Dva inioca robe: upotrebna vrednost i vrednost (supstancija vrednosti i veliina vrednosti)

VISOKA POSLOVNA KOLA

STRUKOVNIH STUDIJA

AAK

SEMINARSKI RAD

Predmet: MAKROEKONOMIJA

ROBA I NJENA SVOJSTVAMentor: Student:

Prof. dr Bogdan Ili Marina Karadi

Broj indeksa 100-059-08

aak, decembar, 2008.godina.S a d r a jUVOD2

1.ISTORIJSKI RAZVOJ TEORIJA SVOJSTVA ROBE3

1.1. Radna teorija vrednosti 3

1.2. Subjektivna teorija vrednosti 4

1.3. Ocena drutvene usmerenosti 6

1.4. Dvojak karakter rada sadran u robi 6

1.5. Izmerljivost korisnosti (utvrivanje veliine vrednosti robe) 7

2.ROBA9

3.VREDNOST I UPOTREBNA VREDNOST ROBE11

4.ZAKLJUAK17

5.LITERATURA19

ROBA I NJENA OSNOVNA SVOJSTVA

Rezime: Roba je pre svega spoljanji predmet, stvar koja svojim svojstvima zadovoljava ljudske potrebe ma koje vrste. Svejedno je kakve su prirode ove potrebe, npr, potiu li iz stomaka ili iz fantazije. Tu se ne postavlja ni pitanje kako stvar zadovoljava potrebu ljudi: da li neposredno, kao sredstvo za ivot, tj, kao predmet potronje, ili posredno, kao sredstvo za proizvodnju.U ovom seminarskom radu bie obraena roba i osnovna njena svojstva. Kroz uvod, razradu i na kraju zakljuak koji se sam po sebi izvodi.

Kljune rei: roba, vrednost, upotrebna vrednost.

UVOD

Na poetku, treba imati u vidu injenicu da je jedna od glavnih preokupacija ekonomske nauke - njenog nastanka pa sve do danas, bila njeno stalno nastojanje da se doe do pouzdanih objanjenja razmenskih odnosa. Jednostavno trebalo je objasniti evidentnu injenicu da razmenska sposobnost jedne vrste robe moe biti razliita i da je to istovremeno stalno promenljiva veliina. To je u sutini bila potreba da se utvrdi zajedniki imenitelj svih vrsta roba, jer se samo time mogu objasniti njihove razliite razmenske sposobnosti. Tako je nastao problem vrednosti robe. Kategorija vrednosti je nezaobilazna u izuavanju sutine robne proizvodnje i mehanizama njenog funkcionisanja. Postoje razliita miljenja o znaenju same vrednosti i o naunom znaaju teorije vrednosti. Prema jednima pristalicama radne teorije vrednosti vrednost robe je njeno objektivno svojstvo. Poreklo vrednosti je u proizvodnji, a rad je stvaralac i mera vrednosti. Prema drugoj grupi teoretiara, meutim, vrednost robe nije njeno objektivno obeleje. Naprotiv ona se izvodi iz subjektivnih ocena pojedinaca o korisnosti nekog proizvoda. Jednostavno vrednost robe bi zavisila od toga kako pojedinac ocenjuje njenu korisnost za zadovoljenje sopstvenih potreba. Prema ovom shvatanju vrednost robe treba traiti u potronji - u krajnjoj liniji, u individualnim ocenama i subjektivnim oseanjima samih potroaa. Jer, navodno, stvari vrede zato to zadovoljavaju nae potrebe i one e utoliko vie vredeti, ukoliko su ove potrebe hitnije i elje jae. Ovo shvatanje je poznato pod nazivom subjektivna teorija vrednosti. Svojina i drutvena podela rada, u jedinstvu svog prirodnog i drutvenog momenta, predstavljaju bitni deo sadrine unutranje strukture zajednica ljudi i odnosa meu njima. A, kao to je poznato, karakterom sredstava za proizvodnju i svojinskim odnosima u vezi s njima odreena je, u krajnjoj konsekvenciji, itava drutvena organizacija ivota ljudi a, u okviru nje, oblik ostvarivanja rada i njegove drutvene podele. Jer, pre nego to je odnos ljudi prema radu i njegovim proizvodima, mora biti odnos prema materijalnim uslovima rada i proizvodnje, ono prvo je dosledna verifikacija ovog drugog. Prema tome, od istorijskih oblika svojine zavisi nain ostvarivanja drutvene podele rada i svih ostalih odnosa u celokupnom procesu drutvene proizvodnje i reprodukcije ivota ljudi. U dosadanjoj istoriji ljudskog drutva postojali su oblici neposredne i posredne drutvenosti. Drutvenom sutinom robe je odreeno, da roba kao upotrebna vrednost ne moe se drukije ostvariti do u drutvenom odnosu jedne robe prema drugoj, tj. da njena vrednost nuno mora biti upotrebljiva kao i njena sutina od koje je neodvojiva.

1. ISTORIJSKI RAZVOJ TEORIJA SVOJSTVA ROBE

1.1. Radna teorija vrednosti

Poetak se vezuje za ime engleskog ekonomiste Viljema Petija (druga polovina XVII veka) koji je izvor vrednosti traio u proizvodnji. Peti je meutim ostao u nedoumici da li zemlja i rad na isti nain uestvuju u stvaranju vrednosti. Bilo je potrebno dosta vremena da se odgovori na ovo pitanje. Odgovor je glasio da je rad jedini stvaralac vrednosti robe. S tim u vezi posebno je relevantan znameniti rad engleskog ekonomiste Adama Smita, Bogatsto naroda,(1776), jer je njime, u stvari, utemeljeno shvatanje da je rad jedini stvaralac vrednosti i da on u tom smislu predstavlja kljunu kariku iz koje se izvode i pomou koje se objanjavaju brojne druge ekonomske kategorije. Valja meutim imati u vidu da u interpretaciji Adama Smita nije uvek jasno znaenje tog rada koji predstavlja odrednicu vrednosti robe. Izgleda, naime, da su mogue dve varijante - da to bude stvarno utroeni rad u proizvodnji ili pak, rad koji se moe kupiti za odreenu vrstu robe. Taj problem e reiti David Rikardo tako to je utemeljio stav da vrednost robe odreuje rad koji je utroen u njenoj proizvodnji. On je meutim istovremeno otvorio problem koliine tog rada, jer se - zavisno od uslova proizvodnje - po jedinici proizvoda individualno troe razliite koliine rada.

Razvijajui dalje, potpunije i konsekventnije teoriju radne vrednosti koju su utemeljili engleski ekonomisti V. Peti, A. Smit i D. Rikardo, Karl Marks je u ekonomskoj literaturi oznaen kao njen najistaknutiji predstavnik. Pored ostalog, on je razotkrio sutinu same vrednosti robe (u apstraktnom radu), ali je istovremeno objasnio da je veliina vrednosti robe odreena drutveno prosenom koliinom tog rada koja se u datim uslovima utroi po jedinici proizvoda. Meutim, treba istovremeno imati u vidu da je Marksov poseban doprinos razvoju teorije radne vrednosti njegovo uenje o viku vrednosti, jer je time utvrdio polaznu osnovu za kritiku analizu kapitalistikog naina proizvodnje.

1.2. Subjektivna teorija vrednosti

To je zajedniki naziv za sve one teorije vrednosti koje u istraivanju razmenske sposobnosti robe polaze od subjektivnih ocena njihove korisnosti od strane pojedinanog potroaa. Dakle, pristalice subjektivne teorije vrednosti polaze od potronje. Naime, istraujui zakone ekonomskog ponaanja potroaa, oni nastoje da vrednost robe objasne kao korisnost koju ona ima za samog potroaa i to upravo onako kako to svaki potroa subjektivno oceni. Moe se, znai, zakljuiti da pojedini potroa i njegove potrebe predstavljaju polaznu taku subjektivne teorije vrednosti. Neki zaeci ovakvog shvatanja mogu se nai ve kod Aristotela, a u XVII i XVIII veku takav pristup ekonomskoj analizi nalazi se kod niza italijanskih i francuskih ekonomista (Montanari, Galiani, Tirgo, Kondijak). Smatra se meutim, da su znaajne promene u razvoju subjektivne teorije vrednosti nastale tek posle 1870. godine. To se, u stvari, vezuje za radove Devonsa u Engleskoj i Mengera u Austriji, a neto kasnije i Valrasa. Oni su, priblino u isto vreme, ali potpuno nezavisno, doli do slinih rezultata - razvili su dva osnovna principa subjektivne teorije vrednosti: princip marginalne korisnosti i princip marginalne produktivnosti. Prema teoriji subjektivne vrednosti korisnost se shvata kao vanost koju svaka pojedinana osoba pripisuje pojedinim predmetima potronje. Smatra se, meutim, da sa svakom daljom upotrebom nekog predmeta njegova korisnost opada, a kada doe do potpunog podmirenja odreene potrebe tada predmet gubi svaku korisnost za tu osobu. Tako se dolazi do kategorije marginalna korisnost koja je relevantna za odreivanje veliine vrednosti pojedinane robe. Vano je, meutim, istovremeno i to da su iz ovog opteg stava kasnji marginalisti izveli i zakon o opadanju marginalne korisnosti koji ima dvostruko znaenje: da se poveanjem potronje nekog proizvoda smanjuje njegova pojedinana vrednost (srazmerno smanjenju njegove marginalne korisnosti), i da se time istovremeno smanjuje i ukupna vrednost odreene vrste robe. Kako, meutim, sredstva za proizvodnju nemaju neposrednu korisnost za tzv. finalne potroae, ona se - prema teoriji marginalne korisnosti - izvodi posredno iz korisnosti potronih dobara. Smatra se, u stvari, da se vrednost sredstava za proizvodnju izvodi iz njihovog doprinosa korisnosti potronih dobara, odnosno iz njihovog doprinosa korisnosti robe koja se upotrebljava kao potrono dobro. Taj doprinos se utvruje na bazi principa marginalne produktivnosti u smislu da se ta granina (marginalna) produktivnost sredstava za proizvodnju u proizvodnji sredstava za slinu potronju uzima kao mera njihovog doprinosa stvaranju korisnosti finalnih potronih dobara.

Za dalji razvoj subjektivne teorije vrednosti vano mesto zauzima uenje poznatog italijanskog ekonomiste i sociologa Vilfreda Pareta. Za razliku od njegovih prethodnika, prema kojima se korisnost objanjava kao vanost koju pojedinac pripisuje pojedinanom dobru, Paretov pojam ofelimitet oznaava znaajnu promenu u tumaenju same korisnosti proizvoda. Za njega je vano kako potroa kombinovanjem razliitih vrsta materijalnih dobara obezbeuje da ukupan ofelimitet raste. Pareto problem korisnosti shvata mnogo ire i faktiki on naputa teoriju vrednosti i nastoji oformiti teoriju izbora potroaa, sa eljom da utvrdi stanje ravnotee u izboru razliitih roba.

1.3. Ocena drutvene usmerenosti

Radna teorija vrednosti predstavlja utemeljenje klasinog i marksistikog shvatanja ekonomskog sistema. Naime, prema ovom shvatanju na principima i kriterijumima teorije radne vrednosti treba da se ureuju ekonomski odnosi i vri racionalizacija ekonomske stvarnosti. Najzad, na tim istim saznanjima je istovremeno utemeljena kritika analiza kapitalistikog naina proizvodnje koja u sebi implicira i ideje o mogunosti nastanka progresivnijih i pravednijih drutvenih odnosa. Za ocenu drutvene usmerenosti subjektivne teorije vrednosti, pak, pre svega je relevantna injenica da je ona upravo nastala kao reakcija na radnu teoriju vrednosti, u smislu da se marksistikom uenju suprotstavi jedno drugaije shvatanje ekonomskog ivota i njihovih zakona. Pojavljuje se jedno potpuno suprotstavljeno shvatanje same vrednosti, a da i pri tome i sva istraivanja polaze od primata potronje i tranje. Na toj osnovi se dokazuje mogunost da se kapitalizam razvija bez nekih veih tekoa i protivurenosti, a da se time istovremeno obezbeuju najpovoljniji drutveno-ekonomski efekti: maksimalno zadovoljavanje potreba potroaa, optimalna proizvodnja uz minimalne trokove i pravina raspodela prema doprinosima marginalne produktivnosti ne jednog, ve svih faktora proizvodnje.

1.4. Dvojak karakter rada sadran u robi

Dvojak karakter rada je specifino obeleje proizvodnog rada u uslovima robne proizvodnje. Re je, u stvari, o jednom istom radu - jednostavno, to je onaj rad koji proizvodi robu. Upravo taj rad ima dvojak karakter. S jedne strane, to je razlikovanje individualnog i drutvenog karaktera rada. S druge strane to je razlikovanje konkretnog i apstraktnog rada. Robni proizvoai su proizvodno izdiferencirani, u smislu da oni proizvode robu razliite upotrebne vrednosti, pored toga oni su i drutveno osamostaljeni. Meusobno su odvojeni, rade sopstvenim sredstvima i potpuno samostalno individualno odluuju o svojoj proizvodnji, i sve to radi sopstvenog interesa. U svim ovim aspektima ispoljava se individualni karakter rada robnih proizvoaa.

Meutim, njihov rad, kao rad robnih proizvoaa, istovremeno je i drutvenog karaktera. Zbog drutvene podele rada, rad svakog individualnog robnog proizvoaa objektivno se pojavljuje i kao deo ukupnog drutvenog rada. Oni proizvode upotrebne vrednosti, ali ne za sopstvene potrebe. Znai njihovi proizvodi moraju imati drutvenu upotrebnu vrednost, pa njihov privatni i individualno organizovani rad u tom smislu poprima i drutveni karakter. Najzad robni proizvoai jesu samostalni, ali su istovremeno, meusobno povezani i zavisni. Naime, svaki robni proizvoa obezbeuje svoje postojanje i napredak na taj nain to svoje proizvode prodaje drugima, a istovremeno neophodna materijalna dobra kupuje od drugih. Tako se, eto, individualni rad robnih proizvoaa i sa ovog stanovita pojavljuje kao deo ukupnog drutvenog rada, odnosno prodajom robe koju su proizveli taj rad se potvruje kao drutveni rad.

Upotrebna vrednost robe je njeno konkretno obeleje. To svojstvo robe ne moe biti dar prirode nego je rezultat konkretnog rada u materijalnoj proizvodnji. Razliite upotrebne vrednosti su rezultat razliitih vrsta radnih sposobnosti. Cipele su npr., rezultat rada obuara. Njegova konkretna radna osposobljenost i konkretan nain rada moraju biti specifini. Jasno, dakle, proizlazi da se materijalno dobro sasvim odreenih korisnih svojstava moe dobiti samo kao rezultat konkretne radne osposobljenosti i specifinog naina rada. Upravo takav rad se i oznaava kao konkretan rad. Meutim svim tim mnogobrojnim razliitim vrstama konkretnih radova - bez obzira na sve njihove razlike i bez obzira to oni stvaraju razliite vrste upotrebnih vrednosti -radu robnih proizvoaa zajedniko je da uvek i u svim sluajevima oni znae troenje ljudske energije uopte,, u smislu troenja njihovih miia, nerava, mozga i dr. Tako su radovi svih robnih proizvoaa svedeni na neto zajedniko - na troenje radne snage uopte (tzv. psiho-fiziko troenje). Tako shvaen rad - dakle, kao rad koji je apstrahovan od njegovih konkretnih obeleja i naina ispoljavanja, Marks je oznaio kao apstraktni radi istovremeno utvrdio da je to zajedniki imenitelj svih roba. 1.5. Izmerljivost korisnosti (utvrivanje veliine vrednosti robe)

Ocena pojedinanog potroaa o korisnosti odreenog dobra, nesporno ima subjektivni karakter. Jednostavno ona je izraz individualnih pojedinanih potreba i oseanja, ukusa i potroakih navika. A sem toga, marginalisti imaju u vidu potroaa koji je izolovan i nezavisan od procesa proizvodnje i od datih proizvodnih odnosa. To znai da oni pretpostavljaju potroaa koji je samostalan i suveren i da u svom izboru uopte nije podloan bilo kakvim drutvenim uticajima. Stoga se, sasvim razumljivo, nametnulo pitanje: da li je tako shvaena vrednost robe uopte merljiva, odnosno koliko su subjektivne ocene pojedinanih potroaa o korisnosti odreenih materijalnih dobara uopte podlona merenju, kao i koliko bi se tako utvrena korisnost mogla uzeti kao realna i pouzdana mera. Suoeni sa ovim problemom marginalisti su se unekoliko razili.

Kod prvih marginalista taj problem kao da ne postoji. Oni su naime zastupali miljenje da je korisnost neposredno merljiva veliina. Bem-Baverk je izriito tvrdio da se oseanja i stavovi potroaa mogu meriti i da se u tom smislu moe uzeti bilo koja mera (iako nije iskljuivao mogunost praktinih tekoa tog merenja). Najzad, Alfred Maral je takoe bio sasvim eksplicitan u prihvatanju izmerljivosti korisnosti. On, u stvari, ne osporava injenicu da se elje, zadovoljstva i korisnosti ispoljavaju na jedan specifian nain, ali ipak tvrdi da se one sa priblinom tanou mogu meriti pomou sume koju je potroa spreman da plati da bi obezbedio eljeno zadovoljstvo. Ovakva shvatanje u ekonomskoj literaturi je oznaeno kao teorija kardinalne korisnosti.

Ono meutim nije potvreno u praksi niti je izdralo naunu kritiku, pa je meu marginalistima dolo do odrene polarizacije. Javljaju se sada autori koji zastupaju i dokazuju shvatanja da se korisnost ne moe meriti niti iskazati u bilo kakvom apsolutnom iznosu. Dozvoljava se jedino mogunost meusobnog uporeivanja, u smislu da je korisnost nekog dobra vea, manja ili jednaka korisnosti nekog drugog dobra. Ovo shvatanje je poznato pod nazivom teorija ordinarne korisnosti. Razvoj teorije ordinarne korisnosti se uglavnom vezuje za kasnije marginaliste. Meutim, radikalniji zaokret u tom pravcu uinio je Pareto to je verovatno i razlog da se sutina ove hipoteze najvie prikazuje u njegovoj interpretaciji Smatrajui da naglaena hedonistika i psiholoka zasnovanost subjektivne teorije vrednosti predstavlja njenu znaajnu slabost, on prvo pokuava da relativizira znaaj same korisnosti za ponaanje potroaa. Relativizirajui znaaj psiholokih i hedonistikih obeleja korisnosti pojedinanog dobra, Pareto radikalno menja teite interesovanja njegovih prethodnika. Umesto odnosa potroaa prema specifinim korisnim svojstvima nekog pojedinanog dobra, Pareto istrauje njegovo ponaanje u odnosu na razliita dobra, sa namerom da u tom ponaanju utvrdi stanje opte ravnotee. Time se faktiki naputaju dugogodinji pokuaji marginalista da poreklo trine cene robe nau u subjektivnom tumaenju vrednosti (marginalnoj korisnosti). Tako je umesto teorije subjektivne vrednosti utemeljena teorija izbora potroaa. To je u stvari sada jedan nov period (kraj XIX i poetak XX veka) karakteristian po zapaenim pokuajima da se oformi sistem cena bez korienja teorije korisnosti ili vrednosti u bilo kom obliku. Konaan rezultat ovog kritikog odnosa prema postojeim teorijama vrednosti bio je u tome da je ekonomska teorija na Zapadu ostala bez jedne fundamentalne kategorije kao to je vrednost, to je faktiki znailo da je time diskreditovana i teorija korisnosti. Od tada se razvija shvatanje da trine cene treba istraivati neposredno kao konkretne ekonomske veliine bez bilo kakvog korienja kategorije vrednosti.

2. ROBA

Svoju opsenu analizu robe Marx poinje konstatacijom, da je ona pre svega, spoljanji predmet, stvar koja svojim svojstvima zadovoljava ljudske potrebe ma koje vrste i to, bilo kao ivotna namirnica, to e rei kao predmet za uivanje, ili obilaznim putem, kao sredstvo za proizvodnju.Za Marxa to je stanje u kome se: prvo, celokupan drutveni rad javlja kao kompleks privatnih radova koji se vre nezavisno jedni od drugih, dakle, privatni radovi kao zglobovi ukupnog drutvenog rada i, drugo, a to proizlazi iz prethodnog, da proizvoai stupaju u drutveni dodir tek razmenjivanjem proizvoda svog rada, pa se, prema tome, specifina drutvena obeleja njihovih privatnih radova ispoljavaju tek u okviru razmene. U kapitalistikom drutvu, roba je osnovni oblik bogatstva. Bogatstvo drutava, u kojima vlada kapitalistiki nain proizvodnje prikazuje nam se kao "ogromno nagomilavanje robe". Analiza robe, osnovnog oblika toga bogatstva, bila bi, prema tome, polazna taka naih istraivanja. Svaka roba ima upotrebnu vrednost odreenu njenim korisnim osobinama. Koristnost jedne stvari ini od te stvari jednu upotrebnu vrednost. Ali ta korisnost ne lebdi u vazduhu. Odreena telesnim osobinama predmeta, ona ne postoji bez njih. Samo to telo, kao gvoe, penica, dijamanti, itd. je, prema tome, upotrebna vrednost ili dobro, ali ono nije to zbog vee ili manje koliine rada koja je potrebna oveku da bi prisvojio te upotrebne osobine. Upotrebne vrednosti ostvaruju se samo u upotrebi ili potronji. One ine sutinu bogatstva, ma kakav bio drutveni oblik tog bogatstva. U drutvu koje imamo da ispitamo, one su u isto vreme materijalna podloga vrednosti razmene.Vrednost razmene, koja pokazuje srazmeru, po kojoj se ona razmenjuje za druge proizvode. Vrednost razmene najpre se pojavljuje kao kvantitativan odnos, kao srazmera u kojoj se razne upotrebne vrdnosti razmenjuju jedna za drugu, odnos koji se stalno menja sa vremenom i mestom. Vrednost razmene izgleda dakle neto proizvoljno i potpuno relativno, kao vrednost razmene koja je svojstvena robi, izgleda trajna.

Roba jeste proizvod industrije, poljoprivrede, zanatstva ili druge delatnosti koji je namenjen prodaji ili se ve nalazi na tritu. Osnovna karakteristika proizvoda koja ga ini robom jeste namera proizvoaa da ga proda na tritu a ne da njime zadovolji sopstvene potrebe.

U okvirima takve situacije, roba i vrednost postaju materijalni oblik preko kojega proizvoai dovode svoje privatne radove u meusobni onos kao jednak ljudski rad. Specifino drutveni karakter meusobno nezavisnih privatnih radova koji se sastoji u tome da su jednaki kao ljudski rad, uzima sada oblik vrednosnog karaktera proizvoda rada, tj. jednakost ljudskog rada dobija konkretan oblik jednake predmetnosti vrednosti proizvoda rada.Ukratko, posredstvom robnog oblika i odnosa vrednosti proizvoda rada ostvaruje se drutveni odnos proizvoaa prema celokupnom radu, ija se sadrina sastoji u povezivanju mnotva kvalitativno razliitih, samostalnih i nezavisnih privatnih radova u jednu te istu jednorodnu celinu u ljudski drutveni rad, u drutveni proces i oblik koji je, manje ili vie, dovoljan sebi i iji se razliiti delovi javljaju samo kao njegove razliite funkcije. Zagonetka robe, kao posrednog oblika u ostvarivanju drutvene podele rada sastoji se u tome to se drutveni odnosi privatnih radova ne prikazuju kao ono to jesu, tj. ne prikazuju se kao neposredno drutveni odnosi samim lica u njihovim radovima ve, naprotiv, kao stvarni odnosi men licima a drutveni odnosi meu stvarima.3. VREDNOST I UPOTREBNA VREDNOST ROBEBogatstvo drutava u kojima vlada kapitalistiki nain proizvodnje ispoljava se kao ogromna zbirka roba, a pojedinana roba kao njegov osnovni oblik. Zbog toga e nae istraivanje poeti analizom robe. Roba je pre svega spoljanji predmet, stvar koja svojim svojstvima zadovoljava ljudske potrebe ma koje vrste. Svejedno je kakve su prirode ove potrebe, npr, potiu li iz stomaka ili iz fantazije. Tu se ne postavlja ni pitanje kako stvar zadovoljava potrebu ljudi: da li neposredno, kao sredstvo za ivot, tj, kao predmet potronje, ili posredno, kao sredstvo za proizvodnju.

Svaka korisna stvar, kao gvoe, hartija itd., moe se posmatrati s dve take gledita: po kvalitetu i po kvantitetu. Svaka takva stvar cjelina je mnogih svojstava, te se moe iskoritavati s raznih strana. Otkrivati te razne korisne strane, a time i raznolike naine za upotrebljavanje stvari, istorijski je in. Tako je i sa pronalaenjem drutvenih mera za kvantitet korisnih stvari. Razliitost robnih mera po tie delom iz razliite prirode predmeta koje treba meriti, a delom iz sporazuma. Korisnost neke stvari ini tu stvar upotrebnom vrijednou. Ali ta korisnost ne lebdi u vazduhu. Uslovljena svojstvima samog robnog tela, ona bez njega ne postoji. Zbog toga je samo robno telo, kao gvoe, penica, dijamant itd., upotrebna vrednost ili dobro. Ovaj karakter stvari ne zavisi od toga da li prisvajanje njenih upotrebnih svojstava staje oveka mnogo ili malo rada. Korisnost neke stvari ini tu stvar upotrebnom vrednou. Ali ta korisnost ne lebdi u vazduhu. Uslovljena svojstvima samog robnog tela, ona bez njega ne postoji. Zbog toga je samo robno telo, kao gvoe, penica, dijamant, itd., upotrebna vrednost ili dobro. Ovaj karakter stvari ne zavisi od toga da li prisvajanje njenih upotrebnih svojstava staje oveka mnogo ili malo rada. Kad posmatramo upotrebne vrednosti, uvek pretpostavljamo njihovu kvantitavnu odreenost, kao tuce asovnika, arin platna, tona gvoa, itd. Upotrebne vrednosti roba ine grau posebne naune grane poznavanja roba. Upotrebna vrednost ostvaruje se samo upotrebom ili troenjem. Upotrebne vrednosti ine materijalnu sadrinu bogatstva ma kakav mu bio drutveni oblik. U drutvenom obliku koji mi imamo da istraimo one se ispoljavaju i kao materijalni nosioci razmenske vrednosti. Upotrebne vrednosti roba ine grau posebne naune grane poznavanja robe. Razmenska vrednost isponjava se pre svega kao kvantitativni odnos, kao srazmera u kojoj se upotrebne vrednosti jedne vrste raznenjuju za upotrebne vredosti druge vrste, a to je odnos koji se stalno menja sa vremenom i mestom. Otud razmenska vrednost izgleda neto sluajno i isto relativno, nekakava robi unutranja, imanentna vrednost (valeur intrinsekue), izgleda, dakle kontradiktio in addekto.

Neka roba, npr. 1 kvarter penice, razmenjuje se za x masti za obuu, ili za y svile, ili za z zlata itd., jednom rei za druge robe u najrazliitijim srazmerama. Penica ima, dakle, raznolike razmenske vrednosti, a ne samo jednu jedinu. Ali poto x masti za obuu, a isto tako y svile, isto tako z zlata itd. Jesu razmenska vrednost jednog kvartera penice, to i x masti za obuu, y svile, z zlata itd. Moraju biti meu sobom razmenljive ili po veliini jednake razmenske vrednosti. Iz ovoga izlazi prvo: vaee razmenske vrednosti jedne iste robe izraavaju neto jednako. A drugo: razemenska vrednost moe uopte biti samo nain izraavanja, pojavni oblik neke sadrine koja se od nje dade razlikovati. Uzmimo zatim dve robe, npr. penicu i gvoe. Ma u kom se odnosu vrila njihova razmena, on se uvek moe prikazati jednainom u kojoj se data koliina penice izjednauje s nekom koliinom gvpa; npr. 1 kvarter penice = a centi gvoa. ta nam ova jednaina kazuje? Da u dvema razliitim stvarima, u 1 kvarteru penice kao i u a centi gvoa, postoji neto zajedniko iste veliine. A to znai da su obe jednake neem treem to samo sobom nije ni jedno ni drugo. Mora, dakle, biti mogue da se i jedno i drugo, ukoliko su razmenske vrednosti, svede na to tree.

Ilustrovaemo ovo jednim prostim primerom iz geometrije. Da bi se odredile i uporedile povrine svih pravolinijskih likova, rastavljaju se ovi na trouglove. Trougao se svodi na izraz koji je sasvim razliit od njegova vidljiva lika na polovinu njegove osnove i visine. Isto tako se razmenske vrednosti roba imaju svesti na neto zajedniko, od ega one predstavljaju veu ili manju koliinu. To zajedniko ne moe da bude neko geometrijsko, fiziko, hemijsko ili neko drugo prirodno svojstvo roba. Uopte, njihove telesne osobine dolaze u obzir samo ukoliko ih ine upotrebnim vrednostima. Ali, sa druge strane, ba je apstrhovanje od njihovih upotrebnih vrednosti ono ta oigledno karakterie odnos razmene roba. U okviru njega valja jedna upotrebna vrednost tano koliko i svaka druga, samo ako je ima u pravoj srazmeri. Ova vrsta robe dobra je koliko i ona ako joj razmenska vrednost iste veliine. Niti postoji razlika, niti ima mogunosti da se razlikuju stvari koje imaju razmensku vrednost jednake veliine. Kao upotrebne vrednosti robe su u prvom redu razliitog kvaliteta, a kao razmenske vrednosti mogu da budu jednino razliitog kvantiteta, prema tome ne sadre ni atoma upotrebne vrednosti.

Ako sad ostavimo po strani upotrebnu vrednost robnih tela onda im ostaje jo samo jedno svojstvo: da su proizvodi rada. Ali nam se i proizvod rada ve u ruci izmenio. Apstrahujemo li njegovu upotrebnu vrednost, mi smo apstrahovali i njegove telesne sastavne delove i oblike koji ga ine upotrebnom vrednou. Sad on nije vie ni sto, ni kua, ni prea ni bolo koja druga korisna stvar. Sva njegova ulna svojstva izgubila su se. Sad on vie nije ni proizvod stolarskog, ni graevinarskog, ni prelakog ni bolo kojeg drugog odreenog proizvodnog rada. Iezne li korisni karakter proizvoda rada, ieznuo je i korisni karakter radova koje oni predstavljaju, izgubili su se, dakle, i razliiti konkretni oblici tih radova, ne razlikuju se vie, ve su svi skupa svedeni na jednak ljudski rad, na apstraktni ljudski rad. Da vidimo sad ta je ostalo od proizvoda rada. Jedino to je od njih preostalo jeste ista predmetnost, prosta bez rljudskog rada, tj. utroka ljudske radne snage bez obzira na oblik njenog troenja. Te stvari predstavljaju jo samo to da je na njihovo proizvoenje utroena ljudska radna snaga, da je u njima nagomilan ljudski rad. Kao kristali ove drutvene supstancije, koja im je zajednika, one su vrednosti robne vrednosti.U samom odnosu razmene javila nam se razmenska vrednost roba kao neto potpuno nezavisno od njihobih upotrebnih vrednosti. Ako sad stvarno apstrahujemo upotrebnu vrednost proizvoda rada, dobiemo njihovu vrednost kako smo je maloas odredili. Prema tome, ono zajedniko ta se pokazuje u odnosu razmene ili u razmenskoj vrednosti robe jeste njena vrednost. Dalji tok istraivanja vratie nas na razmensku vrednost kao na na nuni nain izraavanja, odnosno pojavni oblik robne vrednosti, koju napre ipak moramo posmatrati nezavisno od tog oblika.Neka upotrebna vrednost ili dobro ima, dakle, vrednost samo zato to je u njoj (odnosno u njemu) opredmeen ili materijalizovan apstraktni ljudski rad. Pa kako da se meri veliina njene (odnosno njegove) vrednosti? Koliinom supstance koja stvara vrednost, a koja se sadri u njoj (odnosno njemu) radno vreme opet ima svoje merilo u odreenim deloviam vremena, kao ta su as, dan itd.Poto koliina rada utroenog na vreme proivoenja neke robe odreuje njenu vrednost, mogli bi izgledati da roba nekog proizvoaa ima utoliko veu vrednost ukoliko je on lenji i neumeniji, jer mu je zbog toga potrebno vie vremena za njenu izradu. Ali rad koji sainjava supstancu vrednosti jednak je ljudski rad, utroak je iste ljudske radne snage. Ukupna drutvena radna snaga koja se isponjava u vrednostima robnog sveta vai ovde kao jedna ista ljudska radna snaga, iako se sastoji iz nebrojenih individiualnih radih snaga. Svaka od ovih individualnih radnih snaga ista je ljudska radna snaga kao i svaka druga ukoliko ima karakter jedne drutvene prosene radne snage, ukoliko deluje kao takva drutvena prosena radna snaga, pa, dakle, i ukoliko joj za proizvoenje izvesne robe treba samo proseno, potrebno, ili drutveno potrebno radno vreme. Drutveno potrebno radno vreme koje se iziskuje da bi se, uz postojee drutveno normalne uslove proizvodnje i uz proseni drutveni stepen umenosti i intenzivnosti rada, izradila koja bilo upotrebna vrednost.Na primer, posle uvoenja parne maine u Engleskoj bilo je dovoljno moda upola manje rada nego ranije da se data koliina pree pretvori u tkaninu. Stvarno, engleskom runom tkau trebalo je za ovo pretvaranje i sad isto onoliko radnog vremena koliko i ranije, samo to je sada proizvod njegovog individualnog radnog asa predstavljao tek polovinu drutvenog radnog asa i pao je zbog toga na polovinu svoje ranije vrednosti. Prema tome, veliinu vrednosti neke upotrebne vrednosti odreuje samo koliina drutveno potrebnog rada ili radno vreme koje je drutveno potrebno za njenu izradu. Pojedina roba vai ovde uopte kao proseni primerak svoje vrste. Robe koje sadre podjednako velike koliine rada, ili koje se mogu izraditi za isto radno vreme, imaju zbog toga i vrednost iste veliine. Vrednost jedne robe odnosi se prema vrednosti svake druge robe kao radno vreme potrebno za proizvodnju jedne prema radnom vremenu potrebnom za proizvodnju druge. Kao vrednosti, sve su robe samo odreene mere zgruanog radnog vremena.Zbog toga bi veliina vrednosti neke robe bila postojana, stalno jednaka, kad bi radno vreme potrebno za njeno proizvoenje ostalo stalno jednako. Ali se ovo poslednje menja sa svakom promenom u proizvodnoj snazi rada. Proizvodnu snagu rada odreuju razne okolnosti, izmeu ostalog proseni stepen umenosti radnika, stepena razvoja nauke i njene tehnoloke primenljivosti, drutvena kombinacija procesa proizvodnje, obim i delotvornost sredstava za proizvodnju i prirodni uslovi. Na primer, ista koliina rada predstavie se pri povoljnoj etvi u 8 buela penice, pri nepovoljnoj samo u 4.

Ista koliina rada daje vie metala u bogatim, manje u siromanim rudnicima itd. Dijamanti se retko nalaze u Zemljinoj kori i stoga njihovo nalaenje staje proseno mnogo radnog vremena. Iz ovoga izlazi da oni u malenom obimu predstavljaju mnogo rada. Po Eschwegeu, ukupna osamdesetogodinja eksploatacija brazilskih dijamantskih polja nije bila 1823. jo dostigla cenu prosenog proizvoda to su ga davale brazilske plantae eera i kafe za osamnaest meseci, mada je predstavljala mnogo vie rada, dakle i vie vrednosti. Da su rudnici bogatiji, ista bi se koliina rada predstavila u vie dijamanata i njihova bi vrednost pala. Uspe li se ugalj s malo rada pretvarati u dijamant, moe njegova vrednost pasti ispod vrednosti cigle. Uopteno reeno: to je vea proizvodna snaga rada, to se manje radnog vremena zahteva za izradu nekog artikla, to je manja masa rada kristalisana u njemu, to je manja njegova vrednost. I obrnuto: to je manja proizvodna snaga rada, to je vee radno vreme potrebno za izradu izvesnog artikla, to je vea njegova vrednost. Dakle, veliina vrednosti neke robe menja se srazmerno prema koliini, a obrnuto prema proizvodnoj snazi rada koji se u njoj ostvaruje.Neka stvar moe biti upotrebna vrednost, a da ne bude vrednost. To je onda kad se njena korist po ljude ne postie radom. Takvi su vazduh, neobraivano tlo, prirodne livade, drvo to divlje raste itd. Neka stvar moe biti korisna i proizvod ljudskog rada, a da ne bude roba. Ko svojim proizvodom zadovoljava sopstvenu potrebu, stvara, dodue, upotrebnu vrednost, ali ne i robu. Da bi proizvodio robu, mora proizvoditi ne samo upotrebnu vrednost, ve upotrebnu vrednost za druge, drutvenu upotrebnu vrednost.

Na kraju, nikakva stvar ne moe da bude vrednost ako nije predmet za upotrebu. Bude li nekorisna, onda je nekoristan i rad sadran u njoj, ne vai kao rad, pa stoga ne stvara ni vrednost.

4. ZAKLJUAK

Svako upotrebno dobro, da bi postalo roba mora biti nosilac prometne vrednosti a ona, prema Marxu, nije nita drugo do nuni nain izraavanja, odnosno oblik ispoljavanja robne vrednosti, tj. u prometnoj vrednosti ili odnosu u kome se robe razmenjuju krije se vrednost i odnos vrednosti to se pak vrednosti tie, njena supstancija jeste i ostaje jedino utroena radna snaga, tj. rad nezavisno od posebnog korisnog karaktera tog rada. Naime, injenica da je na izradi robe utroeno radne snage pojavljuje se kao materijalno svojstvo robe da ima vrednosti. Upotrebna dobra imaju vrednost samo zato to je u njima opredmeen ili materijalizovan apstraktan ljudski rad, dakle, rad koji se javlja kao utroak iste ljudske radne snage i, prema tome, kao jednorodan ljudski rad omoguava izjednaavanje i vrednovanje razliitih upotrebnih dobara tj. njihovu razmenu.

Kako u drutvu robnih proizvoaa, celokupna drutvena radna snaga koja se ispoljava u celokupnoj vrednosti robnog sveta vai kao jedna te ista ljudska radna snaga, iako se sastoji iz nebrojenih individualnih radnih snaga, to ove individualne radne snage mogu biti istovetne sa svakom drugom samo ukoliko imaju karakter drutveno prosene radne snage tj. ukoliko kao takve deluju i samim tim u proizvoenju pojedinih robnih vrsta troe samo proseno ili drutveno potrebno radno vreme. Radi toga, veliinu vrednosti roba odreuje koliina drutveno potrebnog rada ili radno vreme koje je drutveno potrebno za njenu izradu. Ovo posredovanje i zamenjivanje, u okviru kojeg se rad predstavlja u vrednosti proizvoda, a merenje rada njegovim vremenskim trajanjem kao veliina vrednosti, proizvod je posebne i specifine drutvene situacije.

Mogli bismo zakljuiti, da vrednost tj. odnos vrednosti roba, bez obzira na oblik, po svojoj sutini nije stvar ve drutveni odnos ljudi povodom rada, koji od prozaino prirodnih oblika stvari robu drutveni oblik proizvoda rada. Oigledno, robni oblik predstavlja jedinstvo prirodnog i drutvenog odnosa, jedinstvo koje se ispoljava kao jedinstvo upotrebne vrednosti i vrednosti. To jedinstvo, kao i svako drugo koje je dato u bilo kom drutvenom obliku je jedinstvo odreenih razlika i, prema tome, odnos sa svoje dve suprotne strane, koje se na svojim polovima razliito ponaaju. Ako poemo od upotrebne vrednosti, onda se ona u svojoj gruboj predmetnosti javlja kao materijalna baza na kojoj se predstavlja odreeni ekonomski odnos prometna vrednost Dok vrednost, koja je po svojoj sutini odnos meu ljudima povodom rada (drutveni odnos), je uslov koji omoguava ostvarivanje upotrebne vrednosti. Jer da bi se mogle ostvariti kao upotrebne vrednosti, robe se prethodno moraju ostvariti kao vrednosti, i obratno, moraju se potvrditi kao upotrebne vrednosti pre nego to se uzmognu ostvariti kao vrednosti.5. LITRTUR1. Grupa autora: Ili B., Eremi M., Serjevi V., Kitanovi D., oki Z., Politika ekonomija, Bograd, 1995.2. Grupa autora: Dai D., Kurtovi S., Ekonomija, Beograd, 2004.3. Grupa autora: Lovreta S., Radunovi D., Petkovi G. i Konar J., Trgovina - teorija i praksa, Savremena administracija, Beograd, 2000. godina4. Grupa autora: Mitrovi Lj., Cvetanovi S., Dedovi M., Osnovi ekonomije, Pritina- K. Mitrovica, 2003. god.5. Ivani M.: Principi ekonomije, Banjaluka, 19996. K. Marx: Uvod u kritiku politike ekonomije, Prilog kritici politike ekonomije, izd. Kultura, Beograd/1956, str. 179, 190. 7. K. Marx: Kritika Gotskog programa, izabr. d. Marxa i Engelsa, Bgd. 1950, knj II, str 23; Kapital, II, Kultura/1947, str 287, 288.8. K. Marx: Kapital I, Kultura, Beograd/1947, str. 41-42. 286-287.9. oki B., Ekonomska misao (razvoj i savremeni principi), Beograd, 1995. god.10. http//www.wikipedia.com (Preuzeto sa Internet stranice dana 03.12.2008. godine)

elja ima za pretpostavku potrebu: ona je apetit duha koji je njemu isto toliko prirodan kao glad tijelu... Veina stvari ima svoju vrijednost otuda to one zadovoljavaju potrebe duha. (Nicolas Barbort, A Discourse conceming coining the new money lighter. In answer to Mr. Locke's Considerations etc., London 1696, str. 2, 3.)

Ili B., Eremi M., Serjevi V., Kitanovi D., oki Z., Politika ekonomija, Bograd, 1995., str 74

Karl Marx, Zur Kritik der politischen Oekonomie, Berlin 1859, str. 3 (Vidi u 20. tomu svog izdanja.)

elja ima za pretpostavku potrebu: ona je apetit duha koji je njemu isto toliko prirodan kao glad tijelu... Veina stvari ima svoju vrijednost otuda to one zadovoljavaju potrebe duha. (Nicolas Barbort, A Discourse conceming coining the new money lighter. In answer to Mr. Locke's Considerations etc., London 1696, str. 2, 3.)

Stvari imaju izvesnu unutranju vrlinu (vertue u Barbona specifian izraz za upotrebnu vrijednost), koja je svugde jednaka, kao to je vrlina magneta da privlai gvoe. (Isto, str. 6.) Svojstvo magneta da privlai elezo postalo je korisno tek kad je pomou njega otkrivena magnetska polarnost.

Prirodna vrijednost (natural worth) svake stvari sastoji se u njenom svojstvu da zadovoljava nune potrebe ili da slui udobnosti ljudskog ivota. (John Locke, Some Considerations on the Consequences of the Lowering of Interesi., 1691, u: Works, izd. London 1777, sv. II, str. 28.) U 17. veku nai emo u engleskih pisaca jo dosta esto re Worth za upotrebnu vrednost, a Value za razmensku vrednost, potpuno u duhu jezika koji neposrednu stvar rado izraava germanski, a prenesenu romanski.

U buroaskom drutvu vlada fictio juris [pravna fikcija] da se svaki ovek, kao kupac robe, enciklopedijski razume u robama.

Nita ne moe imati unutranju razmensku vrijednost. (N. Barbon, A Discourse concerning coining etc., str. 6), ili, kao to Butler kae:The value of a thing Is just as much as it will bring. [Jedna stvar vredi Ba toliko koliko e doneti.]

One sort of wares are as good as another, if the value be equal. There is no difference or distinction in things of equal value... One hundred pounds worth of lead or iron, is of as great a value as one hundred pounds worth of silver and gold. [... Olovo ili gvoe u vrednosti od 100 funti sterlinga ima jednaku vrednost kao zlato ili srebro u vrednosti od 100 funti sterlinga.] (N. Barbon, isto, str. 53. i 57.)

Svi proizvodi iste vrste u stvari su samo jedna masa kojoj se cena odreuje generalno i bez obzira na okolnosti pojedinanih sluajeva. (Le Trosne, De l'Interet Social, str. 893.)

K. Marx, Zur Kritik etc., str. 6. [vidi u 20. tomu izdanja]

I ne samo prosto za druge. U srednjem veku seljak je proizvodio ito za danak feudalnom gospodaru i ito za desetak popu. Ali ni ito za danak, ni ito za desetak nisu postali roba zato to su proizvoeni za druge. Da postane robom, proizvod se mora razmenom preneti na drugo lice kome e sluiti kao upotrebna vrednost.

PAGE 19