42.Religija i politicka tolerancija Predstavnici svih znacajnih verskih ucenja smatraju da je njihov pogled na svet idealan i da ima podrsku svetog,koje je bezgresno.Samim tim smatraju da je njihov stav prema svakoj drugoj ideologiji i religiji stav jedine prave tolerancije.Ovakav odnos prema stvarnosti pokazuje da je u ime velikih ideja o pravdi i toleranciji zasnovanih na ucenjima velikih religija,dolazilo do progona ljudi koji drugacije misle i veruju.Zbog svega toga,vidimo da se o stvarnom odnosu religije i tolerancije moze raspravljati samo ako se ona stavi u konkretnu zivotnu praksu gde se vidi kako se zaista odnosi prema pripadnicima drugacijih ideja. Upravo iz tog razloga samo kroz analizu konkretne pravne i politicke prakse pojedinh drustava i zajednica moze se videti koliko je politicka tolerancija,ako je ima, uslovljena ucenjem dominantnih verskih uverenja s tog prostora.S toga vidimo da koliko je jedna drzava imala sistem vezanji za odredjeno versko ucenje,toliko je bilo manje tolerancije prema pripadnicima drugih religija ili drugacijih pogleda na svet.Izrazit primer verske tolerancije koja je pokazivala maksimalno razumevanje za druge ljude jeste rano hriscanstvo,koje je i u praksi pokazivalo ljubav za svoje tlacitelje.Medjutim,situacija se menjala s promenom odnosa drzavnih vlasti prema ovoj religiji.Kako se hriscanstvo uspostavljalo kao intengralni,a zatim najvazniji deo ideologije,tako je stepen odstupanja od prvobitne tolerancije rastao.Da bi sve to kuluminiralo u svima poznatoj inkviziciji. Ako je u hriscanstvu do netolerancije dolazilo prema drugima usled napustanja Isusovog primera uslovljenog promenom uloge religije u drzavi,kod drugih svetskih religija je netolerancija prema drugim verskim ucenjima bila usadjena u fundamente same vere. Posto sve svetske religije kao najvazniju karakteristiku svoga ucenja,osim propovedanja o svetom,isticu svoj humanizam i covekoljublje,onda se kao najsigurnijem elementu za proveru da li je to tacno ili nije,mozemo obratiti konkretnoj istorijskoj praksi,a ona pokazuje da : *Predstavnici hriscanstva su uvek,zeleci da reprezentuju vrednost svoje vere,citirali Isusa,odnosno opise njegovog zivota u Jevandjeljima ,gde on kaze ,,Ljubi bliznjeg svojega kao samoga sebe. *S druge strane,muslimanski verski oci ce citirajuci Kuran uvek navoditi ajete,tj celovite Kuranske misli ,,U vjeri nema prisiljavanja. Iz svega recenog,mozemo zakljuciti da je na osnovu ucenja najvaznijih svetskih religija moguce ostvariti humane odnose medju ljudima i razviti toleranciju pripadnika raznih verskih ucenja.To je teorijski tacno,ali konkretni primeri pokazuju sasvim razlicitu praksu.Kada je u toku istorije dolazilo do simbioze izmedju vere i vlasti,odnosno crkve i drzave,vladajuca verska ideologija se po pravilu ponasala veoma neprijateljski prema svim ostalim religijskim ucenjima i zajednicama.Setimo se tridesetogodisnjeg rata 1618-1648.godine,ili stravicne Vartolomejske noci 1572.godinine,kada su u ime katolicanstva i sa blagoslovom crkve u Francuskoj masakrirani Hugenoti.Slicna je prica vezana za odnose pravoslavnih prema dualistickoj jeresi koja se javila u srednjovekovnoj Srbiji.Stevan Nemanja,kanonizovan za sveca,nemilosrdno je progonio pripadnike ove verske zajednice iz Srbije. Slicna je situacija i sa Bliskim Istokom,gde je rodjeno hriscanstvo,tamo su danas hriscani zanemarljiva manjina. Sprega religije i politike dovela je do toga da se usled predominantnog uticaja jedne religije,bilo ograniceno polje delovanja druge.Tako da nije bilo prostora a toleranciju drugacijih pogleda na svet. Jednostavno receno,teokratija i politicka tolerancija ne mogu da idu zajedno.Nepostojanje tolerancije ne znaci da je stanje suprotno njoj podrazumevalo obavezan progon protivnika ili neistomisljenika,ali je podrazumevalo diskriminaciju onih koji drugacije misle ili drugacije veruju.

1

Uslov bez koga nema politicke tolerancije,nosioci moderne politicke kulture,postavili su ukidanje religioznog legitimiteta i stvaranje sekularizovanih politickih sistema.Tako vidimo da sto je drzava i njena organizacija slobodnija od uticaja vere,to je i koegzistencija razlicitih politickih i verskih ucenja uocljivija.Nasuprot tome,prisustvo vere u modernom politickom zivotu daje za rezultat manjak politicke tolerancije.Sve drzave koje su paradigma demokratije imaju sekularne politicke sisteme. Sve zemlje koje su i danas zadrzale religije elemente u organizaciji drzave ili svoj kompletni legitimitet zasnivaju na veri imaju manji stepen politicke tolerancije i ravnopravnosti ljudi.Tako npr. u Argentini je ustavnom normom odredjeno da je katolicizam zvanicna religija drzave.Imajuci u vidu da je Argentina useljenicka zemlja,jasno je da ostali useljenjcinekatolici dovode u neravnopravan polozaj.Jer njihova verska ucenja nemaju drzavnu zastitu na nacin na koji ima katolicizam.Najkonkretniji dokaz u tome smislu je odredba ustava Argentine gde se govori o uslovima pod kojima se neko lice bira za predsednika i podpredsednika drzave.Jedan od uslova je da kandidat bude pripadnik rimokatolicizma. U sada vec starom ustavu Grcke od 1952. u prvom clanu ustava stoji da je drzavna vera u Grckoj istocnopravoslavna hriscanska,da je svaka druga priznata religija priznata,ali se prozelitizam1 i svako drugo mesanje u poslove drzavne vere zabranjuje.Sama odredba da se prozelitizam zabranjuje,pokazuje da se ne omogucava slobodan izbor vere,ali to vec utice na politicku toleranciju u drzavi. Posebno je vidljivo odsustvo politickog pluralizma tolerancije u islamskim zemljama.Ustavi ovih drzava definisu islam kao drzavnu veru ili jos preciznije kao jedini izvor zakona.Ovakav oblik politicke organizacije koja se karakterise odsustvom politicke tolerancije,tezi da se nametne citavom svetu.Sve druge religije,osim islama,nisu ravnopravno prihvacene od strane vlasti.To povlaci odredjena ogranicenja u pravima i slobodama pripadnika razlicitih verskih grupa.Ustavnom normom ovih zemalja uredjeno je da pristup javnoj funkciji kakva je predsednicka ima samo covek koji je musliman,prozelitizam bilo koje druge religije osim muslimanske se zabranjuje,limitira se izbor bracnog partnera njegovom religijom,itd... Veliki umovi koji su se zalagali za reformu drustva i sirenje granica ljudske slobode kao resenje su predlagali sekularizovanje drustvenog zivota.Zato je sada vidljivo da se granice politicke tolerancije poklapaju sa stepenom izvrsene sekularizacije, tj. postignutim nivoom odvajanja vere od drzave. Islamski autoriteti su tvrdili da je njihov svet olicenje razumevanja za drugog,a to je posledica islamskog shvatanja ljudske slobode.U islamu se sloboda tumaci kao obaveza coveka da se pokori objavljenom zakonu u Kuranu.Prema tome,slobodan je onaj ko se pokorava,a svaki drugi covek je neslobodan.Muslimani smatraju da nije tolerancija pravo muslimana da napuste i postanu npr.pravoslavci,dok je obrnut slucaj kada pravoslavac prelazi u islam matran jednom pravom slobodom. Znatne razlike se narocito isticu u ucenju o jednom bogu,iz koga proizilazi sve,pa I tolerancija prema drugima.Pravoslavni svestenik Vasilije Sakas je rekao : ,,Nije tacno da imamo istog boga kao neohriscani. Zato je Gospod rekao : ,,Ko je video mene,video je OcaNiko ne dolazi ocu sem kroz mene .(Jevandjelje po Jovanu) Prema tumacenju bozanske priprode Isusa kao sina bozijeg,koji je smo jedno od tri lica boga,vidi se da svi monoteisti koji negiraju bozansku prirodu Isusa,u stvari negiraju boga onako kako je on predstavljen u hriscanstvu. Hriscanska vera se pokazala neadekvatnom od onog momenta kada se hriscanstvo uzdiglo u drzavnu veru,a islamska je i danas prepreka za kompletno ukljucivanje muslimanskih drzava1

Mnij ili pomm obrnj u neku veru pristlic druge vere, tenj onih koji gledju d, nroito nesnim i runim sredstvim, pristlice druge religiozne strnke pridobiju z svoju strnku.

2

u moderan poredak.Svesne toga,OUN su pronasle pravni izraz tolerancije koji je sublimiran u Opstoj deklaraciji o ljudskim pravima.Medjutim,ubrzo se pokazalo da je Opsta deklaracija nedovoljna za to,jer je ona prosta izjava dobre volje koja nikoga ne obavezuje.Zbog toga su OUN donele 2 druga akta : 1.Pakt o gradjanskim I politickim pravima i 2.Pakt o ekonomskim,kulturnim i socijalnim pravima coveka. Za razliku od deklaracije,ovi dokumenti podlezu aktu ratifikacije od strane parlamenta i dobijaju promenjivost u pravnom sistemu. Sve onde drzave koje imaju veze sa religijom nisu mogle te dokumente da primene u praksi,a da pri tom ocuvaju versku senku koja natkriljuje politicki sistem. Na kraju,mozemo zakljuciti da : 1.Postoji bitna veza izmedju velikih svetskih religija i politicke tolerancije. 2.Veza izmedju religije i vlasti uticala je na odnose drzave prema pripadncima verskih ucenja koje drzava nije stitila niti smatrala pravovernim. 3.Moderno drustvo,da bi uspelo da ostvari jednakost,moralo je da insistira na odvajanju vere od drzave. 4.Proces uklanjanja religije iz politike nije ostvaren na zadovoljavajuci nacin o zato jos uvek imamo u velikom delu sveta nedovoljno uvazavanje drugacijih pogleda na svet. 43.Religija kao osnov za politicko organizovanje Jedna od novina u politickom zivotu jeste i ona koja se odnosi na cinjenicu o radjanju stranaka zasnovanih na verskoj osnovi.Naglo ozivljavanje uloge crkve,ali i radjanje politickih partija,veoma su iznenadili onaj deo drustva koji su smatrali da je sekularizacija nezaustavljiv proces.Ta cinjenica je posebno vaznaa za sredine kakve su srbijanske i crnogorske koje su odavno izgubljene za veru,a samim tim i za politicke snage na njoj zasnovane. Najveci broj analiza posvecen religioznosti ljudi u ovim krajevima,pokazao je veoma visok stepen ravnodusnosti prema verskim osecanjima.Tako je istrazivanje religioznosti kod studentske populacije Nisa pokazalo da tamo skoro i da nema religioznosti.Slicne rezultate imamo i u istrazivanju religioznosti seljaka u tome kraju. Formiranje visestranackog sistema je pokazalo da religija kao osnov za politicko organizovanje nije zaobisla ni jedan kraj bivse SFRJ. Tamo gde je stepen vezanosti za veru bio izrazeniji tamo su stvorene brojnije politicke partije,verske sklonosti.U tradicionalnoj pravoslavnoj sredini kakve su srbjanska,crnogorska i makednoska stvorene su pravoslavne partije ,npr : ,,Srpska Svetosavska stranka, ,,Hriscanskoekoloska partija ,,Demohriscanska partija(pravoslavna).Kod muslimana u Srbiji i BiH stvorene su dve znacajne politicke partija :SDA i MBO. Kao posebnu karakteristicnu u srpskom politickom miljeu valja uzeti ,,Srpsku Svetosavsku stranku.Na samom pocetku vidi se da je njen cilj ,,usmeren na duhovnu (versku,moralnu i kulturnu)obnovu srpskog naroda kao i ekonomski napredak Srbije.Ali sa druge strane vec u narednom stavu istice se da je ,,ona gradjanska,a ne verska stranka.Ovde je ocigledno da je autorima ove definicije nedovoljno poznat pojam gradjanskog tipa organizacije drustva. Oni ne shvataju da svaka gradjanska politicka organizacija podrazumeva slobodu veroispovesti. Gradjasnko drustvo,koje u epicentar stavlja jedinku kojoj se moraju garantovati sva individualna prava,pa i pravo na slobodu izbora veroispovesti,po sebi obavezno ukljucuje sekularisticki pristup. U programskim nacelima stoji da ..u osnovi naseg programa kao trajno nadahnuce lezi zivo Svetosavlje, a Svetossavlje,tj.pravoslavlje sa srpskim specificnostima ima svoje osobenosti,ono je religija,koja tezi da inspirise svoje verinike i ako se protegne na neke

3

drzavno politicke zahteve,dolazi u sukob da drugim verskim ucenjima.Ova politicka organizacija zahteva da ,,Predsednik drzave,vlade i ministri polazu zakletvu pred srpskim patrijarhom.Na osnovu ovih programskih nacela,ovo je ocigledno verska politicka organizacija ciji je cilj da religija bude kamen temeljac politike. Takva je i ,,Hriscansko-ekoloska stranka.Njene ambicije teze ka totalnom preuredjivanju javnog zivota pravilima pravoslavnog morala cije se krsenje sankcionise srednjevekovnim kaznama. Uticaj religije na politicki zivot i u SRJ i u bivsim jugoslovenski republikama ide toliko daleko da vladajuce partije pocinju da iskazuju svoje versko usmerenje,smatrajuci da ce im vezanost za religiju dati veci stepen legitimiteta u samoj zemlji,ali i znacajnu podrsku sa strane.U Hrvatskoj gde su vec formirane politicke partije sa demohriscanskim pogledima na svet i vladajuci HDZ sve vise pocinje da se zalaze za transformaciju svoga politickog programa u demohriscanskom smislu.Da u Hrvatskoj verske ideje postaju dominantne primecujemo,ukoliko se podsetimo da se HDZ dosada isticala kao ,,nacionalni-demokratski pokret,a sada se preobrazava iz takvog tipa organizacije u stranku u kojoj ce hriscanska orjentacija biti dominantna. U Makedonji je formirana ,,Demohristjanska parija na Makedonija.Koliki je znacaj religije za razumevanje politickog programa najbolje se vidi iz clana programa koji kaze da je politicka partija,najznacajniji izvor za svoj program nasla u Svetom pismu,sto je cini primarnom verskom strankom. Zatim,imamo i organizacije muslimana ,Stranka demokratske akcije i Muslimanska Bosnjacka organizacija,koji okupljaju muslimane i u islamskoj religiji nalaze razlog za svoje postojanje.Mnogo je karakteristicnija druga znacajna organizacij muslimana iz BiH,poznata pod imenom MBO.Iako u svom uvodu programske deklaracije,ova stranka se istice da je liberalno-demokratske orjentacije,ona ne moze da ne pomene da se radi o stranci koja je u stvarnosti ekskluzivno muslimanska,cime se negira njen liberalno demokratski karakter.Ona nece islam koristiti u politicke svrhe,ali ce se dosledno boriti za prava Bosnjaka-Muslimana da slobodno i bez ikakvih ogranicenja ispovedaju i razvijaju svoju veru. Da se radi o iskljucivo organizaciji ljudi koji su pripadnici muslimanskog kruga vidi se iz deklaracije gde stoji da je ,,MBO politicka organizacija Bosnjaka-muslimana i svih drugih Bosnjaka.Kako se ova organizacija odnosi prema Srbima i Hrvatima koji cine vecinu u drzavi ,vidi se iz programa koji kaze da : ,,Osobenost BiH u okviru Evrope sastoji se u tome sto je to zemlja u kojoj zivi jedan evropski narod koji ima islamsku tradiciju i kulturu. Sve ovo pokazuje da se radi o politickoj organizaciji koja se stara da se politicki interesi muslimanskog dela BiH artikulisu kroz politicku stranku koja tezi da dodje na vlast i regulise odnose u drzavi prema svome nahodjenju. Na osnovu ovoga mozemo zakljuciti neke bitne cinjenice. 1.Prva se odnosi na nezaustavljivom procesu sekularizacije.Na osnovu svega onoga sto se vidi na prostorima bivse Jugoslavije ocigledno je da je ta ocena bila pogresna i da su politikolozi i sociolozi koji su na to upozoravali bili sasvim u pravu,mada su bili u manjini. 2.Drugi znacajan zakljucak se odnosi na cinjenicu da je religija posluzila kao jedna od vaznijih osnova koji su ljudi iskoristili za organizovnje.Ovo je dovelo do stvaranje brojnih verskih stranaka ili partija koji su najvazniji deo vojih politickih programa uzeli iz verskih ucenja kojima pripadaju.Takav je slucaj bio za bivsom BiH,odnosno njenim muslimanskim delom,gde je na prvim visetranackim izborima skoro sve glasove muslimana odnel SDA,izrazito verska parija. 3.Treci bitan zakljucak se odnosi na prikrivanje verskog karaktera u stranackim programima.To najvise primecujemo iz politickog programa ,,Srpske svetosavske stranke i SDA.Obe politicke partije nastojale su se prestaviti kao gradjanske partije,ali one nikako nisu mogle biti gradjanske partije u pravom smislu te reci.

4

44.Ateizam i politicki legitimitet Ziveci u uslovima koje namece evro-americka civilizacija,moglo bi izgledati da ovako formulisan naslov nema mnogo smisla jer povezuje dve naizgled sasvim razlicite stvariateizam ,kao odnos prema religiji, i politicki legitimitet koji se tice sasvim drugog polja ljudskog zivota. Evroamericka civilizacija danas je sekularizovana,pa samim tim religija i ateizam koji sa njom ide,nemaju mnogo veze sa politickom organizacijom drustva. Princip legitimiteta implicira da pripadnici jedne zajednice ne prihvataju poredak samo iz navike i obicaja,individualnog interesa ili straha od represije,vec iz uverenj u njegovu valjansot i opravdanost.To onda znaci da u jednom drustvu u kojem se smtra normalnim da neko bude ateista,u toj meri ce prihvatiti i poredak koji se zasniva na ateizmu. I obratno.Ukoliko se u nekom drustvu smatra da je ateizam drustveno zlo,u takom drustvu nece biti moguce smatrati legitimnim poredak ili vladara koji je ateista. Kako je u istoriji teokratski oblik politicke organizacije bio najzastupljeniji u vecini tadasnjih drzava,jasno je da je sam ateizam bio u svima njima neuobicajan pa i zabranjen odnos prema stvarnosti. Tako npr. imamo Mesopotamiju gde se organizovalo desetak velikih gradova i svaki je cinio posebnu drzavu sa svojim gradskim Bogom,a kako su svi gradovi bili potcinjeni Vavilonu,tako su i svi bogovi bili potcinjeni Marduku.To znaci da je svaki vlastodrzac u isto vrme ,svoj legitimitet morao da pravda bozijom podrskom. U Egipatskom drustvu,nije mogla da se primeti jasna razlika izmedju kraljevskog dostojanstva i bozanstva.Monarh je bio otelotvorenje apsolutne moci kojoj se moralo bespogovorno pokoravati,bilo je jasno da bi svako negiranje monarha bilo i negiranje boga jer je kralj bio bogocovek. Svaki pokusaj da se na vlast dodje mimo ucenja zvanicne religije,a pogotvu ucenja ateizma,bio je osudjen na propast jer ne bi bilo potrebnog legitimiteta kod potencijalnih podanika. O pozitivnom odnosu ateizma I politickog legitimiteta nije moguce govoriti jer nije postojala ni jedna drzava koja bi imala ateisticku vlast da bi se pitanje ateizma i politickog legitimiteta moglo uopste I postaviti na ozbiljnjijem nivou.Snmtralo se da politcka organizacija ne moze da egzistira izvan religije I da mora imati ili direktnu religijsku legitimaciju,kao sto je u islamu gde se smatra da Bog direktno vlada drustvom ili je ipak postojala hriscanska varijanta prema kojoj vlast mora da dolazi od Boga. Ova dva koncepta imaju bitne razlike : U islamu se smatra da direktno drzavom vlada bog peko svojih zakona objavljenog u Kuranu,dok je u hriscanstvu drugacije.Tu vlada covek kao monarh.Za svoje postupke on takodje mora imati crkvenu podrsku tj.legitimitet,ali je on ipak taj koji donosi odluke,zakone,itd. Ateizam i politicki legitimitet su se apsolutno iskljucivali,jer u to vreme,koje je karakterisalo veoma prisutnom religioznoscu masa,nije bilo zamislivo da neko ko ne veruje u boga moze id a zivi kao slobodan covek,a kamoli da vrsi vlast I da pri tome bude legitiman.Narod bi morao,kao deklarisanog ateistu,da ga trpi,jer ima moc,ali ga zato smtra uzurpatorom. U to vreme je postojala jedna druga situacija u kome se jedna vlast koja se inspirisala verom nametala za vladara narodu koji sam tu veru nije rihvatio kao pravu,znaci da ju je smatrao nelegitmnom.Posto je sa tacke gledista tadasnjeg religioznog coveka svaka drugacija koncepcija vere bila poistovecivana sa nevernistvom.Onda se moze razmisljati o odnosu takve vlasti,koja stvarno nije ateisticka ali je od strane naroda kao takva dozivljena. Takav je npr.bio slucaj sa svim hriscanskim narodima koji su bili pokoreni od strane muslimana.Svi oni su smatrali a je Muhamed lazni prorok,sto je u skladu sa hriscanskim ucenjem,ali su morali da trpe vlast muslimana,jer su bili slabiji.Ali zato su na sve moguce

5

nacine nastojali da se nevernicke vlasti oslobode i svoju su borbu legitimizovali kao borbu za veru. Ono sto se moze zakljuciti je da je vise nego ocigledno da se o pozitivnom odnosu politickog legitimiteta I ateizma nije moglo govoriti ni u kom slucaju,jer se tada smatralo da samo vlast koja ima bozije pokrice ima i legitimitet i nikako drugacije. Tek kasnije,sa promenama koje su zahvatile svet,pre svega Evropu sa reformacijom i svim onim sto je ona donela pocinje da se menja stav Evrope i kasnije SAD prema ateizmu koji stice pravo gradjanstva.Medjutim,reforme koje su nastale na polju religije kao posledica reformacije nisu tekle bezbolno i crkva,koja sve vise pocinje da gubi ulogu drzavne i seli se u privatnu sferu,nije lako pristajala na svoju novu ulogu.Samim tim postaje jasno da u drustvu u kome crkva sve vise ide u privatnu sferu,odnosno gde vera ide u privatnu sferu,ateizam postaje nesto sasvim legitimno,postaje sasvim normalno da se politikom bavi neko ko je ateista.Tako da ateizam postaje sasvim legitiman,a politicke organizacije koje se definisu kao ateisticke mogu da se upuste u politicku utakmicu i bore za vlast.Ali,ako je religija,zvanicnim aktima drzave,bilo ustavima ,pravnom praksom i zakonima,izgubila onaj znacaj koji je ranije imala,to ne znaci da se ona sasvim ovukla iz sfere politike i da nije uticala na nju.Posto je poltika jedan od najvaznijih delova drustva,normalno je da crkva tj religija,pokusava da prodre i utice na sve delove drustva pa samim tim i na nosioce vlasti,pa ce i prilikom politickih izbora dati prednost i legitimitet,onome ko sledi njeno ucenje. Ipak,sam proces odvajanja crkve od drzave i sekularizovanje drustva nije islo jednoznacno. U drustvima koja su se inspirisala marksizmom nije bilo ni govora da bi crkva mogla da utice na vlast,a da to ne bude vidljivo i ostane nekaznjeno.Ateizam je bio uslov da bi se doslo na politicku funkciju i da bi se vladalo. U mnogim drustvima sekularizacija I nije sprovedena do kraja.Tako je u SAD,npr svaka vera jednaka pred zakonom. Posebno je znacajan slucaj Velike Britanije,gde sekularizacija nije izvrsena do kraja.Ova drzava se definise kao sekularna i ona u mnogo cemu to jeste.Ali posto je u VB kralj istovremeno i poglavar crkve,ukljucuje kao obavezu da suveren bude vernik anglikanske crkve.Sto znaci da je nezamislivo i nelegitimno da iko ko je ateista ima prava da sedne na britanski presto i da bude sef drzave i crkve.Posto velika vecina naroda u Britaniji zaista podrzava postojeci poredak,onda je logicno zakljuciti da je ovakavo resenje za njih legitimno. U SAD ,ustavno i zakonski je regulisano da postoji ,,sloboda religije sto znaci da svaki covek moze nezavisno od drzave da bira svoju veru.Prema tome,formalno-pravno svako moze da se kandiduje za predsednika drzave bez obzira da li je vernik ili nije.Na osnovu ovoga vidimo da je u SAD sasvim legitimno da i ateista bude nosilac najvise vlasti.Medjutim,u SAD 93% stanovnistva se izjasnjava kao religiozno,samim tim je logicno da je taj akt osudjen na neuspeh,iako je legalno da se ateista kandiduje za predsednika drzave.Ateista ne moze da dobije podrsku biraca koji su vezani za veru. Rasprava o odnosu ateizma i politickog legitimiteta bitno je povezana i sa islamskim svetom gde vera u vecini drzava cini izvor ideologije i legitimiteta.Jasno je da ateizam u islamskim drzavama ne samo sto nije legitiman,vec je i nemoguc i kao licno opredeljenje.Islam sledi primer bozijeg verovesnika Muhameda koji je protiv svake vrste politeizma i ateizma.Politeizam i ateizam se zabranjuju i osudjuju na smrt i to je pravna praksa u svim islamskim zemljama(Iran,Saudijska Arabija,Sudan..).Nijedna od islamskih drzava ne primenjuje ni opstu deklaraciju o ljudskim pravima niti Paktove o pravima coveka.Odbijajuci da prihvate ove akte,one se upravo pozivaju na Kuran.Tako da je nezamislivo u islamskom svetu da neko bude ateista ili politeista,a jos gore ako musliman odluci da promeni veru. I u tim zemljama regulisu se svi porodicni i nasledno-pravni odnosi samo na osnovu verskog prava.Sto znaci da u islamskim zemljama covek koji nije vernik bilo bi mu onemoguceno da normalno zivi.

6

45.Viseverski karakter drustva i politicka stabilnost drzave Svaka drzava moze da opstane ako njeno stanovnistvo u velikoj vecini smatra legitimnim opstajanje takve zajednice. Pojedine visekonfesionalne zajednice nastale su kao posledica zelje raznih verskih grupa da se zbog razlicitih razloga nadju pod istim drzavnim krovom,kao sto je to slucaj sa SAD,dok su druge viseverske postale silom,osvajanjem inoverskih naroda kakva je bila osmanska carevina.U prvom slucaju religija,odnosno vise konfesionalnost,nije pokazala prepreka za formiranje i uspesno funkcionisanje drzave,dok je u drugom slucaju dovela do rusenja te drzave. Ono sto postaje vazno jeste da treba prouciti kako se viseverski karakter drustva odrazava na funkcionisanje drzave koja ima vise konfesionalno stanovnistvo u svom sastavu.To pitanje je posebno vazno za zemlju kao sto je SRJ ili za Srbiju,jer upravo SRJ ima visekonfesionalni karakter ,vidi se da su medjuetnicke i medjuverske tendencije najizrazenije tendencije koje potresaju nase drustvo.Za uticaj viseverskog karaktera na organzaciju drustva i njihovo funkcionisanje,prikazacemo na razlicitim slucajevima : Albanije,Libana i SAD. Albanija Prilikom analiziranja verske situacije u Albaniji treba istaci da se ona deli na vise verskih zajednica : muslimani koji cine oko 70% stanovnistva,sto daje zemlji islamski karakter I hriscane oko 30% populacije.Sudeci po verskom sastavu stanovnistva,Albanija je vise muslimanska nego hriscanska,medjutim uticaj hriscanstva je daleko prisutniji,ne zbog broja,vec zbog drzavne politike koja je u oslednjih pedeset godina pokusala da Albaniju priblizi Evropi koja je nemuslimanska.Treba istaci da ni muslimani ni hriscani nisu jedinstveni.Muslimani se dele na sunite koji su 1942. cinili 550.000 ljudi i beketese ( 220.000 ili oko 30%-pripadnici neortodoksne islamske sekte).S druge strane hriscani se dele na pravoslavce 20 % i rimokatolike -10% . U najvecem delu literature isticano je kako je Albanija primer zemlje koja je uspela da izbrise verske razlike u ime nacionalnog jedinstva.Medjutim,pazljiva analiza verskih istoricara i politikologa pokazuje nesto sasvim drugo. Maovnom pobunom muslimana 1914-1915 godine,kada je postojala nezavisna albanija,predvodjena Hadzi Camilom,dobila je antirdrzavni karakter.Saljacke mase su kao jedan od svojih najvaznijih zahteva postavili pitanje ujedinjenja sa Turskom,odnosno odrkli su se po prvi put stecene drzave.Cak su I pripadnici razlicitih grupa negirali samu mogucnost da Albanija postoji kao jedinstvena veseverska drzava.Ne videvsi kako da ostvare jedinstvenu drzavu,komunisti su posle dolaska na vlast odlucili da ukinu religiju.Prema procenama komunistickih vlasti religija je ukinuta jer je ometala politicku stabilnost drzave.Medjutim,to je bio nemoguc posao.Cim je doslo do pucanja jednopartijskog sistema i dozvoljavanja vecih ljudskih i politickih sloboda,doslo je do ozivljavanja verskih zajednica. Kao temelj za izbijanje novih verskih sukoba jeste rast islamskog fundamentalizma u ovome podrucju.Svesno ove cinjenice, u uslovima postojanja verskih sloboda,sadasnje albansko rukovodstvo nastoji da oraganizuje drzavu da ona onemoguci eventualnu radikalizaciju.Tako da je raspodela politickih funkcija svesno izvrsena po konfesionalnoj pripadnosti. Ipak,jasno je da ce se svaka od ove tri verske zajednice razvijati u skladu sa svojim dogmama i da ce rasti tenzije medju pripadnicima pojedinih konfesija,samim tim to ostavlja ozbiljne posledice na odnos naroda prema drzavi.Sve to znaci da multikonfesionalna Albanija kao stabilna drzava nije moguca,bez ozbiljnih kompromisa koji zadiru u samu veru.

7

Liban Liban je slican Albaniji jer je u pitanju drzava koja takodje ima u svom sastavu hriscane i muslimane.Ali,razlicit je od Albanije,jer za razliku od nje,Liban je deo arapskog sveta i okruzen je islamskim zemljama. U Libanu je od 1936.god institucionalizovano postojanje 18 verskih zajednica,a kasnije je uvecan na 19 zbog prihvatanja protestanata.Nekada su hriscani bili vecina,medjutim danas su to muslimani,narocito siiti koji imaju visi natalitet. Istoriju Libana karakterisu mnogobrojni verski sukobi,koji su menjali sliku zemlje.Zbog toga,postaje jasno da je od odnosa verskih zajednica uvek zavisila drzava i njena stabilnost,a tako je to i danas.U istoriji Liban je bio sastavni deo osmanskog carstva.Ali,nakon I svetskog rata Liban postaje francuska mandatna teritorija,cime su udareni temleji drzave koju imamo danas.Tada postaje jasno da Liban moze da egzistira samo kao kompromisna drzava u kome ce muslimani i hriscani da se odreknu svojih zahteva u ime ocivanja zajednice i drzave.Hriscanske zelje su bile da se odvoje od arapsko-islamskog sveta i formiraju nezavisnu drzavu.Dok sa druge strane,muslimani,narocito suniti,teze jedinstvenoj islamskoj drzavi i za njih je nezavisni Liban nesto sto moraju privremeno da trpe sve dok ne nadju snage da ga ukinu u ime islamskog jedinstva.Slicno misle i siti koji su najbrojnija verska grupa. S toga je bilo nuzno da je drzava mogla da opstane ako se ucine kompromisi,sto je i ucinjeno jer nijedna zajednica nije imala snage da realizuje svoje zahteve. Za razliku od Albanije koja je izgradila sekularni sistem,mada to nigde nije zapisano i gde formalnopravno nema razlike izmedju pripadnika vere, u Libanu je Nacionalnim paktom iz 1943. utvrdjeno da predsednik republike mora biti hriscanin-maronit,predsednik vlade je sunit,a predsednik parlamenta siit (cime primecujemo da se pravi podela vlasti po principu vere). Stabilnost drzave u libanu i dalje zavisi od konsenzusa pripadnika dveju vera koje i dalje imaju razlicite ciljeve.To postaje posebno vazno zbog podatka da muslimani postaju sve vise brojniji i tako dovode u pitanje postojanje Nacionalnog komiteta iz 1943.godine kada su hriscani bili vecina. Sve to ukazuje da ce libanska drzava biti nestabilna i da nije moguce ocekivati da se stanje sredi. SAD Sad su od pocetka svog formiranja stvorena kao viseverska drzava.Tacnije,prilikom imigracije u Ameriku su isli svi oni koji su vtrazili vise slobode od feudalnog i verskog ugnjetavanja.Upravo iz tog razloga,u SAD su stvorene cak i savezne drzave u kojima je dominirala jedna vera odnosno verska zajednica.Pripadnici raznih verskih zajednica pre svega protestantskih su prilikom konstituisanja drzavnih struktura institucionalizovali versku toleranciju kao princip. U ,,Povelji o pravima gradjana SAD,vidi se da je americka drzava konsenzusom svojih gradjana uspela da se izbori za takav status religije i verskih zajednica u kojima je svaka od njih prihvatila kao uslov za opstanak drzave,pravo svakoga coveka da ispoljava veru koju hoce i da jedina granica u tome bude isto tako pravo drugih. Tako da je u SAD pravo na slobodu vere,postalo neprikosnoveno.Ali,to nekada dominantno raspolozenje u SAD se moralo menjati usled priliva doseljenika rimokatlockem,a zatim i ostalih veroispovesti (baptisti,metosisti,luterani,prezviterijanci,adventisti) Uprkos verskoj toleranciji kao dominantnom odnosu i prihvatanju visekonfesionalnosti kao prednosti,sukobi su izbijali medju samim protestantima,a narocito medju protestantima i rimokatolicima.Protestanti su se zestoko obracunavali sa rimokatolicima,sto je imalo veliki uticaj na medjusobne odnose vernika ovih velikih hriscanskih zajednica.

8

Posebno je znacajno da se naglo povecavao broj muslimanskih useljenika.Ali mnogo znacajnija cinjenica da se medju americkim crncima jos pre drugog svetskog rata pojavio islamski pokret i da je on uspeo da nagazuje jedan veoma aktivan broj sledbenika.Kao dokaz snage vodja crnih muslimana Luis Farakan je u organizaciji svoga pokreta koji se zove ,,Nacija Islama izveo mars ,,miliona crnaca 1995.godine.Na osnovu ovoga vidimo da islam odbacuje americki oblik politicke oragnizacije i da tezi da promeni drzave u islamsku,sto je znacajna cinjenica za politicku stabilnost drzave. 46.Sekularizam kao pretpostavka moderne demokratije Sekularizam je pojam koji je nastao u evropskoj politickoj teoriji i praksi.On ima za cilj da predstavi takav sistem odnosa izmedju drzave i crkve,odnosno religije,u kome se religija cini privatnom stvari pojedinca i nema uticaja na javnu vlast. Svoj koren vuce od latinske reci seaculum,koja je prvobitno znacila ljudsko doba-vek.U vreme cara Avgusta dobija znacenje svetskog vremena.Prema poimanju hriscanskih mislilaca,dobija znacenje necega sto je suprotno duhovnom tj.svestenom. Osim pojma sekularizacije upotrebljava se i termin laicizam,tj. odvajanje vere od drzave i narocito je vezan za odvajanje skole od uticaja crkve i klera. Sekularizam je pojava koja se odnosi na takvo stanje duha i politicki poredak u kome se nezamislivo smatra da crkva ili versko ubedjenje moze da utice na organizaciju javne vlasti.Npr.Saudijska Arabija ne samo da ne razdvaja duhovnu od svetovne vlasti,vec nema nikakvu drugu upravu osim verske.Ta zemlja nema ni ustav,ni zakone svetovnog karaktera. Drugi elemenat analize jeste moderna demokratija.Prema misljenju najautoritativnijih politikologa,svaka demokratija ,,kao konkretan oblik dosadanjeg drustva jeste mora biti politicki sistem.Unutrasnji sadrzaj takvih politickih sistema podrazumeva vazne elemente u koje spadaju : suverenitet naroda,vladavina vecine i pravo manjine da se izrazi,ogranicenje svakog politickog monopola,kao i postojanje razlicitih institucionalizovanih oblika ovoga ogranicenja,postojanje zasticenih prava i sloboda coveka,obezbedjenje drustva kako od tiranije vecine ili manjine,tako i od raznih oblika ansilja,zavera i udara. Moderna demokratija moze da postoji samo pod uslovom da je drustvo sekularizovano i da od stepena ostvarene sekularizacije zavisi stepen razvoja demokratije. Jedan od najvaznijih karakteristika savremene demokratije je suverenitet naroda ili coveka.Bez narodnog suvereniteta nema,niti moze biti demokratskog politickog sistema.Za razliku od njih svi srednjovekovni oblici politicke organizacije imali su teokratske karakteristike.To je znacilo da se suverenom u takvim drzavama smatrao,ili vladar koji je svoju vlast zasnivao na milosti ili da drzavom vlada bog preko zakona koji je sam objavio.Prvi oblik teokratije bio je karakteristican za hriscanstvo gde je svaka vlast tretirana kao vlast koja dolazi od boga.Sva vlast je bila skoncentrisana u rukama osobe koja se smatrala predstravnikom boga,ili osobom koja ima boziji pristanak za vladanje nad narodom.Sto znaci da osobe koje su olicavale vlast su bile ogranicene jedino bozijom voljom. Bez sekularizacije nije bilo moguce ostvariti nacionalno osvescivanje niti stvoriti narodnu drzavu,koja je pretpostavka za davanje suvereniteta gradjaninu. Npr.Srbi i Bugari itd,nisu negirali obavezu da priznaju supermatiju Vizantiji,tj. sami su se odricali ideje o narodnom suverenitetu.Kada je uticaj Vizantije opao gubitkom nezavisnosti 1453.,dolazi do oslobodjenja bivsih delova Vizantije naseljenih Srbima,Bugarima,i nakon cega se formiraju njhove nezavisne drzave,samim tim se i u njima drugacije regulise odnos drzave i crkve.

9

Pojacanim trendom sekularizacije dovodi do sve veceg odvajanja vere od drzave,sto otvara prostor demokratskih politickih promena. U procesu sekularizacije koji je npr. zahvatio Francusku doslo je do toga da je religija ucinjena privatnom stvari pojedinca,tako da je u toj zemlji nestalo teleoloskih smetnji za ostvarivanje jednakosti gradjana pred zakonom itd.Dok u mnogim drzavama to nije slucaj.Prema ustavu Grcke iz 1952.godine pravoslavna vera kao drzavna je bila favorizovana u drzavi,tako da su drzavljani drugih veroispovesti imali manje povoljan tretman od pripadnika vladajuce.Takodje njim se garantuje nepovredivost slobode vere,ali je jasno dodato,istim clanom da se vera ne moze ispovedati ako krsi javni poredak ili moral.Prema clanu 14 gde se govori o pravima Grka istice se da je ,,cenzura dozvoljena u slucajevima : ako vredja hriscansku veru. Ustavom Argentine iz 1957. istaknuto je da federalna vlada podrzava ,,Rimo-katolicku apostolsku veru.Ali je clanom 9 zagarantovano dasvi stanovnici drzave mogu slobodno da ispovedaju svoju veru.Dok se clanom 76,istice ko moze biti biran za predsednika i potpredsetnika republike i odredjuje se da to moze biti samo rimokatolik. Ustav Spanije,kada govori o religiji,spominje je samo u odeljku koji se tice kralja.U clanu 12 stoji da kralj mora biti katolicke vere. Kao sto smo videli,sve zemlje koje imaju drzavnu religiju time onemogucuju potpuni narodni suverenitet.Sekularizacija je najvazniji uslov za uspostavljanje moderne politicke demokratije,a samim tim i civilnog drustva o kome se toliko govori.Moderna politicka demokratija rodjena je nakon pobede sekularizma nad teokratijom, pa stoga sekularizam predstavlja uslov bez koga nema niti moze biti slobodnog drustva. 47.Nacizam i nemacki protenstatizam Odnos nemackog protenstatizma i nacizma predstavlja jednu od najvaznijih tema kojom se bavi politikologija religije.Zasto je taj odnos posebno vazan najbolje se vidi iz podatka koji daje Bernard Rejmon,protestantski teolog,, : ,,1933-34. 90% nemackih protestanata,sa teolozima I svestenicima na celu,bili su za Hitlera.Bez njih on ne bi mogao da dodje na vlast niti da se na njoj odrzi.Za zajednicu protestanata u svetu,nemacki protestantizam jeste jedan od najvaznijih,narocito brojem.Bernar Rejmon se pita kako je bilo moguce da nacizam preuzme drustvo u Nemackoj u kojoj je vise od dva veka nemacka protestanstka teologija bila jedna od najmarkantnijih. Posebno je vazno istaci da Adolf Hitler nije bio naklonjen hriscanstvu.On je smatrao da hriscanstvo predstavlja inkarnaciju boljsevizma. Smatra se da je ogromna vecina protestanata podrzavajuci Hitlera,nesvesno podrzala rusenje hriscanskog lika Nemacke.Masa Nemaca,umesto hriscanskim vrednostima,kako je nekada cinila,okrece se ateiziranom hedonizmu,koji dovodi do otpadanja vernika od crkve i stvara prostor za sirenje drugoh verskih ucenja.Medjutim,Hitler je ipak izbegavao da otvoreno napada hriscansko ucenje jer su mase vernika prihvatile njegove ideje o superiorsnosti Nemacke i podrzavali ih na vojnom i politickom planu. Verski sukobi kakav je bio tridesetogodisnji rat 1618-1648. godine izmedju nemackih protestanata i rimokatolika kostao je Nemce ogromnih zrtava i njegove posledice nisu prevazidjene cak ni ujedinjenjem u XIX veku.Verski rat je imao za posledicu da su se razvila dva crkvena naroda.Zbog svega toga posle sloma u I sv.ratu i stvaranja vajmarske republike,nemacki protestanti su u njoj videli rimokatolicku teznju,odnosno zelju i pokusaj da se rimokatolicizam nametne Nemackoj na ustrb(stetu) protestantizma.Protestantizam se vise nego rimokatolicizam vezao za ideju nemacke nacije,zbog toga je i jasno da je protestantski deo stanovnistva teze doziveo poraz u I sv ratu nego rimokatolicki.

10

Sve ovo je dovelo do pretpostavke za masovno ucesce protestanata u ,,nacional-socijalistickoj revoluciji.Uspon Nacional-socijalisticke partijena izborima 1930/32 pokazao je da protestanti snazno podrzavaju ovaj pokret.Protestanti su na izborima 1932.god nacistima dali 11 miliona od 13.800.00 glasova koliko su oni dobili te godine.Ta cinjenica je tesko pala protestantima jer je Hitler bio protiv hriscanstva i delio je populisticke ideje koje ce omoguciti sirinje nacisticke ideologije koja ce na kraju unistiti hriscanstvo. Osim biskupa,koji su po svojoj funkciji bili veoma vazni,za propagiranje nacionalisticke ideologije korisceni su mnogi svestenici. Takodje je rodjen pokret koji je poznat pod imenom ,,Nemacki hriscani.On je bio sastavljen od vise grupa iz raznih krajeva Nemacke i njegova sustina u tome da su podrzavalu Hitlera u nacional-socijalizam.Nemacki hriscani su jula 1933. na crkvenim izborima odneli ubedljvu pobedu.Medjutim,Hitler im je tada zadao veliki udrac.On je naredio sledbenicima da budu izvan svakog spora unutar crkve,sto je za nemacke hriscane znacilo da je on time povukao podrsku koju im je tada davao i koja im je omogucila izbore. Da bi se razumela doktrina nemackih protestanata u vreme nacizma vazno je kako su se oni poneli prema tzv.arijevskom pitanju,jer ono najbolje pokazuje odnos prema Hitlerovoj ideologiji.Kada je 1.aprila proglasen bojkot jevrejskih radnji,protestantske crkve su imale prilku da reaguju.Baron Vilhelm fon Pehman je zamolio komitet protestantske federacije da reaguje deklaracijom u kojoj se trai zastita za protestante,vernike protestantske crkve koji su bili jevrejskog porekla.Umesto da prihvate ovu deklaraciju,komitet je jednoglasno doneo odluku da se ne oglasava.Time su precutno podrzali,ne samo progon Jevreja vernika,vec su i izdali svoje clanove koji su nekada bili Jevreji.Kada je kasnije donet zakon o iskljucenju svih Jevreja iz javnih sluzbi,sinod protestantskih crkava je odlucio da sledeci upustva arijevskom poreklu penzionise sve svestenike jevrejskog porekla.Kada su progoni dobili velike razmere,javljaju se pojedinci medju svestenicima koji trajno ukazuju pomoc Jevrejima i drugim progonjenima,ali tada je vec bilo kasno.Treba istaci da su progoni uticali na razvijanje solidarnosti prema progonjenima pa su se pored gradjana koji su skrivali Jevreje(koji su bili retki),pocele javljati i inicijative za osudu genocida.Polako je pocela da se lomi podrska koju su nemacki protestnti davali Hitleru i njegovoj partiji.Svi oni medju Nemcima koji su ista znali o hriscanstvu,znali su da je nemoguce biti hriscanin i rasista u isto vreme jer Jevandjelje uci da nema razlike medju onima koji slede Isusa.U praksi to nije bilo primenjivo i antisemitizam i rasizam je duboko zahvatio najsire protestantske slojeve Nemacke. Prema podacima barem 90% protestanata sa najistaknutijim teolozima omogucili su dolazak i odrzanje nacionalsocijalizma na vlasti.Nakon,zavrsetka II sv.rata,zapad je smatrao da ce crkve biti jedno od najvaznijih orudja za razbijanje neopaganizma i pretvaranje Nemacke u drzavu liberalnog sistema vrednosti.Da bi to bilo moguce bilo je potrebno osloboditi se nacisticke proslosti,tako da je zajednica protestantskih crkava Nemacke donela cuvenu ,,Deklaraciju o krivici iz Stutgarta.Protestantska zajednica Nemacke sada je postala veoma oprezna u opredeljivanju povodom znacajnih politickih dogadjaja. U to vreme,doslo je do opadanja vernika tj.onih koji placaju crkveni porez,hriscanski karakter nemackog drustva poceo je naglo da opada i stvara prostore za ateizaciju,porast hedonizma kod stanovnistva ,promenu mentaliteta nemaca,itd..Prema podacima iz 1992. i 1993. vise od milion hriscana je napustilo crkvu.Zbog toga dolazio do odumiranja porodice i broj radjanja.Sve to je uticalo i da se broj stranaca u Nemackoj drasticno poveca tako da Nemacka menja svoj lik.Buducnost Nemacke postaje multikulturalna.Multikulturalizam nastaje kao posledica ekonomske nuznosti i straha da kad novodosli preuzmu drzavu,ne uvedu diskriminaciju prema ostarelim Nemcima.Medjutim,multikulturalno drustvo koje bi podrazumevalo jednak rang i zivot razlicitih kultura jednih pored drugih,jeste pogresan put u kojem su sukobi vec zagarantovani.

11

48.Politicki zivot SAD i religija Medju hriscanskim izgnanicima koji su prvi pobegli u Ameriku i potrazili utociste pred ugnjetavanjem kraljeva i netrpeljivoscu svestenika,bili su odlucni da osnuju drzavu na siriokom temelju gradjanske i verske tolerancije. Medjutim,treba istaci da SAD nsu otkrili pripadnici progonjenih verskih grupa vec ekspedicija placena od ondasnjih evropskih dvorova sa ciljem sirenja novih prostora za eksplotaciju.Kasnije,ipak,u SAD su najradije isli pripadnici mnogih verskig grupa kao i oni koji su trazili resenje svojih verskih problema.Te verske grupe su bile pre svega protestantske. Religija je igrala znacajnu i sustinsku ulogu u politickom zivotu SAD-a.Crkve i verske grupe su na neka pitanja znacajno uticala na javno mnjenje,tako sto su verska ubedjenja predstavljala glavni izvor vrednost,drustvenih navika i moralnih pretpostavki na kojima se zasnivala americka demokratija. Religija cini glavni izvor vrednosti ali moralnih pretpostavki,koji svaki pojedinac neguje i istice u drustvenom zivotu.Doslo je do usloznjavanja verskog zivota zbog useljavanja veceg broja nehriscana : konfucijanaca,sitoista,budista i posebno muslimana.Takodje,doslo je i do poplave novih verskih pokreta i ucenja. Prema poslednjim podacima stanovnistvo SAD se deli na : protestante 61%,rimokatolike 25,2%,Jevreje 2%,ostalih 5% i 7% ne ispovedaju nikakvu religiju.Uprkos cinjenici da su protestanti najbrojniji,oni su podeljeni na 220 denominacija koje zive svaka za sebe i da protestanata ima preko 94 miliona.Najbtrojnija denominacija je baptisticka 22,3%,zatim slede metodisti sa 12%. Ono sto je posebno vazno jeste da Rimokatolicka crkca danas cini najbrojniju zajednicu u SAD.Prva rimokatolicka crkva otvorena je u Filadelfiji 1732.Danas je sve veci broj useljenika iz Latinske Amerike u SAD,tako da se moze desiti da se ova zemlja pretvori u vecinsku rimokatolicku. Religijske ideje imale su snazan uticaj na sam Ustav i na politicki sistem,kao i na razlicte pokrete.Najvaznija ideja koja je prikazan u Ustavu je sekularizam,ali sekularizam koji nije protiv religije,vec naprotiv za religiju kao duhovni inspirator za politicku i svaku drugu akciju.Ono sto je potrebno utvrditi jeste kako se onda ostvaruje uticaj na politku ko formalnopravno nijedna verska zajednica nema ustavne niti zakonske mogucnosti da svoju volju namece kao kolektivnu volju drugih. Profesor poitickih nauka sa univerziteta Florida i autor knjige Religija i politika,istice da su crkve postale institucije u kojima su se ucile i uce vestine i sposobnosti koje ljude cine sposobnim da ucestvuju u demokratskoj politici.Crkve uce vernike kako da drze govore,da organizuju mitinge,kako da organizuju izborne kampanje,uce ljude ogromnom broju neophodnih vestina koje se pretvaraju u politicki proces.Tako se vidi put i nacin kako se u uslovima jednog sekularnog drustva stvarao put za aktivno ucesce vere,verskih zajednica i njihovih pripadnika u politickom zivotu ove mocne zemlje.Posto su se crkve odrekle institucionalnih mogucnosti prilikom stvaranja politickog sistema,one traze druge puteve kako bi ispoljile svoj uticaj na politicki zivot i politicki sistem u okviru koga se politicki zivot odvija.To se realizuje putem stvaranja interesnih grupa pojedinih verskih zajednica pri centrima moci.Tako se stvraju interesne grupe za pritisak i vrsi lobiranje za ostvarenje odredjene politike.Tako ove grupe pokrecu pitanja beskucnika,bespomocnih,znaci cisto socijalna ali i najkrupnija politicka,kao sto su pitanje nuklearnog naoruzanja. SAD je mozaik verskih zajednica koje,lobiranjima deluju na politiku,a pokazalo se da neke imaju vise uspeha od drugih u penjanju na drustvenoj lestvici i osvajanju najvisih polozaja kao sto je mesto sefa drzave.

12

Profesor Vold dodaje da je jako vazno da SAD ima veliku srecu jer su tamo verske grupe manjinske i sto to daje stabilnost,jer se moraju ciniti ustupci i kada se radi o dogmi da bi se opstalo. U SAD pored povecanja broja rimokatolika primetno je i povecanje broja imigranata drugih konfesionalnih pripadnosti.Za razumevanje medjureligijskih odnosa i za njihov uticaj na politicki zivot,vazno je istaci da muslimani u SAD postaju sve brojniji.Muslimani se dele na imigrante,Amerikance bilo bele ili crne koji pristupaju raznim muslimanskim organizacijama gde se pripoveda islam,ali i na takozvane crne muslimane koji pokazuju rasisticke stavove prema svim belcima,cak i prema belim muslimanima. Politicki sistem SAD je od pocetka sekularan,ali sa snaznim pretpostavkama da religije i verske zajednice igraju vaznu ulogu u kreiranju politickih stavova i politickom zivotu uopste.Odnos religije i politike uslovljen je ucenjemvelikim brojem protestantskih verskih zajednica prema cijem ucenju religiju treba odvojiti od drzave.Na taj nacin poiticki sistem SAD je omogucavao versku slobodu i tolerancju.Situacija se,medjutim,menja sa useljavanjem velikog broja ljudi koji stizu iz drugih krjeva sveta.Oni donose nove vere i novi odnos prema politickom poretku.Svi oni formalno prihvataju Ustav i zakone,ali u svojim malim verskim zajednicama neguju svoju tradiciju koja se cesto iskljucuje sa postojecim pravnim poretkom. 49.Evropska medjuparlamentarna skupstina pravoslavlja Evropska medjuparlamentarna skupstina pravoslavlja se pojavila na pocetku 90 godina XX veka kao pan pokret koji bi trebalo da okuplja i kordinira politicku i kulturnu delatnost zemlja u kojima pravoslavna populacija cin vecinu.U organizacijskom smislu EMPS je prema svome osnivackom aktu formirana kao medjunarodna tj.medjuvladina organizacija.Osnovni razlog koji je doveo do formiranja organizacije bila je zelja Grcke,kao pravoslavne zemlje,da pobosljsa svoj polozaj u okviru Evrope i sveta gde su pravoslavne ideje svedene prakticno samo na nju i gde druge religije igraju dominantan uticaj i to posebno tamo gde Grcka po svom politickom i ekonomskom opredeljenju pripada.Tu se pre svega misli na EU i Nato pakt gde je Grcka jedina pravoslavna drzava,a gde se interesi pravoslavlja,bilo kao naroda ili kao religije,ne uvazavaju na nacin na koji se uvazavaju interesi rimokatolika i protestanata. Grcka je,zeleci da izvrsi odredjene ispravke u tome smislu,uspela da se pri evropskoj uniji otvori Biro pravoslavne crkve. Medjutim,otvaranje Biroa crkve bilo je ocigledno nedovoljno,pa je jos pre njega Grcka pokrenula akciju oko stvaranja EMSP-a.Prilike za to su bile posebno povoljne posle rusenja Berlinskog zida i kada su stvorene zemlje i narodi koji cine jezgro evropskog pravoslavlja : Rusija,Rumunija,Bugarska,SRJ,Gruzija,Moldavija,Ukrajina i Belorusija.Tada je Grcka odlucila da pokrene pitanje povezivanje tih zemalja na osnovu cinjenice da dele zajednicu religiju i na njoj zasnovanu civilizaciju.Osnovni cilj je bio da se pravoslavne nacije udruze,kako bi se svi pravoslavni branili interese svake pojedinacne clanice u sporovima sa nepravoslavnim.Takodje,Grcka je zelela i da iskoristi uticaj u EU i Nato da potpomogne druge pravoslavne i da se povezivanje sa Rusijom jedinim pravoslavnim clanom saveta bezbednosti OUN,ostvari uticaj pravoslavnih na to telo,kako bi se zastitili zajednicki interesi pravoslavnih zemalja u Savetu bezbednosti i kako bi se onemogucila moguca diskriminacija kojoj bi mogli biti izlozeni. Grcka je 1933.godine organzovala sastanak na Halkidikiju.Najvaznija odluka koja je doneta tice se pretvaranja tog privremenog skupa u stabilnu medjunarodnu organizaciju koja bi imala interparlamentarni karakter.

13

EMSP se definise kao interparlamentarna skupstina zemalja cija je vecina stanovnika pravoslavne veroispovesti.Clanice EMSP mogu biti samo delegacije zemalja koje su pravoslavne u dogmatskom smislu. Prema svome osnivackom aktu EMSP se sastoji od parlamentarnih derlegacija pravoslavnih zemalja,koje bira maticni parlament i svaka delegacija ima do pet clanova.Ako u parlamentu jedne zemlje nema pravoslavnih poslanika,onda clanovi delegacije te zemlje mogu biti i predstavnici pravoslavne crkve. Organi EMSP su : Koneferncije tj.Generalna skupstina parlamentarnih delegacija i Sekretarijat. Konferencija predstvaja najvisi organ EMSP i sastoji se od delegacija svih zemalja clanica.Ona zaseda jedanput godisnje u junu mesecu u gradu koji se odredjuje za vreme poslednje Konferencije.Finansiranje Konferencije pada na teret zemlje domacina i na teret Sekreterijata.Svaka zemlja clanica Konferencije rasolaze jednim glasom koji je dodeljen sefu parlamentarne delegacije. Stalni organ EMSP jeste Sekretarijat.Sediste sekretarijata je u Atini.On je definisan kao izvrsni organ konferencije i stara se za sprovodjenje odluka.On je spolji predstavnik EMSP-a. Ovaj organ je ovlascen da donosi i politicke odluke u periodu izmedju dve skupstine. Sekretarijatom rukovodi generalni sekretar.Sekretarijat ima 7 clanova i njihov mandat traje dve godine,od tih 7 clanova dva mesta su rezervisana za Grcku i Rusiju koje imaju stalne clanove,a ostalih pet se biraju iz redova drugih zemalja clanica. Odlucivanje u skupstini zavisi od pitanja ili dokumenata o kome se raspravlja. O proceduralnim pitanjima odlucuje se prostokm vecinom.a o deklraciji,apelu,protestu ili rezoluciji,dvotrecinskom vecinom delegacija-jedna delegacija-jedan glas. Osnivacka skupstina ,a ona je bila prva skupstina organizacije,odrzana je u Atini 1994.godine. Na ovaj skup su pozvane delegacije obe republike clanice federacije tj Srbije i Crne Gore,kao posebne delegacije isto kao i delegacija SPC.Delegacje clanice fedseracije SRJ si insistirale da ucestvuju jedinstveno kao delegacija Jugoslavije.Iz nepoznatih razloga to nije prihvatio u potpunosti.Rezultat je bio da je delegacija nastupala kao jedna ali se nije zvala delegacija SRJ,vec delegacija koja je istovremeno predstavljala i Srbiju i CG. Na drugoj skupstini EMSP koja je odrzana u Moskvi u junu 1995.godine.Za razliku od prve skupstine,na ovo zasedanje pozvana je delegacija Skupstine SRJ,ali i prerdstavnici Skupstine Srbije i CG.Delegacija je ipak nastupila jedinstveno kao delegacija Skupstine Jugoslavije. Tada je donet i Apel za ukidanje sankcija Saveta bezbednosti UN uvedenih protiv SRJ i srpskog naroda. Trece zasedanje EMSP odrzano je u Sofiji juna 1996.godine.Nakon rusenja Varsavskog pakta u Bugarskoj dolazi do politickih promena koje su dovele do njenog udaljavanja od pravoslavnog okruzenja.Dolazi do ozbiljnih razmirica unutar pravoslavne crkve koje su pocele da potresaju sizme.Zbog svega toga izabrana je Sofija sa ciljem da se ukaze na otrebu da se Bugarska vrati svom prirodnom okruzenju. Na skupstini su razmatrana mnoga vazna pitanja koja su se ticala i nas tj.SRJ ali i opste balkanske situacije. Cetvrta skupstina EMSP odrzana je u Halkidikiju u junu 1997.godine.Ovaj sastanak je imao manje naglasen politicki karakter.I on se odnosio na uticaj pravoslavlja u evropskim integracionim tokovima.Vodila se polemika oko ocuvanja pravoslavlja koje je trebalo da se

14

bavi ocuvanjem kulture.Glavni cilj je bio uticati na politicke i kulturne centre u Evropi da obrate vecu paznju na znacaj pravoslavlja u Evropi. Peto zasedanje EMSP odrzano je u Varsavi juna 1998.godine,pretezno rimokatolickoj zemlji gde su pravoslavni tek neznatna manjina.Za Jugoslaviju je od posebnog znacaja ova konferencija jer je doneta rezolucija o Kosovu i Metohiji.Glavni cilj rezolucije je bio da se zastiti mir i nadje politicko resenje zasnovano na principima povelje UN,OEBS i Saveta Evrope. Sesta godisnja konferencija EMSP odrzana u Moskvi i Sankt Petersburgu je posebno vazna za delovanje organizacije.Ona j organizovana od 20-23 juna 1999.godine,kada je zavrseno bombardovanje Jugoslavije od strane NATO trupa.Grcka je kao clanica NATO bila osnovna snaga podrske Jugoslaviji.Napad na Jugoslaviju je bilo veliko iskusenje.Prilikom izglasavanja rezolucije o osudi agresije i podrsci Jugoslaviji,bio je vidljiv politicki stav mnogih clanica. Rezoluciju o Jugoslaviji je podrzalo 10 clanica.Za nju nisu glasale Bugarska , Rumunija , Slovacka,Poljska,Gruzija. EMSP je vazan pokusaj da se pravoslavne drzave i narodi ujedine u jedan panpokret koji bi formulisao zajednicku politiku kao i da izrazi interese pravoslavnih naroda i drzava,i da ih brani ako to zatreba i koliko je to u njegovoj moci. 50.Pravoslavlje kao faktor integracije i dezintegracije nacija na Balkanu Pravoslavlje je pojam koji se odnosi na crkve koje su nastale posle velike sizme 1054.godine,kada je doslo do podele na rimsku i carigradsku zonu,i sve ono sto je bilo pod carigradskom zonom spada u pravoslavlje.Posle podele 1054.godine pravoslavlje je na Balkanu bilo snazan faktor koji je oko vlasti u Carigradu,tj oko Vizantije,okupio sve narode koji su se nasli pod vizantijskim kulturnim i crkvenim uticajem : Srbi,Bugari,Rumuni,veliki deo Albanaca. Pravoslavna crkva i pravoslavna drzava deluju sporazumno i sporazumno suzbijaju svaku opasnost koja bi ugrozila bogomdani svetski poredak. Car je vrhovni zapovednik vojske,vrhovni sudija i zakonodavac,ali i branilac crkve i prave vere.Zbog svega toga pravoslavna vera postaje snazan faktor identifikacije svih pravoslavnih naroda u okviru Vizantije.S druge strane,razlika u jeziku,poreklu i tradiciji dovela je do postepenog osamostavljivanja Bugara,Srba i kasnije i dela Albanaca od vizantijske i grcke ideje stvaranja posebnih nacionalnih drzava ovih naroda.Medjutim,taj proces je oporavan od vladajuce crkvene dogme koja je tesko prihvatala da neko drugi bude osim Romeja car i neko drugi osim carigradskog ponese titulu patrijarha.Bugari su zeleli da sruse Vizantiju i stvore bugarsku drzavu. Jedan od najznacajnijih bugarskih vladara Simeon je u X veku ratovao sa Vizantijom i dao mu sasvim drugi karakter.Njegova teznja je bila da postane car.On nije zeleo da stvori posebno bugarsko carstvo pored vizantijskog,vec da stvori novo univerzalno carstvo umesto stare Vizantije.Koliko je pravoslavlje stitilo Vizantiju o9d obunjenickih Bugara vidi se iz podatka da je Simeon izvlaci obecanje onda maloletog vizantijskog cara da ce se on ozeniti Simeonovom kcerkom. Slicna je situacija sa Srbima.Sve akcije za pretvaranje srednjevekovne Srbije u imperiju,sto je realizovao car Dusan,bile osporavane od dela Srpske pravoslavne crkve.Posle proglasenja carstav dolazi do osporavanja vladara Dusana koga Srbi smatraju simbolom srednjovekovne moci.Osudjuju srpskog arhiepsikopa,srpski narod I cara sto mimo vazece univerzalisticke ravoslvne ideologije odvaja srpsku drzavu I crkvu od vizantijske.

15

1929.godine dobijena je autokefalnost i Sveti Sava je ostao srpski arhiepiskop.Autokefalnost dobijena od vaseljenskog patrijarha je potvrda da Sveti Sava priznaje supermatiju patrijarha Grka i da sledi ideologiju pravoslavne crkve. Drzava cara Dusana se raspadala,sto je dovelo do sumnje u ispravnost njegovh postupaka,kao i do misljenja da je do raspada doslo usled nepostovanja Bozijih zaposvesti,odnosno izdvajanja iz okrilja vizantijske crkve. Osmanska okupacija,u okviru koje su se nasli Srbi,Bugari,Grci i pravoslavni Albanci i Rumuni, nije dozvoljavala da se razvije eticka posebnost u samobitnost ovih naroda. Osmanska drzava je dala svima versku autonomiju,a bila je zasnovana na principu verskih zajednica,svima osim Rumunima,jer jedino oni nisu bili pod direktnom vlascu Osmanlija.Sto znaci da drzavna ideologija nisu uzimale naciju kao kamen temeljac vec versku zajednicu. Sve to dobija na znacaju sa obnovom Pecke patrijarsije 1577.godine.Tada se videlo kako pravoslavlje utice na integraciju svih pravoslavnih u okviru srpske nacije.Medjutim,sve je to predstavljalo izazov za vlasti u Carigradu kojima takva politika nije mogla da odgovara,tako da 1766.dolazi do ukidanja srpske patrijarsije. Za stvaranje moderne nacionalne svesti I integraciju srpske nacije presudnu ulogu igrala je cinjenica da su duhovnu revoluciju mogle da izvrse one snage srpskog naroda koje su se nalazile u Austriji.Tako je karlovacka mitropolija,uz saglasnost austrijskog dvora stvorila uslove za duhovnu revoluciju,a to je bio osnov z aoliticku koja je posle I i II srpskog ustanka rodila nezavisnu srpsku drzavu.Kako je pravoslavna vera bila drzavna ,to se u okviru pravoslavlja pocela vrsiti i integracija svih pravoslavnih u Srbiji u okviru iste nacije. Za razliku od Srbije situacija u Bugraskoj je bila znatno drugacija.Ujediniteljska uoga vaseljenske patrijarsije je bila smetnja bugarskom nacionalnom pokretu da prosiri svoj uticaj na Makedoniju I da utice na integrisanje bugarske nacije.Zato je uprkos volji Vaseljenske patrijarsije doslo do stvaranja bugarske egzarhije.Egzarhija je proglasila samostalnost u odnosu na carigradskog patrijarha.Egzarhija je po svojoj strukturi postala nacionalna crkva koja je bila u sluzbi bugarskog nacionalizma.To je bila posledica uvidjanja da bez odlucnog odvajanja od Carigrada nije moguce konstituisati posebnu naciju.Bugari su takodje zeleli da u Bugrsku ukljuce svo slovensko stanovnistvo Makedonije,ali i Kosmet i tako ostvare bugarizaciju dela pravoslavnog srpskog naroda.Srbi su pokusali da se suprostave ovim akcijama zahtevom da se u crkve uvede crkveno-slovenski.Ipak,u Carigradu su shvatili da je bolje da daju Srbima,koji priznaju kakonsko jedinstvo sa Carigradom,pravo na srpske vladike,nego da narod bude prepusten Bugarima.Na kraju,Srbi su uspeli da dobiju svoje vladike u Skoplju,Prizrenu i Velesu i tako uspeli da scuvaju deo tamnosnjeg stanovnistva u okviru srpske nacije isto kao i sve Srbe koji su ziveli na Kosmetu. Posebno karakteristicni slucajevi uticaja pravoslavlja na integraciju naroda u moderne balkanske nacje jesu cincarski i albanski koi su se odvojili od grckog.Cincari su staro balkansko stanovnistvo koje nije imalo svoju kompaktnu teritoriju.Iako su bili rasprostranjeni sirom Balkana ,uspeli su da stvore napredne gradove koji sju bili pretezno cincarski i gde je njihova kultura bila dominantna.Takav grad je bio Moskopolje u sadasnjoj Albaniji. Upkos tome,danas ima vrlo malo Cincara.Zajednicka pravoslvna vera uticala je da se najveci deo ovoga naroda pretopi u susedne narode. Posebno brojniji su u Makedoniji.Tamo su se Cincari izjasnjavali kao Makedonci i moglo bi se reci da oni sada deluju kao jedan od faktora dezintegracije makedonske nacije,a i ovde se pravoslavlje javlja kao znacajan faktor.Oni su

16

trazili da se osim na makedonskom jeziku,bogosluzenje pocne vrsiti i na cincarskom, i sto je najvaznije,zahtevaju da se osnuje posebna cincarska eparhija pravoslavne crkve u Makedoniji. Albanski slucaj je posebno zanimljiv.Albanija je podeljena na pripadnike triju vera muslimane,pravoslavce i rimokatolike.Posto su svi muslimani u uslovima osmanske vladavine,bili ravnopravni sa svim ostalim muslimanima,oni su sami sebe smatrali Turcima. Hriscani su bili obespravljeni videvsi da su svuda manjina u Albaniji,pokusali su da taj kompleks prevazidju propovedanjima ideje albanske nacije.Toj akciji se suprostavila pravoslavna crkva jer je u njoj sluzbeni jezik bio Grcki,a i sve skole su bile na Grckom jeziku.Medjutim,ta ideja nije naisla na odobravanje kod njihovih zemljaka u Albaniji.Oni su vise voleli grcku ideju nego albansku.Muslimanski Siptari su kroz citavu istoriju bli neprijtelji hriscanskim zemljacima.To se posebno pokazalo kada je posle Balkanskih ratova stvorena albanska drzava.Verske razlike su opterecivale medjusobne odnose. Tako da se verska razlicitost stanovnistva pokazuje kao faktor dezintegracije albanske nacije. 51.Politicke implikacije za autokefalnost crkve u Crnoj Gori U krizi koja potresa celokupni srpski narod jedna od najzancajnijih cinjenica je secesionizam u jednom delu stanovnistva Crne Gore. Crnogorci su se smatrali Srbima,.To je narod koji je na prostoru CG rano stekao svoju drzavu koja je zajedno sa Srbijom,bila priznata jos na Berlinskom kongresu 1878.godine. Kada je doslo do pokusaja da se CG otcepi od Srbije,nastojalo je da se iskoristi crkva i da se ona pokusa pretvoriti u jednu on glavnih poluga za ostvarivanje tog cilja.Tadasnja stampa je otvoreno bila na strani politickih parija koji zagovaraju otcepljenje CG,pored ovoga videlo se da se u njima otvoreno zagovara stvaranje autokefalne crkve.Smatralo se da je pitanje nacije i ovo pitanje crkve neodvojivo od pitanja crnogorske drzave.Negiranjem jednog ili drugog,negira se u stvari CG. Pitanje autokefalnosti crkve je pre svega pitanje drzave tj.samostalne drzave CG i Crnogoraca kao autohtonog i nesrpskog naroda.Takodje,ovo pitanje je primarno politicko i mesanje crkve je paravan koji treba da ojaca legitimitet politickom pokretu ciji je cilj otcepljenje. Pitanje autokefalnosti srpske crkve u srednjem veku bilo je vezano za priznavanje nezavisnosti drzave.Uzdizanje Arhiepiskopije na rang Patrijarsije za vreme cara Dusana je bilo i politicko pitanje.Medjutim,ovde vidimo da je svestenstvo na podrucju CG zajedno sa poglavarom.Bilo kakav zahtev za autokefalnoscu,koji nije podrzan odnosno pokrenut od svestenstva i vernog mu naroda,nije akt koji ima ikakve veze sa crkvenim pojmom autokefalije. Posebno je znacajno da do sada ,nijedna crkva u svetu nije stala na stranu pobornika autokefalnosti crkve u CG,kao ni vecina naroda tadasnjih eparhija nije podrzala ove zahteve. Druga veoma vazna cinjenica,vezana za pitanje autokefalnosti Crkve u CG,koja takodje ima velike politicke posledice je neuvazavanje postojecih granica izmedju eparhija SPC,sto bi dovelo do poremecaja u medjudrzavnim odnosima sa Republikom Srbijom,ali I Republikom Srpskom.Svi autokefalisti teze da crkva na celoj administartivnoj teritoriji CG postane nezavisna. Sledeca bitna politicka posledica delatnosti zastupnika otcepljenja crkve u CG je razvijanje neprijateljstva I razdor kod njihovih pristalica prema svetoslavlju,Svetom Savi,a samim tim prema srpskoj crkvi I narodu.Tako se npr pise da temelji srpske crkve nisu u Hristu nego u Svetom Savi.

17

Takodje,znacajno je da se u stampi koja podrzava autokefalnost,tj samostalnost Crkve,preuzimaju stavovi za koje se tvrdi da su dosli iz kruga nekih drugih crkava,tj nepravoslavnih,kojima se navodno dovodi u pitanje hriscanski karakter SPC. I na kraju veoma vazna posledica jeste pomaganje ostvarivanju uticaja rimokatolickog prozelitizma I kroatizaciji CG.Veliki broj Srba su se milom ili silom opredelili za katolicku veru tj. kroatizirali.Na isti nacin tezilo se I kroatizaciji CG,gde je ovaj process zahvatio obalu usled snaznog prisustva katolicke mletacke,a zatim I austrijske vlasti.Snazno prisustvo Svetoslavlja I srpske vlasti bila je glavna prepreka ovoj nameri,tako da je primarni cilj Vatikana u CG da oslabi SPC.Vatikan ima velike interese da pokret za autokefalijom raste,sve sa ciljem da se stvori autokefalna pravoslavna crkva u CG,a zatim da se ona prevede na uniju sa Vatikana da bi se na kraju kroatizirala. Na sve moguce nacine onemogucavana je delatnost pravoslavnih.Pritisci su bili tako veliki da su I epsikopi pravoslavne crkve na njih pristajali. Teznja da se CG prisajedini sa Hrvatskom bile su ogromne.Danasnja.tj HDZ vlast u Hrvatskoj Na sve moguce nacine popularizuje i promovise sve ideje iz CG koje imaju prizvuk separatizma..Interesi zastpnika ideje o otcepljenoj CG sasvim se uklapaju u ideje koje ima i Hrvatska.Sa protokom vremena sve sto je bilo rimokatolicko,vremenom je postalo i Hrvatsko. Zahtev za odvajanje SPC u Crnoj Gori jeste iz politickih razloga,a ne crkvenih.Odvajanjem od SPC,vrsi se odvajanje od pravoslavlja uopste.Ono sto je posebno vazno jested a su njene posledice indirektno u sluzbi rimokatolickog prozelitizma.Sa duge strane treba istaci da je izbor nacije,kao i izbor veroispovesti subjektivna stavr i da svako ima pravo da se u tom domenu ponasa prema sopstvenom nahodjenju i osecanju,vodeci racuna da to ne sme da onemoguci isto toliki stepen slobode drugih. 52. Politicka delatnost evropske medjuparlamentarne skupstine pravoslavlja -to je pitanje 49. 53.Islam kao izvor ideologije i legitimiteta u savremenim politickim sistemima Politicki sistemi koji se pozivaju na islam kao svojuideologiju formirani su u jednom broju zemalja naseljenih islamskim stanovnistvom.Muslimani zive na citavoj zemljinoj kugli,ali se njihovo prisustvo osecaja jace u nekim delovima sveta nego u drugim.Tako npr.zemlje koje se protezu od Maroka preko Severne Afrike do Pakistana imaju muslimansku vecinu I u strucnoj literature se nazivaju centralnim islamskim prostorima.Veoma brojne I uticajne manjine u SSSR,Indiji,Filipinima,Jugoslaviji,itd. Islam je ustavnom normom ili praksom odredjen kao drzavna religija,odnosno kao osnovni izvor zakona.Islam je u zemljama svog rasprostiranja uspeo da kroz citavu istoriju odrzi formu integralnog pogleda na svet.U njegovo ime vrsila se javna vlast,regulisali su se medjuljudski odnosi I veze coveka sa bogom.Posebno je karakteristicno da je borba vecine muslimanskih naroda za oslobadjanje imala islamske karakteristike, tj. Bila je sveti rat-dzihad protiv nevernika. Danas muslimani naseljavaju vise od 120 zemalja sveta.U 35 drzava oni cine vecinu stanovnistva au 18 uticajnu manjinu.U 28 drzava islam je proglasen sluzbenom drzavnom verom.

18

Da bi se shvatila uloga ove religije na zemlje o kojima govorima,valja istaci nekoliko cinjenica : Nakon oslobodjenja odnosno dekolonizacije,dolazi do formiranja niza novih zemalja od kojih mnoge imaju muslimansku vecinu.U njima nijedna vlast nije mogla biti legitimno priznata ako protivreci bozijoj volji izrecenoj u islamu.Nijedan popis nije mogao biti donet ako protivreci odredbama koje sadrzi islam,tj njegova primena-serijat. Znacajno je istaci da je ugradjivanje ustavne odrdbe o islamu kao drzavnoj veri doneto u vremenu koje je smatrano za period opste sekularizacije,sto se osetilo I u politickim sistemima,muslimanskih zemalja. Islamska sustina je bila vidljiva svakome ko je hteo da zaviri u najosnovnije dokumente islamskih drzava.U ustavima Alzira,Libije,Maroka,Somalije,Egipta stoji da je ,,Islam drzavna vera.Kao sto se vidi sve arapske zemlje u Africi neposredno su nakon dekolonizacije ugradile osnovne pravno-politicke dokumente odrednicu o religioznom karakteru vlasti i sistema. Posebni je karakteristican slucaj Iraka I Sirije jer se u obe zemlje na vlasti nalazi Baas socijalisticka partija,cije je usmerenje laicko.Ipak,religioznost stanovnistva nagnala je vodje ove organizacije da ulogu islama ugrade u islam,sto je onemogucilo sekularizaciju. Osim arapskih zemalja i ostale drzave clanice islamske porodice naroda su islam ucinile cementom svojih zajednica. Pakistan je rodjen zahvaljujuci cinjenici da je njegovo stanovnistvo muslimansko.Jedna od rethih zemalja koja je na istorisjku pozornicu stupila kao sekularisticka,a imala je muslimansko stanovnistvo,bila je Banglades. 50 i 60-tih godina ,u modi je bio arapski nacionalizam,ideja socijalne pravde I socijalstickih revolucija.To je sve naslo odrza u politickoj strukturi arapskih nacija.Ipak ove ideje su mogle da se ostvaruju samo do granice koju je dozvoljavao serijat. Takva situacija je vladala u vreme dekolonizacije I sve do kraja sedamdesetih godina.Nakon toga,posle poraza u ratu sa Izraelom 1967.,koji je dozivljen kao osveta zbog napustanja vere,dolazi do nagle revitalizacije islama.Ozivljavanje mesta vere u poltickom zivotu osetilo se dvojako : kao akcija uvodjenja novih propisa zasnovanih na islamu I kao vece pozivanje na veru I versku tradiciju u svakodnevnoj aktivnosti politickih prvaka.Tako npr.zemlje koje su nastale kao sekularisticke,postepno se pocinju tansformisati u islamske.Jedna od karakteristicnih slucajeva je Banglades.Nakon vojnog prevrata 1975.godine,oficiri svoj legitimitet pocinju zasnivati na religiji.Prisustvuju proslavi verskih praznika,otvaraju islamski univerzitet.Sve je to kuluminiralo izmenama ustava 1977.godine kada je iz osnovnog dokumenta zemlje izbacena odredba o odaljenosti religije od drzave.Dalji razvoj politickog sistema isao je ka sve vecem naglasavanju vezanosti za islam.Doslo je do uvodjenja islamskih zakona,politickog organizovanja u kome su vodje politickih partija naglasavali svoje islamsko opredeljenje I islamski karakter reformi za koji se zalazu.Posledica toga jeste I uvodjenje strogih islamskih propisa u ponasanju.Medjutim,svi ovi elementi nisu doveli do potpune islamizacije.To je uticalo na svestenstvo da trazi potpunu islamizaciju drustvenih odnosa a

19

vojna vlada da bi im udovoljila,prihvata ovu inicijativu I 1988.godine transformise politicki system zemlje u islamski proglasavajuci islam drzavnom verom.

U Alziru uprkos odredbi o islamu kao drzavnoj veri ,dolazilo je do nemira koji su doveli do potpunog transformisanja politickog sistema.Od narodno demokratske republike,sa jedinstvenom vladajucom partijom,sistem se preobratio u visetranacku demokratiju koja svoj uzor crpi iz francuske tradicije.Od starog ustava nioje ostalo nista osim odredbe o islamu kao drzavnoj veri.Religija ostaje osnovni izvor ideologije I nista ne moze niti sme dirnuti u njeno mesto u politickoj organizaciji drustva. Slicni procesi su zahvatili I ostale islamske zemlje.Najznacajniji dogadjaj je revolucija u Iranu.Taj dogadjaj je omogucio radiklanu transformaciju politickog sistema te zemlje koja citav ustav bazira na islamu,a na osnovu toga I sve zakone. Vec clanom 2 ustava se odredjuje da ,,Islamska republika je system koji pociva na veri u jednog boga,u njegov suverenitet,u njegove zapovesti I neophodnost da se potcini njegovom poretku.Na osnovu toga doneti su svi zakoni I odredjeno ponasanje svih subjekata u politickom procesu. Slicna situacija je I u Paksistanu.Ova zemlja je nastala kao teznja muslimanskog dela populacije u Britanskoj Indiji da se otcepi.Od stvaranja pa do danas process islamizacije konstantno jaca.Nakon 1977.,vrhovni sudski organi su stekli pravo da stave van zakona svako resenje koje protivreci serijatu..U 1979.uvedene su serijatske kazne za krivicna dela : bicevanje,kamenovanje,odsecanje ruku itd..Od posebnog znacaja je da je 1981.formiran savet-sura pri vladi koji je dobio zadatak da islamski usmerava sce odluke vrhovne vlasti. Da bi shvatili uticaj islama na legitimitet vlastodrsca u tom delu sveta,jeste teznja da se islam izvede u vidu islamske revolucije I ucini planetarnom ideologijom.Zasnivati svoj legitimitet na islamu znaci nastojati da islamska doktrina primeni u praksi.Prema islamskom ucenju ova vera je namenjena citavom svetu I duznost je islamske drzave da za vreme citavog postojanja vrsi islamsku misiju-davu.Islamska misija podrazumeva da se islam propoveda sve dok citav svet ne postane jedna drzava.U klasicnom islamu to znaci da se mora konstantno ratovati jer je prihvatanje islama podrazumevalo i prestanak nezavisnosti nemuslimanskih drzava.Ali i danas ima pokusaja da se to realizuje i to na nacin na koji je predvidjalo srednjevekovno islamsko pravo.Najkarakteristicniji slucaj jeste Iran. U ogromnom broju zemalja sa islamskom populacijom,vera je ugradjena u temelje politickog sistema.U islamskom svetu dolazilo je do promena oblika vladavine,radjale su se I umirale oliticke partije I partijski sistemi ,ali je u svemu tome jedna stvar ostala netaknuta.To je bio islamm kao primarni izvor ideologije i legitimiteta.

20

54.Prava coveka u islamu 1979.godine,nakon niza protesta i gradjanske neposlusnosti,doslo je do stvaranja Islamske Republike Irana. Ustavom iz 1980.godine sadrzane su polazne osnove koje odredjuju polozaj coveka i gradjanina.U njemu je stoji da je : ,,Islamska Republika sistem koji pociva na veri u Jednoga Boga.Sto znaci da ljudska prava mogu biti izvedena iskljucivo iz propisa koji se smatraju bozijima. U islamu se pod pravima podrazumeva obaveza potcinjavanja,tuda i termin islam i iz njega izveden pojam musliman tj.onaj koji se potcinjava Alahu. Prava koja su zagarantovana ,,Opstom deklaracijom o pravima coveka OUN u Iranu ne samo da se ne primenjuju,vec su i strogo zabranjena zakonom jer su u suprotnosti sa samim islamom. Prema Ustavu svaka sloboda je zagarantovana ako nije protivna serijatskom pravu i normama koje ono propisuje.Sva ostala verska ucenja su zabranjena samim tekstom Ustava,sto je protivno ,,Opstoj deklaraciji OUN.Najvece zrtve ove odredbe su pripadnici sekte bahaija. Posto su oni regrutovani iz redova muslimana,a napustanje islama se smatra grehom koji se kaznjava smrtnom kaznom. Kada se govori o odnosu muslimana prema nemuslimana,to je regulisano tako sto se postovanje muslimana moze odvijati samo u skladu sa islamskom pravicnoscu,a ona podrazumeva znatna ogranicenja u individualnim slobodama.Jedna od njih je nemogucnost ispoljavanja vere koja nije prihvacena Ustavom. Zatim,zabranjen je brak muskarca nemuslimana sa zenom muslimankom,ne musliman ne moze biti izabran na funkciju sefa drzave,itd.Takodje,onemogucava se i jednakopravnost zene i muskarca.Zena se apsolutno pokorava muzu pa joj se ogranicavaju i spoljni kontakti.Dozvoljava se privremena zenidba,koja traje nekoliko sati,odnosno nekoliko dana.Radi se o tome da se prema islamskom pravu seksualni odnos izvan braka kaznjava smrcu.Da bi se kazna izbegla,zene ciji su muzevi poginuli u ratu,smestaju se u specijalne centre gde se privremeno vencavaju sa onima koji odlaze na front ili se sa njega vracaju. I taj cin se smtra verskom obavezom zena.Doba kada devojcice mogu da se udaju pocinje od dana kada ona napuni 9 godina.Takodje,zene ne smeju gledati muskarce za vreme bavljena sportom. Najdetaljnija ogranicenja ljudskih prava u Islamskoj republici mogu se sagledati kroz analizu krivicnog zakonika.Krivicni zakon Irana,npr.predvidja smrtnu kaznu u slucajevima koji su apsolutno ne primereni modernom dobu.Seksualni odnos izmedju muskarca nemuslimana i zene muslimanke strogo se zabranjuje.U slucaju prekrsaja,nemuslimana osudjuju na smrt.Sto je u velikoj suprotnostima sa Opstom deklaracijom ili Paktom o pravima coveka,koji garantuju apsolutnu slobodu ljudi u regulisanju njihovih privatnih odnosa. U islamu je zabranjena konzumacija alkohola,sto povlaci veoma stroge sankcija.Prema krivicnom zakonu predvidja se da ce svaka osoba koja pije alkohol biti kaznjena sa 80 udaraca bicem..Medjutim,ako kazna ne bude dovoljna opomena pociniocu prekrsaja,pa opet dodje u iskusenje da pije,prilikom treceg kaznjavanja bice osudjen na smrt. Prema islamskom pravu za svako ubistvo ,pored kazne,mora se platiti cena prolivene krvi.Cena krvi zene jje dva puta manja od cene krvi muskarca.

21

Pravo na osvetu,dozvoljava ostecenoj osobi ili njegovim naslednicima da licno izvrse osvetu prema principu ,,oko za oko i zub za zub. Ukoliko je neko pocinio preljubu a da je vece ozenjen/a ili udat/a,predvidja se smrtna kazna.Sankcija za taj cin je kamenovanje.Za politicke protivnike predvidja se i raspinjanje na krst.Nacin raspinjanja je tako propisan da podrazumeva I namerno mucenje. Covek je jednostavno sveden na Abdulaha - ,,bozijeg roba ,koji se mora pokoriti zapovestima tvorca svega postojeceg.U ovakovom politickom sistemu,gradjani zive u stalnoj brizi da ne prekrse neko pravilo nalozeno od Boga. U analizi prava ljudi u pojedinim delovima sveta najcesce se polazi od proucavanja odnosa tih regiona prema Univerzalnoj deklaraciji o pravima coveka i Paktovima o pravima coveka OUN. Muslimasnkii sistemi u kome se ne vlada prema islamskom pravu smatra se nelegitimnim i nepravednim,a samim tim i njegov pravni poredak neprihvatljivim.Medjutim,realizacija ove teorije je moguca samo uz postojanje odgovarajuce sile koja moze da obezbedi njenu primenu,logicno je da muslimanske zemlje,zahvaljujuci fizickoj premoci Zapada,postepeno prihvataju i mnoge nemuslimanske norme.Kao karakteristican primer,navescemo primer takozvanih kapitulacija koje se zbog nepoznavanja islama sasvim pogresno predstavljaju. Rec je o tome da su muslimanske zemlje davale pravo trgovinskim predstavnicima hriscanskih zemalja da svoje licne odnose,u toku boravka na islamskoj zemlji,regulisu svojim nacionalnim pravom.Islamsko pravo je prema serijatskoj teoriji,bozanskog porekla i ono se primenjuje samo na muslimane,jer im daje ocigledno privilegije.Za razliku od toga , stanovnici nemuslimani su diskriminisani zbog svoga odbijanja prave vere.S toga nemaju prava da se koriste mnogim prednostima koje serijat daje. Islamska drzava je uz pomoc kapitulacije uspela da ocuva svoju svetost serijata,koji se primenjivao samo na muslimane,a istovremeno strani predstavnici nisu bili dovedeni u nepodnosljiv polozaj.Razvojem odnosa i jacanjem prisustva evropskih sila na muslimanskom tlu,sve se vise odustaje od striktne serijatske norme.Tako se islamske zemlje pocinju ponasati kao i sav ostali svet i u medjunarodnom saobracaju primenjivati i pozitivno medjunarodno pravo.Ali,primena medjunarodnih normi nije mogla biti ostvarena u svim oblastima zivota jer bi to protivrecilo ustavnoj odredbi da je serijatsko pravo osnovni izvor zakona. To se ugledalo na neprimenjivanje mnogih dokumenata kao sto je Univerzalna deklaracija o pravima coveka.Ipak,dokumenti kao sto je pomenuti nisu nametali bilo kakvu obavezu zemljama koje su za njega glasale.UN su pokrenule akciju za donosenje obavezujucih akata,kakvi su Paktovi o pravima coveka,kojima je predvidjen i akt ratifikacije drzava pristupnica. 1966.godine na desetom zasedanju Generalne skupstine,usvojeni su i dati na potpis i ratifikaciju ili pristup : 1.Medjunarodni pakt o ekonosmkim,socijalnim I kulturnim pravima 2.Medjunarodni pakt o gradjanskim I politickim pravima Cilj ove akcije da da obaveze drzave-clanice da izrazenu saglasnost o postovanju ljudskih prava primene u praksi.Zemlje potpisnice su morale da stvore instrumente za primenu ovih dokumenata u svojim pravnim sistemima. Veliki broj muslimana nije prihvatio Paktove,ili ih usled ratifikacije uopste ne primenjuje. ,,Islamski savet Evrope je jedna od najvecih prozelitskih institucija muslimanskog sveta ciji je cilj propagiranje islama,prvenstveno na evropskom kontinentu. Islamski savet Evrope stavlja na znanje da covecsnstvu ne treba nikakav drugi dokument o ljudskim pravima,osim islamskih,pa se samim tim govori da dokumenti kao sto su Opsta deklaracija UN ili Paktovi,predstavljaju krsenje ljudske obaveze da se potcini zakonima koji su bozanskog porekla.

22

U tekstu Deklaracije pise da svaka osoba ima pravo slobode svesti i religije u skladu sa svojim verskim ubedjenjima.Dok,prema islamskom pravu sloboda veroispovestib je ogranicena i ona podrazumeva da svaki musliman koji promeni veru mora biti osudjen na smrt. Danas savest i menjanje islamskih drzava predstavlja ,,Organizacija islamske konferencije.U njoj se istice da organizacija potvrdjuje svoju privrzenost Povelji OUN i pravima coveka.Ipak,stav vecine islamskih zemalja je upravo suprotan tom zakljucku.Pregledom dokumenta OUN moze se konstatovati da su zakljucno sa 12.decembrom 1983., 24 zemljeclanice OIK propustile ili odbile priliku da pristupe paktovima. Zemlje koje nisu pristupile ovim paktovima su ustavom proglasene za islamske,ili,kao Saudijska Arabija,i nemaju ustav,vec sva pravna resenja donose na osnovu verskog prava. Na osnovu serijata nemuslimani i muslimani,i muskarci i zene,imaju razlicita prava i obaveze.Zbog svog neverovanja u islam,kao sto smo vec rekli,nemuslimani imaju ogranicena prava. Specificnosti zbog kojeg se ne prihvataju Paktovi ,vidi se u primerima koje Saudijska Arabija stvlja na pojedine clanove paktova. Pakt o radjanskim i politickim pravima se ne moze primeniti u islamskom pravnom sistemu zbog clanova 18 i 23 gde se kaze : Svaka osoba ima pravo na slobodu misljenja,savesti i religije.Sto znaci da gradjani imaju pravo slobode veroispovesti koje se u islamskim zemljama kaznjava smrtom kaznom. Na osnovu clana 23 : ,,Drzave ugovornice preuzece sve neophodne mere radi obezbedjenja jednakosti u pravima i obavezama supruznika u pogledu sklapanja braka ili u vreme razvoda braka.(vec smo napomenuli da muskarci i zene nemaju ista prava prilikom sklapanja braka ili razvoda u islamu). U vreme pristupanjimka paktovima,Iranski vladar Reza Pahlavi,je otvoreno iskazivao svoje laicko opredeljenje,uprkos islamskom karakteru drzave.Takva situacija je omogucila primenu mnogih paktova u iranskom pravnom sistemu.Iako je Iran i dalje zvanicni potpisnik Paktova o pravima coveka otvoreno se krse propisi paktova.Na osnovu Ustava,predsednik Irana moze biti samo lice koje pripada sluzbenoj religiji drzave.Posto je sluzbena vera Irana Dzafaritska sekta siizma,ovom odredbom se onemogucuje pristup toj funkciji svim ostalim Irancima. Nasuprot clanu 18 (koji smo gore pomenuli) ,iranski ustavdozovoljava pored islamske vreme jedino : hriscansku,jevrejsku i zaratustrijansku.Sto onemogucava funkcionisanje pripadnicima ostalih vera. Generalna skupstina je na svom zasedanju 1985.godine ,odlucila da kazni Iran za krsenja prava coveka. Islamske zemlje pokazuju da one nemaju potrebu da pristupe paktovima o ljudskim pravima.Oni nastoje da istaknu da i ostale zemlje treba da odbace pravo koje je stvorio covek,tj covek ne moze bolje urediti medjuljudske odnose od serijata. 55.Pojam i znacaj suvereniteta u Islamu Islam prema poimanju samih muslimana nije vera u smislu koji se ovome terminu daje u evro-americkoj civilizaciji,vec kompletan pogled na svet. Prema ucenju islama,nema odvajanja svetovnog od verskog i sve je u sustini versko,stoga muslimani svoje drustvene potrebe mogu i moraju da ostvarjuju iskljucivo u islamskoj drzavi.

23

Na osnovu ucenja islama o drzavi i politici ,sadasnji koncept organizacije drustva,koji je u osnovi i sekularisticki, za islam je apsolutno nezamisliv.Prema ucenju ove religije,koja je osnovni izvor ideologije i legitimiteta,neprihvatljiv je sekularisticki koncept uredjenja drzave,a samim tim i sve sto iz njega proizilazi : narod kao nosilac suvereniteta,sloboda politickog organizovanja,prava coveka i sve ostalo. U Islamu se suverenitet oznacava pojmom hakemija i odnosi se na onoga ko je nosilac vrhovne vlasti u islamskom drustvu, a on se naziva hakem. To se u islamskoj politickoj i pravnoj teoriji odnosi na Boga,koji se smatra vrhovnim i jedinim zakonodavcem. Smatra se da jedino Bog ima prava da donosi zakone I da svaka ljudska akcija u tom smislu bila najvece svetogrdje.Sva drustva koja se danas baziraju na islamu su manje ili vise teokratska I tendencija jacanja teokratije je vidljiva iz dana u dan. Kada pravimo razliku izmedju hriscanskog shvatanja i islamskog ucenja vidimo da za razliku od hriscanstva gde vlast dolazi od Boga,u islamu postoji direktna Bozija vlast.(Bog direktno vlada islamskom drzavom preko zakona koji je objavio ljudima u Kuranu) Prema Mevdudiju,koji je nauticajniji islamski mislilac 20veka,Bogu pripada potpuni pravni suverenitet i samo on moze da izdaje zakone! Muhamed je kao verovesnik istovremenom sef verske zajednice,poglavar drzave i vrhovni komandant vojske.Zakoni su prenoseni od strane Muhameda.Muslimani veruju da ih je on samo prenosio kao boziji poslanik.Muhamed je objavio veci broj propisa koji danas cine tekst Kurana i kojima je regulisano ponasanje ljudi.Na osnovu tih propisa on je formirao ,,medjunarodno pravo islama. Nakon Muhamedove smrti 632.godine,kada je stvorena ogormna drzava,njenim i jedinim pravim vladarem smatrao se Bog.On je na osnovu islamskog ucenja vladao carstvom na osnovu propisa koje je objavio u Kuranu preko tradicije Sune svoga poslanika. Zato dolazi do stvaranja mnogih novih zakona koji su predstavljali bozije vlasti.Ovi propisu poznati su pod imenom kanuni i donoseni su od strane pojedinih sultana.Ocigledno je da je ovim aktom bila povredjena odredba o Bogu kao jedinom nosiocu suvereniteta i zakonodavne delatnosti,ali da bi se udovoljilo formalno-pravnim zahtevima,koji su naglasavali da se svaki propis proglasi aktom bozijeg porekla,kakuni su ocenjivani od strane sejh ul islama,glavnog tumaca islamske pravovaljanosti svih akata u drzavi pa i kanuna. Vladar islamske drzave i naslednik Muhameda,koji nosi titulu halife2,daje se mogucnost da kao vrhovni tumac serijata i vrhovni sudija utvrdi i druga dela koja spadaju ukrivicna dela protivna moralu islama.Posto je islamska drzava bila veoma prostrana,bilo je jasno da u razlicitim delovima mogu biti razne vrste takvih akata,pa je zato halifa preneo svoja ovlascenja na sudije (kadije).Tako se vidi da u izvesnom smislu sudije preuzimaju i funkcije zakonodavaca,sto je jedna od najvaznijih odlika suverena. Time se jasno pokazuje nedostatak islamskog ucenja o Bogu kao suverenu.Kuran i Suna pokazali su se kao nedovoljnom za regulisanje sveukupnih drustvenih odnosa. Ipak,skoro sve islamske zemlje nisu imale nikakve zakone osim onih koje su izdavali verski autoriteti. Islamske zemlje je moguce podeliti u tri grupe,kako bi videli kako je definisan pojam suvereniteta i ko je odredjen kao njihov nosilac. Prva je ona u kojoj je ustavom jasno odredjeno da je Bog,tj Alah,nosilac suverene vlasti. Druga,u kojoj je suverenom odredjen narod ili drzava,bilo kao samostalni nosioci suvereniteta,bilo u zajednici sa poglavarom,ali gde je samim ustavnim tekstom jasno2

Vrhovni poglavar svih muslimana.Objavljao je svetovnu i duhovnu vlast.

24

naznaceno da svoja suverena prava narod moze vrsiti samo u skladu sa zakonima,koje je dao jedini stvarni nosilac suvereniteta. I treca grupa drzava je ona koja suverenitet i njegovog nosioca odredjuje najblize nacinu na koji se to cini u Evropi i Americi.Ovde se narod odredjuje kao nosilac suvereniteta i ostvariovao se prema Ustavu.Zakonodavnu vlast je vrsila Narodna skupstina.Ovde vidimo da nema nikakvog spominjanja Boga. U prvoj grupi koja je uprkos dominantnom sekularizmu,odredila Boga kao nosioca suvereniteta bile su : Libija,Iran i Pakistan. U Drugu grupu zemalja spadaju: Avganistan,Irak,Kuvajt,Sirija,Jemen,Jordan,Malezija , Maroko i druge. U trecu grpu zemlaja spadaju : Egipat,Tunis,Alzir i Mauritanija. Upravo iz tog razloga,sto sa jedne strane,postoji privid prave islamske drzave i apsolutnog bozijeg suvereniteta,a sa druge strane,stvarna akcija onih koji se predstavljaju za narodne predstavnike i branioce bozijeg zakona,ojacala je islamska opozicija. Ovaj snazni pokret poznaj pod nazivom ,,Islamski fundamentalizam ,trazi ostvarenje ideje o pravoj muslimanskoj drzavi u kojoj bi Bog bio jedini pravi nosilac suvereniteta. Mevdudi i Sejid Kutb smatraju da danas nema nijedne prave islamske drzave,a samim tim nigde Bog nije dobio ono mesto koje mu pripada tj.mesto suverena i apsolutnog pravnog autoriteta.(danas postoji samo deleimicni privid bozijeg autoriteta) Ideologija za koju su se zalagali Kutub i Mevdudi realizovala se delimicno u Iranu prema idejama i akciji imama Homeinija.Homeini zastupa ideju o imamu kao predvodniku nacije, tj zajednice vernika i to imamu koji je potomak po krvi Muhamedov,dok Kutb i Mevdudi ne vezuju vodjstvo u islamskoj zajednici sa srodstvom sa bozijim verovesnikom.Po njemu je islamska vlada ustavna u smislu da su upravljaci obavezni da pridrzavaju uslova definisanih u kuranu.Ovo znaci da nema niti sme biti vlasti osim bozije i da mora postojati neko ko ce moci jasno da protumaci boziju volju. Islamska republika je sistem koji pociva na veri u : 1.postojanje jednog jedinog Boga,u njegov suverenitet,u njegove zapovesti i neophodnosti da se potcini njegovom poretku i 2.Bozija primarna uloga u stvaranju zakona. 56.Ideja islamske drzave Islamski pojam drzave nije identican sa pojmom u evro-americkoj politickoj teoriji i praksi. U evro-americkoj teoriji i praksi drzava je aparat za prinudu koji pod pretnjom primene sile za