7/27/2019 Realnosti Svoje Dostigli Nismo
1/13
RRReeeaaalllnnnooossstttiii SSSvvvooojjjeee
DDDooossstttiiigggllliiiNNNiiisssmmmooo
Budimo stvarni;
drznimo da budimo to sto vaistinu jesmo i treba da budemo . .
.
AAnnggeelliinnaaSSrrppsskkaa LL
vam, Braco i Sestre, necu da lazem . . .
ste da zivot moze da bude tesko i pretesko; da prolazimo kroz
velika i prevelika iskusenja; da ostanemo sami u muci i
tanemo bedni, u jadima, grcevima, bolovima; u bolesti i u
suzama; iskuseni i preoptereceni; izmuceni, natovareni proble
omplikacijama, i dugovima sa preprekama jednako, bez ociglednog
izlaza u muci duha; istroseni, izvitopereni, preumore
oslednjem nogu.
oram da priznam da tako ponekada biva i mislimo se: Gde lije
Bog?,Zasto me ostvi?, Kako da mi ne pomaze?,Kaka
og koji dozvoljava sav ovaj jad i cemer? Smatramo da to nije
spravedljivo, nema smisla; kazemo, Ne zasluzujem o
tamo se,Zasto mene? Do duse, samo bismo trebali da se potpuno
predamo Hristu da nas On uci, iskalupi, umudri i usavr
s jedno: smatramo da smo ustvari sami na ovome svetu, i da nas
niko ne shvata; da nemamo sunarodnog para duha, v
uga koji ce sa nama ici do kraja i kome mozemo ama, sve poveriti
bez dvoumljenja i straha; koji ce nas razumeti u potpunos
imati koristan savet na utehu, sazidanje i koji bi bio od
prevelike pomoci. Sedimo i razgovaramo sa mnogima (ili ne
razgov
opste jer tesnu vezu uopste ne posedujemo skoro ni s kim), ali
kada s nekim i razgovaramo, sve je to nesto plitko, na povrs
punjava nas, nije toliko vazno, korisno, nasicajuce ili
prosvetno. Sve je nesto bez veze, bez smisla, bez duha i istine.
Ali tako s
edva nailazimo s kim mozemo ziveti. Nesto su ljudi mrtvi,
sterilni; bez duha i mudrosti, pravog znanja, iskrenosti i ljubavi
-
vimo medju neljudima, ispirenih duhova ili sa raznoraznim telima
bez ikakvog duha. Nesto jeste, ali nije nam jasno sta je sta
o, ko je sta i sta ko predstavlja. Cini nam se da je to samo sve
neka gluma bez kraja i milosti. Svako pretenduje, niko stvara
ako nesto projektuje, ali nije ono kako se predstavlja. Dakle s
kim da se saradujemo ili opstimo danaske; s kim da se zbl
overavamo; dokle cemo s kim i zasto bismo s njim? Nije nam
uopste jasno. mada treba da znamo da Bog hoce nas jed
dno, jer jedino tada mozemo razlikovati i cuti glas Njegov.
Nemozemo u drustvu niposto; Bog tako ne deluje: zapamtimo.
ema tome, ostanemo sami u drustvu kao bez drustva. Tu smo, a i
nismo. Tu su i oni, kao bojagi, ali nikakva stvarnost to nij
am se cini da smo u magli nekoj teskoj, zabitoj, mutnoj i
zustroj. Ali kako to izbeci? Kako da izlazimo iz njega u suncu
na
ana gde stvarnost predstavlja stvarnost; gde ljudi koji hodaju
zive umesto mrtvi lesevi, tancajuci vazda u kolo? Gde nasi
idobivaju stvarni rezultati gde ti rezultati stvarno menjaju
sustinu naseg zivota, nase okoline, naseg drustva i nase
nacije?
a li smo ustvari zivi, Ili smo odavno primili crni anonimni dar,
urucenog nam samim rukom duha smrti dok smo spavali nekad
mo i sta smo mi, pre svega? Sta mi predstavljamo i da li smo
mistvarni? Na to nismo puno razmisljali, jer nam je mutan m
utne su i vode u koje plivamo vazda na povrsini, gde gorizont
nikada nam se ne zblizava i mi se nekako sami udaljavam
eme od njega. Stvarnost je u nedogled, a to sto je vidno je
nestvarno. Jedina nam je realnost u nekoj nesigurnoj daljini, a
alsnosti dostigli nismo. Samo smo tu kao u magli nestvarnosti,
ploveci vazda u krugu, ne postignuvsi ni sunca dana, ni
gorizoljenog meta; idemo nikuda kao u nekom kavezu i samo se
jednako udarimo u zid. E sad, kako se izbaviti iz ovog nej
evaznog, neznacajnog i nerealnog sna? Jer svako s kim se
sretnemo je harakter u tom istom snu, niti zna sam kako da se
ote
stvarnosti.Nemaju pojma kao i mi.varno je nestvarno . . . i
nestvarnost je zaista, zaista danaske stvarno . . .
a sad, ti vidi . . . .
