Rešenje

Pojam i donosilac rešenja

Rešenje je naziv za upravni akt u kom je sadržana odluka o upravnoj stvairi, odnosno predmetu upravnog postupka. Svako rešenje se formalno označava kao takvo, s tim što posebnim propisima mogu biti utvrđeni i drugi nazivi (odobrenje, dozvola, saglasnost, naređenje). Donošenje rešenja je najvažniji deo postupka i rezultat čitavog procesa rešavanja upravne stvari. Ono se donosi na osnovu odlučnih činjenica koje su utvrđene u postupku, a njemu prethodi dokazni postupak koji se vodi radi utvrđivanja tih činjenica. Zatim se na utvrđeno činjenično stanje primenjuju odgovarajući pravni propisi, to jest vrši se pravna kvalifikacija činjenica da bi se formulisalo pojedinačno pravno pravilo za ponašanje stranke u datoj situaciji. Rešenjem se utvrđuje da li subjektu pripada neko pravo ili obaveza i u kom obimu.

Rešenje donosi organ koji je stvarno i mesno nadležan za rešavanjc upravne stvari, bilo samostalno ili uz učešće drugog, odnosno drugih orga¬na (složena rešenja). Лко rešava kolegijalni organ, on može rešavati ako je prisutno više od polovine njegovih članova, a rešenje se donosi većinom glasova prisutnih ili kvalifikovanom većinom kada je ona posebnim propi¬som predviđena.

15.6.2. Oblik i sastavni delovi rešenja

Osnovno pravilo jc da rešenja imaju pismeni oblik, a samo izuzetno usmeni oblik (kada se radi o preduzimanju izuzetno hitnih mera radi obez-bedenja javnog mira i bezbednosti ili radi otklanjanja neposredne opasno¬sti po život i zdravlje ljudi i imovine). Kod usmenih rešenja važi i pravilo da se njihovo izvršenje naređuje odmah, i to je slučaj kada se vodi skraćeni postupak u javnom interesu. Organ koji je doneo usmeno

rešenje dužan jc da ga izda stranci u pismenom obliku u roku od osam dana, kada ona to zahteva.

Pismeno rešenje sadrži: uvod, dispozitiv, obrazloženje, uputslvo o prav¬nom leku, naziv organa, broj i datum rešenja, potpis službenog lica i pečat. Kada se rešenja obrađuju mehanografski, umesto potpisa i pečata mogu da sadrže faksimil. Pečat nije bitni sastavni deo upravnog akta. Rešenjc potpi¬suje službeno lice koje ga donosi, a ako gaje doneo kolegijalni organ - pred-sedavajući ili drugo lice određeno aktom tog organa. Лко rešenje potpiše ncovlašćeno lice, to je razlog za ponavljanje upravnog postupka.

Uvod rešenja sadrži naziv organa koji donosi rešenje, propis 0 nadle¬žnosti tog organa, ime stranke i njenog zakonskog zastupnika ili punomoć¬nika ako ga ima i kratko označenjc predmeta postupka. Ako su u donošenju rešenja učestvovala dva ili više organa (složena rešenja), navode se nazivi tih organa i da lije data njihova saglasnost ili mišljenje. Kada je rešavao ko¬legijalni organ, u uvodu se označava dan sednice na kojoj je stvar rešena.

Dispozitivom se rešava o predmetu u celini i o svim zahtevima strana¬ka o kojima u toku postupka nije posebno rešeno. Od tog pravila postoje izuzeci kod tzv. delimičnih i dopunskih rešenja, 0 kojima će bili posebno reči. Dispozitiv mora da bude kratak i određen, a kad jc to potrebno može

evidenciju od onih uverenja koje izdaju o činjenicama o kojima ne vode službenu evidenciju. Prva vrs'ta nverenja ima značaj javnih isprava. Izdaju se na usmeni zahtev stranke i po pravilu istog dana, a najdocnije u roku od petnaest dana od dana podnošenja zahteva. Druga vrsta uverenja ne obave¬zuje organ kom je podnesena, tako da on može ponovo

utvrđivati činjenice navedene u uverenju (na primer, uverenje o prihodima po članu domaćin¬stva). Rok za izdavanje ove druge vrste uveienja iznosi trideset dana.

Sveđoci. Svedok u upravnom postupku može biti svako lice koje je bilo sposobno da opazi činjenicu o kojoj treba da svedoči i koje je u stanju da to svoje opažanje saopšti. Jedino ne može biti svedok službeno lice koje vodi postupak. Svedoci se dele na neposredne svedoke i svedoke "po ču-vcnju" (ovima drugima je podatak prenet od nekog drugog lica). Godine svedoka nisu od presudnog značaja, a organu pred kojim se vodi postupak ostavljeno je da ceni da li su deca određenog uzrasta sposobna da opaze i reprođukuju određene činjenice.

ZUP propisuje dužnost svedočenja i sankcije za svedoka koji se ne oda¬zove pozivu ili se udalji pre završetka sa mesta gde treba da svedoči. On može biti prinudno doveden i obavezan da snosi troškove dovođenja, kao i novčano kažnjen. Svedok koji dođe na poziv, pa odbije da svedoči, može se novčano kazniti, a novčana kazna može se još jednom izreći ako posle prve kazne i dalje odbija da svedoči. Svedoku koji opravda izostanak poništava se zaključak o novčanoj kazni, kao i onom svedoku koji posle izricanja ka¬zne pristane da svedoči.

Ne može se kao svedok ispitati lice koje bi svojim iskazom'povredilo ;in'/iiost čuvanja državne, vojne ili službene tajne, sve dok ga nadležni or¬gan ne oslobodi te dužnosti.

Svedok može uskratiti svedočenje u sledećim slučajevima:

- ako bi svojim odgovorom izložio teškoj sramoti, znatnoj imovinskoj šleli ili krivičnom gonjenju - samog sebe, srodnika po kivi u pra¬voj liniji i u pobočnoj do trećeg stepena, bračnog druga, staraoca ili usvojioca;

- ako bi svojim odgovorom povredio dužnost čuvanja poslovne, profe-sionalne, umetničke ili naučne tajne;

- o onome što mu je stranka poverila kao svom punomoćniku;

- o onome što mu je stranka ispovedila kao svom verskom ispovedni-ku.

Saslušavanje svedoka vrši se pojedinačno, odnosno bez prisustva sve¬doka koji će docnije svedočiti, a svedok se ne srne udaljiti bez dozvole slu¬žbenog lica. Ako se iskazi dva svedoka ne slažu, službeno lice ih može su¬očiti {suočavanje je zajedničko ispitivanje dva svedoka povodom njihovih već datih izjava koje se ne slažu). Svedok koji ne može doći zbog bolesti ili telesne nesposobnosti, može biti saslušan u stanu ili ustanovi u kojoj se nalazi.

Svedočenje započinje upozorenjem svedoku na dužnost da govori isti¬nu i da ništa ne prećuti i predočavanjem posledica davanja lažnog iskaza. Zatim se od njega uzimaju lični podaci i poučava se na koja pitanja može da uskrati svedočenje, pa mu se postavljaju pitanja o samom predmetu i pozi¬va se da iznese šta mu je poznato i otkud mu je to poznato. Posle davanja iskaza, službeno lice može odlučiti da svedok položi zakletvu.

Izjave stranaka. Usmene izjave stranaka mogu se uzeti kao dokaz za utvrđivanje pojedinih činjenica 0 kojima ne postoje neposredni dokazi. Verodostojnost izjave stranke ceni se u sklopu njenog celoknpnog izjašnja¬vanja u postupku, a pre uzimanja izjave stranka se upozorava na krivičnu i materijalnu odgovornost zbog davanja lažne izjave. Izjava stranke ima drugorazredan značaj kao dokazno sredstvo.

Veštačenje. Veštak je lice koje na osnovu svog stručnog znanja daje stručno mišljenje i/ili stručni nalaz od značaja za utvrđivanje ili ocenu ne¬ke činjenice koja je važna za rešavanje upravne stvari. Veštačenje se koristi kada je potrebno stručno znanje kojim ne raspolaže službeno lice,

s tim što predmet veštačenja ne može biti pravno pitanje, jer o takvim pitanjima službeno lice mora da Una znanja. Veštak se ne angažuje ako bi dokaziva¬nje putem veštačenja bilo nesrazmerno skupo prema značaju ili vrednosti predmeta, izuzev ako stranka i tada to zahteva i pristaje da snosi troškove veštačenja.

Službeno lice, po službenoj dužnosti ili na predlog stranice, određuje jednog ili dva ili više veštaka u složenijim stvarima. Za veštaka može bili određeno svako lice koje ima potrebnu stručnu spremu, a prvenstveno se određuju lica koja su posebno ovlašćena za davanje stručnih mišljenja o pi¬tanjima odgovarajuće struke (tzv. stalni veštaci, komisije stručnih organiza¬cija, zavodi za veštačenja i si.). Za veštaka se ne može da odredi lice koje po zakonu ne može biti svedok, to jest službeno lice koje učestvuje u postupku i lice koje bi povredilo dužnost čuvanja državne, vojne ili službene tajne. Lice koje je preopterećeno tim poslom i lice koje smatra da ne bi bilo nepii-strasno u konkretnom slučaju, mogu tražiti oslobađanje od dužnosti vešta¬čenja (iz istih onih razloga kao i svedok). I stranka može da traži izuzeće veštaka, a dužna je da učini verovatnih okolnosti koje dovode u pitanje nje¬govo stručno znanje ili nepristrasnost. Veštak koji neopravdano izostane na poziv za veštačenje, ili koji uskrati veštačenje, može se novčano kazniti i može mu se odrediti da snosi zbog toga nastale troškove u postupku.

Pošto veštak izloži svoj nalaz i mišljenje, stranka i službeno lice mogu mu postavljati pitanja i tražiti objašnjenja. Ako njegov nalaz i mišljenje ni¬su jasni ili su nepotpuni, kao i kada se mišljenja i nalazi dva veštaka bitno razlikuju ili se pojavi sumnja u tačnost njihovih mišljenja i nalaza, veštače¬nje može da se ponovi sa istim ili drugim veštacima, a može da se zatraži i veštačenje od naučne ili stručne organizacije.

se podeliti u više tačuka (po pravilu, to će biti kada je zahtev delimično uvažen ili kada ima više zahteva). U dispozitivu se rešava i o troškovima postupka, ili se ističe da će o troškovima biti rešeno posebnim zaključkom. Kada se rešenjem nalaže izvršenje neke radnje, u dispozitivu se određuje rok za izvršenje. Takode, ako žalba nema odložno dejstvo, u dispozitivu se to mora navesti.

Obrazloženje sadrži kratko izlaganje zahteva stranke, utvrđeno činje-nično stanje, razloge koji su bili odlučni za uvažavanje ili neuvažavanje zah¬teva, pravne propise i razloge koji upućuju na rešenje stvari dalo u dispo¬zitivu. Kada žalba nema odgodno dejstvo, obrazloženje sadrži i pozivanje na propis kojim je to utvrđeno. Ako je rešavano po slobodnoj oceni, u obra¬zloženju se navodi propis koji na to ovlašćuje i navode se razlozi kojima se organ rukovodio. Postoji i varijanta uproSćenog obra/.loženjn, koje je dopušteno u jednostavnim upravnim stvarima, a to su one u kojima je uče¬stvovala samo jedna stranka i njen se zahtev uvažava, kao i one u kojima je učestvovalo dve ili više stranaka a one ne prigovaraju postavljenom zahte-vu kom se rešenjem udovoljava. Takvo rešenje sadrži naznačenjc zahteva stranke i na osnovu kojih propisa je rešeno, a rešenja s takvim obrazlože¬njem se obično izdaju na propisanim obrascima.

Uputstvo o pravnom leku predstavlja obaveštenje stranci o tome da li može da protiv rešenja izjavi žalbu ili pokrene upravni spor ili drugi po-stupak pred sudom. Ako može da se izjavi žalba, navodi se kome se ona izjavljuje, u kom roku, u koliko primeraka i sa koliko takse. Ako uputstvo o pravnom lekn izostane, stranka može postupiti po zakonu ili tražiti od orga¬na da u roku od osam dana dopuni rešenje, i tada će rokovi početi da teku od dana dostavljanja dopunjenog rešenja.

Još je važno uočiti da postoje određeni izuzeci od opštih pravila o re-šenju, i to su:

- jedno rešenje u odnosu na veći broj lica (donosi se kada je došlo do spajanja više stvari ujedan postupak, u dispozitivu se navode sva li¬ca, ,i u obrazloženju izlažu razlozi koji se na svako od njih odnose);

- jedno rešenje u odnosu na više lica koja nisu poznata (to je tzv. gene-ralni upravni akt, koji sadrži takve podatke da se iz njih može videti na koja se lica odnosi i u čemu se sastoji njihova obaveza);

- rešenje u obliku zabeleške na spisu predmeta (donosi se u stvarima manjeg značaja u kojima je angažovan privatni interes, koje se re-šavaju lako i brzo i često se pojavljuju, a postupak je pokrenut po zahtevu stranke i sleduje mu pozitivno rešenje za koje su razlozi oči¬gledni);

- usmena rešenja (član 204. ZUP, o tome je već bilo reči);

- kao izuzeci od opštih pravila o rešenju mogu se tretirati još delimič-no, dopunsko i privremeno rešenje.

•5-6.3. Delimično, dopunsko i privremeno rešenje

Delimično rešenje sc donosi u slučaju kada se rešava о više pitanja, a samo su neka od njih sazrela za rešavanju i celishodno je da se o njima re¬si posebno. U pogledu pravnih sredstava i izvršenja, delimično rešenje se smatra kao samostalno rešenje. O pitanjima koja nisu njime reŠena nasta¬vlja se postupak.

Dopunsko rešenje se donosi onda kada organ u prvom rešenju nije odlučio o svim pitanjima predmeta postupka. Takvo rešenje se donosi po službenoj dužnosti ili po predlogu stranke, i to kao posebno rešenje o preo-stalim pitanjima. 1 ono se smatra samostalnim rešenjem, a njegova razlika od delirničnog rešenja je u tome što je ovde propušteno da se odluči o ne-kim pitanjima koja su inače bila zrela za rešavanje.

Privremeno rešenje se donosi onda kada je pre završetka upravnog po-stupka potrebno privremeno urediti sporna pitanja i odnose. Ono se

dono¬si na osnovu podataka koji u tom trenutku postoje i na njemu se označava daje privremeno. Kasnijim rešenjem, privremeno rešenje se ukida, a ono ima karakter samostalnog rešenja u pogledu pravnih sredstava i izvršenja (na primer, određivanje akontacionog iznosa penzije ili poreza). Dakle, kao razlozi za donošenje privremenog rešenja mogu biti oni koji spadaju u sfe¬ru privatnog interesa (penzija), kao i oni koji čine javni interes (porez).

15.6.4. Rok za izdavanje rešenja

Kada nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak (tj. kada se mo-že voditi skraćeni postupak), kao i u slučajevima kada nema drugih razloga za odlaganje, rok za izdavanje rešenja iznosi jedan mesec od dana predaje zahteva stranke ili od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti. U ostalim slučajevima rok za izdavanje rešenja iznosi dva meseca. Postoje i kraći ili duži rokovi utvrđeni posebnim zakonima i drugim propisima (na primer, sedam ili 15 dana).

Лко rešenje protiv kog je dopuštena žalba nije doneto i dostavljeno stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao daje njen zah¬tev odbijen, a ako žalba nije dopuštena - stranica može pokrenuti upravni spor. To je oblik "ćutanja administracije". Navedena prava može koristiti samo stranka po čijem je zahtevu pokrenut postupak, kao i ona u čijem je interesu pokrenut postupak po službenoj dužnosti. Protivna strana to pra¬vo ne može da koristi. Ovde se radi o kombinovanju jedne pravne fikcije (uzima se da je stvar rešena) i jedne neoborive pretpostavke (uzima se da je stvar negativno rešena). Izuzetno, "ćutanje administracije" može da ima značaj pozitivne pretpostavke, rj. uzima se daje organ resio pozitivno, a to je slučaj samo onda kada zakon to izričito predviđa.

15.6.5. Ispravljanje grešaka u rešenju ,

Tehničke greške sadržane u rešenju mogu se ispraviti u svako vreme, a to su greške u imenima i brojevima, pisanju i računanju i druge očigledne netačnosti. Ispravka u takvom slučaju proizvodi dejstvo unazad, tj. od dana od kog je rešenje, a o ispravci se donosi poseban zaključak. Ispravka se upi-suje u izvornik rešenja i, ako je to moguće, u sve overene prepiše rešenja. Protiv zaključka o ispravci može se izjaviti posebna žalba, ali se njome ne može napadati i glavna stvar.

15.7. Zaključak, pojam i vrste

Za razliku od rešenja kao upravnog akta kojim se odlučuje o stvari ko¬ja je predmet upravnog postupka, zaključkom se ureduju procesnopravna pitanja, tj. ona pitanja koja se tiču postupka. Na primer, zaključkom se od-lučuje o spajanju više stvari ujedan postupak, izuzeću službenog lica, preki-danju postupka radi rešavanja prethodnog pitanja itd. Zatim, zaključkom sc odlučuje o pitanjima koja sc nc rešavaju u rešenju zato što su sporedna. Pojedini zaključci mogu biti veoma značajni (na primer, takav je zaključak

0 odbacivanju zahteva za pokretanje postupka ili o obustavljanju postupka ili o poravnanju).

Zaključke donosi službeno lice koje vrši onu radnju postupka pri kojoj se pojavilo pitanje koje treba resiti zaključkom. Zaključak može da sadrži

1 rok kada se njime nalaže izvršenje neke radnje. Pravilo je da sc zaključci donose i saopštavaju usmeno, a u pismenom obliku sc izdaju na zahtev lica koje može da izjavi žalbu protiv zaključka ili da na osnovu njega traži izvršenje.

Protiv zaključka je dopuštenja posebna žalba samo kada je to zakonom izričito predviđeno i u takvim slučajevima zaključak mora biti

obrazložen i sadržavati uputstvo 0 pravu na žalbu. Rokovi, način rešavanja i organi za rešavanjc po žalbi na zaključak isti su kao u slučaju žalbe na rešenjc. Pravi¬lo je da žalba ne odlaže izvršenje zaključka, osim kad je zakonom ili samim zaključkom drugačije određeno.

Oni zaključci kod kojih nema mesta posebnoj žalbi, mogu da se pobija¬ju žalbom na rešenje, izuzev u nekoliko slučajeva gdc je žalba na zaključak apsolutno isključena (na primer, izuzeće službenog lica).

16. Žalba

16.0. Pojam i vrste pravnih sredstava

Pravna sredstva su procesne radnje kojima se omogućava pobijanje nepravilnih i nezakonitih akata donetih u upravnom postupku. Osnovna podela pravnih sredstava je na redovna i vanredna, a kriterijum za tu pode-lu izveden je prema momentu u kom se mogu koristiti, razlozima i moguć-nostima za njihovo korišćenje.

Redovna pravna sredstva su ona koja su uobičajena kao mogućnost osporavanja upravnog akta pre nego što on postane konačan. Postupak po njima je žalbeni i redovna je faza upravnog postupka. Jedino redovno prav-no sredstvo u upravnom postupku jeste žalba. Rokovi za njeno korišćenje su kratki i ona po pravilu ima odložno dejstvo, a u načelu može se ulagati zbog bilo koje povrede materijalnih ili procesnih zakona.

Vanredna pravna sredstva se koriste protiv konačnih, izvršnih i prav-nosnažnih upravnih akata, tj. protiv akata koji se ne mogu osporavati žal¬bom. Po pravilu, vanredna pravna sredstva nemaju odložno dejstvo. U izve-snom smislu, postupak po njima je novi postupak i mogu sc koristiti samo ako jc prethodno korišćena žalba. Ulažu se zbog težih povreda zakona i rokovi za njihovo korišćenje su duži (u odnosu na

rokove za žalbu). Ima ih sedam: ponavljanje postupka, lncnjanjc i poništavanje rešenja u vezi sa upravnim sporom, zahtev za zaštitu zakonitosti, poništavanje i ukidanje po osnovu službenog nadzora, ukidanje i menjanje pravnosnažnog rešenja uz pristanak ili po zahtevu stranke, vanređno ukidanje, i oglašavanje rešenja ništavim.

1(1.1. Pravo žalbe

Kao jedno od temeljnih prava koje služi obezbedenju pravnog položa¬ja građana i zaštiti njihovih prava u odnosima sa državnim organima, a time i ostvarenju procesne sirane principa vladavine prava, pravo na žalbu je garantovano osnovnim međunarodnim dokumentima o ljudskim pravi¬ma, kao i našim Ustavom. Žalbom se ostvaruje redovna upravna kontrola uprave u okviru đrugoslcpcnog ili žalbenog upravnog postupka. Sa stano¬višta žalioca, ona jc pravni lek koji omogućava preispitivanje prvostepenog upravnog akta kojim žalilac nije zadovoljan.

Osnovno pravilo jc da se žalba može koristiti (samo) protiv svih prvo-stepenih rešenja i to pravilo daje osnov načelu dvostepenosti u upravnom postupku. Naglašavanje da se žalba može koristiti samo protiv prvostepe¬nih rešenja ima smisao da istakne to da žalba nije moguća protiv drugosle-penih rešenja, jer bi sc time uvela trostepenost u upravnom postupku koju ZUP izričito onemogućava.

Pravo na žalbu ipak nije apsolutno pravo, jer postoje stvari u kojima je žalba isključena. Takvi slučajevi imaju rang izuzetaka, pa je žalba isklju¬čena samo kada je to izričito predviđeno zakonom, i to pod uslovom da je u takvim slučajevima obezbeđen drugi vid pravne zaštite. Ključni razlog na kom se temelje slučajevi isključenja prava na žalbu jeste taj da je u prvom stepenu rešavao hijerarhijski najviši organ, iznad kog nema višeg organa koji bi kontrolisao njegov upravni rad.

92

PKIKUĆNIKZA POLAGANJE PRAVOSUDNOG ISPITA

BOCOIJUB MILOSAVUEV1Ć UPRAVNO PRAVO

93

01 ud je žalba po ZUP-u isključena:

- ako nema drugostepenog organa koji bi rešavao po žalbi (odnosi se na prvostepena rešenja ministarstava i samostalnih republičkih organizacija), s tim što tu žalba može da se izuzetno koristi ako je to izričito predviđeno zakonom ili se radi o upravnim stvarima u koji¬ma je isključen upravni spor; i

- apsolutno je isključena protiv rešenja Vlade.

Sledeći istu logiku, proizlazi daje isključena mogućnost žalbe i protiv rešenja Narodne skupštine i predsednika Republike, iako to nije izričito propisano ZUP-om.

Žalbu mogu podneti:

- stranke;

- lica koja nisu učestvovala u prvostepenom postupku a trebalo je da učestvuju kao stranke;

- treća zainteresovana lica radi zaštite svojih prava i interesa, ukoliko su imala pravo da učestvuju u prvostepenom postupku, bez obzira da li su učestvovala ili ne;

- svedoci, veštaci i tumači - u pogledu onog dela rešenja koji se tiče njih (troškovi, nagrade i si.); i

- javni tužilac, javni pravobranilac i drugi državni organi kada su za¬konom ovlašćeni, i to protiv rešenja kojima je povređen zakon u ko¬rist pojedinca ili pravnog lica a na štetu javnog interesa.

16.2. Nadležnost za rešavanje o žalbi

Pravilo je da o žalbi uvek rešava drugostepeni organ, a ne organ koji je rešavao u prvom stepenu. Kada je u prvom stepenu rešavalo republičko ministarstvo, a žalba je izuzetno dopuštena, onda će o njoj rešavali Vlada. IV) žalbi na prvostepeno rešenje organa koji vrši poverene poslove iz okvira prava i dužnosti Republike (opštinska, gradska i pokrajinska uprava), reša¬va republički ministar, ako zakon nije to poverio okrugu ili pokrajinskom organu. Ministar takođe rešava po žalbi na prvostepeno rešenje područnog organa svog ministarstva.

O žalbi na prvostepena rešenja imalaca javnih ovlašćenja rešava (pre¬ma nadležnosti za odgovarajuću upravnu oblast) ministar, odnosno direk¬tor organa u sastavu ili posebne organizacije, ako zakonom nije drugačije određeno. O žalbi protiv rešenja opštinske, gradske I pokrajinske uprave, donetog u njihovom izvornom delokrugu, rešava njihov izvršni organ.

16.3. Rok za žalbu

Opšti rok za žalbu je petnaest dana od dana dostavljanja rešenja žali-ocu, ako posebnim zakonom nije određen duži ili kraći rok za žalbu. Kada se žalba ne izjavi u roku, rešenje će postati konačno i izvršno, ah u isto vreme i pravnosnažno, jer se upravni spor ne može voditi ako žalba nije

bila izjavljena. Tada stranci ostaje kao jedina mogućnost da traži povraćaj u pređašnje stanje.

Kod "ćutanja administracije" rok za žalbu je dilatoran, odnosno poči¬nje teći pošto prođe rok za donošenje rešenja.

16.4. Pravno dejstvo žalbe

Žalba ima dvostruko pravno dejstvo: devolutivno i suspenzivno.

DevoIuCivno dejstvo žalbe znači da se rešavanje po žalbi i u upravnoj stvari povodom koje je ona izjavljena prenosi na drugostepeni organ, tj. da prvostepeni organ ne može više da rešava u istoj upravnoj Stvari. Drugoste¬peni organ će sada imati sva ona ovlašćenja i dužnosti u vezi sa rešavanjem upravne stvari koje je do žalbe imao prvostepeni organ. To, naravno, ne znači da i prvostepeni organ neće učestvovati u postupku po žalbi, ali on neće biti ovlašćen da reši žalbu i okonča upravnu stvar.

Suspenzivno dejstvo žalbe znači da se ulaganjem žalbe odlaže izvrše¬nje rešenja dok drugostepeni organ ne donese rešenje i dostavi ga stranci. To dejstvo nije apsolutno, odnosno pođrazumeva izuzetke prema kojima se rešenje može izvršiti i pre nego što se odluči o žalbi, odnosno u kojima žalba nema odgodno dejstvo. To će biti kada zakon izričito predviđa da žal¬ba nema odgodno dejstvo, zatim u slučaju preduzimanja hitnih mera, kao i kada bi nekoj od stranaka (višestranačke stvari) bila naneta šteta koja se ne bi mogla popraviti.

16.5. Sadržina žalbe

U ZUP-u je propisan minimum obavezne sadržine žalbe, tako da u njoj treba da bude navedeni podaci o rešenju koje se pobija (naziv organa koji

je to rešenje doneo, broj i datum rešenja). Uz to, obavezno je i dovoljno da žalilac iznese u kom je pogledu nezadovoljan rešenjem, a žalbu ne mora posebno da obrazlaže.

U žalbi mogu da se iznose nove činjenice i novi dokazi, ali je tada žali¬lac dužan da obrazloži zbog čega ih nije izneo u prvostepenom postupku. Ako je u pitanju upravni postupak sa dve ili više stranaka koje imaju suprot¬ne interese, žalilac koji iznosi nove činjenice i dokaze dužan je da priloži onoliko prepisa žalbe koliko ima takvih stranaka. Žalba se dostavlja svakoj takvoj stranci od strane organa i ostavlja joj se rok u kome ona treba da se izjasni, a taj rok ne može biti kraći od osam ni duži od petnaest dana.

Žalba može da se podnese pismeno ili usmeno na zapisnik. Izjavlju¬je se drugpstepenom organu, a predaje prvostepenom. Ako je žalba nepo¬sredno predata drugostepenom organu, on je vraća prvostepenom. Žalba se predaje neposredno Ш upućuje poštom. Kada je žalba upućena poštom,

smatra se predatom onog dana kada stigne organu (obično pismo), odno¬sno danom predaje pošti (preporučeno pismo).

16.6. Rad prvostepenog organa po žalbi

Pošto primi žalbu, prvostepeni organ najpre ispituje njenu formalnu stranu, tj. da li je dopuštena, blagovremena i izjavljena od ovlašćenog lica. Лко nešto od toga nije uredno, odbaciće žalbu svojim zaključkom. Protiv tog zaključka je dopuštena žalba, pa ako je ona opravdana, uzeće se u rad i osnovna žalba koja je bila odbačena.

Zatim, prvostepeni organ može da nađe daje žalba osnovana, pa ako nije potreban nov ispitni postupak, on može da stvar resi drukčije i da svo¬jim rešenjem zaincni pobijano rešenje. I protiv novog rešenja stranka ima pravo žalbe.

Dalje, prvostepeni organ može dopuniti svoj raniji postupak ako povo-dom žalbe nade da je isti bio nepotpun, kao i kada stranka u žalbi iznese nove činjenice i dokaze. Potom, on može da u granicama zahteva stranke resi stvar drugačije i da novim rešenjem zameni pobijano rešenje. I protiv novog rešenja stranka ima pravo žalbe.

Konačno, kada je stranka tražila da sc sprovede poseban ispitni postu¬pak, koji je bio obavezan a nije sproveden, prvostepeni organ može da taj postupak sprovede i donese novo rešenje.

Ako ne postupi ni po jednoj od izloženih solucija, prvostepeni organ će neodložno žalbu sa svim spisima predmeta predali drugostepenom or¬ganu, a najkasnije u roku od petnaest dana od dana prijema žalbe. Time će i odlučivanje po žalbi preći na drugostepeni organ (počeće devolutivno dejstvo žalbe).

16.7. Rešavanje drugostepenog organa po žalbi

Započinjanjem svog rada po žalbi, drugostepeni organ počinje da debi¬je i vrši svoja ovlašćenja prema samoj upravnoj stvari, kao i prema stranci i prvostepenom organu čiji rad sada kontroliše. Drugostepeni organ, tako-đe, najpre ispituje formalnu stranu žalbe (dopuštenost, blagovremcnost i da lije podneta od ovlašćenog lica) i povodom loga je može odbaciti svojim iTŠcnjcm. Kada je žalba formalno uredna, uzima sc u rešavanje i nakon nje¬nog razmatranja, drugostepeni organ može trojako postupiti:

— odbiti žalbu ako jc ona neosnovana (prvostepeno rešenje je u svemu pravilno, odnosno u postupku jc bilo manjih nepravilnosti koje

nisu uticale na pravilno rešenje Stvari, ili obrazloženje rešenja nije najbo-lje sastavljeno ali su činjenice i okolnosti korektno utvrđene);

- poništiti prvostepeno rešenje zbog bilo koje bitne povrede postup¬ka, propisa o nadležnosti, grešaka u primeni materijalnog propisa ili grešaka u oceni celishodnosti. Tada može postupiti na dva načina: vratiti stvar prvostepenom organu na rešavanje ili sam meritorno resiti stvar, što će zavisiti od njegove procene staje brže i ekonomič-nije. Ako vraća stvar prvostepenom organu, ukazaće mu na nedo-statke po kojima je prvostepeni organ dužan da postupi najdoenije u roku od trideset dana; ili - izmeniti (preinačiti) prvostepeno rešenje, odnosno resiti stvar dru¬gačije ako se cilj može postići i drugim sredstvima koja su povoljnija za stranku. Rešenje se može izuzetno izmeniti na štetu žalioca, i to kada prvostepeno rešenje sadrži nepravilnosti koje su razlog za nje¬govo poništavanje i ukidanje po pravu službenog nadzora, odnosno za njegovo vanredno ukidanje i oglašavanje ništavim. Potrebno jc razlikovati odbacivanje i odbijanje žalbe: ona se odbacuje zbog formalnih nedostataka, a odbija kada je neosnovana. Izlazi daje odba¬civanje vid nemeritornog, a odbijanje vid meritornog odlučivanja po žalbi.

16.8. Forma i sadržina drugostepenog rešenja

Na formu i sadržinu drugostepenog rešenja shodno se primenjuju od-redbe ZUP-a o formi i sadržiui prvostepenog rešenja. Razlika je u tome što sc u drugostepenom rešenju moraju oceniti i svi navodi žalbe.

16.9. Žalba kad prvostepeno rešenje nije doneto

U slučaju "ćutanja administracije", to jest kada prvostepeni organ ne donese rešenje u zakonskom roku i ne dostavi ga stranci (trideset ili šezde¬set dana, ili drugi zakonom određeni rok), stranka izjavljuje žalbu kao da je njen zahtev negativno rešen (tj. kao da je donet odbijajući

upravni akt). Procedura rada po žalbi je u takvim slučajevima nešto drugačija. Drugoste-peni organ najpre traži od prvostepenog da mu saopšti razloge za svoje pro-puštanje roka. Ako jc do toga došlo iz opravdanih razloga ili iz razloga koje je skrivila stranka, drugostepeni organ će odrediti novi rok prvostepenom organu za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od mesec dana. Među-tim, ako su razlozi za propuštanje roka neopravdani, drugostepeni organ će zatražiti spise predmeta i sam doneti rešenje. I u ovom drugom slučaju postoji mogućnost da drugostepeni organ po izuzetku prepusti prvostepe-nom da sprovede postupak, ukoliko je to brže i ekonomičnije, a žalim će sam da resi stvar. Takvo rešenje drugostepenog organa jc konačno i ne može sc pobijati žalbom.

Po izuzetku, koji mora bili izričito predviđen zakonom, ćutanju admi-nistracije može biti dalo suprotno značenje, tj- uzima sc kao da je organ uprave doneo pozitivan upravni akt.

96

PR1RUĆNIKZA POLAGANJE PRAVOSUDNOG ISPITA

BOGOLIUH MIIOSAVLJEVIĆ UPRAVNO PRA VO

97

16.10. Rok za donošenje i dostavljanje drugostepenog rešenja

Rokovi n dnigostepenom postupku su kratki, tako da ZUP utvrđuje da dmgostepeni postupak treba da bude okončan što pre, a najdocnije 11 roku od dva meseca od dana predaja žalbe, ako posebnim zakonom nije utvrđen kraći rok. Taj rok obuhvata i dostavljanje rešenja stranci. Drugo-stepeni organ upućuje svoje rešenje sa spisima predmeta prvostepenom organu, a taj organ ga dostavlja strankama u roku od osam dana od dana prijema spisa.

Stranka može i da odustane od svoje žalbe, a u tom slučaju postupak se obustavlja zaključkom protiv kog nije dopuštena žalba, ali se može voditi upravni spor.

17. Vanredna pravna sredstva

17.1. Ponavljanje postupka

Za ponavljanje postupka pretpostavka je postojanje konačnog rešenja, takvog protiv kog se ne može koristiti žalba. Ponavljanje postupka može se zahtevati iz jedanaest razloga:

- kada se pojave nove činjenice i dokazi koji mogu dovesti do drugači¬jeg rešenja;

- ako je rešenje doneto na podlozi lažne isprave, lažnog iskaza svedo¬ka ili veštaka, ili je nastalo kao posleđica dela kažnjivog po krivič¬nom zakonu; *

- ako se rešenje zasniva na presudi đonetoj u krivičnom postupku i postupku po privrednim prestupima, pa ta presuda bude ukinuta;

- ako su kao osnov rešenja poslužili neistiniti navodi stranke kojima je organ bio doveden u zabludu; J;

- ako je rešenje bilo zasnovano na odluci donetoj o prethodnom pita¬nju koje je kasnije rešeno bitno drugačije;

- ako je u postupku učestvovalo službeno lice koje je po zakonu mora¬lo biti izuzeto;

- ako je u donošenju rešenja učestvovalo službeno lice koje nije bilo ovlašćeno za to;

- ako kolegijalni organ nije imao odgovarajući sastav ili za rešenje ni¬je glasala potrebna većina;

- ako stranci nije data mogućnost da učestvuje u postupku;

- ako stranku nije zastupao zakonski zastupnik, a po zakonu je to tre¬balo; i

- ako licu nije data zakonska mogućnost da u postupku upotrebljava svoj jezik i pismo.

Ponavljanje postupka vrši se na zahtev stranke ili po službenoj dužnosti, kao i na zahtev javnog tužioca. Ponavljanje postupka može da se traži u odre¬đenim rokovima, pri čemu subjektivni rok iznosi mesec dana, a objektivni pet godina, odnosno kod pojedinih razloga je taj rok i duži od pet godina. U slučaju podnošenja pređloga za ponavljanje postupka ne odlaže se izvršenje pobijanog rešenja, osim ako o tome ne odluči organ pred kojim se odlučuje o predlogu za ponavljanje postupka. Pošto zaključak o dozvoli ponavljanja postupka bude donet, on će imati automatsko suspenzivno dejstvo.

O ponavljanju postupka rešava organ koji je doneo konačno rešenje (odlučuje po predlogu za ponavljanje postupka i sprovodi ponovni postu¬pak). Ponavljaju se radnje na koje se odnose razlozi za ponavljanje postup¬ka. Rešenje moze biti dvojako, odnosno ishod

ponovljenog postupka može biti takav da ranije rešenje ostane na snazi ili da bude zamenjeno novim.

17.2. Menjanje i poništavanje rešenja u vezi sa upravnim sporom

Pošto upravni spor bude pokrenut, organ protiv čijeg je rešenja taj spor pokrenut može sve do završetka spora da poništi ili izmeni svoje rešenje iz razloga iz kojih bi sud mogao poništiti takvo rešenje, ali pod uslovom da se time ne vređa pravo stranke ili trećih lica. Dakle, ovo sredstvo može da koristi samo organ - donosilac konačnog rešenja, koji će tim činom obaviti samokontrolu i priznati nezakonitost svog akta koji je tužbom napadnut. Donosilac upravnog akta je inače tužena strana u urpavnom sporu i njemu sud dostavlja tužbu na odgovor, tako da on može koristiti ovo sredstvo od¬mah po dobijanju tužbe. U praksi, međutim, organi uprave ovo sredstvo veoma retko koriste.

Лко iskoristi ovo sredstvo i izmeni ili poništi svoje rešenje, donosilac rešenja je dužan da o tome obavesti sud i stranku. Potom će sud tražiti od stranke da se ona u roku od petnaest dana izjasni da lije zadovoljna novim aktom ili ostaje pri tužbi i u kom obimu. Ako stranka izjavi da je zadovolj¬na novim aktom, ili se o tome ne izjasni u roku, sud će rešenjem obustaviti vođenje spora, a ako stranka izjavi da nije zadovoljna novim aktom - Sud nastavlja vođenje upravnog spora.

17.3. Zahtev za zaštitu zakonitosti

Ovo vanredno pravno sredstvo može da koristi isključivo javni tužilac protiv izuzetno malog broja upravnih akata. To su ona rešenja koja istovre¬meno sa konačnošću stiču i svojstvo pravnosnažnosti, a to znači da se radi o rešenjima donetim u stvarima u kojima nije dozvoljeno

vođenje uprav¬nog spora, niti je sudska zaštita obezbeđenja van upravnog spora. Rok za korišćenje ovog zahteva iznosi mesec dana od dana dostavljanja rešenja tužiocu, a ako mu rešenje nije dostavljeno rok je šest meseci od dana do¬stavljanja rešenja stranci. Zahtev se obično ulaže na neformalan predlog

тежи да укине сваки облик расне дискриминације и да помажу разу-мевање између свих раса, и у том циљу:

(а) свака држава чланица обавезује се да не изврши никакво дело

расне дискриминације или не врши расну дискриминацију против лица,

група лица или установа, као и да поступа тако да се све јавне власти и

јавне националне и локалне установе придржавају ове обавезе;

(б) свака држава чланица обавезује се да не подстиче, брани или

подржава расну дискриминацију коју спроводи било какво лице или

организација;

(ц) свака држава чланица треба да предузме ефикасне мере ради поновног разматрања националне и локалне владине политике и изме-не, укидања или поништења сваког закона и сваког прописа KOJU има за циљ да заведе расну дискриминацију или да je устали тако где она постоји;

(д) свака држава чланица треба да свим одговарајућим средствима,

укључујући, уколико то околности захтевају, и законске мере, забрани

расну дискриминацију коју спроводе лица, групе или организације, као

и да je оконча;

(е) свака држава чланица обавезује се да помаже, у датом случају,

вишерасне интсграционистичке организације и покрете и друга средства

ради укидања препрека између раса, као и да се бори против свега што

тежи да ојача расну поделу."

A у члану 4 Конвенције, пише:

„Државе чланице осуђују сваку пропаганду и све организације које вођсме идејама или теоријама заснованим на супериорности некс расе или групе лица извесне боје или извесног етничког порекла или које желе да оправдају или подрже сваки облик расне мржње или дискри-минације; оне сс обавезују да без одлагања усвоје позитивне мере које имају за циљ да укину свако подстицање на такву дискриминацију, или на свако дело дискриминације, и, у том циљу, водећи рачуна о начелима наведеним у Универзалној декларацији о људским правима и о правима која су изричито наведена у члану 5 ове Конвенције, оне се нарочито обавезују:

(a) да утврде као кривично дело свако ширење идеја заснованих на супериорности или расној мржњи, свако подстицање на раснудискрими-нацију, као и сва дела насиља, или изазивање на таква насиља, упсрена против свих раса или сваке групе лица друге

боје или другог етничког порекла, као и пружање помоћи расистичким активностима,. подра-зумевајући ту и њихово финансирање."

1) Појам кривичног дела расне u друге дискриминације Ha основу наведених одредаба, у обавсзи које произилазе из њих, Кривични законик Србије, у члану 387 прсдвиђа:

„(1) Ko на основу разлике у раси, боји коже, националности, етнич-ком пореклу или неком другом личном својству крши основна људска права и слободе зајамчена општеприхваћеним правилима међународног права и ратификованим међународним уговорима, казниће се затвором од шест месеци до пет година.

(2) Казном из става Говог члана казниће се ко врши прогањање организација или појединаца због њиховог залагања за равноправност људи.

(3) Ko шири идеје о супериорности једне расе над другом или пропа-гира расну мржњу или подстиче на расну дискриминацију, казниће се затвором од три месеца до три године."

Иначе, у овој конвенцији кзраз „расна дискриминација" односи се на свако разликовање, искључивањс, ограничавање или давање првенст-ва који се заснива на раси, боји, прецима, мационалном или етничком пореклу и које има за цил> или резултат да наруши или да угрози призна-лање, уживање или вршење, под подједнаким условима, људских права и основних слобода у политичкој, привредној, социјалној, културној или било којој другој области јавног живота."

2) Објективни елемент кривичног дела расне u друге дискриминације

Објективни слеменат овог кривичног дела може се појавити у три облика.

1. Ha првом месту, појавл>ује се кршење основних човекових права и слобода.

Атосу:

„(а) права на једнак поступак пред судовима и сваким другим судс-ким органом;

(б) права на безбедност лица и заштиту државе од насиља и злостав-љања било од стране владиних службеника, било од сваког лица, групе или установе;

(ц) политичких права, нарочито права учешћа на изборима, права гласа и кандидатуре према систему општег и једнаког права гласа, права учествоваља у влади као и у управљању јавним пословима, на свим н-ивоима, и права приступа, подједнаким условима, јавним функцијама;

(д) осталих грађанских права, нарочито:

(i) права да сс слободно крећу и изаберу своје боравиште у држави;

(ii) права да напусте сваку земљу, подразумевајући своју, и права

повратка у своју земљу;

(iii) права на држављанство;

(iv) права на склапање брака и избора супружника;

(v) права сваког лица на својину, као појединца или у заједници;

(vi) права на наслеђивање;

(vii) права на слободу мисли, савести и вере;

(viii) права на слободу мишљења и изражавања;

(ix) права на слободу мирног избора и удруживања;

(е) економских, социјалних и културних права, нарочито:

(i) права на рад. на слободан избор рада, на правичне и задовоља-

вајуће услове рада, на заштиту у случају незапослености, на једнаку

зараду за једнак рад, на правичну и задовољавајућу награду;

(ii) права на оснивање синдиката и учлањавање у њих;

(jii) права на стан;

(iv) права на здравље, лекарску помоћ, социјално осигурање и

коришћење социјалних служби;

(v) права на образовање и стручно оспособљавање;

(vi) права учешћа, под једнаким условима, у културним активнос-

тима;

(ф) права приступа на сва места и службс намењене јавној употреби као што су превоз, хотели, ресторани, кафане, приредбе и паркови."

Сам појам „кршење" je веома широк и односи се на предузимање (чињење или нечињење) било какве делатности која се може појавити као повреда неког од наведених права и слобода (став 1 члана 387).

2. У ставу 2 истог члана, предвиђен je други облик овог кривичног дела који се састоји у протоколу организација или појединаца који се залажу за равноправност људи.

3. Најзад, трећи облик кривичног дела се састоји у ширењу идеја о супериорности једне расе над другом или у пропагирању расне мржше или у подстицању на расну дискриминацију (став 3).

3) Субјективни елемент овог кривичног bena

Очигледно je да ово кривично дело (у свим наведеним облицима) може бити извршено првенствено са умишљајем. По правилу, то je ди-ректни умишллј, али свакако, то може бити и евентуални.

Слично претходним кривичним делима, односно злочинима против човечности, има мишљења да код извршиоца може да постоји и свесни нехат.

4) Још неке напомене које сеу вези са овим кривичним делом

1. Како je eeh напоменуто, међународна кривична дела се, у Кривич-ном законику Србије, ипак не исцрпљују кроз одредбе кривичних дела против човечности и других добара заштићених међународним правом.

Ha овом месту, такав случај je веома изразит.

Пре свега, no неким обележјима, ово кривично дело слично je делу повреда равноправности (члан 128). Заједничко за оба дела je дискриминација грађана на основу расне, националне или етничке при-падности. Предмет лишавања или ограничавања могу бити садржајно иста права и слободе. Разлика je у томе што je код овог дела реч о основним правима и слободама признатим од међународне заједнице, док се повреда права грађана врши у односу на права која су им призната уставом, законом или другим прописом, односно општим актом њихове земље. Осим тога, повреда равноправности може се извршити и према држављанима других држава или према лицима без државл>анства.

Сличан je однос и према кривичном делу изазивања националне, расне или верске мржње, раздора или нетрпељивости (члан 317). Ако се пропагира расна мржња међу народима, етничким групама и нацио-налним ман>инама које живе у Србији, неће постојати ово кривично дело већ дело из члана 317 Кривичног законика Србије.

2. Ово кривично дело односи се само на расну дискриминацију. Дакле, ону која се заснива на „раси, боји, прецима, националном или етничком пореклу".

Изостављен je један критеријум који, у савременом међународном праву (a наравно, и националном) долази све више до изражаја. To je пол.

Наведени „недостатак" надокнађује Конвенција о укидању свих облика дискриминације жена.

Подсећајући да се „дискриминацијом жена крше начела равноправ-ности и поштовања људског достојанства, да то прсдставља препреку равноправном учешћу жена у политичком, друштвеном, економском и културном животу љихових земаља, спутава даљи напредак друштва и породице и отежава потпуни развој способности жена да учествују у служби својих земаља и човечанства. Конвенција предвиђа:

Најпре,

„За сврхе ове конвенције, израз „дискриминација жена" означава сваку разлику, искључење или ограничење у погледу пола, што има за последицу или циљ да угрози или онемогући признање, остварење или вршење од стране жена, људских права и основних слобода на политичком, економском, друштвеном, културном, грађанском или другом пољу, без обзира на њихово брачно стање, на основу равноправ-ности мушкараца и жена."

A затим:

„Државе чланице осуђују дискриминацију жена у свим видовима, сагласме су да спроводе свим одговарајућим срсдствима која им стоје на располагању и без одлагања, политику отклањања дискриминације жена и ради тога се обавезују:

а) да унесу принцип равноправности мушкараца и жена у своје на-

ционалне уставе или одговарајуће законе, ако то већ нису учиниле, као

и да обсзбеде, законским или другим одговарајућим мерама, практичну

примену тог принципа;

б) да усвоје одговарајуће законске и друге мере, укључујући и

санкције када je потребио, којима се забрањују сви видови дискрими-

нације жена;

в) да уведу правну заштиту права жена на равноправној основи с

мушкарцима и да преко надлежних националних судова и других јавних

институција обезбеде ефикасну заштиту жена од сваког поступка којим

се врши дискриминација;

г) да се уздрже од сваког поступка или праксе дискриминације жена

и да обезбеде да јавни органи и институције поступају у складу с овом

обавезом;

д) да предузму све потребне мере за отклањање дискриминације

жена од стране било ког лица, организације или предузећа;

ђ) да предузму све подесне мере, укључујући и законодавнс, ради измене или укидања постојећих закона, прописа, обичаја и праксе који представљају дискриминацију жена;

е) да ставс ван снаге све унутрашње казнене одредбе којима се врши

дискриминација жена (члан 2)."

Кривични законик Србије не предвиђа неко посебно кривично дело које 6и, на основу обавеза изнетих у наведеној конвенцији, регулисало само питање дискриминације жена.

Међутим, у већ споменутом члану 128 којим се рсгулише повреда равноправности, предвиђено je:

„(1) Ko, због националне или етничке припадности, раси или веро-исповести или због одсуства те припадности или због разлика у погледу политичког или другог убеђења, пола, језика, образовања, друштвсног положаја, социјалног порекла, имовног стаља или неког другог личног својства, другоме ускрати или ограничи права човска и грађаиина утврђена Уставом, закокима или другим прописима или онштим актима или потврђеним међународним уговорима или му на осмову ове разлике даје повластице или погодности,

казниће се затвором од три године.

(2) AKO дело из става 1 овог члана учини службено лице у вршењу службе,

казниће се затвором од три мссеца."

3. Излагања о кривичном делу расне и друге дискриминације би, свакако остала нсдоречена, ако се не би рекло нешто више и о дискри-минацији деце.

Наиме, Конвенција о правима детета, „прихватајући да су Уједињене нације у Универзалној декларацији о људским правима и међународним пактовима о људским правима прокламовале и сагласиле се да сваком појединцу припадају сва права и слободе садржане у њима, без обзира на расу, боју коже, пол, језик, вероисповест, политичко и друго убеђење, национално или друштвено порекло и имовинско стање, рођење или други статус". Конвенција предвиђа:

.1. Стране уговорнице ове конвенције ће поштовати и обезбеђивати права утврђена овом конвенцијом сваком детету које се налази под њиховом јурисдикцијом без икакве дискриминације и бсз обзира на расу, боју коже, пол, језик, вероисповест, политичко или друго уверење, национално, етничко или социјално порекло, имовинско стање, онес-ттсобтеност, рођење или други статус детета, њсговог родитеља или законског родитеља.

2. Стране уговорнице ће предузети све одговарајупе мере како би се обезбедила заштита детета од свих облика дискриминације или кажња ван.а заснованог на статусу, активностима, израженом мишљењу или уверењу дететових родитеља, законских старатеља или чланова поро-дице." (члан 2)

Слично дискриминацији жена, и овај случај je обухваћен наведеним чланом 128 Кривичног законика Србије.

2. Заснивање ропског односа и превоз лица у ропском односу

Kao што je, иначе, чест случај и код других злочина против човеч-ности, и ово кривично дело има свој основ у многобројним конвеи цијама. To сс могло и закључити из претходно изнетих одредаба о rip\TMM злочинима против човечности.

1) Појам кривичног дела заснивања ропског односа u превоза лица у ропском односу

У члану 390 Кривичног законика Србије, записано je: „(I) Ko, кршећи правила међународног права, стави другог у ропски или њему сличан однос или га држи у таквом односу, кули, прода, преда

друтом лицу или посредује у куповини, продаји или предаји оваквог лица или подстиче другог да прода своју слободу или слободу лица које издржава или о којем се стара, казниће се затвором од једне до десет година.

(2) Ko превози лица која се налазе у ропском или њему сличном односу из једне земље у другу, казниће се затвором од шест месеци до пет година.

(3) Ko дело из ст. 1 и 2 овог члана учини према малолетном лицу, казниће се затвором од пет до петнаест година."

У Међународном кривичном праву, заснивање ропског односа озна-чава вршење неког или свих права која произилазе из власништва над неким лицем.

У наведеним „Елементима злочина", истакнуто je да се радња о којој je реч дешава онда када извршилац врши неко или сва права

која прои-зилазе из власништва над једним или више лица, као што je то купо-вина. продаја, изнајмљивање или трампа једног или више лица или да их подвргава условима који личе на одузимање слободе.

С друге стране, депортација или принудно пресељење се дефинише као присилно измештање лица, протериваљем или неким другим принудним мерама из области у којима су легално присутна, a супротно одредбама међународног права.

Разјашњењу ових појмова, значајан допринос дала je и пракса међу-народних судова.

Хашки трибунал je закључио да:

„на пороблЈавање указују елементи контроле и власништва; ограни-чавање или контролисање индивидуалне аутономије, слободе избора или слободе кретања и, често, ирибављање неке користи за извршиоца. Не постоји ни сагласност жртве, нити н.ена слободна воља. Ту вољу je немогуће исказивати, или je ирелевантна, због постојања, на пример, претње или употребе силе или других облика принуде; страха од насиља; преваре или лажних обећања; злоупотребе моћи; жртвииог осе-ћања рањивости; заточења или заробљеништва, психолошког притиска или друштвено економских услова. Додатно указују на поробљавање искоришћавање и изнуђивање присилног рада или пружања услуга, чссто без накнаде и укључују, мада то није неопходно, физичке тешкоће; секс, проституцију и трговину људским бићима."

С друге стране, „прибављање" или „располагање" нечега за нов-чану, или неку другу накнаду није само no себи услов за постојање поробљавања. Ако се то, пак, чини, то je прворазредни пример пршења права власништва над неким. Други фактор који се може

узети у обзир када се утврђује да ли je неко поробљен, јесте трајање наводног вршења овлашћења које повлачи право власништва; међутим, његов значај ће у сваком конкретном случају зависити од тога да ли постоје и други чиниоци који указују да се ради о поробл>авању. Задржавање, или држање некога у заточеништву, без осталог, обично се, у зависности од околности конкретног случаја, не би могло сматрати поробљавањем.

Иначе, Суд се, генерално слаже с чиниоцима које ваља узети у об-зир при утврђивању да ли je извршено поробљавање To су: контрола нечијег кретања, контрола физичке околине, психолошка контрола, мере које су предузете да би се спречило бекство, сила, претња силом или принуда, трајање, инсистирање на неприступачности, подвргавање суровим поступцима и злоупотребама, сексуална контрола и присилни рад.

2) Објективни елемент кривичног дела заснивања ропског односа u превоза лица у ропском односу

Веома су разноврсне делатности које улазе у објективну страну овог кђивичног дела.

1. Из наведеног појма кривичног дела, произилази да се, на првом

месту, ради о заснивању ропског односа.

Kao што je речено, овај облик кривичног дела постоји кад се предузме било која од наведених делатности којом се неко лице доводи у ропски однос.

2. Став 2 овог члана предвиђа други облик кривичног дела који се исцрпљује само у превожењу лица која се већ налазе у ропском односу.

3. Најзад, став 3 предвиђа тежи облик кривичног дела које постоји онда када су жртве кривичног дела (било оног из става 1, било оног из става 2) - малолетна лица.

3) Субјективни елемент овог кривичног дела Што се тиче субјективног елемента, овде важи све оно што je о том питању речено код претходних злочина против човечности.

Можда не би било сувишно напоменути само то да свест учиниоца треба да обухвати, чак и код дискриминације само једног лица, сазнање да je увек у питању активност која je систематског карактера.

Глава III Ратни злочини

Ha овом месту, у питању су следећи ратни злочини:

1. противправно убијање и рањавање непријатеља;

2. противправко одузимање ствари од убијених;

која су предвиђена и у Статуту Римског суда и у кривичним законицима појединих држава и она која су предвиђена само у националним кривичним законицима.

Да се не 6и све време вртело у круг, другу групу међународних кри-вичних дела имају она дела која свој основ и своје порекло, дефинитивно, имају у међународним уговорима и конвенцијама, a своју законску формулацију у кривичним законицима појединих земаља.

По природи ствари, на овом месту, у Кривичном законику Србије.

Но пре него што се пређе на излагања о појединим од ових међу-народних кривичних дела треба посебно имати у виду да су национална кривична законодавства, пре свега, a и судска пракса, у истој мери, суочени са многобројним тешкоћама у тежњи да ова кривична дела предвиде и пресуде.

Текстови међународних конвенција су углавном високо неодређени. Основни разлог за ово je потреба да се они учине ћрихватљивим за што већи број држава. Да би се постигла висока сагласност окоједног међуна-родног уговора мора се изаћи у сусрет свим жељама, a то je могуће само неодређеним језичким облицима. Други разлог за постојање неодређених текстова међународних уговора јесте жеља држааа да се што ман>е оба-везују. Неодређене норме у међународном праву остављају простор за различита тумачења, преко потребне, државама како 6и могле, већ према потреби, да умање своје обавезе. Трепи разлог за постојање оваквих норми јесте преовлађујући утицај англосаксонских држава, пре свега САД, у поступцима уобличавања међународних уговора које би могли сврстати под Међународно кривично право. Сасвим je природно да ове државе, уколико врше пресудан утицај на доношење и садржај речених уговора, уносе у њих оно што je њима познато и блиско, односно уносе одредбе сопственог кривичног права.

Како се може закључити, ове примедбе се, у великој мери, изједначују са онима које су изречене на рачун одредаба Статута Римског суда.

И још једна напомена: веома често, конвенције које регулишу различита питања, непосредно или Посредно, својим одредбама задиру једна у другу. To има за последицу да оне дају дефиниције

појмова истих елемената или обележја појединих кривичних дела која, су, међусобно, благо речено веома различите.

A све то у тежњи да што боље објасне значење појмова којима се баве. Тако се, уместо јасне дефиниције, ствара конфузија.308

To ствара додатне тешкоће националним закокодавствима.

Суочен са свим овим проблемима законодавац je у Кривичном законику Србије, сва ова кривична дела предвидео у Глави XXXIV, под насловом „Кривична дела против човечности и других добара заштиће-них међународним правом".

Кривична дела предвиђена у овој глави, деле се на четири подгрупе. To су:

1. Злочини против човечности,

2. ратни злочини,

3.злочини против мира и

4. остала кривична дела против човечности и међународног права.

О свим овим кривичним делима, биће речи у излагањима која сле-де.309

Овде треба изнети једну веома важну напомену.

Иако би се на основу изнетог могло закључити да се многобројне конвенције и уговори исцрпљују кроз наведену групу међународних кривичних дела, такав закључак - није тачан.

, Наиме, још, много других кривичних дела, предвиђених у различи-тим главама Кривичног законика Србије, произилази управо из тих кон-венција.

О томе ће бити посебно речи.

Г

: Глава II Злочини против човечности

Поред ратних злочина о којима je већ било речи, Кривични законик Србије, предвиђа још два кривична дела која спадају у ову подгрупу. To су:

1. Расиа и друга дискриминација и

2. Заснивање ропског односа и превоз лица у ропском односу.

1. Расна и друта дискриминација

У члану 2 Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације310, предвиђао je:

„државе чланице осуђују расну дискриминацију и обавезују се да свим одговарајућим средствима и без одлагања спроводе политику која

309 Вид.: Кривични законик са образложењем за доношењ« Кривичног законика, Бео-град. 2006. год. (Кривнчни законик je објављен у .Службеном гласнику Републике Србије'. бр. 85/05 од 6. оггобра 2005. Ступио je на снагу 1. јануара 2006. год).

310 Међународна конвенција о укидању ових облика расне дискриминације, усвојена од стране Генералне скупштмне Уједињених нација, 21. децембра 1965. године. Сту-пнла на снагу 4. јануара 1969. године (Вид.: _Службени лист СФРЈ (Међународни уговори)". бр. 6/1971). Вид. такође: R. М. М. Wallace, ор. cil., стр. 68..