87

Polazeći od opšteprihvaćenih stavova Udruženja za pravo osiguranja Srbije usvojenih i potvrđivanih na svim održanim godišnjim savetovanjima Udruženja od 2005. godine o značaju ubrzanog napretka osiguranja Srbije ka prihvatanju EU sistema osiguranja, posledicama očigled-nog zaostajanja Srbije u tom procesu, delatnoj ulozi koju treba da ima aktivnost Udruženja u procesu usklađiva-nja osiguranja Srbije bez odlaganja sa osiguranjem EU i stava da Poruke, kao završna faza rasprava koje se vode na godišnim savetovanjima Udruženja za pravo osigu-ranja Srbije, pa i na XIII Savetovanju sa generalnom temom „Izazovi usklađivanja prava osiguranja Srbije sa evropskim (EU) pravom osiguranja” održanom na Paliću od 20. do 22. aprila 2012, treba da predstave sadržinu glavnih predloga koji su izneti i usvojeni u toku tog Save-tovanja u cilju ovog ujednačavanja,

Autori referata i ostali učesnici Savetovanja, pravni-ci, ekonomisti i drugi stručnjaci sa akademskim obra-zovanjem u društvima za osiguranje i institucijama čija profesionalna delatnost obuhvata osiguranje, na osnovu dva uvodna usmena izlaganja i 19 referata inostranih i domaćih autora objavljenih u Zborniku radova identič-nog naslova nazivu Savetovanja i vođene diskusije, na Savetovanju su usvojili i javnosti upućuju nove predloge u cilju usaglašavanja osiguranja Srbije sa sistemom osi-guranja EU koji nisu bili predmet rasprave na ranije odr-žanim godišnjim savetovanjima Udruženja, obuhvaćene u sledećim

PORUKAMAOPŠTA PITANJA PRAVA I PRIVREDE

OSIGURANJA

Ukidanje diskriminacije u visini premije i benefi cija iz osiguranja po osnovu polnih razlika

Princip jednakog tretmana i nediskriminacija odu-vek je bio deo Komunitarnog prava (prava EU), iako je njegovo značenje, tokom vremena, evoluiralo. Direktiva Saveta br. 2004/113/EC od 13. decembra 2004. godine o primeni principa ravnopravnog tretmana muškaraca i žena u vezi sa korišćenjem usluga i prometom roba ima uticaj na tržište osiguranja koji je podstaknut i odlukom Evropskog suda pravde u sporu Test-Achats od 1. marta 2011. godine. Ova odluka je proizvela nekoliko posledica na ugovore o osiguranju, kako na kratak rok, tako i po budućnost evropskih propisa protiv diskriminacije.

Ukratko rečeno, rasa, etničko poreklo i pol nisu više društveno prihvatljivi kriterijumi za razlikovanje na teritoriji EU u ponudi premije i benefi cija osiguranja. Njihova primena je suprotna principu ravnopravnog tretmana / nediskriminacije, iako se kriterijum klasifi -kacije na osnovu godina života i telesnog oštećenja čini spojivim sa osnovnim principima prava EU. Primena pola kao faktora u određivanju cene rizika je i dalje do-zvoljena prilikom obračuna premija i benefi cija na zbir-nom (agregatnom) nivou, sve dotle dok to ne dovede do razlikovanja na nivou pojedinca.

Naša društva za osiguranje treba da prate navedene promene, te da u skladu sa njima prilagode svoje tarife i uslove osiguranja, a da prikupljaju, čuvaju i koriste polni status lica ili podatke vezane za dati pol samo povodom: (a) rezervisanja premija i internog određivanja cena. U tom smislu, osiguravači mogu koristiti pol kao faktor radi interne ocene rizika, posebno za obračun tehničkih rezervi u skladu sa pravilima o solventnosti osiguranja i radi praćenja sastava svog portfelja iz ugla agregatne cene; (b) određivanja cena reosiguranja, što znači da je kod ugovora o reosiguranju i dalje moguće koristiti pol prilikom određivanja cene proizvoda društava za reo-siguranje, sve dotle dok ne dovedu do razlika u polovi-ma na nivou pojedinca; (c) marketinga i reklamiranja, tako da društvima za osiguranje ostaje mogućnost da primene marketing i reklamu da bi uticali na sastav svog portfelja, na primer, usmeravanje reklamiranja bilo na muškarce, bilo na žene, i (d) životnog i zdravstvenog osi-guranja. Pravilo o jedinstvenoj tarifi znači da se premije i benefi cije ne smeju razlikovati između dva pojedinca po istoj polisi osiguranja samo zato što njihov pol nije isti. S druge strane, postoje i drugi faktori rizika, na primer,

PORUKE3/2012

PORUKE SA XIII GODIŠNJEG SAVETOVANJA UDRUŽENJA ZA

PRAVO OSIGURANJA SRBIJE „IZAZOVI USKLAĐIVANJA PRAVA

OSIGURANJA SRBIJE SA EVROPSKIM (EU) PRAVOM OSIGURANJA”

ODRŽANOM NA PALIĆU OD 20. DO 22. APRILA 2012. / MESSAGES FROM THE XIII ANNUAL CONFERENCE OF THE ASSOCIATION FOR INSURANCE

LAW OF SERBIA “CHALLENGES IN HARMONIZATION OF THE SERBIAN

INSURANCE LAW WITH THE EUROPEAN (EU) INSURANCE LAW” HELD ON PALIC 20–22 APRIL 2012

3/2012

88 zdravstveno stanje ili porodična istorija, na osnovu čega je moguće vršiti razlikovanje koje društva za osiguranje mogu da uzimaju u obzir u svetlu izvesnih psiholoških razlika muškaraca i žena.

Podsticanje korišćenja novih prodajnih kanalaDobro je poznato da se tržište osiguranja u Srbiji još

uvek smatra izuzetno slabo razvijenim ukoliko se uzmu u razmatranje uobičajeni pokazatelji kao što su ukupna visina premije, njen raspored na životna i neživotna osi-guranja, premija po stanovniku, učešće premije u druš-tvenom proizvodu. U takvom okruženju primena savre-menih prodajnih puteva koja se koriti u državama EU još uvek je u Srbiji slaba i nedovoljna, pogotovo kada su u pitanju banka-osiguranje, telefonsko i osiguranje putem interneta. S druge strane, prodaja polisa preko predu-zeća koja nude osiguravajuću zaštitu uz svoju osnovnu delatnost (tehnički pregledi motornih vozila, auto-kuće, iznajmljivačka društva, putne agencije, javna komunalna preduzeća) u Srbiji je dosta raširena, ali samo kod neži-votnih osiguranja.

Uočena kretanja, potkrepljena brojčanim podaci-ma o učešću u ukupnoj premiji i njihovim procenama, nedvosmisleno upućuju na zaključak da će se savremeni prodajni putevi osiguranja u EU, koji u Srbiji trenutno uglavnom imaju samo simboličan udeo, sve više morati širiti i na domaćem tržištu. To će doprineti da i naše osi-guranje postepeno poprima obeležja veće razvijenosti.

Da bi se ovakva kretanja podstakla i ubrzala, ne-ophodno je da društva za osiguranje kao neposredni učesnici na tržištu preduzimaju mere na unapređenju računarskih sistema, podsticanju prodaje više različitih vrsta proizvoda (kombinovana osiguranja), popravljanju internetskih predstavljanja i obuci prodavaca bez obzi-ra da li rade u društvu ili van njega. Sa svoje strane radi podsticanja istog cilja Narodna banka Srbije bi trebalo da smanji nadzorna ograničenja, te da uvede prikupljanje i javno objavljivanje podataka o premiji po prodajnim pu-tevima po društvima za osiguranje.

Neophodnost regulisanja politike nagrađivanja u domaćim društvima za osiguranje

Nezadovoljna neujednačenom primenom svoje 2009. godine usvojene Preporuke o politici nagrađivanja u sektoru fi nansijskih usluga u državama članicama i zbog isključenja u nekim državama iz primene na društva za osiguranje, Komisija EU je, imajući u vidu uzroke fi nan-sijske krize iz 2007. godine i dužinu njenog trajanja koja se do danas odvijala u više talasa, te potrebu da se politici nagrađivanja ustanovi obavezujući karakter radi slama-nja otpora u fi nansijskim organizacijama da promene

praksu primanja za rad službenika i obezbedi ujednače-ni režim politike nagrađivanja u čitavom fi nansijskom sektoru, posegla za novom zakonodavnom aktivnosti u domenu nagrađivanja, odnosno određivanju primanja za rad svih skupova lica čije profesionalne delatnosti u fi nansijskim organizacijama materijalno utiču na profi l rizika fi nansijske organizacije (članova upravnih, poslo-vodnih i nadzornih organa i drugih lica – službenika, koji po zaposlenju ili punomoćju imaju ovlašćenje da donose rizične poslovne odluke). Rezultat te aktivnosti Komisi-je je bio da su Evropski parlament i Savet u decembru 2010. godine doneli Direktivu br. 2010/76/EC o izmeni Direktive o kapitalnim zahtevima za kreditne insitucije i investiciona društva br. 2006/4/EC (CRD III) u čijem Aneksu I je predviđena dopuna Aneksa V ove direktive uvođenjem novog odeljka koji sadrži odredbe pod naslo-vom „Politika nagrađivanja”, uz obavezu država članica da usklade sa njom svoje nacionalno zakonodavstvo do 1. januara 2011. godine.

U okviru pomenute nove zakonodavne aktivnosti, Komisija je izjavila da je otpočela rad na donošenju no-vih pravila o politici nagrađivanja u sektoru osgiuranja po uzoru na politiku nagrađivanja u kreditnim institu-cijama i investicionim društvima, koja će se realizovati izmenama i dopunama Direktive br. 2009/128/EC (Sol-ventnost II) premda izvestan broj država članica već pri-menjuju pravila iz Direktive br. 2010/76/EC i na društva za osiguranje.

Za očekivati je stoga da će nova direktiva, kao i Direk-tiva br. 2010/76/EC, odrediti pravila o usvajanju politike nagrađivanja u društvima za osiguranje u pisanom obli-ku, osnivanju komisija za nagrađivanje, zavisno od veliči-ne društva za osiguranje, propisati primerenu ravnotežu između fi ksnog i varijabilnog dela (bonusa) primanja za rad, primenu kombinacije merila uspešnosti pojedinog službenika, njegove poslovne jedinice i čitavog društva pri određivanju varijabilnog dela primanja, ustanovi-ti pravo za društvo za osiguranje da može da obustavi isplatu bonusa, ako se njegovo stanje značajno pogorša-lo, a posebno kada se više ne može pretpostaviti da ono posluje ili će nastaviti poslovati kao trajno uspešna fi nan-sijska organizacija i pravo da može odložiti za određeni rok isplatu visokog bonusa. Zatim, za očekivati je da će odredbe ove nove direktive ojačati nadzor nacionalnih nadzornih i regulatornih tela nad praksom nagrađivanja službenika u društvima za osiguranje po ugledu na Di-rektivu br. 2010/76/EC, obezbediti otkrivanje podataka o politici nagrađivanja radi informisanja akcionara i trećih zainteresovanih lica o strukturi primanja za rad i meri-lima za ocenu uspešnosti rada u društvu za osiguranje.

Imajući u vidu cijeve aktuelne faze integracionog pro-cesa Srbije u EU, u kojoj je Srbija postala kandidat za čla-na EU, Udruženje za pravo osiguranja Srbije smatra da se

PORUKE

3/2012

89 neke odredbe Direktive br. 2010/76/EC već mogu uklju-čiti u domaće izvore prava putem, u prvo vreme, usvaja-nja Preporuke o politici nagrađivanja za rad u društvima za osiguranja u okviru nadležnih organa Udruženja osi-guravača Srbije ili / i Narodne banke Srbije, što se može smatrati da će podstaći proces reformi u nagrađivanju za rad u domaćim društvima za osiguranje i njegovo uskla-đivanje sa politikom nagrađivanja u EU, u osnovnom cilju da se zaštite interesi akcionara i klijenata društava za osiguranje.

OSIGURANJE LICA

Nužnost uvođenja kombinovanih vrsta osiguranja lica

Kada se analizira zbunjujuće mnoštvo proizvo-da osiguranja lica koja se prodaju na tržištu, različitost njihovih pokrića i isključenja iz osiguranja i iskustvo u primeni u praksi sudova država EU uslova ugovora ko-jima su oni regulisani, ustanovljava se da postoji sve više slučajeva u kojima lica svih starosnih grupa posle teških bolesti ili nesreća sa nepopravljivim posledicama, iako imaju odvojeno zaključene ugovore različitih vrsta osi-guranja lica, ne mogu da dobiju ni (dovoljnu) naknadu iz zdravstvenog osiguranja (obaveznog i privatnog dopun-skog) ni osiguranja od posledica nezgode, niti osiguranja nege. Razlog tome su uglavnom ograničenja i nejasnoće u određivanju u uslovima ugovora o osiguranju pojma osiguranih rizika ili isključenja iz osiguranja, postoja-nje nedopuštenih odredbi kojima se isključuju pojedini rizci i najčešće postojanja praznina u uslovima ugovora u pogledu osigurane zaštite koju ovi odvojeni proizvodi osiguranja lica obezbeđuju osiguranicima.

Tako u primeru posrnuća i pada posle grčevitog bola i vrtoglavice izazvanih trombozom, osiguranik koji je ignorišući smetnje nastavio šetnju neće dobiti odgova-rajući procenat ugovorene sume osiguranja po zaključe-nom ugovoru o osiguranju nezgode, premda je padom zadobio teške povrede i postao 60% invalid i izgubio je sposobnost za obavljanje svoje profesije, jer u smislu uslova osiguranja od posledica nezgode njegov pad nije bio nezgoda (spoljni, iznenadan, nagli, van sopstvne volje, događaj štetan po zdravlje), već posledica nastale tromboze. Isti problem postoji i sa značenjem sadržaja pojma bolesti u privatnom zdravstvenom osiguranju i pojmova koji se koriste u osiguranju nege. Sadržaj ovih pojmova mnogo se razlikuje u pravu osiguranja od onog što se pod tim podrazumeva u svakodnevnom životu, što osiguranik shvati uglavnom tek kada se desi štetan događaj i kada mu se odbije isplata naknade iz osigura-nja. Nedostatak znanja o ovim međuzavisnostima ima

više uzroka praktične prirode: za veliki broj osiguranika predstavlja opterećenje da čitaju i razumeju formulaciju iz područja prava osiguranja u uslovima osiguranja i u opisu tarifa osiguranja, prilikom savetodavnih informa-tivnih razgovora sa osiguranikom (čijem značaju i nuž-nosti uvođenja u domaće ugovorno pravo osiguranja će kasnije biti posvećene posebne poruke) premalo se govo-ri o tome „kada nema zaštite iz osiguranja” i jer se tokom reklamiranja i prezentacije mnogih proizvoda osiguranja koristi svakodnevni jezik, zbog čega se i predstave osi-guranika često ne poklapaju sa stvarnim pravnim zna-čenjem.

Zbog toga se radi maksimalne sigurnosti osiguranika / potrošača i obezbeđenja prava na njihovu punu zašti-tu našim društvima za osiguranje predlaže da, kao što to čine društva u državama EU, razvijaju kombinovane proizvode tri vrste osiguranja lica – životnog, osiguranja nezgode i privatnog zdravstvenog osiguranja sa zajed-ničkim osiguranim sumama, i koji svojim zajedničkim osobinama što se tiče osigurljivih zdravstvenih smetnji i posledica obezbeđuju naknadu koja je osiguraniku po-trebna upravo u njegovom slučaju kada smetnja, odno-sno posledica nastane.

UGOVOR O OSIGURANJU

Neophodnost da se u novom Građanskom zakoniku Srbije urede neke obaveze osiguravača, osiguranika i korisnika osiguranja zajedničke za

sve vrste osiguranja imovine i lica na način da odgovaraju savremenim rešenjima prihvaćenim u komunitarnom i ugovornom pravu osiguranja

država članica EUNove obaveza osiguravača u vezi sa polisom osigura-

nja. – Radi efi kasnijeg prenosa prava iz polise i jačanja pravne sigurnosti osiguravača, osiguranika i trećih lica, bilo da su oni korisnici osiguranja bilo lica koja bi dola-skom u državinu polise postali nosioci prava koja iz nje proističu, treba u Građanskom zakoniku (dalje u tekstu: GZ) predvideti da se polisa, osim u osiguranju života, može na zahtev osiguranika izdati i kao hartija na ime sa klauzulom na donosioca. U tom slučaju polisa bi imala dejstvo prema svakom donosiocu, te bi se savesni osi-guravač isplatom naknade iz osiguranja donosiocu uz predaju polise oslobodio obaveze preuzete polisom; ali donosilac ne bi bio ovlašćen da zahteva naknadu. Zatim bi u GZ trebalo da se unese odredba da ako je u ugovoru o osiguranju određeno da je osiguravač dužan da plati naknadu samo ako osiguranik vrati izdatu polisu na ime sa klauzulom na donosioca, da je dovoljno da, umesto toga, osiguranik izjavi, u formi overenog priznanja (sud-

PORUKE

3/2012

90 skog ili javnobeležničkog), da je dug ugašen. Na taj način bi se izbeglo sprovođenje postupka oglašavanja nevaže-ćom ove polise kada osiguranik ili donosilac ne može osiguravaču da vrati izdatu polisu, osim u slučaju kada je prema posebnoj zakonskoj odredbi predviđeno da se takva polisa mora oglasiti nevažećom.

U pogledu svih ostalih vrsta polisa prema načinu određivanja u njima korisnika, značajno bi bilo za prav-nu sigurnost i efi kasno korišćenje prava imaoca iz polise, predvideti, kao opšte pravilo, da kad je polisa izgubljena, oštećena ili uništena, da osiguravač ima dužnost, da na zahtev osiguranika i na njegov trošak i uz predujam, izda novu polisu osiguranja. Trebalo bi predvideti i izuzetak od ovog pravila, ako je posebnom zakonskom odredbom određeno da se ovakva polisa mora oglasiti nevažećom. Međutim, tada treba odrediti da osiguravač ima dužnost da izda novu polisu nakon oglašavanja nevažećom pret-hodne.

Za neke vrste osiguranja, kao što je osiguranje robe od rizika prevoza kopnom ili kopnenim vodama, kao i skla-dištenja robe koje je s tim u vezi, na koje će se primenji-vati odredbe GZ koje se odnose na ugovor o osiguranju, izložena pravila i dužnosti osiguravača povodom izdate polise osiguranja, bila bi od posebne praktične važnosti.

Ustanoviti obavezu osiguravača da savetuje osigurani-ka o ugovoru koji zaključuje. – Obaveza osiguravača da savetuje osiguranika odgovara evropskim (EU) razvoj-nim tendencijama u ugovornom i drugim oblastima prava osiguranja u okviru kojih se naročito ističe rastuća potreba da osiguravači sve više budu okrenuti osigura-nicima radi udovoljenja njihovim povećanim zahtevima za obezbeđenjem odgovarajuće zaštite zbog notornog poznatog odsustva posedovanja dovoljnih informacija i znanja o proizvodima osiguranja koji se plasiraju na tržištu osiguranja i orjentacije u odabiru najpovoljnijeg proizvoda među sve složenijim i složenijim proizvodima osiguranja koje osiguravači plasiraju na tržištu i u takvim tržišnim uslovima potrebi za odgovarajućom zaštitom od svojih propusta i praznina u pokriću rizika koje žele da osiguraju.

Obavezu da savetuje osiguranika, osiguravač sprovo-di vođenjem savetodavnih razgovora sa osiguranikom o osiguranju o čijem zaključenju se pregovara. Tokom vo-đenja savetodavnih razgovora, osiguravač je dužan da, u zavisnosti od težine situacije (prema složenosti ugovora o osiguranju koji treba da se zaključi i drugih okolnosti), ukoliko su mu poznate želje i potrebe osiguranika, uputi savete osiguraniku u pogledu rizika od kojih treba da se osigura, isključenja iz osiguranja, sume osiguranja, visine premije, iznosu franšize i drugih elemenata osiguranja o kojima se pregovara, tako da oni odgovaraju željama i potrebama osiguranika za pokrićem koji osiguranik očekuje da dobije. Davanje saveta osiguraniku koje je

za njega primereno osiguranju koje treba da se zaključi tako da odgovara njegovim željama i potrebama mora se uvek učiniti prema odnosu premije i sume osiguranja. Ako osiguravaču nisu poznate želje i potrebe osigurani-ka, on je dužan da pre vođenja savetodavnih razgovora sa osiguranikom ispita njegove želje i potrebe, i zatim da mu uputi savete o elementima osiguranja tako da dati sa-veti odgovaraju osiguranikovim željama i potrebama u pogledu osiguranja koje on očekuje da zaključi. Za svaki savet koji je dat u vezi sa određenim osiguranjem, osi-guravač mora da navede razloge. Saveti i razlozi za sva-ki dati savet moraju se osiguraniku saopštiti na jasan i razumljiv način u pisanoj formi. Osiguravač je dužan i da date savete dokumentuje, uzimajući u obzir komplek-snost ponuđenog ugovora o osiguranju. Osiguravač is-punjava dužnost dokumentovanja saveta obezbeđenjem odgovarajućeg dokaza o datim savetima.

Savete i razloge za date savete, osiguravač može da saopšti osiguraniku i usmeno ako tako zahteva osigura-nik, ako osiguravač daje osiguraniku privremenu zaštitu i u slučajevima kada je neophodno da pokriće bude za-ključeno odmah. U ovim okolnostima osiguravač savete i razloge za date savete ipak mora osiguraniku da kasnije dostavi u pisanoj formi, i to odmah nakon zaključenja ugovora o osiguranju. U slučajevima kada je privremena zaštita data u obaveznim osiguranjima, osiguravač nema obavezu da usmeno date savete i razloge za date savete tekstualno saopšti osiguraniku odmah po zaključenju ugovora.

Osiguranik se može odreći prava na savet i dobijanje dokumentacije na osnovu koje je savetovanje obavljeno putem posebne pisane izjave u kojoj ga osiguravač mora jasno upozoriti da odricanje može biti za njega štetno, ako se kasnije odluči da zbog neke povrede osiguravače-ve dužnosti povodom obaveze savetovanja od osigurava-ča zaheva naknadu nastale štete.

Obaveza savetovanja osiguranika je trajne prirode, utoliko da tereti osiguravača za vreme trajanja ugovora o osiguranju, ali samo onda kada postoji uočljiv razlog za postavljanje odgovarajućih pitanja osiguraniku u vezi sa zaključenim ugovorom i za, s tim u vezi, novim save-tovanjem osiguranika na koje upućuju takvi razlozi. Osi-guranik se ne može na opšti način odreći prava na save-tovanje za vreme trajanja ugovora o osiguranju, na koje, inače, ima pravo u pogledu savetovanja pre zaključenja ugovora. On se može prava na savetovanje za vreme tra-janja ugovora pisanom izjavom odreći samo u pojedinim slučajevima.

Ako osiguravač u svim navedenim slučajevima po-vredi svoje dužnosti koje čine sadržinu njegove obaveze savetovanja osiguranika, osim kada je propustio da ja-sno upozori osiguranika na posledice odricanje od pra-

PORUKE

3/2012

91 va na savetovanje i dokumentovanje savetovanja, dužan je da osiguraniku naknadi pretrpljenu štetu.

Obaveza savetovanja ne postoji za osiguravača kada zaključuje ugovor o osiguranju velikih rizika i ugovor o osiguranju na daljinu, kao ni onda ako osiguranik ugo-vor o osiguranju zaključuje preko brokera osiguranja.

Popuniti nedorečenosti u normiranju dejstva propu-sta i odugovlačenja osiguravača da obavesti osiguranika o pravu na isplatu naknade ili sume osiguranja. – Zako-ni država članica EU koji uređuju ugovor o osiguranju, uvek sadrže odredbu u kojoj se određuje rok u kome osi-guravač, pošto je zahtevom za isplatu naknade, odnosno sume osiguranja ili i na drugi način obavešten o nastupa-nju osiguranog slučaja, ima dužnost da isplati naknadu ili sumu osiguranja, odredbu o razlozima zbog kojih osi-guravač može u opravdanim slučajevima da odstupi od ovog u zakonu utvrđenog roka i odredbu o dužnosti osi-guravača, da na zahtev ili i bez zahteva ovlašćenog lica za isplatu naknade, odnosno sume osiguranja ako iznos ove njegove obaveze ne bude utvrđen u propisanom roku, da osiguraniku ili drugom ovlašćenom licu isplati iznos ne-spornog dela ove svoje obaveze na ime predujma. To je slučaj i sa našim pravom koje ove odredbe sadrži u čl. 919 Zakona o obligacionim odnosima (dalje u tekstu: ZOO) i one su sa potpuno identičnom sadržinom preuzete u čl. 1195 Prednacrta GZ.

Pravilo koje nije predviđeno u našem ZOO i Predna-crtu GZ je da kada je zahtev za naknadu, odnosno isplatu sume osiguranja prijavljen osiguravaču, da rok zastarelo-sti ovih potraživanja prema osiguravaču ne teče dok se odluka osiguravača u pismenoj formi ne dostavi podno-siocu zahteva. Ono je korisno da bude prihvaćeno u GZ jer štiti osiguranika i drugo ovlašćeno lice na naknadu, odnosno sumu osiguranja od odugovlačenja osiguravača da donese odluku o zahtevu. Isto važi i za pravilo, koje je u istoj funkciji, da je ništav sporazum kojim se osi-guravač oslobađa plaćanja zatezne kamate zbog docnje u isplati naknade, odnosno sume osiguranja zbog toga što ZOO (čl. 277–279), kao ni identične odredbe koje su sadržane u ovom zakonu preuzete u Prednacrtu GZ (čl. 312–314) ne zabranjuju dužniku novčane obaveze da se jednostrano ili u sporazumu sa poveriocem odrekne pra-va na zateznu kamatu.

Dužnost ugovarača osiguranja, odnosno osiguranika da prijavi okolnosti od značaja za ocenu rizika prema upitniku osiguravača. – Da bi omogućio ugovaraču, od-nosno osiguraniku da ispravno ispuni ovu svoju duž-nost, osiguravač ima u modernim zakonoma država EU o ugovoru o osiguranju i Nacrtu principima evropskog ugovornog prava osiguranja ovoj uzajamnu dužnost, da ugovaraču postavi u pisanoj formi pitanja o svim, nje-mu poznatim, bitnim okolnostima koja su od značaja za ocenu rizika.

Značaj ispunjenja osiguravačeve dužnosti da ugova-raču postavi pitanja koja su bitna za njegovu odluku da zaključi ugovor, odnosno zaključi ga prema određenoj sadržini je u tome da se davanjem osiguravaču aktivne uloge u ovom delu procesa zaključenja ugovora, pitanji-ma koje je dužan da postavi osiguraniku, izbegne prime-na zakonom propisanih sankcija zbog povrede ugova-račeve obaveze da prijavi bitne okolnosti od značaja za ocenu rizika i u vezi s njihovom primenom izbegnu mo-gući sporovi u kojima osiguravač dokazuje da je osigura-nik propustio da prijavi bitne okolnosti koje su mu bile poznate / nisu mu mogle biti nepoznate, kao i sporovi o tome da je osiguranik namerno učinio netačnu prijavu ili namerno prećutao neku bitnu okolnost, odnosno spo-rovi u kojima osiguranik dokazuje da je nenamerno ne-tačno ili nepotpuno prijavio ili propustio da prijavi bitne okolnosti značajne za ocenu rizika, ali izbegnu i sporovi o prirodi neprijavljene, odnosno prećutane okolnosti za ocenu rizika – sporovi o tome da je neprijavljena ili prećutana okolnost takvog značaja da osiguravač ne bi zaključio ugovor da je znao za pravo stanje stvari (bitna okolnost), ili je neprijavljena / prećutana okolnost takve prirode da bi osiguravač zaključio ugovor da je za nju znao, ali sa drugačijom sadržinom (nebitna okolnost).

Ustanovljenjem ove dužnosti za osiguravača se us-postavlja veća izvesnost u odnosima sa ugovaračem osiguranja i postiže ravnoteža u zaštiti njihovih intere-sa, koje su od posebne važnosti za stvaranje duha po-verenja između njih već u vreme vođenja pregovora o zaključenju ugovora. U toj funkciji su i odredbe Nacrta principa evropskog ugovornog prava osiguranja da svo-jim pravima, odnosno sankcijama zbog kršenja obaveze ugovarača da prijavi okolnosti značajne za ocenu rizika, osiguravač ne može da se koristi u vezi sa četiri grupe po-stavljenih pitanja, odnosno dobijenih informacija na po-stavljena pitanja: a) pitanja na koja ugovarač nije odgo-vorio ili je dao informaciju koja je očigledno nepotpuna ili netačna, što je razumljivo i opravdano, jer se polazi od pretpostavke da je u ovim slučajevima osiguravač propu-stio da pozove ugovarača da odgovore na pitanja dopuni, upotpuni ili ispravi; b) informacijom koja je trebalo da se prijavi ili informacijom koja je data netačno, koja nije bila bitna za razložnu odluku osiguravača da uopšte za-ključi ugovor ili da to učini prema ugovorenim uslovima; v) pitanjem uz pomoć koga je osiguravač naveo ugova-rača da poveruje da informaciju nije trebalo prijaviti; ili g) informacijom sa kojom je osiguravač bio ili morao biti upoznat (jedinom koju poznaje naš ZOO u čl. 911, st. 1).

U ZOO nije propisana dužnost za osiguravača da postavi pitanja osiguraniku o okolnostima od bitnog značaja za ocenu rizika, a Komisija za izradu GZ je pro-pustila priliku da već u prvu verziju svog rada na izradi GZ (Prednacrtu GZ) ugradi ovu korisnu, savremenu i u

PORUKE

3/2012

92 evropskom pravu osiguranja uglavnom opšteprihvaćenu obavezu, po ugledu na rešenja koja sadrži Nacrt princi-pa evropskog ugovornog prava osiguranja, koja se mogu oceniti kao transparentnija i uravnoteženija u zaštiti in-teresa ugovornih strana od onih koja su prihvaćena u zakonima o ugovoru o osiguranju najrazvijenijih država članica EU.

Urediti nove obaveze ugovarača osiguranja, odnosno osiguranika i korisnika osiguranja posle nastupanja osigu-ranog slučaja i na nov način posledice povreda ovih oba-veza. – Nakon nastanka osiguranog slučaja osiguranik ima više obaveza. Jedna grupa tih obaveza je zakonom ustanovljena (zakonske ugovorne obaveze osiguranika posle nastanka osiguranog slučaja), dok je druga odre-đena ugovorom i uslovima osiguranja (ugovorene oba-veze osiguranika posle nastanka osiguranog slučaja). U zavisnosti od nacionalnog zakona koji uređuje ugovor o osiguranju, krug zakonskih obaveza osiguranika nakon osiguranog slučaja može biti uže ili šire ustanovljen. Svi nacionalni zakoni ustanovljavaju obavezu za osigurani-ka, a nekad i za treće lice kome pripada pravo na nakna-du iz osiguranja da osiguravaču prijavi nastupanje osi-guranog slučaja, određuju rok u kome se prijava mora izvršiti i posledice po osiguranika, odnosno treće lice ako ne izvrši ovu svoju obavezu u određeno vreme. Takođe, mnogi nacionalni zakoni država članica u ovom slučaju ustanovljavaju za osiguranika i za treće lice koje je ko-risnik osiguranja obavezu da na zahtev ili i bez zahteva osiguravača ovom saopšti informacije neophodne za utvrđivanje osiguranog slučaja ili obima obaveze osigu-ravača na plaćanje naknade, ali i dostave isprave o tome, bezuslovno ili uz određene uslove (ako je za osigurani-ka, odnosno treće lice moguće da ih pribavi, ukoliko je to prikladno u konkretnom slučaju i sl.). Brojni zakoni ovih država ustanovljavaju i obavezu za osiguranika, odnosno treće lice da osiguravaču posle nastupanja osi-guranog slučaja, na pismeno ili / i usmeno postavljena pitanja, daju istinita objašnjenja o nastanku osiguranog slučaja i obimu štetnih posledica. ZOO i Prednacrt GZ međutim neopravdano ne propisuju ove tri obaveze.

Ugovorene obaveze koje ima osiguranik, odnosno treće lice posle nastupanja osiguranog slučaja zakono-davci pomenutih država samo pominju u odredbama o posledicama povrede obaveza koje oni tada imaju na osnovu zakona ili ugovora o osiguranju iz razloga, kao što je poznato, što ugovorne obaveze zavise od vrste osi-guranja u vezi sa kojom se zaključuje ugovor i da ih je zato nemoguće u zakonu sve odrediti.

ZOO i Prednacrt GZ u svojim članovima 917, odno-sno članu 1193, koji su identične sadržine, predviđaju obavezu prijave osiguranog slučaja samo za osigurani-ka i određuju mu rok od tri dana za tu prijavu (osim u osiguranju života), pod pretnjom odgovornosti osigu-

ravaču za naknadu štete koju je ovaj zbog toga pretrpeo ako osiguranik ne izvrši ovu obavezu. Takođe, ZOO u čl. 918, odnosno Prednacrt GZ u čl. 1194 određuju da je ništava odredba ugovora koja predviđa da osiguranik gubi pravo na naknadu ili sumu osiguranja, ako osi-guranik posle nastupanja osiguranog slučaja ne izvrši neku propisanu (zakonsku) ili ugovorenu obavezu.

Na koji način povredu zakonskih i ugovornih obave-za posle nastupanja osiguranog slučaja sankcionišu na Savetovanju razmatrani zakoni država članica EU?

Uglavnom na opšti način. Dakle, kao i u pogledu sankcionisanja povrede bilo koje obaveza koju na osno-vu zakona i ugovora ima osiguranik posle nastupanja osiguranog slučaja. Prema njima ako je ugovorom određeno da osiguravač nije u obavezi da plati nakna-du zbog toga što je osiguranik povredio svoju obavezu, on se oslobađa od plaćanja naknade ako je osiguranik namerno povredio ugovornu obavezu, a ako je obaveza povređena grubom nepažnjom ovlašćen je da svoju na-knadu smanji u meri koja odgovora težini krivice osi-guranika, s tim da teret dokazivanja postojanja grube nepažnje snosi osiguranik.

Odredbe čl. 1193 i čl. 1194 Prednacra GZ, kao što vi-dimo, su netransparentne u odnosu na izložena rešenja koja su prihvaćena u državama članicama EU. One ne vode računa o subjektivnom odnosu osiguranika prema povredi obaveza koje ima posle nastupanja osiguranog slučaja, kao ni o uticaju njihovih povreda na nastupanje ili utvrđivanje osiguranog slučaja ili na utvrđivanje po-stojanja obaveze plaćanja naknade osiguravača ili njenog obima. Zato se mogu oceniti da neopravdano štite isklju-čivo interese osiguranika i da su kao takva neuravnoteže-na u zaštiti interesa ugovornih strana. Stoga ne mogu da otrpe kritiku i moraju biti zamenjena odredbama slične sadržine onim koje su napred navedene.

OSIGURANJE OD ODGOVORNOSTI

Institucionalno regulisanje obaveznog osiguranja davalaca usluga od odgovornosti

Obaveza osiguranja od odgovornosti se, u našoj ze-mlji, vezuje za sve veći broj delatnosti i profesija. Opšte odredbe zakonskih okvira za ugovor o osiguranju, kao i posebne odredbe posvećene pravnom odnosu obave-znog osiguranja od odgovornosti nisu dovoljne za efi -kasno ostvarivanje ciljeva zbog kojih se uvodi obaveza zaključenja ove vrste osiguranja.

Imajući u vidu preporučene principe ustanovljene direktivama EU, pre svega Direktive o uslugama na unutrašnjem tržištu od 12. decembra 2006. godine, korisno je zakonom regulisati osnovne – minimalne

PORUKE

3/2012

93 principe nadoknade štete oštećenim licima po ugovoru o osiguranju od odgovornosti, a obavezu osiguravača da nadoknadi štetu trećem oštećenom licu vezivati za uslove sadržane u ugovoru o osiguranju od odgovorno-sti, s tim da u slučaju kada prema uslovima osiguranja on nema obavezu prema osiguraniku, da oštećenom licu duguje nadoknadu u visini propisane minimalne sume osiguranja.

Na osnovu uporednih rešenja (na primer, nemačko pravo) trebalo bi predvideti posebne minimalne sume za štete na stvarima (niže) i za štete na licima (više). Kada se radi o arhitektama i izvođačima građevinskih radova trebalo bi zakonom uvesti obavezu osiguranja od profesionalne odgovornosti, pri čemu bi se zako-nom trebala propisati visina minimalnih suma i prema vrednosti radova kako je to rešeno na primer u Italiji, tako da za radove veće vrednosti budu i više minimalne sume osiguranja.

Preporučuje se da bi država trebala da odredi mini-mum sadržaja ugovora po pitanju šteta koje su pokrive-ne ovim osiguranjem kao i isključenja izvan kojih ne bi bilo dopušteno ugovornim stranama da određuju bilo kakva dodatna isključenja. Propuštanje zakonodavca da to učini može dovesti da osiguravajuće pokriće ne bude dovoljno kvalitetno za osiguranike i oštećenike.

Sprovođenje kliničkih ispitivanja lekova i medicin-skih sredstava, i pored poštovanja brojnih zakonskih pravila kojima se ono uređuje, pravilnika, smerni-ca dobre kliničke prakse, kao i ozbiljnosti i reputacije sponzora kliničkih ispitivanja, zdravstvenih ustanova i lekara koji ga sprovode uvek predstavlja delatnost koja ugrožava ljudski život i zdravlje. Kao takvo, ono je opa-sna delatnost, i pitanje njenog osiguranja ne sme biti prepušteno volji onoga koji ga sprovodi.

Pored obaveze pribavljanja polise osiguranja koja bi pokrivala odgovornost za posledice ovih ispitivanja, u interesu korisnika osiguranja, bilo bi i to da se Zakonom o lekovima i medicinskim sredstvima Srbije ili posebnim zakonom utvrde bitni elementi ugovora o obaveznom osiguranju koje su subjekti medicinskih ispitivanja dužni da zaključe radi osiguranja svoje odgovornosti koja na-staje njihovim obavljanjem, kao što su obavezna mini-malna suma osiguranja, što je u nekim državama već i učinjeno, štete koje su pokrivene osiguranjem, određenje kruga osiguranih lica, minimalne franšize osiguranika, prigovora koje osiguravač ne može isticati osiguranim licima (onih koji isključuju ili ograničavaju odgovornost osiguravača, a koje osiguravač može da ističe osigurani-ku u internom odnosu u postupku regresa), obaveza za osiguravače koji se bave ovim obaveznim osiguranjem da sa subjektima kliničkih ispitivanja moraju da zaključe ugovor o osiguranju i dejstvu ponude ovog osiguranja koju je ovaj osiguravač odbio.

Nakon postizanja ovih ciljeva, dalje treba raditi na striktnoj kontroli uslova osiguranja osiguravajućih dru-štava, da li oni obuhvataju zakonom propisane bitne sastojke ugovora o osiguranju od odgovornosti nastale kliničkim ispitivanjem lekova i medicinskih sredstava i da li se njima u dovoljnoj meri štite interesi osiguranika i korisnika osiguranja. Posebno treba imati u vidu da li su napisani na jasan i precizan način, razumljiv osigu-raniku, te da li pružaju osiguranicima pokriće bilo da je predmet studije lek ili neki drugi medicinski proizvod koji ima karakter medicinskog sredstva, da li pružaju pokriće u slučaju trajno ugroženog zdravstvenog stanja nezavisno od toga da li ono povlači trajnu fi zičku po-vredu i da li pružaju mogućnost osiguraniku da bar u periodu od jedne godine od isteka roka trajanja polise osiguranja, podnese zahtev za naknadu štete koja je po-sledica povrede nastale pri sprovođenju studije, ako no-vim Građanskim zakonikom Srbije bude prihvaćen na-čin pokrića zasnovan na momentu podnošenja odštet-nog zahteva, a do tada u okvirima rokova predviđenim u čl. 380 st. 1 i st. 2 Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu napred navedeno i prirodu odgo-vornosti osiguranika u osiguranju od odgovornosti za klinička ispitivanja lekova i medicinskih sredstava i u drugim oblicima poslovne i profesionalne odgovorno-sti, na primer, u osiguranju od odgovornosti advoka-ta ili direktora i članova uprave privrednih društava, u Prednacrt Građanskog zakonika Srbije trebalo bi uključiti mogućnost ugovaranja pokrića zasnovanog na momentu podnošenja odštetnog zahteva, što je za sada samo na nivou alternativnog rešenja čl. 1218, st. 1 Prednacrta. Na ovaj način bi se naše ugovorno pra-vo osiguranja u toj oblasti uskladilo sa zakonodavstvi-ma EU, i našim re/osiguravačima pružila mogućnost lakšeg pristupa reosiguravajućem pokriću osiguranja poslovne i profesionalne odgovornosti kod inostranih reosiguravača.

Takođe, bilo bi poželjno utvrditi obavezu društava za osiguranje da nadležnom organu prijavljuju slučaje-ve prestanka odnosa obaveznog osiguranja i regulisati način zaštite oštećenih lica u tom slučaju, na primer, propisavanjem određenog roka do kada oštećena lica mogu da podnesu odštetni zahtev i eventualno način njegovog objavljivanja.

Kada se radi o razmatranju predloga nauke i stru-ke osiguranja o potrebi formiranja garantnog fonda u nekoj vrsti osiguranja od odgovornosti u nas, poželjno je analizirati prednosti i mane ovog mehanizma zaštite, inače poznatog u državama članicama EU, na način da on nadoknađuje štete samo po iscrpljenju osigurava-juće zaštite iz obaveznog osiguranja od odgovornosti i drugih vrsta privatnog osiguranja, isključujući pri tome odštetne zahteve iz osiguranja autoodgovornosti, kao i one koji se nadoknađuju kroz socijalno osiguranje.

PORUKE

3/2012

94 Uloga društava za osiguranje i države u prevenciji uticaja ljudskih aktivnosti na klimatske promeneRastući broj i obim osiguranih gubitaka koji su po-

sledica prirodnih katastrofa i sve nepovoljniji odnos istih i veličine kapitala društava za osiguranje ukazuje da je pitanje klimatskih promena od strateškog zna-čaja za privredu osiguranja. U borbi sa izazovima kli-matskih promena, društva za osiguranje moraju više pažnje da posvete preventivi, kroz učešće u programi-ma, projektima i organizacijama čiji je cilj smanjenje emisije ugljen-dioksida. Dobar primer takve aktivno-sti predstavlja ulazak društava za osiguranje na tržišta emisija. Društva za osiguranje na taj način povećavaju efi kasnost tržišta, štite učesnike i investitore. Pozitivna reputacija koju učešće na tržištima emisija donosi može značiti dodatnu vrednost za društva za osiguranje kao osiguravače.

Od podrške države kroz prihvatanje promena neop-hodnih da se smanji uticaj ljudskih aktivnosti na glo-balno zagrevanje zavisiće i uloga osiguranja u buduć-nosti. Jedino u tom slučaju privreda osiguranja uopšte pa i u Srbiji može biti faktor koji će podržati razvoj teh-noloških dostignuća u smeru zaštite od klimatskih pro-mena i tako značajan deo rizika sa pojedinaca i države preuzeti na sebe.

Prilagođavanje značaja i pravila o korišćenju Evropskog izveštaja o saobraćajnoj nezgodi u skladu

sa pravilima država članica EUEvropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi se počeo

koristiti krajem 2009. godine u našoj zemlji, ali u sa-obraćajnim nezgodama u kojima nastane manja mate-rijalna šteta bez povređenih ili poginulih lica. Upravo zbog ove razlike u odnosu na druge zemlje u Srbiji na-staju određeni nesporazumi i problemi u primeni.

Učesnici u saobraćajnim nezgodama su lica razli-čitih zanimanja i nivoa obrazovanja. Veoma mali broj njih na mestu nezgode može približno tačno da utvrdi visinu materijalne štete, pa su zato često velike razlike u odnosu na stvarno nastalu štetu koja se kasnije stručno utvrdi. Na to ukazuje veliki broj primera kada procenu

vrše učesnici saobraćajne nezgode ili saobraćajna poli-cija prema onoj prilikom sačinjavanja zapisnika o pro-ceni štete stručnih procenitelja društava za osiguranje.

Problem procene manje materijalne štete na mestu saobraćajne nezgode veoma je izražen i umesto da olak-ša često otežava naknadu štete. Treba očekivati da će postojeće stanje vremenom značajno popraviti sudska praksa, a jedno od najbržih i najefi kasnijih rešenja je da se pristupi izmeni Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima kojim bi se bliže uredio pojam i visina manje materijalne štete ili, što je još povoljnije za sve učesni-ke u saobraćaju, posebno osiguranike u osiguranju au-toodgovornosti, da se upotreba Evropskog izveštaja o saobraćajnoj nezgodi predvidi u svim slučajevima kada nastupi materijalna šteta bez povređenih ili poginulih lica kao što je slučaj u drugim evropskim zemljama. Na taj način značaj i pravila o korišćenju ovog izveštaja bi se u potpunosti uskladili sa onim u zemljama članica-ma EU.

S obzirom da apsolutno nije realno očekivati da će primena Evropskog izveštaja bita ukinuta, društva za osiguranje treba da se organizuju i međusobno povežu radi preduzimanja mera za efi kasnije otklanjanje ne-dostataka i negativnih posledica koje objektivno mogu nastupiti prilikom njegovog korišćenja. Neke od tih mera bi bile da društva prilagode uslove osiguranja u pravcu odvraćanja osiguranika od mogućih zloupotre-ba Evropskog izveštaja i sankcionisanja u uslovima osi-guranja zloupotreba ako do njih dođe, da tarife premija posebno u delu sistema bonus-malus prilagode isplata-ma malih šteta, da prošire i pojačaju međusobnu sarad-nju u razmeni informacija koje mogu ukazivati na po-kušaje prevara i drugih zloupotreba izveštaja, povećaju obim i intezitet saradnje sa Ministarstvom unutrašnjih poslova i drugim institucijama koje se profesionalno bave zaštitom od prevara.

Poruke su sastavili recenzenti i redaktori referata:prof. dr Jovan Slavnić (lolesl@eunet.rs) i prof. dr Slobodan Jovanović (nsbob@sezampro.rs) pošto su ih prethodno kao predlog dostavili učesni-cima Savetovanja radi davanja mišljenja i primedbi

PORUKE