Autista i golub pismonoša

Rodaan Al GalidiDE AUTIST EN DE POSTDUIF

Copyright © 2009, De Bezige Bij Antwerpen, Rodaan Al Galidi

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije.

Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne možesmatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Rodan Al Galidi

Autista i golubpismonošaPrevela sa holandskogJelica Novaković-Lopušina

MMXIII

Posvećeno Tarifi,gde sam ovo napisao

između okeana i mora.

Radnja s rabljenom robom

Što su odstojanja manja, to tajne postaju veće. Zbogtoga su male zemlje prepune tajni.

Prvu tajnu Holandije verovatno predstavlja njenoime. Na holandskom ima tri sloga: Ne, der, land. Niska,ravna je to zemlja u kojoj se, kad joj se ime čita s levana desno, ne nailazi ni na kakav uspon. Ali kada se čitas desna na levo, Holandija se najednom od te ravne, pi-tome zemlje pretvara u suštu odrečnost. Land der Ne.

Druga od mnogih tajni je ta da stanovnici kupujuvelike, bešumne krevete, ali ljubav vode na kauču. To jeslađe. Svaki Holanđanin ima bogat istorijat uživanja nakauču i sigurno je makar jednom imao usputnu ljuba-vnu aferu na kauču. Nemaju vremena za zavođenje.Zbog toga usputne ljubavi završavaju na kauču dole ane gore gde je krevet. Na krevetu se namešta budilnik,gasi svetlo, hrče i premišlja sve u šesnaest.

9

1

Na kauču se ne mogu izvesti sve poze iz Kamasutrepa se telesna sloboda u Holandiji ne koristi optimalno.Usled rastuće prezaposlenosti, seksualna slava kaučapočinje da bledi jer se na njemu miluje daljinski uprav-ljač a pipkaju se kesice čipsa.

U Holandiji ima mnogo tajni, ali za ovu priču je naj-značajnija ta da njeni stanovnici svoje najveće odlukedonose na biciklu. Tako je bilo i sa Žanin, Hertovommajkom, kada je sa sedamnaest godina otkrila da jetrudna.

Kada je Žanin bilo pedeset četiri a Hertu trideset se-dam, došla je do zaključka da je zaista vreme da joj sesin osamostali. Malo se bila nacvrckala i štucala je.

„Vreme je, nađi sebi neki smeštaj“, rekla mu je.Tog dana Hert je pogledao saldo svog bankovnog

računa i video da mu je prodavnica muzikalija iz Štut-garta za violine koje je pravio uplatila dovoljno novcada kupi kuću. Obukao je mantil i odvezao se biciklomdo agenta za nekretnine.

„Hoću da kupim kuću“, reče.Agent za nekretnine sumnjičavo zagleda visokog,

mršavog čoveka upalih očiju, u izbledelom kišnommantilu i belim soknama u sjajnim kožnim cipelama.Kad ga agent upita za iznos koji je bio voljan da plati,Hert mu predade pokisli izvod iz banke.

10

„Je l’ ovo?“ reče kao da nikad ranije nije video izvodiz banke.

Agent prihvati zgužvani komad papira. Mislio je daje Hert, koji je zurio u pod, pometen pa je pošao odtoga da čak ne mora da mu ponudi stolicu niti nešto zapiće, što je obično radio čim bi se pojavili novi klijenti.On reda radi baci pogled na izvod, odmah ustade iHertu toplo stisnu ruku.

„Što ne skinete mantil?“ upita ljubazno. „Jeste li začaj ili kafu?“

Hert je pio crnu kafu dok je listao fascikle sa kuća-ma na prodaju, a kad je popio kafu, on pokaza na ot-vorenu stranu.

„Hoću ovu“, reče, kao da kupuje cipele ili sokne.„Na koju mislite?“ upita agent.„Nije bitno“, reče Hert. „Jednu od ove dve.“ On se

počeša po potiljku i prođe prstima kroz kosu.Agent za nekretnine je bio zapanjen kako neko po-

put Herta može da ima toliko novca na računu.„U redu, onda ovu“, reče. Bi mu žao što je cena bila

vidno naznačena na vrhu stranice. Mogao je bez pomuke da traži 35.000 evra više.

„Kada želite da vidite kuću?“„Nije bitno. Video sam je ovde. Možda možemo da

potpišemo ugovor.“Sat i četvrt kasnije, Hert se vratio kući mokar.

11

„Ala si se brzo vratio“, reče njegova majka, još uvekštucajući. „Je li gotovo?“

„Jeste“, reče Hert i predade joj mokru fasciklu na či-joj je prednjoj strani bila fotografija starog dvorišnogzabata, velikog prozora ka bašti i male kamene šupe sakrovom od talasastog lima.

12

Pre nego što je kupio kuću, Hert je živeo sa majkomŽanin u kućici iza radnje s rabljenom robom. Ona jetamo radila za kasom. Ulazila je u radnju kroz prednjavrata, pre nego što bi u pola osam pristigli saradnici.Hert je uvek ulazio kroz vrata skrivena iza ormana sknjigama, kad bi saradnici otišli.

„I ja sam imala maler“, govorila je Žanin kada bidrugi pominjali nesreće. Onda bi pokazala na Herta, sakojim je ostala trudna kad joj je bilo sedamnaest godi-na.

Bilo je to 9. februara 1971. Žanin je mislila da je sa-svim običan dan. Nije znala da će joj se život od togdana promeniti za sva vremena i da joj se nijedan odplanova koje je pravila neće ostvariti. Za trideset osamdana napuniće osamnaest godina. Za nju je to bio zna-čajan uzrast, ne zato što će tada da se odvoji od rodite-

13

2

lja i iznajmi sobu, već zato što se s njima dogovorila daće polagati vozački ako prestane da puši. Tog dana je satrojicom drugara homoseksualaca pušila travu u napu-štenoj šupi na obodu grada. Odvaljivali su daske sašupe kako bi naložili vatru i osušili se i ogrejali toghladnog meseca februara. Sa svakim udisajem, Žaninije mozak sve više levitirao. Ona odjednom oseti kakose u njoj nešto zbilo.

„Oslobađa mi se jajašce. Osećam to“, reče. Ona ne-žno dodirnu mesto pod pupkom, kao što to trudnicerade prvi put, dok još niko ne zna da su trudne.

„Daj oladi, pa nisi kvočka“, reče jedan od drugara.„Možda je ovo jaje za devojčicu.“ Žanin se prepusti

maštanjima dok je zurila u dim koji je duvala.„Valjda muškarac određuje da li će biti dečak ili de-

vojčica“, jedan od drugara će na to ozbiljno.„Ovo je jaje sina po imenu Hert“, reče ona, zakikota

se i duboko uvuče dim iz džointa. Dečak joj se prividena požutelom posteru prekrivenom paučinom i mrt-vim muvama. Molećivo je gledajući, on progovori:„Dozvoli da se rodim, molim te.“

Tlo se zavrte pod Žanin. Ona ustade, ali opet pade,nasmejana opet ustade i stade da se gega kroz šupu.Tražeći po starudiji, ona pronađe naprslu činijicu.Donese je kao žrtvenik do vatre i zamoli svoje drugareda iza kutija u šupi u nju svrše.

„Najpre operi činijicu.“

14

„Pa ovde nema vode.“„Napolju pada kiša.“„Ovo nije prašina“, reče Žanin. „To je šupina sper-

ma.“Nasmejaše se naglas i odlučiše da otac bude onaj

koji prvi svrši tamo iza kutija.Kad su njih trojica svršila, Žanin izvadi slamčicu iz

svoje konzerve koka-kole i zamoli jednog od njih da jesledi do iza kutija. Iz radoznalosti sva trojica krenušeza njom, ali je Žanin htela da je samo jedan prati.Bacanjem novčića izabra pratioca. Žanin napuni slam-čicu spermom i zamoli izabranog da je svojim dahomuduva u nju. On se, međutim, fasciniran zablenu.

„Ej, čoveče, hladno je, spermići će umreti ako nepožurimo“, reče Žanin. Dok mu se smešila, pokušava-jući da inhaliranjem raspiri žar u džointu koji se skorobio ugasio, momak pažljivo obavi svoj zadatak.Iznenada šupa zadrhta od groma koji udari veoma bli-zu. Kroz polupani prozor munja osvetli prostor, ali Ža-nin i njeni drugari bili su u nekom drugom svetu, iz-nad napuštene šupe, iznad kiše i iznad oblaka.

Dve nedelje potom Žanin je otkrila da je trudna.Vratila se u šupu i tamo je dva sata po hladnoći zurilau požuteli poster i u pepeo ognjišta, ne osećajući kakovreme teče. Iza kutija je našla činijicu i slamku. Sagnuse i podiže slamku. Iza sebe ugleda staro ogledalo.

15

Dovuče ga do prozora šupe, okrenu ka svetlosti, obrisas njega rđu i pogleda se. Kao da je sebe videla po prviput. Opipavala je svoju kosu i lice poput slepca kojiopipava nešto nepoznato. Onda zadiže džemper i dr-hteći od zime zagleda se u svoj stomak u ogledalu.Maštala je o dečaku sa postera, koji je rastao u njoj.Misli joj najednom poskočiše drugde. Ona se udari počelu.

„Baš sam odlepila“ prošapta. Spustivši džemper, sta-vi slamčicu u džep od pantalona i izađe napolje. Putemkoji su natkriljivale krošnje brzo se biciklom odvezlakući. Ubrzo zatim poče kiša, tačno u trenutku kad jepomislila na odluku koju će morati da donese. Da li dazadrži dete?

Za dvadeset dva dana napuniće osamnaest godina.Onda će iznajmiti sobu u Amsterdamu ili Lejdenu i ot-početi nov, slobodan život. Ali, ako zadrži dete, nećenapustiti roditeljski dom da bi živela u slobodi, već dabi postala mama. Ćutke je razmišljala, ali onda naglasizgovori reč „mama“ kako bi mogla da je čuje sopstve-nim ušima. Zvučalo je zabavno. Videla je pačiće kakona kiši plivaju u vodi.

„A onda ću istovremenu morati da postanem i tata“,reče glasno. Ona pomisli na svoje stroge protestantskeroditelje. „I baka i deda...“ uzdahnu. Kiša je sve jače pa-dala. Žanin je gledala u zemlju a put je pratila u misli-ma. Vetar joj je nanosio kišu u oči. Ako ga zadržim,

16

moraću da budem porodica, pomisli. Ona prestade daokreće pedale i zaustavi se nasred biciklističke staze.Reč „porodica“ nije zvučala zabavno ali ni ozbiljno.Bila je to reč puna odgovornosti.

„To stvarno ne može“, reče samoj sebi i nastavi davozi. „To, zapravo, i nije tako strašno. Strašnije je štoneću dobiti vozačku.“ Žanin je vozačku dozvolu videlakao oslobođenje od autobuskih i železničkih stanica iod biciklanja po kiši pa zato nikada nije pušila cigare-te. Džointi se ne računaju, smatrala je, jer to nije puše-nje već samo malo razonode. Mislim da se i trudnoćakosi s vozačkom, reče. Žanin se zaustavi kod jednebenzinske pumpe i uđe mokra do kože.

„Paklicu cigareta, molim vas.“„Koje?“ upita prodavac.„Ovaj...“ Pogledom prelete šarene paklice iza pro-

davčevih leđa. „Dajte mi one.“„Kamel?“„Ne, one pored.“„Ove?“ On uze belu paklicu koja je delovala dosa-

dno.„Ne, ipak mi dajte Kamel, molim vas.“Uveče u krevetu pomisli kako je pomisao da se ipak

reši deteta bila glupa.„Šteta za vozačku“, prošapta i ugasi svetlo.

17

Rodan Al Galidi (Rodaan Al Galidi) pripada plejadi ta-kozvanih alohtonih autora, imigranata od prve do tre-će generacije, kojima nizozemski jezik nije maternji.Ovi su pisci trajno obogatili holandsku i flamanskuknjiževnost svojom originalnom mešavinom kulturnihnasleđa i jezičkih senzibiliteta.

Rodan Al Galidi, čije je pravo ime Rodan Al Kalidi(Rodhan Al Khalidi), rođen je 1971. u Iraku odakle jekao svršeni student građevine pobegao od služenjavoj nog roka. Nakon šestogodišnjeg lutanja obreo se1998. u Holandiji gde je zatražio azil. Odbijen je pa muje zbog skore deportacije bilo onemogućeno da pratinastavu jezika. Nizozemski je, dakle, naučio sam.Imigracione papire još uvek nije uspeo da sredi, čak jenedavno pao na obaveznom imigracionom ispitu, iz-među ostalog zato što nije znao odgovor na pitanje

187

Beleška o piscu

kada žena posle pobačaja može ponovo da počne s ra-dom. Formalno gledano, izgubio je time pravo na na-turalizaciju, pa Imigrantska služba može svakog časada mu odredi deportaciju.

Tokom svog petnaestogodišnjeg čekanja Al Galidi jeobjavio više zbirki pesama i romana na jeziku zemljekoju još uvek ne može nazvati svojom novom domovi-nom. Godine 2011. je nagrađen nagradom za književ-nost koju godišnje dodeljuje Evropska Unija. Svoj op-stanak kao pisca Al Galidi može dobrim delom dazahvali činjenici što je čitan i u Flandriji i što mu je fla-manski P.E.N. pritekao u pomoć kad mu je bilo najte-že, nudeći mu stipendiju i smeštaj.

„Golub i pismonoša“ je bajkovita priča o vrlinama imanama holandskog društva, ispričana naoko bezazle-no, kroz vizuru autističnog dečaka i njegovog prijatelja,goluba pismonoše. U svojoj slojevitosti, ovaj roman sepoigrava ne samo holandskim već i hrišćanskim pa iopšteljudskim mitovima i stereotipima, ali nikad cini-čno već s dobronamernim humorom i nežnošću.

Al Galidi je poznat i po svojim angažovanim ko-lumnama. U jednoj od njih se obratio novom holand-skom kralju Vilemu Aleksandru:

188

„Visočanstvo,

Nek Vam dugo živi Vaše kraljevstvo. Za petnaest godi-na koliko u njemu živim, struje u mojoj lampi još ni-jednom nije nestalo. Voda još nikad nije ostavila če-smu na cedilu. Kanalizacija Vašeg kraljevstva jača je odneba, jer ma koliko vode ono sipalo odozgo, ona ne-staje. U pekarama ima više vrsti hleba nego u Irakuoružja. Kuče ovde ima više papira i prava nego što samih ja imao u mojoj otadžbini. Čak i morsko prase uVašem kraljevstvu uživa više nego moja majka koja jeizrodila dvanaestoro dece i koja ih od 27. oktobra 1987.više nikada nije videla sve na okupu.

Šteta što sam usled svoje teške sudbine dobio šansuda Vaše kraljevstvo upoznam sa strane koju Vi sami nepoznajete. Strane za koju možda nećete ni poverovatida postoji. Strane koja se nalazi iza debelog sloja šmin-ke na licu Vašeg kraljevstva. Tamo, dole, u tom nepoz-natom svetu, gde zakon Vašeg kraljevstva čak i ne važi,ljudi nisu ljudi jer nemaju broj. Iskusio sam koliko jeblaga, koliko nežna i topla ruka Vašeg kraljevstva zasopstvenu decu, a koliko nemilosrdna i hladna za dru-ge. I koliko teška, avaj Visočanstvo, kad udari.

U Iraku sam rođen kao ratno dete, odrastao sam usledećem ratu, završio studije u onom koji je potom us -ledio a pobegao od rata koji se spremao. Ali, ni posle če -tiri rata ništa za moj duh nije bilo toliko teško i mučno

189

kao ta druga strana Vašeg kraljevstva. U azilu se kučićii mačke nakon tri godine uspavljuju jer je zločin čeka-ti u kavezu. Ja sam u ljudskom azilu čekao devet godi-na, a to zajedno čini tri kučeta, pa i više. U Vašem kra-ljevstvu postoje činovnici koji spadaju u najokrutnijeljude koje poznajem, jer oni telo ostavljaju na miru, aliubijaju nadu u najdubljem kutku srca. Toliko su nemi-losrdni da se do granica njihovog srca ne može dopre-ti ni rečju ni suzom.

Daleko od ruku sistema video sam koliko je lepoVaše kraljevstvo i koliko bajno, jer tu na ulicama nemabezubih i krezavih, niti onih što nemaju hleba da jedu.San koji je čovečanstvo sanjalo hiljadama godina uVašem kraljevstvu je dostignut. Kada bih ja imao vlastu Iraku, voleo bih da odsanjam zemlju kao što je Vaša.

U Vašem kraljevstvu je sve podložno promeni, osimbicikla i vremena. Jer narod koji od jedne vrste mlekaume da pravi stopedeset vrsti sireva, ume i da skratiazilantsko čekanje sa šesnaest godina na četrdesetosamsati. Azilanti sada umesto posle šesnaest godina dobi-jaju odgovor od Imigracione službe u roku od dvadana. Time je možda rešen problem čekanja, ali su zatoazilantski centri time pretvoreni u šatorske kampove.Da u Holandiji nije tako hladno, to možda i ne bi bilostrašno, ali mogu li deca ili stare žene preživeti ovu ho-landsku klimu u šatoru? I sam šator bi, da ima usta, re-kao da ne mogu. Vreme u Vašem kraljevstvu je tako

190

hladno da sada više verujem u svoju grejalicu nego usvoju poeziju. Zahvaljujući grejalici mogu da Vam pi-šem ovo pismo.

Izvinjavam se, žao mi je ako moje pismo zvuči tu-žno. Da budem iskren, posle petnaest godina potpada-nja pod zakon o strancima, ostao sam bez snage i ela-na. Mogao bih da Vas zamolim da me osloboditeobaveze polaganja ispita za sticanje državljanstva, jerpao sam na tom ispitu zbog blesavih pitanja na testutako da sada više ne mogu biti Vaš državljanin, uprkostome što sam napisao trinaest knjiga na Vašem jeziku išto sam 2011. za Vaše kraljevstvo osvojio Nagradu zaknjiževnost koju dodeljuje Evropska Unija. U Vašojzemlji sam naučio da čovek mora najpre sam o sebi dase brine, najpre sebi masku s kiseonikom, onda drugi-ma. Pa ipak Vas to neću zamoliti.

Zamoliću Vas, Vaše Visočanstvo, da pomilujetekampere u šatorima i da svaki šator u Holandiji pret-vorite u krov nad glavom. A da onda sve šatore poša-ljete na granicu između Sirije i Jordana, jer tamo im jemesto. Nije njima mesto u Evropi Voltera i Žan-ŽakaRusoa.

Zahvaljujem Vam.

Pozdrav,Rodan Al Galidi

191

PS. E, da, ako razmišljate o tome da uzmete kuče,uzmite onda, molim Vas, neko iz azila. Ima i tamo slat-kih kucova, da znate.

Jelica Novaković-Lopušina

192

Rodan Al GalidiAUTISTA I GOLUB PISMONOŠA

izdavačZavetBeograd, Braće Baruh 16

za izdavačaMilivoje Lalić

urednikSaša Lalić

ISBN 978-86-7034-095-4

štampaC-print

marketingZavet( (011) 292 06 13E-mail: office@zavet.co.rs

www.zavet.co.rs