Rizici u Medjunarodnom Bankarstvu (2)

UNIVERZITET U NIŠU

EKONOMSKI FAKULTET

DIPLOMSKI RAD

RIZICI U MEDjUNARODNOM BANKARSTVU

MENTOR: STUDENT:Prof. dr Borko Krstić Sladjana Risimović Broj indeksa 32926

Niš, jun 2010.

Diplomski rad Sladjana Risimivoć

SADRŽAJ

Uvod ............................................................................................................................. 3

1. Globalizacija bankarstva i finansijskih servisa ................................................... 41.1. Globalizacija, amerikanizacija i prednost prvenstva ................................. 51.2. Prednost prvenstva:inovativni finansijski proizvod i reputacioni kapital ..61.3. Bankarsko osiguranje .................................................................................71.4. Važnost veličine banke u 21.veku ..............................................................81.5. Pozajmice 100 najvećih banaka, po zemljama .........................................101.6. Širi pogled: ostali aspekti internacionalnog bankarstva ...........................111.7. LDC dužnička kriza – retrospektiva .........................................................111.8. Zatvaranje izlaza pre nego što LDC uspe da se otrgne ............................121.9. Brady obveznice, internacionalna dužnička kriza i nova tržišta ..............121.10. Reakcije tržišta obveznica na dogadjaje povezane sa internacionalnom dužničkom krizom ..................................................................................13

2. Globalizacija i sistemski rizici ..............................................................................142.1. Prenosni sistemi internacionalnog bankarstva ..........................................162.2. Inostrani ogranci kao izborni sistem isporuke i razvoj internacionalnih operacija ...................................................................................................212.3. Komercijalne američke banke sa inostranim ekspoziturama ...................222.4. Inostrane banke u Sjedinjenim Državama ................................................24

3. Internacionalno bankarstvo i novčano tržište ....................................................263.1. Tržište evropske valute .............................................................................263.2. Tržište inostrane razmene .........................................................................283.3. Sistemi monetarnog kursa, evropski monetarni sistem i evro ..................293.4. Koordinirana upotreba EURO valute i devizna tržišta .............................313.5. Smanjenje troškova za održavanje fondova .............................................313.6. Pozajmice i hedžing protoka novca ..........................................................32

3.6.1. Hedžovani troškovi sa višestrukim isplatama ...........................323.7. Eurobond

tržište ........................................................................................33

4. Rizici vezani za internacionalno bankarstvo ......................................................334.1. Rizici država .............................................................................................344.2. Primena tehnike klasifikacije ...................................................................354.3. Rizici banaka u radu sa različitim valutama: bilans stanja .......................364.4. Upravljanje sredstvima-obavezama banke na globalnom nivou ..............374.5. Efikasnost i inovacije na internacionalnim bankarskim tržištima ............38

Zaključak ....................................................................................................................39

2


Literatura ...................................................................................................................40

UVOD

Bankarstvo u svetu je u stalnom procesu promena, većih ili manjih, koje se u različitom stepenu ispoljavaju u pojedinim zemljama. Generalno gledano, nosioci procesa inovacija u svetskom bankarstvu su banke i uopšte „bankarska industrija“, u razvijenim zemljama, ali su velike medjunarodne poslovne banke uglavnom lideri u tom domenu.

U bankarstvu u svetu se poslednjih nekoliko decenija ispoljavaju odredjeni trednovi, koje ću se potruditi da obradim u svom diplomskom radu u osnovnim crtama kako bi se stekla orjentaciona predstava kako izgleda globalni bankarski sistem i koji su njegovi trednovi. Naime, stalno je prisutan trend „kreiranja novih bankarskih proizvoda“ na šta teraju zahtevi i želje potrošača, ali i konkurencija. Dostignuća savremene informacione tehnologije i njihova praktična poslovna primena znatno su promenili svet bankarstva, koji ni izdaleka ne liči na srazmerno tradicionalno bankarstvo od pre samo dvadesetak godina. Sledeći globalni trend koji je zahvatio svetsko bankarstvo jeste da se sve više gube jasne granice izmedju bankarstva i drugih finansijskih institucija, kao što su osiguravajuće kompanije ili brokerske i finansijske kompanije, jer se svi oni sada, u suštini, bave bankarskim posredovanjem, a deregulacija i liberalizacija finansijskog poslovanja, ali i sam razvoj finansijskog tržišta, omogućili su nebankarskim finansijskim institucijama da se bave mnogim poslovima koji su bili rezervisani samo za banke, a banke, u stalnoj trci za profitom, prinudjene su da ulaze u nove oblasti poslovanja i nove poslove kako bi se održale na tržištu. Sledeća karakteristika koja je u samom centru savremenih bankarskih trendova jeste proces konkurencije i koncentracije u bankarstvu koji je sve izraženiji, naročito kroz proces merdžera i akvizicija, tako da se izdvaja jedan broj mega banaka medjunarodne poslovne orjentacije, koje praktično dominiraju svetskim tržištem.

Multinacionalne banke deluju u pravcu integracije i globalizacije finansijskih tržišta kroz proširenje svoga poslovanja na druge zemlje na tri osnovna načina:

1. izgradnjom sopstvene mreže u drugim zemljama;2. kupovinom (akvizicijom) banaka u drugim zemljama ili 3. kupovinom manjinskog paketa akcijskog kapitala neke banke u drugoj zemlji.

Globalizacija finansijskog sistema praćena je paralelnim trendom – internacioanlizacijom bankarstva koji je, za uzvrat, pomogao da se konsoliduje globalizacija industrije finansijskih usluga kao celina.

Rizik deviznog kursa, kao najčešća vrsta rizika na medjunarodnom bankarskom tržištu nastaje zbog promene kursa vodećih svetskih valuta na medjunarodnom tržištu. Promena deviznog kursa utiče na apresijaciju ili depresijaciju domaće valute, usled čega dolazi do promene vrednosti aktive i pasive banke.

3


Politički rizik, kao državni rizik, nepovoljno deluje na poslovanje i budući razvoj banke i bilo kod drugog preduzetničkog organizovanja. Naročito je politički rizik izražen kod medjunarodnih kredita i on se manifestuje u vidu državnog (country) rizika i rizika suvereniteta.

1. GLOBALIZACIJA BANKARSTVA I FINANSIJSKIH SERVISA

Globalni finansijski sistem kao institucija razvijan jako dugo kako bi se prilagodio internacionalnom tržištu i svetskoj proizvodnji dobara i usluga. I (Informaciona tehnologija) i TRICK odnosi se na najnoviju pokretačku silu koja stoji iza globalizacije. Tu su, pre svega, tehnologija i širenje informacija i ideja koje su bile pokretačke sile globalizacije i u realnom sektoru, gde se dobra i servisi proizvode, i u finansijskom sektoru, gde institucije i tržišta olakšavaju finansiranje u realnom sektoru. Ove promene su dramatično izmenile prirodu proizvoda i tržišta, naročito u Sjedinjenim Državama, i to od fizičkog (npr., proizvodnja) do konceptualnog (npr., servisi) sektora.

Ukratko, revolucija informacija dovela je do transformacije sveta i nastavlja da ga oblikuje. U svom delu Twilight of Sovereignety, Walter Wriston koji je 17 godina bio na čelu Citicorp-a, bavi se ovom temom, odnosno informacionom revolucijom. Srce njegove vizije, koja je izgrađena na masivnim količinama informacijama, koje se prenose ogromnim brzinama, je:

Percepcija o onome što mi smatramo da je vredno, i za šta mi smatramo da predstavlja bogatstvo se dramatično pomerila. Zaista, novi izvor bogatstva nije materijalan, to su informacije, znanje primenjeno u toku rada na kreiranju vrednosti. Potraga za bogatstvom se uglavnom svodi na potragu za informacijama, u procesu proizvodnje.

Još od 1992. godine, kada je Wriston napisao ove reči, Internet je povećao količinu lako dostupnih informacija kao i brzinu kojom im možemo pristupiti. Wriston je predvideo „informaciono doba“ koje će dovesti do pojave decentralizovane demokratije i prosperiteta. Naslov Wriston-ove knjige nastao je na osnovu zaključka da informaciona revolucija vodi ka kooperaciji i koaliciji, kao što je na primer Evropska Unija, i da će ona dovesti do kolapsa represivnih režima, kao što je na primer bivši Sovjetski Savez, na osnovu čega je i nastao naslov Sumrak suverenosti. On tvrdi da su informacije uvek bile ekvilajzer društva i naglašava da se mogu izdvojiti tri aspekta informacione revolucije:

1. veza između zemalja i snage, i načina na koji danas, u informacionom dobu, teško možemo da delujemo odvojeno, bez informacija, bilo u političkom ili ekonomskom sektoru;

2. smanjenje važnosti menadžera koji se nalaze na sredini „lanca“ u biznisu, pošto informaciona tehnologija danas uspeva da zameni činovnike;

3. smanjenje važnosti prirodnih resursa u korist znanja (iako je to teško izmeriti), koje predstavlja glavni izvor snage jedne zemlje.

Druga tačka je jako važan faktor u našima analizama tehnologije bankarstva i integracije banaka kao primarnog sredstva za konsolidaciju u FSI-u. Konsolidacija

4


nije samo domaći fenomen, već ide „ruku pod ruku“ sa globalizacijom, što je primetno i u skorijim internacionalnim dogovorima.

Akvizicija Deutche Bank od strane Bankers Trust iz Njujorka 1999. godine Akvizicija HSBC (Hong Kong & Shanghai Banking Company) od strane

Republic New York Corporation 2000. godine Akvizicija Royal Bank of Canada od strane Centura Bank 2001. godine Akvizicija Grupo Financiero Banamex-Accival (Banacci) od strane Citigroup

2001. godine

Banacci transakcija dovela je u Meksiko drugu najveću bankarsku kompaniju – sa 1.349 ogranaka i ukupnim kapitalom od 35 miliona dolara, uključujući vodeću ulogu na tržištu.

Na kraju, možemo da zaključimo da informaciona revolucija i rezultujuća globalizacija daju dobre rezultate u Sjedinjenim Državama zato što je akcent stavljen na inovacije i sposobnost prilagođavanja na promene, koje Wriston i ostali autori smatraju snagom Sjedinjenih Država. U tabeli 15-1 predstavljena je dugogodišnja evolucija novca, internacionalnog bankarstva i monetarnih sistema.

1.1. GLOBALIZACIJA, AMERIKANIZACIJA I PREDNOST PRVENSTVA

Godine 1981., Arturo Porzecanski, vlasnik Morgan Guaranty Trust Company tvrdio je: „Vrhunac prekomorskog bankarstva je već stigao u institucije u SAD-u i internacionalna finansijska uloga koju igraju američke banke će slabiti u godinama koje dolaze.“ Tokom 80-ih godina prošlog veka, internacionalno bankarstvu u SAD-u je doživelo veliki udarac, pre svega zbog internacionalne dužničke krize. Ipak, od tada, mnoge firme finansirane od strane Amerike, uključujući velike komercijalne banke, bile su svedoci preporoda sopstvenih internacionalnih aktivnosti, uz konstantni pad japanske ekonomije i bankarskog sistema.

Pored toga, ujedinjena Zapadna Evropa i kolaps komunizma u Centralnoj i Istočnoj Evropi, igrali su važne uloge u ponovnom rađanju internacionalnog bankarstva.

Godine 1996. Sesit je predložio sledeće u Wall Street žurnalu: globalizacija finansija nije ništa drugo do amerikanizacije finansija. U datom trenutku, on je ponudio sledeći dokaz kako bi podkrepio svoju tvrdnju:

Prvih sedam, među najboljih 10 firmi za pomoć prilikom integracije u čitavom svetu su američke firme, a dve su firme koje delimično posluju u Americi.

Prva četiri jemca za davanje akcija u poslednje 3 godine (1993-1995) su američke firme.

Goldman Sachs & Co., vodeći jemac je 1995. godine dobio posao kao koordinator privatizacije za Deutsche Telekon (u to vreme, najveći posao u čitavom svetu), a nakon toga je dobio najveći deo akcionog kapitala u Danskoj, Meksiku, Singapuru, Španiji i Švedskoj.

J.P. Morgan & Co. vodili su Hoechst AG, nemačku hemijsku firmu u njihovom preuzimanju Marion Merrell Dow, poslu koji je bio vredan 7,1 miliona dolara. Posao je predstavljao najveću trans-atlantsku akviziciju 1995.

5


godine. J.P. Morgan je takođe učestvovao kao savetnik za Credito Italiano SpA prilikom njihovog preuzimanja Credito Romagnolo ApA. Ciljna kompanija je savetovana od strane Goldman Sachs i Morgan Stanley.

Avgusta 1995. godine, Merrill Lynch je postao prva kompanija, čije sedište nije u Švajcarskoj, a koja se bavila hipotekarnim pitanjima za švajcarske kompanije.

Na Sesit-ovoj listi nije napomenuta dominacija američkih banaka na svetskom nivou, a čiji je „vođa“ danas kompanija J.P. Morgan Chase.

Šest važnih faktora objašnjavaju zašto američke firme dominiraju današnjim svetskim tržištem:

1. rade na jako konkurentnom domaćem terenu, što im pomaže u izoštravanju veština i stimulaciji inovacija.

2. engleski je jezik bankarstva i finansija.3. sofisticirana informaciona tehnologija i moderna oruđa za menadžment rizika

su modus operandi u SAD-u i američkim kompanijama.4. moderna američka regulativa je odlično okruženje za finansijske inovacije i

reaguje na bilo kakve promene, nije proaktivna sa velikim brojem ograničenja.5. američka Vlada, poslovanje, domaćinstva i edukacioni sistem prihvataju

stavove slobodnog tržišta, koji im pomažu u lociranju finansijskih resursa.6. američka kultura ohrabruje i nagrađuje kompetitivni duh, inovacije i predanost

poslu.

Uz navedene faktore, možemo zaključiti da se globalizacija bankarstva i finansijskih servisa zaista može nazvati amerikanizacijom ovih aktivnosti, što potvrđuje Wriston-ovo tvrđenje da su inovativnost i mogućnost adaptacije na promene ključne stavke kako bi preuzeli vodeću ulogu u informacionom dobu.

1.2. PREDNOST PRVENSTVA: INOVATIVNI FINANSIJSKI PROIZVODI I REPUTACIONI KAPITAL

Podrazumeva se da osoba koja „povuče prvi potez“ (odnosno inovator) ima značajnu prednost u odnosu na ostale učesnike u procesu. Takođe, finansijske inovacije mogu biti jako skupe. Na osnovu intervjua sa menadžerima u četiri glavne investicione banke, Tufano (1989) je zaključio da se troškovi ostvarivanja inovacija kreću od 50.000 do 5 miliona dolara, pri čemu su ti troškovi vezani za:

1. pravni, knjigovodstveni, regulativni i poreski savetnici.2. kompjuterski sistemi za naplatu i trgovinu.3. kapitalna i personalna podrška.4. trgovci, investitori i obrazovni kadar.

Interesantna stvar vezana za nove „obveznice“ je da se one ne mogu patentirati. Štaviše, SEC (Security and Exchange Commission) zahteva od investitora da objave informacije o dizajnu proizvoda i svojim rivalima, kako bi i njima bio dostupan, besplatno, edukacioni materijal koji promoviše novi proizvod. Možemo, dakle da zaključimo da imitatori ulažu između 50 i 70% manje za kreiranje sličnog proizvoda.

6


Nakon svega ovoga, sledi logično pitanje: zašto preuzeti ulogu inovatora? I zašto preuzeti ulogu inovatora na međunarodnom tržištu, gde su troškovi još veći?Tufan-ovo istraživanje (1989) dalo je odgovor. On je otkrio da se prednost inovatora ogleda u formi većeg udela na tržištu u odnosu na imitatorske rivale. Na globalizovanom finansijskom tržištu, potencijalna zarada je još veća. Tufano je zaključio da inovatori imaju manje troškove vezane za dobijanje osiguravajućih polisa, trgovine i marketinga. Njihova dobit se ne ogleda u naplaćivanju „monopolskih cena“, već u dobijanju većeg dela tržišta. Pored toga, reputacioni kapital je jako bitan jer individualne investicione banke ulažu u reputaciju svojih kompanija tokom izbacivanja novog proizvoda na tržište. Inovacijama banke šalju svojim klijentima i tržištu da su njihova nedodirljiva i jedinstvena dobra i dalje produktivan i da je njihova reputacija bitna. Nakon prihvatanja GLB (Gramm-Leach-Bliley) Akta 1999. godine, američke komercijalne banke su se još žešće usmerile na investiranje i osiguravanje i na domaćem i na inostranom tržištu.

1.3. BANKARSKO OSIGURANJE

Bankarstvo i osiguranje su nerazdvojivi van Sjedinjenih Država već godinama, naročito u Evropi, gde se naziva bankarsko osiguranje (bancassurance). Ova integracija je omogućena nakon prihvatanja GLB Akta, a primenjena je u praksi nakon spajanja Citigroup-Travelers Group u Citibgroup. Ustvari, Friedman (2001) je izjavio da je model bankarskog osiguranja u Evropi „... postojao i tri godine pre datog perioda ... to je deo poslovanja koji će postati jedna od najvažnijih stavki ...“ Robert P. Hartwig, predsednik i glavni ekonomista u Institutu za Osiguranje Informacija u Njujorku izjavio je: „Mislili smo da će to biti samo još jedan izazov – sve te banke upletene u osiguravajuće kompanije. Ali najveći broj spajanja se odigrao između banaka i osiguravajućih društava, i to je bilo to.“ Dve loše strane bankarskog osiguranja u Sjedinjenim Državama su (1) nizak ROE osiguravajućih kompanija, i (2) donekle iznenađujuće, GLB Akt iz 1999. godine. Hartwig smatra: „Zašto se vezati za nekog ko će oboriti vrednost vašeg ROE-a?“ Takođe, jedan BHC činovnik tvrdi da GLB Akt otežava prodaju osiguranja za banke, zato što su se pojavila „pitanja vezana za privatnost i otkrivanja koja ranije nisu postojala.“

Holandski finansijski konglomerat, ING, nudi da preuzme upravljanje i održavanje „pozadinskih“ operacija u osiguravajućem sektoru, naravno, uz odgovarajuću naplatu. I banke i osiguravajuća društva puno očekuju od prihoda i ozbiljno razmišljaju o „zapošljavanju sa strane“ kako bi se neka poslovanja obavljala na što efikasniji način. Strategija rasta ING-a je dvosmerna: (1) tragaju za atraktivnim akvizicijama (npr., Aetna) i (2) pospešuju prodaju sopstvenih proizvoda preko banaka. Poslovni model bankarskog osiguranja, na svom putu kroz FSI Sjedinjenih Država, doprinosi i integraciji FSI-a na svetskom nivou.

Schmidt-Ott (2001) smatra da je, barem u Evropi, dobar razlog za primenu modela bankarskog osiguranja tržište deonicama, koje pruža odgovarajuće nagrade. On smatra da ova nagrada proizilazi iz profitabilnijih, višestrukih poslova. On vidi tri tačke oslonca za iskorišćenje potencijalne prednosti ovog tržišta:

1. Unakrsna prodaja: Prodaja većeg broja proizvoda „pokriva“ veću bazu korisnika.

7


2. Veličina: Kod određenih ekonomija skaliranih na odgovarajući način, svaka naredna transakcija je sve jeftinija.

3. Raznolikost: Stabilniji prihodi omogućavaju refinansiranje sa manjim troškovima, uz povećanje kapitala.

Štaviše, Schmidt-Ott tvrdi da su za faktor raznolikosti dobre vesti da banke „ne moraju da kupe kraju kako bi dobili čašu mleka” već mogu da „pristupe izveštajima o osiguranju na efikasniji način.” Schmidt-Ott, koji su vodeća firma u Švajcarskoj, a koja se bavi globalnim bankarstvom, ima strategiju koja se bazira na uklanjanju rizika iz datih izveštaja. Naravno, strategija je takva da banke moraju da „spakuju” rizike vezane za osiguranje u OTC dodatni ugovor koji je jeftina alternativa davanju stalnih izveštaja. SRNM (Swiss Re New Markets) naziva sebe „konvergentnim igračem” koji je samo posrednik između banaka koji stvaraju i strukturiraju proizvode, kapitalnih tržišta koja omogućavaju osiguravanje i partnera u osiguranju.

Ukoliko su im poznata tržišta za upravljanje valutama i rizici vezani za kamate, dovedeni do perfekcije u odnosu na rizike i ciljeve, kratkotrajni periodi, dozvoljene količine novca, likvidnost tržišta kao i informacije i troškovi transakcija, mogućnosti koje leže ispred menadžera rizika nalaze se u svim mogućim oblastima. Pitanje koje osiguravajuća društva žele da postave bankama je: Da li mislite da je vaš završni račun najbolje mesto za “čuvanje” podataka o rizicima za koje – kada su menadžeri rizika u pitanju – još uvek ne postoji razvijeno trište? Za više od 50% osiguravajućih kompanija koje se nalaze u samom vrhu, odgovor u stilu bankarskog osiguranja je da se osiguravajuće kompanije posmatraju kao specijalizovani investitori koji u startu znaju koji su rizici. Postoje četiri oblasti za koje bi osiguravajuće kompanije želele da bankama obezbede procenu rizika:

Efikasno upravljanje kreitnim rezervama korišćenjem derivata kredita. Rizično finansiranje. Osiguravajuća društva u vidu investitora, sa nepoznatom kamatnom stopom. Osiguravanje privatnih akcionih kapitala.

Osiguravajuća društva misle da bi je širenje u ovim poslovnim oblastima jako pozitivno, posmatrano iz ekonomske perspektive. Oni ove poslove posmatraju kao “kapital u pravo vreme” za banke. Ipak, ovi poslovi zavise od sposobnosti ubeđivanja vodećih ljudi banaka da takav kapital, koji se nalazi „izvan” banke i dalje predstavlja regularni kapital banke. Pored toga, tržište određuje kredibilitet ove forme poslovanja. Ukoliko se osiguravajuća društva nalaze u samom vrhu, tržište ne bi smelo da ima problema sa prihvatanjem ovih „proizvoda” kao implicitnih izvora bankarskog kapitala.

Rizici preduzimanja novog posla i nametanja nove regulative, naglašava nam važnost primene procene rizika i procene da li se tim rizicima treba upravljati “iznutra” (navode se u okviru završnog računa) ili se oni mogu obrađivati od strane trećeg lica.

1.4. VAŽNOST VELIČINE BANKE U 21. VEKU

Uočljivo je da se u prethodnom delu nismo pozabavili veličinom američkih kompanija koje danas dominiraju na svetskom tržištu. Wriston tvrdi da su informacije današnja vrednost prema kojoj se društva ravnjaju. Banke, kao entiteti koji uspostavljaju

8


međusobne veze preko kojih sakupljaju, čuvaju, obrađuju i prenose informacije za sopstvene potrebe i potrebe svojih potrošača, imaju potencijal izjednačavanja sa bilo kojom firmom koja se bavi pružanjem finansijskih usluga, bez obzira da li se radi o domaćoj ili inostranoj firmi. U tabeli 1 prikazano je 10 najvećih banaka u periodu od 31. decembra 1995.godine do 31. marta 2001. godine.

Tabela broj 1 – Najveće bankarske kompanije na svetu, 1995. i 2001.Rang Ukupna imovina Akcioni kapital BIS odnos kapitala (%)

1. Banka Tokija –Mitsubishi Ltd $797 $26.1 8.46/9.20

2.Deutche Bank 502 18.9 10.103. Sanwa Bank Ltd. 500 17.7 9.124. Sumitomo Bank Ltd. 499 18.2 9.205. Dai-Ichi Kangyo Bank Ltd. 498 19.2 9.40

6. Fuji Bank Ltd. 486 15.4 8.367. Sakura Bank Ltd. 477 16.1 8.378. Norinchukin Bank 429 3.2 NA (9.25 1994.)9. Credit Agricole Mutuel 384 20.6 10.5010. Industrial Bank of Japan 361 12.4 8.59

Banke u SAD-u

19. Chase Manhattan/ Chemical 302 21.0 12.68/12.10

28. Citicorp 255 19.6 12.2333. BankAmerica 230 20.2 11.4842. NationsBank 186 12.8 11.3843. J.P. Morgan 185 10.4 13.00

Rang Ukupna imovina BIS odnos kapitala (%)1.Fuji Bank/IBJ/Dai-Ichi $1,450 NA2. Asahi Bank/Sanwa/Tokai 1,266 NA3. Sumitomo Bank/Sakura 1,052 NA4. Citigroup 913 11.235. Deutche Bank 886 NA6. Mitsubishi 756 NA7. PHB Paribus Group 737 NA8. JPM Chase 724 12.039. Bank of America 650 11.0410. UBS AG 645 NA

Primetite da se na listi za 1995. godinu ne nalazi nijedna banka iz Sjedinnjenih Država. Nakon 1995. godine pojavile su se BOA and NationsBanks, JPM and Chase, Citicorp and Travelers Group i one se nalaze među prvih 10 banaka. Banke iz

9


Sjedinjenih Država nisu nastale kao rezultat finansijske slabosti, kao što je to slučaj u Japanu.

Ono što je još važnije u odnosu na veličinu, a što se može videti iz tabele broj 1, je da su američke banke, iako ne najveće banke u 1995. godini, bile najbezbednije prema internacionalnim standardima kapitala. Štaviše, one su ovu sigurnost kombinovale sa inovativnošću i efikasnošću. Do prve četvrtine 2001. godine, trai bankarske kompanije iz Sjedinjenih Država (Citigroup, JPM Chase i BOA) prešle su u prvih 10 na osnovu svoje finansijske snage.

Za multinacionalne banke iz Sjedinjenih Država ili novčane centre, sredina 90-ih godina do 2000. godine su bile potpuni kontrast u odnosu na 80-e i rane 90-e godine. Godine 1982., Citicorp i BankAmerica su bile prva i druga banka na listi svetskih najvećih banaka. Sledećih 10 godina bile su jako burne i za organizacije i za bankarstvo. Ustvari, veliki broj analitičara se pitao da li će BOA i Citi preživeti. Nijedna banka nije bila sigurna, efikasna ili profitabilna tokom ovog perioda, ali su nastavile sa inovacijama i imale su podršku federativne mreže Sjedinjenih Država. Kao i za sve najveće banke u čitavom svetu, najveći problem sa kojim su se Citicorp i BOA susretale bila je dužnička kriza manje razvijenih zemalja LDC (Less-Developed Countries), koja je započela meksičkom krizom 1982. godine. Ipak, sve do 1987. godine Citicorp se “vratio među žive” nakon dobijanja provizije od 3 miliona, posle „saniranja“ duga Brazila.

1.5. POZAJMICE 100 NAJVEĆIH BANAKA, PO ZEMLJAMA U tabeli broj 2 prikazana je geografska raspodela 100 najvećih banaka na svetu, do 31. decembra 1998. godine.

Tabela broj 2 – Geografski pad 100 najvećih svetskih banaka (1998)Zemlja Milioni dolara Udeo na tržištu Broj banaka u 100 najvećih

Japan 2.556 (61.8) 23.51% 22Nemačka 1.758 (48.7) 16.17 12Sjedinjene Države 1.644 (55.3) 15.12 16Ujedinjeno Kraljevstvo 1.143 (53.1) 10.51 9Francuska 833 (42.5) 7.66 6Holandija 603 (48.7) 5.55 3Italija 498 (56.4) 4.58 6Kanada 423 (56.7) 3.89 5Švajcarska 324 (27.2) 2.89 2Bejgija 241 (42.5) 2.22 4Međuzbir 10.023 (49.3) 86.55% 85Ostali 1.557 (50.6) 13.45 15Ukupno 11.580 (49.9) 100.00% 100

Sa 22 bankarske kompanije na samom vrhu, Japan je držao 2,6 triliona ili 23,5 procenata tržišta, sa 3,3 miliona po godini. Prosečan odnos dobara za ove 22 banke bio je 61,8 procenata, najviši među 10 zemalja. Japan, Nemačka i Sjedinjene Države, sa ukupno 50 banaka u 100 najvećih, imaju 54,8 procenata (5,9 triliona) kapitala u

10


100 institucija. Uz 9 banaka iz Ujedinjenog Kraljevstva, cifre u ovoj grupi se uvećavaju na 65 procenata i 7 triliona. Zemlje, 10 njih sa 85 institucija imaju 10 triliona kapitala (86.5% učešća na tržištu). Petnaest banaka u osam drugih zemalja imaju preostalih 13,5 procenata, što je u novcu 1,6 triliona. Banke iz četiri zemalja – Japana, Nemačke, Sjedinjenih Država i Ujedinjenog Kraljevstva – preciznije, 59 banaka su dominantni svetski lideri. Prosečno, kod ovih banaka, oko 50 procenata ukupnog kapitala nalazi se u kreditima. Dve banke u Švajcarskoj (27,2%) i jedna u Brazilu (23,8%) su izuzeci kada je u pitanju kapital koji je „pretvoren“ u kredite. Osnovno poslovanje svake banke se i dalje centrira oko obezbeđivanja kredita, za čak 97 od 100 najvećih banaka.

1.6. ŠIRI POGLED: OSTALI ASPEKTI INTERNACIONLANOG BANKARSTVA

Američke banke (komercijalne i investicione) su dominirale svetom finansijskog tržišta, iako nisu bile među najvećim bankama na svetu. Ipak, kako bi postali jedan od glavnih igrača na svetskoj sceni, potrebna vam je kritična masa kapitala kako bi privukli vešto osoblje i kako bi izgradili tehnološku osnovu za takmičenje u vrlo kompetitivnom i sofisticiranom svetskom tržištu. Pre akvizicije Deutche Bank, Bankers Trust of New York, koja se ne nalazi među 70 najvećih banaka čak ni danas, važan je „igrač” u globalnim finansijama. I nakon mnogobrojnih debakala, njen ukupni kapital je 103,5 miliona dolara (1995. godina). Preostale dve banke iz Njujorka, Bank of New York (ukupan kapital 77,1 milion dolara) i HSBC North America (ukupan kapital 104,3 miliona dolara) se takođe bave internacionalnim bankarstvom ali ne u toj meri kao Bankers Trust. Ukoliko se nađete u pravom trenutku na pravom mestu i ukoliko imate značajne investicije koje dolaze sa privatnih računa, imaćete i odgovarajuće poslove.

Krilatica koja se primenjuje u kompanijama koje se bave nekretninama je „Lokacija, lokacija, lokacija”. U globalnom bankarstvu i finansijama to je lokacija, lokacija, lokacija – ali u vidu novčanog kapitala širom sveta. Ukoliko nam je poznata lokacija, intelektualni i reputacioni kapital može biti kritičan sastojak za internacionalno bankarstvo. Kombinacijom ovih faktora sa knjigovodstvenim, pravnim, regulativnim i tehničkim okruženjem dobija se rezultat koji nam govori zašto su američke banke dominantne na svetskom tržištu kada su u pitanju finansijski servisi, uključujući komercijalno i investiciono bankarstvo kao i M&A aktivnosti. Ipak, tokom 80-ih godina, intelektualni i reputacioni kapital većih banaka, naročito onih u Sjedinjenim Državama dostigao je najnižu tačku. Priča o tome počinje 70-ih godina kada su velike banke počele sa „reciklažom” novca zarađenog naftom u zajmove koji su dati manje razvijenim zemljama, LDC.

1.7. LDC DUŽNIČKA KRIZA – RETROSPEKTIVA

LDC dužnička kriza predstavlja interesantna period u istoriji bankarstva Sjedinjenih Država i svetskom bankarstvu. Internacionalno pravilo za „rukovanje” LDC dužničkom krizom je „Zajam koji se stalno okreće nema gubitaka.“ Kako bi razumeli ovo pravilo, potrebno je da znate da, kako bi LDC zajam održali „svežim“, banke često pozajmljuju LDC zemljama novac samo u tu svrhu. Walter Wriston branio je ovu praksu rečima: „Nijedna zemlja nije do sad bankrotirala!“ Christine

11


Bogdanowicz-Bindert iz kompanije Shearson Lehman Brothers je izjavila: „Zemlja ne može da bankrotira, ali bankari koji ima daju zajmove – mogu!“ ipak, zahvaljujući federativnoj mreži, nijedan američki novčani centar nije bankrotirao nakon LDC krize iz 80-ih godina.

Kako bi videli šta su posledice „obrtnog” zajma, potrebno je da napravimo razliku između knjigovodstvene i ekonomske vrednosti zajma. Uzmimo u obzir 10-o godišnji zajam od 100 miliona sa kamatom od 10%. Godišnja dobit od ovog zajma je 10 miliona. Sa „obrtnim zajmom“, bankari pozajmljuju drugoj strani 10 miliona kako bi mogli da isplate prvu ratu. Iz knjigovodstvene perspektive, zajam je tehnički 100 miliona, ali realni ili ekonomski zajam porastao je na 110 miliona. Kako bi isplatili sledeću ratu kamate, potrebno nam je 11 miliona i dug raste na 121 milion. Nakon 10

godina ukupan zajam je 100 ili 259,37 miliona. Snaga interesa na interes je „osudila“ drugu stranu, koja je izvršila pozajmicu, dok je zajmodavac sebi obezbedio izvor prihoda u okruženju sa hiperinflacijom, koje nije nepoznato LDC zemljama u 70-im i 80-im godinama prošlog veka.

1.8. ZATVARANJE IZLAZA PRE NEGO ŠTO LDC USPE DA SE OTRGNE

U proceni rizika i filozofiji pozajmica na korporativnom nivou ključna poruka je raznolikost. Krajnji način za smanjenje rizika je pronalaženje projekata čiji se prihodi kreću u potpuno suprotnom smeru. Internacionalne pozajmice LDC zemaljama bile su često zaštita vladama datih zemalja. Usled velike potrošnje iz nacionalnih fondova za veliki broj različitih projekata, uvek je postojala velika raznolikost, koja je osnovni preduslov za obezbeđivanje zajma. Ipak, banke su tokom godina izgubile pravac kada su u pitanju zajmovi. Samim tim oni su obezbeđivali raznolike, ali jako rizične zajmove za nerazvijene zemlje.

Još jedna forma raznolikosti koju su banke pokušale da postignu je pozajmljivanje većem broju preduzetnika u jednoj zemlji, na primer izvoznicima nafte (Meksiko i Venecuela) i uvoznicima nafte (Brazil i Argentina). Nažalost, zato što ove zemlje još uvek spadaju u LDC, određeni rizici nisu smešteni u različite grupe.

LDC zemljama su najčešće davani zajmovi u dolarima sa promenljivim kamatama bez ikakvih dodatnih troškova. Zbog toga što je nemoguće da neka vlada bankrotira na osnovu njihove mogućnosti povećanja poreza, pretpostavljalo se da neće biti dodatne štete. Prva dva člana su dizajnirana kako bi se napravila neka vrsta zaštite od inflacije, kako na domaćem tako i na inostranom terenu. Ova dva člana su važila i za uzamljivača i za zajmodavca; tako niko ne bi mogao da izvuče korist. Banke su davale ove zajmove bez ikakve kontrole nad kvalitetom i pre nego što su mogle da obezbede sredstva. Uz LIBOR, oni bi samo kupili OPEC dolare na tržištu eurovalute sa odgovarajućom kamatom, obeležili bi ih i prosledili uzajmljivaču. Kada su kamate tokom inflacije u Sjedinjenim Državama tokom 1980. i 1981. godine uzele maha, LDC zajmodavci su sve više i više podizali kamate.

1.9. BRADY OBVEZNICE, INTERNACINALNA DUŽNIČKA KRIZA I NOVA TRŽIŠTA

Iako se najveći krah tokom LDC krize desio 1987. godine, još jedan manji krah javio se 1989. godine. U tom periodu, državni blagajnik u Sjedinjenim Državama Nicholas

12


F. Brady predložio je strategiju koja će pomoći u rešavanju problema, a koja je postala poznata kao Brady plan, koji je bankama koje su davale zajmove dala sledeće tri alternative:

1. svoje zajmove su mogle da pretvore u tržišne obveznice sa početnom vrednošću od 65% u odnosu na početnu vrednost zajma – smanjenje bi iznosilo 35%.

2. mogle su da konvertuju zajmove u kolateralne akcije sa kamatom od 6,5 procenata, koje bi imale vrednost jednaku sa vrednošću smanjenja kamate.

3. mogle su da obezbede dodatna sredstva kako bi nacijama koje su se zadužile ponudile mogućnost da zadrže postojeću vrednost zajma – stara strategija bez gubitaka – mada su banke to u startu odbacile kao moguće rešenje.

Druga alternativa, koja je predstavljala neki vid osiguranja, produžavala je trajanje duga na 25-30 godina, u konjukciji sa smanjenjem kamate. Ipak, najvažnija komponenta ovog restrukturiranja zajma je kolateralizacija koja je kreirana uz pomoć vlade zemlje kojoj je zajam odobren i IMF-a (International Monetary fund) ili Svetske banke. Ovakav dogovor obično ima takvu strukturu da zemlja kojoj je zajam odobren kupuje nulti kupon iz Trezora Sjedinjenih Država, čija je vrednost jednaka delu vrednosti koja se duguje, a zadržavaju se deponovane denominirane akcije, kao neka vrsta zaloga. Ova restrukturirana obligacija poznata je kao Brady obveznice i njihova trgovina započela je na tvz. tržištu Brady obveznica. Tržište, koje je i zajmodavcima i uzajmljivačima davalo šansu za trgovinu, evoluiralo je u mehanizam za naplaćivanje duga na novim tržištima i kao barometar za određivanje vrednosti kredita za zemlje učesnice.

Do sredine 1992. godine, tržište Brady obveznica je poraslo na više od 100 biliona konvertovanih bankarskih zajmova. U to vreme, 12 od 16 najvećih dužnika učestvovalo je u programu, što je značilo da je 92% duga uspešno isplaćeno. Iako je Brady tržište donekle ometeno krizom u Meksiku (1994) i Brazilu (1999), ono je održalo svoju likvidnost i još uvek omogućava učesnicima da premere i uprave svoje rizike. Početkom milenijuma, započelo se sa ostvarenjem novog plana – LDC dugovi su trebali da budu oprošteni.

1.10. REAKCIJE TRŽIŠTA OBVEZNICAMA NA DOGAĐAJE POVEZANE SA INTERNACIONALNOM DUŽNIČKOM KRIZOM

Internacionalna kriza je generisala veliki broj studija koje su se bavile ovim događajem, a u kojima su date reakcije na odlaganje plaćanja dugova, gubitak provizija kao i na stvaranje dužničkih sindikata u LCD zemljama. Prve studije su se fokusirale na reakcije tržišta na odlaganje plaćanja duga Meksika u avgustu 1982. godine. Donekle iznenađujuće, rezultati su bili pomešani i konfliktni. U februaru 1987. godine, kad je Brazil objavio svoje odlaganje plaćanja duga, okruženje se promenilo, usled zahteva za većim otkrivanjem, razvojem sekundarnih tržišta za LDC, kao i iskustava investitora sa dužničkom krizom. Iako je tržište reagovalo negativno na saopštenje Brazila, većih reakcija nije bilo.

Nakon objavljivanja odlaganja vraćanja duga od strane Brazila, u maju 1987. godine Citicorp je objavio da je njegova provizija dobijena na osnovu LDC duga 3 biliona

13


dolara. Tržište je reagovalo pozitivno na ovu promenu strukture u korporaciji i ostale banke koje su imale udela u LDC dugu su bile nagrađene samo očekivanjem da će pratiti Citicorp, što se na kraju i desilo. Kada su ostale banke zaista objavile svoje provizije, moglo se zaključiti da nema problema u vidu „padobranaca” na tržištu. Ipak, Megginson, Poulseni i Sinkey (1995) su zabeležili negativan odgovor tržišta na ozvaničenje postojanje sindikata LDC zemalja u Latinskoj Americi. Ukoliko su ovi odgovori bili negativni, zašto su uopšte banke obezbedile sredstva za zajmove. Postoje četiri potencijalna objašnjenja:

1. menadžeri banaka preferiraju knjigovodstveni model firmi sa naglaskom na trenutnim EPS-om, pristup koji vodi ka fokusiranju na početne troškove, a ne na protok novca tokom trajanja zajma.

2. nepostojanje efikasnog tržišta za korporativnu kontrolu bankarskih kompanija koje omogućavaju knjigovodstvenom modelu da „cveta”.

3. politički pritisak koji se vrši na američke banke kako bi one obezbedile zajmove za zemlje u razvoju sa implicitnim garancijama da su zajmodavci zaštićeni od strane federalne novčane mreže.

4. ograničen protok finansija koje su inhibirale mogućnost tržište da potpuno proceni NPV zajmova datih LDC zemljama.

2. GLOBALIZACIJA I SISTEMSKI RIZICI

Go-go era za internacionalne aktivnosti američkih multinacionalnih banaka trajala je tokom 60-ih godina i početkom 70-ih kada je recikliranje „petrodolara” bila igra sa ogromnim ulozima. Aktivnosti internacionalnog bankarstva su se značajno usporile sredinom 70-ih godina usled kreditnog kraha 1974. godine, REIT krize kao i propasti Bankhaus Herstatt u Nemačkoj i Franklin National Bank u Njujorku, izazvale su određene sumnje u vezi sigurnosti i postojanosti banaka iz samog svetskog vrha. Nakon ovog nazadovanja, aktivnosti u internacionalnom bankarstvu su ponovo oživele, mada je ubrzo usledio još jedan krah, uključujući i internacionalnu dužničku krizu iz 80-ih godina, kontinentalnu krizu likvidnosti i masivno restrukturiranje banaka usled duga prema LDC zemljama, HTL (Highly Leveraged Transactions) i komercijalnih nekretnina.

Kao što smo videli, OBSA (Off-Balance Sheet Activities), aktivnosti koje se izvode mimo konačnog računa, naročito su bile aktuelne tokom 80-ih i 90-ih godina. Ove aktivnosti su u domenima najvećih banaka kao što su JPM Case, Bank of America i Citigroup. Veliki broj OBSA su aktivnosti na polju internacionalnog bankarstva, uključujući međudržavne transakcije, internacionalne transfere novca, pisma o kreditima, izdavanje Euronote, Eurocommercial papira, kao i razmene bazirane na promeni kamatne stope. Tokom perioda od 1993. godine do 1995. u izolovanim slučajevima došlo je do otkrivanja nedostatka interne kontrole u slučajevima Metalgesselschafft (Nemačka), Procter & Gamble (Sjedinjene Države), Bankers Tttrust (Njujork)i Barings Bank (London/Singapur). Očigledno, problemi su se zapravo odnosili na njihove internacionalne raspodele, iako sistemski ili na bilo koji drugi način nisu bile povezane.

14


Globalizacija i konsolidacija u zemljama dovela je do zbližavanja finansijskih sistema. Uz modernu kompjutersku tehnologiju i komunikacije, trilioni dolara u vidu transakcija se mogu trenutno preneti iz jedne zemlje u drugu, kao i van kontinenata. Moderna oruđa procene rizika ispituju i povezuju sve rizike koji su povezani sa promenom cena, kamatama, i kursevima valuta; ova ista oruđa, doduše, mogu biti iskorišćena i za različite spekulacije. Iako efikasnost globalnih finansijskih tržišta doživljava fantastični razvitak, istom efikasnošću možemo da prenesemo i greške. U katastrofalnim situacijama, samo svetska zaštitna mreža može da zaštiti globalizovane finansijske sisteme. Sistemski rizik je nesigurnost koja je povezana sa kolapsom finansijskog sistema. On se može javiti usled davanja neispitanih rizika ili rizika rada, ili usled oba. Kapital banke je „jastuk” za apsorbovanje gubitaka.

Sistemski rizici za kredite fokusiraju se na uobičajenim rizicima za sve firme koje su uključene u ekonomiju jedne države; sa druge strane, specifični rizici jedne firme odnose se na rizike specifične za jednu firmu. Ukoliko dođe do prenošenja, ono jednu firmu može da odvedu do kolapsa. Prenošenje u bankama se javlja kada se jedna banka poveže sa drugom, što rezultira krizom likvidnosti za finansijski sistem.

U određenom trenutku, svi smo se setili sledeće fraze: Kompjuter je u kvaru ili sistem na PC-u je pao. Setite se na koji način kompjuterski kvar može da izazove domino efekat, u zavisnosti od toga koji kompjuter ili koja mreža je u kvaru. Ukoliko kompjuter kontroliše bankomat, dolazi do neprijatnosti za klijente; veći problem je, sa druge strane, ukoliko su kontrole nekog bankomata regionalne, nacionalne ili internacionalne, ali je to i dalje samo problem korisnika. Pretpostavimo da dođe do pada POS sistema, i u tom slučaju pogođeni su i potrošači i samo poslovanje. Šta ako dođe do pada velikog sistema za isplaćivanje? Da li će svetska ekonomija stati? Da li će se javiti finansijska panika? Rizici koji se ovde javljaju su sistemski rizici.

Usvajanje makroekonomske stabilnosti Održavanje sigurnih i čvrstih finansijskih institucija koje mogu na pravi način

da iskoriste prednost koju obezbeđuju nove tehnologije.

Uz dinamiku globalizacije, prvi cilj je povećanje sigurnosti za sistemske rizike. Greenspan predlaže način za kontrolu sistemskih rizika, ne potiskivanjem sila tržišta i tehnoloških promena, već iskorišćenjem date tehnologije. Kako bi postigli ovaj cilj za individualne institucije, tehnologija može da bude iskorišćena kako bi se razvio bolji sistem za upravljanje rizikom, poboljšanje internih kontrola i povećanje efikasnosti i sigurnosti sistema isplate.

Kako bi se zaštitili od kraha finansijskog sistema, centralne banke su usvojile ono što Greenspan naziva „pokrićem u slučaju finansijske katastrofe”, što je u Sjedinjenim Državam ustvari federalna novčana mreža koja se sastoji od FDIC depozita, a i sama federacija je poslednja nada za spas. Ukoliko se upravljaju na odgovarajući način, određeni uređaj može da obavlja posao, ali u Sjedinjenim Državama, ništa od toga nije funckionisalo tokom krize 80-ih godina. Kada se budžet premaši, to može biti veliki problem, naročito za oporezovane građane, što je i ilustrovano primerom od 150 miliona S&L zbrke u Sjedinjenim Državama. Tokom 1990. godine, francuski i japanski centralni bankari su morali da osiguraju učesnike na tržištu iza kojih je stajala njihova vlada, a to su Credit Lyonnais (francuska najveća banka) i 10 najvećih

15


gradskih (komercijalnih) banaka u Japanu, koje su se našle u velikom problemu usleg problema sa nekretninama.

Greenspan (1996) naveo je da vladina sigurnosna mreža, bez obzira da li je to mreža u Sjedinjenim Državama, Francuskoj ili Japanu, treba da bude „rezervisana samo za najređe katastrofe, koje se javljaju, najčešće, svega nekoliko puta u jednom veku.” Kada se finansijskim institucijama da neka vrsta zaštite, gubi se regulativna disciplina i ohrabruje se moralni hazard. U teoriji, dilema je na koji način uspostaviti ravnotežu, na osnovu kapitala banke, kako bi se na pravi način odgovorilo na rizike koji leže negde između vladinog i privatnog sektora. Bilo koja finansijska institucija koja ne može da obezbedi ekonomski minimalni povraćaj novca u skladu sa postojećim rizicima, ne bi trebala ni da se razmatra za bilo kakvu pomoć od strane vlade. Ukoliko minim postoji, postoji i mogućnost dogovora: ukoliko vlade/centralni bankari ne apsorbuju određen nivo rizika, tačka oslonca banke će biti ograničena, finansijski sektor redukovan i ekonomski rast ograničen; sa druge strane, bankarski i finansijski sistemi koji se previše zaštićeni promovišu neefikasnost, preveliko preuzimanje rizika i ostale probleme, koji idu na račun oporezovanih građana.

Na kraju, Greenspan zaključuje da centralni bankari moraju da apsorbuju „najesktremnije rizike” kako bi omogućili globalizovanom finansijskom sistemu da efikasno radi. U isto vreme, normalni radni i finansijski rizici moraju ostati u privatnom sektoru i ne smeju da dobijaju pomoć iz javnog budžeta. Ipak, javni sektor, u skladu sa novim Basel Accord, želi da osigura da banke imaju dovoljno „adekvatnog” kapitala kako bi poslužile kao apsorber šoka pre nego što centralne banke IMF-a moraju da iskoriste svoju zaštitu.

2.1. PRENOSNI SISTEMI INTERNACIONALNOG BANKARSTVA

Kako bi svoje servise preneli i korisnicima na internacionalnom nivou ili kako bi pokrili tržište internacionalnog bankarstva kako bi ostvarili veću pokrivenost tržišta, banke moraju da primene jednu ili više organizacionih formi, koje ćemo navesti u daljem delu teksta:

1. Odgovarajuće bankarske veze: Ovaj pristup je najjeftiniji u smislu obezbeđivanja internacionalnih servisa korisnicima. U osnovi, to je odbrambena pozicija koja je dizajnirana tako da obezbedi potpuni meni bankarskih servisa bez ikakvih dodatnih ulaganja – banka jednostavno isplaćuje honorare za servise koje želi i sve ostale troškove pokriva korisnik. Naravno, kod ovog pristupa je mogućnost širenja ograničena. Ova metoda je mehanizam koji biraju manje banke koje žele da svojim klijentima obezbede sve moguće servise koji postoje. To su velike domaće ili strane banke koje ostvaruju internacionalne poslove, kao što su transfer novca, menice, njihova isplata, servisi procene rizika i prosleđivanje informacija.

2. Internacionalna odeljenja: kao baza za rad u domaćem okruženju internacionalno odeljenje je preduslov za širenje u internacionalno bankarstvo. Veličina odeljenja određuje potrebnu investiciju i broj personala. Uobičajeni paket servisa za miltinacionalne potrošače je osnovni cilj. Na ovaj način se donekle obezbeđuje fleksibilnost, direktna kontrola nad operacijama, kao i mogućnost primene pritiska na saradnike radi pružanja boljih servisa. Zbog velikog broja servisa koji se obezbeđuje na ovaj način, i zbog specijalnog

16


načina rada, vođenja knjiga i personala, ova organizaciona struktura se često naziva „bankom unutar banke”.

3. Ortaštvo/Sindikati kredita: Ova organizaciona struktura nudi mogućnost za širenje kredita bez velikih stranih ulaganja ili putovanja. Ortaštvo se obično stvara u novčanim centrima ili multinacionalnim bankama, ali one nisu njihovo osiguranje. Ona omogućavaju novim bankama na internacionalnom tržištu da dobiju deo „kolača” i da postanu poznate na tržištu.

4. Predstavništva: Ova forma sistema prenosa se fokusira na uspostavljanje kontakata i obezbeđivanje informacija glavnom centru. Predstavništva, bez obzira da li su domaća ili inostrana, nemaju dozvolu da sakupljaju depozite, daju kredite ili vrše transfer sredstava. Predstavništvo može da služi kao test za buduće ispostave, bez unošenja dodatnih sredstava potrebnih za uspostavljanje novog ogranka. Nivo servisa za klijente je iznad nivoa koji banka ima sa svojim klijentima. Na primer, ukoliko se nalazite na pravom mestu u pravo vreme i više ste zainteresovani za saradnju sa klijentom, osoblje u predstavništvu može da obezbedi informacije o lokalnom biznisu, ekonomske i finansijske informacije, kao i analize kredita.

5. Inostrani ogranci: Inostrani ili „prekomorski” ogranci rade kao lokalne banke u stranim zemljama. Ipak, gledano sa pravne strane, one su deo domaće banke. Kao takvi, oni su subjekti dualnih regulativa i na domaćem i na stranom terenu. Ovaj pristup obezbeđuje viši stepen fleksibilnosti i kontrole nad obezbeđivanjem internacionalnih servisa, pristup tržištima sa eurovalutom i sposobnost privlačenja novih poslovnih partnera. Troškovi investicije su, naravno, veoma veliki, naročito ako govorimo o svetskoj mreži. Obično se plaćaju inostrani porezi. Američke banke, na primer, imaju 2.500 inostranih ogranaka. U tabeli 3 prikazano je 36 odabranih zemalja u kojima američke banke imaju više od jednog ogranka. U ovih 36 zemalja, tri banke sa najviše ogranaka su Citibank (305), Fleet (185) i Chase (73). Zemlja sa najviše američkih ogranaka je Argentina, gde Fleet banka ima 139 ogranaka (58%) i Citibank ima 95 ogranaka (40%). Hong Kong je drugi na listi sa 53 ogranaka američkih banaka sa Chase (22) i Citibank/Citigroup (19). Sedamnaest ostalih zemalja imaju dvocifrene brojeve američkih ogranaka, pri čemu su prve tri Čile, Japan i Grčka. Engleska (najviše London) imaju samo 28 ogranaka, ali kako bi se bavili bankarstvom na svetskom nivou nije potrebno mnogo ogranaka.

U tabeli 4 prikazano je u kojim mestima su ogranci američkih banaka locirani. Ne iznenađuje rezultat da Njujork ima 157 ogranaka, Kalifornija 39 i Ilinois 29. takođe, prikazan je i Izveštaj o imovini i obavezama za ABN-AMRO banku, ogranak u Čikagu, do 31. marta 2000. godine. To je jedan od izveštaja koji inostrane banke u Sjedinjenim državama moraju da daju federalnoj vladi. Podaci su otkrili da banka ima više radnih operacija u odnosu na prodaju na malo. Na primer, sa strane obaveza, ogranak se finansira uglavnom iz sopstvenih sredstava (54%), trgovinskih sredstava (27%), ostalog pozajmljenog novca (15%) i federalnih fondova (12%). Sa imovinske strane, ogranak ima odnos pozajmica-imovina od 38% dok se sa druge strane uključuje u sigurnije transakcije (53%) uz pomoć federalnih sredstava (30%), investicija od strane vlade (13%) i trgovinskih dobara (10%).

6. Edge Akt i Sporazumne korporacije: Sve dok Edge Akt nije prihvaćen 1919. godine kao amandmant na Akt o federalnim rezervama iz 1913. godine,

17


američkim bankama nije bilo dozvoljeno da se upuštaju u internacionalne aktivnosti. Akt je prihvaćen kako bi se američke banke uključile u trku za servise koje su strane banke pružale. On je omogućio federalnim „pomoćnim” američkim bankama da se uključe u internacionalne aktivnosti, uključujući investiranje u akcioni kapital iz Sjedinjenih Država i da se granaju unutar Sjedinjenih Država. Pre uvođenja geografske regulative u Sjedinjenim Državama, banke su uspostavile sopstveni tvz. Edge Akt ili korporacije u lokacijama koje su van njihove države (Majami je bio popularna lokacija). Ove pomoćne banke su ustvari internacionalna odeljenja koja mogu da primenjuju funkcije internacionalnih ogranaka, ali unutar Sjedinjenih Država. Edge i sporazumne korporacije su omogućile učestvovanje samo u stranom bankarstvu i investicionim aktivnostima. Edge korporacije su okarakterisane kao federalne, dok su sporazumne korporacije državne kompanije koje posluju u skladu sa federativnim regulativama, koje važe i za Edge. Rezultat je Internacionalni Bankarski Akt iz 1978. godine.

7. Strane pomoćne banke i njihove podružnice: Ovi entiteti mogu biti u većinskom (pomoćne) ili manjinskom vlasništvu (podružnice). Iako imaju potencijal da obezbede veliki broj finansijskih servisa, glavni cilj njihovog ranog razvoja bio je nedostatak sigurnosti u procesu davanja jemstva. One su na taj način utrle put za Glass-Steagall Akt (1933) koji je odvojio komercijalno i investiciono bankarstvo, tako što je investicione bankarstvo „poslao” preko okeana. Nakon prihvatanja GLB Akta iz 1999. godine, primena ovih lukavstava nije bila potrebna. Godine 1965. Mellon National Bank iz Pitsburga je izvršila „prepad” na internacionalno bankarstvo kupovinom značajnog dela akcija BOLSA (Bank of London and South Africa) banke. BOLSA je ponudila Mellon banci mogućnost da pristupi (a) londonskom novcu i stranim tržištima, (b) tržištima u Španiji, Portugalu i Latinskoj Americi i (c) iskusnoj grupi internacionalnih bankara i operativnim procedurama.

18


Tabela broj 3 – Odabrane zemlje u kojima američke banke imaju više od jednog ogranka od 4. avgusta 2004. godine.

ZemljaBroj ogranaka

Banke sa više od jednog ogranka

Abu Dabi 2 Citibank (2)Argentina 239 Chase (2), Citibank (95), Fleet (139)Australija 15 Bank of America (3), Bank One (3), Chase (3), Citibank(3)Bahami 7 Bank One (2), Citibank/Citigroup (4)Brazil 11 Fleet (8), Morgan Guaranty (2)Belgija 5 NijednaBolivija 6 Citibank (6)Kajmanska ostrva 25 Citibank/Citigroup (4)Čile 47 Chase (2), Citibank/Citigroup (22), Fleet (21)Kina 15 Bank of America (3), Chase (3), Citibank (5)Kina (Tajvan) 24 Chase (3), Citibank/Citigroup (11)Dominikanska republika 5 Citibank (5)

Engleska 28 Bank of America (2), Chase (2), Citibank/Citigroup (4), Fleet (2), HSBC Bank USA (3), Morgan Guaranty (2), Riggs (2)

Francuska 8 Chase (2), Citibank (3)Nemačka 10 Chase (3)Grčka 40 Citibank (38)Hong Kong 53 Chase (22), Citibank/Citigroup (19)Irska 3 Citibank (2)Italija 11 Chase (4), Citibank (3)Jamajka 2 Citibank (2)

Japan 42 Bank of America (2), Bank of New York (2), Chase (5), Citibank (24)

Jordan 3 Citibank (3)Holandija 3 NijednaPanama 22 Chase (22), Citibank (7), Fleet (2)Filipini 15 Chase (2), Citibank/Citigroup (9)Singapur 20 Bank of America (4), Chase (4), Citibank/Citigroup (4)Španija 9 Chase (6)Južna Afrika 2 NijednaJužna Koreja 23 Bank of New York (2), Chase (2), Citibank (11)Švajcarska 6 Chase (2), Citibank (2)Tajland 5 Nijedna Turska 15 Citibank (13)Tunis 2 Citibank (2)Urugvaj 20 Citibank (5), Fleet (15)

19


Venecuela 9 Citibank (8)Vijetnam 3 Citibank (2)

8. IBF (International Banking Facilities): federalna vlada je 3. decembra 1981. godine odobrila američkim bankama pravo da svoje poslove sa euro valutom izvode i na domaćem terenu uspostavljanjem zone „slobodne trgovine“ za internacionalno bankarstvo sa Sjedinjenim Državama. Pristup IBF-u je ograničen na individualne banke čija baza nije u SAD-u, stranim korporacijama, stranim bankama i stranim pomoćnim kompanijama. IBF nije zahtevao kancelarije koje će biti isturena odeljenja u stranoj zemlji, ali su banke morale da prate određena pravila. Depozit u IBF-u nije subjekat kamate određene na osnovu Regulative Q; njihovi depoziti se ipak ne računaju prilikom određivanja FDIC depozita za osiguranje. IBF banke ne smeju da primaju depozite ili daju kredite rezidentima u Sjedinjenim Državama, i oni ne mogu da izvode svoje finansijske operacije u Sjedinjenim Državama. Depozit mora da bude uknjižen na najmanje dva dana, i instrumenti za ostvarivanje depozita nisu predmet rasprave. Kako bi ohrabrili razvoj IBF-a, neke države, kao što su Kalifornija, Florida, Džordžija i Njujork imaju dogovarajuće zakone kojima se ovi depoziti razdvajaju u odnosu na poreze.

Tabela broj 4 – Lokacije inostranih banaka u SAD-u do 4. avgusta 2000. godine

Država Broj ogranakaNjujork 157Kalifornija 39Ilinois 29Devičanska Ostrva 14Konektikat 2Kolumbija Distrikt 2Masačusets 1

Artikal Milioni dolara %ukupnog kapitalaSredstva i obaveze 1,698 6.52Vladina sigurnosna mreža 2,618 10.03Ostala osiguranja 695 2.66Federalni fondovi 7,838 30.04Pozajmice, ukupno od nezarađenog prihoda 9,804 37.58Trgovinska sredstva 2,480 9.51Ostala sredstva 958 3.67 Ukupna sredstvaUkupni depoziti i kreditni balans 9,528 36.52Federalni fondovi 3,243 12.43Ostali pozajmljeni novac 3,831 14.68Trgovinski rizici 7,171 27.48Ostali rizici 1,083 4.15Ukupna zaduženja usled DI-a 1,235 4.73 Ukupni rizici

20


9. Offshore bankarski centri i jedinice: Offshore bankarski centar je lociran u zemlji koja dozvoljava članovima koji nemaju stalnu adresu u datoj zemlji da rade sa spoljnim računima, koji nisu u okviru ekonomske aktivnosti te zemlje. OBU (Offshore Banking Unit) je odeljenje, koje se naziva „vanjskim ogrankom”, koji se stvar i kojim upravlja nerezidentna banka i nalazi se u jednoj od ovih zemelja. Glavna atrakcija OBU-a je nepostojanje restrikcija od strane lokalnih monetarnih vlasti i, u mnogim slučajevima, podobni politički, regulativni i poreski tretman. Ipak, OBU ne može da sakuplja domaće depozite. Sem toga, OBU može da se bavi gotovo svim postojeći aktivnostima. Obično se OBU nalazi u nekom internacionalnom finansijskom centru, najčešće u nekom od evropskih gradova, Srednjem Istoku, Aziji, Karibima – usled procesa globalizacije. Za američke banke, najpopularniji offshore bankarski centri su Bahami, Kajmanska Ostrva, Hong Kong, Panama i Singapur. Od 1981. godine, IBF je ponudio američkim bankama slične prednosti, ali u nekim od centara širom Amerike.

Tabela broj 5 - Potencijalne organizacione strukture dostupne za obezbeđivanje finansijskih servisa na internacionalnom nivou i karakteristika svake od njih sa tačke gledišta američkih

banakaOgraničenja određena na osnovu bilansa stanja

Organizaciona struktura

Geografska lokacija

Prihvata strani depozit

Daje strane

zajmove

Zahteva postojanje federalnih

rezerviFDIC

osiguranje

Poseban pravni entitet

Domaća banka SAD Ne Ne Da Da NeKorespondentna banka

SAD ili strana NP NP Ne Ne NP

Predstavništvo Strano Ne Ne Da NP NeOgranak strane banke Strano Da Da Ne Ne Ne

Strana pomoćna banka Strano Da Da Ne Ne Da

IBF SAD Da Da Ne Ne NeEdge Akt banka SAD Da Da Ne Ne DaOBU Strana Da Da Ne Ne Da/Ne

2.2. INOSTRANI OGRANCI KAO IZBORNI SISTEM ISPORUKE I RAZVOJ INTERNACIONALNIH OPERACIJA

Skorašnji podaci pokazuju da je dominantni sistem isporuke u SAD bankama sistem inostranih ogranaka. Iako je broj ogranaka oko 2,500, samo 25 (od 162) komercijalnih banaka su stvarni „igrači” u internacionalnom bankarstvu. Od ukupnih prihoda, inostrani ogranci generišu više od ½ , a za njima su glavna sedišta (uključujući IBF) kao i inostrane pomoćne banke. U tabeli broj 5 sumirane su, sa američke tačke gledišta, potencijalne organizacione strukture dostupne za pružanje finansijskih servisa internacionalno kao i karakteristike svake od strukture u zavisnosti od lokacije, bilansa stanja i ograničenja bilansa i regulative.

21


Na slici 1 ilustrovan je način na koji se rad internacionalnih banaka može razviti. Ova šema nam prikazuje da se razvoj odvija u četiri faze. Alternativno, ove faze možemo da posmatramo kao faze životnog ciklusa sistema prenosa internacionalne banke. U Fazi I, osnova operacija se uspostavlja u zavisnosti od finansiranja trgovine za lokalne izvoznike i uvoznike. U Fazi II, banka kreće na davanje zajmova inostranim bankama. U Fazi III, započinje se davanjem zajmova nefinansijskim inostranim firmama, i to preko offshore banaka. U fazi IV, banka prelazi na širenje ogranaka, u zemlji i inostranstvu. U ovoj fazi, internacionalno odeljenje banke takođe preuzima jednu formu novčanog centra banke, ali van zemlje porekla.

Slika broj 1 – FAZE INTERNACIONALNOG RASTA

2.3. KOMERCIJALNE AMERIČKE BANKE SA INOSTRANIM EKSPOZITURAMA

22


Za američke banke dominantan je sistem prenosa na internacionalnom nivou koji je ustvari samo forma inostranog bankarstva sa ograncima. U tabeli broj 6 prikazane su razlike između domaćih i inostranih aktivnosti američkih banaka sa finansijske perspektive. Tri odnosa koja su za nas najzačajnija, a koja se odnose na tradicionalno komercijalno bankarstvo, su:

Margina neto kamate: niža je na internacionalnim tržištima zbog veće konkurencije

Provizija za gubitak pozajmice: niža je na internacionalnom tržištu zbog boljeg kvaliteta pozajmice

Opterećenje: niže je na internacionalnim tržištima zbog toga što je rad efikasniji zbog manje zavisnosti od tradicionalnog granjanja i manje broja osoblja

Tabela broj 6 – Skraćeni pregled rada stranih i domaćih banaka u SAD (31. decembar 2000.)

Sve komercijalne banke Kancelarije inostranih banaka

Artikal Milioni dolara

%ukupnog kapitala

Milioni dolara

%ukupnog kapitala

Prihod od kamate 427,985 6.86 59,447 7.82Troškovi kamete 224,195 3.59 46,612 6.13Neto prihod od kamate 203,790 3.27 12,835 1.69Provizija za gubitak zajma 29,254 0.47 1,770 0.33

Prihod koji ne dolazi od kamate 152,751 2.45 20,652 2.72

Troškovi nevezani za kamatu 215,753 3.46 20,960 2.76

Kratak komentar na svaku finansijsku karakteristiku daje nam bolji uvid u razlike koje postoje između domaćeg i stranog bankarstva.

Niži NIM (1,69% u odnosu na 3,27%) nije ono što internacionalni bankari žele, ali je to nešto što internacionalno tržište diktira. Za razliku od domaćih tržišta, internacionalni bankari ne mogu da „zatvore” osnovne depozite kako bi finansirali sami sebe. Na primer, prosečna interesna kamata po dolaru sredstava je 6,13% /na stranom tržištu) u odnosu na 3,59% (domaće tržište). Pored toga, konkurencija i bolji kvalitet kredita diktira niže kamatne stope.

Intrernacionalno bankarstvo je po prirodi slično prodaji na veliko, što je glavni razlog njegove superiornosti u odnosu na domaće bankarstvo. Na slici broj 2 prikazane su provizije usled gubitka zajma (nemogućnosti vraćanja zajma) koje su varirale u SAD-u, Britaniji, Francuskoj i Japanu tokom 1989. i 1995. godine. Trend u PPL-u za japanske banke objašnjava zbog čega su u Japanu nastale velike finansijske teškoće tokom 90-ih godina, pa sve do 2000.

23


Slika broj 2 – PROVIZIJE U ČETIRI NAJVEĆE ZEMLJE

2.4. INOSTRANE BANKE U SJEDINJENIM DRŽAVAMA

Inostrane banke iz različitih zemalja igraju važnu ulogu u FSI-u (Financial-Services Industry) Sjedinjenih Država. Skoro sve najveće banke u svetu imaju komercijalne banke koje posluju u Sjedinjenim Državama. U tabeli broj 7 prikazane su različite organizacione forme kojima inostrane banke „zatvaraju” američko tržište, kao i ukupna sredstva za svaki tip entiteta. U tabeli su takođe date dodatne informacije o sistemima prenosa, koje smo već obradili kao što američke banke koriste ogranke za prenos finansijskih servisa preko okeana, tako i internacionalne banke primenjuju istu formu tako da u svetu postoji 283 ogranaka (podatak iz 2000. godine). Ovi entiteti imaju 902 biliona dolara u vidu sredstava, 70% ukupnih sredstava svih stranih entiteta u Sjedinjenim Državama i vode oko 1/3 poslova u Americi. Drugi najpopularniji način za generisanje sredstava je preko pomoćnih banaka.

24


Tabela broj 7 – Struktura i finansijski podaci za kancelarije stranih banaka u SAD-u prema tipu organizacije

Forma organizacije Broj Sredstva (bilioni dolara)Ogranci 283 901.9Pomoćne banke 84 314.4Agencije 70 39.2Edge korporacije 6 3.0Predstavništva 203 0.0 Ukupno 646 1 ,258. 5Locirane u Njujorku 300 (46.4%) 912.5(72%)

Zemlja Ukupna sredstva (bilioni dolara)Nemačka 218.9Japan 209.9Holandija 145.8Francuska 144.7Kanada 142.0Ujedinjeno Kraljevstvo 133.2Švajcarska 55.6 Međuzbir 1 ,050. 1(83 % )Sve ostale zemlje 208.4 (17%) Ukupno 1 , 258.5

Više od 25% ovih entiteta je u vlasništva stranih banaka. Njihovi ukupni prihodi su oko 314 biliona. Ukoliko uzmemo u obzir lokacijum skoro polovina banaka nalazi se u Njujorku, u kome generišu oko 912 biliona dolara, pri čemu se skoro 3 miliona, od ukupno 4 miliona, nalazi u vlasništvu stranih banaka. Takođe primetite sa su i predstavništva jako popularna, (postoje 203), mada ona ne stvaraju sredstva sama za sebe. Ona postoje kako izvršavali poslove koji su ugovoreni na nekoj drugoj lokaciji.

Na kraju možemo da zaključimo da strane banke funkcionišu u 646 različitih formi, pri čemu kontrolišu oko 1,2 triliona sredstava. Ukupna sredstva u inostranim bankama u Sjedinjenim Državama su porasla sa 20 biliona od 1972. godine na više od 1,2 triliona krajem 2000. godine. Godišnji rast od 16% nam govori da su Sjedinjene Države odlično tlo za rad inostranih banaka. Inostrane banke koje funkcionišu u Sjedinjenim Državama poštuju ista pravila kao i američke banke i imaju pristup istim sredstvima kao i američke banke, pod parolom nacionalnog tretmana. Na primer, nakon usvajanja Reigle-Neal Akta o kreditnom bankarstvu i efikasnosti ogranaka iz 1994. godine, strane banke mogu da šire svoje ogranke širom zemlje na isti način kao

25


i domaće banke. Pored toga, u GLB Aktu iz 1999. godine, i domaće i strane banke su dobile znatno veće polje delovanja u Americi.

U delu tabele broj 7 prikazana su ukupna sredstva koja poseduju kancelarije stranih banaka u Sjedinjenim Državama. Sedam zemalja (Nemačka, Japan, Holandija, Francuska, Kanada, Ujedinjeno Kraljevstvo i Švajcarska) imaju više od 1 triliona (83%) ukupnih sredstava svih banaka. Uz američke banke, banke ovih zemalja se smatraju za najveće i najprestižnije bankarske kompanije na svetu.

3. INTERNACIONALNO BANKARSTVO I NOVČANO TRŽIŠTE

Tržište internacionalnog bankarstva vrši finansijske funkcije koje su slične funkcijama na domaćem bankarskom tržištu. Odnosno, banke na ovim tržištima sakupljaju depozite iz svojih jedinica i pozajmljuju ih jedinicama kod kojih postoji deficit. Ukoliko se fokusiramo na usko značenje bankarstva, u smislu pozajmice i depozita, osnovna razlika između internacionalnog i domaćeg bankarstva je u tome što se internacionalno bankarstvo sprovodi i van granica neke zemlje, dok se domaće bankarstvo odnosi samo na jednu zemlju. Na primer, američke banke mogu da prikupe svoje depozite u Londonu, u odgovarajućoj jedinici, i da taj novac nekom pozajme u Japanu, preko svog ogranka u Tokiju. Znači, rizici internacionalne razmene, koji nisu relevantni za domaće bankarstvo, su jako važna stavka u internacionalnom bankarstvu.

3.1. TRŽIŠTE EVROPSKE VALUTE

Multinacionalne banke rade uglavnom na internacionalnom novčanom tržištu ili tržištu Evropske valute. Evropska valuta je potraživanje koje se vrši u valuti koja važi u zemlji porekla banke. Za internacionalnu banku, Evropska valuta je vremenski depozit dobijen od strane koja obezbeđuje depozit, ali depozit čija se valuta razlikuje od valute zemlje koja je izdala valutu u kojoj se depozit isplaćuje. Tržište Evropske valute se pojavilo krajem 50-ih i početkom 60-ih godina kao proizvod Hladnog rata. Sovjetski Savez i ostale komunističke zemlje su se plašile da će njihovi depoziti u bankama u Americi biti zamrznuti, tako da su one zaobilazile američke banke. Francuska je otvorenih ruku dočekala ove depozite, koji su postali poznati kao Eurobanke ili Eurodolari, zbog teleks adrese jedne od Francuskih banaka koja je nosila naziv EURO-BANK.

Glavni instrumenti internacionalnog bankarstva su depoziti i pozajmice u Evrodolarima. Depozit u Evrodolarima je depozit denominiran u odnosu na dolar, koji je lociran u banci ići ogranku van Sjedinjenih država. Pozajmica u Evrodolarima je pozajmica denominirana u odnosu na dolar koja je dobijena od strane banke ili ogranka koji se nalazi van Sjedinjenih Država. Suština internacionalnog bankarstva ili Evrobankarstva je nadmetanje za CD Evrodolara ili vremenski depozit od 100.000 dolara ili više kako bi obzebedili novac za Evrodolar zajmove. Tržište Evro valute se može posmatrati kao eskterni bankarski sistem koji funkcioniše paralelno sa domaćim bankarskim sistemom, u kome postoji zvanična valuta. Znači, Evrodolar dominira tržištem Evro valute, koje je tržište paralelno sa američkim bankarksim sistemom. Šta čini tržište Evro valute tako privlačnim, naročito za velike američke banke, je to što, i pored toga što je to tržište koje je paralelno sa američkim tržištem, jedino koje nema

26


rezervne zahteve i provizije vezane za depozitno osiguranje. Znači, sredstva se mogu obezbediti uz manje troškove. Potpuni razvoj tržišta Evro valute je još jedan primer zaobilaženja regulative – banke zaobilaze regulativo samo pomoću svoje inventivnosti.

Kako bi olakšali povećanje svojih sredstava, multinacionalne banke ulaze u transakcije arbitraže kamate. Odnosno, one pozajmljuju sredstva u jednoj valuti i zemlji, a zajmove daju u drugoj zemlji i drugoj valuti. Na primer, banka može da preuzme depozit u petrodolarima na Srednjem istoku i da ih zati pozajmi nekoj zemlji u Africi ili Aziji. Postojanje ovih situacija rezultat je postojanja različitih interesnih kamata u različitim zemljama. Cilj ovih tranaskcija je maksimizacija rasta kamate, uz odgovarajuću procenu rizika.

Proces povećanja kredita na tržištima Evro valute može sa obuhvata i ponovno davanje depozita u nekoliko banaka pre nego što se novac pozajmi nekom klijentu koji nije u vezi sa bankarskim poslom. Naravno, sve dok se pozajmica ne izvrši, ne dolazi ni do povećanja kredita. Kako bi procenili vrednost tržišta Evro valute u smislu kapaciteta za obezbeđivanje kredita, međubankarski depoziti moraju biti isključeni. Veličina tržišta Evro valute procenjuje se na oko 1 trilion dolara. Ponovno zalaganje novca u vidu depozita se dešava na međubankarskom tržištu. Sredstva na ovom tržištu se razmenjuju na osnovu veličine banke, reputacije, kao i stabilnosti, kao i na domaćem tržištu. Povećanje kredita na međubankarskom tržištu je jako mali, iznosi oko 0.25%.

Osnovna stopa na tržištu Evro valute je LIBOR (London Interbank Offered Rate). LIBOR predstavlja stopu po kojoj je vodeće multinacionalne banke iz Londona međusobno pozajmljuju novac i LIBOR referentna stopa postoji za svaku Evro valutu (Evrodolar, Evromarke, Eurojen). Štaviše, ostali svetski finansijski centri imaju sopstvene međubankarske stope: TIBOR za Tokijo, SIBOR za Singapur, EURIBOR za područje Evrope. BBA (British Bankers Association), britanska bankarska asocijacija daje srednju vrednost LIBOR-a prema dolaru na londonskom tržištu na osnovu podataka iz 16 najvećih banaka za 1 mesec, 3 meseca, 6 meseci i 1 godinu. Kako bi ilustrovali, 9. maja 2001. godine, LIBOR kriva je uma U oblik:

Period LIBOR1 mesec 4.12625%3 meseca 4.06000%6 meseci 4.03000%1 godina 4.16000%

Protok sredstava od inicijalnog depozita do pozajmice, na osnovu tržišne cene, ilustrovano je sledećim primerom:

Transakcija Cena (stopa%) Premija (%)Prvi Evrodolarski depozit 4.03000 (LIBOR) NPPrvi međubankarski depozit 4.15500 0.125Drugi međubankarski depozit 4.40500 0.250Treći međubankarski depozit 4.90500 0.500Evrodolarski zajam 7.03000 2.125

27


Premije na međubankarskom tržištu su jako male zbog troškova i rizika, koji su takođe minimalni. Sa druge strane, Evrodolarski zajmovi su skuplji i obično sa sobom nose više rizika; znači, za njih je potrebna dodatna obrada rizika. Ovi zajmovi su zajmovi sa promenljivom stopom kod kojih se prilagođenje rate vrši na svakih 3-6 meseci, u zavisnosti od vremenskog depozita.

Primena LIBOR-a na tržištima Evro valute je funkcionalni ekvivalent primenu određivanju cene su početnu stopu koje se primenjuje na američkom tržištu. Pored dodatnog određivanja cena, primenjuje se obavezna naknada, kao integralni deo tržišta. Ove naknade, koje su obično subjekti kompetitivnog pritiska, kreću se u rasponu od 0.25 do 0.50%, pri čemu je potrebno da se isplata izvrši u tačno dogovorenom vremenskom roku. Američka praksa kompenzacije bilansa nije do sada primenjivana ana tržištu Evro valute ili na domaćem evropskom tržištu.

Zbog neograničene prirode Evrovalutnog tržišta, konkurencija je ogromna, i za obezbeđivanje zajmova i za depozite. U odnosu na domaće tržište, internacionalna tržišta imaju veće stope za depozite i manje stope za zajmove. Rezultat je takav da su margine profita manje. Veličina određenog segmenta tržišta se može posmatrati kao segment čiju veličinu određuju multinacionalne banke i njihova volja za prihvatanjem određenog povećanja depozita.

Kao i kod tržišta sa međunarodnom razmenom, tržište Evro valute nije ograničeno samo na jednu lokaciju; to je ustvari mehanizam koji služi za transfer sredstava, a koji ne poznaje granice. Sredstva inostranih ogranaka u američkim bankama dele se podjednako između tri oblasti: (1) Ujedinjneog Kraljevstva, (2) Južne Amerike i Kariba i (3) ostalih lokacija koje obuhvataju kontinentalnu Evropu, Aziju i Afriku.

Tržište Euro valute ima veliki broj važnih karakteristika. Kao prvo, to je potpuno tržište. Visoka vrednost CD-a je instrument za određivanje pouzdanosti, koji učesnici u obezbeđivanju zajma često koriste za olakšavanje denominacije, kada su u pitanju veliki zajmovi. Kao drugo, internacionalna i domaća novčana tržišta su sektori koji se međusobno takmiče na globalnom tržištu kada su u pitanju finansijska sredstva i obaveze. Kao treće, tržište Evro valute nije subjekt regulative, i usled toga je internacionalno bankarsko tržište naročito privlačno američkim bankama, jer je u SAD-u bankarska regulativa čvršća u odnosu na bilo koju drugu zemlju. Četvrto, tržište Evro valute je konkurentnije u odnosu na domaća tržišta. Usled toga, margine profita i interesa su manje zato što stope depozita moraju biti veće, a stope zajmova manje, kako bi se ovo tržište moglo izboriti sa domaćim novčanim tržištem; i peto, analiza rizika koja je potrebna na Evro valutnom tržištu je kompleksnija zbog rizika inostranih razmena i rizika investiranja u inostranstvu, faktora koji nisu kritični na domaćem novčanom tržištu. Možemo, dakle, da zaključimo, da tržište Evro valute povezuje različite valute i zemlje sveta u jedno globalno finansijsko tržište.

3.2. TRŽIŠTE INOSTRANE RAZMENE

Tržište Evro valute se ne bi smelo mešati sa FX ili Forex (Foreign-Exchange) tržištem, deviznim tržištem. Kod deviznog tržišta, jedna valuta se menja za drugu, dok se na tržištu Evro valute odvijaju internacionalne bankarske aktivnosti. Kao i tržište

28


Evro valute, devizno tržište nema centralno „mesto okupljanja” i transakcije se vrše putem telefona, teleksa ili Interneta. Ptacek (2001) je naveo i jedan primer: 7. maja 2001. godine, postavljene su dve on-line, internacionalne platforme za FX razmenu: STN Treasury čiji je vlasnik SunGard iz Pensilvanije, i FXAll bankarski FX servis. Pošto je ukupna vrednost FX tržišta oko 1,5 triliona u toku samo jednog dana, veliki broj igrača želi da se uključi u igru. Još jedan Forex sistem baziran na Internetu, koji se naziva Atiax i čiji je vlasnik Reuters Group, Citigroup, Deutche Bank i JPM Chase je takođe uspostavljen u skorije vreme. Tri FX sistema koja su počela sa radom 2000. godine su State Street Corp., Currenex i CFOWeb.

Devizno tržište postoji zbog potrebe za trgovinom između zemalja sa različitim valutama. Odnosno, izvoznici ne žele da rukuju sa stranim valutama. Oni žele sa budu isplaćeni u nacionalnoj valuti. Kursne liste za najznačajnije valute se dnevno objavljuju u publikacijama kao što je Wall Street Journal. Date stope se odnose na količine novca od 1 miliona ili više, a koje se razmenjuju između najvećih banaka.

Deviznim tržištem dominiraju ogromne komercijalne banke, domaće strane. Kako bi obezbedili servise za devizno tržište, ove banke zauzimaju poziciju u odnosi na glavne valute na svetskom nivou. Neke američke banke zauzimaju pozicije zadržavanjem depozita u inostranim bankama. Pored pružanja usluga klijentima koje su vezane za različite valute, banke se takođe bave trgovinom na deviznom tržištu, ali za sopstvene potrebe. Prihodi koji dolaze od razmene na deviznom tržištu čine od 10 do 60% ukupnih prekookeanskih prihoda za neke američke banke. Prihodi sa deviznog tržišta se sastoje od dve komponente: (1) profita ili gubitaka na osnovu trgovine, i (2) gubitaka ili prihoda ostvarenih prevođenjem valuta. Poslednje se odnosi na gubitke i prihode koji su ostvareni u svim valutama, a koji se dobijaju na osnovu bilansa stanja. Suma gubitaka ili dobitaka ostvarenih na osnovu prevođenja valuta plus profit i gubici ostvaren trgovinom jednaki su ukupnom prihodu na deviznom tržištu. Promenljivost prihoda sa deviznog tržišta je dobar indikator operativnog rizika deviznog tržišta. Generalno, ukupni internacionalni prohod multinacionalnog BHC-a je jako promenljiv. U nekim slučajevima, ipak, ova promenljivost ide u suprotnom smeru od ukupnog prihoda (diversifikacija)i ukupan efekat je stabilizacija.

3.3. SISTEMI MONETARNOG KURSA, EVROPSKI MONETARNI SISTEM I EVRO

Internacionalni monetarni sistem, koji je evoluirao tokom vremena, sastoji se od politike i prakse, institucija, regulativa i mehanizama koji određuju kurs. Tadanašnji mehanizam određivanja kursa je evoluirao iz sistema fiksnog kursa koji je postavio Bretton Woods (1944-1973) pa do današnjem sistema sa promenljivim kursom. Ipak, vrlo često dolazi i do intervencije centralnih banaka na deviznom tržištu. Ove intervencije su dizajnirane kako bi se donekle uticalo na kurs neke valute. Na osnovu studije koja je izvedena uz pomoć 22 monetarne uprave, zaključuje se da mehanizam intrevencije najčešće zavisi od izbora tržišta, tipova konkurencije, vremena intrevencije u toku dana, svrhe intervencije, i ostalih faktora. Ipak, u najvećem broju slučajeva intervencija je samo mera za privremeno zaustavljanje: tokom dužeg perioda, ona ne može da spreči da na valutu utiču stvarne tržišne sile.

29


EMS (Europian Monetary System) evropski monetarni sistem kreiran je 1979. godine kako bi se u Evropi uspostavila monetarna stabilnost, i kako bi se promovisala ekonomska i politička unifikacija za Evropsku Uniju, koja je pre toga bila poznata kao Evropska Ekonomska Zajednica ili „Zajedničko Tržište”. EMS je započeo nekoliko važnih promena u kursu. Kao prvo, kreirana je zajednička jedinica za plaćanje, ECU (European Currency Unit), koja je kasnije preimenovana u Evro (Euro). Za razliku od ECU, Euro je valuta koja je počela sa „cirkulacijom” januara 2002. godine. Drugo, zamenjena je „zmija” koja je predstavljala evropsku verziju sistema sa fiksnim kursom, koji se pojavio nakon kolapsa Bretton-Woods sporazuma, sa planom da se pređe na ERM (Exchange Rate Mechanism). Ipak, sve do Maastricht Sporazuma iz 1991. godine, EMU nije bila uspostavljena u praksi. ERM predstavlja EMS proceduru za povezivanje i upravljanje kursevima EMU zemalja članica.

Jedan Evro ima sledeće vrednosti

13,7063 austrijskih šilinga40,3399 belgijskih franaka5,94573 finskih franaka6,55975 franscuskih franaka1,95583 nemačkih maraka0,787564 irskih funti1936,27 italijanskih lira40,3399 luksemburških franaka2,20371 holandskih gildera200,482 portugalskih eskudosa166,386 španskih pezeta340,750 grčkih drahmi

Euro se može uporediti sa britanskom funtom, američkim dolarom i japanskim jenom. Kurs evra u odnosu na dolar je startovao sa 1,0653 1999. godine, ali je 2000. godine pao na 0,9232 USD za evro. Do 14.maja 2001. godine, evro je nastavio sa padom na 0,8743 USD iako je u januaru 2001. godine dostigao vrednost od 0,9376. iako se valute za 12 evropskih zemalja i dalje pominju u sekcijama koje se odnose na njihove kurseve, njima se ne trguje. Na primer, 14. maja 2001. godine vrednost nemačke marke je iznosila 0,4470 za 1 dolar, a to je vrednost dobijena na osnovu vrednosti evra.

Treća jako važna prekretnica za EMU je kreiranje ECB, Evropske Centralne Banke. Njen zadatak je snabdevanje EMU zemalja novcem i kreditima.

Ukoliko želimo da naglasimo pozitivne strane i troškove EMU i evra, postoji potencijalna korist kada je u pitanju kapitalno tržište, koje može da smanji troškove za EU firme i samim tim proširi ulaganja i ekonomski rast; smanjenje rizika vezanih za stalnu promenu kursa; povećanje konkurentnosti evropskog tržišta. Najveća mana EMU može proizaći iz monetarne nezavisnosti. Ukoliko nam je poznata istorija Ujedinjenog Kraljevstva, ne čudi činjenica da je UK odbilo da se pridruži Uniji i da barem na neki način sačuva svoju prednost – monetarnu nezavisnost. Naravno, ona ima mogućnost pridruženja Evropskoj Uniji.

30


Iako se EMU tek razvija, Vives (2001) tvrdi da njena finansijska regulativa nije adekvatna ni za očuvanje ni za usvajanje finansijske integracije. On se zalaže za sledeće reforme:

Uvođenje jasnih procedura za upravljanje krizom i upravljanje ECB-om Pripremu osnove za centralizovaniju kontrolu bankarstva, osiguranja i

sigurnosti Uspostavljanje i konsolidaciju aktivne i konkurencije u Evropskoj Uniji kako

bi se ograničila snaga lokalnog tržišta, koji su previše jaki da bi nestali.

3.4. KOORDINIRANA UPOTREBA EURO VALUTE I DEVIZNA TRŽIŠTA

Transakcije uz odgovarajuću arbitražu na tržištu Euro valute se mogu zaštititi od rizika koji dolaze sa deviznog tržišta primenom tržišta sa pred-razmenom. Primetite da su u EU takvi rizici uklonjeni, ali da i dalje postoje kada se radi o razmeni između evra i neke druge valute. Ideja je smanjenje rizika razmene korićenjem unapred pripremljenih ugovora kako bi se osigurala profitabilnost arbitražne transakcije. U ovom kontekstu, gubici ili dobici ostvareni prilikom razmene se ne tretiraju kao gubici ili dobici ostvareni razmenom, već kao podešenja dobitka prilikom arbitražnih transakcija. Na primer, ako zajam odobren u evrodolarima od neto 1% ima odgovarajući gubitak tokom transakcije koji je u ugovoru dat kao 0,4% zajma, ukupni profit ostvaren ovom arbitražom je 0,6%. Na ovaj način je obezbeđena zaštita od nepredvidljivih momenata vezanih za promenu kursa valute.

3.5. SMANJENJE TROŠKOVA ZA ODRŽAVANJE FONDOVA

Pretpostavimo da američka banka ima domaćeg poslovnog klijenta koja pozajmljuje određena sredstva u domaćoj ili inostranoj valuti i na kapitalnom tržištu. Ukoliko firma vrši pozajmice na internacionalnom nivou (u drugoj valuti), stvarna vrednost domaće valute, dolara, koja je potrebna za ostvarivanje kamate i osnovno plaćanje zavisi od budućeg kursa. Iz tog razloga, ne možemo jednostavno uporediti domaće i inostrane kamatne stope. Uzmimo u obzir sledeću informaciju za Alpha Company koja može da izvrši pozajmljivanje u Japanu ili SAD-u.

Novčano tržište Dolar JenTroškovi pozajmice 5% 2%FX tržište (jen/USD) Naveden OčekivanU datom trenutku 122 -Nakon godinu dana 119 120

Alpha može da pozajmi sa troškovima od 5% u SAD-u ili 2 % u Japanu. Izgleda na prvi pogled da je pozajmica u Japanu jeftinija. Ipak, sve dok ne uzmemo u obzir i odnos jen/dolar, ne možemo sa sigurnošću da kažemo koliki su troškovi pozajmice. Na primer, očekivana promena u vrednosti jena je 1,64%, (122-120)/122. Znači, Alpha bi sigurno morala da vrati pozajmicu u jenima, ukoliko bi isplata bila izvršena u jenima. Da li je pozajmica u Japanu dobra ideja? Troškove pozajmice možemo sa aproksimiramo dodavanjem očekivane promene u vrednosti jena u odnosu na kamatu. U ovom slučaju, Alpha bi imala troškove pozajmice od 3,64%, što je manje od kamate u SAD-u koja iznosi 5%.

31


Preciznije, pretpostavimo da Alpha pozajmi milion dolara i da se složi da isplatom prve rate i kamate do kraja 1 godine. Firma koja je pozajmila 122x1,000,00 = 122 miliona jena mora do kraja prve godine da isplati 122,000,000x(1+.02)=124,44 miliona jena. Ipak, promena jena u toku jedne godine zavisi od kursa u datom trenutku. Ukoliko je kurs 120 jena/dolar, efektivni troškovi pozajmice su 3,7% (<5%). Naravno, ne postoji garancija da će dolar imati vrednost 120 jena/dolar. Ukoliko je vrednost dolara manja, na primer 118 jena, onda su troškovi uzimanja zajma 5,46% (>5%).

Na kraju, možemo da zaključimo da pozajmica u drugoj zemlji najviše zavisi od budućeg kursa valute, koja je uvek nepoznata. Za razliku od pozajmljivanja u domaćoj valuti, pozajmljivanje u stranoj valuti znači dodatnu nesigurnost usled rizika promene kursa i odstupanja od unapred određenih vrednosti. Ipak, ugovori, koji se mogu iskoristiti za eliminisanje rizika, omogućavaju individualcu ili firmi da generišu protok novca i na taj način ostvare validna poređenja.

3.6. POZAJMICE I HEDŽING PROTOKA NOVCA

Nastavimo dalje sa Alpha primerom. Pretpostavimo da je ugovorm postignuta vrednost jena od 119 jena/doalr. Uz ovakav ugovor, Alpha će isplatiti 1.045.700 dolara nakon godinu dana bez obzira na tadašnji kurs i na taj način će osigurati da troškovi pozajmice iznose 4,57%. Ovaj kurs, staviše, obezbeđuje manje troškove čak i u odnosu na domaću pozajmicu, tako da je bolje pozajmiti novac u Japanu. Efektivni troškovi od 4,57% često se naziva hedžingom sredstava. Kao takav, hedžing se odnosi na činjenicu da su rizici vezani za stranu valutu eliminisani.

Matematički, hedžovani troškovi sastoje se od dva elementa: stranog kursa (npr., 2% u prethodnom primeru) i premija ili popusta iz ugovora koji se koriste za izračunavanje mogućih odliva novca. U slučaju kda firma pozajmi u stranoj valuti sa

kamatom r f i isplatom prve rate i kamate nakon određenog perioda i premije ili

popusta u stranoj valuti p , hedžovani troškovi sredstava, rh , može biti proračunat kao:

(1+r f )× (1+ p )=(1+rh ) (15.1)Ili

rh=(1+rf )×(1+ p )−1 (15.1a)

U prethodnom primeru, jen je prodavan za (1/119-1/122)/(1/122)=2,52% premije.

Znači, smanjenje troškova iznosi (1+0 .02 ) (1+0 .0252 )−1=0 .0457=4 .57 % . Ova kalkulacija validna je samo kada su strukture pozajmice jednostavne – isplata prve rate i kamate nakon godinu dana.

3.6.1. Hedžovani troškovi sa višestrukim isplatama

32


Ukoliko isplata kamate podrazumeva više od samo jedne isplate, broj ugovora mora takođe biti veći od samo jednog ugovora, uz odgovarajuće hedžovanje troškova. Pristup se zasniva na korišćenju hedž protoka za isplate na domaćem terenu uz ugovorne kamatne stope, a da se zatim izračuna efektivna kamatna stopa za efektivne isplate. Na primer, ako bi Alpha Company pozajmila 122 miliona jena i sklopila ugovor za isplaćivanje akumulirane kamate i polovine rate za godinu dana, i preostali iznos plus kamata nakon dve godine, količina novca u jenima bi iznosila:

Kraj prve godine: 122x0.02 = 2.44; 2.44+61 = 63,44 jenaKraj druge godine: 61x0.02 = 1.22; 1.22 + 61 = 62,22 jena

Pretpostavimo da je firma uspela da pored ugovorenih 119 jena ugovori i vrednost od 117 jena/dolar za ratu u drugoj godini, dobijamo sledeće podatke:

Vreme Protok novca u jenima FX kamata Protok novca u dolarimaSadašnjost 122 milion 122 1.000.000

Godinu dana -63.44 miliona 119 -533.109Dve godine -62.22 miliona 117 -531.795

Uz dati protok novca u dolarima, ovaj problem rešavamo primenom finansijskog kalkulatora. Ovo znači da je kamata koja je navedena hedžovala troškove za 2 godišnji zajam sa definisanim tempom vraćanja, sada spala na 4,2986% ili 4,3% što je manje od 5% u SAD-u. Ovim se potvrđuje predviđena vrednost jena za dati vremenski period.

3.7. EUROBOND TRŽIŠTE

Eurobond tržište je internacionalno tržište za dugotrajne zajmove; ono ne predstavlja segment tržišta Euro valute. Evro obveznice (eurobond) su slične obveznicama koje se izdaju na domaćem terenu, uz razliku u tome da one ne podležu legalnim restrikcijama zemalja čije su valute navedene u obveznicama, ali samo ako se obveznice prodaju samo strancima. Najpopularnija Evro obveznica je američki dolar. Evro obveznice se simultano postavalju u različitim zemljama preko sindikata investiranja ili trgovačkih bankara. Veličina tržišta ovim obveznicama je oko 1/10 tržišta evro valute. U poređenju sa deviznim tržištem ili tržištem evro valute, ovo tržište je od malog značaja za internacionalno komercijalno bankarstvo.

4. RIZICI VEZANI ZA INTERNACIONALNO BANKARSTVO

Definišimo internacionalno bankarstvo kao finansijske aktivnosti koje obuhvataju rizike rada u različitim zemljama i sa različitim valutama. Aktivnosti, su iste bez obzira da li se radi o domaćem ili internacionalnom bankarstvu. Ove aktivnosti podrazumevaju aktivnosti tradicionalnog bankarstva: prihvatanje depozita i davanje zajmova u zavisnosti od bilansa stanja kao i sklapanje ugovora i obaveza. Pored toga, pre izdavanja GLB Akta iz 1999. godine multinacionalne američke banke su morale da koriste strana tržišta radi slobodnijeg investicionog bankarstva, koje se u mnogim zemljama naziva trgovinskim bankarstvom.

33


Domaće komercijalno bankarstvo je manje komplikovano u odnosu na internacionalno ili bankarstvo u više zemalja sa više valuta zato što se u tom slučaju koristi samo jedna valuta i na snazi je samo jedan politički režim. Zamislite koliko si komplikovanije (i rizičnije) bilo američko bankarstvo ukoliko bi moralo da se bavi sa 50 politički nezavisnih država, pri čemu svaka od njih ima svoju valutu. Procena rizika i upravljanje bankom se ne bi mnogo razlikovalo od postojećeg, ali bi procena rizika za 50 valuta i rad sa 50 različitih vlada značajno otežala analizu. Ipak, kao što pre-EMU euro model pokazuje, zadatk je moguće izvršiti.

Na slici broj 3 prikazana je korisna 2x2 matrica sa kategorizovanim internacionalnim bankarskim aktivnostima. Matrica bi trebala da se tumači posebno za svaku zemlju. Severozapad matrice (označen sa A) odnosi se na „domaću poziciju”. Banke koje se ne bave internacionalnim aktivnostima, kao što je slučaj sa hiljadama banaka u SAD, rade samo sa domaćom valutom. Preostale ćelije (B+C+D) odnose se na internacionalne pozicije bez obzira da li se radi sa domaćom valutom i strancima (B) ili stranom valutom i domaćim klijentima (C) i strancima (D).

Rad sa strancima i domaćom valutom (B) naziva se „tradicionalnim inostranim pozicijama” zbog tradicionalne ili istorijske uloge koje imaju banke u obezbeđivanju domaće valute za finansiranje trgovine sa drugim zemljama. Ova praksa podrazumeva održavanje odgovarajućih bilansaih stanja sa stranim bankama. Banke zajednice obično koriste svoje banke na domaćem terenu kako bi pokrili i to, za njih strano, tržište.

Pozicije za stranu valutu (C+D), kao što je Evro valuta, odnosi se na sredstva i obaveze koje su denominirane u vidu strane valute, a koje se odnose i na domaće i na inostrane klijente. Uz razvoj offshore banaka, naročito u SAD-u i Japanu, razlika između C i D pozicije postala je gotovo nevidljiva. Rezultat – termin internacionalni bankarski kredit, koji pokriva poslovanje i na domaćem i na inostranom terenu, sa domaćim i inostranim valutama, sve se više koristi.

Bankarsko poslovanje sa strancima ili pozicije koje se odnose na više zemalja (B+D) odvijaju se ili u domaćoj ili stranoj valuti. BIS sakuplja ove informacije iz dva razloga: kako bi se unapredili podaci o transakcijama (statističke svrhe) i kako bi se što bolje zabeležila uloga banaka u finansiranjima (analitičke svrhe).

Slika broj 3 – KATEGORIJE AKTIVNOSTI INTERNACIOALNOG BANKARSTVA

Sredstva i obaveze bankeSa domaćim klijentima Sa strancima

Domaća valuta A BStrana valuta C D

A = domaće pozicijeB = tradicionalne strane pozicijeC+D = pozicije strane valuteB+D = eksterne pozicijeB+C+D = internacionalne pozicije

34


4.1. RIZICI DRŽAVA

Prema Walter Wriston-u „Zemlje ne bankrotiraju”. Ipak, neke zemlje ne mogu da otplate svoje kredite i zajmove i to su uvek loše vesti za banke. LDC kriza je jedan od primera. Još jedan slavan primer je Lenjinova odluka iz 1916. godine da ne iskoristi carske obveznice. Cena te odluke je nemogućnost Rusije da vrši pozajmice na svetskom nivou narednih 80 godina. Februara 1996. godine Rusija je objavila svoje prvo puštanje internacionalnih akcija još od 1916. godine. Prema Lindsey-u (1996), Lenjin najverovatnije nije doneo lako ovu odluku, već kao racionalnu kalkulaciju. Smanjenjem ruskog duga, on je oslobodio finansijske resurse kako bi nastavio sa revolucijom i kako bi nahranio narod. Ipak, odsečenost od internacionalnih kredita i posledice koje sa sobom donosi nemogućnost trgovine na svetskom nivou su mnogo veća cena za plaćanja u odnosu na dobrobiti oslobađanja od duga.

Nesigurnost u isplatu zajma se naziva rizikom države ili vlade. Internacionalni zajmovi obuhvataju i kurs. Pored toga, u zavisnosti od toga na koji način je ugovorena rata zajma, uzajmljivač takođe može da se nađe u lošoj situaciji i usled promenjivog kursa. Interense kamatne stope, koje su delom povezane i sa inflacijom, su jako važna informacija.

Kao što smo naglasili u našoj analizi koja se tiče domaćih rizika, deflacija je mnogo jača „sila uništenja” kvaliteta zajma u odnosu na inflaciju. Sektorske deflacije, koje najčešće pogađaju neku zemlju ili region, se razlikujuod makro deflacija koje su pogodile SAD 30-ih godina i Japan 90-ih godina. Kako su centralni bankari fokusirani na smanjenje inflacije putem konetarne discipline, ovaj uzrok kreditnih teškoća se često zanemaruje. Na primer, svetski pad energije i cena farmerskih proizvoda je veliki izvor finansijskih teškoća u LDC zemljama. Možemo da zaključimo da banke ne moraju da budu direktno uključene u internacionalni bankarstvo kako bi i one osetile promene na internacionalnom planu.

Kad god se finansijska transakcija vrši van nacionalne granice ili u stranoj zemlji, ona je direktno izložena rizicima konvertibilnosti i transfera, koji se često nazivaju jednim imenom politički rizik. Čak i ako su inostrani uzajmljivači u stanju da vrate svoje dugove, kontrola razmene im može zabraniti povraćaj novca usled nemogućnosti da se data valuta nabavi na vreme i prenese. Alternativno, uzajmljivači uključujući i neke zemlje, ne žele da vrate svoje dugove i zauzimaju poziciju da se njihovi zajmovi moraju restrukturirati ili se o njima mora ponovo razgovarati, kao što je to bio slučaj sa LDC zemljama 80-ih godina.

U analizi kredita, posao zajmodavca je određivanje verovatnoće da li će zajam, bio domaći ili inostrani, biti isplaćen. Glavne stavke kreditne analize su karakter (reputacija), kapacitet (prihodi), kapital (stvarna vrednost), zalog i uslovi. Jedina razlika između domaćih i stranih zajmova leži u kompleksnosti inostranih zajmova zbog internacionalnih rizika i političkih rizika. Ukoliko su prihodi i zalog uzajmljivača osetljivi na promene kursa, ukoliko modelujemo njegovu mogućnost vraćanja duga, moramo da obuhvatimo i kompleksne faktore.

4.2. PRIMENA TEHNIKE KLASIFIKACIJE

35


Sa statističke tačke gledišta, razvoj kreditnog modela za države je sličan pristupu koji se primenjuje za razvijanje kreditnog modela za korisnike ili model predikcije bankrotstva za firme. Dobre i loše strane se mogu podeliti na osnovu informacije o tome da li je nekada uzajmljivač odložio otplatu svog kredita. U ovom slučaju, opravdana je primena tehnika binomialnih odziva, kao što su MDA, probit ili logit. Sledeći korak je razvijanje skupa promenljivih: (1) internacionalne rezerve/uvoz, (2) odnos dugovanja, (3) pozicija IMF rezervi, (4) eksport/GNP, i (5) inflacija.

Supervizorski pristup za inostrane uzajmljivače obuhvata statističke indikatore za ograničene svrhe „skeniranja” radi procene zemalja sa visokim stepenom rizika. Svrha ove tehnike je označavanje zemalja koje imaju velike deficite, veliki eksterni dug ili niske nacionalne rezerve. U skladu sa tim vrednostima, određuje se pozicija date zemlje. Kao i uvek, ipak na primenu modela klasifikacije utiču mišljenja finansijskih menadžera ili odluka regulatora, koji donosi sigurne i razumne odluke.

4.3. RIZICI BANAKA U RADU SA RAZLIČITIM VALUTAMA: BILANS STANJA

Banke razmatraju rizike vezane za devizno tržište na dva načina: (1) posmatranjem stanja strane valute, i (2) denominacijom stranih sredstava i obaveza. Kada je ukupan rizik banke za određenu valutu različit od nule (dugotrajno>0, kratkotrajno<0(, one ili dobijaju ili gube usled promena u kursu. Što je kurs promenljiviji, rizik je veći. NET (ukupna izloženost) strane valute se može izraziti kao:

NET=[ A (FX )−L ( FX ) ]+NTP (FX ) (15.2)

A(FX) = knjigovodstvena vrednost u stranoj valuti FXL(FX) = knjigovodstvene obaveze u stranoj valuti FXNTP(FX) = ukupna trgovinska pozicija u stranoj valuti FX

Ukupna trgovinska pozicija se dobija na osnovu kupljenih i prodatih valuta za klijenta. Banke se uključuju u 4 različite trgovinske aktivnosti: one sprovode dve različite aktivnosti za svoje korisnike: prodaju i kupuju stranu valutu (1) kako bi olakšali internacionalne trgovine i (2)b kako bi obezbedili investicije za strane finansije i nekretnine. Takođe, banke trguju i za sopstveni račun kupovinom ili prodajom valute ili radi (3) smanjenja ili (4) radi špekulacija. Usko povezan sa ovim aktivnostima su i servisi upravljanja rizikom koji se pružaju korporativnim klijentima kao i bogatijim individuama. Cilj je ostvariti prihode na osnovu provizije.

Banke koje su uravnotežene (NET = 0) su imune na određene promene valute i FX. Ukupna pozicija banke zahteva da se sve pozicije duž svih FX poklapaju. Kada je NET = 0, ne postoji rizik na deviznom tržištu. Kada je NET>0, pozicija se opisuje kao „NET duga“, pa je banka osetljiva na neočekivane padove inostrane valute. Kada je NET<0, pozicija se opisuje kao „NET kratka“, pa je banka osetljiva na porast strane valute. Dobitak ili gubitak ΔV za određenu poziciju se može izraziti kao

ΔV =NET× [S (t )−S ( t-1) ] (15.3)

36


gde jeS(t) = kurs strane valute u trenutku tS(t-1) = kurs strane valute u trenutku t-1

Ukoliko je NET=0 ili ako kurs ne varira, FX rizici ne postoje. Ovaj uslov zahteva da je A(FX)=L(FX) i da je NTP = 0, ili da duga pozicija u jednoj aktivnosti izazove pojavu kratke aktivnosti u drugoj, ili obrnuto. Ukoliko banka ne može da postigne ovakvu ravnotežu, ona može da iskoristi jednu od tehnika: future, forward, options ili swaps to hedge.

Sledeći primer ilustruje jednačine (15.2) i (15.3) za FX BANCO, meskičku banku čija je domaća valuta pezos, ali koji je u odnosu na dolar

NET = 100-90+10=20 dolarai

ΔV =20×[7 .7519 ( pezos /dolar )−7 .8493 ( pezos /dolar ) ]=−1,947 ,787 pezosa

Znači, za BANCO, kada dolar padne ili postane jeftiniji za kupovinu, BANCO gubi 1.947.787 pezosa ili 251,266 dolara na FX od 7,7519 pezosa za dolar. BANCO može da izbegne gubitak na dva načina: da postavi NET = 0 ili da iskoristi derivate valute.

4.4. UPRAVLJANJE SREDSTVIMA-OBAVEZAMA BANKE NA GLOBALNOM NIVOU

Jedna od najvažnijih funkcija u bankarstvu je ALM (Asset-Liability Management) ili upravljanje sredstvim a i obavezama banaka. Ova funkcija predstavlja koordinirano upravljanje bankom kako bi se modelovali različiti slučajevi: alternativna kamatna stopa, likvidnost i scenario ranijeg vraćanja duga. Kada banka ima globalni bilans stanja, koji se može posmatrati kao suma knjiga iz domaćih i stranih ogranaka, možemo da se pozabavimo trima tehnikama globalnog ALM-a:

1. usklađivanje sredstava i obaveza u skaldu sa bilansom stanja uz promenu kamatnih stopa u ukupnih troškova ka stranim valutama (rizik promene kursa)

2. usklađivanje lošeg bilansa stanja usklađivanje jednog ili više rizika (devizno tržište, kreditni rizici)

3. osiguranje, koje uklanja rizike sa bilansa stanja prodajom sredstava.

Promena kursa, kamate, likvidnosti, kao i scenario ranijeg plaćanja su delovi globalnog ALM-a. Očigledno, mnogo je komplikovanije upravljati domaćim knjigovodstvom.

Iako je cilj ALM-a dodavanje vrednosti banci, globalni ALM se fokusira na dve promenljive: (1) knjigovodstvene mere za izražavanje u formi dolarske jednačine (15.2), ali u formi koja će obuhvatiti najveće promene usled promene kursa, i (2) ekonomske mere koje su izražene kao tržišna vrednost kapitala, MVE (Market value of Equity).

37


Kako bi što bolje sagledali efekte promene kursa na vrednost banke, uvedimo profil rizika. Uzmimo u obzir banku koja ima samo jedan FX i koji je „NET dug” u skaldu sa jednačinom(15.2). Ona je osetljiva na nepredvidive padove valute. U ovom slučaju mi smo fokusirani na promenu kapitala banke. Na slici broj 4 prikazani su profili rizika za banku koja je NET duga i za banku koja je NET kratka (osetljiva na povećanje strane valute).

Ukoliko je problem vezan za više valuta jednostavan profil rizika sa slike broj 4 ne obuhvata sve zadatke koji stoje ispred globalnog ALM-a u multinacionalnoj banci. Ipak, dovoljno je reći da ako su sve knjige za sve strane valute usklađene, ili nisu usklađene, ali su dopunski izjednačene. Vrednost banke će biti imuna na neočekivane promene valuta, pri čemu svi ostali činioci moraju bit jednaki. U skladu sa jednačinom (15.2) ALM menadžeri se fokusiraju na balansiranje sredstava i obaveza za određenu valutu i umanjuju najveće neuravnoteženosti; sa druge strane devizni trgovci pokušavaju da generišu profit na osnovu smanjenja njihovih rizika.

Slika broj 4 – GLOBALNI ALM I PROFIL RIZIKA BANKE

4.5. EFIKASNOST I INOVACIJE NA INTERNACIONALNIM BANKARSKIM TRŽIŠTIMA

38


Nužda je majka pronalazaka. Bankarstvo i finansije se, naravno, fokusiraju na profitabilne primene finansijskih inovacija i pronalazaka. Kod efikasnih tržišta, prilike za inovacije su veće. Internacionalna finansijska tržišta su najkompetitivnija i najefikasnija okruženja na svetu, i daju veliki broj mogućnosti za LDC zemlje, dok je, na primer, kolaps Sovjetskog Saveza doveo do pojave novog kapitalnog tržišta, investiranja u ekonomije koje su u tranziciji. Pored toga, razvoj i fenomenalni rast su najčešće pod vođstvon komercijalnih banaka iz SAD-a.

Internacionalizacija ili globalizacija finansijskih institucija i tržišta je jedna od najzanimljivijih tema u oblasti bankarstva i finansija. Očekivani razvoj tehnologije i finansijske inovacije obećavaju da će ova oblast biti od velikog interesa u narednih nekoliko godina.

ZAKLJUČAK

U ovom radu pozabavili smo se osnovnim principima finansijskog menadžmenta koji predstavljaju vodilje za internacionalni rad banaka, a koji se ne razlikuju u velikoj meri od operacija koje se primenjuju u domaćim bankama. Iako je analiza mnogo kompleksija usled potrebe za objašnjavanjem i FX rizika, analitička oruđa su ista. Usled toga, internacionalno bankarstvo i finansije se jednostavno fokusiraju na kompleksnije skupove upravljanja rizicima u odnosu na domaće banke. Pomenuli smo važna internacionalna tržišta kao što su tržište Evro valute, devizno i tržište novčanih derivata. EMS i njegova valuta, evro, reflektuju „globalizaciju” na regionalnom nivou. Štaviše, na osnovu modela Evrope možemo da vidimo sve veću integraciju finansijskih servisa.

Velike američke banke i finansijske kompanije, kao što su Citigroup, JPM Chase i Bank of America, su multinacionalne korporacije koje zavise od internacionalnih tržišta na kojima prikupljaju depozite, daju zajmove, finansiraju trgovinske servise. Najpopularniji način poslovanja za banke, bez obzira da li se radi o domaćim ili inostranim bankama je uspostavljanje ogranaka. Nakon primene Glass-Steagall Akta iz 1993. godine, došlo je podele komercijalnih investicionih banaka u Sjedinjenim Državama, što je američkim bankama omogućilo da se prošire i na inostrano tržište.

Globalni finansijski sistem se razvijao tokom mnogo godina kako bi se prilagodio svetskoj proizvodnji. Tehnologija i rasrpostranjenje ideja i informacija su bili pokretačka sila globalizacije i u realnom sektoru i u finansijskom sektoru.

39


LITERATURA

1. Joseph F. Sinkey JR – Commercial bank financial management, in the financial-services industry, sixth edition, 2003.

40

Documents

Rizici u Medjunarodnom Bankarstvu (2)