посебну пажњу на даровите, ствара им услове за рад и настоји да изгради своју елиту. Међутим, да ли на тај начин долази до фаворизације једног дела грађана? Јер ако се њима стварају посебни услови зашто се онда и мање обдареним грађанима не створе неки услови за њихов рад. Поставља се питање односа на релацији: униктност- обдареност (таленат) - равноправост људи.

Подстицање и процена раног развоја

Мали број случајева показује да је могуће говорити о оствареном таленту, односно постигнућима деце. Како истиче Крополи њихова извођења и постигнућа могу да буду изванредна у поређењу са другом децом. Феномен интелектуалне надарености на раним узрастима изражава:

1. Развојно психолошке проблеме интелигенције: проблеме утврђивања почетка интелигенције и првих знакова напредног развоја;

2. Методолошке проблеме: процену интелектуалних способности и прогностичку вредност процена за потањи развој

5

Надареност као општи развојно психолошки проблем

Фелдман и Бенџамин кажу да „чуда од деце“ напредују уобичајним процесом кроз различите нивое овладавања свог домена као и остали, али много брже.

Феномен „вундеркинда“ нарочито истиче значај стимулативних услова и подршке за развој способности и одређеног дара, улогу значајних одраслих, родитеља, учитеља и шире социјално-културне средине. Моцарт је типичан и најпознатији вундеркинд. Свирао је са три године, са пет је почео да компонује, а са дванаест година је написао прву оперу. Гарднер износи да су се у Моцартовом детињству поклопиле неке ствари како би се његов талент развио: одговарајући културни контекст, породични миље, дар, личност и воља. Или како би то Фелдман и Бенџамин рекли, ради се о коинциденцији.

Јединственост ове појаве огледа се у томе што није универзалан и уобичајан феномен, иако се заснива на општим развојним процесима.

6

Методолошка ограничења процена раног развоја

Испитивање помоћу скала псхомоторног развоја показују да не мођемо са сигурношћу да закључимо кроз какав се облик понашања испољава интелигенција у прве две до три године живота. Ивић и сарадници износе да постоји прилична усаглашеност налаза који говоре да убрзани раувој психомоторних функција у прве две године живота не може да буде основа за позитивну прогноз каснијег интелектуалног развоја.

Систематска посматрања понашања беба су се показала нешто предиктивнијим од мера скала психомоторног развоја. Запажања и налази Брауна темеље се на раним посматрањима девојчице Фелисије (у току првих месеци живота) која је од осме године показивала натпросечну интелигенцију и уметничке способности.

За предшколску децу и децу млађих узраста треба обезбедити стимулативну средину са играчкама, сликовницама, књигама итд. Све то треба да им буде на располагању и на дохват руке.

Бамбергерова издваја два базична периода у развоју талентованих особа: фигурални и формални. Фигурални- зависи од искуства телесних акција и њиховог следа у временском простору. Формални- карактерише представљање информација у релацијама дискретних елемената.

Да закључимо, развој је динамичан квалитет и своју сложеност показује у интеракцији различитих аспеката, кроз трансформације током читавог живота. Нарочито је важно пратити усаглашеност узрасних особености и захтева одређеног домена. Овакав приступ омогућавају дугорочна праћења.

7

Индетификација и рад са даровитим у предшколској установи

Неке врсте потенцијалне даровитости јављају се код извесног броја деце рано у развоју. То су даровитост за интелектуалне операције, даровитост за ликовно, музику, таленат, математику, страни језик, правилну дикцију, глуму и неке врсте спортова.

Даровитост за ликовно обликовање јавља се око пете године, за музику око треће, за балет од треће до чертврте, математике од треће до пете итд. Даровите у њиховом развоју треба подржати породица, дечја установа, школа, шира друштвена заједница.

Каменов програме за обдарене дели на програме за акцелерацију, програме за обогаћивање и програме који подразумевају издвајање деце. Акцелерација подразумева брже напредовање детета у савладавању програма, ранији полазак у вртић, а касније и прескакање разреда. Позитивно: бржи напредак, раније укључивање у професионалну каријеру, виши захтеви делују подстицајно на обдарену децу. Негативно: високи скорови на менталном узрасту не значе и емоционалну зрелост.Обогаћивање представља избор и организацију искуства која одговарају обадренима.Издвајање обдарене деце се врши груписањем по способностима, интересовањима... Групе се формирају да трају по неколико минута током наставног часа, током дана или много дуже - као посебна одељења.

Просечна дијагностика у откривању даровите деце важи и за предшколску децу. У почетној текућој и завршној фази индетификације примењује се програм образовно васпитног рада који подстиче даровитост. Циљ идентификације потенцијално даровите деце предшколског узраста је њихово укључивање у активности примерене њиховим повишеним потребама. Стручна лица, експерти која се овим послом баве треба да утврде склоп особина даровитог детета.

8

Предмет и циљ истраживања

Предмет овог рада је истраживање индетификације и рада са даровитом предшколском децом у установама за дневни боравак. Циљ истраживања је допринос успостављању система идентификације и рада са даровитим у предшколским установама.

Метод истраживања

За потребе истраживања направљена је анкета о даровитим у којој се налазило осамнаест питања отвореног и затвореног типа. Више питања о анкети односило се на идентификацију даровитих, него на рад са њима.

Рад са даровитим

Рад са даровитим има две фазе:У првој фази се испитују сва деца предшколског узраста и открива се да ли постоје даровита деца.У другој фази рад са драовитом децом предшколског узраста одвија се по посебном програму за даровите.

За примену разноврсних облика и метода рада са даровитом децом, нужна је повећана друштвена брига- одговарајући програм, материјалну услови за остваривање делатности као што су објекти за децу, за одмор и рекрeацију.

9

Системи одређивања принципа обдарености

Обдарено дете као и свако друго дете поседује списак потреба које морају бити испуњене а то су:-телесне потребе: смештај, храна, здравље;-психичка безбедност: симпатија и помоћ;-социјалне потребе: усвајање и сарађивање са другом децом својих година;-потреба за игром.

Ван ових потреба представља и низ допунских захтева. Прве шкoле, за децу која су више надарена јављају се у Немачкој. У Америци се јављају специјалне институције,а прва је била основана у Њујорку 1927 год.

Способностима називамо оне особине које представљају индивидуалне особине (психичке и физичке особине) и које контролишу услов остварења неких активности на вишем нивоу. Базирају се на одређеним урођеним склоностима, а формирају и развијају се у току неке активности у служби средине и васпитања. Способности су резултати интракције међу спољашњим и унутрашњим факторима. Унутрашњи фактори који учествују у развоју способности односе се на интересе, мотивације, аспирације, узор, ставове, интелигенцију.

10

Поку ш аји дефинисања обдареног детета

Узевши као критеријум стечене резултате на једном од тестова интелигенције, школа Станфорд-Бинеа, Левис Терман је децу са коефицијентом преко 130 и 140 IQ назвао генијима.Амерички конгрес употребљава следећу дефиницију која се тиче васпитања „обдарене и талентоване“ деце: „Обдарено и талентовано дете је младић који је на предшколском нивоу, на основним и средњим курсевима показао један потенцијл способности да стигне на један виши ниво компетенције у интелектуалном домену, уметничком, специфичном академском, у визуелним уметностима, позоришту, музици и игри способности управљања, имајући потребу, као последицу, за активностима које нису могуће у нормалним условима у школи“.

У дефинисању интелектуалне обдарености, јављају се неколико идеја:а)постојање неких способности на вишем нивоу у неком специфичном домену или у више домена;б)ове способности се могу експлицитно манифествовати или могу остати у латентној форми;ц)наследни фактори су значајни у њиховом утврђивању, алид)они захтевају за њихову афирмацију адекватне кондиције (за стимулисање) околне средине.

11

Потенцијал изузетног детета

Личност која је обдарена у већој мери има психолошки профил и специфично понашање, које се одвија кроз неколико контура.Специфичности првих година детињства - већ од прве године сигнализира се присуство једног вишка пријемчивости, живахност и активност у релацијама овог типа детета са околним светом, што умањује број часова спавања у односу на оброке који припадају том узрасту, као да је обухваћен једним истинским “когнитивним неспокојством“.Симтом супериорне надарености може установити рана зрелост причања, интерес за лингвистичке игре, коректност, елеганција причања, употребљавање неких релативно комплексних реченица и богатство речника.Обдарена деца имају добро памћење, богату имагинацију, и силан упитни дух који се конкретизује кроз низ питања. Од треће године јавља се жеља за читањем. Студије су показале да скоро пола обдарене деце зна да чита. Родитељима се препоручује, за оснивање неког супериорног разума код детета, да задају задатке за учење и читање до четврте године, писање и рачунање до пете године. Т. Енглмана сматра да породица може проширавати „сакупљену површину“ детета. Супериорно дете се препознаје кроз самопоуздање, жељом за истицање, кроз иницијативу, истрајност, савесност. Различит је спектар интереса. Обдареном детету брзо досаде лаки рутински задатци, али је оно фасцинирано свиме што му испробава способност и истрајност.Б. С. Брукса сматра да је изузетно дете неприлагођено због разлика које се јављају међу физичког развоја и социјалног сазревања. Истраживања показују да су генијалци повучена и немирна бића, али обиље емоционалне равнотаже које их карактерише често их чине оптимистима, тoлeрантнијима, мање нервозним.

12

Методолошке тешкоће у откривању и идентификовању даровитих ученика

Значајан аспект васпитно-образовног рада са даровитим ученицима је њихово откривање и идентификовање. У теориским радовима и школској пракси откривања и идентификовања даровитих појављују се више модела. Модели обухватају већи број метода, а методе већи број поступака.

И.Корен методе сврстава у три категорије:1-Процењиванје развијености особина ученика2-Мерење степена развијености особина ученика3-Процењивање вредносни производа ученика

Тешкоће су субјективне и објективне, могу понекад утицати на ваљане закључке о даровитости појединаца. На методолошке аспекте даровитих ученика посебну пажњу су обратили: Ивић, Квашчев, Б.Ђорђевић. И.Корен, П.Стојаковић и др. Методолошки аспект у откривању и идентификовању даровитих ученика је важан што показују одржани симпозијуми, колоквијуми и округли столови.

Методолошки поступци сврставају се у четири групе:1.Тешкоће које настају због природе даровитости;2.Тешкоће које производе поступци идентификовања;3.Тешкоће које настају због карактеристика мерних инструмената;4.Тешкоће које настају у коришћењу података идентификовања.

13

Тешкоће које настају због природе даровитости

Ове тешкоће везане су за теоријске приступе, концепције и моделе, на којима се заснива откривање и идентификовање даровитих, а у одређеним случајевима и за недостатак јединствене и целовите теорије. Рензули сматра да се даровитост састоји од високих интелектуалних способности, креативности и снажне мотивације. Она је „Производ и резултат интеракције“ и међузависност три елемента: Изнадпросечне способности, снажне мотивације, и креативности. Варијабле даровитости могу бити опште и специфичне у односу на приступе идентификовања, варијабле особина и варијабле постигнућа. Варијабле могу бити психолошке, педагошке и социјалне природе. Психолошка варијабла за А.Буквића дефинише се као „Психолошка појава, карактеристика или особина која је предмет мерења и истраживања“ и има одређена обележја: знаци варијабле, обим варијабле, универзалност варијабле и трајање варијабле. Даровитост се јавља у разним облицима, манифестним и латентним. На основу идентификовања индикатора се открива даровитост а на основу мерења се идентификује степен даровитости. Најчешћи показатељи даровитости деце су: рана употреба великог броја речи, рана употреба реченица и причања, добро посматрање и задржавање информација о стварима које их окружују. Према истраживањима М.Кундачине и В.Радомировића утврђено је да су индикатори откривања и идентификатори даровитости:1.Општи успех у појединим областима2.Успех ученика на такмичењу3.Производи ученика4.Појачана интересовања за одређене области, општи успех ученика Оно што разликује даровиту децу од својих вршњака је структура способности и особина личности. Висока тестовна интелигенцја (IQ 130 и више) је значајан показатељ даровите деце и ученика.

14

Тешкоће које настају због природе инструмената идентификације

Савремена пракса захтева развијен инструментариј за идентификацију. По П.Стојаковићу нека сазнања о функционисању централног нервног система и стиловима учења везани за десну и леву хемисверу мозга доводе у питање досадашње принципе конструкције тестова општих и специфичних способности.

Резултати који на тестовима показују успех појединца често зависе од типа теста за идентификовање. Ј.Шефер је утврдила да Торансов тест није поуздан, нити ваљан и упозорила да би се Гирфордов теоријски приступ и методологија истраживања дечијег стваралаштва требала битно преиспитати.

Тешкоће које настају у примени података идентификације даровитих

Подаци добијени у различитим идентификационим поступцима немају исту вредност, јер се у њиховом прикупљању користе различити методолошки поступци, као и различити идентификациони инструменти.Подаци добијени тестовима су поверљиве природе, али могу бити доступни наставницима и родитељима поред психолога и кроз индивидуално информисање.Интелигенцију је погрешно изражавати једним бројем јер она није јединствена способност већ је састављена из више независних способности – памћење и закључивање.

15

Улога васпитача и родитеља

Васпитач има велику улогу у пројекцији, организацији и евалуацији васпитног образовног процеса у предшколској установи. Важно је да васпитач и родитељи имају позитиван став према првим појавним облицима дечије даровитости. Они су одговорни за идентификацију која је специфична у том периоду и која је резултат природе гена, а тек у даљем развоју на зрелом узрасту испољиће се као формирана. Предшколски узраст представља најзначајнији период у развоју генијалности. Свако дете предшколског узраста је потенцијални стваралац. Врло мали проценат деце достигне до највишег нивоа даровитости, рано откривена даровитост може бити терет и опасност за дете и његове личности.

16

ЗАКЉУЧАК

Надарена деца треба у већој мери да буду истакнута, не зато што имају специјалне заслуге за своју даровитост, већ зато што будућност друштва зависи од њих.

17

ЛИТЕРАТУРА

1. Вршачки зборник број 5- Виша школа за образовање васпитача, Вршац, 1999.

2. Ђорђевић Д. - Педагошка психологија, Дечје новине, Горњи Милановац, 1980.

3.Нешић Б., Радомировић В. – Основе развојне психологије, Универзитет у Крагујевцу, Учитељски факултет у Јагодини, Јагодина, 2000.

4. Станковић- Ђорђевић М.- Теме из психологије, Висока школа струковних студија за образовање васпитача Пирот, Пирот, 2008.

5.Станковић- Ђорђевић М. – Деца са посебним потребама, Висока школа за образовање васпитача Пирот, Пирот, 2002.

18