SADRŽAJ:

***UVOD U RENESANSU U FRANCUSKOJ....................................str.3***BERGUNDSKO-FLEMANSKA UMETNOST...............................str.4BERGUNDSKA SKULPTURA***XVI VEK U FRANCUSKOJ............................................................str.5***SKULPTURA,LOARSKA ŠKOLA.................................................str.6***ŠKOLA U FONTENBLOU..............................................................str.8***VAJARSTVO I ISTAKNUTI PREDSTAVNICI............................str.9***PROVINCIJSKE SKULPTURSKE ŠKOLE...................................str.12***FRANCUSKO SLIKARSTVO U XV I XVI VEKU I ISTAKNUTI PREDSTAVNICI...................................................................................str.13***LITERATURA.................................................................................str.15

UVOD U RENESANSU U FRANSUSKOJ

Dok se u 15. stoleću u Italji renesansa razvija u bogatim gradovima-državama, ostala Evropa je još zauzeta dinastičkim borbama, borbama za prevlast i duhovnoreligijskim nemirima u unutrašnjosti zemlje. Crkva kao poslednja ujedinjujuća sila, sve više gubi značaj. Ona izaziva na kritiku i reformatorski duh počinje da s ebudi, stvara nezadovoljstvo i bunt

Španija je religioznim nemirima najmanje pogođena. Crkva ne doživljava reformaciju, zemlja ne doživljava duhovnu renesansu.

Francuska vodi dvostruku borbu. U unutrašnjosti zemlje treba savladati samostalnost kraljevine Navare, Provanse i Burgundije. Rascepkanosti u unutrašnjosti zemlje pridružuje se još i slabljenje usled stogodišnjeg rata, u kojem je bila zapletena sa Engleskom. Predvođena Žanom od Arka (Jovankom Orleankom), Francuska najzad uspeva da potisne Engleze na ostrvo i da nađe put do nacionalnog jedinstva,koje znači predpostavku za preporod umetnosti. Papa pomaže Francusku protiv njenog neprijatelja; prema tome, Engleska se svom oštrinom okreće protiv pape, mada se silom suprotstavlja Viklifovom reformatorskom učenju i pokretu koji je iz njega proizašao. Ali on se nije dao ugušiti, nego je pripremio put za reformaciju.

Trezveni, proračunati dug Britanaca i njihov smisao za trgovinu odbijaju, doduše, još uvek odvajanje od pape,ali se jednodušno brane slanja poreskog novca u Rim. Posle izgubljenog rata u zemlji se razbuktava užasan dinastički rat, koji se završava tek dolaskom na presto Henrija VII.

2

BERGUNDSKO-FLEMANSKA UMETNOST

Vojvodina Burgundija, država između francuske i nemačke, doživljava u 15. veku, pod vladavinom francuskih kneževa, period privrednog blagostanja. Ovoj državi pripada , povremeno, i Flandrija.

Dva dela vojvodine veoma su različitog karaktera. Burgundija gaji na svom dvoru najprefinjeniju kulturu francuskog obeležja, dok Flandrija razvija smisao za umetnost i marljivost. Flamanska renesansa prožeta je svakidašnjicom, posmatra ružno, oštro i reprodukuje ono što vidi bez ulepšavanja. To je „realistična renesansa“

BERGUNDSKA SKULPTURA

Skulptura se u 15. veku ponovo rascvetava. Kneževi i bogati dvorani daju veliki broj naloga, kao na primer dvorski ekonom Filip Pop (slikar), koji poručuje svoj sopstveni nadgobni spomenik. Umrli je predstavljen u oklopu, ukrašenim grbovima i dat je snažnim smislom za realistično posmatranje. Čvrste konture likova i njihovaplastična zatvorenost tipične su za burgundsku školu.

U Flandriji vajari većinom rade u drvetu i tamo se pre svega izrađuju oltari sa više krila. Na njima s ekreće čitav narod malih figurica u scenama Isusovog detinjstva ili stradanja Hristovog.

3

XVI VEK U FRANCUSKOJ

Sve do kraja XV veka duh i forme koje je ostvarila italijanska renesansa ostale su u granicama italijanskog poluostrva. Tek od tog vremena one se postepeno šire i preko Alpa ka latinskim, germanskim i slovenskim zemljama. Gotska umetnost, duboko ukorenjena u nekim zemljama, kao u Francuskoj ili nemačkoj, imala je još uvek toliko vitalnosti da je italijanska kulturna penetracija, koja je sa sobom donosila nova shvatanja, morala naići na otpor.

Tri glavna središta renesanse izvan Italije bila su Francuska , Nizozemska i Nemačka. Vreme od presudne važnosti u istoriji francuske umetnosti je godina 1945, kada je šarlo VIII izvršio svoj poho na Italiju i označio polaznu tačku od koje u francuskoj umetnosti počinje preobražaj u duhu klasicizma. Ovaj događaj imao je neizmerne posledice i odredeio je orijentaciju francuske umetnosti za nekolio vekova. Od nordijske, ona postaje sredozemna umetnost;ona će čak biti čvršće vezana za duh klasike i od same Italije. Renesansa kao progresivna struja u umetnosti ne bi mogla mimoići Francusku, bez obzira na vojni pohod Francuza na Italiju. Gravitaciona snaga italijanske renesanse bila je tolika, da je zahvatila i druge zemlje zapadne civilizacije koje nisu imale takav kontakt sa Italijom kao Francuska. Prvu etapu francuske umetnosti: Loarska škola, nju nastavlja škola u Fontenblou,a ovu Versajska škola.

Škola u Fontenblou odgovara klasičnoj renesansi,a Versajska škola baroknom stilu.

4

SKULPTURA,LOARSKA ŠKOLA

Osim bogatog plena napljačkanog po Italiji, francuski dvor je pri povratku sa sobom doveo i dvadesetak italijanskih umetnika da zidaju i rade „po modi italijanskoj“. Mora se istaći da skulptura,a naročito arhitektura u francuskoj renesansi igraju znatno veću ulogu od slikarstva. U arhitekturi ove epohe karakterističan je procvat svetovne ,aristokratske arhitekture, tj, arhitekture dvoraca. Valja napomenuti da „rad po italijanskoj modi“, nije krenuo glatko. Firentinski ili milanski umetnici-koje je Karlo VIII imao prilike da dovede sa sobom naišli su u Francuskoj na moćne esnafe u svim granam umetnosti, koji nisu bili ni malo raspoloženi da strancima prepuste dominaciju.

Stvari su krenule nabolje tek kad su francuski majstori dobili priliku da sami proputuju Italiju i da se svojim očima uvere u istinitost o njoj.

Još pre ovih štićenika Šarla VIII, kralj Rene Anžujski, koji je nekoliko godina vladao u Napulju, bio je doveo vajara Frančeska Laurnu koji je u Francuskoj boraivo u dva maha i do svoje smrti 1502.godine Laurana je radio grobnicu Reneovog brata Šarla Anžujskog, grofa Menskog i patetični baroreljef „nošenje krsta“, koji je bio namenjen za Celestinsku crkvu u Avinjonu.

Šarl VIII našao je u Napulju skulptura Gvida Maconija. On mu je dao stan i uzeo ga u svoju službu. Maconi je izgradio grobnicu šrla VIII u Sen Seniu: kralj je bio predstavljen kako kleči pred molitvenim pultom, oko njega bila su četiri andjela koji nise grbove; spomenik je bio od pozlaćenig bakra; za vreme francuske revolucije bio je pretopljen. Macnoiju se pripisuje i grobnica čuvenog hroničara Filipa de Komina, izrađena od polihromnog kamena, koja se sada nalazi u Luvru.Od članova firentinske porodice Žist istorijski je najznačajniji Žan Žist otac, on je autor „prislonjene grobnice“ Luja II u Sen Deniu (1517-1531). Ovaj kraljevski mauzolej zauzima značajno mesto u istorji francuske nadgrobne skulpture, jer njime počinje serija edne nove vrste spomenika; izolovanih grobnica sagrađenih na sprat, sa pokojnicima predstavljenim po dva puta: na odru, u ležećem stavu-na donjem spratu, i u molitvenom stavu-na gornjoj platformi. Na uglovima postavljaju se četiri „kardinalne vrline“. Grobnica Luja XII radjena je po uzoru na grobnicu Galeaca Viskontija u Čertozi u paviji,a sama će poslužiti za ugled kasnijim grobnicama Fransoa I i Anrija II. Francuski umetnici koji markiraju etape u skulpturi francuske renesanse jesu Mišel Koljib, Žan Gužon i Žerman Pilon.Mišel Kolomb, poreklom bretonac nastaljen u Turenu, predstavnik je onog vremena kada se italijanski manir reće sa domaćom tradicijom, ali iz tog susreta još ne nastaje prava sinteza. On u sebi nosi i tradiciju burgundske škole XV veka, koja se razvijala pod uticajem Klausa Sultera i shvatanja Italijanske renesanse.Veruje se da je Mišel Kolomb učestvovao u izradi grupe „polaganje Hrista u grob“, u opatiji u Solemu. To delo, puno opore snage i osećajnog relalizma rađeno je usključivo u srednjovekovnoj tradiciji.

5

Međutim, u najčuvenijem delu u nadgrobnom spomeniku Fransoa II, breteljskog vojvode vidimo pomešane srednjovekovne i renesansne elemente. Ležeće figure rađene su sasvim u tradicionalnom francuskom duhu, burgundska je i tema „ucveljenih“ na sarkofagu. Međutim, na uglovima sarkofaga postavljene su četiri figure od belog mermera, rađene u italijanskoj koncepciji, iako kostimirano po fransuskoj modi toga vremena, koje predstavljaju četiri kardinalne vrline: umerenost, pravičnost, snagu i opreznost. Svaka od njih nosi simbolične atribute prema ideologiji onog vremna po kojima se može raspoznati.

Uspeh ovog dela je bio toliki da je kardinal od Ambroza naručio kod Kolomba mramorni reljef „sveti Đorđe ubija Aždaju“ (1508). Dok na samom reljefu preovlađuje francuska skulpturska kocnepcija (oklop, odeća), okvir je čisto renesansan i njega su izvajali ornamentisti Italijani. Pomešanost stilova i motiva vidi se na drugin spomenicima iz tog vremena. Takva je veličanstvena „prislonjena grobnica“, dvojice amboaskih kardinala i ruanskh nadbiskupa Žorža I i Žorža II iz katedrale u Tuanu., koja je izvedena između 1505-1525. godine pod rukovodstvom Rulana de Rusa. Oba kardinala predstavljena su u klečećem položaju, jedan iza drugog. Ornamentalni delovi su u italijanskom stilu,a skulptura je u francuskoj koncepciji.

6

ŠKOLA U FONTENBLOU

Pre nego što posvetimo pažnju i ostalim znamenitim skulpturama francuske renesanse, moramo se osvrnuti na jednu koloniju italijanskih umetnika koja je stvarala u Fontenblou i sa svojim pomoćnicima, francuzima i Nizozemcima, osnovala školu poznatu pod imenom Škola u Fontenblou.

Na čelu sa glavnim predstavnikom , Primatičem, izvršila je veliki uticaj na celokupnu francucsku umetnost toga vremena, između ostalog i na skulpturu.

Po povratku iz španskog ropstva, kralj Fransoa I rešio je da preuredi svoje omiljeno boravište, vrlo stari dvorac Fontenblo, sagrađen nedaleko od Sene, na ivici jednešume pune divljači , izuzetno podesne za lov. Na adptaciji i dekorisanju dvorca, bili su angažovani italijanski umetnici. Prvi među njima, koji se nastanio u dvorcu Fontenblou, bio je firentinac po imenu Đovani Batist di jakopo, zvani Il Roso (riđi), po boji svoje kose. On se školovao u Rimu, u Mikelanđelovoj školi, između 1523-1527. godine. Sa svojim pomoćnicima, francuzima, dekorisao je dvorac freskama, uokvirenim reljefima od stuk „Galerija Fransoa I“. Ovaj dekor više ne postoji ali nam je njegov izgled poznat na osnovu šest dragocenih tapiserija iz bečkog muzeja, koje su bile iztkane u Fentenblou i na kojima su Rosove freske verno reprodukovane.

Godinu dana posle Rosa, došao je bolonjac Frančesko Primatičo, učenik Đulija Romana, čiji je uticaj na sudbinu francuskog slikarstva bio još dublji, pošto je on ostao u Fontenblou skoro četrdeset godina. Primatičev rad je bio svestran: bio je „redovni kraljev slikar“, ali i upravnik gradilišta, čija je vlast bila tolika da je zaveo pravu diktaturu u umetnosti. Primatičove slike, po elegantnom crtežu i sistematskom izduživanju proporcija odaju uticaj Parmiđanina. Nažalost, sve su nestale, osim dve, koje se sada nalaze u Engleskoj („Bekstvo Jelenino“, i „Ulis priča svoje doživljaje Penelopi“).

Ulisova galerija u Fontenblou, koju je dekorisao po Pikačovim crtežima, njogov pomoćnik Nikolo del Abonte de Modena, bila je uništena za vreme Luja XV,1736.godine. Taj vandalizam je utoliko veći, kada se istakne da je taj ansaml bio jedan od glavnih izvora inspiracije francuskog slikarstva XVII veka. Ali Primatičo se nametnuo i u drugim oblastima umetnosti. On je sagradio za kardinaka Šarla de Lorena dvorac u Medonu sa uvenom pećinom sa školjakama. Napravio je crteže za grob Anrija II, koji je trebalo da bude sagrađen u kružnoj kapeli Valoa u Sen deniu i crteže za mauzolej Kloda de Giza u Žoanvilu. Njegova uticaj kao direktora, proširio se i na dekorativnu umetnost: napravio je nacrte za čuvene omalje u crkvu Sen per u Šartru, koji su najverovatnije bili namenjeni za kapelu dvorca u Fontenblou.

Fontenblou je privukao i druge italijanske majstore, arhitekte u vajare. Među arhitektama treba izdvojiti među svima, Vinjola i Šerlioa. Fransoa I je želeo da iskoristi svađu pape Julija II i Mikelanđela, da bi Mikelanđela privukao u svoju službu, ali kako mu to nije pošlo za rukom, morao se zadovoljiti Banvenutom Čelinijem.

7

VAJARSTVO I ISTAKNUTI PREDSTAVNICI

Iako sam Primatičo nije bio vajar, izvršio je zapanjujuć uticaj na francuske skulptore XVI veka, a najveći uticaj njegovog stila ogleda se na delima Žona Gužona i Žeremija Pilona, pa čak i na provincijalcima, poput Ližea Rišea. Njogov uticaj bio je mnogo veći nego uticaj vajara Benvenuta Čelinija. Često su ovi umetnici samo izvodili skulpturu po Primatičijevim nacrtima,a u svakom slučaju , bili su u potpunosti prožeti njegovim stilom, elegantnim, parmiđaninovskim manirima.

Neku vrstu protivteže tom stilu predstavlja imitiranje antičke skulpture. Za dekotisanje dvorca Fontenbloa, Primetičo je doneo iz Rima gipsane odlive najlepših antičkih modela: Arijane,Knidske Venere, Laonona, Marka Aurelija na konju i dr. Ne treba zaboraviti da su Žan Gužon i Žerman pilon imali prilike da se preko ovih odlivaka upoznaju sa grčko-rimskom skulpturom i vrlo je verovatno da njihovo celokupno poznavanje antike potiče od njih.

Prvi francuski vajar iz te generacije, Pjer Bontan(1505-1568), spada baš među umetnike koji su neposredno bili pod tim dvostrukim uticajem: manirizma i antike. Pre nego što se nastanio u Parizu, oko 1545.godine, bontan je učestvaovao u adaptiranju dvorca Fontenbloa, pod primatičevom upravom. Itađivao je dekor od stuka za „kraljičinu sobu“,a potom u izlivanju antičkih statua čiji su kalupi doneti iz Rima. Nadgorbni spomenik Fransoa I u Sen Deniu, koji su započeli orleanski skulptori Fransoa Kerm i Fransoa Maršan (poslednji predstavnici Loarske škole), velikim delom je njegova tvorevina. On je izgradio ležeće statue pokojnika i baroreljefe od mramora na postolju. Neki mu pripisuju nadgrobnu statuu kapetana kraljeve garde Šarla iz 1557., koja se danas nalazi u Luvru, kao i dve jako lepe biste, srodne po stavu i stilu: Gijama de Belea i admirala Šaboa.

Žan Gužon (1510-1568), je nesumnjivo najpopularniji od svih vajara francuske renesanse. Međutim, o njemu se malo šta zna, pa je u vezi sa njegovim delima ostalo dosta spornih pitanja. Smatra se da je Gužon poreklom iz Ruana. Nije poznato gde se školovao. Zna se da je jedan od njegovih najarnijig+h radova jedan stb tribine za orgulje u crkvi Sen Maklu u Ruani , delo dosta skromne vrednosti, ali značajno što po modelaciji predstavlja čist primerak klasičnog stila. Sporno je ,eđutim, da li su neka druga, mnogo važnija skulpturka dela iz Ruanske katedrale zaista njegova. Njemu se, naime, pripisuje Luja de Breze, senešala Normandije, supruge Dijane od Pašijea, čuvene favoritkinje Anrua II,kao i glava kardinala Žorža II, sa čuvenog nadgorbnog spomenika dvojice amboarskih kardinala, o kome je već bilo reči. Iz Ruana, Gužon je prešao 1543. u Pariz gde se odmah udružio sa arhiepsikopom Pjerom Leskom i dobio zadatak da dekoriše tribinu koja predvaja hor od broda u crkvi Sen Žermen ’ Okoleoa. Reljefi sa ove tribine, rađeni po obradi draperije, čuvaju se danas u Luvru. Godine 1546. Lesko ga je angažovao kao „kraljevog skulptora“, na dekorisanju nove fasade Luvra, koju je on kao arhitekta izveo.

8

Reljefi kojima su ukrašeni okrugli prozori iznad vrata na ovoj fasadi spadaju među najlepša Gužonova dela. Po Leskovim crtežima izvajao je karijatide koje nose tribinu za muzičare u „Sali za zabavu“ Luvrske palate. Delo po kome je Gužon postao poznat , jeu „Nimfe“ sa fontane mladenaca u Parizu. Ove izvanredno lepe figure, sa svojim gipkim i mekim pokretima, veoma traženim,a neusiljenim, predstavljaju jedno čudesno ostvarenje u francuskoj umetnosti; Gužon je inspirisan Primatičovim manirizmom, uspeo da prenese grčku klasiku, da se digne do njene visine, ne gubeći , pored svega i neko specifično , samo nemu svojstveno obeležje.

Gužonovim delom obično se smatra i impozantna bronzana grupa, „Dijana“, ženski akt, jelen i pas , koji potiču iz dvorca Anet,a danas se nalaze u Luvru. Može se uočiti srodnost između ovg dela i Čelinijevih reljefa.

Žan Gužon je morao da emigrira 1562. iz Francuske, kao hugenot. Mada je to nije imalo uticaja na njegovu skulpturu, koja je sva u paganskom duhu, Gužon je kao i mnogi drugi skulptori tog veka prešao u protestantsku veru. Posle kraćeg boravka u ženevi, nastanio se u Bolonji, rodnom gradu Primatiča, gde je umro 1558.godine. Njegovo stvaralaštvo,, poslednjig šest godina njegovog života, nije poznato.

Od svih iskusnih renesansnih vajara Gužon se najviše približio italijanskim shvatanjima.To se osećalo na njegovim skulpturama i pisanoj reči, naime,Gužon je pisao predgovore , čime je doprineo prvoj pobedi klasicizma u Francuskoj.

Život i delo znamenitog vajara Žermena Pilona (1537-1590), bolje su nam poznati, i on predstavlja sledeću generaciju fransuskih renesansnih umetnika. On je rođeni parižanin, gde je proveo ceo svoj život, sin je kamenoresca. U početku je radio kod svog oca, a potom je, verovatno, učio kod Pjera Bontana.od 1558.godine bio je u kraljevoj službi i učestvoavao u radovima na dvorcu Fontenblou u Sen Seniu. Postao je skulptor u modi i ljubimac Katarine Mediči. Šarl IX ukazao mu je počast nastanivši ga u jednoj od svojih palata. Imao je veliki atelje u centru grada,na samom ostrvu Sito u blizini Luvra, gde je radio sa nekolicinom svojih sinova (bilo ih je ukupno 15, iz dva braka). Pilon je tesno sarađivao sa velikim arhitektima sa kraja XVI veka, Piliborem del’Ormom, Žan Bilanom kao i sa Primatičeom.Stil Žermana Pilona bio je bliži realističnossti, poznat je kao vajar punog reljefa. Velika i jedina zajednička crta Gužona i Pilona jeste njihova zavisnost od Primatiča, zavisnot koja je kod Žermana Pilona utoliko jača što je on stalni saradnik Primatiča ili bolje rečeno, izvođačnjegovih ideja. Po Primatičovim crtežima on je uradio dve grobnice; kralja Anrija II (grobnicu u kojoj je sahranjeno kraljevo srce), i monumentalnu grobnicu za telo , u kraljevskoj bazilici u Sen Deniu, preciznije , u Kružnoj kapeli dinastije Valoa, dograđenu uz crkvu po ugledu na kapelu Meduči u Firenci.

Spomenik za srce , koji je danas u Luvru, ima oblik tronožne urne koju nose na glavama Tri Gracije.

9

Nadgrobni spomenik iz Sen Denia urađen je po obrascu koji du sačinila braća Žast za grobnicu Luja XII-hram sa arkadama u sklopu sa statuama pokojnika u ležećem položaju,a na gornjoj platformi stoje portreti umrlih u klečečem stavu, klečeće figure u svečanim dvorskim haljinama,a ležeće kao aktovi tek malo drapirani mrtvačkim pokrovom. Na uglovima su, po tradiciji koja je u Francuskoj potiče još od čuvenog vojvode od Bretanje u Nantu, dela Mišela Kolomba-alegorije vrlina. U rasporedu, prema tome, nema nikakvih novina, ali je obrada bronze i mermera maestralna.

Žermen Pilon, izradio je, pored grobne kapele dinastije Valja, koja je cela predstavljala jedan od najvažnijih spomenika francuske renesanse, još nekoliko značajnih dela, kasnije premeštena: Bogorodicu poznatiju kao „Viegre de la donleur“, grupu „Vaskrsenje“koja je nedavno rekonstruisana u Luvru i „Sv.Eranju u ekstazi“, koji podseća na halucinirane kaluđere iz španske umetnosti. Remek-delo Pilona je bronzani spomenik kancelara renea de Biraga (danas se nalazi u Luvru). Ovaj kancelar, koji je zahvaljujući protekciji Katarine Mediči postao i kardinal, predstavljen je kako kleči pred svojim molitvenim pultom, veličanstveno drapiran svojuim kardinalskim plaštom, prodornim relaizmom ovog velikodostojnika, po narodnosti italijana, Pilon s evrati na čistu francusku tradiciju koja nema nikakvog dodira sa klasikom. On je izvajao još jedan lik kancelara de Birafa, ovog puta je to baroreljef na jednom izvrsnommedaljonu oz kabineta medalja u Parizu.

10

PROVINCIJSKE SKULPTURSKE ŠKOLE

Provincijske škole ove epohe, mada skromnije po značaju, nisu zanemarljive. Duže ili kraće vreme one se prepliću sa italijanskim uticajem, koji do njih neprestano dopire

Jedini provincijalski vajar , kadar da se meri sa pariskim majstorima jeste Lorenac Ližie Rišle. On je autor neobične nadgrobne statue , vojvotkinje Felipe de Geldr, koja leži opružena u svojoj crnoj kaluđerskoj haljini. Radio je i na čuvenoj grobnici u kojoj je sahranjeno srce Renoa de šalona u Bar le Diku, predstavio je onako kako će izgledati tri godine nakon svoje smrti, tj kao skelet na kome još vise komadići istrulelog mesa i kož, on diže u vis i pruža Bogu ba dar svoje sce iščupano iz grudi. Oba spomenika još nose tragove patetičnog realizma francuskog XV veka, koji obrađuje mrtvačke teme. Međutim, na jednom od njegovih poslednjih dela ispoljava se italijanski uticaj i to u onim detaljima koji karakterišu italijansku skulpturu posle Mikelanđela: teatralna poza i retorika na uštrb iskrenosti i emocije.

11

FRANCUSKO SLIKARSTVO U XV I XVI VEKU I ISTAKNUTI PREDSTAVNICI

Francuska umetnost ostala je u 15. veku verna gotskoj tradiciji; ona je u slikarstvu (naročito zidnomslikarstvu i tapiserijama), zadržala plitke pozadine i odrekla se svake dubinske perspektive. Ne dolazi do cvetanja umetnosti koje bi se moglo uporediti sa italijanskim. Ali oko sredine veka manifesuje se francuska škola sa svojim samostalnim stilom. U poletu koji nastaje, prednjači Provansa, što je u vezi sa rezidencijom papa u Avinjonu.

Pireta iz Avinjona dokazuje do kakve se visine uzdiglo provansko slikarstvo. Hristovo telo pravi luk koji se ponavlja u nagnutosti glava triju likova koji tuguju.

Visoka umetnost Pijete nije usamljen slučaj u fracuskom slikarstvu. Dela jednake vrednosti stvara Žan Fuke (1420-1480), koga su putovanja odvela u toskanu, Rim i Napulj. Bio je slavan još za života,a tu slavu je stekao brojnim minijaturama. Relaistični stil, koji mu je tipičan, prenosio je na slikarstvo na drvetu.Fukeove slike na drvetu često su bili portreti: (portreti Etjena Ševaljea, Šarla II i portret njegovog kancelara Živienala dez Irsena). Na portretu ovog kancelara vidno se uočava prihvatanje francuske škole formulu, da zaveštaoca predstavlja kao lice koje se moli, kao i pozlaćeni dekor pozadine koji potiče iz italijanske škole.

Protivno onome što bi se moglo očekivati posle pojave Žana Fukea, francusko slikarstvo u XVI veku nije se razvilo u veliku umetnost svetskog značaja. Izuzetak čine vitraži i portreti.

Dosta skromna situacija, u kojoj se nalazilo francusko slikarstvo XVI veka, naročito ističe rad Žana Kuzena, koji inače, da je period bio bogatiji, i ne bi bio toliko zapažen . čitave legende bile su stvorene oko slikara koji se zvao Žan Kuzen, jer je njegovo život delovao neverovatno dug. U stvari , postojala su dva slikara, otac i sin, koji su nosili isto ime.

Žan Kuzen –otac, radio je pod uticajem Primatiča. Autor je slike nazvane „ Eva Prima Pandora“, koja se danas nalazi u Luvru. To je ženski akt, ležarno naslonjen na mrtvačku lobanju. To je prva „nuda“ u francuskom slikarstvu, za koju je Kuzen dobio inspiraciju gledajući ležeće Venere.

Žan kuzen –sin, slikar je „strašnog suda“, nalazi se u Luvru , dela koje je po koncepciji veoma blisko italijanskom slikarstvu.

12

Postojala su i dva slikara Klue, takođe otac i sin. Naime , njih dvojica su imali različita imena Žan i Fransoa, ali iste nadimke,Žane, što je dovelo do velike zbrke.

Žan Klue, najčuveniji portretista u Francuskoj u prvoj polovina XVI veka, bio je verovatno holanđanin po poreklu. 1516, radio je u turu kao dvorski slikar kralja Fransoa I,a posle 1529, prešao je u Pariz. Njemu pripada jedan mali broj portreta, na kojima se jš oseća minijaturistička tradicija XV veka.

Njegov sin Fransoa, nasledio ga je na poziciji dvorskog slikara. On je najznačajniji francuski slikar Xvi veka, slikar ljubimac kralja Anrija II. Autor je jedne neobične kompozicije sa ženskim poluaktom u kadi, koja se čuva u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu. Ova kompozicija je rađena pre u flamanskom duhu, nego pod uticajem primatiča. Slične erotske teme vide se na još nekiim slikama iz ovog vremena koje su se ranije pripisivale Klueu. Čuven je i po portretima kojima nastavlja rad svog oca. Jedan potret iz 1562.godine, predstavlja Klueovog prijatelja apotekara Pijera Kita, kako sedi kraj otvorenog herbarijuma. Za taj potreret se pouzdano zna da ga je naslikao Fransoa Klue, jer je potpisan. Njemu se pripisuje i portert Šarla IX u stojećem stavu i veoma fini u koloritu potret Jelisavete od Austrije.

Francuska specijalnost u XVI veku je crtnai potret, rađen olovkom, crnom kredom ili sanginom.

Najjači majstor u ovom pravcu bio je Žan Klue, a pored njega je postojao poprilično veliki broj veštih portretista kao što su: Demutije, Kenel, Lakao i drugi.

Najpoznatii među potrtretistima bio je jedan holanđanin, kornej iz haga, prozvan kornel de Lion, zato što je dugo vremena bio u lionu. Njegovi mali potreti rađeni na dasci u svetlom tonalitetu, satkani su skoro uvek na svetloj, plavo-zlatnoj pozadini. Oni su takođe često bili imitirani.

Ova potrtretska umetnost francuskog XVI veka sa svojim delima nejednake vrednosti, dragocena je naročito kao kulturno-istorijski dokument o dvorskom životu jedne epohe u kojoj je francuska preživela užasne pokolje verskog rata u kojoj su teško stradala i njena crkvena i svetovna umetnička dela.

13

LITERATURA:

-UMETNIČKA AKADEMIJA U BEOGRADU, AKADEMIJA ZA LIKOVNE UMETNOSTI,

-TEČAJ IZ ISTORIJE UMETNOSTI, SLIKARSTVO I VAJARSTVO RENESANSE, PREDAVANJA PROFESORA MOMČILA STEVANOVIĆA

-OPŠTA ISTORIJA UMETNOSTI 2,DINA PASKEL, BEOGRAD-VUK KARADŽIĆ

14