Rikošet Sandra Brown

Naslov izvornik: Ricochet

2

Prolog Akcija spašavanja opozvana je u 6:56 popodne. Šef policije Klarens Tejlor objavio je sumornu vest tokom konferencije za štampu koju je prenosila lokalna televizija. Mračan izraz njegovog lica slagao se sa njegovom raščupanom kosom i vojničkim držanjem. „Policija, zajedno sa svim ostalim agencijama koje su učestvovale, posvetila je mnogo sati traganju, sa nadom da će misija spasavanja uspeti. Ukratko, izvršena je pretraga. Meñutim, pošto temeljna nastojanja pripadnika službe unutrašnjih poslova, obalske straže i civilnih volontera nisu donela nikakve ohrabrujuće dokaze tokom proteklih nekoliko dana, došli smo do zaključka da bi bilo uzaludno nastaviti organizovanu potragu.“ Jedini čovek u baru, posmatrajući televizijski ekran sa mnogo snega, postavljen u uglu na zidu, sručio je preostali viski niz grlo i pokazao gazdi da ponovo napuni. Gazda je zastao sa flašom u ruci. „Jesi li siguran? Pretjeruješ, ortak.“ „Samo ti sipaj.“ „Imaš li prevoz do kuće?“ Pitanje je dočekao pretećim pogledom. Gazda je slegnuo ramenima i sipao. „Na tvoj račun.“ Ne, nije na moj. Skrajnut sa glavnog puta u centru Savane, gde su stanarine bile niske, bar 'Kod Smitija' nije privlačio ni turiste ni lokalne ugledne ljude. Nije bio birtija u koju bi pošao u potrazi za zabavom i razbibrigom. Nije učestvovao u čuvenom obilasku barova na dan Svetog Patrika. U njemu nisu služena obojena pića sladunjavih naziva. Naručeno piće odmah je posluživano. Mogao si, ako imaš sreće, da dobiješ krišku limuna, nalik onom koji je gazda odsutno ljuštio dok je gledao pregled televizijskih vesti koje su prethodile reprizi Sajnfelda. Na TV-u je šef policije Tejlor hvalio uporne pokušaje šerifovog osoblja, pasa, patrolnih čamaca i ronilaca, i tako dalje i tako dalje, bla, bla, bla. „Utišaj to, majke ti.“ Na zahtev mušterije, gazda je dohvatio daljinski upravljač i utišao TV. „Izbegava da kaže istinu, jer tako mora. Ali, ako pogledaš kroz sva ta naklapanja, ono što govori jeste da je telo do sada postalo hrana za ribe.“ Mušterija se naslonio laktovima na šank, pogrbio se i posmatrao pljuskanje tečnosti boje ćilibara u čaši dok ju je gurkao dlanovima levo-desno po uglačanoj drvenoj površini. „Deset dana nakon pada u reku?“ Gazda je odmahnuo glavom pesimistički. „Nema šanse da to neko preživi. Ipak, to je prokleto tužna stvar. Naročito za porodicu. Mislim, nikada ne saznati šta se desilo tvojoj voljenoj osobi?“ Dohvatio je još jedan limun. „Nije mi mila ni pomisao da je neko meni drag, živ ili mrtav, sada u reci ili tamo u okeanu, po ovom kijametu.“ Bradom je pokazao na jedini prozor u baru. Bio je širok, ali samo pola metra visok. Nalazio se visoko, bliže tavanici nego podu, i pružao ograničen pogled napolje, ako bi nekoga zanimalo da pogleda. Propuštao je samo tračak prigušenog svetla koje je donekle razbijalo nesnosnu tumornu atmosferu i davalo mršavu nadu beznadežnim slučajevima u baru. Teška kiša natapala je priobalje Džordžije i Južne Karoline poslednjih četrdeset osam sati. Nemilosrdna kiša. Bujice su kuljale iz neprozirnih oblaka. Bilo je trenutaka kada je pljusak bio toliko obilan da se nije vidjela suprotna obala reke. Niže oblasti postale su jezera. Ulice su zatvorene zbog poplava. U slivnicima su se kovitlale mutne vodene struje, hitre poput planinskih brzaka. Gazda bara je peškirom obrisao sok od limuna sa prstiju i očistio oštricu noža. „Po ovoj kiši, ne krivim ih što su prekinuli potragu. Verovatno nikada neće naći telo. Biće da će sve ovo

3

zauvek ostati misterija. Ubistvo ili samoubistvo?“ Bacio je peškir u stranu i naslonio se na šank. „Šta ti misliš?“ Mušterija ga je pogleda mutnim očima i reče promuklim glasom: „Ja znam šta se desilo.“

4

Prvo poglavlje

Šest nedelja ranije

Suñenje Robertu Saviću za ubistvo ušlo je u četvrti dan. Detektiv odeljenja za ubistva Dankan Hačer pitao se šta se, kog ñavola, dogaña. Čim je suñenje nastavljeno posle pauze za ručak, advokat odbrane Sten Adams zamolio je sudiju za privatan razgovor. Sudija Lerd je prihvatio zahtev, iako je bio zbunjen ovim zahtevom isto koliko i zamenik državnog tužioca Majk Nelson, i njih trojca su se povukla u njegove odaje. Porota se povukla u svoje prostorije, ostavljajući publiku da se pita čemu ovaj neočekivani razgovor. Bili su odsutni pola sata. Dankanova uznemirenost rasla je sa svakim minutom. Hteo je da se suñenje održi bez prekida, da proñe bez ikakvih prepreka koje bi omogućile žalbe ili, sačuvaj bože, oslobañajuću presudu. Zato su ga ova većanja iza zatvorenih vrata toliko nervirala. Nestrpljenje ga je konačno odvukao u hodnik, gde se šetkao, ali nikada toliko daleko od sudnice da nije mogao da čuje šta se tamo dogaña. Sa četvrtog sprata gledao je kako par remorkera vodi trgovački brod kroz kanal prema okeanu. Onda se, ne mogavši da podnese neizvesnost, vratio na svoje mesto u sudnici. „Zaboga, Dankane, sedi s mirom. Vrpoljiš se kô dvogodišnje dete.“ Njegova partnerka, Didi Bouven, rešavala je ukrštene reči da prekrati vreme. „Šta li raspravljaju tamo?“ „Nagodba? Ubistvo iz nehata, možda?“ „Uozbilji se“, rekao je. „Savić ne bi priznao ni da se pogrešno parkirao a kamoli da je pucao.“ „Treba mi reč od osam slova za predaju“, reče Didi. „Abdikacija.“ Razdraženo ga je pogledala. „Kako si to smislio tako brzo?“ „Genije sam, šta da kažem.“ Pokušala je da uklopi reč. „Ovog puta nisi. 'Abdikacija' se ne uklapa. A i ima deset slova.“ „Onda ne znam.“ Optuženi, Robert Savić, sedeo je za stolom odbrane i izgledao suviše zadovoljan sobom za čoveka kome se sudilo za ubistvo, i preterano siguran u sebe da bi umirio Dankanovu nervozu. Kao da je osećao Dankanov uporan pogled na svom potiljku, Savić se okrenuo i nasmešio mu se. Prstima je lenjo dobovao po rukohvatu stolice kao da je pratio laku pesmicu koju je samo on mogao da čuje. Noge je ležerno prekrstio. Bio je slika i prilika staloženosti. Za onoga ko ga nije bolje poznavao, Robert Savić je bio ugledni biznismen sa pomalo buntovničkim smislom za modu. Danas je nosio odelo konzervativne sive boje, ali uzak kroj davao mu je nedvosmisleni evropski izgled. Košulja mu je bila svetloplava, kravata boje lavande. Konjski repić, njegovo obeležje, bio je zaglañen i nauljen. Visokokaratni dijamant visio mu je na uvetu. Otmena odeća, ležernost, bili su elementi njegove uglancane spoljašnosti, i nisu ničim odavali beskrupuloznog kriminalca koji se krio iza svega toga. Bio je hapšen i izvoñen pred veliku porotu više puta, na osnovu raznih optužbi koje su uključivale nekoliko ubistava, požar i različite manje prekršaje, od kojih je većina bila povezana sa trgovinom drogom. Ali tokom njegove duge i slavne karijere, bilo mu je suñeno samo dva puta. Prvi put su mu sudili zbog droge. Osloboñen je optužbi, jer država nije uspela da dokaže svoj slučaj, a i mora se priznati da je bio traljavo odrañen. Drugo suñenje bilo je zbog ubistva Andrea Boneta. Savić je digao njegovu kuću u vazduh. Dankan je istraživao njegovo ubistvo zajedno sa agentima federalnog biroa za eksplozive. Na nesreću, većina dokaza bila je posredna, ali su verovali da će biti dovoljno ubedljivi da ga i osude. Meñutim, okružno tužilaštvo dalo je slučaj novajliji koji nije imao ni potrebnu

5

stručnost ni neophodno iskustvo da ubedi porotnike u to da je Savić kriv. Suñenje se završilo neodlučnim mišljenjem porote. Ali, nije se tu završilo. Otkrilo se da je mladi zamenik tužioca uskratio oslobañajuće dokaze advokatu Stenu Adamsu. Hajka i dreka koje je on podigao učinili su da je tužilaštvo postalo nepoverljivo da bi ponovo podiglo optužnicu bilo kada u budućnosti. Slučaj je ostao nerešen, i tako će i ostati verovatno dok se ne otopi led na polovima. Dankan je teško podneo taj poraz. I pored greške mladog tužioca, on je na sve to gledao kao na lični neuspeh i posvetio se tome da stavi tačku na Savićevu uspešnu kriminalističku karijeru. Ovog puta je bio uveren da će ga osuditi. Savić je bio optužen za ubistvo Fredija Morisa, jednog od svojih mnogobrojnih zaposlenih, preprodavca droge kojeg su tajni agenti odseka za narkotike uhvatili da pravi i rastura metamfetamin. Dokazi protiv Fredija Morisa bili su neoborivi, osuda praktično zagarantovana i, pošto mu ovo nije bio prvi prekršaj, bio je suočen sa godinama teške robije. Federalni odsek za narkotike i lokalna policija udružili su se i ponudili Frediju Morisu pogodbu – manja optužnica i mnogo kraći boravak u zatvoru u zamenu za njegovog gazdu Savića, glavnog šefa koga su zapravo jurili. Fredi je prihvatio nagodbu suočen sa godinama zatvorske kazne koja mu je sledovala. Ali i pre nego što je pažljivo planirana klopka bila gotova, Fredi je bio gotov. Nañen je lica zagnjurenog u močvaru sa rupom od metka na potiljku. Dankan je bio ubeñen da Dankan ovoga puta neće izbeći izricanje kazne. Tužilac je imao manje optimizma. „Nadam se da si u pravu, Dank“, rekao je Majk Nelson prethodne večeri, kada je Dankanu davao uputstva o tome šta će se desiti kada bude svedočio. „Mnogo zavisi od tvog svedočenja.“ Uvukavši donju usnu, zamišljeno je dodao: „Bojim se da će nas Adams sahraniti na polju osnovane sumnje.“ „Imao sam osnovanu sumnju da ispitam Savića“, Dankan je bio uporan. „Fredi je na našu ponudu odmah odgovorio da bi mu Savić odsekao jezik čak i kada bi prdnuo u našem pravcu. Dakle, kada sam video Fredijevo telo, video sam da mu je, pored mozga pretvorenog u kašu, odsečen i jezik. Prema rečima sudskog lekara, odsečen je dok je Fredi još bio živ. Zar ne misliš da mi je to dalo osnovanu sumnju da odmah ispitam Savića?“ Krv je bila sveža, a Fredijevo telo je bilo još toplo kada su pozvali Dankana i Didi na mesto jezivog zločina. Federalni odsek za narkotike i lokalni detektivi za narkotike bili su zauzeti žestokom raspravom oko toga ko je otkucao i upropastio Fredija. „Trebalo je da imate trojicu ljudi koji će pratiti svaki njegov pokret“, urlao je jedan iz federalnog odseka na svog parnjaka iz policijskog odseka. „Vi ste imali četvoricu! Gde su oni sada?“ besno mu je odvratio detektiv. „Mislili su da je kod kuće, bezbedan.“ „Ma nemojte? Pa, to smo i mi mislili.“ „Isuse“, federalni agent je iznervirano opsovao. „Kako li se samo provukao pored nas?“ Bez obzira na to ko je upropastio klopku, Fredi im više nije bio od koristi i svañanje oko toga bilo je gubljenje vremena. Ostavivši Didi da sudi dvema stranama koje su se psovale i krivile jadna drugu, Dankan je pošao na Savića. „Nisam planirao da ga uhapsim“, objašnjavao je Dankan Majku Nelsonu. „Otišao sam u njegovu kancelariju samo da ga ispitam. Časna reč.“ „Pobio si se s njim, Dankane. To može da nam škodi. Adams neće dozvoliti da porota ne sazna za to. Nagovestiće policijsku brutalnost, ako te ne bude optužio na licu mesta za to. Neosnovano hapšenje. Do vraga, ni sam ne znam šta će izvući iz šešira.“ Završio je time što ga je podsetio da ništa nije sigurna stvar i da se svašta može dogoditi tokom suñenja.

6

Dankan nije razumeo zašto se zamenik tužioca toliko brinuo. Njemu je sve bilo lako i jasno razumljivo. Direktno sa mesta ubistva Fredija Morisa otišao je u Savićevu kancelariju. Upao je nenajavljen unutra i zatekao Savića u društvu žene koja je kasnije u policiji identifikovana kao Lusil Džouns, i koja je u tom trenutku bila na kolenima zauzeta felacijom. Ovog jutra, Dankanovo svedočenje izazvalo je muk u sudnici. Nemirni pokreti prestaše. Sudski službenik, koji je dremao, uspravio se, odjednom potpuno budan. Dankan je bacio pogled na porotu. Jedna od starijih žena postiñeno je sagnula glavu. Druga, takoñe postarija, izgledala je zbunjena značenjem reči. Jedan od četvorice muških porotnika pogledao je u Savića sa izrazom divljenja na licu. Savić je čačkao nokte kao da je razmišljao o tome da poseti manikira kasnije tokom dana. Dankan je posvedočio da je u trenutku kada je ušao na vrata Savićeve kancelarije, ovaj pružio ruku ka pištolju. „Pištolj je bio na stolu. Bacio se prema njemu. Znao sam da ću biti mrtav ako se on dočepa oružja.“ Adams ustade. „Prigovor, vaša visosti. Zaključak.“ „Prihvatam.“ Majk Nelson je izmenio pitanje i na kraju ustanovio pred porotnicima da je Dankan samo naterao Savića da se tako brani od eventualnog napada. Borba koja je usledila bila je napeta, ali je Dankan na kraju uspeo da obuzda Savića. „Kada ste smirili gospodina Savića“, rekao je tužilac, „da li ste zaplenili to oružje kao dokaz, detektive Hačeru?“ Ovde je postajalo škakljivo. „Ne. U trenutku kada sam konačno obuzdao Savića, pištolj je nestao zajedno sa ženom.“ Ni pištolj ni žena više nisu viñeni. Dankan je uhapsio Savića zbog napada na policajca. Dok su ga držali u pritvoru po toj optužnici, Dankan, Didi i ostali izgradili su slučaj protiv njega za ubistvo Fredija Morisa. Nisu imali oružje koje je Dankan video, za koje su bili sigurni da je Savić upotrebio da ubije Fredija Morisa manje od sat pre toga. Nisu imali ni svedočenje te žene. Nisu imali čak ni otiske stopala ili tragove guma na mestu zločina, jer je nadošla plima i oprala ih pre nego što su otkrili telo. Ono što su imali bilo je svedočenje nekoliko drugih agenata koji su čuli Fredijevo uplašeno tvrñenje da će mu Savić iščupati jezik, a zatim ga ubiti ako se bude nagodio sa vlastima, ili ako bude samo pričao sa njima. I pošto nisu znali gde je Lusil Džouns, Savić nije mogao da stvori ubedljiv alibi. Državno tužilaštvo dobijalo je osude i za manje, tako da je slučaj došao pred sudiju. Nelson je očekivao da će Savićev advokat prikucati Dankana za zid ovog popodneva prilikom unakrsnog ispitivanja. Pokušao je da ga za to pripremi tokom pauze za ručak. „Osloniće se na uznemiravanje i reći će poroti da si godinama gajio ličnu netrpeljivost prema njegovom klijentu.“ „Možeš da se kladiš da jesam“, rekao je Dankan. „Prokletnik je ubica. Zakleo sam se da ću hvatati ubice.“ Nelson je uzdahnuo. „Samo pazi da ne zvuči previše lično, u redu?“ „Pokušaću.“ „Iako jeste.“ „Rekao sam da ću pokušati, Majk. I da, postalo je lično.“ „Adams će tvrditi da Savić ima dozvolu za nošenje ličnog oružja, tako da pištolj sam po sebi nije inkriminišući. A onda će tvrditi da pištolja nije ni bilo. Možda će dovesti u pitanje da li je uopšte bilo žene koja mu je pušila. On će poricati, poricati, poricati i stvoriti brdo sumnje u glavama porotnika. Možda će čak zahtevati da se celo svedočenje odbaci pošto nema potkrepljujućih dokaza.“

7

Dankan je znao šta mu predstoji. I ranije se suprotstavljao Stenu Adamsu. Ali bio je nestrpljiv i hteo je da završi više s tim. Buljio je u vrata koja su vodila u sudijine prostorije pokušavajući da ih natera da se otvore, kada su se stvarno i otvorila. „Ustanite“, objavio je sudski službenik. Dankan poskoči na noge. Ispitivao je izraze lica trojice muškaraca koji su ušli u sudnicu i ponovo zauzeli svoja mesta. Nagnuo se prema Didi. „Šta misliš?“ „Ne znam, ali mi se ne dopada.“ Njegova partnerka imala je tajanstven i pouzdan talent da proceni ljude i situacije, i upravo je potvrdila slutnju koja mu se javila. Još jedan loš znak – Majk Nelson je odvratio glavu i nije ni pogledao u njihovom pravcu. Sten Adams je seo pored svog klijenta i potapšao ga po rukavu skupog odela. Dankanu se utroba zgrčila od bojazni. Sudija se popeo na svoje mesto i dao znak sudskom službeniku da pozove porotu. Seo je i pažljivo popravio odoru. Pomerio je poslužavnik na kome je bila čaša i bokal s vodom milimetar nadesno i podesio mikrofon koji nije bilo potrebe podešavati. Kada je porota ušla i sela, rekao je: „Dame i gospodo, izvinjavam se zbog odlaganja, ali morali smo odmah da se posvetimo važnoj stvari.“ Kejto Lerd bio je popularan sudija. Omiljen u javnosti i kod novinara, kojima se udvarao poput prosca. Bližio se pedesetoj, ali je izgledao kao tridesetogodišnjak i crte lica bile su mu kao kod filmske zvezde. Zapravo, pre nekoliko godina odglumio je sebe u filmu koji je sniman u Savani. Osećao se udobno pred kamerama i računalo se na njega da pruži svoj komentar kad god se neka nova priča ticala kriminala, kriminalaca ili pravosuña. Sada je govorio tim poznatim slatkorečivim glasom. Gospodin Adams mi je skrenuo pažnju na to da je tokom izbora porote, porotnica broj deset propustila da napomene da se njen sin prijavio u sledeću klasu pitomaca Savana-Čatamske policije. Dankan je bacio pogled na mesto gde je sedela porota i primetio da je jedno mesto u drugom redu bilo prazno. „O, pobogu“, promrsi Didi sebi u bradu. „Porotnica mi je to priznala“, rekao je sudija Lerd. „Nije imala nameru da namerno obmane sud, jednostavno nije znala kako bi ta omaška mogla da utiče na to kako će se ovo suñenje završiti.“ „Šta?“ Didi je munula Dankana laktom u rebra, upozorivši ga da se stiša. Sudija je pogledao u njihovom pravcu, ali je nastavio. „Kada biraju porotnike, advokati obe strane imaju mogućnost da eliminišu svakoga za koga misle da bi mogao da utiče na presudu. Gospodin Adams je mišljenja da bi porotnik čiji će član porodice postati policajac imati fundamentalnih predrasuda prema bilo kom optuženom kojem se sudi za krivično delo, a naročito prema optuženom za ovo nečuveno ubistvo.“ Zastao je, pa rekao: „Slažem se sa advokatom povodom ovoga i zato sam primoran da proglasim poništavanje sudskog postupka.“ Lupio je čekićem. „Porotnici, osloboñeni ste dužnosti. Gospodine Adamse, vaš klijent je slobodan. Suñenje je završeno.“ Dankan je izleteo iz stolice. „Mora da se šalite!“ Sudija ga je potražio pogledom i rekao tonom koji je mogao da brusi dijamant: „Uveravam vas da se ne šalim, detektive Hačeru.“ Dankan je pošao prolazom i došao do ograde. Upro je prst u Savića. „Vaša visosti, ne možete dozvoliti da on išeta odavde.“ Majk Nelson se stvorio pored njega tiho govoreći: „Dank, smiri se.“

8

„Možete da obnovite slučaj, gospodine Nelsone“, rekao je sudija dok je ustajao i spremao se da se udalji. „Ali vam savetujem da pripremite čvršće dokaze pre nego što to učinite.“ Pogledavši Dankana, dodao je: „Ili uverljivije svedočenje.“ Dankanu pade mrak na oči. „Mislite li da sam lagao?“ „Dankane.“ Didi mu je prišla otpozadi i uhvatila ga za ruku, pokušavajući da ga odvuče prema izlazu, ali on se otrgao. „Pištolj je bio stvaran. Skoro da se pušio. Žena je bila stvarna. Skočila je na noge u trenutku kada sam ušao i…“ Sudija je lupio čekićem i ućutkao ga. „Možete to posvedočiti na sledećem suñenju. Ako ga bude bilo.“ Savić se odjednom stvorio ispred njega smešeći se. „Ponovo si uprskao stvar, Hačeru.“ Majk Nelson je zgrabio Dankana za ruku kako bi ga sprečio da preskoči ogradu. „Srediću te, kurvin sine. Ureži to u kožu, istetoviraj na bulji. Srediću te.“ Glasa prepunog pretnje Savić je rekao: „Videćemo se. Uskoro.“ A onda je Dankanu poslao poljubac. Adams je užurbano sproveo svog klijenta pored Dankana, koji je gledao prema sudiji. „Kako možete da ga pustite?“ „Ne ja, detektive Hačeru, nego zakon.“ „Vi jeste zakon. Ili bi trebalo da budete.“ „Dankane, umukni“, prošišta Didi. „Udvostručićemo potragu za Lusil Džouns. Možda će se pojaviti oružje. Dohvatićemo Savića pre ili kasnije.“ „Mogli smo da ga dohvatimo pre“, rekao je i ne pokušavajući da utiša glas. „Mogli smo ga imati danas. Jebiga, mogli smo da ga se dočepamo sada, da smo imali sudiju koji je na strani pajkana, a ne kriminalaca.“ „Do vraga“, promrmlja Didi. „Detektive Hačeru.“ Sudija Lerd se naslonio na sto i besno posmatrao Dankana. Obraćao se glasom svevišnjeg: „Voljan sam da vam učinim uslugu i prečujem tu izjavu, jer razumem koliko ste isfrustrirani.“ „Vraga vi razumete! I da ste hteli da mi učinite uslugu, vaša visosti, zamenili biste tog porotnika umesto proglašenja poništavanja postupka. Da ste hteli da mi učinite uslugu, dali biste nam podjednake izglede kao i njima da izbacimo ovog ubicu iz stroja jednom za svagda.“ Svaki mišić na sudijinom zgodnom licu zategao se, ali mu je glas ostao iznenañujuće miran. „Savetujem vam da odmah napustite sudnicu pre nego što kažete nešto zbog čega ću biti primoran da vas zadržim u pritvoru zbog uvrede suda.“ Dankan je uperio kažiprst u izlazna vrata, kroz koja su Savić i njegov advokat upravo izašli. „Savić se ruga i vama , isto kao i meni. On voli da ubija ljude i vi ste mu upravo uručili pozivnicu da slobodno ode i ubija kako mu je volja.“ „Presudio sam kako nalaže zakon.“ „Ne, ono što ste vi uradili je…“ „Dankane, molim te“, rekla je Didi. „…posrali ste se na mene. Posrali ste se na ljude koji su vas izabrali jer su verovali vašim obećanjima da ćete biti strogi prema kriminalcima poput Savića. Posrali ste se i na ovu ovde detektivku Bouven i na kancelariju tužioca i na sve druge koji su ikada pokušali da srede to kopile.Eto, to ste uradili. Vaša visosti.“ „'Ruke uvis'“ „Izvini?“ „Reč od osam slova za predaju.“

9

Didi je blenula u Dankana dok se on smeštao na suvozačko mesto njenih kola i vezivao pojas. „Posle četrdeset osam sati u zatvoru, to je prva stvar koju imaš da mi kažeš?“ „Imao sam dosta vremena da razmislim o tome.“ „'Ruke uvis' su dve reči, genije.“ „Ipak se kladim da se uklapa.“ „Pa, nikada nećemo saznati. Bacila sam ukrštenicu.“ „Nisi mogla da je rešiš?“ zadirkivao ju je, jer je znao da je to nervira zato što je on obično uspevao da reši ukrštenicu mnogo pre nje. On je imao smisla za njih; ona nije. „Ne, bacila sam je, jer nisam htela da me bilo šta podseća na tvoje neobuzdano ponašanje u sudnici.“ Izašla je sa parkinga zatvora i krenula ka centru grada. „Dozvolio si sebi da izgovoriš bljuvotine.“ Sedeo je zamišljeno i nije progovarao. „Vidi, Dankane, jasno mi je zašto hoćeš Savića. Svi ga mi hoćemo. On je otelotvorenje zla. Ali da vreñaš sudiju u njegovoj sudnici? To je ludost. Naneo si štetu i sebi i odeljenju.“ Pogledala ga je. „Naravno, nije moje da ti držim predavanja. Ti si stariji partner.“ „Dobro je da to imaš u vidu.“ „Govorim ti kao prijatelj. Govorim ovo za tvoje dobro. Tvoja predanost ovome je za divljenje, ali moraš da zauzdaš taj tvoj temperament.“ Ne osećajući se ni malo orno, sumorno je buljio kroz vetrobran. Savana se pržila pod nemilosrdnim suncem. Vazduh je bio prezasićen vlagom. Sve je izgledalo usporeno, malaksalo, klonulo poput njega samog. Klima u Didinim kolima bila je izgubljenu bitku sa vlažnošću vazduha. Majica na leñima mu je već bila mokra. Obrisao je kapi znoja sa čela. „Istuširao sam se jutros, ali i dalje zaudaram na zatvor.“ „Da li je bilo strašno?“ „Nije bilo loše, ali ne želim tamo da se vraćam u skorije vreme.“ „Džerard nije zadovoljan tobom“, rekla je, misleći na poručnika Bila Džerarda, njihovog direktnog nadreñenog. „Sudija Lerd je pustio Savića i Džerard je nezadovoljan mnome?“ Didi se zaustavila na semaforu i pogledala ga. „Nemoj da se ljutiš kad ti kažem ono što imam da ti kažem.“ „Mislio sam da je tirada završena.“ „Nisi ostavio sudiji nikakav izbor.“ Tokom dve godine otkako je Didi prebačena u odeljenje za ubistva i postala njegov partner, Dankan nikada nije video ni trunku materinskog instinkta u njoj. Sada je njeno lice poprimilo takav izraz. „Posle svega što si rekao, sudija Lerd je bio praktično obavezan da te zadrži u pritvoru zbog nepoštivanja suda.“ „Onda njegova visost i ja imamo nešto zajedničko. I ja se osećam obaveznim da njega prezirem*.“ „Mislim da je shvatio. Što se tiče Džerarda, on mora da se ponaša kako nalažu propisi. Ne sme da dozvoli da se njegovi detektivi brecaju na sudije Vrhovnog suda.“ „Okej, okej, priznajem grešku u svojim metodama. Odslužio sam svoje. Obećavam da ću biti savršenih manira, krotak kao jagnje na sledećem Savićevom suñenju, sve dok sudija Lerd za uzvrat nama bude popuštao.“ „Ovaj, Dankane.“ „Ovaj, molim?“ „Majk Nelson je zvao po podne.“ Oklevala je i uzdahnula. „Stav tužilaštva je da nemamo dokaza protiv Savića…“ „Ne želim ovo da čujem, je l' da?“

* Igra rečima: to hold in contempt (engl.) znači i prezirati nekoga i zadržati u pritvoru zbog nepoštovanja suda.

10

„Rekao je da suñenje ionako nije baš imalo šanse da uspe, da verovatno ne bismo dobili osudu, i da neće ponovo pokušati da iznese taj slučaj. Pokušaće samo u slučaju da se dokopamo nečeg što će Savića vratiti u sudnicu.“ Dankan se ovoga bojao, ali čuti to bilo je gore od straha da će se to desiti. Spustio je glavu na naslon i zatvorio oči. „Ne znam više zašto se uopšte potresam oko Savića ili bilo koje druge ništarije. Niko se više ne potresa. Okružni tužilac se verovatno više nervira oko mene nego oko neandrtalca koji je sinoć ubio ženu zbog žilave krmenadle. Bio je u ćeliji do moje. Ako mi sto puta nije rekao da je kučka to zaslužila, nije nijednom.“ Uzdahnuo je i okrenuo glavu da bi gledao kroz prozor u veličanstvene hrastove duž bulevara. Busenje španskog lišaja koje je visilo sa grana izgledalo je mokro i blatnjavo na teškoj vrućini. „Mislim, zašto se trudimo?“ retorički je postavio pitanje. „Ako Savić s vremenom na vreme kokne sintetičara i dilera meta kao što je Fredi Moris, on čini društveno koristan rad, zar ne?“ „Ne, zato što će Savić imati zamenu za njega pre nego što se telo tog dilera meta ohladi.“ „Dakle, ponavljam, čemu? Ja sam potpuno van te požrtvovanosti koju si pomenula. Zabole me dupe. Sada stvarno.“ Didi prevrnu očima. „Da li znaš koliko imam godina?“ pitao je. „Trideset sedam.“ „Osam. Za dvadeset godina imaću pedeset osam. Imaću uvećanu prostatu i skupljenu kitu. Imaću manje kose i deblji struk.“ „Pogled na svet biće ti sumorniji.“ „Prokleto si u pravu“, rekao je ljutito iznenada se uspravivši i zabivši kažiprst u kontrolnu tablu dok je nabrajao svoje argumente. „Jer ću morati da trpim još dvadeset godina uzaludnosti. Biće sve više Savića koji će ubijati ljude. Zbog čega smo se onda i trudili?“ Stala je uz ivičnjak i zakočila. Tek sada je primetio da ga je dovezla do kuće, a ne do parkinga ispred zgrade suda gde su njegova kola bila u trenutku kada su ga uhapsili i odveli iz sudnice. Didi se naslonila na sedište i okrenula se prema njemu. „Priznajem da smo trenutno osujećeni. Sutra…“ „Osujećeni? Trenutno osujećeni? Mrtvi smo poput Fredija Morisa. Njegovo smaknuće je na smrt prestravilo bilo kog drugog praznoglavca kome je ikada padalo na pamet da se nagodi sa nama ili federalcima. Savić je upotrebio Fredija da pošalje poruku, i poslao ju je jasno i glasno. Progovorio si, umrećeš, i to ćeš umreti u mukama. Niko neće progovoriti“, rekao je naglasivši poslednje tri reči. Tresnuo je pesnicom o dlan. „Ne mogu da verujem da nam je taj nalickani prokletnik ponovo izmakao. Kako mu uspeva? Niko nije toliko natprirodno srećan. Ili pametan. Negde na svom putu preko leševa mora da je sklopio ugovor s ñavolom. Svi demoni pakla sigurno rade za njega. Ali, kunem ti se, Didi. Makar mi to bilo poslednje…“ Zastao je primetivši njen osmeh. „Šta je?“ „Nemoj sada da viriš kroz prste, Dankane, ali ponovo si pun elana.“ Progunñao je psovku-dve, odvezao pojas i otvorio vrata. „Hvala za prevoz.“ „Ući ću i ja.“ Pre nego što je izašla iz auta, dohvatila je sa kuke na vratima odeću upakovanu u kesu sa hemijskog čišćenja. „Šta je to?“ „Odeća koju ću nositi večeras. Presvući ću se ovde, jer me mrzi da se vozim do kuće i da se vraćam posle u centar.“ „A šta je večeras?“ „Večera povodom dodele nagrada.“ Zabrinuto ga je pogledala. „Nemoj mi reći da si zaboravio.“

11

Provukao je prste kroz svoju neposlušnu kosu. „Da, jesam. Izvini, partneru, ali nisam raspoložen za to večeras.“ Nije hteo da bude u društvu policajaca večeras. Nije hteo da se suoči sa Bilom Džerardom u poluzvaničnom okruženju, pri tom znajući da će ga odmah sutradan ujutru pozvati u kancelariju na dobro staro ribanje – koje je i zaslužio, jer je bio van sebe u sudu. Njegov bes bio je opravdan, ali nije imao pravo da ga ispolji tada i na tom mestu. Ono što je Didi rekla bilo je istina – naneo im je više štete nego koristi. I mora da je Saviću pružio mnogo zadovoljstva. Sagnula se da pokupi današnje i jučerašnje izdanje novina sa prilaza kući i mlatnula ga njima u stomak. „Ti ideš na tu večeru“, rekla je i krenula u njegovu kuću uza stepenice od cigala. Čim je otključao vrata i ušao, krenuo je pravo prema daljinskom i uključio klimu. „Kako to da ti alarm nije uključen?“ upitala je Didi. „Uporno zaboravljam šifru.“ „Ti nikada ništa ne zaboravljaš. Samo si lenj. Malo je glupo to što ga ne uključuješ, Dankane. Posebno sada.“ „Zašto baš sada?“ „Savić. Njegov pozdrav 'videćemo se, uskoro' zvučao je kao pretnja.“ „Želim da počne da me juri. To bi mi dalo izgovor.“ „Da…“ „Da učinim ono što je neophodno.“ Bacio je sportsku jaknu preko stolice i krenuo hodnikom koji je vodio prema kuhinji u zadnjem delu kuće. „Znaš gde je soba za goste i tuš“, rekao je pokazujući na stepenište. „Posluži se.“ Didi mu je bila za petama. „Ići ćeš sa mnom na tu večeru, Dankane.“ „Ne, ono što ću uraditi jeste da ću popiti pivo, istuširati se, pojesti sendvič sa šunkom i senfom koji je toliko ljut da će mi krenuti suze na oči i…“ „Svirati klavir?“ „Ja ne sviram klavir.“ „Da, baš ti verujem“, rekla je šaljivo. „Ono što sam hteo da kažem je da ću možda odgledati utakmicu na TV-u pre nego što odem ranije da legnem. Ne mogu da ti opišem koliko sam se uželeo svog kreveta posle dve noći provedene na zatvorskoj klupi. A ono što neću da uradim je da se obučem i odem na tu večeru.“ Podbočila se. „Obećao si.“ Otvorio je frižider i, ne pogledavši unutra, izvadio konzervu piva, otvorio je i posrkao penu sa nadlanice. „To je bilo pre mog hapšenja.“ „Mene će pohvaliti.“ „Zaslužila si. Čestitam. Privela si udovicu koja je opalila svog muža kalauzom po glavi. Odličan instinkt, partneru. Mnogo sam ponosan na tebe.“ Nazdravio joj je konzervom piva, pa je zatim nagnuo iz nje. „Ne shvataš poentu. Ne želim da sama idem na svečanu večeru. Ti si moj pratilac.“ Nasmejao se, a pivo se rasprštalo iz njegovih usta. „To nije bal. I otkad se ti brineš oko toga da li imaš pratnju? U stvari, ovo je prvi put da čujem da si upotrebila tu reč.“ „Ako ne budem imala pratioca, momci će mi zagorčati život. Vorli i kompanija će pričati kako ne mogu da nañem dečka čak i da mi život od toga zavisi. Ti si mi partner, Dankane. Tvoja dužnost je da mi pružiš podršku, što uključuje pomoć u spasavanju mog obraza od primitivaca sa kojima sam prinuñena da radim.“ „Zovi onog pandura iz prostorije za dokaze. Usplahiri se svaki put kada te pogleda. On bi te pratio.“ Zgañeno se namrštila. „Dlanovi su mu uvek vlažni kada se rukuje. Mrzim to.“ Izgledala je potpuno snuždeno kada je rekla: „To je samo par sati, Dankane.“

12

„Žalim slučaj.“ „Ti samo ne želiš da te vide sa mnom.“ „O čemu ti pričaš? Stalno me viñaju s tobom.“ „Ali nikada van posla. Neki ljudi tamo možda neće znati da radimo zajedno. Bože, zabrani da neko pomisli da sam njegova devojka. Pošto si sa ženom koja je niska, zdepasta i koja ima kovrdžavu kosu, to bi moglo da uništi tvoju reputaciju prave muškarčine.“ Tresnuo je pivo o radnu ploču u kuhinji. „Sada si me naljutila. Kao prvo, ne prati me takva reputacija. Kao drugo, ko je rekao da si niska?“ „Vorli je rekao da imam metar i želju da porastem.“ „Vorli je glupak. Nisi zdepasta. Ti si elegantno popunjena. Mišićava, jer vežbaš kao mahnita. A kosa ti je kovrdžava jer stavljaš mini-val svaki čas.“ „Tako je lakše održavam“, rekla je braneći se. „Ne pada mi u oči. Kako znaš da stavljam mini-val?“ „Zato što prepoznajem miris svežeg mini-vala. Moja mama ga je stalno stavljala kod kuće. Cela kuća je smrdela danima. Tata ju je molio da ode u frizeraj, ali mu je ona stalno govorila da oni previše naplaćuju.“ „Frizerski salon, Dankane. To se više ne zove frizeraj.“ „Ja to znam. Mama ne zna.“ „Je l' znaju za tvoje robijanje?“ „O da“, rekao je s malo žaljenja u glasu. „Potrošio sam svoj jedini poziv da razgovaram sa njima, jer se unervoze ako se ne čujemo više od dva dana. Ponose se mojim poslom, ali se brinu. Znaš i sama kako je to.“ „Pa ne baš“, rekla je kiselo, glasom kojim je uvek govorila kada su pominjani njeni roditelji, pa makar to bilo i uzgredno. „Znaju li tvoji za Savića?“ pitala je. Slegnuo je ramenima. „Nisam baš isticao.“ „Šta su rekli na to da im je sin u zatvoru?“ „Jednom su morali da polože kauciju za mene kada sam bio u srednjoj školi. Maloletničko konzumiranje alkohola. Zaradio sam debelu kaznu. Ovog puta me je tata pohvalio što sam se zauzeo za ono što mislim da je ispravno. Naravno, nisam mu rekao da sam upotrebio glagol na J da bih istakao svoje mišljenje.“ Didi se nasmejala. „Sreća si ti što imaju razumevanja.“ „Znam.“ Istini za volju, Dankan je znao koliko je bio srećan. Odnos koji je Didi imala sa svojim roditeljima bio je napet. Sa nadom da će joj odvratiti misli sa te nemile teme, on reče: „Je l' znaš da mi se tata modernizovao? Sprema sve voje propovedi na računaru. Ima celu Bibliju na disku i može da doñe do bilo kog dela samo jednim pritiskom na taster. Ali nisu svi srećni povodom toga. Jedan staromodan tip u njegovoj parohiji ubeñen je da je Internet Antihrist.“ Nasmejala se. „Možda je i u pravu.“ „Možda.“ Uzeo je pivo i otpio još jedan gutljaj. „Pošto me nisi ponudio, ja bih jednu koka-kolu bez šećera, molim te.“ „Izvini.“ Otvorio je frižider i pružio ruku unutra. Onda je uz kratak uzvik trgnuo ruku. „Ooooj!“ „Šta je bilo?“ „Morao bih da se nateram da uključujem alarm.“ Didi se progurala pored njega i pogledala u frižider. Napravila je grimasu i, poput Dankana, ustuknula. „Šta je to?“ „Ako već moram da pogañam, rekao bih da je to jezik Fredija Morisa.“

13

Drugo poglavlje Dankan će ujutru odneti odsečeni jezik – sada nekoliko meseci star – kod sudskog lekara. Zasad ga je stavio u kesu za dokaze i vratio ga u frižider. Didi je bila zapanjena. „Nećeš ga valjda ostaviti tu? Sa hranom?“ „Neću da mi usmrdi celu kuću.“ „Hoćeš li tražiti otiske prstiju u kući?“ „Neće biti nikakve koristi od toga i samo će napraviti haos.“ Ko god da je bio u njegovoj kući, Savić ili neki njegov potrčko – Dankan je pretpostavljao ovo drugo – bio je previše pametan da bi ostavio otiske. Više od toga što je pronašao užasno, smežurano parče tkiva, uznemiravala ga je činjenica da su mu ušli u kuću. Jezik je sam po sebi bio neslana šala. Način da Savić kaže u-ta-ta, u-ta-ta. Nabijao je Dankanu poraz na nos. Ali poruka koju je taj jezik slao nije bila smešna. Dankan je uvideo sakrivenu pretnju u Savićevom zajedljivom opraštanju, ali ovo nije bila odmazda koju je ta pretnja najavljivala. Ovo je bio samo uvod, nagoveštaj stvari koje će se desiti. Jasno i glasno je govorila da je Dankan ranjiv i da je Savić ozbiljno mislio ono što je rekao. Time što je ušao u Dankanovu kuću, podigao je njihov sukob na viši nivo. I samo jedan od njih će preživeti. Iako nije rekao Didi sve što je mislio, nije potcenjivao Savića niti količinu njegove brutalnosti. Kada bude krenuo na Dankana, njegov napad biće nemilosrdan. Ono što je Dankana najviše brinulo bilo je da taj napad neće uspeti da vidi dok ne bude prekasno. Nadao se da će ga ovaj ispad osloboditi odlaska na večeru povodom dodele nagrada sa Didi. Zacelo ga sada neće terati da krene. Ali bila je uporna i on je naposletku popustio. Obukao je tamno odelo i vezao kravatu, pa krenuo sa njom prema jednom od najboljih hotel na obali reke u kome se održavala dodela. Pošto su ušli u svečanu salu, površno je pogledom preleteo preko gomile i ukopao se na mestu. „Ne mogu da verujem“, uzviknuo je. Didi je ispratila njegov pogled i zagunñala. „Nisam znala da će on biti ovde, Dankane. Kunem se.“ Sudija Kejto Lerd, besprekorno obučen, izgledao je privlačan kao i piće u njegovoj ruci, i ćaskao je sa šefom policije Tejlorom. „Zvanično te oslobañam dužnosti“, rekla je Didi. „Ako želiš da odeš, ništa ti neću prigovarati.“ Dankanov pogled ostao je prikovan za sudiju. Kada se Lerd nasmejao, uglovi njegovih očiju naboraše se, što ga je činilo još zgodnijim. Izgledao je poput čoveka koji je ubeñen da je svaka odluka koju je u životu doneo ispravna, od izbora kravate do proglašenja poništavanja sudskog postupka protiv Savića. Dankan bi se pre ubio, nego podvio rep i posramljeno se odšunjao. „Hoću vraga“, rekao je. „Ne bih propustio šansu da ti budem pratilac sada kada si se tako uparadila. Ti si zaista u suknji. Ovo je prvi put da te vidim u suknji.“ „Odrekla sam ih se kada sam maturirala u katoličkoj srednjoj školi.“ Otvoreno joj je zurio u noge. „Više nego pristojne. U stvari, veoma dobre.“ „Mnogo sereš, ali ipak, hvala ti.“ Zajedno su krivudali kroz gužvu zaustavljajući se da porazgovaraju sa drugim policajcima i da se upoznaju sa drugim važnim policajcima koje do sada nisu upoznali. Nekoliko njih spomenulo je Dankanovu robiju, sa osećanjima koja su se kretala od besa do saosećanja. Njegova reakcija na sve to bila je šala. Kada ih je šef policije Tejlor spazio, izvinio se grupi ljudi sa kojima je pričao i prišao im da čestita Didi na pohvali koju će dobiti kasnije te večeri. Dok mu je ona zahvaljivala, neko iza Dankanovih leña ga je oslovio.

14

Okrenuo se i našao licem u lice sa Kejtom Lerdom, čije je držanje bilo bezazleno poput držanja glavnog soprana u crkvenom horu njegovog tate. Dankan refleksno stisnu zube, ali učtivo odgovori: „Sudijo Lerde.“ „Detektive. Nadam se da se ne ljutite.“ Pružio mu je ruku. Dankan ju je prihvatio. „Za robiju? Mogu sam sebi da zahvalim na tome.“ „A poništenje?“ Dankan je bacio pogled preko sudijinog ramena. Iako se Didi upoznavala sa gradonačelnikom, koji joj je oduševljeno drmusao ruku, nervozno je pratila njega i Lerda. Dankan je hteo da izabranim rečima saspe sudiji u lice sve ono što je mislio o načinu njegovog suñenja i o tome gde bi mogao da nabije svoj čekić. Ali ovo je bilo Didino veče. Obuzdaće svoju narav. Čak će se uzdržati i od toga da ispriča sudiji o neprijatnom iznenañenju koje ga je čekalo kada se vratio kući. Oči su mu ponovo naišle na sudijin tamni pogled. „Znate podjednako dobro kao i ja da je Savić kriv za ubistvo Morisa, tako da sam siguran da delite moju zabrinutost zbog njegovog oslobañanja.“ Sačekao je da se te reči slegnu. „Ali sam takoñe ubeñen da ste, u datim uslovima, presudili prema zakonu i vašoj savesti.“ Sudija Lerd kratko klimnu. „Drago mi je da shvatate složenost cele situacije.“ „Pa, imao sam četrdeset osam sati da razmatram.“ Nacerio se, ali ako je sudija imao bar malo moći opažanja, shvatio bi da to nije bio prijateljski izraz lica. „Izvinite me, molim vas. Partnerka me upravo poziva da joj se pridružim.“ „Naravno. Uživajte u večeri.“ Sudija se pomerio u stranu i Dankan je šmugnuo pored njega. „Šta je rekao?“ Didi ga je diskretno pitala, ali Dankan ju je uzeo za ruku i poveo prema baru. „Rekao mi je da uživam u večeri. A to uključuje i piće.“ Laktovima im je napravio put do bara kroz gužvu, naručio sebi burbon i vodu, a njoj koka-kolu bez šećera. Detektiv njihovog odeljenja bočno im je prilazio čudno noseći piće u jednoj ruci i balansirajući tanjirom punim predjela u drugoj. „Hej, Dank“, rekao je ustima punim sosa od krabe i krekera, „upoznaj me sa novom ribom.“ „Jedi govna i crkni, Vorli“, rekla je. „Pazi ti ovo! Zvuči isto kao detektivka Bouven!“ Vorli je bio dobar detektiv, ali je bio i jedan od onih primitivaca na koje je Didi mislila. Nikada nije vadio čačkalicu iz usta, čak ni sada dok je jeo meze. On i Didi takmičili su se ko će bolje uvrediti onog drugog. Rezultat je obično bio izjednačen. „Sjaši, Vorli“, rekao je Dankan. „Didi je počasni gost večeras. Lepo se ponašaj.“ Didi je uvek bila u policijskom fazonu. Pošto je radio sa njom već dve godine, Dankan je mislio da je to možda njen jedini fazon. Čak je i večeras, iako je obukla suknju i namazala sjaj na usne samo za ovu priliku, razmišljala kao policajac. „Reci Vorliju šta smo našli u tvojoj kući.“ Dankan mu je opisao odsečeni jezik. Pokazao je na komad mesa u Vorlijevom tanjiru. „Izgledao je tako nekako.“ „Isuse.“ Vorli se stresao. „Kako znaš da je baš Morisov?“ „Čisto nagañam, ali rekao bih da dobro nagañam, zar ne? Sutra ću ga odneti u laboratoriju.“ „Savić se zeza sa tobom.“ „Da, pravi je lakrdijaš.“ „Ali da te napadne tamo gde ti živiš…“ Vorli je premestio čačkalicu i strpao ono parče mesa u usta. „To je hrabrost. Pa, Dankane, je l' si se usrô?“ „Bio bi lud ako ne bi bio bar malo uplašen“, rekla je Didi odgovarajući umesto njega. „Je l' tako, Dankane?“

15

„Valjda“, odsutno je odgovorio. Pitao se da li bi, ako bi došlo do konačnog obračuna, mogao da ubije Savića bez griže savesti. Pretpostavljao je da bi mogao, jer je sa sigurnošću znao da Savić ne bi oklevao da ubije njega. Pokušavajući da razvedri atmosferu, Vorli je rekao: „Da budem iskren, Didi, izgledaš skoro žestoko večeras.“ „Malo dobra će to tebi doneti.“ „Ako se dovoljno napijem, možda ćeš i početi da ličiš na žensko.“ Didi nije zaostajala ni za tren. „Tužno je to, ali ja nikada neću moći da se napijem toliko da bi ti počeo da izgledaš kao muško.“ Ovo je bilo poznato kancelarijsko zadirkivanje. Momci jedinice za nasilne zločine prireñivali su svašta Didi, ali su poštovali njeno umeće, posvećenost i ambiciju, koje je imala na pretek. Kada je situacija to zahtevala, zadirkivanja su prestajala, i njeno mišljenje bilo je podjednako poštovao kao i mišljenje njenih kolega, ako ne i više. „Ženska intuicija“ više nije bila samo fraza. Počeli su da veruju u nju zbog Didine moći opažanja. Znajući da Didi može da se postara za sebe bez njegove pomoći, Dankan se okrenuo i preleteo pogledom preko gomile. Kasnije će se sećati da je njena kosa privukla njegovu pažnju. Stajala je tačno ispod jedne od svetiljki koje su bile na tavanici devet metara iznad nje. Svetiljka je bila poput reflektora i činila je da njena kosa bude gotovo bela, obeležavajući je kao da je bila jedina plavuša u gužvi. Frizura joj je bila toliko jednostavna da se skoro graničila sa strogošću – bila je uvezana u malu punñu – ali je pratila savršeni oblik njene glave i pokazivala elegantnu dužinu njenog vrata. Divio se tom bledom vratu kada se žena koju nije opisivao i koja mu je zaklanjala vidik, pomerila. Video joj je leña. Cela leña. Primamljivi kvadratni centimetri gole kože od vrata do struka, a čak i malo niže. Nije znao da se nakit može nositi na tom delu tela, ali bio je tamo, broš napravljen od nečega poput dijamanata namigivao mu je sa njenih krsta. Zamišljao je kako je kamenje bilo toplo od njene kože. Koža mu je postala toplija samo od toga što ju je gledao. Neko se pomerio iza nje, rekao nešto. Okrenula se i Dankan joj je prvi put video lice. Kasnije je mislio da je u tom trenutku zinuo. „Dank?“ Vorli ga je gurnuo. „Dobro si?“ „Aha. Jesam.“ „Pitao sam te kako je bilo u zatvoru.“ „O, baš divno.“ Detektiv se nagnuo prema njemu i pogledao ga iskosa. „Jesi li morao da odbijaš zatvorenike željne romanse?“ „Ne, svi su željo iščekivali tebe, Vorli.“ Didi se tako iznenada nasmejala da se zakašljala. „Ta ti je dobra, dankane.“ Ponovo se okrenuo, ali se plavuša pomerila sa mesta na kome je bila. Njegov pogled nestrpljivo je preleteo preko mase dok je nije ponovo pronašao. Razgovarala je sa otmenim postarijim parom i pijuckala belo vino, izgledajući potpuno nezainteresovano i za piće i za razgovor. Ljubazno se smešila, ali njene oči bile su zagledane u daljinu, kao da nije bila potpuno svesna šta se oko nje dogaña. „Balaviš.“ Didi se našla pored njega i ispratila njegov pogled prema ženi. „Stvarno, Dankane“, rekla je ozlojeñeno. „Sramotiš se.“ „Ne mogu protiv toga. Obuzela me je iznenadna strast.“ „Zauzdaj je.“ „Mislim da ne mogu.“ „Misliš, ne želiš.“

16

„U redu, ne želim. Nisam znao da je tako dobro biti ko gromom pogoñen.“ „Gromom?“ „O, da. I još malo preko toga.“ Didi je kritički odmerila ženu i slegnula ramenima. „Pa, možda i nije loša. Ako ti se dopadaju visoke, mršave, sa savršenom kosom i besprekornom kožom.“ „Da ne govorimo o njenom licu.“ Glasno je srknula koka-kolu. „Aha, i to. Moram odati priznanje tamo gde je zasluženo. Kao i obično, tvoj seksualni radar je otkrio najzgodniju lutkicu u prostoriji.“ Dobacio joj je vragolast osmeh. „Šta ću, nadaren sam.“ Par se udaljio od žene ostavljajući je da stoji sama usred gužve. „Dama izgleda izgubljeno i usamljeno“, reče Dankan. „Čini mi se da joj treba veliki snažni pandur da je spase. Pridrži mi piće.“ Gurnuo je čašu prema Didi. „Jesu li ti vrane mozak popile?“ Stala je ispred njega i isprečila mu se. „To bi bio vrhunac gluposti. Neću da stojim po strani i gledam kako sam sebe sahranjuješ.“ „O čemu ti pričaš?“ Didi ga je pogledala sa iznenadnim razumevanjem. „Ooo. Pa ti ne znaš.“ „Šta ne znam?“ „Udata je, Dankane.“ „Sranje. Jesi li sigurna?“ „Za sudiju Kejta Lerda.“ „Šta ti je rekao?“ Eliz Lerd je spustila svoju tašnicu posutu dragim kamenjem na toaletni stočić i iskoračila iz sandala. Kejto se pre nje popeo u spavaću sobu. Već se svukao i obukao kućni ogrtač, i sedeo na ivici kreveta. „Ko?“ pitala je. „Dankan Hačer.“ Izvukla je šnalu iz kose. „Ko?“ „Čovek sa kojim si pričala na ulaznim vratima. Kada sam otišao da platim parkiranje. Sigurno ga se sećaš. Visok, markantan, očajno mu je potrebno šišanje, grañen poput krilnog hvatača, što i jeste bio. Mislim da je to bilo u Džordžiji.“ „A, on.“ Spustila je ukosnicu pored torbice, rasplela punñu i prstima prošla kroz kosu. Okrenuta prema ogledalu, nasmešila se odrazu svog muža. „Pitao je da li imam sitno. Trebalo mu je da bi dao bakšiš dečku koji parkira kola, ali nije imao ništa sitnije od novčanice od deset dolara.“ „Samo te je pitao da li imaš sitno?“ „Ahm.“ Krenula je rukom prema leñima i pokušala sama da otkopča dijamantski broš na leñima. „Da li bi mi pomogao, molim te?“ Kejto ustade s kreveta i stade iza nje. Otkopčao je broš, pažljivo izvukao iglu iz crne svile, pa joj ga dodao i stavio ruke na njena ramena, nežno je masirajući. „Da li te je Hačer oslovio po imenu?“ „Zaista se ne sećam. Zašto? Ko je on?“ „On je detektiv odeljenja za ubistva.“ „Policija Savane?“ „Odlikovani heroj sa master diplomom kriminologije. Ima i pamet i mišiće.“ „Zadivljujuće.“ „Do sada je bio primeran policajac.“ „Do sada?“

17

„Svedočio je u mom sudu ove nedelje. Suñenje za ubistvo. Kada su me okolnosti primorale da proglasim poništenje, poludeo je. Postao vulgaran. Vreñao je sud i osudio sam ga na dva dana zatvora. Izašao je ovog popodneva.“ Tiho se nasmejala. „Onda sam sigurna da nije znao ko sam. Da je znao, ne bi pričao sa mnom.“ Skinula je minñuše. „Da li je ono sa njim bila njegova žena?“ „Partnerka. Ne verujem da je oženjen.“ Zbacio je haljinu sa Elizinih ramena spuštajući tkaninu niz njene ruke, ogolivši je do struka. Proučavao ju je u ogledalu. „Pa, ne mogu da krivim čoveka što je pokušao.“ „Nije ništa pokušao, Kejto. Pitao me je da li imam sitno.“ „Bilo je drugih ljudi koje je mogao da pita, ali je pitao tebe.“ Rukama ju je zagrlio otpozadi i dlanovima odmeravao težinu njenih grudi. „Mislio sam da t je možda prepoznao, da ste se ranije negde upoznali.“ Susrevši njegove tamne oči u ogledalu, rekla je: „Pretpostavljam da je to moguće, ali čak i da je tako, ne sećam se. Ne bih se ni prisetila da sam razgovarala sa njim da ti to nisi pomenuo.“ „Neuredna prljavoplava kosa nije ti privlačna? Taj čupavi zapušteni izgled ti se ne dopada?“ „Mnogo više volim prosede slepoočnice i glatko izbrijano lice.“ Rajsfešlus na leñima haljine bio je kratak. Smešio se njenom odrazu u ogledalu dok ga je otkopčavao, prateći liniju izmeñu njenih guzova, a zatim je gurnuo haljinu na pod, ostavljajući je samo u crnim čipkastim tangama. Okrenuo ju je prema sebi. „Ovo je najbolji deo ovih dosadnih večernjih izlazaka. Dolazak kući s tobom.“ Gledao je u iščekivanju. „Ostala si bez reči?“ „Zar moram da kažem nešto? Znaš da osećam isto.“ Uzeo je njenu ruku i svio je oko svog nabreklog penisa. „Lagao sam, Eliz“, šaputao je dok je vodio njenu ruku. „Ovo je najbolji deo.“ Pola sata kasnije polako je ustala iz kreveta, tiho otišla do ormara da uzme kućnu haljinu i ogrnula se. Kratko je zastala pored toaletnog stočića, pa krenula prema vratima. Zaškripala su kada ih je otvorila. Pogledala je prema krevetu. Kejto se nije ni promeškoljio. Išunjala se iz sobe i na prstima sišla niz stepenice. Njena nesanica ga je brinula. Ponekad bi sišao i našao je kako gleda omiljeni film na DVD-ju. Ponekad je čitala u dnevnoj sobi, nekad sedela u zastakljenom delu kuće zagledana u osvetljen bazen. Saosećao je sa njenom nesanicom i uporno je savetovao da uzme lekove od kojih će joj biti bolje. Prekoravao ju je što ga nije budila, jer je on možda mogao da je ušuška i tako joj pomogne da lakše zaspi. Odskora je počela da se pita da li je bio zabrinut zbog njene nesanice ili zbog njenih noćnih šunjanja po kući. Noćno svetlo bilo je uključeno u kuhinji, ali joj je put bio toliko poznat da je mogla da se snañe i bez njega. Šta god da je još radila dok je bila dole, obavezno je sebi sipala čašu mleka za koju je tvrdila da joj pomaže, i ostavljala praznu čašu u sudoperi da je nikada ne uhvati u laži. Dok je stajala pored sudopera i srkutala mleko koje nije želela, nadala se da je Kejto neće uhvatiti u laži koju je večeras rekla. Detektiv je znao ko je ona; pozvao ju je po imenu: „Gospoño Lerd?“ Kada se okrenula prvo što joj je upalo u oči bila je njegova visina. Kejto je bio visok, ali ga je Dankan Hačer nadvisio za više centimetara. Morala je da zabaci glavu da bi ga pogledala u lice. Kada ga je videla, shvatila je da stoji neprijatno blizu, ali ne toliko da bi privlačio pažnju drugih. Oči su mu se pripito sjajile, ali mu govor nije bio nejasan. „Zovem se Dankan Hačer.“

18

Nije joj pružio ruku, ali je gledao u njene kao da je očekivao da se ona rukuje sa njim. Nije to učinila. „Drago mi je, gospodine Hačeru.“ Imao je razoružavajući osmeh, ali je pretpostavila da je bio svestan toga. A i imao je drskosti da kaže: „Sjajna haljina.“ „Hvala.“ „Dopada mi se dijamantska šnala na vašim leñima.“ Hladnokrvno je klimnula glavom. „Zar je to sve što je drži da ne spadne?“ To je bilo neumesno pitanje. A bilo je i insinuacija u njegovim očima. Oči su mu bile svetlosive i mračno opasne. „Zbogom, gospodine Hačeru.“ Upravo je htela da mu okrene leña kada je koraknuo ka njoj, i za trenutak je pomislila da će je dodirnuti. Rekao je: „Kada ćemo se ponovo videti?“ „Molim?“ „Kada ćemo se ponovo videti?“ „Čisto sumnjam da hoćemo.“ „O, hoćemo. Vidite, zbog svakog sudije koji me optuži za uvredu suda i pošalje me u zatvor, obećam samom sebi da ću mu tucati ženu.“ Njegove reči zvučale su poput obećanja. Šok ju je ostavio bez teksta, nepomičnu. Sledećih nekoliko sekundi jednostavno su stajali i gledali se. Dve stvari su se istovremeno dogodile, koje su prekinule ovu situaciju. Žena, za koju je sada znala da je njegov partner, uhvatila ga je za ruku i odvukla ga prema kolima koja je upravo dovezao momak koji je radio na parkingu. I Kejto se pojavio u uglu njenog vidokruga. Dok joj je prilazio, okrenula se prema njemu i uspela da se nasmeši, iako je osećala da su joj mišići lica zategnuti i da joj je osmeh neprirodan. Njen muž sumnjičavo pogleda prema Hačeru dok ga je partnerka gurala na suvozačko sedište. Eliz se bojala da će je Kejto ispitivati o tom kratkom razgovoru, ali nije. Nije sve dok nisu stigli kući, ali je do tada imala vremena da smisli laž. Sada se pitala zašto je lagala uža. Prosula je ostatak neželjenog mleka u slivnik i ostavila čašu u sudoperi, na mesto gde će biti upadljiva. Izašla je iz kuhinje i vratila se do podnožja stepeništa u foajeu. Tu je zastala i oslušnula. U kući je vladala tišina. Sa sprata se ništa nije čulo. Brzo je otišla do centralnog predsoblja i ušla u Kejtovu radnu sobu. Kroz tamu je prešla preko sobe i kada je stigla do njegovog stola upalila je svetlo. Pojaviše se tamne senke preko cele sobe, posebno preko polica koje su se iza stola, poput zida, protezale od poda do tavanice. Otvorila je lažnu policu koja je skrivala se u zidu i pokušala da okrene ručicu, iako je znala da se neće otvoriti. Sef je bio stalno zaključan, a Kejto joj nije poverio njegovu šifru, iako su se približavali trećoj godišnjici braka. Vratila je policu lažnih knjiga na mesto i zakoračila unazad da bi mogla da prouči čitav zid od knjiga. Onda ga je, kao i mnogo puta do tada, podelila na nekoliko celina, usredsreñujući se na svaku policu, i pogledom polako klizila od knjige do knjige. Bilo je bezbroj skrovitih mesta na toj polici za knjige. Na polici malo iznad njene glave primetila je da jedna knjiga u kožnom povezu za koji centimetar viri preko ivice police. Popevši se na prste, izdigla je ruke iznad glave da bi ispitala. „Eliz?“ Okrenula se kao bičem ošinuta, glasno uzdahnuvši od straha. „Kejto! Za boga miloga, tako si me uplašio.“ „Šta to radiš?“

19

S knedlom u grlu izvadila je dijamantsku iglu iz džepa kućne haljine, gde ju je intuitivno stavila pre nego što je izašla iz spavaće sobe. „Moj broš.“ „Zar je to sve što je drži da ne spadne?“ Iznenadilo ju je to što joj se u tom trenutku u sećanje vratila sugestivna primedba Dankana Hačera, u trenutku kada ju je muž zainteresovano posmatrao, čekajući objašnjenje. „Htela sam da je ostavim ovde na tvom stolu sa porukom, da bi je ti video pre nego što kreneš sutra na posao“, rekla je. „Mislim da su neki od kamenčića malo labavi. Juvelir bi trebalo da ih pogleda.“ Prešao je preko sobe, pogledao iglu koja je ležala na njenom ispruženom dlanu, a zatim je pogledao u oči. „Nisi mi ranije pominjala da su se olabavili.“ „Zaboravila sam.“ Uputila mu je mali, izazovni osmeh. „Neko mi je odvratio pažnju.“ „Odneću je sutra u centar i ostaviti je kod juvelira.“ „Hvala ti. Ova igla je u tvojoj porodici već decenijama. Ne bih volela da baš ja izgubim neki kamen.“ Pogledao je na policu sa knjigama iznad nje. „Šta si to htela da dohvatiš?“ „O, jedna od tvojih knjiga nije u liniji sa drugima. Uprav sam to primetila. Znam koliko si pedantan što se tiče ove sobe.“ Pridružio joj se iza stola, podigao ruku i gurnuo pravnu knjigu nazad na njeno mesto. „Tako. Gospoña Beri mora da ju je pomerila s mesta kada je brisala prašinu.“ „Sigurno je tako.“ Uhvatio ju je za nadlakticu i počeo lagano da ih trlja. „Eliza?“ rekao je meko. „Da?“ „Šta god da želiš, draga, sve što treba je da tražiš.“ „Šta bih još mogla da poželim? Ne oskudevam ni u čemu. Veoma si darežljiv.“ Zagledao joj se duboko u oči, kao da je tražio nešto iza njenog postojanog pogleda. Tada je lako stegao njene ruke i pustio ih. „Jesi li popila mleko?“ Potvrdno je klimnula glavom. „Dobro. Hajdemo u postelju. Možda ćeš sada moći da zaspiš.“ Sačekao je da poñe ispred njega. Kada se našla kod vrata, bacila je pogled preko ramena. Kejto je i dalje stajao iza stola i posmatrao je. Senke su pale na njegovo lice u slabo osvetljenoj sobi, naglašavajući njegov zamišljen, mračan pogled. Zatim je isključio lampu i soba utonu u tamu.

20

Treće poglavlje Dankanu nije bilo potrebno svetlo kako bi svirao. U stvari, voleo je da svira u tami kada se činilo da pomrčina stvara muziku i da nije povezana sa njim. Skoro da je bilo tako i kada je svetlo bilo upaljeno. Kada god bi dotakao dirke klavira, prepuštao je kontrolu drugom biću iz njegove podsvesti i koje se pomaljalo samo u takvim zgodama. „To je dar s neba, Dankane“, izjavila je njegova majka onda kada je ograničenim rečnikom deteta pokušao da joj objasni tu pojavu. „Ne znam odakle dolazi, mama. Čudno je. Ja jednostavno… Ja jednostavno znam da je tu.“ Imao je osam godina kada je odlučila da je vreme da mu daje prve časove iz muzike. Kada je sela za njihov klavir pokazala mu je gde je ton C i počela da ga podučava osnovama instrumenata, otkrili su, na obostrano zaprepašćenje, da on već zna da svira. Nije znao da ume. Još više nego njegove zadivljene roditelje, zapanjilo ga je to što je svirao poznate melodije. Nije samo nabadao dirke. Znao je da svira akorde iako nije znao šta je akord. Naravno, slušao je svoju majku kako vežba himnu za nedeljnu misu od kada je znao za sebe, što je moglo da objasni kako je njih znao. Ali, mogao je da odsvira i bilo šta drugo. Rok. Sving. Džez. Bluz. Folk muziku. Kantri i vestern. Mogao je da odsvira bilo koju melodiju koju je ikada čuo. „Ti sviraš po sluhu“, rekla mu je majka dok ga je nežno i ponosito gladila po obrazu. „To je dar, Dankane. Budi zahvalan na njemu.“ Ne samo da je bio daleko od toga da je zahvalan, on se stideo tog svog dara. Smatrao ga je više nekakvim prokletstvom i preklinjao roditelje da se ne hvale time, čak da nikome ne kažu da on poseduje taj redak talenat. Naročito nije želeo da njegovi drugovi saznaju. Misliće da je šonja, tupadžija ili nakaza. Nije želeo da bude nadaren. Hteo je da bude običan dečak. Želeo je da se bavi sportom. Ko je uopšte hteo da svira glupi klavir? Roditelji su pokušali da ga urazume, govoreći mu da je u redu da se neko bavi sportom i bude muzičar, i da bi bilo šteta da protraći svoj muzički talent. Ali mislio je da je pametniji od njih. On je išao u školu svaki dan, a ne oni. On je znao da će mu se smejati ako bilo ko bude saznao da ume da svira klavir i da su melodije čije nazive nije ni znao bile uskladištene u njegovoj glavi. Čvrsto se držao svojeg mišljenja. Kada preklinjanje nije urodilo plodom, postao je tvrdoglav. Jedne večeri, posle rasprave koja je trajala tokom cele večere, zakleo se da više nikada neće dotaći dirke klavira, čak i da ga okuju za klupu i da mu ne daju da jede i pije ili ide u toalet, čak i tada bi odbio da svira. Zamislite koliko bi se loše osećali kada bi se on skvrčio i umro od žeñi vezan za klupu. Nisu pali u nesvest zbog tog melodramatičnog zaveta, ali nisu mogli da ga nateraju da svira, pa je vremenom izgurao svoje. Došli su do kompromisa i on je svirao samo za njih i samo kod kuće. Iako to nikada ne bi priznao, uživao je u tim privatnim koncertima. Potajno je voleo tu muziku koju je njegov mozak slao u prste bez ikakve muke, bez razmišljanja, bez ikakvog njegovog podsticaja. U trideset osmoj i dalje nije znao da čita note. Notni papir mu je izgledao kao gomila linija, kukica i kvakica. Ali je tokom godina izbrusio i usavršio svoj unutrašnji talent, koji je ostao njegova tajna. Kad god ga je neki poznanik pitao o klaviru u njegovoj dnevnoj sobi, govorio je da je to nasledio od bake, što je bila istina.

21

Svirao je da bi se izgubio u muzici. Svirao je za svoju dušu ili kada mu je trebalo da se udalji, isprazni um od svakodnevnice i dozvoli mu da reši neki zapetljan problem. Kao večeras. Savić nije promolio glavu od onog incidenta sa jezikom. Laboratorija u džordžijanskom birou istrage potvrdila je da je zaista pripadao Frediju Morisu, ali to im nije nimalo pomoglo u pripisivanju njegovog ubistva Saviću. Savić je bio a slobodi. Bio je slobodan da nastavi da se bavi unosnom preprodajom droge, slobodan da ubije bilo koga ko ga prevari. I Dankan je znao da je negde na Savićevom dnevnom redu i on bio stavka. Verovatno njegovo ime i velika zvezdica pored njega. Pokušao je da ne razmišlja mnogo o tome. Imao je još nerešenih slučajeva, drugih obaveza, ali uporno ga je grizlo to što je Savić tamo negde, čekao svoj trenutak, čekao pravi trenutak da udari. Tih dana je Dankan bio obazriviji nego inače, za dlaku obazriviji, nikuda nije išao nenaoružan. Ali nije strah bilo to što je osećao. Više je imao neki predosećaj. Ove noći, to prenaglašeno osećanje da će se nešto dogoditi nije mu dalo da spava. Tražio je sklonište od nemira u sviranju klavira. Radio je na melodiji svoje kompozicije u pomrčini dnevne sobe kada je zazvonio telefon. Bacio je pogled na sat. Posao. Niko nije zvao u 1:34 izjutra da ga obavesti da nije bilo ubistva. Javio se na drugo zvono. „Aha?“ Još u prvim danima njihovog partnerstva, on i Didi su se dogovorili. Ona će zvati prva ako je njihovo prisustvo neophodno na mestu ubistva. U tom dvojcu, on je bio taj koji bi verovatno prespavao zvonjavu telefona. Ona je bila zavisnik od kofeina i imala je po prirodi lak san. Očekivao je njen glas s druge strane žice. Bio je u pravu. „Jesi li spavao?“ upitala je razdragano. „Tako nešto.“ „Svirao si klavir?“ „Ja ne sviram klavir.“ „Važi. Pa, prestani da radiš šta god da radiš. Nastupamo.“ „Ko je koga roknuo?“ „Nećeš mi verovati. Pokupi me za deset minuta.“ „Gde…“ Ali pričao je u vetar. Spustila je slušalicu. Otišao je na sprat, obukao se i navukao futrolu pištolja. U roku od dva minuta od kada je njegova partnerka zvala, bio je u kolima. Živeo je u kući u starom delu centra grada, samo nekoliko ulica dalje od policijske stanice, koja je bila u cenjenom zdanju od crvene cigle koju su svi u Savani znali pod imenom Barake. Ulice obavijene drvećem u ovo doba bile su prazne. Prošao je nekoliko puta kroz crveno svetlo na semaforima na svom putu ka Ulici Aberkorn. Didi je živela u sporednoj ulici pored te glavne, u slatkom dupleksu sa malim, urednim dvorištem. Koračala je preko njega u trenutku kada je stao uz ivičnjak. Ušla je brzo u kola i vezala pojas. Onda je pokazala prvo jedan pa drugi pazuh. „Već se znojim ko stoka. Kako može da bude ovako vruće i lepljivo u ovo doba noći?“ „Svašta može da bude vruće i lepljivo u ovo doba noći.“ „Suviše vremena provodiš sa Vorlijem.“ Osmehnuo se. „Kuda?“ „Nazad u Aberkonovu.“ „Šta je večeras na meniju?“ „Pucnjava.“ „Dragstor?“ „Spremi se.“ Duboko je udahnula i izbacila reči iz sebe. „Kuća sudije Kejta Lerda.“ Dankan se netremice okrenuo ka njoj, pa se tek onda setio da zakoči. Kola su se naglo zaustavila, bacivši ih napred pre nego što su ih obuzdali sigurnosni pojasevi.

22

„To je sve što znam“, rekla je odgovarajući na njegovu nevericu. „Kunem se. Neko je u Lerdovoj kući ubijen.“ „Da li su rekli…“ „Ne. Ne znam ko.“ Pogledavši napred, prevukao je dlanom preko lica, podigao nogu sa kočnice i jako pritisnuo gas. Gume su zacvilele, guma je gorela dok je on odmicao kroz prazne ulice. Prošle su tri nedelje od prijema, ali tokom mirnih trenutaka, a po neki put i tokom grozničavih, vraćala su mu se sećanja a susret sa Eliz Lerd. Ma koliko da je bio kratak, ma koliko da je bio pripit, prisećao se veoma jasno: crta njenog lica, mirisa njenog parfema, zadržavanja daha kada je rekao ono što je imao. Kakav mamlaz. Ona je bila prelepa žena koja nije zaslužila da je neko vreña. Na samu pomisao da je mrtva… Pročistio je grlo. „Ne znam kuda idem.“ „Ardsli Park. Ulica Vašington.“ Didi mu dade adresu. „Veoma otmeno.“ Klimnuo je glavom. „Jesi li u redu, Dankane?“ „Zašto ne bih bio?“ „Mislim, da li se osećaš čudno zbog svega ovoga?“ „Čudno?“ „Ma, daj“, rekla je oštro. „Sudija nije meñu ljudima koje ti voliš.“ „To ne znači da se nadam da je mrtav.“ „Znam to. Samo sam pitala.“ Prostrelio ju je pogledom. „Pitala šta?“ „Vidiš? O tome ti pričam. Svaki put kada se pomene njegovo ime, ti burno reaguješ. Ide ti na živce.“ „Pustio je Savića, a mene strpao u zatvor.“ „I ti si napravio budalu od sebe ispred njegove žene“, odgovorila mu je istim tonom. „Još mi nisi rekao šta si joj kazao. Zar je bilo toliko loše?“ „Zašto misliš da je ono što sam rekao bilo loše?“ „Zato što bi mi rekao da nije.“ Prebrzo je ušao u krivinu i pokupio znak STOP. „Vidi, Dankane, ako ne možeš da tretiraš ovu istragu kao bilo koju drugu, moram to da znam.“ „Ovo je svaka druga istraga.“ Ali kada je skrenuo u Ulicu Vašington i video kola hitne pomoći, osušila su mu se usta. Ulica je bila podeljena širokim zelenim pojasom punim razgranatih hrastova, kamelija i žbunja azaleje. Sa obe strane nalazile su se velelebne kuće sagrañene decenijama ranije. Trubio je dok se kolima probijao kroz gomilu komšija obučenih u pidžame koji su se, poput grozdova, skupili na ulici, a legao je na sirenu da bi se pomerili kamerman i reporter koji su upravo nameštali kadar na savršeno održavan travnjak i impozantnu kuću iz kolonijalnog doba sa četiri izrezbarena stuba koji su podupirali balkon na drugom spratu. Ljudi koji bi krenuli na nedeljnu vožnju možda bi usporili da se dive kući. Sada je to bilo mesto fatalne pucnjave. „Kako su televizijski kombiji stigli ovde tako brzo? Uvek nas preteknu“, žalila se Didi. Dankan je zaustavio auto pored kola hitne pomoći i izašao napolje. Odmah su ga zasuli pitanja posmatrača i novinara. Praveći se da ih ne čuje, pošao je prema kući. „Imaš rukavice?“ pitao je Didi preko ramena. „Zaboravio sam rukavice.“ „Uvek zaboraviš. Imam rezervne.“ Didi je morala ubrzano da hoda da bi ga pratila na centralnoj stazi, uz koju su bile posañene uredne leje begonija. Traka koja je obaveštavala da je to mesto zločina već je bila postavljena

23

oko kuće. Policajac u uniformi na vratima prepoznao ih je i podigao traku taman toliko da mogu da se provuku ispod. „Unutra, pa levo.“ „Nemoj da je neko kročio na travnjak“, naredio je Dankan. „U stvari, zadrži ih sve sa druge strane zelenila.“ „Još jedna jedinica je na putu da nam pomogne da obezbedimo okolinu.“ „Dobro. Forenzičari?“ „Došli su brzo.“ „Ko je zvao novinare?“ Policajac je slegnuo ramenima. Dankan je ušao u ogroman foaje. Pod je bio od belog mermera, tu i tamo prošaran crnim kvadratićima. Stepenište je pratilo zavojiti zid do drugog sprata. Prostoriju je krasio visoko podignuti kristalni luster. Ogroman aranžman svežeg cveća stajao je na izrezbarenom stolu sa pozlaćenim nogama, koji se slagao sa visokim ogledalom iznad njega. „Opa, bato“, tiho reče Didi. Drugi uniformisani policajac ih je pozvao po imenu, a potom im glavom pokazao prema širokom lučnom otvoru sa njihove leve strane. Ušli su u prostoriju koja je izgledala poput formalne dnevne sobe. Kamin je bio od ružičastog mermera. Iznad njega nalazilo se ružno ulje na platnu, mrtva priroda, činija svežeg voća i zec. Duboka sofa sa pola tuceta jastučića obrubljenim resama bila je okrenuta prema paru odgovarajućih stolica. Izmeñu njih se nalazio još jedan sto sa zlatnim nogama. Pastelni tepih pokrivao je uglancani parket i sve je to bilo osvetljeno drugim lusterom. Sudija Lerd, njima okrenut leñima, sedeo je u jednoj od stolica. Shvatajući logičan sled dogañaja, pošto je video da je sudija živ, Dankan oseti mučninu u želucu. Sudija se laktovima oslonio na kolena. Glava mu je bila spuštena. Tiho je razgovarao sa policajcem Kroftonom, koji je pažljivo balansirao na ivici jastučeta na sofi, kao da se bojao da će ga isprljati. „Eliz je sišla, ali to nije neuobičajeno“, čuo je Dankan kako sudija govori glasom koji je bio nabijen emocijama. Bacio je pogled na policajca i dodao: „Hronična nesanica.“ Krofton je izgledao saosećajno. „U koliko sati je to bilo? Mislim, kada je sišla.“ „Probudio sam se, napola, kada je ustala iz postelje. Iz navike sam pogledao prema satu na noćnom stočiću. Bilo je nešto posle dvanaest i trideset. Mislim.“ Protrljao je čelo. „Mislim da je tako bilo. Bilo kako bilo, ponovo sam zaspao. Puc… pucnji su me probudili.“ Po njegovim rečima neko drugi, a ne on, pucao je na njegovu ženu i ubio je. Ko je još bio u toj kući večeras? Dankan se zapitao. „Sjurio sam se niza stepenice“, nastavio je. „Trčao sam iz sobe u sobu. Bio sam… izbezumljen, lud. Dozivao sam je. Sve vreme. Kada sam stigao do radne sobe…“ Glava mu se ponovo spustila. „Video sam je tamo, sklupčanu pored stola.“ Dankan je osetio kao da mu se nevidljiva šaka steže oko grla. Teško je disao. Didi ga gurnu laktom. „Dotan je stigao.“ Doktor Dotan Bruks, patolog okruga Čatam, bio je debeo i u tome nije video ništa loše. Znao je bolje od svih šta može da učini hrana puna masnoće, ali on je sebi dozvolio najgoru moguću ishranu. Govorio je da je video mnogo gore načine da se umre nego od komplikacije zbog preterane debljine. Uzimajući u obzir užasne načine umiranja koje je video tokom karijere, Dankan je mislio da možda ima nečega u tom doktorovom stavu. Dok im se patolog približavao, skinuo je rukavice od lateksa sa ruku i velikom belom maramicom obrisao znojavo čelo, crveno poput raka na žaru. „Detektivi.“ Uvek je zvučao kao da mu ponestaje daha i verovatno se tako i osećao. „Stigao si pre nas“, rekla je Didi.

24

„Živim nedaleko odavde.“ Osvrnuvši se oko sebe dodao je sa skoro neprimetnom gorčinom u glasu: „U siromašnijem komšiluku. Kakva kuća, zar ne?“ „Šta imamo?“ „Trideset osmica pravo kroz srce. Ulazna rana je napred. Izlazna pozadi. Smrt je bila trenutna. Ima mnogo krvi, ali je, kako je to već kod pucnjave, urañeno prilično uredno.“ Da bi prikrio svoju uznemirenost, Dankan je uzeo par rukavica od lateksa koji mu je pružila Didi. „Možemo li da zvirnemo?“ upitala je. Bruks se pomerio u stranu i pokazao im na kraj dugog hodnika. „U radnoj sobi je.“ Dok su išli prema sobi, bacio je pogled nagore. „Mogao bih da pošaljem jedno od moje dece na Ajvi Lig koledž za vrednost onog lustera.“ „Ko je još bio u sobi?“ upita Didi. „Sudija. Policajci koji su prvi došli na mesto zločina. Kunu se da ništa nisu dirali. Sačekao sam vaše istražitelje mesta zločina, nisam ulazio dok mi nisu dali zeleno svetlo. Oni su još unutra, sakupljaju dokaze i pokušavaju da saznaju nesrećnikovo ime.“ „Njegovo ime?“ Dankan se ukopao u mestu. „Priveli smo onoga ko je pucao?“ Dotan Bruks se okrenuo i zbunjeno ih pogledao. „Zar vam niko nije rekô šta se zbilo ovde?“ „Očigledno da nije“, odgovori Didi. „Mrtvac u radnoj sobi je uljez“, rekao je. „Gospoña Lerd ga je upucala. Ona je ubica.“ Pokret na vrhu stepeništa privukao im je pogled. Eliz Lerd je silazila niza stepenice u pratnji uniformisane policajke. Sali Bil bila je crna poput abonosa i čvrsta poput čelika. Njen brat blizanac bio je igrač odbrambene linije u Grin Bej Pekersima. Sama njena graña bila je impozantna i pratilo ju je strogo držanje. Ali Dankan nije skidao pogled sa Eliz Lerd. Lice joj je bilo sveže oprano. Bila je bleda, što nije bio uticaj kitnjastog lustera, jer su i njene usne bile bez ijedne kapi krvi. Ipak, izraz lica bio joj je miran i oči su joj bile suve. Ubila je čoveka, i nije plakala zbog toga. Kosa joj je bila sakupljena gumicom na potiljku. Konjski rep izgledao je nemilosrdno zategnut. Imala je ružičaste mokasine od antilope na nogama i bila je obučena u par mekih, iznošenih plavih farmerki i beli džemper od kašmira. Džemper je izgledao neprikladno, pošto je temperatura vazduha bila oko trideset dva stepena. Dankan se pitao da li joj je bilo hladno i zbog čega. Kada je ugledala Dankana, zastala je iznenada da je pozornica Bil skoro naletela na nju. Taj trenutak je kratko trajao, ali dovoljno dugo da ga Didi primeti i uputi mu oštar pogled. Kada je Eliz zakoračila na poslednju stepenicu, njen pogled je ostao prikovan za Dankanov nekoliko otkucaja srca pre nego što je kliznuo prema Didi, koja je istupila i predstavila se. „Gospoño Lerd, ja sam detektivka Didi Bouven. Ovo je moj partner, detektiv narednik Dankan Hačer. Mislim da ste se vas dvoje već upoznali.“ „Draga, da li se osećaš bolje posle tuširanja?“ Sudija se pojavio iz dnevne sobe i brzo krenuo ka svojoj ženi. Zagrlio ju je oko ramena i dodirnuo je po njenom bezbojnom obrazu spoljašnjom stranom prsta. Tek onda je stavio do znanja drugima da ih je primetio. Bez ikakvog pozdrava, upitao je pitanje Dankanu: „Zašto su poslali vas?“ „Imate mrtvog čoveka u kući.“ „Ali vi istražujete ubistva. Ovo nije ubistvo, detektive Hačeru. Moja žena je upucala uljeza, kojeg je uhvatila kako provaljuje u moju radnu sobu gde držim vredne kolekcije. Kada mu se suprotstavila, pucao je na nju. Nije imala drugog izbora nego da brani sopstveni život.“ Standardna procedura bila je da se svedoci zločina odvoje dok ne budu ispitani, tako da ni na koji način ne mogu d utiču na izjavu onog drugog. Sudija okružnog suda trebalo bi to da zna. Dankan je zabrinuto rekao: „Hvala na rezimeu, sudijo, ali ja bih više voleo da direktno od gospoñe Lerd čujem šta se dogodilo.“

25

„Ona je već dala izjavu ovim policajcima.“ Klimnuo je glavom prema Bilovoj i Kroftonu. „Ja sam prvo razgovarao sa njom“, rekao je Krofton. „Desilo se otprilike to što je sada rekao.“ „To je njena priča“, potvrdila je Bilova, tresnuvši notesom o dlan. „Njegova takoñe.“ Sudija se našao uvreñen. „To nije priča. To je istinit opis onoga što se desilo. Zar je zaista potrebno da Eliz večeras to ponavlja? Već je dovoljno istraumirana.“ „Još nismo videli ni žrtvu ni mesto zločina“, rekla je Didi. „Onda, kada se vidimo i popričamo sa forenzičarima, sigurno ćemo imati pitanja za gospoñu Lerd.“ Dankan je bacio pogled na nju. Nije progovarala. Pogled joj je bio uprt u neku tačku koju je samo ona mogla da vidi, kao da se odvojila od onoga što se zbivalo oko nje. Obraćajući se ponovo sudiji, rekao je: „Pokušaćemo da to bude što je moguće kraće. Sigurno da ne želimo da doprinesemo traumi koju je gospoña Lerd doživela večeras.“ Okrenuo se i obratio Sali Bil. „Zašto je ne bi odvela u kuhinju? Možda bi želela da popije nešto. Kroftone, ti možeš da nastaviš sa ispitivanjem sudije.“ Sudija Lerd nije izgledao srećno povodom Dankanovih uputstava, koja su ga namerno odvajala od njegove gospoñe, ali je pristao lako klimnuvši glavom. Gladeći ruku svoje žene, rekao je: „Biću u dnevnoj sobi ako ti budem potreban.“ Sali Bil položi svoju široku ruku na Elizina ramena, odlučno ali ne i neljubazno. „Baš bi mi prijala koka-kola ili tako nešto. Šta vi mislite, a?“ I dalje ne progovarajući, Eliz krenu sa policajkom. Didi upitno pogleda Dankana. Slegnuo je ramenima i krenuo niz hodnik da se pridruži sudskom lekaru. „Šta misliš, Dotane? Liči li ti ovo na samoodbranu?“ „Uveri se sam.“ Didi i Dankan se zaustaviše na pragu radne sobe. Sa tog mesta mogli su da vide žrtvine cipele. Upitali su istražitelje mesta zločina da li mogu da uñu. „Zdravo, Danak. Didi.“ Prikupljanje dokaza nadgledao je oniži čovek, Bejker, koji je izgledao poput knjiškog moljca i više podsećao na prodavca antikviteta nego na policajca koji je obavljao gadan posao raščišćavanja nereda pri nasilnoj smrti. „Pročešljali smo celu sobu, ali mislim da nije stigao dalje od mesta gde ga sada vidite. Razvalio je bravu na prozoru da bi ušao.“ Pokazao je na prozor. „U žbunju smo našli lulasti ključ za točkove. Imamo odlivke otisaka stopala koje smo našli napolju ispod prozora. Otisci u sobi koji se poklapaju sa njima ne sežu dalje od radnog stola. Bili su blatnjavi pa su sada malko razmrljani.“ „Zašto?“ „Lerdovi su ih razmazali kada su proveravali da li je mrtav.“ „Lerdovi?“ upita Didi. Bejker klimnu glavom. „Ona, ubrzo nakon što ga je upucala. Sudija, kada je ušao u sobu i video šta se dogodilo. Procenio je situaciju i pozvao 92. Bar su tako rekli Kroftonu i Bilovoj.“ „Huh. Kako je uljez uopšte dospeo ovamo? Mislim, do kuće.“ „Ubij me ako znam“, odgovori Bejker. „Našli smo otiske prstiju na fiokama stola, ali oni mogu da budu sudijini, njegove žene, spremačice. Uostalom, videćemo. U njegovoj desnoj ruci bio je 'ruger', devet milimetara.“ Podigao je kesu za dokazni materijal. „Njegov prst je bio na okidaču. Prilično smo sigurni da je on opalio iz njega. Tako je mirisalo.“ „Navukao sam mu kese na ruke“, rekao je Dotan Bruks. „Izvadili smo metak iz onog tamo zida.“ Dankan i Didi se okrenuše i ugledaše rupu od metka u zidu skoro tri metra iznad poda. „Ako je pokušao da upuca gospoñu Lerd, i nije bio baš neki nišandžija“, primetila je Didi, kao da je čitala Dankanove misli. „Možda ga je uplašila, uhvatila ga na delu, pa je prebrzo opalio i nije imao vremena da nanišani“, rekao je Dankan.

26

„Tako i mi mislimo“, rekao je Bejker. Pokazao e na fotografa, koji je sklanjao svoju opremu u kofer. „Imamo slike iz svakog ugla i sve smo premerili. Biće sve spremno kada vam bude trebalo, ako vam bude trebalo. Mi smo završili.“ S tim rečima, njegova ekipa se pokupi i izañe. Dankan krenu u sobu. Žrtva je ležala na podu, na leñima, izmeñu stola koji je bio veći od Dankanovih kola, i police za knjige pune knjiga u kožnom povezu i raritetnih drangulija, starih i skupih. Tepih je još vlažan od krvi. Ubijeni je bio belac, oko trideset pet godina star i izgledao je kao da ga je sramota što se nalazi u ovakvoj situaciji. Dankana su roditelji naučili da poštuje uzvišenost života, čak i u njegovim najnižim oblicima. Često ga je njegov otac podsećao da su svi ljudi božja stvorenja i on je prihvatio takvo ubeñenje. Imao je dovoljno čvrstine i objektivnosti da bi se bavio poslom za koji se odlučio. Ali nikada nije mogao da pogleda u mrtvo telo a da ne oseti ubod tuge. Onog dana kada ne bude osećao taj ubod, daće otkaz. Ako ikada bude došao dan kada ne bude osećao kajanje zbog ugašenog života, znaće da mu je duša u opasnosti. Tada bi postao jedan od izgubljenih. Postao bi Savić. Osećao je da bi trebalo da se izvini ovoj bezimenoj osobi zbog poniženja koje je do sada preživela i kojima će biti podvrgavana sve dok iz nje ne izvuku sve odgovore koje im može pružiti. To više nije bila osoba, nego leš, dokazni materijal, dokaz A. Dankan kleknu i poče da mu proučava lice, pitajući ga tiho: „Kako se zoveš?“ „I sudija i gospoña Lerd tvrde da ga ne prepoznaju“, reče Dotan. Izjava sudskog lekara trgla je Dankana iz njegovog posmatranja i usredsredila ga nazad na posao. „Tvrde?“ „Nemoj pridavati nikakvu važnost tome što si čuo. Ja samo ponavljam ono što mi je sudija rekao kada sam ovde stigao.“ Dankan i Didi razmeniše značajne poglede, pre nego što je pretražio džepove leša sa nadom da će pronaći nešto što je možda Bejker prevideo. Svi džepovi bili su prazni. „Ni ključeva od kola. Ni novca. Niti bilo kakvog dokumenta.“ Ponovo je proučavao lice mrtvaca pretražujući po sećanju, pokušavajući da ga smesti meñu kriminalce na koje je nailazio dok je istraživao druga ubistva. „Ne prepoznajem ga.“ „Ni ja“, reče Didi. Dok je ustajao Dankan reče: „Dotane, voleo bih da znam rastojanje iz kojeg je ispaljen smrtonosni hitac. Koliko blizu je bila gospoña Lerd kada ga je upucala?“ „Mogu da nagañam.“ „Što obično prokleto dobro radiš.“ „Bejker je pouzdan, ali ja ću, sebe radi, premeriti razdaljinu od vrata do stola“, reče Didi, vadeći metar iz džepa. „Pa, ako više nikome nisam potreban, ja bih krenuo“, reče patolog, trpajući vlažnu maramicu u džep svojih pantalona. „Mogu li da ga odnesem?“ „Didi?“ upita Dankan. „Četiri metra i osamdeset centimetara.“ Zapisala je mere u svoj notes, a zatim se osvrnula po sobi. „Mislim da ću napraviti svoju skicu, ali ti ne moraš više da se motaš ovuda“, rekla je patologu. „Onda ću poslati ekipu hitne pomoći.“ Bacio je pogled oko sebe i izraz lica postao mu je kiseo. „Novcem zaista možeš da kupiš lepe stvari, zar ne?“ „Naročito novac koji se gomilao generacijama. Pomorsko zastupništvo Lerd osnovao je sudijin deda, i on je poslednji potomak“, obavestila ih je Didi. „Nema drugih naslednika“, rekla je dižući obrve.

27

„Sigurno nije ni pod hipotekom“, gunñao je Dotan, spremajući se da krene. „Mislite li da ću naći neki Tako Bel* koji radi u ovo doba noći?“ Teško je dahtao dok se nespretno gegao ka izlazu. Dok je Didi skicirala na svom notesu, rekla je: „Geknuće jednog od ovih dana.“ „Ali umreće srećan.“ Dankan nije razmišljao o zdravlju patologa. Primetio je da je žrtva imala na sebi odeću i cipele koji su bile nove, ali jeftine. Takvu vrstu odeće nosio bi robijaš kada ga puste iz zatvora. „Prva stvar koju ćemo uraditi ujutru jeste da proverimo ko je u skorije vreme pušten iz zatvora, posebno one koji su robijali zbog provale. Kladim se da nećemo morati da kopamo duboko da bi smo otkrili ko je ovaj lik.“ Medicinari iz hitne pomoći uguraše bolnički krevet. Dankan se držao po strani dok su pakovali neidentifikovano telo muškarca u crnu vreću, stavljali su ga na krevet i gurali napolje. Išao je sa njima sve do ulaznih vrata, odakle je mogao da vidi da se skupilo još više besposlenih radoznalaca sa druge strane zelenog ostrva. Još više reportažnih kola bilo je parkirano niz ulicu. Cveće u vazi zanjihalo se na stolu u foajeu, što je obavestilo Dankana da se približava Sali Bil. „Ponovo sam prošla sled dogañaja sa njom“, rekla je Dankanu ispod glasa. „Nije se pokolebala. Nije promenila ni reč. Spremna je da potpiše izjavu.“ Dankan je šarao pogledom prema podeljenoj ulici pokušavajući da zamisli kako je izgledala pre nego što je postala mesto zločina. Da nije bilo bleskanja svetlosti ambulantnih kola i radoznalaca, bila bi mirna. „Sali, ti si prva stigla, je l' da?“ „Krofton i ja smo bili samo nekoliko ulica dalje kada nam je dispečer javio.“ „Da li ste u ovom kraju videli neko vozilo koje se kretalo?“ „Nijedno.“ „Napušteno vozilo?“ „Čak ni moped, a ostala patrolna kola su pročešljala ceo komšiluk tražeći provalnikovo prevozno sredstvo. Ništa nisu našli.“ Čudno. Šašavo zapravo, i zahtevalo je objašnjenje. „Jesu li komšije preslišane?“ „Dva tima idu od vrata do vrata. Za sada, svi su bili u dubokom snu, nikoga nisu videli, ništa nisu čuli.“ „Čak ni pucnje?“ Okrenuo se prema policajki koja je slegla ramenima. „Velike kuće, velika dvorišta.“ „Gospoña Lerd se istuširala?“ „Rekla je da se oseća kao da je silovana“, odgovori Bilova. „Pitala je da li je to u redu.“ Bila je to tipična reakcija, da ljudi žele da se operu nakon što im je neko upao u kuću, ali Dankanu se to nije svidelo sada kada je u kući bio krvavi leš. „Da li je na njoj bilo krvi?“ „Ne, i bila sam na spratu sa njom sve vreme. Kućni ogrtač je sve što je imala na sebi. Uzela sam ga i predala Bejkeru. Nisam videla krv na njemu. Ali sudija je nešto drugo, na rubu njegovog kućnog ogrtača bilo je krvi jer je proveravao telo. Tražio je dozvolu da se presvuče. I njegov ogrtač je kod Bejkera.“ „Okej, hvala, Sali. Držite ih odvojene dok mi ne doñemo da ih ispitamo.“ „Kako ti kažeš.“ Vratio se u radnu sobu gde je Didi pregledala sudijin sto. „Sve ove fioke su i dalje zaključane.“ „Mora da ga je gospoña Lerd brzo uhvatila.“ Podigla je glavu i lukavo ga pogledala. „Veruješ u scenario sa provalnikom?“ „Mislim da je vreme da pitamo šta se ovde i kojim redosledom dogodilo.“

* Taco Bell – restoran brze meksičke hrane sa sedištem u SAD, a prisutan je širom sveta.

28

Četvrto poglavlje „Koga ćemo prvo, nju ili sudiju?“ Dankan je razmislio o tome. „Hajde da popričamo sa oboje u isto vreme.“ Didi je odavala iznenañenje i tragove neslaganja. „Otkud to?“ „Zato što su ih već odvojeno ispitali Krofton i Bilova. Sali Bil mi je rekla da ponovljen iskaz gospoñe Lerd nije odudarao od prvog i da je spremna da potpiše izjavu. Ako je stvarno po sredi to da je upucala uljeza, a mi nastavimo da ih maltretiramo, izgledaće kao da im ne verujemo, a to će izgledati poput reprize moje osude za nepoštovanje suda. Tako ćemo samo naljutiti sudiju. Džerard će me zadaviti ako se budem ponovo sukobio sa njim.“ „U redu“, rekla je Didi. „Ali šta ćemo ako se nije branila od provalnika?“ „Nemamo razloga da im ne verujemo, zar ne?“ Ostavio je Didi da svari te reči i počeo da prati svoje čulo mirisa sve dok nije otkrio kuhinju, gde su Sali Bil i Eliz Lerd sedele za stolom u kutku za doručkovanje i tiho pričale. Kada je ustao, policajka ustade na način na koji se dižu teški ljudi. „Završile smo.“ Zatvorila je notes sa spiralom. „Sve sam zapisala.“ Ni trunka boje se nije vratila u lice Eliz Lerd. Radoznalo ga je gledala. Osećao je nemu bojazan. „Pridružite nam se u dnevnoj sobi, gospoño Lerd.“ Vratio se nazad u formalno nameštenu dnevnu sobu, gde se Kroftonu i sudiji Lerdu pridružila stroga žena pepeljaste kose, koja je iz srebrnog čajnika sipala vrelu tečnost u porcelanske šoljice. Sali Bil, koja je dopratila Eliz Lerd iz kuhinje, stala je iza Dankana i primetila njegovu radoznalost. „Domaćica“, tiho je zatutnjala. „Ne znam joj ime ali se preziva Beri. Upala je u kuhinju pre dvadeset minuta kao da je njena.“ Zakikota se. „Zamalo se nije preturila kada je videla moju crnu malenkost kako sedi za stolom.“ „Zar ona ne živi u kući?“ Zatresla je glavom. „Izgleda da ju je sudija pozvao i ona je začas dotrčala. Spremna je da se bije za njega.“ Dankan značajno pogleda policajku preko ramena. „Za njega, ali ne i za gospoñu Lerd?“ „Sve vreme dok je kuvala čaj i spremala poslužavnik za čaj nije proslovila ni reč sa gospoñom. Takve su 'ladne ko špricer'.“ Namerno je slegnula ramenima. „Kažem ti kako ih ja vidim.“ Sudija je ustao i toplo zagrlio svoju ženu kada im se pridružila. Tiho su razgovarali, ali Krofton je bio dovoljno blizu da bi čuo, pa je Dankan pretpostavljao da je sudija Lerd samo pito svoju ženu kako se drži. Krofton, pokušavajući da balansira nežnim porcelanskim priborom za čaj dok je beležio nešto u svoj notes, dočeka Dankana i didi sa očiglednim olakšanjem. „Sada ću stvar predati detektivima.“ Spustio je šoljicu sa tacnom na najbliži stočić, pa zajedno sa Bilovom napustio prostoriju. Dankan i Didi zauzeše istovetne stolice koje su bile okrenute ka sofi, gde su sudija i njegova žena sedeli rame uz rame. Ni jedno nije ni taklo šoljice čaja koje su se pušile pred njima. Lerd je ponudio čaj dankanu i Didi. Dankan je ljubazno odbio. Didi se nasmešila natmurenoj domaćici. „Imate li koka-kolu bez šećera?“ Napustila je sobu da bi donela piće. „Jeste li ga sklonili?“ Dankan je pretpostavio da sudija misli na leš. „Jesu. Na putu je za mrtvačnicu.“ „Gde i pripada“, promrmljao je sa odvratnošću.

29

Eliz Lerd obori glavu. Dankan je primetio da su joj ruke čvrsto stisnute i da je rukave toliko povukla nadole da je njima prekrila nadlanice kao da želi da ih utopli. Domaćica se vratila sa Didinom koka-kolom bez šećera, posluženom sa ledom u velikoj kristalnoj čaši za vodu na malom poslužavniku sa šustiklom i čipkanom salvetom. Njoj na čast i na Dankanovo iznenañenje, Didi joj ljupko zahvali. U nekoj drugoj situaciji sigurno bi pukla od smeha, ili bi je ismejala zbog takve visokoparne prefinjenosti. Na sudijin pokret, gospoña Beri se udalji, ostavljajući njih četvoro same. Sudija je jednom rukom obgrlio svoju ženu i privukao je bliže sebi. Pogledao ju je zabrinuto, pa je onda svoju pažnju posvetio Dankanu. „Rekli smo policajcima sve što znamo. Oni su uzeli obimne zabeleške. Ne znam šta bismo još mogli da dodamo, iako želimo da uradimo sve što je u našoj moći da rešimo ovu situaciju što je brže moguće.“ Na njegovom licu se oslikavala ozbiljnost, zabrinutost. „Žao mi je što moram da vas zamolim da ponovo prepričate šta se dogodilo, ali detektiv Bouven i ja želimo lično da čujemo“, rekao je Dankan. „Siguran sam da razumete.“ „Naravno. Dajte da završimo s time da bih mogao gospoñu lerd da odvedem u postelju.“ „Pokušaću da olakšam ovo što je više moguće“, rekao je Dankan, uputivši im svoj najuverljiviji osmeh. „Meñutim, tokom ispitivanja, sudijo, zamoliću vas da ne komentarišete ili da odgovarate na pitanja, osim ako nisu direktno vama upućena. Molim vas da ne govorite, jer ono što kažete moglo bi da utiče na sećanje gospoñe Lerd. Važno je da čujemo…“ „Razumem proceduru, detektive.“ Iako je sudijina upadica bila nepristojna i njegov ton oštar, izraz lica ostao mu je ljubazan koliko i Dankanov. „Nastavite, molim vas.“ Sudijin snishodljiv ton dražio je Dankana. Sudija je navikao da bude glavni. Imao je despotski autoritet u svojoj sudnici. Ali ovo je bila Dankanova arena i on je bio gospodar ringa. Da ga njegov bes ne bi uvalio u nevolju, Dankan je mislio da bi bilo bolje da pusti Didi da počne, da im olakša pristup. On će preuzeti kada budu zašli u ono konkretno. Neprimetno je klimnuo glavom i Didi je odmah shvatila mig i nastavila. „Gospoño Lerd?“ Didi je sačekala dok Eliz nije podigla glavu i pogledala je. „Da li biste mogli da nas provedete kroz ono što se desilo večeras?“ Eliz je duboko udahnula pre nego što je počela. „Sišla sam da bih nešto popila.“ „Ona to radi skoro svake večeri“, ubacio se sudija, prezrevši Dankanove zahteve da ne govori dok mu se ne obrate. Dankan je odlučio da prečuje. Ovog puta. „Patite od hronične nesanice“, rekao je, setivši se da je načuo to kada je sudija rekao Kroftonu. „Da.“ obratila se Didi a ne njemu. „Bila sam na pola puta do kuhinje kada…“ „Oprostite. U koliko sati se to dešavalo?“ pitala je Didi. „Oko pola jedan. Sećam se da sam pogledala na sat nešto posle ponoći. Oko pola sata kasnije ustala sam i došla dole. Mislila sam da će mi čaša mleka pomoći da zaspim. Ponekad i pomogne.“ Zastala je, kao da čeka da neko nešto kaže na to. Pošto niko nije, nastavila je. „Bila sam u kuhinji kada sam čula buku.“ „Kakvu buku?“ Okrenula se prema Dankanu, pogledavši ga u oči po prvi put od onog trenutka u kuhinji. „Nisam bila sigurna šta sam čula. Još nisam. Mislim da je to bio bat njegovih koraka. Ili buka od toga što je udario u neki komad nameštaja. Tako nešto.“ „Okej.“ „Šta god da to bilo znala sam da zvuk dolazi iz radne sobe.“ „Niste mogli da prepoznate zvuk, ali ste znali odakle dolazi?“ Sudija se namrštio na sumnjičavost koja je zračila iz Didinog pitanja ali nije ništa rekao. „Znam da čudno zvuči“, rekla je Eliz. „Pa, zvuči.“

30

„Žao mi je.“ Okrenula je dlanove nagore. „Tako je bilo.“ „Ne vidim zašto ovo ne može da sačeka do sutra ujutro“, rekao je sudija. Pre nego što je Dankan mogao da ga opomene, Eliz je rekla: „Ne, Kejto. Radije bih sada o tome. Dok je još sveže.“ Proučavao je lice svoje supruge, video odlučnost i uzdahnuo. „Samo ako si sigurna da možeš.“ Klimnula je. Poljubio ju je u obrvu, a zatim uputio nestrpljiv pogled Didi koji je preneo na Dankana. „Čula je buku, shvatila odakle dolazi, pomislila – poput svake razumne osobe – da imamo provalnika u kući.“ Dankan je pogledao Eliz. „Da li ste to pomislili?“ „Da. Odmah sam pomislila da je neko u kući.“ „Imate ugrañen alarm.“ Dankan je primetio tastaturu na zidu u foajeu pored ulaznih vrata. Video je detektor pokreta u radnoj sobi i pretpostavljao da i u drugim sobama postoje slični detektori. Kuće ovakvog kalibra po pravilu su imale napredne alarmne ureñaje. Sudija koji je poslao bezbroj zločinaca u zatvor sigurno bi želeo da zaštiti svoj dom od bivših robijaša koji su imali osvetu na pameti. „Imamo vrhunski sistem zaštite i nadgledanja“, rekao je sudija. „Nije bio uključen?“ upita Dankan. „Večeras nije“, odgovorio je sudija. „Zašto ne?“ Sudija se taman spremao da odgovori, kada Dankan podiže ruku, pokazujući da odgovor želi da čuje od Eliz. „Gospoño Lerd?“ „Ja…“ Počele je da muca, pročistila grlo, pa rekla sigurnijim glasom: „Ja sam zaboravila da ga uključim večeras.“ „Da li ga vi obično uključujete?“ „Da. Svake večeri. Po navici.“ „Ali ste večeras zaboravili.“ Didi je to izgovorila kao izjavu, ali je u stvari pitala kako je gospoña Lerd zaboravila da večeras uradi ono što joj je inače bila rutina svake večeri. „Nisam baš zaboravila.“ Sva ova pitanja oko alarma su je uznemirila. Uznemiren svedok ili ne govori sve što zna ili laže kao pas. Uznemirenog svedoka treba da podbodeš. „Ako niste zaboravili, zašto alarm nije bio uključen?“ raspitivao se Dankan. Zaustila je odgovor. Ali reči joj nisu navirale. „Zašto nije bio uključen, gospoño Lerd?“ ponovio je. „O, zaboga“, progunñao je sudija. „Prinuñen sam da budem netaktičan, ali pošto smo ovde svi odrasli ljudi…“ „Sudijo, molim vas…“ „Ne, detektive Hačeru. Pošto je mojoj ženi neprijatno da odgovori na vaše pitanje, ja ću odgovoriti umesto nje. Ranije ove noći opustili smo se u džakuziju uz bocu vina. Odatle smo otišli u postelju i vodili ljubav. Posle toga, Eliz je… Recimo da je bila sprečena da napusti postelju da bi uključila alarm.“ Sudija je zastao radi efekta. Vazduh u sobi odjednom postade nenormalno miran. Vreo. Zbijen. Ili se bar tako činilo Dankanu. Postao je svestan otkucaja svog pulsa. Mislio je da će mu puknuti glava. Konačno je sudija prekinuo napetu tišinu. „Sada, možemo li preći preko ovog dela i pričati o čoveku koji je pokušao da ubije Eliz?“ Isključeni sigurnosni sistem bio je važna stavka istrage provale u kući koja se završila fatalnom pucnjavom. Kao detektiv koji je bio na čelu te istrage, Dankan je trebalo da se koncentriše na činjenicu. Ali umesto toga bilo mu je teško da izbaci iz glave sliku boce vina i Eliz Lerd u kadi sa mehurićima. A da ne pomišlja na Eliz Lerd u postelji, seksualno zadovoljenu do te granice da nije mogla da se pomera.

31

Kada je ta erotska slika blesnula kroz njegov um, Kejto Lerd nije bio taj koji je ležao sa njom. Kao da mu je čitala misli, Didi ga ošinu pogledom punim prekora, pa postavi sledeće pitanje gospoñi Lerd. „Kada ste čuli buku, šta ste onda uradili?“ Činilo se da je zahvalna na toj promeni pravca ispitivanja i okrenula se ka Didi. „Prošla sam kroz kuhinju pošto je tuda najbrže stići do foajea. Kada sam dospela tamo, bila sam sigurna da je neko u radnoj sobi.“ „Šta vas je to ubedilo?“ upitala je Didi. Podigla je mršava ramena. „Instinkt. Osetila sam njegovo prisustvo.“ „Njegovo prisustvo? Znali ste da je muškarac? Instinktivno?“ Elizin pogled polete prema Dankanu. „Pretpostavila sam, detektive Hačeru.“ Nastavila je da ga posmatra na trenutak, pa se ponovo okrenula prema Didi. „Bila sam uplašena. Bilo je mračno. Osetila sam da je neko u kući. Ja… Uzela sam pištolj iz fioke stola u glavnom holu.“ „Zašto niste otrčali do najbližeg telefona i pozvali policiju?“ „Volela bih da jesam. Kad bih ponovo morala da…“ „Ti bi bila ta koja je na putu ka mrtvačnici.“ Kejto Lerd uze je za ruku i pritisnuo je dlanovima. Poljubio ju je u čelo. Dankan prekinu tu razmenu nežnosti. „Znali ste da postoji pištolj u toj fioci?“ „Da“, odgovorila je. „Da li ste ga ikada upotrebili?“ Izgledala je kao da ju je uvredio. „Naravno da nisam.“ „Kako ste onda znali da je tamo?“ „Posedujem nekoliko komada oružja, detektivu“, rekao je sudija. „Držim ih pri ruci. Eliz zna gde se nalaze. Pobrinuo sam se za to. A i insistirao sam na tome da nauči da upotrebljava vatreno oružje da bi se branila ako ikada bude imala potrebe za tim.“ Dobro je naučila, pomisli Dankan. Upucala ga je pravo kroz srce. On je, lično, bio dobar strelac, ali je sumnjao da bi bio tako precizan pod pritiskom. Da bi ublažila još jedan napet trenutak, Didi podstaknu Eliz da nastavi. „Dakle, imate pištolj.“ „Krenula sam prema radnoj sobi. Kada sam stigla do vrata, uključila sam svetlo. Ali stisnula sam pogrešan prekidač i uključila svetlo u foajeu, a ne glavno svetlo u radnoj sobi. Nalaze se jedno pored drugog. U svakom slučaju, osvetlila sam sebe, a ne njega, ali mogla sam da ga vidim kako stoji kraj stola.“ „Šta je onda uradio?“ „Ništa. Samo je stajao tamo, sleñen, preneražen, buljeći u mene. Rekla sam 'beži odavde, odlazi', ali on se nije pomerao.“ „Da li je rekao nešto?“ Gledala je Dankanu u oči nekoliko trenutaka da bi procedila jedno kratko i jasno ne. Bio je potpuno siguran da laže. Zašto, pitao se. Ali odlučio je da je ne osporava za sada. „Nastavite.“ „Iznenada je trgnuo ruku. Poput lutke čiji je konac naglo povučen. Podigao ruku i, pre nego što sam primetila da ima pištolj, pucao je. Ja… Reagovala sam instinktivno.“ „Uzvratili ste paljbu.“ Klimnula je glavom. Neko vreme niko nije progovarao. Konačno, Didi reče: „Vaše ciljanje je izuzetno dobro, gospoño Lerd.“ „Hvala bogu“, reče sudija. Eliz reče još tiše: „Imala sam sreće.“ Ni Dankan ni Didi nisu to prokomentarisali, iako je Didi bacila pogled na Dankana da vidi da li je i on pomislio da je taj pucanj mogao da bude čista sreća. „Šta se dalje dogodilo, gospoño Lerd?“ „Dodirnula sam ga da vidim da li ima puls.“

32

Dankan se prisetio da je Bejker rekao da su blatnjave otiske stopala žrtve razmrljala verovatno oba supružnika. „Pao je na leña, van vidokruga“, rekla je. „Bila sam prestrašena, bojala sam se da je…“ „Još živ?“ ubaci se Didi. Ponovo je izgledalo da je Eliz uvreñena. „Ne, detektivko Bouven“, rekla je razdražljivo. „Bojala sam se da je mrtav. Jutros kada sam ustala, nisam planirala da večeras ubijem nekoga.“ „Nisam ni pomislila da jeste.“ Sudija se tada oglasi britko: „To je to, detektivi. Dosta je pitanja. Rekla vam je sve što vam je potrebno. Zakon je jasan kada se odnosi na samoodbranu. Ovaj uljez je bio u našoj kući, i predstavljao je neposrednu opasnost po Elizin život. Da je preživeo, vi biste njega teretili za gomilu prestupa, uključujući i napad smrtonosnim oružjem. Njegovo ubistvo je opravdano i verujem da je moja žena neobično plemenita jer je poželela da je preživeo.“ Dankan ga je oštro pogledao. „Ponovo vas podsećam, sudijo, da je ovo moja istraga. Razmišljajte o njoj isto kao o vašoj sudnici. Izašao sam vam u susret time što sam dozvolio da budete prisutni dok ispitujem gospoñu Lerd, ali ako budete uporni u dodavanju još neke reči a da niste upitani, bićete udaljeni i ispitivaću je nasamo.“ Sudija stisnu vilicu i bes mu zasija u očima, ali je nemarno odmahnuo rukom. Tim pokretom nije izrazio suglasnost. Tako je odmahnuo da se činilo da tim pokretom daje Dankanu dozvolu da nastavi. Dankan je obratio pažnju na Eliz. „Prišli ste da proverite da li ima puls?“ Izvukla je ruku iz muževljevih i prekrstila ih na grudima. „Nisam htela da ga dodirnem. Ali sam se naterala. Ušla sam u sobu…“ „Jeste li još imali pištolj?“ „Ispustila sam ga. Bio je na podu, tamo pored vrata.“ „U redu“, reče Dankan. „Ušla sam u radnu sobu i obišla sto. Kleknula sam i prislonila prste ovde.“ Dodirnula je svoj vrat negde u predelu karotidne vene. Dankan primeti da su joj prsti veoma tanki i dugi. Izgledali su beskrvno, ledeno. Dok joj je koža na vratu bila… Otrgao je pogled od njenog vrata i pogledao sudiju. „Načuo sam da ste pozorniku Kroftonu rekli da kada ste stigli do radne sobe, da ste našli Eliz klonulu iza stola.“ „Tačno. Bila je sklupčana na stolici iza stola. Pomislio sam… pa, ne možete da zamislite strah koji me je spopao. Mislio sam da je mrtva. Požurio sam prema njoj. Tada sam ugledao čoveka koji je ležao na podu. Ne stidim se olakšanja koje sam osetio u tom trenutku.“ „Imali ste krvi na kućnom ogrtaču.“ Sa zgražanjem je slegnuo ramenima. „Već je bilo dosta krvi na tepihu ispod njega. Rub ogrtača se umočio kada sam se nagnuo nad telo. Nisam osetio puls. Nije ga bilo.“ „Šta ste vi radili u tom trenutku?“ Da Didi to nije upitala Eliz, dankan bi. Posmatrao ju je krajičkom oka. Ona je zamišljeno slušala priču svog supruga. Ako je i rekao nešto što je proturečilo onome što je ona iskusila, nije to pokazivala. „Ja sam… Ništa nisam radila. Samo sam sedela u stolici. Obamrla.“ Suviše obamrla da bi plakala. Setio se da su joj oči bile suve, bez ikakvih tragova suza. Nije ni suzu pustila, ali bar nije lagala o tome. Sudija reče: „Eliz je bila u šoku. Ja se verovatno bolje od nje sećam tih trenutaka. Mogu li da govorim?“ Dankan je shvatio da mu povlañuje, ali je prešao preko toga. „Svakako, sudijo“, rekao je preterano ljubazno. „Podigao sam Eliz sa stolice i izneo je iz sobe. Preskočio sam pištolj, koji je bio na podu ispred vrata radne sobe, kao što je ona već rekla. Ostavio sam ga tamo i nisam ponovo dirao

33

telo niti bilo šta drugo u sobi. Položio sam Eliz ovde u dnevnoj sobi i telefonom pozvao policiju.“ Pokazao je na bežični telefon na stočiću. „Niko nije ušao u radnu sobu sve dok policajci nisu stigli.“ „Dok ste ih čekali, da li ste je pitali šta se desilo?“ „Naravno. Objasnila mi je često zastajkujući i prekidajući misao, ali sam uspeo da uhvatim srž. U svakom slučaju, bilo je više nego očigledno da je prekinula provalnika tokom pljačke.“ Ne baš tako očigledno sa moje tačke gledišta, sudijo. Dankan nije svoju misao izgovorio naglas, jer nije bilo svrhe nepotrebno žestiti sudiju. Ipak, bilo je nekih detalja koje je bilo potrebno još istražiti i objasniti pre nego što bude spreman da zapečati ovaj slučaj samoodbrane i da ga tako zavede. Identifikacija leša bio bi prvi korak. To bi moglo da baci malo svetla na to šta je on tražio u radnoj sobi Lerdovih. Dankan se nasmešio paru. „Mislim da je ovo sve što nam treba za večeras. Možda se pojave neki nerazjašnjeni detalji koje bismo razjasnili sutra.“ Ustao je, stavljajući im tako do znanja da je ispitivanje završeno. „Hvala vam. Znam da vam nije bilo lako. Izvinjavam se zbog potrebe da vas kroz to sve ponovo provodimo.“ „Vi samo radite svoj posao, detektive.“ Sudija mu je pružio ruku i Dankan ju je prihvatio. „Da, tako je.“ Puštajući sudijinu ruku, dodao je: „Zasad, radna soba je još mesto zločina. Žao mi je ako to predstavlja neprijatnost, ali vas molim da ništa ne uklanjate iz nje.“ „Naravno.“ „Imam samo još jedno pitanje“, reče Didi. „Da li ga je neko od vas prepoznao?“ „Ja nisam“, reče Eliz. „Ni ja“, reče sudija. „Jeste li sigurni? Jer, gospoña Lerd reče da je uključila pogrešno svetlo. Soba je verovatno bila u polumraku. Da li ste vi uključili svetlo u radnoj sobi, sudijo?“ „Da, jesam.Objasnio sam pozorniku Kroftonu da sam uključio svetlo kada sam ušao u sobu.“ „Dakle, tada kada ste uključili svetlo, mogli ste dobro da ga pogledate?“ „Veoma dobro. Kao što sam već rekao, nije nam poznat, detektivko Bouven.“ Ublažio je glas, ljubazno se ponudivši da ih isprati. Pre nego što je ostavio Eliz samu, nagnuo se prema njoj, jer je ostala da sedi u sofi. „Brzo ću se vratiti, draga, i odneću te gore.“ Klimnula je glavom i slabašno mu se nasmejala. Dankan i Didi izañoše sa njim. Kada su došli do foajea, Didi reče: „Sudijo, pre nego što odemo, htela bih da izmerim visinu one rupe od metka u zidu. Trajaće samo tren.“ Ta molba gaje iznervirala, ali je ipak odgovorio: „Naravno“, i pokazao joj da ga prati prema radnoj sobi. Dankan je ostao tamo gde su ga ostavili u varljivo opuštenom stavu, sa rukama u džepovima, i zurio je u partnerku i sudiju koji su otišli niz foaje. Bilova i Krofton su pričali na glavnom ulazu. Na osnovu delića koje je Dankan uspeo da čuje, raspravljali su o prednostima i manama raznih roštiljarnica i ignorisali novinare i znatiželjne posmatrače koji su i dalje traćili vreme i čekali da se desi nešto uzbudljivo. Pogledao je put dnevne sobe. Eliz je još sedela na sofi. Podigla je svoju šoljicu čaja, ali je ostavila tacnicu na stočiću za kafu. Obema rukama obgrlila je šoljicu. Izgledale su nežno poput porcelana. Bila je zagledana u čaj. Dankan tiho reče: „Bio sam pijan.“ Nije se pomerila niti bilo čime pokazala da ga je čula, iako je Dankan znao da jeste. „Bio sam i nadrndan na tvog muža.“ Njeni prsti su malo jače stegli šoljicu. „Ni jedan od ta dva razloga ne opravdavaju ono što sam rekao. Ali, ja, uf…“ Bacio je pogled na oba kraja foajea. I dalje prazni. Mogao je slobodno da govori. „Želim da znate… šta sam rekao? Nije bilo o vama.“

34

Podigla je glavu i okrenula se ka njemu. Lice joj je još bilo bledunjavo, što je činilo njene oči neverovatno krupnim. Dovoljno velikom da čovek upadne i utopi se u njihovim zelenim dubinama. „Zar nije?“

35

Peto poglavlje Kada neko ugleda Roberta Savića prvi put, zapanjen je njegovim neobičnim tenom. Boja njegove kože je poput bele kafe, zaostavština njegove bake, Jamajčanke, koja je došla u Sjedinjene Države u potrazi za boljim životom. U trideset četvrtoj se predala i presekla vene u kadi u bordelu u kojem je živela i radila. Njeno isceñeno telo našla je druga kurva, njena petnaestogodišnja kćerka, majka bebe Roberta. Plava boja njegovih očiju prenosila se sa kolena na koleno tokom više generacija Savića, ozloglašene loze koja nije obećavala ništa više od majčine. Prihvatili su ga takvog kakav je samo formalno. Ali on je znao da ni crnci ni belci nikada neće u potpunosti prihvatiti njegovu mešanu krv i primiti ga u zagrljaj poput svoga. Predrasude su cvetale kod svih rasa. Nisu poznavale granice. Prožimaju svako društvo na svetu, bez obzira na to kako glasno one bile osuñivane. Zato je, otkad zna za sebe, Savić shvatio da mora da ostvari dominaciju nad drugima. Niko nije postigao tako egoističan cilj tako što je bio uzoran momak, nego tako što je bio čvršći, pametniji, suroviji od svojih drugova. Tako nešto postiže se pobuñivanjem straha u svakome. Mladi Robert je tokom svog detinjstva i mladosti imao strašna iskustva i pretvorio ih u svoju prednost. Svaka godina siromaštva, zlostavljanja i otuñivanja bila je poput novog sloja gleñi koja je vremenom postajala sve tvrña i sve više ga je štitila, da bi sada bila neprobojna. Ovo je posebno važilo za njegovu dušu. Usmerio je svoju inteligenciju i preduzetničke sposobnosti na trgovinu – odreñenu vrstu trgovine. Dilovao je kokain kada mu je bilo dvanaest godina. Kada je bio dvadesetpetogodišnjak, u uspešnoj pobuni koja je uključivala i presecanje grkljana mentoru naočigled zaplašene konkurencije, ustoličio se kao kralj podzemlja. Oni koji do tada nisu znali njegovo ime, uskoro su ga saznali. Rivali su počeli da osvanjuju mrtvi, ubijani na jezive načine. Njegova reputacija nemilosrdnog čoveka brzo se širila, uspešno suzbijajući svaki pomisao na pobunu. Njegova vladavina terora traje već deceniju. Obogatio se čak i preko svojih očekivanja. Manje pobune nepromišljenih ili dovoljno glupih da ga naljute bile su odmah ugušene. Izdaja je bila smrt izdajniku. Pitajte Fredija Morisa. Kad bi mogao da vam odgovori. Dok je Savić kolima ulazio na parking skladišta gde je držao legalnu radionicu, zakikotao se još jednom, zamišljajući reakciju Dankana Hačera kada bude našao poklončić koji mu je ostavio u frižideru. Dankan Hačer je počeo poput kamička u cipelama, ništa više od neugodnosti. U početku je njegov krstaški pohod da uništi Savićevu imperiju bio unekoliko i zabavan. Ali Hačerova odlučnost nije jenjavala. Činilo se da svaki poraz jača njegovu rešenost. Savića to više nije zabavljalo. Detektiv je postajala opasna pretnja koju je trebalo ukloniti. Uskoro. Postepeno uvoñenje metamfetamina u jugoistočne države otvorilo je novo i moćno tržište. Bio je to centar Savićevog zgrtanja profita, tržište koje se uvek širilo. Ali on je bio zahtevan naredbodavac, koji je zahtevao stalnu opreznost. Imao je pune ruke posla kontrolišući one koji za njega sintetišu i rasturaju met. Podjednako je bio zauzet držanjem nezavisnih dilera od upadanja na njegovu teritoriju. Svaka budala sa kutijom lekova za prehladu i kanisterom goriva mislila je da može samostalno da krene u posao. Srećom, većina amatera dizala je u vazduh sebe i svoje sklepane laboratorije u paramparčad bez njegove pomoći. Ali, kako je bilo relativno lako napraviti ga, net je bilo još lakše rasturati. Zbog njegovih različitih formi konzumacije – ušmrkavanje, pušenje, injekcije ili jednostavno gutanje – bilo je oblika koji bi odgovarao svakom korisniku. Bio je to unosan posao i Savić nije želeo da Dankan Hačer sve to upropasti.

36

Radionica u prizemlju stovarišta bila je bučna, gadna i vrela, nasuprot hladne oaze njegove kancelarije na spratu. Te dve prostorije bile su odvojene kratkom vožnjom servisnim liftom koji je škripao, ali su estetski bile dva različita sveta. Nije štedeo na luksuznim stvarima. Kožna stolica bila je meka poput putera. Sto je bio uglancan i svileno gladak i sjajan. Tepih je bio izrañen od svilenih niti, najfinijih na svetu. Njegov sekretar bio je homoseksualac Keni, čija je porodica imala duboke korene u društvu Savane i, na Kenijevu nesreću, gene dugovečnosti. Keni je nestrpljivo čekao da njegovi postariji roditelji umru i ostave njemu, sinu jedincu, dugo očekivano bogatstvo fabrike papira. U meñuvremenu je radio za Savića, koji je bio mračan, tajanstven i uzbudljiv, anatemisan za njegove sitničave roditelje zbog svih mogućih razloga, i koji je osvojio Kenijevu besmrtnu odanost tako što je zadavio nasilnog homofoba koji je Kenija napao iz zasede ispred gej bara pretukao ga skoro na smrt. Njihov poslovni odnos bio je obostrano koristan. Saviću je više odgovarao Keni nego sekretarica. Žene su ga stalno opsedale imajući na umu seksualne veze sa njim, čija ozbiljnost je zavisila od žene. Njegova politika bila je da ne meša posao i ljubavne veze. Usput, žene je bilo lako zavesti laskanjem ili čak dobrotom. Panduri i federalni agenti često su koristili te ženske slabosti kao način za dobijanje informacija. Jednom su pokušali tu taktiku sa nadom da će ga optužiti. Sve je propalo kada je sekretarica tajanstveno nestala. Nikada nije nañena. Zamenio ju je Kenijem. Keni skoči na noge čim je Savić prešao preko praga svog apartmana-kancelarije. Iako je njegova dobro isfenirana frizura ostala netaknuta kada je klimnuo glavom u pozdrav Saviću, bilo je očigledno da je uzbuñen. „Imaš posetioca koji nije hteo da prihvati ne kao odgovor“, rekao je naglašeno glasnim šapatom. Momentalno svestan opasnosti zamke – njegova prva pomisao bila je Hačer – Savić posegnu za pištoljem koji mu je stajao na krstima. Raščupane obrve njegovog sekretara uplašeno se izviše. „Ne takav posetilac. Zvao bih te da je takav. Verujem da želiš da vidiš ovog posetioca.“ Savić, sada više znatiželjan nego obazriv, krenu prema vratima privatne prostorije i otvori ih. Njegova gošća je stajala okrenuta leñima i zagledana kroz prozor. Čuvši ga, okrenula se i skinula tamne naočare za sunce koje su joj skrivale gotovo pola lica. „Eliz! Kakvo neočekivano i divno iznenañenje. Ti si uvek melem za oči.“ Nije mu uzvratila na njegovom širokom osmehu, niti na njegovo laskanje. „Baš mi je drago da to čujem, pošto mi je potrebna usluga.“ Dankanov čin detektivskog narednika imao je malo prednosti nad onima koje su imale njegove kolege, ali jedna od njih bila je lična kancelarija na kraju uske sobe koja je bila dom jedinice za nasilne zločine. Dankan je klimnuvši pozdravio Didi dok je prolazio pored njenog stola. Nabio je krofnu u usta, u jednoj ruci nosio je plastičnu šolju tople kafe, sportski sako okačio je na prst druge, a novine je smestio pod pazuh. Ušao je u kancelariju, ali pre nego što je i seo, Didi, koja ga je pratila do kancelarije veličine ormana, odsečno je tresnula fasciklu na njegov sto. „Zove se Gari Rej Troter.“ Dankan nije bio osoba koju bismo mogli nazvati jutarnjom osobom. Zapravo, mrzeo je takve osobe. Njemu je trebalo vremena da se privikne na ideju da je napolju dan i da pokrene svoje motore. Didi je, s druge strane, mogla da od nule do stotke stigne za nekoliko minuta. Uprkos tome što su sinoć ostali do kasno u kući Lerdovih, ona je mrdala već satima. Ostali detektivi su se raštrkali po odeljenju, već iscrpljeni odvratnom vlažnošću napolju. Nije bilo iznenañenje što je Didi bila najživahnija od svih i energija je praktično vrcala iz nje.

37

Dankan podiže ruku i novine kliznuše na njegov sto. Prebacio je sako preko naslona stolice, spustio kafu, koja je počela da mu pali ruku uprkos kartonskom omotaču oko šolje, i zagrizao je krofnu pre nego što ju je izvadio iz usta. „Nema 'dobro jutro'?“ upitao je mrzovoljno. „I Dotan je došao na posao rano“, rekla mu je kada je kliznula u stolicu. „Uzeo je otiske sa leša iz kuće Lerdovih. Gari Rej Troter je ponovni prestupnik, tako da sam imala identifikaciju za minut. Imamo dosta o njemu.“ Pokazala je fasciklu koja je nedirnuta ležala na stolu. „Potiče iz Baltimora, tokom poslednjih dvanaest godina postepeno se kretao prema istočnoj obali, robijajući u raznim zatvorima za tričave stvari sve do pre par godina kada se okružio i prešao na oružanu pljačku u Mirtl Biču. Uslovno je pušten pre tri meseca. Službenik koji prati njegovo uslovno izdržavanje kazne nije čuo ništa o njemu već dva dana.“ „Ala si se ti naradila“, reče Dankan. „Mislila sam da jedno od nas dvoje treba da krene iz niskog starta, i znala sam da to nećeš biti ti.“ „Eto, vidiš, zato nas dvoje funkcionišemo tako dobro. Ja poznajem tvoje jake strane.“ „Ili bolje rečeno, ja poznajem tvoje slabosti.“ Smešeći se otvori fasciklu i preleti pogledom preko prve strane. „I pomislio sam da mi se odeća na njemu činila novom. Poput robijaša koji je nedavno pušten.“ Do trenutka kad je završio sa čitanjem Gari Rej Troterovog dosjea, pojeo je krofnu. Polizao je preliv sa prstiju. „Nije imao baš istaknutu karijeru kao kriminalac“, primetio je dok je sklanjao poklopac sa šolje s kafom. „Tako je. I nije mi to baš najjasnije.“ „'To'?“ Didi primaknu stolicu bliže Dankanovom stolu i sede. „Provaljivanje u kuću Lerdovih izgleda malčice ambiciozno za Garija Reja.“ Dankan slegnu ramenima. „Možda je hteo da ode uz prasak.“ „Ha, ha.“ „Nisam mogao da odolim.“ „Nikada nije bio osuñivan za provalu“, reče Didi. „To ne znači da nikada nije nigde provalio.“ „Ne, ali iz isčitavanja njegovog dosjea, vidimo da je bistar kao boza. U stvari, njegov prvi prestup bio je kraña buldožera.“ „Mislio sam da je to štamparska greška. Zar je stvarno bio buldožer?“ „Odvezao ga je sa gradilišta gde je radio kao zastavničar. Znaš, onaj u narandžastom prsluku? Upravlja saobraćajem crvenim i zelenim zastavicama?“ „Ukapirao sam.“ „Okej, dakle Gari Rej je ukrao buldožer i odvezao ga na farmu svojih roditelja, i ostavio ga parkiranog napolju. Sledećeg jutra, radnici se pojave na poslu, otkriju da nema buldožera, pozovu policiju koja je…“ „Pratila tragove pravo do njega.“ „Pa, da!“ uzviknu Didi. „Koliko glup moraš biti?“ Dankan se nasmeja. „Gde bi mogao da proda ukradeni buldožer?“ „Vidiš li na šta mislim? Naš Gari Rej nije baš bio oštrouman. Veliki je skok od krañe buldožera do provale u kuću sa vrhunskim alarmnim sistemom. Nije bio uključen, ali Gari Rej to nije znao kada je krenuo na taj prozor sa lulastim ključem.“ Igrajući ulogu ñavoljeg advokata, Dankan reče: „Imao je godine da usavrši zanat.“ „Ne podrazumeva li to da doñe pripremljen? Da ponese alat svog zanata? Recimo da je Gari Rej postao majstorski provalnik. Sumnjam, ali da pretpostavimo. Provalnik koji zna kako da isključi vrhunski alarmni ureñaj, iseče staklo da bi mogao da pruži ruku unutra i otvori prozore, i takve stvari.“

38

„Tvoj osnovni holivudski tip kradljivca sa svojim tehno igračkicama.“ „Pretpostavljam“, rekla je. „Dakle, bilo kako bilo, gde je oprema Garija Reja? Sve što je poneo sa sobom bio je lulasti ključ.“ „I 'ruger' od devet milimetara.“ „Pa, i to. Ali ništa čime bi obijao brave i provaljivao u sefove. Ništa što bi upotrebio da razvali fioke u stolu.“ „Te brave bile bi jednostavne, od one vrste što ih otvaraš ključićem.“ „Daj mi par sekundi i moći ću zihernadlom da ih obijem“, reče Dankan. „Gari Rej nije imao ni to. Još jedna stvar, čak i da si najgluplji provalnik u istoriji, zar ne bi poneo rukavice da ne bi ostavio otiske?“ Ništa od toga što je naglasila nije bilo otkrovenje za Dankana. Kada se vratio kući u sitne sate, najozbiljnije se trudio da zaspi. Ali njegov mozak bio je zaokupljen zbrkanim mislima o svedočenju Eliz Lerd o dogañajima koji suza sobom ostavili mrtvaca, i o sudijinom ubeñivanju da prihvate njenu priču bez pitanja. Svako neslaganje koje mu je Didi predočila, on je već razmotrio. Čak i pre nego što je saznao da je Gari Rej bio nesposobni kriminala, provala je bila loše isplanirana i jadno izvedena. Neuspeh je praktično bio zagarantovan. Pri svemu tom, nastavio je da osporava činjenice. „Ti pretpostavljaš da je Gari Rej planirao ovu provalu.“ Kucnuo je po fascikli. „Prema ovome, bio je narkoman. Glupo je započeo život, i onda je kontrolisanim supstancama spalio par dobrih ćelija koje su mu ostale u mozgu. Pretpostavimo da mu je preko potrebna doza, nema para, vidi kuću u kojoj sigurno ima dobrih stvari, stvari koje može da zgrabi na brzinu i proda za pola sata. Mogao bi da dobije najmanje jednu dobru liniju kokaina za kristalni držač papira ili srebreni svećnjak.“ Didi je razmatrala ovo nekoliko trenutaka, pa je odmahnula glavom. „Možda bih i progutala taj scenario da se desio u trgovačkom delu grada. Razbija staklo i krade u nekoj prodavnici elektronike ili tako nečega. Čak i dok alarm trešti, mogao bi u roku od nekoliko sekundi da uleti i izleti sa nekom stvarčicom u džepu. Ali ne i tamo u predgrañima“, nastavila je. „Naročito peške. Niko nije našao kola koja bi imala veze sa njim. Proverila sam čim sam stigla jutros. Šta je tražio u tom kraju bez kola za bekstvo?“ „I ja sam se pitao o tome sinoć“, priznao je Dankan. „Od tada me to muči. Kako je stigao tamo i kako je planirao da se izvuče?“ „Ako nije imao kola, odakle mu lulasti ključ?“ pitala je. „Koji je, kad malo bolje pogledaš, malo nezgrapno oruñe za provalnika.“ Visoka vlažnost još više je ukovrdžala njenu kosu. Mešala je njome vazduh kao krutom metlom dok je ponovo vrtela glavom. „Ne, Dankane, nešto se ne uklapa.“ „Pa šta misliš?“ Naslonila se podlakticama na ivicu njegovog stola i nagnula se napred. „Mislim da ne dobijamo istinu od gospoñe anñeoskog lika, Lerdove.“ Prokletstvo, i on je mislio isto. Nije želeo da pomišlja na to. Proveo je rane jutarnje sate pokušavajući da ubedi sebe da je Eliz Lerd bila verna poput kaluñerice, da nikada u životu nije izrekla laž, nikada ublažila istinu. Ali njegov detektivski instinkt govorio mu je drugačije. Petnaest godina rada u policiji govorilo mu je da se nešto nije slagalo, da je sudijina partnerka u vreloj kadi namerno izostavila nešto ili, još gore, sve izmislila. Očigledno je njegova partnerka sumnjala u Elizinu istinitost, a Didi čak nije ni znala za njegov privatni razgovor s njom. Govorio je sebi da ne pridaje nikakav značaj tome, da je bilo nevažno, i da zaboravi sve. Ipak, uz prebiranje po detaljima pucnjave koji se nisu slagali, njegove bi misli često odlutale ka trenutku kada je jednostavno pitanje postalo predigra.

39

„Nije li?“ Svaki put kada je mislio o tome – njen promukao visok glas, izraz u njenim očima – imao je duboku fizičku reakciju. Kao sada. Za pandura, bila je to loša i opasna reakcija na ženu koja je pucala i ubila čoveka. Za pandura koji je kritikovao kolege zbog sličnih propusta u proceni i moralu, bio je to licemeran stav. Bilo je i prokleto nezgodno, jer je Didi sedela preko puta za stolom i posmatrala ga, čekajući njegovu procenu priče Eliz Lerd. „Šta znaš o njoj?“ pitao ju je umerenim glasom. „Mislim, o njenoj prošlosti.“ „Kako bih poznavala njenu prošlost? Ona i ja teško da se krećemo u istim krugovima.“ „Prepoznala si je one noći kada je bila večera povodom dodele nagrada.“ „Sa slika u novinama. Da si čitao nešto pored sportskih strana i ukrštenice, i ti bi je prepoznao.“ „Često je objavljuju u novinama?“ „Uvek izgleda senzacionalno obučena po visokoj modi, prilepljena sudiji za bok. Zaista je trofej njegove visosti.“ „Prekopaj malo. Vidi šta možeš da nañeš o njoj. Ja ću do mrtvačnice, da ubedim Dotana da dâ prioritet autopsiji Garija Reja Trotera. Uporedićemo beleške kada se nañemo.“ Iskapio je šolju kafe. Onda je, pokušavajući da ne izgleda smeteno, ustao i pružio ruku ka svom sportskom sakou. „Dankane?“ „Da?“ „Upravo sam shvatila nešto.“ Plašio se da će Didi reći nešto poput: Upravo sam shvatila da ti se digô na sudijinu ženu. Ali ono što je rekla bilo je: „Upravo sam shvatila da mi ne tretiramo ovu pucnjavu kao samoodbranu. Istražujemo je ko nešto drugo, zar ne?“ Skoro da je poželeo da je rekla ono prvo. Pozvao je patologa iz kola i nagovorio ga da stavi Garija Reja Trotera na prvo mesto u redu. Doktor Dotan Bruks je već bio otvorio leš kada je Dankan stigao. „Za sada, svi njegovi organi su normalne veličine i težine“, reče Dotan preko ramena dok je stavljao poveći komad tkiva na vagu. Dankan se naslonio na zid, slušao i posmatrao kako patolog metodično obavlja svoj posao. Povremeno je bacao pogled na leš. Nije bio nešto naročito gadljiv. U stvari, bio je očaran informacijama koje je jedan leš mogao da pruži. Ali se zbog te očaranosti osećao nekako krivim. Osećao se kao da nije ništa bolji od onih ljudi koji žure na mesto tragedije u perverznoj nadi da će baciti pogled na rastrgano telo i krv. Patolog je završio i predao ljudsku ljušturu asistentu da je zašije. Kada se oprao, Dotan se pridružio Dankanu, koji ga je čekao u njegovoj kancelariji. „Uzrok smrti je očigledan“, rekao je zadihano dok je ulazio. „Srce mu je kaša. Izlazna rana je veća od činije za salatu.“ „Pre nego što sam došao, da li si video bilo kakve tragove povrede, modrice ili posekotine?“ „Da li se tukao, misliš? Borio?“ Odmahnuo je glavom. „Ništa ispod noktiju osim obične prašine i ostataka baruta na desnoj ruci. Ima slomljen prst na levoj nozi, ali to je davna povreda. Nijedan ožiljak od operacije. Nije bio obrezan.“ „Sa koje udaljenosti pretpostavljaš da je bio ustreljen?“ upita Dankan. „Četiri i po metra, manje-više.“ „Toliko je otprilike od vrata do stola.“ Setio se da je Didi izmerila četiri metra i osamdeset osam centimetara. „Dakle, gospoña Lerd je govorila istinu.“ „Tako nekako.“ Dotan odmota sendvič sa govedinom koji ga je čekao na stolu. „Rani ručak. 'Oćeš pola?“

40

„Ne, hvala. Misliš li da je gospoña Lerd lagala što se tiče nečega?“ Bruks odgrize ogroman zalogaj, ali sa iznenañujućom prefinjenošću poliza razmrljani senf sa uglova usana. Sažvakao je, progutao, podrignuo, pa rekao: „Moguće. Možda nije. Postoji i pitanje ko je prvi pucao.“ „Rekao si da je Troter umro na mestu. Što bi značilo da je on prvi pucao.“ „Onda moraš da veruješ da je bio slep – a nije – ili da je najgori strelac u istoriji kriminala.“ „Možda je namerno visoko nanišanio. Samo je pokušao da je uplaši upozoravajućim hicem.“ „Moglo bi i tako da bude“, reče Dotan klimajući glavom u ritmu žvakanja. „Ili je možda ona uplašila njega kada se pojavila navratima. Kolena su mu klecnula, opalio je nekontrolirano.“ „Nije ga uplašila. Rekla mu je da ode. On je samo stajao, gledao je, zatim trgnuo rukom – to je reč koju je upotrebila – i opalio.“ „Hmm.“ Patolog je pričao preko velikog zalogaja sendviča. „Onda mogu da pretpostavim da je bio veoma nervozan, što bi moglo da objasni što njegov hitac nije završio ni blizu nje. Postoji još jedna mogućnost“, zastao je da bi srknuo 'dr. peper*' iz papirne čaše veličine omanje kante za smeće, „a to je da ga je njen metak udario u trenutku kada je i sam pucao. Njegov palac se refleksno zgrčio i završio čin povlačenja obarača dok je padao na leña.“ Progutao je. „Sada kada o tome razmislim, ugao bi mogao da odgovara baš takvoj putanji onog metka koji je udario u zid.“ Odglumi je sve to praveći se da pada unazad, a kažiprst mu je služio kao cev pištolja. Dok je padao, nišan mu je otišao visoko na zid, daleko od Dankanove glave. „Može li se to dogoditi?“ pitao je Dankan. „Takav refleks u trenutku kada srce ode do vraga?“ Bruks je ugurao ostatak sendviča u usta. „Viñao sam fatalne rane od metaka koje su imale i bizarnija objašnjenja. Ne bi verovao koliko neverovatna.“ „Dakle, šta mi to govoriš?“ „Kažem ti da svašta može da se dogodi, detektive. Ali, na moju sreću, tvoj je posao da shvatiš šta se zapravo desilo. „Otpratila sam ih u sunčanu sobu, gospoño Lerd.“ „To je u redu.“ Gospoña Beri se popela na sprat da bi je obavestila da su isti detektivi koji su bili sinoć, bili dole i pitali da li može da ih primi. „Da li biste mogli da donesete neko osveženje? Koka-kolu bez šećera i ledeni čaj.“ Stroga domaćica klimnu glavom. „Da li da im kažem da ćete odmah sići?“ „Budite ljubazni.“ Eliz je zatvorila vrata spavaće sobe i zastala, pitajući se kakva pitanja će joj detektivi postaviti danas. Zar joj nisu poverovali sinoć? Da jesu, ne bi se vraćali danas, zar ne? Nerazjašnjeni detalji, rekao je detektiv Hačer. Taj izraz je mogao da znači bezbroj nevažnih dosadnih detalja. Ili je mogao značiti nedostatak objašnjenja za neslaganje vrlo bitnih činjenica. Bojala se ovog drugog. To ju je nagnalo da ode jutros i vidi Savića. Rizikovala je, ali želela je da razgovara s njim što pre, a telefoniranje je bilo riskantnije od vožnje do njegove radionice. Nije mogla da se pouzda u to da kućni telefon nije bio prisluškivan, a mobilni telefon je neko mogao da prati. Kejto je ustao u uobičajeno vreme i tiho se obukao za posao. Pravila se da spava sve dok nije izašao iz spavaće sobe. Onda je, čim se isparkirao, brzo obukla i napustila kuću sa nadom da će završiti posao i vratiti se pre nego što gospoña Beri stigne.

* Dr. Pepper – gazirano bezalkoholno piće.

41

Držeći jedno oko na retrovizoru, bila je sigurna da je niko nije pratio. I pored toga što je žurila, poštovala je ograničenje brzine, jer nije htela da je zaustave i napišu joj kaznu koju bi posle morala da objašnjava Kejtu. Vratila se kući samo nekoliko minuta pre domaćice i od tada nije izlazila iz spavaće sobe, merila ju je koracima, u mislima premotavala dogañaje od prethodne večeri, pokušavajući da odluči koji će biti sledeći korak. Detektivka Bouven i Dankan Hačer čekali su je u prizemlju. Strepela je od tog razgovora, ali dalje odugovlačenje izgledalo bi sumnjivo. Otišla je do toaletnog stočića, skupila kosu u konjski rep, razmislila o tome da se presvuče, pa odlučila da se ne zamajava. Podigla je sjaj za usne, ali predomislila se i što se njega tiče. Detektivka Bouven bi prigovorila njenoj ispraznosti, a Dankan Hačer… Šta je on mislio o njoj? Stvarno mislio o njoj. Razmišljala je o tome nekoliko dragocenih trenutaka, a zatim, pre nego što bi mogla da ubedi sebe u suprotno, uradila još nešto pre nego što je izašla iz spavaće sobe. Sunčana soba bila je zastakljeni deo terase, popločan pensilvanijskim plavim kamenom, sa pletenim nameštajem koji je bio presvučen cvetnim dezenom. Gospoña Beri bolje se snalazila sa biljkama nego sa ljudima. Paprat i palme i druge tropske biljke u saksijama cvetale su pod njenom rukom. Kada je Eliz ušla u sobu, Didi Bouven je sedela u jednoj od stolica koje u bile okrenute vratima. Dankan je stajao pored zida od prozora i gledao napolje prema terasi i bazenu, očigledno zagledan u fontanu u centru dvorišta. Detektivka Bouven ustade. „Dobar dan, gospoño Lerd. Izvinjavamo se što upadamo nenajavljeni. Da li smo došli u nezgodno vreme?“ „Naravno da niste.“ Kada je čuo njeno ime, Dankan se okrenuo od prozora. Eliz ga je hitro pogledala pa ušla u sobu i pridružila se detektivki u delu za sedenje. „Gospoña Beri će uskoro doneti nešto za piće“, rekla je, pokazujući detektivki da sedne, a zatim i sama sela u stolicu koja je bila okrenuta ka njoj. „To bi bilo lepo. Toliko je toplo napolju.“ „Da.“ Pošto su iscrpli razgovor o vremenu, utonuli su u neugodnu tišinu. Eliz je bila svesna Dankana koji je stajao blizu prozora i posmatrao je. Odolela je da ne pogled u njegovom pravcu. Konačno, Bouvenova je rekla: „Imamo još nekoliko pitanja.“ „Nagovestili ste to sinoć kada ste odlazili.“ „Samo nekoliko stvari želimo da razjasnimo.“ „Razumem.“ „Da li ste se tokom ostatka noći setili nečega što ste izostavili? Nečega što vam nije palo na pamet?“ „Ne.“ „To može da se desi u stresnim situacijama.“ Žena joj se nasmešila. „Ljudi su me zvali usred noći, jer su se iznenada prisetili nekoga detalja koji su zaboravili.“ „Ispričala sam vam čega se sećam upravo onako kako se sećam.“ Tiho zveckanje stakla najavilo je dolazak kolica za posluživanje, koje je gurala gospoña Beri. „Da li da poslužim, gospoño Lerd?“ Njen glas bio je hladan poput leda u činiji. Eliz nije bila sigurna da li je prezirala goste ili nju. Verovatno oboje. „Ne, hvala vam.“ Kretanje joj je dobro došlo da bi se pomerila i pobegla od ispitivačkog pogleda detektiva, tako da je ustala i prišla kolicima. „Čini mi se da volite koka-kolu bez šećera, detektivko Bouven?“

42

„Zvuči odlično.“ Eliz je sipala koka-kolu u čašu punu leda i odnela joj. Prihvatila ju je sa prijatnim osmehom na licu, u koji je Eliz odmah posumnjala. Zatim se okrenula i pogledala Dankana Hačera. Njegov pogled je i dalje počivao na njoj. Netremice. Uporno. „Nešto za vas?“ Bacio je pogled na kolica. „Da li je to ledeni čaj?“ „Zašećeren. Gospoña Beri smatra da je to jedini način pripreme.“ „Jedino tako ga je pripremala i moja majka. Može zašećeren.“ Njegov osmeh bio je prijatan kao i Didin, ali Eliz je u njega sumnjala još više. Iz očiju mu nije zračilo raspoloženje. Pitala se da li je njena odluka da siñe bila ludo hrabra. Naravno, bilo bi još luñe da nije uradila ništa. Sipala je Dankanu Hačeru čašu ledenog čaja i pružila mu ga u trenutku kada je Kejto zakoračio u sobu. „Izgleda da nisam dobio poruku.“

43

Šesto poglavlje „Ili ste baš slučajno bili u komšiluku?“ dodade sudija sa manje uljudnosti. Jeste, ljut je, pomislila je Didi. Upravo onako kako je Dankan i predvideo da će biti, kada bude saznao da su ispitivali njegovu ženu – ili bar pokušali – bez njegovog prisustva. Mogli su to da učine, naravno, ali dogovorili su se da ne ljute sudiju ako je to moguće. Gospoña, kako se ono zvaše, domaćica, sigurno ga je pozvala odmah nakon njihovog dolaska, verovatno i pre nego što se popela na sprat da obavesti Eliz Lerd da su stigli. Bilo je jasno da je lojalna sudiji i da je imala malo poštovanja prema njegovoj supruzi. Eliz se ponudila mužu da mu sipa čaj. „Ne, hvala ti.“ Poljubio je u usne, pa se povukao i pomilovao je po obrazu. „Kako se držiš?“ „Dobro.“ „I dalje potresena?“ „Mislim da ću biti još neko vreme.“ „To je razumljivo.“ Odveo ju je prema klupi s naslonom jedva širokoj da bi stali njih dvoje, stavio njenu ruku na svoje koleno i položio ruku preko njene. „Šta biste želeli da znate?“ Didi je primetila da je Dankan stisnuo vilice. Rekao je: „Želeo bih da znam da li biste želeli da pozovete advokata pre nego što počnemo. Sačekaćemo njegov dolazak.“ Sudija odrešito odgovori: „Nema potrebe. Ali vaš nenajavljeni dolazak je jeftin trik i, iskreno, ispod vašeg nivoa, detektive Hačeru.“ „Izvinjavam se i vama i gospoñi Lerd.“ Dankan je seo u pletenu stolicu koja je bila okrenuta ka paru. „Čovek koji je umro sinoć u vašoj radnoj sobi zvao se Gari Rej Troter.“ Isto kao i Dankan, Didi je pažljivo posmatrala njihova lica i tražila bilo kakav znak prepoznavanja koji bi ih odao. Nisu primetili ni treptaja, ni u sudijinom neumoljivom pogledu, niti u bistro zelenim očima Eliz Lerd. Sudija pogleda svoju ženu. Razumevši nemo pitanje, ona odmahnu glavom. Ponovo pogledavši detektive, rekao je: „Ne znamo ga. Mislim da smo sinoć bili jasni.“ „Nadali smo se da će vam ime možda osvežiti pamćenje, podsetiti vas…“ „Očigledno nije, detektivko Bouven“, rekao je sudija, presekavši je. „Mnogo ljudi je protutnjalo kroz vašu sudnicu“, reče Dankan. „Troter je bio ponovni prestupnik. Možda je bio ispred vas.“ „Setio bih se.“ „Sećate se svake stranke, svakog slučaja koji ste ikada sudili?“ upita Didi. „Uf. To je zapanjujuće.“ Dobacio joj je još jedan nestrpljiv pogled, pa se obratio Dankanu. „Bio je ponovni prestupnik? Šta onda još imamo da razmatramo? Taj Troter je provalio u moju kuću, pucao iz pištolja na moju ženu, nateravši je da se brani. Hvala bogu što je njeno ciljanje bilo bolje od njegovog. On je umro, ona nije. Ne očekujte da plačem za njim.“ „Uopšte to ne očekujem.“ Sudija je udahnuo polako i duboko kao da želi da se smiri. „Onda zaista ne znam zašto ste došli ovamo danas. Zašto osećate potrebu da terate Eliz da ponovo preživljava taj užasni trenutak?“ „Imamo neke detalje koje moramo da razjasnimo pre nego što zatvorimo slučaj“, rekla je Didi. „Eliz vam je sinoć rekla sve što je imala. Kao sudija koji je godinama slušao svedočenja na sudu, iskreno mogu da kažem da je njeno znanje o dogañaju iscrpljeno.“ „Slažem se, i mi cenimo njenu sinoćnju saradnju“, rekla je Didi smešeći se oboma. „Identifikacija Garija Reja Trotera odgovorila je na neka naša glavna pitanja, ali bojim se da je otvorila neka druga.“

44

„Kao što su?“ Didi se nežno nasmeja. „Pa, sudijo, on nije bio baš uspešan prevarant. U stvari, bio je gubitnik, koji nije mogao da se snañe ni kao kriminalac.“ „Pa?“ „Pa smo se detektiv Hačer i ja pitali zašto je izabrao da provali baš u vašu kuću.“ „Nemam pojma.“ „Nemamo ni mi“, rekla je Didi bez uvijanja. „Troterov prestupnički dosje seže do njegove adolescencije. Uglavnom pljačke. Ali, bio je budala. Na primer, jednom je ušao u prodavnicu sa štapom u džepu umesto pištolja i tražio pare iz kase. A sestrinom kreditnom karticom platio je gorivo koje je natočio u rezervoar kola za bekstvo.“ Sudija se ironično nasmešio. „Što, po mom mišljenju, objašnjava zašto je podbacio kao prevarant.“ „Pretpostavljam“, uzviknu Didi kroz kratak smeh. „Mislim, sinoć nije poneo čak ni rukavice niti bilo kakav lopovski alat. Možete li to da zamislite? Tera vas da se zapitate, zar ne?“ „Šta to.“ Tada je zbacila osmeh. „Šta je, kog ñavola, Gari Rej Troter tražio u vašoj radnoj sobi?“ Posle nekoliko trenutaka napete tišine, sudija reče: „Znam jednu stvar koju je radio. Pokušao je da ubije moju ženu.“ Dankan se zakači za to. „A to je još jedna stvar koju moramo razjasniti, gospoño Lerd.“ „Šta je potrebno razjasniti?“ upitao je sudija. „Jeste li potpuno sigurni da je Troter prvi opalio?“ „Naravno da je sigurna.“ „Pitao sam nju, sudijo.“ „Moja supruga je pretrpela užasne muke.“ „A ja moram da obavljam svoj posao“, Dankan uzvrati paljbu. „A to uključuje postavljanje teških pitanja. Ako vaši nervi to ne mogu da podnesu, sudijo, možete da izañete.“ Eliz je podigla ruku i sprečila muža da kaže šta god je imao na umu da kaže na Dankanovo ljutito podbadanje. „Molim te, Kejto. Hoću da odgovaram na njihova pitanja. Neću da bude nikakve sumnje u ono šta se desilo.“ Obratila se mužu imenom, ali je Didi primetila da nije skidala svoj zeleni pogled sa Dankana, a ni on sa nje. „Kao što sam vam kazala sinoć“, rekla je, „kada sam slučajno uključila svetlo u foajeu…“ „Izvinite. Imate li nešto protiv da nas provedete kroz sve to na mestu na kom se to dogodilo?“ „U radnoj sobi?“ „Ako nije suviše to što tražimo.“ „Biće teško Eliz da ponovo uñe u tu sobu pre nego što se očisti, pre nego što se uklone sva podsećanja na ono što se tu dogodilo“, rekao je sudija. „Shvatam da to neće biti lako“, reče Dankan. Ali nije povukao zahtev. Sudija pogleda svoju ženu. „Eliz?“ „Hoću da pomognem koliko mogu.“ Njih četvero krenuše prema foajeu. Dankan priñe luksuznom stočiću. Ispod mermerne ploče bila je mala fioka široka koliko i stočić. „Uzeli ste pištolj iz ove fioke?“ „Da, izašla sam iz kuhinje na ona vrata“, odgovorila je, pokazujući rukom. „Zastala sam tamo za trenutak. Nisam čula ništa, ali sam, kao što vam rekoh sinoć, osetila nečije prisustvo u radnoj sobi. Otišla sam do stočića da uzmem pištolj.“ Dankan je dodirnuo jednu od ručica. „Da li ste napravili bilo kakav šum?“ „Mislim da nisam. Pokušala sam da budem što tiša.“ „Jeste li zatvorili fioku?“ „Ja… Ne sećam se“, zamucala je. „Ne verujem da jesam.“ „Nije“, rekao je sudija. „Bila je otvorena kada su prva dva policajca došla na poziv. Sećam se da sam im je pokazao.“

45

Didi obeća sebi da će da pročita izveštaj koji su podneli pozornici Bilova i Krofton. Dankan je nastavio: „Krenuli ste od stočića prema vratima radne sobe.“ „Da.“ „Imali ste papuče na nogama?“ „Bila sam bosa.“ „Da li mislite da je Troter čuo da se približavate?“ upitao je Dankan. „Ili nije imao pojma da ste tamo i svesni njega pre nego što ste upalili svetlo?“ „Ako me je čuo da prilazim radnoj sobi, zašto se nije izvukao napolje kroz prozor?“ „To je bilo moje sledeće pitanje“, reče Dankan iskreno se osmehnuvši. „Onda sam ga sigurno uplašila uključivanjem svetla“, reče Eliz. „Kada se uključilo, on se ukočio.“ „Ovo je taj prekidač?“ Dankan ga pritisnu i glavno svetlo u radnoj sobi se uključi. Drugi prekidač uključi glavno svetlo u foajeu. Pogledao je u svetlo, pa u radnu sobu. „Didi, bi li ti bila Troter? Idi stani iza stola.“ Prekinula je traku koja je, prelepljena preko vrata u vidu slova X, obeležavala mesto zločina, ušla i zauzela mesto iza stola. Dankan upita: „Stajao je otprilike tamo?“ Eliz odgovori kratkim klimanjem glave. „Šta je radio, gospoño Lerd?“ „Ništa. Samo je stajao tamo i posmatrao me. Netremice, poput jelena koga su uhvatili farovi.“ „Da li se naginjao nad sto, kao da pokušava da obije bravicu na fiokama?“ „Nekoliko sekundi je trebalo da mi se oči priviknu na iznenadno svetlo. Možda se naginjao prema fiokama, ne znam. Prva njegova slika koja mi je u glavi je da on stoji tamo iza stola i gleda me, nepokretan.“ „Aha.“ Dankan je pogledao u pravcu Didi zamišljajući da je Gari Rej Troter. „I šta je ono beše rekao?“ vratio se Eliz. Nije ni trepnula niti oklevala. „Ništa nije rekao, detektive Hačeru. Rekla sam vam to sinoć.“ Dankan polako klimnu glavom. „Tačno. Rekli ste. Ali vi ste njemu rekli nešto, jesam li u pravu? Zapovedili ste mu da ode.“ „Da.“ „da li je krenuo prema prozoru?“ „Ne. Nije se uopšte pokrenuo, osim što je podigao ruku. Iznenada. Kao da je neko cimnuo konac koji mu je bio vezan oko lakta.“ „Ovako?“ Didi pokaza pokret. „Da, tako nekako. I pre nego što sam uspela da shvatim da ima pištolj, on je opalio.“ Uhvatila se za gušu kao da joj je iznenada bilo teško da diše. Sudija joj se približio i zagrlio je oko struka. Dankan upita: „Gospoño Lerd, da li je moguće da je on opalio upozoravajući hitac, koji je trebalo da bude samo pokušaj da vas uplaši?“ „Pretpostavljam da je moguće.“ „Da li ste osetili da ste u smrtnoj opasnosti?“ „Pretpostavljam da jesam. Sve se odigralo tako brzo.“ „Ali ne dovoljno brzo da niste imali vremena da 'pretpostavite' da ste u smrtnoj opasnosti.“ „To je razumna pretpostavka, zar ne, detektive?“ upita sudija iziritirano. „Ako čovek koji je provalio u vašu kuću opali iz pištolja, čak i ako je loš strelac, zar nije logično pretpostaviti da je vaš život u opasnosti i da reagujete prema tome?“ „Zvuči logično, da“, rekla je Didi. „Ali doktor Bruks ima još jednu teoriju koju vredi razmotriti. Njemu je palo na pamet da je Troter možda padao unazad kada je pucao iz svog pištolja, da je njegov prst refleksivno pritisnuo obarač. To bi moglo da objasni zašto je pucao tako visoko.“

46

Dankan je s punom pažnjom posmatrao Eliz. „Ali to bi značilo da ste prvo vi njega upucali.“ „Ali ona to nije“, rekao je sudija. „Ponovila vam je to više puta. Zašto ste toliko zapeli o tome?“ Dankan je otrgao svoj pogled od Elizinog uvreñenog lika i pogledao sudiju. „Zato što moram da imam jasan uvid u to šta se desilo. Ne dopada mi se što postavljam ta pitanja gospoñi Lerd. Ali jutros sam prisustvovao autopsiji Garija Reja Trotera. Osećam da mu dugujem, bio ili ne bio lopov, da utvrdim kako je i zašto tako završio. Vi ste javni službenik, sudijo. Imate obavezu prema javnosti da obavljate svoju dužnost. Tako i ja. Ponekad to uopšte nije zabavno. U stvari, skoro nikada nije.“ Ponovo se okrenuo ka Eliz. „Da li ste potpuno sigurni da je Troter prvi pucao?“ „Potpuno.“ „Eto. I završili smo.“ Sudijina izjava bila je propraćena napetom tišinom. Konačno je progovorio: „Divim se vašem osećaju dužnosti, detektive Hačeru. Cenim vašu potragu za istinom. Eliz i ja smo učinili sve što je u našoj moći da vam pomognemo u vašim neprijatnim dužnostima. Zar niste stali i pomislili da bismo i mi želeli objašnjenje onoga što se desilo ovde sinoć? Želimo to možda i više od vas i detektivke Bouven. Eliz je bila iskrena kao i uvek. Da li ste sada uvereni da je ovo bila provala koja je prošla naopako?“ Dankan napravi pauzu od bar petnaest sekundi pre nego što je odgovorio: „Mislim da jesmo, da.“ Malo sutra, pomisli Didi. Sudija reče: „Odlično. Onda, ako je to sve, nadam se da ćete nas izviniti.“ Okrenuo se, spreman da ih isprati, kada ga je Eliz sprečila. „Volela bih da znam…“ Glas joj je pukao. Progutala je knedlu, pokušala opet. „Volela bih da znam da li je Troter imao porodicu. Ženu, decu?“ „Ne“, rekao je Dankan. „Najbliži roñak mu je bio ujak, gore u Merilendu.“ „Drago mi je zbog toga. Bilo bi mi žao… njih.“ „Da vas sada ispratim?“ Sudija je krenuo niz hodnik, očekujući da će oni krenuti za njim. Didi se pokrenu i zaobiñe sto. Kada je prolazila pored Eliz, ova je uhvati za ruku. „Detektivko Bouven, želim da ponovim reči svog supruga. Znam da vi samo obavljate svoj posao.“ Iznenañena činom, Didi je pokušala da smisli nešto neutralno što bi bio prigodan odgovor, bez obzira na to da li je Eliz lagala ili ne. „Ni vama sve ovo nije lako.“ „Nije, ali ako budem imala bilo šta da dodam, obećavam da ću vas pozvati.“ „To bi bilo od pomoći.“ „Imate li podsetnicu?“ „Evo.“ Dankan zavuče ruku u unutrašnji džep svoje jakne i dodade joj. „Hvala, detektive Hačeru.“ Uzevši podsetnicu, rukovala se i sa njim. Didi je skakutala poput onih čupavih narančastih psića koji izgledaju kao pobesnele pufne za puder. Njegova bivša devojka je imala jednog. Prokleta stvar je non-stop lajala. Hiperaktivniju životinju Dankan nije video. Do danas. Didi je bukvalno iskakala iz svoje kože. „Ona nešto krije, Dankane. Znam to. Osećam u kostima.“ Didine 'kosti' retko su grešile. Što se ovog slučaja tiče, nadao se da jesu. Želeo je da hitro zatvori ovaj slučaj i ostane u milosti kod sudije. Nikada nije bio obožavalac sudije Kejta Lerda, uveren da on često sedi na dve stolice. Bio je strog prema kriminalu i kriminalcima jednog dana, a sledećeg je pričao o zaštiti njihovih grañanskih prava. Činilo se da njegovo mišljenje plovi sa rastom i opadanjem javnog mnjenja, i drži se uz trenutnu većinu. Dankan nije mogao da ceni čoveka kome je popularnost bila važnija od osude, ali je pretpostavljao da ako hoće da pobedi na izborima, sudija mora da se bavi politikom. A on

47

sigurno nije hteo sudiju višeg suda kao neprijatelja. A verovatno će to i postati ako bude nastavio da gnjavi njegovu ženu zbog nečega što je njegova partnerka osećala u kostima. Na nesreću, njegove kosti su osećale isto. Posebno posle ovog poslednjeg razgovora. Cimnuo je volan nadesno i preprečio preko dve kolovozne trake uz pratnju sirena i izvikivanje pogrda. Didi se uhvati za rukohvat na suvozačkim vratima. „Šta radiš, pobogu?“ „Žedan sam.“ Kola su poskakivala po ivičnjaku jer je zamalo promašio ulaz u 'Mekdonalds'. „Popio si zaslañeni čaj. 'Gospoña Beri misli da je to jedini način spravljanja'“, rekla je brzo trepćući i sprdajući se sa Elizinim otegnutim akcentom. „Poslužen mi je ledeni čaj. Nisam ga popio. Pored toga, zar ti nije prošlo vreme za kofeinsku dozu? Nije da ti treba“, dodao je ispod glasa dok se naginjao prema mikrofonu da bi naručio. „Da li da se vratimo i popričamo sa komšijama?“ upita Didi. „Od kakve će nam to biti koristi? Oni su svi ispitani sinoć. Niko u skorije vreme nije prijavio pljačku ili provalu. Niko nije video Garija Rej Trotera da se šunja po komšiluku. Niko sinoć nije čuo ništa neuobičajeno.“ „Možda mu je gospoña Lerd otvorila vrata i pustila ga unutra.“ „Ne preterujmo, Didi.“ Pošto je pokupio njihova pića na kasi, vratio se u saobraćaj i brzo se približio braniku karavana sa malom decom. „Šta je ljudima danas?“ pitao se dok je prestizao karavan. „Voze kao po jajima.“ „Kuda žuriš?“ upita Didi. Prešao je u drugu traku da bi obišao spori školski autobus. „Ne žurim. Samo mrzim ovaj prokleti saobraćaj.“ Ne obraćajući pažnju na njegovo gunñanje, Didi nastavi: „Dobro, možda nije dočekala Trotera kao gosta; ali i dale nešto nije u redu sa tom slikom.“ „Hajde da vidimo. Zašto tako misliš?“ „Uopšteno…“ „Nemoj ti meni uopšteno. Budi odreñena.“ „U redu. Odreñeno, njena reakcija kada je postavljeno pitanje da li je ona prva pucala ili Troter. U trenutku je ubledela ko krpa.“ Pretpostavio je da je 'ubledela ko krpa' bio jedan od načina da se opiše Elizin izraz lica. „Pritisnuo sam je poprilično jako. Držala se svoje priče.“ „Većina lažova to i čini.“ „Ti misliš da ona laže?“ „Nije da laže“, rekla je Didi. „Samo ne govori istinu, samo istinu i ništa osim istine.“ „Ponovo uopšteno. Daj mi primer.“ „Ne bih znala. Ne mogu da budem odreñena“, rekla je sa istom dozom iziritiranosti. „Ona se jednostavno ne ponaša poput žene koja je sinoć ubila nesrećnog provalnika.“ „Ona nije znala da je nesrećan. Gari Rej Troter nije izgledao kao smetenjak kada je stajao u njenoj kući, u mraku, i pucao na nju. Misliš li da je trebalo da sačeka sa pucnjem dok ne vidi njegovu biografiju?“ Njegov sarkazam bio je nagrañen streljanjem očima. „A bila je dovoljno zabrinuta da pita da li Troter ima porodicu“, istakao je. „Smetala joj je misao da je možda napravila siročiće od neke dece.“ „Moram priznati da je to bio lep potez.“ „Zašto misliš da je to bio potez?“ „Zašto je braniš?“ „Ne branim je.“ „Pa, meni tako zvuči.“ „Pa, meni se čini da radiš upravo suprotno. Misliš da je podmuklo sve što kaže i uradi.“

48

„Ne sve. Na primer, verujem da je bila bosa.“ Ovog puta, ona je bila na nišanu ubitačnog pogleda. „Sve što hoću da kažem je“, nastavila je, „da je slatka primedba o Troterovoj porodici izrečena zbog tebe.“ „Zbog mene?“ „Ma, daj, Dankane. Probudi se. Odgovarala je na moja pitanja, ali je svaki put kada je htela nešto da naglasi, poput svoje iskrenosti, gledala u tebe.“ „To si umislila.“ „Jesam, vraga. Gospoña zna sa koje strane treba da namaže hleb.“ „Što bi značilo?“ „Ti si muško.“ „To je, u duhu ove rasprave, sasvim nevažno.“ „Aha, važi.“ Upotrebila je ton koji je uvek koristila kada je poricao da zna da svira klavir. Sledećih nekoliko trenutaka, bila je duboko zaronjena u svoje misli, bockajući kockice leda u svojoj čaši. „Je l' znaš još nešto? Mislim da je sumnja propela svoju ružnu glavu u pravcu sudije.“ „E, sad već vidiš stvari kojih nema“, rekao je. „Uvek je kraj nje, drži je kao malo vode na dlanu.“ „Tačno. Veoma je zaštitnički nastrojen. Skoro kao da se plaši da bi joj možda bila potrebna njegova zaštita.“ „On je njen muž.“ „On je takoñe i sudija koji je čuo sate svedočenja pod zakletvom, kao što nas je danas i podsetio. Pohvalio je sveobuhvatno prisećanje. Ali možeš da se kladiš da može da prepozna laž kada je čuje. I zauzeo je neobično jak odbrambeni stav kada smo u igru ubacili Dotanovu teoriju o Troteru koji je prvo upucan, a onda refleksno povukao obarač kada je padao. Sudija Lerd ju je odbacio bez ikakve dalje rasprave ili objašnjenja. Njegova žena nije pucala prva. Točka. Do viñenja, prijatno.“ Zaustavila se da bi udahnula. „Što me navodi da poverujem da možda njegova visost sumnja u njenu priču.“ Stigli su do baraka. Dankan zaustavi kola na parkingu, ali niko se nije pomerio da izañe iz kola. On se nagnuo napred, prekrstio ruke preko volana, i zagledao se kroz vetrobransko staklo u civile i policijsko osoblje kako izlazi i ulazi kroz ulaz u Ulicu Haberšam. Osećao je Didin pogled, ali je pustio da ona prva prekine tešku tišinu. „Vidi, Dankane, znam da je teško da ti promakne takvo lice. Takvo telo. Iako znam da pametnjakovići poput Vorlija naklapaju svašta o mojoj seksualnoj orijentaciji, ja sam strejt. Ali to što sam strejt ne čini me slepom za izgled Eliz Lerd. Mogu da cenim – okej, cenim i zavidim – tome kako ona izgleda i efektu koji ima na suprotan pol. Eto, bila sam iskrena. Sada ti, za uzvrat, moraš biti iskren prema meni.“ Zastala je, ali pošto on nije ništa rekao, nastavi. „Može li, iskreno, časna reč dabogda crkô i tako to, da budeš objektivan kada je pogledaš?“ „Ja sam pandur.“ „Sa penisom. A baš taj organ je čuven po lapsusima u rasuñivanju.“ Tada se okrenuo i pogledao je. „Da li si nekada, ikada videla mene da sam kompromitovao istragu?“ „Ne. Kod tebe je ili loše ili dobro, crno ili belo, nema sivih oblasti. Zato sam se ja, kada sam postala detektiv, silno trudila da budem tvoj partner.“ „Odakle ti sada sve ovo?“ „Nikada nisi vodio istragu koja je uključivala i ženu koja ti se dopada. A Eliz Lerd te je privukla onog trenutka kada si je video na onoj večeri. Ne možeš to poreći.“ „Bila je lepo lice u gomili.“ „Koje si uporedio sa udarom groma.“

49

„To je bilo pre nego što sam saznao kako se zove. A i zasigurno pre nego što je pucala i ubila čoveka.“ „Pa je tvoja privrženost umrla zajedno sa Troterom? Nema zakasnelih žmaraca u preponama u tom pravcu?“ Palcem je obrisao graške znoja sa čela. „ta žena je otrov, Didi. Zar misliš da ne znam to?“ Namrštila se i time mu rekla da to i nije bio direktan odgovor na njeno pitanje i da je potrebno dalje je ubeñivati. „Kao prvo“, rekao je, „udata je.“ „Za čoveka kojeg prezireš.“ „Nebitno.“ „Baš se pitam.“ „Nebitno“, naglašeno je ponovio. Didi nije nastavljala sa svojim argumentima, ali ga je i dalje sumnjičavo posmatrala. Rekao je: „Imao sam ja svoje devojke i partnerke za jednu noć.“ „Blago rečeno.“ „Navedi jednu koja je bila udata.“ Ćutala je. „Upravo tako“, rekao je. „Izveo sam pitanje seksualne moralnosti tako da odgovara onome kako ja hoću da živim i da zadovoljim porive trenutka, ali kod prevare ja povlačim liniju, Didi.“ Klimnula je. „U redu, verujem ti. Ali da nije udata…“ „I dalje je glavni svedok u aktivnoj istrazi.“ Didino lice se razvedri. „Aktivnoj. Je l' to znači da se još ne predajemo?“ „Ne“, rekao je teško. „Ne još. Osećam da se nešto ne slaže, baš kao i ti.“ „Ona je. Ona je… koja beše ona tvoja rogobatna reč? Zlokovarna?“ „Tvoje istraživanje njene prošlosti nije urodilo plodom, zar ne?“ Razmaknula je prste na ruci da bi odbrojala stvari koje je saznala o Eliz Lerd. „Nije hapšena, nema dugove, i nema ničega u novinama o njoj pre nego što se udala za Lerda. Došla je niotkuda.“ „Niko ne dolazi niotkuda.“ Didi razmisli o tome nekoliko trenutaka. „Imam prijateljicu koja ima veze u visokom društvu. Često je dobro, staro tračarenje najbolji izvor informacija.“ „Budi diskretna.“ „Neću čak ni morati da tražim informacije. Jednom kada budem pomenula ime Eliz Lerd, kladim se da ću čuti i više nego što sam tražila. Ova prijateljica živi od tračeva.“ Izašli su, ali kada su se približili ulazu, Dankan je produžio niz pločnik. Didi ga upita kuda će. „Treba da pozovem roditelje jer se danima nisam čuo sa njima. Lakše mi je da pričam sa njima ovde nego u kancelariji u onoj zbrci.“ Ušla je. Dankan je pratio trotoar do pročelja zgrade koje je bilo okrenuto ka Ogltrop aveniji, prošao je pored crno-belih patrolnih kola iz 1953. koja su bila parkirana ispred poput maskote, i nastavio sve dok nije stigao do sredine bloka, gde je bila ulazna kapija groblja Kolonijal park. Nekoliko nepokolebljivih turista odolevalo je vrućini i fotografisalo se, čitalo istorijske spomen-ploče, i pokušavalo da dešifruje natpise uklesane na nadgrobnim spomenicima. Krenuo je put drvene klupe u senci i seo, ali nije pošao rukom u džep po mobilni telefon da pozove roditelje. Umesto toga samo je sedio i buljio u naherene spomenike i grobnice od cigle sklone padu. Mogao je da zamisli duhove palih boraca iz Rata za nezavisnost kako ga posmatraju s iščekivanjem, čekajući da vide šta će uraditi. Da li će uraditi ono što je znao da je ispravno? Ili će, prvi put u svojoj karijeri, prekršiti diktate svoje savesti?

50

Iznad obližnjih krovova videli su se tornjevi katedrale Svetog Jovana Krstitelja, još jedan podsetnik na to da je prestup stvar izbora. I pored nemih upozorenja, stavio je ruku u džep pantalona i izvadio poruku koju je tamo stavio nakon što mu ju je Eliz Lerd kradomice stavila u ruku kada su se rukovali. Odmah ju je osetio na dlanu. Jako mu je stegla ruku kako poruka ne bi pala na pod i odala je. Njene oči su ga molile da to ne učini. Uprkos njenom preklinjućem pogledu, trebalo je da obznani postojanje te poruke. Ako ne tog trenutka, onda zasigurno čim su on i Didi ostali sami. Trebalo je da kaže svom partneru o njoj, otvori je, pročita je s njom prvi put. Ali nije. Sada, na dlanu mu se činila vrela poput pepela. Okrenuo ju je nekoliko puta, ispitujući je. Lagani beli papir bio je presavijen dva puta u obliku kvadratića. Izgledala je bezazleno, ali on nije bio naivan. Bez obzira na to šta je u njoj pisalo, za njega je značilo nevolju. Ako je sadržala informacije o sinoćnoj pucnjavi, postajala je dokaz, a on je već bio kriv zbog uskraćivanja. Ako je bila privatna, to bi ga još više kompromitovalo. Nije bilo suviše kasno da je pokaže Didi. Mogao je da izmisli razlog što joj nije ranije pokazao poruku, u koji ona verovatno ne bi poverovala, ali bi je spremno dočekala, iz radoznalosti da pročita šta u njoj piše. Otvorili bi je, pročitali i zajedno proučili njen sadržaj. Pored toga, mogao je da je uništi, što bi bilo jednako častan potez, i da se do kraja života pita šta je u njoj pisalo. Umesto svega toga, mokrih dlanova, kratkog daha, i srcem koje je tutnjalo, dok su ga duhovi osnivača nacije posmatrali sa neumoljivim neodobravanjem, a crkveni tornjevi upirali u nebo kao da žele da privuku božju pažnju na njegov greh, on lagano otvori poruku. Reči su bile ispisane urednim rukopisom. Moram vas videti nasamo. Molim vas.

51

Sedmo poglavlje Eliz je gledala film na DVD-ju. Bila je to filmovana verzija romana Džejn Ostin. Odgledala ga je bar deset puta i praktično je mogla da citira dijaloge. Kostimi i ambijent bili su raskošni. Fotografija je bila prelepa. Jadi glavne junakinje bili su plitki i lako rešivi. Svršetak je bio srećan. Za razliku od stvarnog života. Zato je toliko volela tu priču. „Bio sam u pravu“, objavio je Kejto kada je ušao u sobu gde je bio televizor širokog ekrana i njena poprilično velika zbirka diskova. Uzela je daljinski upravljač i utišala zvuk. „U vezi s čim?“ Seo je pored nje na sofu. „Gari Rej Troter nikada nije bio u mojoj sudnici. Čim su detektivi otišli, pozvao sam kancelariju i zatražio da se pretraži arhiva. Temeljno. Nikada nisam sudio slučaj Garija Rej Trotera.“ „Da li bi znao ako je on bio pozvan kao svedok u nekom drugom procesu?“ „Da bi se t saznalo bilo bi potrebno više sati prekovremenog rada, koje ja ne želim da platim. Uostalom, skoro sam uveren da je tačno ono što sam rekao detektivima. Nikada ranije nisam video tog čoveka. I ti si rekla da ga ne poznaješ.“ „Rekla sam zato što je to istina.“ Posle jednog trenutka reče: „Nisam hteo da sugerišem drugačije, Eliz.“ „Izvini. Nisam želela da zvučim tako otresito.“ „Imaš dobar razlog za to.“ Nežno ju je poljubio. Kada su se razdvojili, pitala ga je da li želi piće. „Baš bih voleo, hvala.“ Otišla je do malog šanka, uzela tešku kristalnu bocu viskija i naslonila grlić na ivicu visoke čaše. „Da li znaš Roberta Savića?“ Eliz umalo ispusti bocu. „Izvini, šta kažeš?“ „Savić. Jesi li ikada čula za njega?“ Ponovo je pažnju ponovo usmerila na sipanje pića. „Hmm, ime mi zvuči nekako poznato.“ „Trebalo bi. Na vestima je s vremena na vreme. On je kralj droge. Izmeñu ostalog.“ Vodeći računa da joj lice ne odaje emocije, zaronila je dve kockice leda u njegovo piće, ponela ga sa svojim do sofe i dodala mu. „Nadam se da ti je po ukusu.“ Otpio je, proglasio piće savršenim i zadržao svoj pogled na njoj preko vrha naočara. „Savić je razlog što je Hačer bio grub prema tebi.“ Podigla je jastuče, naslonila ga na grudi i zagrlila. „Kakve veze to ima jedno s drugim?“ „Sećaš li se kada sam ti rekao da sam Hačera strpao u zatvor zbog nepoštivanja suda?“ „Rekao si da se iznervirao zbog poništenja suñenja.“ „Savićevog.“ „Oh.“ Detektiv Hačer mi to i dalje zamera, reče Kejto. „Na tebi su se slomila kola.“ Prstima je prolazila kroz resu na jastuku. „Samo je radio svoj posao.“ „Prihvatam da mora da postavlja teška pitanja u svakoj istrazi, ali tebe je naterao da se braniš još od prvog vagona. Njegova partnerka takoñe.“ „Uopšte se ne dopadam detektivki Bouven.“ „Ljubomora“, reče odmahujući rukom. „Zelena je kô grašak od ljubomore, a i vidi se zašto. Ali, ona je nevažna.“ „Ja nisam stekla takav utisak“, promrmlja Eliz, prisetivši se sumnje sa kojom ju je druga žena posmatrala, sinoć i danas. „Bouvenova je zaradila neke pohvale, kao što znaš. Ali Hačer je standard prema kome ona ocenjuje sebe.“ Smejuljio se vrteći kockice leda u čaši. „A njega je teško dostići.“ „Šta hoćeš time da kažeš?“

52

„Pametan je i pošten policajac. Bouvenova se ugleda na njega. Njegovi saveznici su i njeni. To se duplo računa za neprijatelje.“ „Sumnjam da misli o tebi kao neprijatelju, Kejto.“ „Možda je to prejaka reč, ali on me je odavno uzeo na zub i sada to iskaljuje na tebi.“ „Ima još štošta od ranije nego što je to skorašnje poništenje?“ „Čuo sam njegovo tandrkanje. On misli da nisam dovoljno strog.“ Slegnuo je ramenima kao da ga se ne tiče kritika. „To je uobičajena zamerka svih upornih pandura.“ „Teško da je on Prljavi Hari.“ Nasmešio se na njeno poreñenje. „Ne, nije toliko tvrdokoran. U stvari, čovek je kontroverzna ličnost. Jednom dok je svedočio na suñenju čoveku optuženom da je ubio dete, zasuzio je kada je opisivao mesto zločina, malo telo žrtve. Da si ga tog dana videla na mestu za svedoke, mislila bi da je mekušac. Ali, čuo sam da postaje potpuno drugačija ličnost kada ispituje osumnjičenog, posebno kada zna da osumnjičeni laže ili ga zavlači. Priča se da izgubi živce i postane nasilan.“ Pomilovao ju je po kosi. „Uhvatila si delić te njegove strane danas, zar ne?“ „Nisam se osetila fizički ugroženom“, rekla je, upola u šali. Kejto joj je blago odgovorio. „Nije se usuñivao. Ali način na koji te je ispitivao o tome ko je prvi pucao, ti ili onaj Troter, graničio se sa maltretiranjem.“ Zamišljeno je srknuo piće. „Možda bih mogao da razgovaram sa njegovim pretpostavljenim, Bilom Džerardom, ili čak šefom Tejlorom.“ „Nemoj, molim te.“ Iznenadio ga je njen oštar glas. „Zašto da ne?“ „Zato što…“ Zastala je da bi smislila naoko uverljiv odgovor. „Zato što ne želim da privlačim pažnju na dogañaj. Neću da se diže još više prašine nego što je već podignuto.“ Dok ju je proučavao spustio je piće na stočić i zagrlio je oko vrata. Prsti su mu bili ledeni. „Čega se plašiš, Eliz?“ Srce joj zastade, ali je ipak uspela da se zbunjeno nasmeši. „Nisam uplašena.“ „Bojiš li se da će pitanje koja postavljaju Hačer i Bouvenova da dovedu do… nečega? Nečega groznijeg od onoga što se desilo?“ „Šta bi moglo da bude groznije od toga što je čovek umro?“ Proučavao ju je nekoliko trenutaka, pa se nežno nasmešio. „U pravu si. Nije važno. Šašava misao.“ Pustio ju je i ustao. „Završi film. Želiš li da ti gospoña Beri donese nešto?“ Odbila je odmahnuvši glavom. Podigao je svoju visoku čašu i odneo je sa sobom. Na vratima se okrenuo. „Draga?“ „Da?“ „Da sinoć nisi sišla u prizemlje, ova nesreća bi bila izbegnuta. Troter bi nas možda pokrao, ali to ne bi bio kraj sveta. Sve je osigurano. Možda bi trebalo odsad da svoje noćne šetnje kroz kuću ograničiš na ovaj sprat.“ Slabašno mu se nasmešila. „To je verovatno dobra ideja.“ Uzvratio joj je osmeh i zastao po drugi put. „Znaš… ima još jedan razlog Hačerovog proganjanja.“ „Koji?“ „To mu daje izgovor da te ponovo vidi.“ Zakikotao se. „Jadničak.“ Dankan je bio u svojoj kancelariji. Sedeo je za stolom na kome je vladao nered, prelistavao poruke, pokušavajući da izgleda zaposleno zbog Didi i ostalih detektiva koji su sedeli za svojim stolovima tog popodneva i silno želeći da nikada nije pročitao onu poruku. Nije mogao da smisli razlog zašto mu je Eliz Lerd poturila papirić. Ali uspeo je da se ubedi da je njeno objašnjenje pucnjave Garija Reja Trotera bilo laž. Bilo je tu još nečega osim što je glupom lopovu sreća konačno okrenula leña. Da je samo u pitanju bila samoodbrana, ne bi poturala poruku detektivu koji istražuje taj slučaj, tražeći od njega da se nañu sami.

53

Što se neće desiti. Neće. Odgurnuo je poruke na koje nije odgovorio, popeo noge na sto i uzeo žuto blokče na koje je beležio misli onako kako su mu padale na pamet. I pored poruke, bilo je još razloga zbog kojih je njemu – a i Didi – bilo teško da proguta priču Eliz Lerd. Prvo, sama provala. Bilo je čudno što je Troter peške išao u elitni komšiluk poput Ardsli parka. Stambeni deo bio je odeljen prometnim bulevarima, ali na ulicama u samom kvartu nije bilo drugih pešaka osim majki sa kolicima ili zaljubljenika u rekreaciju. Čovek koji šeta ulicom pola sata posle ponoći odmah bi izazvao sumnju. Iskusni lopov – pa čak i onaj trapav – znao bi to i u blizini bi parkirao kola za bekstvo. Dalje, bio je neobičan sticaj okolnosti to što je Troter izabrao da provali baš u tu kuću one večeri, od svih večeri, kada je gospoña Lerd zaboravila da uključi alarm. U redu, vino i seks mogli su da je ulenje. Ali njeno blaženstvo nije prevladalo nesanicu. Nije utonula u miran san posle seksa. Ne, ona je sišla u prizemlje da popije čašu mleka da bi zaspala. Zar je ne bi to tumaranje po mračnoj kući podsetilo da nije uključila alarm? Drugo, kada je čula buku koja je dolazila iz radne sobe, zašto se nije ušunjala nazad u kuhinju i pozvala policiju? Zašto je njena prva reakcija bila da zgrabi pištolj i suoči se sa uljezom? Treće, Troter nije ličio na momka koji bi, uhvaćen na delu, nastupio drsko. Izgledao je poput onih koji saviju rep i čiste se odatle. Samo bi nadasve samouveren provalnik ostao i obračunao se, naročito ako je bio tu samo radi pljačke. Dankanov um zape za tu misao. Pratio ju je unazad i ponovo je dobro razmotrio. Podvukao je ako je bio tu samo radi pljačke, pa stavio veliki znak pitanja pored. „Zdravo, Dank.“ Detektiv proturi glavu kroz vrata. Zvao se Harvi Rejnolds, ali svi su ga zvali Kong zbog njegove kože koja je ličila na gorilinu. Svaki delić kože koji se video bio je pokriven debelim, kovrdžavim dlakama. Niko se nije usuñivao da nagaña kako su izgledali delovi njegovog tela koji se nisu videli. Njegov majmunoliki izgled bio je još više naglašen debelim vratom, snažnim grudnim košem i kratkim nogama. Uprkos zastrašujućem izgledu, bio je duša od čoveka. Bio je trener Male lige gde su trenirali njegovi sinovi blizanci i bio je lud za svojom priprostom ženicom, verujući da je najsrećniji čovek na svetu jer je osvojio vrednicu kao što je ona. Dankan, koji je upoznao gospoñu i video je nekoliko puta, slagao se sa Kongom. Bila je vrednica. Bilo je očigledno da su ludi jedno za drugim. „Mogu li ti zaokupirati pažnju na par minuta?“ Dankan je želeo da se vrati proučavanju poslednje istančane misli, ali je bacio blokče na svoj sto i mahnuo rukom Kongu da uñe. „Šta tim Male lige prodaje ove nedelje? Čokoladice? Pretplate na časopise?“ Kong napravi dobroćudnu grimasu. „Agrume iz doline.“ „Koje doline?“ „Ubij me ako znam. Time ću te daviti kasnije. Došao sam poslom.“ Kong je radio u odredu za posebne žrtve u pronalaženju nestalih osoba. Ponekad su se njihovi slučajevi preklapali sa slučajevima drugih odeljenja. Privukao je stolicu i zajahao je, prekrstivši dlakave ruke na naslonu. „Krčka li se nešto o Saviću posle poništenja?“ „Čak ni u najavi.“ „Takva tura.“ „Pričaj mi o tome.“ „Niste ga sredili za ona dva slučaja… uf… Bonet, je l' tako beše?“ „Ne, ni za lika koji se zvao Čet Rolins pre njega“, reče Dankan napeto. „Dabome. Nikada nije bio na spisku zbog te dvojice, zar ne?“ Dankan odmahnu glavom.

54

„Mislio sam da ćete ga srediti ovaj put. Zar će izmaći i u slučaju Fredija Morisa?“ „Neće ako se ja pitam.“ „Kilava li tužioca“, promrmlja Kong. Dankan slegnu ramenima. „Rekao je da je onemogućen dok se ne dočepamo bilo kakvih čvrstih dokaza.“ „Da, ali ipak… Imaju li federalci nešto?“ „Ne, a da sam ja čuo.“ „Još su besni?“ „O, da. Srce mi se slama. Nikada se ne javljaju, nikada ne pišu.“ Kong se zakikota. „Pa, ako ima nešto čime bih ti pomogao da središ tog kurvinog sina Savića…“ „Hvala.“ Dankan pokaza bradom prema listu papira u Kongovoj kudravoj ruci. „Šta je bilo.“ „Majer Napoli.“ Dankan se grohotom nasmeja. „Mora da si danas prevrtao kamenje.“ Majer Napoli je bio dobro poznat policiji. Bio je privatni detektiv koji se specijalizovao za uzimanje velikih suma novca od svojih klijenata ne radeći praktično ništa drugo osim što je davao obećanja koja je retko kada ispunjavao. Nije mu bilo strano da nahuška svoje klijente jedne na druge. Ako ga je unajmila žena da izvuče imovinu od nevernog muža, Napoli bi odlazio kod rečenog muža, i, za honorar, obećavao da će se vratiti ženi praznih ruku. Uobičajeno je tešio ucveljenu ženu na način posle koga se ona osećala kao privlačna žena. „Ispod kog kamena si našao Napolija?“ Kong se poigravao ušnom resicom, na kojoj je džigljala gomila oštrih crnih dlaka. „Pa, to je problem. Nisam ga našao.“ „A?“ „Napolijeva sekretarica nas je pozvala jutros i rekla da se nije pojavio u kancelariji na zakazani sastanak s klijentom. Pozvala ga je na kuću i na mobilni sto puta, ali nije uspela da ga probudi. To se nikada ne dešava. Uvek je na vezi, kaže ona. Bez izuzetka. Dakle, ode ona do njegovog stana da vidi da li je mrtav ili nešto tako. Od njega ni traga ni glasa. Tada nas je pozvala. Zove nas na svakih sat vremena od tada, insistirajući na tome da mu se nešto desilo. Rekla je da on ne bi propustio jutarnji sastanak sa klijentom ni po koju cenu. Prema njenim rečima, nikada nije bio na bolovanju ni na odmoru, ali čak i da jeste, on to ne bi uradio a da joj se ne javi. Toliko nas je davila da sam na kraju rekao: 'Do vraga', i popustio. Otišao sam do njegove kancelarije i objasnio joj da ukoliko nema dokaza o nekoj podlosti, ne razmatramo odraslu osobu zvanično nestalu ukoliko ne proñe dvadeset četiri časa od kada je poslednji put viñena. Rekla je da u njegovoj kući nije bilo nikakvih tragova nekog zločina, ali da mu se sigurno nešto loše desilo, inače bi se pojavio na poslu.“ Dankan je shvatio da Kong ima dobar razlog što mu sve ovo priča i hteo je da ovaj konačno preñe na stvar. Njegov želudac ga podseti da je prošlo vreme ručku. Bio je to dug dan nakon veoma kratke noći. Bio je spreman da kući ponese već pečeno pile, otvori pivo i možda sedne za klavir, sa nadom da će mu to pomoći da slobodno razmišlja o slučaju Garija Reja Trotera, posebno o tome šta je radio u kući Lerdovih i zašto nije zbrisao kada je uhvaćen na delu. Trebalo je i da razmisli o Elizinoj poruci, zašto mu je dala tu poruku i zašto nije to svoje znanje podelio sa svojim partnerom. Kong je i dalje govorio. „Mislio sam da će njegova privatna kancelarija biti nedostupna. Ali njegova sekretarica je bila toliko usplahirena da nije primetila da očima prelećem preko papira na njegovom stolu, dok je ona kršila ruke, pitajući se gde bi joj mogao biti gazda.“ Tada je Kong rastvorio parče papira koje je doneo sa sobom. „Zapamtio sam neka imena, koja sam video na gomili papira razbacanoj po Napolijevom stolu“, objasnio je Kong. „Iskucao sam ovaj spisak čim sam stigao nazad u kancelariju da ih ne bi zaboravio. Iskreno, mislim da

55

se Napoli krije ne bi li izbegao nekoga koga je izneverio, ili ljutog nezadovoljnog klijenta ili neku žensku koju je tucao. Ali, ako se pokvarenjak upleo u neku prljavu igru – sekretarica je ubeñena – mislio sam da bi nam ta imena bila korisna. Daje nam mesto sa kog da počnemo da ga tražimo.“ Dankan klimnu glavom, dajući mu na znanje da prati njegovo rezonovanje. „A sada, zašto sve ovo govorim tebi…“ Kong prstom pokaza na ime u sredini spiska. „Zar ovo nije tvoj momak?“ Dankan pročita ime. Lagano, spustio je noge sa stola, uzeo papir od Konga i pročitao ga ponovo. Onda je suvim, hrapavim glasom rekao: „Aha, to je moj momak.“ „Bilo je skandalozno. Manje od tri meseca trebalo im je od upoznavanja do oltara.“ Kratko su se vozili od Baraka do kancelarije Majera Napolija. Didi je iskoristila tu priliku da podeli sa njim ono što je uspela da sazna o prošlosti Eliz Lerd. „Kratko zabavljanje nije ni neobično ni skandalozno“, primetio je Dankan. „Nije ukoliko se istaknuti sudija visokog suda ne ženi konobaricom. Oooo, daaa“, razvučeno je odgovorila na Dankanov oštar pogled. „Eliz je radila u baru u kantri klubu u koji odlazi sudija Lerd.“ „A to je?“ „'Srebrno doba', naravno. U svakom slučaju, pošto ju je upoznao, sudija je počeo da igra golf svakog bogovetnog dana, ponekad i dve partije, ali je većinu vremena provodio oko devetnaeste rupe*.“ Dankan je parkirao pored ivičnjaka ispred niske, četvrtaste poslovne zgrade i stavio na vetrobran oznaku da je policajac da mu zloglasne policajke iz Savane ne bi napisale kaznu. Otvorio je vrata na kolima i ponadao se da će ga pomilovati povetarac. Vazduh je bio nepokretan, gušio je. Sunce je zašlo, ali je vrućina još zračila iz trotoara, pržeći mu ñonove. „Želiš li da slušaš o mršavici sada ili posle?“ upita Didi dok su se približavali ulazu u poslovnu zgradu. „Sada.“ „Sudija je bio zakleti neženja, koji je uživao u ležernim vezama sa udovicama i raspuštenicama, bez ikakve namere da se ženi. Zašto deliti porodično blago? Ali, Eliz ga je zasenila. Upecao se. Govorka se da ga je totalno sjebala, načinila ga njenim zavisnikom, pa ga odbila da ponovo spava sa njim ako je i dok je ne oženi.“ „Koliko, do ñavola, treba ovom liftu da siñe?“ I dok je klima u zgradi bila dobrodošla, nije imala nikakvog uticaja na Dankanovu mušičavost, za koju je on krivio zagušljivu vrućinu. Udario je po dugmetu na liftu da bi ga pozvao odozdo nekoliko puta, ali iz kućice lifta nije čuo škripu zupčanika. „Hajdemo stepeništem. Ionako su to samo dva niza stepenica.“ Didi ga je pratila do gomile stepenica. Decenije hoda prolaznika napravile su udubljenja u njima. Ovo nisu bile visokocenjene nekretnine. Smrad buñi uvukao se u stare zidove. „Sudijini prijatelji i saradnici bili su šokirani veridbom“, rekla je Didi. „Kamen koji joj je kupio – jesi li ga primetio?“ „Ne.“ „Markiz dijamant, od navodno šest karata. Rekla bih da je to skromna procena.“ „Ti si primetila?“ Nakit nije bio nešto na šta je Didi obraćala pažnju. „Nisam mogla da ne primetim“, rekla je dok su zaobilazili odmorište na drugom spratu. „Prokletinja me je ovog popodneva skoro zaslepila u sunčanoj sobi. Zar nisi primetio dugu koju je bacao na zid?“ „Pa, čini mi se da sam to propustio.“ „Bio si prezauzet buljenjem u njene oči.“ * Golf je igra u kojoj je cilj da se loptica ubaci u rupu sa što manje udaraca različitim vrstama palica. Teren obično ima 9 ili 18 rupa, tako da ova 19. rupa ima drugo značenje.

56

Zastao je u pola koraka i pogledao je preko ramena. „Pa, jesi“, rekla je braneći se. „Ispitivao sam je. Šta je trebalo da radim? Da ih držim zatvorene?“ „Nije bitno. Samo…“ Pokazala mu je put uza stepenice. Nastavio je penjanje, a ona je nastavila sa pričom tamo gde je stala. „Dakle, opijeni sudija pravi sebi veliko, do sitnih detalja organizovano venčanje. U datim okolnostima, neki su mislili da je vrhunac kiča i neukusa, i sve to pripisali ekstravaganciji pohlepne i zahtevne mlade.“ Dankan je stigao do odmorišta na trećem spratu. Ispred njega je bi hodnik oivičen sa obe strane vratima raznih kancelarija. Imena su bila ugravirana crnim slovima na peskiranom staklu. Računovodstvene firme, advokat, zubar koji je reklamirao plombe po niskoj, veoma niskoj ceni od dvadeset pet dolara. Sva su bila zatvorena. Ali jedna vrata na pola puta niz hodnik bila su otvorena, i propuštala zrak svetlosti u inače zamračen hol. Mogao je da čuje Konga kao razgovara sa Napolijevom sekretaricom. Njen glas nabijen emocijama naizmenično se podizao i spuštao. Hteo je da završi ovaj razgovor sa Didi pre nego što im se pridruži. Okrenuo se licem prema njoj i isprečio se. „Kakvim okolnostima?“ „Izvini?“ „Rekla si da su okolnosti uticale da svadba bude kičasta i neukusna.“ „Pa, mlada nije imala pedigre, niti rodbinu. Bar se niko nije pojavio na venčanju. Nije imala nikakvo obrazovanje, ni imovinu, ni starateljski fond, ni deonice, ništa što bi je preporučilo. Nije donela ništa u vezu osim… pa, očiglednog. I nosila je belo. Jednostavnu haljinu, bez mnogo ukrasa, ali potpuno belu, što su neki smatrali najgorim rušenjem etikecije. Meñutim, naručila je pozivnice poimence. Lepog izgleda, boje slonovače sa povratnom adresom ispisanom golubije plavim slovima. Poslala je ručno ispisane zahvalnice u svoje i sudijino ime svima koji su doneli svadbeni poklon. A ima veoma lep rukopis.“ Aha. Dankan je video njen rukopis. Rekao je mršteći se: „Izmišljaš li ti sve ove gluposti?“ „Ne, časna reč.“ „Odakle ti ove informacije?“ „Pomenula sam ti prijateljicu. Znamo se još iz katoličke škole. Moji su morali da paze svaku paru da bi mi platili školarinu. Njeni su bili dobro situirani, ali družile smo se jer smo obe mrzele tu školu. „U svakom slučaju, pozvala sam je, pomenula pucnjavu kod Lerdovih, za koju je ona već znala, jer je podigla veliku prašinu. Njena mama je zaista sveznalica, naročito u glasinama iz visokog društva. Ako te zanimaju takve stvari, ona je pouzdan izvor.“ Dankan prevuče rukavom preko čela. Tkanina je nakon toga bila mokra. „Ima još? Koje je boje bio punč na prijemu?“ Lice joj se smračilo, ali nastavila je. „Gospoña Lerd nikada ne zaboravlja da pošalje povratno pismo bilo da prihvata, bilo da odbija poziv. Očigledno je pokupila nekoliko društvenih poena otkada je postala gospoña Kejta Lerda, i pokazala je iznenañujuće dobar ukus u oblačenju, ali je i dalje smatraju profuknjačom – i ta reč se izgovara naglašenim šapatom. Tolerišu je zbog sudije ali daleko od toga da je prihvataju. Nema šanse da je prigrle.“ Dankan reče: „Znaš li kako ovo meni zvuči? Zvuči kao da je društveni krem Savane našao laku metu na kojoj bi istresao svoju zlobu. S ove strane imaš gomilu snobovskih, ljubomornih tračara koje bi dale svoj pedigre za izgled Eliz Lerd. Žrtvovale bi čukunbabine bisere u zamenu za grudi poput njenih.“ „Čudno je da pominješ baš taj atribut.“ Didi se pope i poslednju stepenicu da bi mu se pridružila na odmorištu. „Krug sudijinih poznanika bi možda i prevideo njene druge nedostatke, čak i činjenicu da je nekada radila u njihovom kantri klubu. Ipak, to je elitni klub, njegovi članovi su ograničeni samo na 'najbolje ljude'. Ali, ono što oni ne mogu da joj oproste jeste to što je ona bila pre nego što je postala samo konobarica.“

57

„Šta je to bila?“ „Toples konobarica.“

58

Osmo poglavlje Sa drveta crvenog oleandera kapala je vlaga, a sa Dankana znoj. Rukama, ukrućenih laktova, bio je oslonjen na glatko stablo. Njegovo telo bilo je skoro pod uglom četrdeset pet stepeni, jer je istezao list na levoj nozi. Glava mu je bila pognuta meñu ruke. Znoj u se slinavo niz lice pravo na cigle obrasle lišajem ispred njegove kuće u gradu. Trotoar je podiglo korenje hrastova koji su oivičavali ulicu i obrazovali tunel od krošnji iznad nje. Bio je zahvalan na senci koju su stvarali. Prekidajući tradiciju, ustao je rano i odlučio da ode na trčanje pre nego što sunce potpuno izañe, pre nego što temperatura bude skoro trideset u pola sedam ujutro, do preko trideset stepeni do devet sati. Čak i sada svaki udah bio je zadihano brektanje. Vazduh je bio težak ko olovo. Većina ljudi je spavala u ovo subotnje jutro. U susedstvu je neka žena zalivala paprat na tremu. Ranije tog jutra, Dankan je video nekog čoveka da šeta psa u Forsajt parku. Malo kola bilo je na ulicama. Osloni se drugom nogom da istegne i drugi list. Stomak mu je zakrčao, podsetivši ga da je sinoć zaboravio na pečeno pile, želeći samo da stigne kući nakon što su napustili kancelariju Majera Napolija. Izgubio je apetit dok su bili tamo i preskočio večeru. Pokušao je da se zainteresuje za bejzbol utakmicu na televiziji. Kada to nije uspelo, otišao je do klavira, ali svirao je bez inspiracije i prvi put nije uspeo da sredi uznemirene misli. Spavao je isprekidano. Nije se smirio do zore kada je šutnuo pokrivač koji ga je nervirao i ustao, uma smućenog isto koliko i prethodne večeri. „Detektive Hačeru?“ Trgnuo se i okrenuo. Stajala je na manje od metar. Srce, koje se tokom istezanja vratilo u normalan ritam posle vežbi, poče da mu preskače kada ju je ugledao. Pogledao je naokolo, kao da očekuje da se neko neslano našali, ne bi ga više iznenadila ni grupa razbojnika sa balonima i bukačima kako se šale na njegov račun. Ali pločnik je bio prazan. Žena koja je zalivala paprat više nije bila na tremu. Nigde nije mogao da vidi psa niti njegovog vlasnika. Ništa, ni listić, nije se pomeralo u teškom vazduhu. Samo ga je njegov ubrzani dah remetio. „Šta, kog vraga, vi radite ovde?“ „Jeste li pročitali moju poruku?“ pitala je. „Aha, pročitao sam je.“ „U redu, onda.“ „Nije dobra ideja da se sastanemo nasamo. U stvari, ovaj sastanak je završen.“ Krenuo je prema stepenicama svoje kuće, ali ona je koraknula u stranu i isprečila mu se. „Molim vas, ne okrećite mi leña. Očajno želim da razgovaram sa vama.“ „O fatalnoj pucnjavi u vašem domu?“ „Da.“ „U redu. Zainteresovan sam da čujem šta imate da kažete. Imam kancelariju. Dajte mi pola sata. Detektivka Bouven i ja ćemo vas čekati tamo.“ „Ne. Moram da razgovaram sa vama nasamo. Samo sa vama.“ Nije hteo da poklekne pod tim nežno izgovorenim zahtevom. „Možete da razgovarate sa mnom u policijskoj stanici.“ „Ne, ne mogu. Ovo je suviše osetljivo da bi se o tome pričalo.“ Osetljivo. Nezgodna reč. Rekao je: „Jedino o čemu treba da razgovaramo je mrtvi i secirani Gari Rej Troter.“ Nekoliko pramenova svetle kose ispalo je iz neuredne punñe na njenom temenu. Frizura joj je ličila na skrivenu misao, na nešto što je smislila dok je jurila kroz vrata. Bila je obučena u udobnu pamučnu majicu kratkih rukava i gloknastu suknju koja se pružala od širokog pojasa

59

na njenim kukovima do kolena. Kožne japanke na nogama. Tipična letnja garderoba, ništa specijalno, osim što je u njoj bila žena koja je davala zamaman oblik običnoj odeći. Klimnula je glavom u pravcu stepenica koje su vodile do ulaza u njegovu kuću. „Možemo li ući?“ „Nema šanse.“ „Ali, ne smeju da me vide sa vama“, uzviknula je. „Prokleto ste u pravu. Trebalo je o tome da razmišljate pre nego što ste došli. Kako ste uopšte došli?“ „Parkirala sam u Džounsovoj ulici.“ Jednu ulicu dalje. Znači, tko je uspela da mu se prikrade iza leña, a da je ne čuje i ne vidi sve dok ona to ne bude htela. „Kako ste znali gde živim?“ „Telefonski imenik. Mislila sam da A. D. Hačer možete biti vi. Od čega je ono A skraćenica?“ Pošto nije odgovorio, nastavila je: „Mnogo rizikujem dolaskom ovamo.“ „Mora da uživate u rizikovanju. Rizikovali ste doturivši mi onu poruku praktično mužu ispred nosa.“ „Jesam, rizikovala sam da je Kejto vidi i rizikovala sam da me odate. Ali niste. Da li ste pokazali poruku detektivki Bouven?“ Osetio je kako mu se toplota diže u lice i odbio je da odgovori. „Nisam ni mislila da ćete“, rekla je tiho. Rekao je, posramljen i ljut: „Šta ste uradili, iskrali se iz kuće jutros? Ostavili ga u krevetu da spava?“ „Ima jutarnju partiju golfa.“ Primakla se korak bliže. „Morate mi pomoći. Molim vas.“ Nije ga dotakla, ali kao da jeste pošto se toplota sjurila u njegove prepone. Žmarci u preponama, setio se da je Didi rekla. Prilično tačan opis. Poželeo je da je obukao nešto konkretnije nego sintetički šorts za trčanje. „Pomoći ću vam“, rekao je najzad. „Moja je dužnost kao predstavnika zakona da vam pomognem, isto kao i da razrešim slučaj koji se vas tiče. Ali ne ovde i ne sada. Dajte mi vremena da se sredim. Pozvaću detektivku Bouven. Ugovorićemo vreme za sastanak. Ne mora to da bude policijska stanica. Recite gde i mi ćemo biti tamo.“ Pre nego što je završio, oborila je glavu, skrušeno je odmahujući. „Ne razumete.“ Govorila je taman toliko glasno da je jedva čuje. „Ne mogu da pričam o ovome ni sa kim više.“ „Zašto ja?“ Tada je podigla glavu i pogledala ga značajno. Pogledi su im se sreli i ostali su tako povezani. Razumevanje prostruja izmeñu njih. Vazduh zadrhta od nečega što nije bila sunčeva toplota. Za Dankana, sve se lagano udaljavalo osim njenih očiju. Te oči, bezdane poput jezera za kupanje u koje je skakao na glavu iako su ga upozoravali da je to što radi vratolomno. Ta usta. Oblikovana kao da je pružanje zadovoljstva njihova specijalnost. Iznenada, ulazna vrata komšijske kuće se otvoriše, uzbunivši ih. Eliz kliznu u uvučena vrata ispod glavnih stepenica gde nisu mogli da je vide. „Dobro jutro, Dankane“, komšinica ga pozdravi dok je uzimala novine sa trema. „Rano si ustao.“ „Da vežbam dok ne postane suviše vruće.“ „Vidi, vidi, ala smo disciplinovani. Ali, dušo, pazi se ove vrućine. Nemoj se previše naprezati.“ „Neću.“ Vratila se u kuću i zatvorila ulazna vrata. Savio se ispod stepenica u vlažni, pećinoliki ograñeni deo, iznenañujuće hladan i zatamnjen. Služio je kao ulaz u stan u podrumu koji je izdavao u prvo vreme od kada je kupio kuću. Poslednji zakupac je pobegao dugujući mu tri meseca rente. Nije se trudio da ga izda ponovo. Nedostajao mu je dodatni novac, ali ipak mu se svidelo da ima sva četiri sprata kuće samo za sebe.

60

Eliz je stajala u senci leña prislonjenih uz vrata. „Da si izašla odatle“, šapnuo je ljutito. „Sada. I ne poturaj mi više nikakve poruke. Šta je ovo – niži razred srednje škole? Ne znam kakvu igru igraš…“ „Gari Rej Troter je došao u našu kuću da me ubije.“ Dankanovo ubrzano disanje glasno se čulo u poluzatvorenom prostoru. Temenom je skoro doticao nisku tavanicu, gde je paprat virila iz pukotina u malteru. Jedva da je bilo mesta za dvoje odraslih ljudi. Stajao je dovoljno blizu da oseti rub njene suknje na svojim nogama, njen dah na golim grudima. „Šta?“ „Ubila sam ga u samoodbrani. Nisam imala izbora. Da nisam, on bi ubio mene. Poslali su ga da to uradi. Bio je unajmljen da me ubije.“ Govorila je užurbano, reči su joj se saplitale jedna o drugu. Kada je završila, zastala je, duboko, ali kratko, uzdahnula. Dankan je buljio u nju dok je sastavljao njene hitre reči u razumljivu celinu. . Ali čak i kada ih je povezao nije mogao da veruje. „Ne misliš ozbiljno?“ „Izgledam li kao da se šalim?“ „Troter je bio unajmljeni ubica?“ „Da.“ „Ko ga je unajmio?“ „Moj muž.“ Telefon je zvonio kada ju je uveo – bolje reći ugurao – kroz ulazna vrata. Obišao ju je i zgrabio slušalicu, gledajući pravo u nju dok ju je prinosio uvetu. „Da?“ „Jesi li ustao?“ pitala je Didi. „Aha.“ „Zvučiš kao da nemaš daha.“ „Upravo sam se vratio sa trčanja.“ „Imam neke ideje koje se tiču onoga što smo saznali sinoć.“ Nastavio je netremice da posmatra Eliz usredsreñujući misli na novonastalu situaciju. Ona ga je posmatrala sa jednakom napetošću. „Dankane?“ „Tu sam.“ Oklevao je, pa rekao: „Čuj, Didi, curi znoj sa mene, uskoro će ga biti svuda po podu u dnevnoj sobi. Idem da se istuširam, pa ću te pozvati.“ „Okej, ali budi brz.“ Dok je spuštao slušalicu shvatio je da je doneo još jednu nepromišljenu odluku. Već je sebe doveo na opasno sivu teritoriju time što nije rekao Didi za poruku. A sada joj nije rekao ko je u njegovoj dnevnoj sobi i navodi nerazumne tvrdnje o zločinu koji istražuju. U oba slučaja prekršio je policijsku proceduru i svoj lični etički kodeks. Negde usput shvatio je da će ga smatrati odgovornim. Opasno ga je ljutila žena koja je bila kriva za njegovo loše ponašanje i za sukob osećanja koja su ga saletala kada je bio u njenoj blizini. Pa čak i kada nije. Dok je spuštao telefon nazad na stočić, ona promuklo reče: „Hvala.“ „Još mi ne zahvaljuj. I dalje sam pandur sa lešom u mrtvačnici, a ti si dama sa pištoljem koji joj se puši u ruci.“ „Zašto onda nisi rekao svojoj partnerki da sam ovde?“ „Osećam se velikodušno ovog jutra“, rekao je neozbiljnije nego što se u stvari osećao. „Posebno prema gospama u nevolji.“ Odmerenim korakom krenuo je prema njoj. Odao joj je priznanje jer je ostala da stoji gde je bila i nije uzmakla. „Znači, tako ćemo da se igramo?“ „Ja se ne igram. Došla sam, jer nisam znala šta drugo da radim.“ „Zato što me smatraš naivčinom.“ „Ti si policajac!“

61

„Koji je rekao da će da te jebe!“ Njegova neposrednost ju je iznenadila i zbunila, ali se brzo oporavila. „Rekao si mi da je opaska bila povezana više sa mojim mužem nego sa mnom.“ „I imala je“, rekao je pitajući se da li mu je poverovala. Pitajući se da li je on poverovao. Nastavio je da korača prema njoj, terajući je da polako uzmiče. „Kada si se uvalila u nevolju, onda si se toga setila. Ubila si čoveka iz razloga koji tek trebaju da se otkriju. Ali, blago tebi, detektiv koji istražuje fatalnu pucnjavu misli da je priča dovoljna da pije vodu.“ Sada ju je već saterao uza zid i skoro da su se dodirivali nožnim prstima. Naslonio se rukom na zid i uneo joj se u lice. „I da bi me smekšala sažaljenjem i načinila slepim za tvoju krivicu, ti izmišljaš pričicu o unajmljenom ubici.“ „To nije pričica. To je istina.“ „Sudija Lerd želi ubrzani razvod.“ „Ne, on želi da ja umrem.“ Zbog ubeñenja koje je unela u reči. Dankan je za trenutak zastao. Iskoristila je priliku da ga zaobiñe. „Možda bi trebalo da se obrišeš.“ „Izvini. Jednostavno ćeš morati da trpiš smrad.“ „Ne smrdiš, ali zar osušeni znoj ne svrbi?“ Mahinalno se počešao po sredini grudi. Malje su se tamo zamrsile i postale slane. „Mogu to da podnesem.“ „Rado ću sačekati…“ „Zašto muž hoće da te vidi mrtvu?“ pitao je prekidajući joj misao. „I zašto je to tolika tajna da možeš samo meni da je kažeš?“ Napokon je sklopila oči, pa ih otvorila i rekla: „Došla sam kod tebe da ti ovo kažem, lično te pronašla, jer sam osetila da bi ti bio…“ „Lakoverniji?“ „Prijemčiviji. Sigurno više od detektivke Bouven.“ „Zato što sam ja muško, a ona žena?“ „Tvoja partnerka je ostavila neprijateljski utisak na mene. Iz nekog razloga, hemije nam se nisu poklopile.“ „Za razliku od naše, koja misliš da se poklopila?“ Spustila je pogled. „Osetila sam… Pomislila sam…“ Kada je podigla glavu i ogledala ga, njene oči su ga preklinjale. „Hoćeš li bar saslušati bez ikakvih zadnjih misli?“ Prekrstio je ruke na grudima, potpuno svestan da je to podsvesni gest zaštite. Kada ga je tako pogledala, činilo se da ga njene oči dodiruju, a njegova fizička reakcija bila je kao da zaista jeste. „Okej, slušam. Zašto tvoj muž želi da umreš?“ Zastala je za trenutak, kao da sabira misli. „Ti i detektivka Bouven ste shvatili da alarm nije bio uključen.“ „Jer ste ti i sudija vodili ljubav.“ „Da. Posle tog sam pokušala da ustanem i da ga uključim. Ali Kejto mi nije dao da ustanem. Povukao me je nazad i…“ „Shvatam. Bio je napaljen.“ Nije joj se dopala ta primedba. Izraz lica joj se promenio, ali nije odgovorila na njegovu vulgarnost. „Kejto nije želeo da uključim alarm te večeri. Želeo je da Troter uñe u kuću. Kada već budem mrtva, mogao bi potpuno iskreno da kaže da je moja rutina bila da uključim alarm i da me je sprečio da to učinim. Rekao bi da to nikada neće sebi oprostiti, da me samo nije pustio da odem iz kreveta, tragedija bi bila sprečena. Preuzeo bi na sebe krivicu za moje ubistvo i tako bi zaradio sažaljenje svih. Briljantna strategija. Zar ne vidiš?“ „Da, vidim. Ali kada si bila u kuhinji i čula buku, zašto nisi pozvala policiju i odmah tražila pomoć?“

62

„Nisam znala koliko imam vremena.“ Brzo je odgovorila kao da je već znala da će je to pitati i da će morati da ima spremljen odgovor. „Moj instinkt je bio da se zaštitim. Tako da sam uzela pištolj iz fioke u foajeu.“ Dankan je čupkao donju usnicu kao da razmišlja o tim rečima. „Htela si da imaš pištolj u slučaju da te Troter napadne pre nego što pozoveš 92.“ „Verovatno sam tako razmišljala. Nisam sigurna da sam uopšte razmišljala. Samo sam reagovala. Bila sam uplašena.“ Skljokala se na klupu pored klavira i pokrila lice rukama, masirajući čelo jagodicama prstiju. Taj položaj joj je ogolio zadnji deo vrata i Dankanov pogled se prikovao za njega, kao i one večeri na dodeli nagrada. Trepnuo je da bi odagnao pomisao kako je tu ljubi. „Bila si uplašena“, rekao je, „ali dovoljno hrabra da odeš do radne sobe.“ „Ne znam odakle mi hrabrost. Mislim da sam se ponadala da sam pogrešila. Nadala sam se da je ono što sam čula udarac grane o strehu, ili rakun na krovu, bilo šta. Ali znala sam da nije. Znala sam da je neko unutra i čeka me. Očekivala sam to već nekoliko meseci. Ne baš provalu. Ali nešto. Ovo je bio trenutak kog sam se užasavala.“ Stisnula je pesnicu na grudi, tačno iznad srca, povlačeći platno majice preko grudi. „Znam, detektive. Znam.“ Prošaptavši to, podigla je glavu i pogledala ga. „Gari Rej Troter nije bio lopov kog sam uhvatila u krañi. Bio je tamo da me ubije.“ Dankan se uštinu za koren nosa i zatvori oči kao da se naporno koncentriše, pokušavajući da sklopi detalje u svojoj glavi. Zapravo, morao je da uradi nešto da se ne bi udavio u tim njenim prokletim očima ili da ne bi otvoreno buljio u njene grudi. Želeo je da je privuče k sebi, poljubi je i uveri se da li njena usta ispunjavaju očekivanja. Umesto toga, štipkao se za kožu meñu očima sve dok ga nije vraški zabolelo. Pomoglo mu je da se sabere. U neku ruku. „Gari Rej Troter teško se uklapa u profil plaćenog ubice. Gospoño Lerd.“ Dodao je ime da bi u svojoj glavi ponovo uspostavio sliku ko je ona. „Ne mogu to da objasnim.“ „Pokušajte.“ „Ne mogu“, rekla je, a glas joj se slamao. Čučnuo je ispred nje i shvatio da će upravo staviti svoje dlanove na njena kolena. Sada su bili licem u lice, jedva razdvojeni. Sa ove razdaljine, trebalo bi da može da primeti bilo kakvo lukavstvo. Trebalo bi da može. „Kejto Lerd vas želi mrtvu.“ „Da.“ „On je bogat i uticajan čovek.“ „To ne isključuje njegovu želju da me ubije.“ „Ali, unajmljuje niskorazrednog ubicu da završi posao?“ Skeptično je odmahnuo glavom. „Znam da zvuči neuverljivo, ali kunem se da je istina.“ Gledao ju je u oči tražeći znake paranoje ili halucinacija uzrokovanih drogom. Nije ih bilo. Muž ju je obožavao, tako da nije bilo moguće da je pokušavala da začini svoje svakodnevno bivstvovanje stvaranjem malo uzbuñenja. Šizofrenija? Moguće. Kompulzivni lažov? Možda. Bilo je moguće i da je govorila istinu, ali šanse za to su bile toliko tanke da su bile zanemarljive. Znajući Kejta Lerda, znajući Garija Reja Trotera, jednostavno se nije slagalo. Ono u šta je Dankan sumnjao, u šta je verovao svom instinktu koji je od njega i napravio dobrog detektiva, bilo je da je pokušavala da zaštiti roñenu slatku guzicu, i da je, zbog onog što joj je rekao one večeri na dodeli nagrada, pokušavala da ga upotrebi kao štit. Zašto je njenom slatkom dupencetu bila potrebna zaštita, još nije znao. Ali, na osnovu onoga što su Didi i on otkrili sinoć u kancelariji Majera Napolija, uskoro će i to saznati. U meñuvremenu, do ludila ga je dovodilo to što je mislila da može lako da manipuliše njime i hteo je da joj to kaže.

63

Ipak je, za trenutak, nastavio da igra po njenom. „Neuerljivo je upravo reč koju bi upotrebio, gospoño Lerd. Ne mogu u glavi da složim sliku sudije koji stupa u kontakt sa nekim ko je tako neugledan kao Troter.“ „Sve što znam je sledeće. Da tada nisam imala pištolj – i nisam pucala prva, bez obzira koliko teorija uprkos tome možete da smislite – bila bih mrtva. Kejto bi ispričao ovu priču o lopovu uhvaćenom na delu i ko mu ne bi poverovao?“ Ustala je iznenada i umalo oborila Dankana. „On je sudija vrhovnog suda. Potiče iz bogate, uticajne porodice. Nikada nikome ne bi palo na pamet da bi on unajmio nekoga da mu ubije ženu.“ „Meni sigurno ne bi.“ Boja njegovog glasa natera je da okrene pogled prema njemu. Slegnuo je ramenima. „Mislim, trebalo bi da bude lud, zar ne?“ „Ne znam na šta mislite?“ „Ma, hajdete, molim vas“, podrugnu joj se, podjednako zajedljivog osmeha. „Koji bi čovek pri zdravoj pameti želeo da se otarasi žene poput vas?“ Pomno ga je posmatrala nekoliko trenutaka, pa rekla tiho, glasom u kome se osećao poraz: „Vi mi ne verujete?“ Osmeh je nestao sa njegovog lica i glas mu je postao grub. „Nijednu prokletu reč.“ „Zašto?“ Glas joj je postao slab. Da nije bolje znao, pomislio bi da je stvarno dovedena u nedoumicu. Da bi sprečio sebe da poklekne, cinično je šmrknuo. „Sudija je pribavio sebi svoju ličnu toples-konobaricu.“ Duboko je udahnula, a poraz se još dublje očitavao na njoj. „Oh.“ „Jeste. Oh.“ „Pošto sam radila u toplesu, ja sam automatski lažov, je l' tako?“ „To nikako. Ali ne čini tvoju priču uverljivom. Mislim, sudija može da gleda, pipa, tuca, a ne mora da daje bakšiš. Ti si ostvarenje mokrog sna svakog muškarca.“ Nastavila je da bulji u njega nekoliko sekundi, a njena povreñenost i zbunjenost brzo su prešli u bes. „Vi ste okrutni, detektive.“ „Mnogi mi to kažu. Pogotovo oni za koje znam da me lažu.“ Okrenula mu je leña i odmarširala prema vratima. Prešao je sobu u tri duga koraka i uhvatio je dok se nespretno borila sa zasunom na vratima. Zgrabio ju je za ramena i okrenuo je prema sebi. „Zašto si došla ovamo?“ „Rekla sam ti!“ „Sudija je unajmio Trotera da te ubije.“ „Da!“ „Sereš! Video sam ga kada je sa tobom. Ne može da drži ruke dalje od tebe.“ Pokušala je da se iskobelja iz njegovog stiska, ali on joj nije dao. „Vi ste njegova dragocena imovina, gospoño lerd. Taj markizni dijamant na vašoj levoj ruci vas je povukao sa tržišta, a njemu kupio džakuzi i repete u krevetu. I sve je po zakonu, uredno i dolično uvezano venčanim listom. A sada, zašto bi on želeo da vas ubije?“ Ostala je nema, zagledana u njega. „Zašto? Ako treba da poverujem u ovu srceparajuću priču, moram da čujem motiv. Navedite jedan.“ „Ne mogu!“ „Jer ga nema.“ „Ima ga, ali ne mogu da rizikujem toliko. Ne… ne sada.“ „Zašto?“ „Zato što mi ne biste verovali.“

64

„Možda i bih.“ „Niste poverovali ni u šta drugo.“ „Tako je. Nisam. Kejto Lerd nema nikakav motiv da vas ubije. Vi, sa druge strane, imate odličan motiv za dolazak ovamo i pokušaj da me pridobijete na svoju stranu.“ „O čemu to pričate?“ „Ne želite da saznam šta se desilo te noći.“ „Ja…“ „Šta je vama bio Troter?“ „Ništa. Nikada ranije ga nisam videla.“ „O, mislim da jeste. Mislim da ste znali ko vas čeka u toj sobi, i zato ste se, umesto da pozovete policiju, naoružali napunjenim pištoljem, iz koga ste, usput, znali da pucate vrlo precizno.“ Uneo joj se u lice i rekao šapatom: „Ovolicno mi fali da vas uhapsim za ubistvo.“ To nije bila istina, ali hteo je da vidi kako će reagovati. Reagovala je dramatično. Primirila se, ubledela i izgledala veoma uplašeno. „Pa, vidim da me pomno pratite“, rekao je. „Želite li sada da promenite vašu priču?“ Udvostručila je napor da se oslobodi njegovog stiska. „Pogrešila sam što sam došla ovamo.“ „Potpuno ste u pravu.“ „Pogrešila sam što se vas tiče. Mislila sam da ćete mi verovati.“ „Ne, ono što ste vi mislili bilo je da ako se pojavite kod mene izgledajući izazovno poput nenameštenog kreveta, ja ću zaboraviti na jadnog Garija Reja Trotera. Ako bi jedna stvar vodila drugoj i mi završili u krevetu, možda ću potpuno da zaboravim na pucnjavu.“ Sada besna, snažno se odgurnula od njegovih grudi. „Pustite me.“ Lagano ju je protresao, zahtevajući: „Nije li to razlog ovog tajnog sastanka?“ „Ne!“ „Onda mi reci koji to motiv Kejto Lerd ima zbog kog bi želeo da te ubije.“ „Ne bi mi verovao.“ „Iskušaj me.“ „Već jesam!“ Praktično mu je zavrljačila reči u lice i srela njegov vreli pogled sa jednakom žestinom. Grudi su joj se podizale i spuštale pripijene uz njegove. Bio je opasno svestan toga, žestoko svestan svake tačke u kojoj su se dodirivali. „Jedini razlog zašto sam došla ovamo bila je nada da ću te ubediti u to da moj muž želi da me ubije.“ Glas joj je bio nabijen osećanjima, vibracije su se širile od njenog tela prema njegovom. „I zato što mi ne veruješ, on će to i učiniti. A najbolje je to što će se izvući.“

65

Deveto poglavlje „Druga partija počela je u jedanaest i deset“, rekla je Didi dok je ubacivala slane ribice u usta. Ona i Dankan bili su u baru kantri kluba 'Srebreno doba'. Bila je gužva ovog subotnjeg popodneva. Letnja kolekcija Ralfa Lorena bila je dobro zastupljena. Dankan je osećao da štrči u svom sportskom sakou, ali su futrola preko ramena i pištolj od devet milimetara bili još primetniji od sakoa. Meñu gostima su bili lokalne političke figure, lekari sa privatnom praksom, vlasnici nekretnina koji su se bogatili na 'pticama selicama' koje su se svake zime premeštale u jatima prema terenima za golf na Jugu, i Sten Adams, advokat odbrane koji je upravo zastupao krem profesionalnih kriminalaca, od kojih je najistaknutiji bio Robert Savić. Adams se prenerazio kada su Dankan i Didi ušetali, pa se pažljivo pretvarao da ih ne vidi. Što je bilo podjednako dobro, pomislio je Dankan. U njegovom sadašnjem raspoloženju, ne bi verovao u svoj temperament ako bi ga advokat podbadao pominjući svog čuvenog klijenta. Iako se Savić nije isticao od poništenja postupka protiv njega, Dankan ni za trenutak nije pomislio da je na odmoru od svojih kriminalnih delatnosti. Samo je bio dovoljno pametan da drži glavu dole, dok se strasti ne stišaju. Dankan je takoñe mislio da planira najbolji trenutak i najefikasniji način da udari na njega. Znao je da Savić to radi. Praktično mu je obećao onog dana u sudnici. Bilo je samo pitanje vremena kada će se to desiti. Na nesreću, kao službenik zakona, Dankan nije mogao da krene na Savića bez provokacije. Morao je da sedi, čeka i pita se. To je verovatno beskrajno zabavljalo Savića. Pošto je video značke, šanker im je pića poslužio gratis. Bar je imao lep interijer – tamno drvo, biljke iz džungle u saksijama, mesingane lampe, živahna ali prijatna muzika. Limunada koju je Dankan naručio bila je rukom ceñena. Klima je radila dovoljno da zadrži vrelinu i toplotu napolju, sa druge strane ogromnih, zatamnjenih prozora. Pogled na smaragdni golf teren bio je veličanstven. Ovo nije bilo loše mesto da se provede sparno popodne. Dankan bi radije bio na bilo kom drugom mestu. Didi očisti mrvice od ribica sa prstiju i primeti: „Ono mora da je zamena gospoñe Lerd.“ Klimnula je prema atraktivnoj mladoj ženi koja je nosila poslužavnik sa pićima četvorici sredovečnih muškaraca. Prestali su da raspravljaju o partiji golfa dovoljno dugo da bi namigivali i flertovali. „Ona i sudija su venčani skoro tri godine“, reče Dankan. Nisi li mi tako rekla? Klub je verovatno promenio gomilu konobarica posle gospoñe Lerd. Didi se okrenula prema vratima kada je grupa muškaraca ušetala unutra. Kejto Lerd nije bio meñu njima. „Igrao je dve partije jednu za drugom, a počeo je pre sedam sati jutros. Da ne poveruješ da bi to neko dobrovoljno uradio.“ „Morala bi da mi držiš pištolj uperen u glavu.“ „Ne voliš golf?“ „Suviše sporo. Previše pasivno. Nema dovoljno akcije.“ „Sviranje klavira nije baš aktivan sport.“ „Ne sviram klavir.“ „Važi.“ Pogledala je na sat. „Momak na recepciji reče da bi trebalo da završi uskoro.“ Bar Eliz nije lagala o partiji golfa. Rekla je da je imao rano zakazano. Rekla je mnogo stvari. Poslednja stvar koju je rekla bila je da će je muž ubiti, i kad bude, da će se izvući, i da će Dankan biti kriv za to, jer joj nije verovao. Onda se izmigoljila iz njegovog zagrljaja i tresnula vratima kada je izašla. Njeno migoljenje ostavilo ga je sa erekcijom osuñenom na propast i disanjem težim od onoga kakvo je bilo posle pretrčanih osam kilometara kroz sirupasti jutarnji vazduh. Bio je toliko ljut - na nju što

66

ga je uvukla u svoju malu dramu, na sebe što joj je dozvolio da to uradi – i isfrustriran, da je treskao pesnicama po ulaznim vratima. Još ga je bolelo. Opustio je i stegnuo prste u pokušaju da olakša sevajući bol. Posle tog izliva besa, sasuo je u sebe dva litra vode dok je stajao ispod hladnog tuša, koji je smanjio znojenje i ispumpao njegovu ponadanu a ipak razočaranu kitu. Onda je pozvao Didi, kao što je i obećao. Stigla je ispred njegove kuće u dogovoreno vreme, donevši doručak, pecivo i dve šolje kafe, jer, kao što je imala običaj da kaže: „Tvoja je grozna.“ Imala je ceo dan isplaniran. Gunñajući, podsetio ju je da je on i dalje stariji po činu u timu, mentor. „Ti si štićenica.“ „Hoćeš da se pozivaš na čin, u redu. Šta ti misliš da bi trebalo da uradimo?“ „Mislim da bi trebalo da sudiji obznanimo ono što smo sinoć saznali. Živo me zanima njegova reakcija.“ „To sam upravo rekla.“ „Zato sam se složio sa tim da mi budeš partner. Pametna si.“ Namrštio se preturajući po kesi sa hranom. „Nisi uzela sa borovnicom?“ Održavao je poznate, svañajuće doskočice, jer se sve vreme dok su bili u njegovoj kući plašio da će Didi osetiti da je Eliz bila tu. U trenutku kada je propustio svoju partnerku kroz ulazna vrata očekivao je da će se ukopati u mestu i reći: „Da li je Eliz Lerd bila ovde?“ Jer za njega je njena bit bila toliko jaka i prožimajuća. Mogao je da je oseti, namiriše, kuša. Kada je bila na pola drugog peciva, predložio je Didi da pozove kantri klub 'Srebreno doba'. „Otkud to?“ „Subota je. Imam nagoveštaj da sudija igra golf.“ Didi je pozvala klub i potvrdila ono što mu je Eliz rekla. Obavestili su Didi da sudija igra drugu partiju. Njihov plan je bio da ga sačekaju da završi, uhvate ga opuštenog i nepripremljenog, zapljusnu ga onim što su saznali sinoć i ocene njegovu reakciju. Čekali su više od pola sata. Dankan je baš hteo da naruči još jednu limunadu u nedostatku nečeg što bi radio kada im se približio šanker. „Upravo su zvali sa recepcije, rekli su da vam prenesem da sudija Lerd ruča na terasi.“ Pokazao im je francuska vrata s jedne strane bara, koja su vodila u atrijum. Tako je bar šanker nazvao otvoreni hodnik okružen olistalom glicinijom. „Odvešće vas pravo do terase za ručavanje.“ „Nadam se da je u senci“, promrmlja Dankan. Stolovi postavljeni na terasi bili su zaista u senci suncobrana belih poput padobrana, oivičeni pamučnim kićankama. Na svakom stolu stajala je saksija blistavih ružičastih japanskih ljubičica. Sudija je sedeo za jednim, pamučne salvete prebačene preko lanenih pantalona i čašom nečega što je ličilo na viski. Ustao je kada su se približili. Njih su obavestili da je sudija na terasi, ali i njega su obavestili da ga detektivi čekaju u baru. Nije bio iznenañen što ih vidi, ali ni preterano uzrujan. Naravno, imao je publiku. Dankan je bio svestan znatiželjnih pogleda koje su im upućivali drugi koji su ručali, dok se sudija rukovao sa njim i Didi i ponudio im da sednu za sto. „Upravo sam hteo da ručam. Nadam se da ćete mi se pridružiti.“ „Ne, hvala“, reče Didi. „Kasno smo doručkovali.“ „Popićete bar piće, onda.“ Mahnuo je konobaru koji je požurio do njih. Didi je naručila koka-kolu bez šećera. Dankan se prebacio na ledeni čaj. „Kakva je bila partija? Partije?“ Didi ispravi samu sebe, darujući sudiju svojim najlepšim osmehom. Žene ok nje bile su obučene u letnje haljine i široke majice bez rukava, dičeći se pocrnelim tenom i pedikiranim noktima. Ako su joj i nabijale komplekse u njenom tamnom šivenom odelu i klasičnim cipelama, nije to odavala. Dankan joj se divio zbog toga.

67

Sudija je skromno priznao osamdeset u prvoj i osamdeset četiri u drugoj partiji. U trenutku kada ga je pohvalila, sudija primeti da Dankan otresa graške znoja sa čela. „Priznajem da je vrućina ovde, detektive Hačeru.“ Nasmešio se izvinjavajući se. „Pokoravam se svojoj supruzi kojoj je ponekad hladno u prostoriji sa klimom. Više voli terasu nego termostat koji spusti temperaturu na petnaest stepeni.“ Dankan je zaustio da ukaže na očigledno – da njegova žena nije tu – kada je osetio da mu se kamen spušta u želudac dok je sudijino lice vedrio osmeh. „A evo i nje.“ Ustao je, bacio salvetu na sto i otišao da presretne Eliz koja je pratila hostesu prema njihovom stolu. Kejto Lerd ju je zagrlio. Skinula je naočare za sunce da bi mu uzvratila zagrljaj i preko muževljevog ramena ugledala Dankana, koji je stajao pored svoje stolice, čak ni ne registrujući da je ustao. Oči su joj se neznatno raširile, ali ih je tako brzo odvratila od njega da je pomislio da je možda to umislio. Čim ju je sudija pustio vratila je tamne naočare na lice. Bila je obučena u zanosno belo, kao da je htela da slaže boje sa suncobranima. Obukla je jednostavnu bluzu bez rukava i laganu suknju. Ukusno. Ispravno. Neotkrivajuće. A zašto se njegov mozak odmah zapitao šta je bilo ispod? Osećao se kao da je upravo primio udarac u jaja. Po drugi put tog jutra, neočekivano pojavljivanje Eliz Lerd činilo je da se oseća nesputano, što je njemu bilo nepoznato osećanje. Do sada, njegove veze sa ženama zavisile su od njegovog raspoloženja, nivoa zainteresovanosti i količine vremena koje je imao. Žensko interesovanje bilo je obično zagarantovano. Nikada se nije preterano koristio svojim izgledom, i čak je uspeo da održi prijateljske veze sa skoro svim bivšim devojkama. U retkim slučajevima kada na njegovo interesovanje nije bilo odgovoreno, prihvatio je to bez ljutnje i nije se osvrtao. Ni jedna žena nije mu slomila srce. Zaprosio je devojku samo jednom: prijateljicu iz detinjstva sa kojom je ostao veoma blizak. Povod je bila proslava njegovog trideset petog roñendana. Ukazao joj je da niko od njih dvoje ne postaje mlañi, da su oboje ostali sami iz nekog razloga i da je razlog možda taj što treba njih dvoje da se venčaju. Njeno: „Jesi li poludeo?“ shvatio je kao ne i razumeo ono što je ona već znala. Veoma su voleli jedno drugo, ali nisu bili zaljubljeni jedno u drugo. Imao je više žena od nekih muškaraca. Mnogo manje od drugih. Ali nikada glavnog osumnjičenog u istrazi. I nikada udatu ženu. Eliz Lerd bila je i jedno i drugo. Što je činilo ovu neobično jaku privlačnost prema njoj ne samo nesrećnom, nego potpuno zabranjenom. Recite to njegovim nadraženim čulima. Sudija ju je dopratio do stola i pridržao joj stolicu. Seo je i vratio salvetu u krilo, pa uhvatio ženu za ruku, držeći je izmeñu svojih dlanova. „Pozvao sam Eliz i pitao je da li bi mi se pridružila na ručku. Mislio sam da bi joj godilo da izañe iz kuće.“ Srdačno joj se nasmešio. „Očigledno smo mislili isto. Hvala na pozivu.“ Uzvratila mu je osmeh, pa pogledala u Didi preko saksije ljubičica. „Zdravo, detektivko Bouven.“ „Žao nam je što vam upadamo na sastanak uz ručak, gospoño Lerd. Ali verovatno je dobro što ste i vi ovde. Upravo hoćemo da saopštimo sudiji poslednji razvoj dogañaja.“ Eliz pogleda u Dankana. „Kakav razvoj dogañaja?“ „Nešto što je iskrslo sinoć.“ Kada je to izrekao, shvatio je da je uverava da nije rekao ništa Didi za njenu posetu njegovoj kući. Njeno očigledno olakšanje nije učinilo da se oseća bolje zbog toga. Konobar je stigao sa pićem za njega i Didi, zajedno sa limunadom za Eliz. Izgledala je isto poput one koju je on popio u baru, osim što je njena poslužena sa jagodom veličine jabuke nataknutom na čačkalicu od providne plastike. Sudija je naručio još jedan viski. Konobar je pitao da li žele meni, ali sudija je rekao da će mu staviti na znanje kada budu spremni. Didi je zatražila slamčicu i konobar se preterano

68

izvinjavao što je nije doneo. Ova pometnja omogućila je Dankanu i Eliz da razmene dug pogled. Bar je gledala prema njemu. Nije mogao da joj vidi oči kroz tamne naočare. Znoj mu se u potocima slivao niz telo i to ne zbog vrućine. Napetost za stolom bila je opipljiva. Iako su se svi ponašali kao da uživaju u društvu, pretvarajući se da je ovo obično okupljanje bez ikakvog povoda, svi su znali da nije tako. Niko nije progovorio dok slamčica nije stigla. Zahvalila je konobaru klimanjem glave, oljuštila omot i zabola je u čašu. „Sudijo Lerd, da li vam je poznat Majer Napoli?“ Nasmejao se. „Naravno. Bio je u mojoj sudnici nebrojeno puta.“ „Kao optuženi?“ upita Didi. „Samo kao svedok“, odgovori sudija spokojno. „U korist koga?“ „Zavisilo je od slučaja, svedočio je i u korist tužitelja i u korist odbrane.“ „Ko je on?“ „Izvini, draga.“ Sudija se okrenuo ka Eliz. „Majer Napoli je privatni detektiv.“ „Da li ste ikada čuli za njega, gospoño Lerd?“ Eliz je uklonila naočare sa lica i uputila Didi miran pogled. „Da jesam, ne bih pitala.“ Bora se pojavila izmeñu sudijinih obrva. „Pomenuli ste razvoj dogañaja.“ Sudija se obratio Dankanu, pa je on i odgovorio. „Majer Napoli je nestao. Zvanično je potvrñeno jutros. Prošlo je više od dvadeset četiri časa otkada ga niko nije video ili čuo. Njegova sekretarica, koja izgleda da mu je najbliža, uverena je da je upao u neku podlu igru.“ Sudija je pažljivo saslušao svaku reč. Kada je Dankan završio, lako je slegnuo ramenima. „Žao mi je da to čujem. Nadam se da je sekretarica pogrešila, ali kako je to povezano sa nama? Kakve veze može da ima nestanak privatnog detektiva sa onim što se preksinoć desilo u našoj kući?“ Dankan i Eliz ukrstiše poglede. „Našli smo ime Garija Reja Trotera meñu papirima na Napolijevom stolu.“ Njene usne se rastaviše neznatno, ali Dankan nije očekivao da će reći bilo šta, a i nije. U stvari, niko dugo nije progovorio ništa značajno. Konačno Didi pročisti grlo. „Detektiv koji istražuje Napolijev nestanak primetio je Troterovo ime zabeleženo na parčetu papira. Zapravo na podsetniku sa njegovim logom. 'Sa stola Mejera Napolija'. Detektiv je mislio da je to slučajno, pošto je Troter nedavno… preminuo. Znao je da ćemo detektiv Hačer i ja misliti da je to interesantno, i bio je u pravu. Razgovarali smo sa Napolijevom sekretaricom sinoć.“ „I?“ pitao je sudija. „I, ništa.“ Odgovori Didi. „Troter nikada nije kod sekretarice zakazao sastanak sa Napolijem. Ne seća se da je itko pod takvim imenom bio u kancelariji, ali, naravno, to ne znači da se Troter i Napoli nisu sastali na nekom drugom mestu. Očigledno jesu. Ili su bili u nekakvom kontaktu, jer je sekretarica potvrdila d je rukopis na poruci Napolijev.“ Pogled joj je preleteo sa sudije na Eliz i nazad. Sudija se zakikotao. „Nabacili ste dosta pretpostavki, detektivko. Bilo koja od njih može biti činjenica. Ili ni jedna. Možda je Napoli preko tračeva čuo da je Troter umro tokom zločina. Njegovo ime ga je podsetilo na nešto i Napoli ga je pribeležio da se kasnije na to podseti. Ko zna kada su se njihovi putevi ukrstiti? Možda mu je Troter dugovao pare.“ Nasmešio se nežno i unekoliko povlañujuće. „Zar nisu i ovo moguće pretpostavke isto koliko i vaše?“ Dankan se ne bi iznenadio da je Didi skočila sa stolice, poletela preko stola i sručila ga na njegovu snishodljivu guzicu. Ne bi je ni krivio. Umesto toga postiñeno se nasmešila sudiji. „Detektiv Hačer me stalno grdi što brzopleto izvlačim zaključke. To mi je karakterna mana. Meñutim, on se slaže sa mnom ovog puta.“ Sudija pogleda prema Dankanu tražeći objašnjenje. Dankan klimnu glavom Didi, pokazujući mu da je podijum još njen.

69

Rekla je: „Majer Napoli je čovek sumnjive etike, ali bije ga glas da ima pamćenje oštro poput britve. Nije mu bilo potrebno da ostavlja sebi podsetnike. Zapisao je ime Garija Reja Trotera iz nekog drugog razloga.“ Eliz je u tišini pratila ovaj razgovor, ali sa velikom pažnjom. „Da li vi hoćete da kažete…“ Onda je zbunjeno zatresla glavom i upitala: „Šta vi hoćete zapravo da kažete?“ „Mislim da mogu da ti odgovorim, draga“, rekao je sudija. „Oni hoće da nagoveste da postoji veza izmeñu Napolija i Trotera, i slobodnom asocijacijom, izmeñu Napolija i nas. Je li tako, detektivko Bouven?“ U svetlu njegove osornosti, odgovorila mu je izvanredno pribrano. „Ne nagoveštavamo ništa, sudijo Lerde. Ali nam je privukla pažnju slučajnost da nije proteklo ni dvadeset četiri časa od kada je Troter upucan u vašoj kući, a njegovo ime se pojavljuje na stolu privatnog detektiv koji se, takoñe, slučajno, vodi kao nestao. Čudno je to, u najmanju ruku.“ „Žao mi je. Ne mogu da objasnim zašto je to čudno.“ Didi je nastavila sa svojoj tipičnom upornošću. „Pokušajte, molim vas, sudijo. Ako je postojala veza, bez obzira na to koliko davna ili udaljena, možda bi mogla da objasni kako je Troter izabrao da provali u vašu kuću. Čini se neverovatno da ju je izabrao nasumice. To je taj neobični detalj ovog slučaja sa kojim jednostavno ne možemo da se pomirimo. Zašto je izabrao d opljačka vas?“ „Na nesreću, gospodin Troter nije u mogućnosti da nam to kaže, pa zato sumnjam da ćemo ikada saznati“, rekao je. „Mogao je da čuje za nas od Napolija, pretpostavljam, ako su imali kontakte, pa čak i površne. Preko toga, ne bih mogao da pogañam.“ „Nikad niste imali direktan kontakt sa Napolijem?“ „Ne van moje sudnice. Moja žena nije ni čula za njega do pre nekoliko minuta.“ „Da li je to tačno, gospoño Lerd?“ „Jeste. Nikada nisam čula za Napolija. Ni Trotera.“ Didi posisa poslednje kapi koka-kole kroz slamku. „Onda smo izgleda uzalud trošili vaše vreme. Hvala vam za koka-kolu.“ Uzela je svoju torbicu i sudija je to shvatio kao znak da je razgovor završen. „Prave odličnu salatu od škampa“, rekao je. „Bilo bi mi zadovoljstvo da vas častim.“ Didi mu je zahvalila na ponudi ali je odbila. Sudija je ustao i rukovao se sa oboma. Didi se nasmešila Eliz i pozdravila je. Dankan je nameravao da proñe pored Elizine stolice, kada je zastao i pružio joj ruku, skoro kao da prkosi sebi. Kao prvo, nije lako rukovati se sa ženom na koju ti se digô i da pri tom ona to zna. I drugo, razmišljao je o tome šta se desilo kada su se poslednji put rukovali. „Do viñenja, gospoño Lerd.“ Oklevala je, pa prihvatila ispruženu ruku. Ili ju je ščepala? „Do viñenja.“ Bilo je teže odvratiti oči od njenih nego povući ruku. Krenuo je u prostorije kluba i kroz salu za ručavanje prateći Didi. Da bi slobodno razgovarali, sačekali su da izañu u foaje i da Didi da revers za kola. „Šta misliš?“ Pre nego što je Dankan mogao da odgovori, Sten Adams im se približio. „Pa, naredniče detektive Hačeru, vidim da ste se ti i sudija Lerd poljubili i izmirili od Savićevog suñenja.“ Nacerio se Dankanu pa pozdravio Didi. „Je l' ovako ti provodiš svoje slobodno vreme?“ pitala je. „Visiš u kantri klubu dok Savić ne ubije još nekoga?“ Advokat se nasmejao, ali se uozbiljio kada se okrenuo prema Dankanu. „Vi istražujete pucnjavu u sudijinoj kući od pre neko veče? Kako se beše zvao lik, Troter?“ Dankan nije bio iznenañen time što je Adams znao za incident. Kao što je Didina prijateljica rekla, priča je podigla prašinu. Bilo je i u novinama. Suptilno. Sudija, koji je obično uživao u svetlu medijske pažnje, sigurno je naplatio uslugu šefu redakcije.

70

Priča je bila zakopana na desetoj strani i nije bilo skoro nikakvih detalja. Prema toj kratkoj priči, Troter je bio uljez koji je pokušao da ugrozi život gospoñe Lerd, a zatim umro. Što se tiče javnosti, mogao je da umre i od infarkta ili kolere. Sten Adams reče: „Mislio sam da je samoodbrana. Otkud to da radite na slučaju?“ „Isto kao i ti, uvek pokušavamo da nabacimo sebi neki posô.“ Dankanov kez bio je druželjubiv poput advokatovog, ali i jednako neiskren. Adams je znao d od njih neće izvući više informacija. „Pa, ako se ispostavi da gospoñi Lerd treba dobar advokat odbrane, nadam se da ćete e preporučiti.“ Okrenuo se i taman stigao do ulaznih vrata, kada Didi viknu za njim. „O, gospodine Adams, upravo se setih. Vaš stomatolog je zvao. Vreme je da ih ponovo izbelite.“ Kucnula je po svojim prednjim zubima. Advokat pucnu na nju kao iz pištolja i reče: „Dobra fora, detektivko. Baš dobra.“ Tada je nestao. Didi je gunñala sebi u bradu. „Šupak. Svaki put kada pomislim na ono poništenje…“ Zarežala je i stisnula pesnicu. Dankan je gledao u njenom pravcu, ali kroz nju. Nije mislio ni o Saviću ni o njegovom ljigavom advokatu. Mislio je na sudiju. Njegove krem lanene pantalone, njegovo opušteno i uglañeno držanje. „Piće, bar… Prave odličnu salatu od škampa.“ Nije mu čak ni znoj probio. „Evo kola“, rekla je Didi i krenula prema vratima. Shvativši da je ne prati, okrenula se. „Dankane?“ Ali on je i dalje mislio na sudiju. Kako uzima ženu podruku. Posesivno. „Reci mi koji motiv bi Kejto Lerd imao da te ubije.“ „Ne bi mi verovao.“ Odlučivši se u deliću sekunde, Dankan reče Didi da krene. „Promuvaću se ovde još neko vreme.“

71

Deseto poglavlje Sudija i gospoña Lerd nisu žurili sa ručkom. Dankan ih je špijunirao – pogledao je na sat – trajalo je sat i dvanaest minuta. Didi se bunila protiv odlaska, podsećajući ga da ako ona ode, on će morati da se vrati peške. Rekao je da će da pozove taksi i insistirao da se vrati u Barake i vidi da li je stigao izveštaj balističara za ona dva pištolja iz kojih je pucano u kući Lerdovih. Prvenstveno ga je zanimalo da zna da li je Troterov pištolj upotrebljavan u nekom drugom zločinu, ali je odlučio da ne bi bilo loše proveriti i pištolj iz kog je pucala Eliz Lerd, pa nek ide život. Dankan je takoñe zamolio Didi da proveri kod Konga ima li novosti o nestalom Majeru Napoliju. „Ako Kong nije danas u kancelariji, zovi ga na mobilni.“ Bilo je moguće da je sekretarica privatnog detektiva pogrešila i da je bio negde sa svojom novom devojkom. Tada bi ovaj slučaj, i Dankanov život zajedno s njim, postao mnogo jednostavniji Pošto je ispratio Didi, Dankan se vratio u salu za ručavanje kantri kluba i zauzeo sto odakle je mogao nesmetano da posmatra sto Lerdovih na terasi. Sudija je naručio sendvič sa pečenom govedinom, Eliz preporučenu salatu od škampa. Dva puta su neki ljudi zastajali pored njihovog stola da kratko porazgovaraju, ali te kratke razgovore većinom je vodio sudija. Bilo je par prekida razgovora meñu Lerdovima, ali izgledali su potpuno udubljeni u njega. Kada su završili obrok i čekali da im sklone tanjire, on je milovao po njenoj goloj ruci od ramena do lakta i čak podigao njenu ruku do usana i poljubio je u dlan. Tokom sedamdeset dva minuta kada ih je Dankan posmatrao, nije video ništa što bi moglo da ukaže na to da želi da je ubije. Umesto toga, Kejto Lerd je izgledao poput čoveka koji je opijen ženom koju bi možda želeo da jebe do smrti, ali da nema nameru da je se drugačije otarasi. Kada je sudija mahnuo konobaru da donese račun, Eliz se izvinila i otišla od stola. Nije videla Dankana kada je prošla kroz salu za ručavanje u kojoj je sedeo. Ustao je i pratio je kroz prazan hodnik i video da ulazi u ženski toalet. Čekao je, šetkao se, nervozno bacajući pogled na terasu. Sudija je potpisao račun, stavio u džep svoju priznanicu i ustao od stola. „Sranje!“ siknuo je. Ali, srećom, pre nego što je sudija stigao do vrata, grupa za drugim stolom ga je pozvala i zaustavila da popričaju. Nadao se da imaju o mnogo čemu da čavrljaju. Okrenuo se, osetivši kretanje iza sebe. Kada ga je ugledala, Eliz se ukopa na pola puta. „Pokušavaš da li da se pojaviš ili da se zavučeš nazad da napuderišeš nos?“ Zakoračila je u hodnik i pustila da se vrata iza nje zatvore. „Mislila sam da si otišao.“ „A ja sam mislio da si se možda predomislila.“ „U vezi s čim?“ „U vezi sa gomilom sranja koju si mi rekla jutros.“ „Rekla sam istinu.“ „Hajde, hajde. Zar je to način da pričaš o svom mužu nakon što te je počastio romantičnim ručkom?“ Njegove oči su ljutito sevale. Pokušala je da ga izbegne, ali joj on nije dozvolio rečima: „Uhvatio sam onaj trik s trešnjom.“ Za desert, ona i sudija naručili su ledenu kafu sa šlagom. Sudija joj je ponudio svoju. „Gledao sam kako se naginješ i svojim usnama uvlačiš trešnju sa šlagom u usta. Moram ti priznati, gospoño Lerd, bilo je seksi do bola. Takvu vrstu nabacivanja čovek ne može da promaši. Čak i kroz zatamljeno staklo koje nas je delilo, ja sam se napalio.“ „Moram da se ponašam kao da je sve normalno.“ „Za njega je normalno da radiš stvari kao što je usisavanje tog voća u usta?“ Nasmejao se kroz nos. „Ta budala ima sreće koliko je teška.“

72

Boja se proširila sa njenih grudi na obraze. Da li je pocrvenela od stida ili besa, nije znao, ali je pretpostavljao da je bes rastao u njoj svakim trenutkom. Jedva da je pomerala usne, cedeći reči kroz zube. „Zar ne razumeš? Ako se otkrijem, mrtva sam.“ „Hmm. Okej. Ima smisla. I razlog zbog kog muž želi da te ubije jeste…?“ Ostala je nema. „Oh, pa da.“ pucnuo je prstima. „Nema motiva.“ „On ima motiv.“ Dankan joj se približi, utiša glas, ali unese više napetosti u ton. „Onda mi reci koji.“ „Ne mogu!“ Pogledala je preko njegovog ramena, osetivši uzbunu. „Kejto.“ Okrenuo se i video da Lerd ulazi u salu za ručavanje. Dankan reče okrećući se ka Eliz: „Znaš, mogao bih jednostavno da ga pitam da li hoće da te ubije i zašto.“ Rekao je to samo da bi video njenu reakciju. Iz njenog lica nestala je sva boja koja ga je ispunjavala do pre nekoliko trenutaka. Izgledala je stvarno uplašeno. Ili to, ili je bila veoma dobra glumica. Nemoj. Molim te. Čitanje sa njenih nemih usana bilo je efikasnije nego da ih je izgovorila naglas. „Detektive Hačeru, mislio sam da ste davno otišli.“ Sudija se smešio kada im se pridružio, ali Dankan je predosećao da mu nije drago što ga vidi. Znatiželjno ih je pogledao. „Činilo mi se da ste obuzeti svojim razgovorom.“ Rekla je: „Naletela sam na njega kada sam izlazila iz toaleta.“ „A ja sam rekao gospoñi Lerd da moram da razgovaram sa vama. Nasamo.“ Posmatrao je Eliz krajičkom oka. Video je kako joj ponestaje daha. „Imam zakazanu masažu“, rekao je sudija. „Možete sa mnom u svlačionicu i možemo da popričamo dok se presvlačim.“ „Dole, niza stepenice?“ Sudija klimnu glavom. „Čekaću vas tamo. Gospoño Lerd.“ Dankan ju je pogledao pravo u oči, pa se okrenuo i otišao. Sudija je ušao u svlačionicu nekoliko minuta kasnije. „Još nije došla sebi“, rekao je bez uvoda. „Napeta je. Nervozna. Mislim da će joj biti potrebno još neko vreme da se oporavi.“ „Bilo je zastrašujuće.“ „I više od toga. Moje ormanče je ovde.“ Poveo je Dankana niz red ormančića i kada je stigao do svog, počeo je da unosi kombinaciju za otvaranje. Dankan je seo na obližnju tapaciranu klupu. „Pre nego što zaboravim, ručao sam na vaš račun. Sendvič kluba i ledeni čaj. Znate li da naplaćuju kada vam doliju? Dodao sam i dvadeset pet posto bakšiša.“ „Dvadeset pet posto? Veoma ste darežljivi.“ „Nosio sam se mišlju da imate slabu tačku na one koji uslužuju ovde.“ Sudija ga je kiselo pogledao. „Istraživali ste okolo, vidim.“ „To je moj posao.“ „Znate, dakle, šta je Eliz radila. Pretpostavljam da znate i šta je radila pre nego što je došla da radi u klubu.“ Bila je to izjava, a ne pitanje. „Da li zbog toga sada imate nisko mišljenje o njoj?“ „Ne. A vi?“ Dankanovi drski odgovori rasrdiše sudiju. Teški katanac tresnu na svetlo drvo ormančeta kada ga je pustio. Besan, okrenuo se prema Dankanu. A onda, radije nego da se raspravlja, srdžba ga popusti. Seo je na drugi kraj klupe. Odmahivao je glavom samoirinčno. „Pa, pretpostavljam da sam kliše. U stvari, znam da jesam. Znao sam da ću to postati kada budem počeo da se viñam sa Eliz, ne samo ovde u klubu, nego kada budemo izlazili.“ „Spavali.“

73

Sudija nemarno slegnu jednim ramenom. „Ogovaranja se šire poput podivljale vatre meñu mojim prijateljima i saradnicima. Naša veza postala je klupska glasina. Pa onda cele Savane. Ili se bar tako činilo.“ „To vam nije smetalo?“ „Ne, zato što sam bio zaljubljen. I dalje sam. Ignorisao sam ogovaranja koliko god sam mogao. Onda me je dobronamerni prijatelj“, rekao je, praveći znake navoda prstima, „pozvao na ručak jednog dana sa naročitom namerom da me obavesti da konobarica koju viñam nije odgovarajuća družbenica čoveka mog položaja i društvenog statusa. Rekao mi je gde je radila pre nego što je došla u 'Srebreno doba'. Očekivao je da ću biti šokiran, užasnut. Ali, već sam znao za njeno ranije zaposlenje.“ „I vi ste istraživali.“ „Ne. Eliz mi je sama rekla. Bila je iskrena od početka, zbog čega je još više volim. Moje poznanike koji su je otvoreno kudili smatram bivšim prijateljima. Kome su potrebni takvi prijatelji? Ali to smeta Eliz. Ona misli da trpim zbog našeg braka.“ „Pa, trpite li?“ „Teško.“ „Niste se ponovo kandidovali za mesto sudije od kada ste je oženili. Glasači će možda preći na stranu vaših bivših prijatelja.“ „Siguran sam da će svako ko se bude kandidovao protiv mene potegnuti pitanje njene prošlosti. Spremni smo za to. Prihvatićemo to kao takvo i odbaciti ga kao nevažno, što i jeste.“ „Osim što vas to može koštati izbora. Jeste ili se pomirili sa time?“ „Šta biste izabrali, detektive? Da sudite ili Eliz u vašem krevetu svake večeri?“ Dankan je shvatio da ga testira. Izdržao je sudijin pogled nekoliko otkucaja srca, pa rekao mrtav hladan: „Šta ima tu da se bira?“ Sudija se nasmejao. „Osećam se isto.“ Podigao je ruke dlanova okrenutih nagore. „U očima mnogih, ja sam čovek kojeg treba žaliti, žrtva zaljubljenosti. Zaljubio sam se u nju u trenutku kada sam je video, i još sam zaljubljen.“ Dankan je ispružio stopala i proučavao vrhove cipela. „To vam verujem.“ Zastao je nekoliko sekundi, pa nastavio: „Ono u šta ne verujem je to da niste imali posla sa Majerom Napolijem van svoje sudnice.“ Odustao je od proučavanja svoje obuće i okrenuo glavu. „Slagali ste, sudijo.“ Dankan je izdržao sudijin pogled, koji je skrenuo u stranu. Početni izazov u sudijinom pogledu polako je nestao. Konačno, uzdahnuo je s rezignacijom. „Dobri ste, detektive.“ „Hvala, ali vaši komplimenti mi nisu potrebni. Treba mi objašnjenje zašto ste lagali.“ Udahnuo je duboko pa lagano, lagano izdisao. „Da Eliz nikada ne bi saznala da sam unajmio Majera Napolija da je prati.“ Dankan je i pomislio da je nešto tako u pitanju. „A zašto ste to uradili, onda?“ „Nisam ponosan na to.“ „Nisam vas to pitao.“ „Ne mogu da verujem da sam unajmio tog…“ „Beskrupuloznog ljigavca“, rekao je Dankan, nestrpljiv jer nije dobijao pristojan odgovor. „Napoli ne dolazi sa karakternim referencama, ali ste ga svejedno unajmili. Unajmili ste ga da prati vašu ženu. Zašto?“ „Još jednom se srećemo sa klišeom. Najstariji razlog na svetu.“ Tužno je pogledao Dankana. „Varala vas je.“ Sudijin ranjiv izraz nije pristajao čoveku kojeg je Dankan poznavao, ali je pretpostavljao da je rogonja bio najponizniji stvor na svetu. „Sumnjao sam“, odgovorio je. „Ali pre nego što vam kažem bilo šta drugo, hoću da razumete da se to desilo mesecima ranije. Prošle godine.“ „Okej.“

74

„To je gotovo i tako je već neko vreme“, bio je uporan. „Okej.“ Zadovoljan što je izneo taj važan momenat, sudija reče: „Mesecima sam pokušavao da ignorišem znake.“ „Bolela ju je glava svake večeri?“ Zakikotao se. „Ne. Čak i na vrhuncu mojih sumnji, Eliz je bila strastvena u krevetu kao što je uvek bila. Naši meñusobni seksualni apetiti nisu se smanjili.“ Dankan je pokušao da zadrži ravnodušan izraz lica, ali čak i da nije mogao, sudija ne bi primetio. Bio je zadubljen u sećanje. „Bilo je drugih stvari“, rekao je. „Klasičnih znakova. Telefonski pozivi za koje se pretvarala da su pogrešan broj. Kašnjenje na obroke bez dobrog razloga za to. Vreme za koje nije imala pokriće.“ „Meni zvuči kao afera.“ Dankan je nalazio perverzno zadovoljstvo u tome što je poverenje Kejta Lerda u seksualne apetite svoje žene začinio sumnjom. „I ja sam tako mislio. Otišlo je tako daleko da me pomisao na nju u krevetu sa drugim muškarcem potpuno opselo. Samo sam na to mislio. Ako je to bila istina, morao sam to da znam, i morao sam da saznam ko je on.“ „Pa ste unajmili Majera Napolija.“ „Što pokazuje koliko sam bio očajan. Odbio sam da odem u njegovu kancelariju. Sreli smo se kasno jedne večeri na terenu za vežbanje. Uvežbavao sam zamah dok je on postavljao pitanja vezana za slučaj. Da li znam ko je njen ljubavnik? Koliko dugo afera traje?“ Sa gañenjem je zavrteo glavom. „Nisam mogao da verujem da sa čovekom njegovog kalibra raspravljam o svojoj ženi. Njegova frazeologija, vulgarni izrazi koje je koristio, nisam mogao ni da ih spojim sa Eliz. Izgledalo je pogrešno, pa mi je malo falilo da tu, na licu mesta, otkažem celu stvar. Ali“, nastavio je, uzdahnuvši, „otišao sam već tako daleko, a neznanje me je činilo nesrećnim. I tako sam mu dao avans na njegov honorar i otišao. To je poslednji put kako sam ga video.“ Dankan je pratio priču, praktično znajući svaku reč koju će sudija izgovoriti i pre nego što je izgovori. Bila je to poznata priča koju je čuo mnogo puta tokom svoje karijere. Strast je vodila ka posesivnosti i ljubomori, što je prouzrokovalo razne vrste napada, a često i ubistva. Ali sudijina poslednja izjava nije se slagala sa tim. „Poslednji put kada ste ga videli? Napoli nije odradio posao?“ „Odradio je on posao“, rekao je sudija napeto. „Imala je ljubavnika?“ „Ne znam.“ „Izvin'te, sudijo. Izgubio sam nit.“ „Napoli je ponovo došao kod mene“, objasnio je. „Pratio je Eliz na nekoliko tajnih sastanaka. Identifikovao je čoveka. Znao je i mesta na kojima su se sastajali i kada. Ali… ali tu sam ga zaustavio. Više me nije zanimalo. Nisam želeo da mi potvrdi da me je varala.“ „To nije uobičajena reakcija, sudijo“, polako reče Dankan. „Muž je možda poslednji koji sazna, ali obično hoće da zna.“ „Znanje ne bi promenilo moju ljubav prema njoj. Ne bih je ostavio.“ Ali da li bi je ubio zbog toga? Dankan pomisli. „Dakle, nikada niste saznali detalje tih tajnih sastanaka?“ Sudija je odmahnuo glavom izgledajući žalosno. „Ne.“ „Da li je ikada saznala da ste je otkrili?“ „Ne. Nisam hteo da sazna da sam se srozao toliko nisko da je špijuniram. Bilo me je sramota. Uz to, par nedjelja nakon što sam otpustio Napolija, nije više ni bilo bitno.“ Dankan se namrštio, jer nije razumeo. „Prestala je da se viña sa njim?“ „Da tako kažemo.“ Posle jednog trenutka reče: „Eliz se sastajala sa Kolmanom Grirom.“

75

Čak i tokom popodneva, u klubu 'Belo odelo i kravata' bilo je mračno kao u ponoć, ako se izuzmu stroboskopi koji su osvetljavali igračicu na podijumu, ružičaste i plave neonske zvezde koje su svetlucale pod tavanicom. Mnogo pre gužve koja će se subotom stvoriti kada padne noć, šačica mušterija sedela je oko polukružne bine s pićem u rukama i uživajući u devojčinom plesu. Samo jedna je zviždala i poput siledžije aplaudirala izvoñenju. Savić je zauzeo separe u zadnjem delu kluba, dovoljno daleko od bine, gde je mogao da podnese jačinu muzike. Sedeo je u delu separea do zida okrenut prema prostoriji. Nikada nije ostavljao nezaštićena leña. Posmatrao je kako hostesa u crnom kožnom brushalteru i jahaćim pantalonama dovodi Eliz kroz lavirint praznih stolova i stolica. Kada su stigle do separea, pokazao je Eliz da sedne. „Da vam donesem nešto, gospodine Saviću?“ upitala je hostesa. Upitno je pogledao Eliz. Odmahnula je glavom. „Sigurna si?“ upitao je. „Izvini što ti to kažem, ali izgledaš malčice rastrojeno, kao da ti je potrebno piće.“ „Ne, hvala.“ Mahnuo je hostesi da može da ide. „Niko ne sme da nas uznemirava.“ Dok je odlazila, dodatno se potrudila da joj goli guzovi poskakuju u hodu. „Nova je. Pokušava da stigne do igračice.“ Sa osmehom na licu posvetio je pažnju Eliz. „Žao mi je što si morala da dolaziš ovamo. Keni je rekao da je zvučalo hitno.“ „Hvala ti što si me primio za ovako kratko vreme.“ „Kada već pričamo o kratkim periodima, i nisi mi dala mnogo vremena, Eliz. Mora da si u većoj žurbi nego što si nagovestila onog dana.“ „Jesam.“ „Zašto? Šta se desilo?“ „Ništa. Ništa više. Samo sam želela da mi se što pre javiš.“ Znao je da laže, ali ju je pustio. Čak je i uživao u njenom budalastom pokušaju da od njega sakrije da ju je novi razvoj dogañaja uznemirio. Da nije tako, ne bi ga pozvala u subotu posle podne i, prema Kenijevim rečima, zvučala potpuno izbezumljeno. Bila je toliko nestrpljiv da ga vidi da je pristala da mu se pridruži u toples-baru gde su se sreli prvi put. Bilo je to kilometrima – ili svetlosnim godinama – daleko od njenog doma, njenog kantri kluba, njenog trenutnog života kao gospoñe Lerd. „Kakav je osećaj vratiti se u 'Belo odelo i kravatu'?“ Bacila je letimičan pogled oko sebe. „Čini se da je mnogo vremena prošlo od kada sam radila ovde.“ „Još nam nedostaješ.“ „Sumnjam u to. Videla sam nove talente.“ „Ali neke devojke ostavljaju trajan utisak.“ Pustio je da te reči lebde meñu njima nekoliko trenutaka. Onda se naslonio nazad na tapacirani naslon i uzeo zlatnu tabakeru i upaljač. „Saviću, da li si bio u mogućnosti…“ „Hačer.“ Ustuknula je od iznenañenja. Moguće i još nečega. „Šta u vezi sa njim?“ Polako je palio cigaretu. „Da li je on i dalje detektiv koji radi na tvom slučaju?“ „Jeste bio do pre sat vremena.“ „Dankan Hačer, detektiv odeljenja za ubistva“, rekao je. „Zašto nastavlja da istražuje pucnjavu?“ „Rekao je da postoje nerazjašnjeni detalji koje treba razjasniti pre nego što zatvore slučaj.“ „I ti veruješ u to?“ pitao je, izražavajući prezir prema njenoj naivnosti. „On kopa, Eliz. Pokušava da nañe rupu u tvojoj priči o samoodbrani.“ „On samo priča sa nama, to je sve.“ „S tobom i tvojim mužem?“

76

„Upravo sada nasamo priča sa Kejtom.“ „Zašto nasamo?“ Duboko je udahnula i dok je izdisala izbacila je i reči: „Ne znam.“ „Hmm. Znači to te je prepalo.“ „Nisam preplašena.“ Njen otresit ton mu je izvio obrve, podsećajući je da je ona tražila njegovu pomoć i da nije razgovarala sa njim onako kako je molilac trebalo. Upalilo je. Spustila je loptu. „Da li si u mogućnosti da učiniš ono što sam te zamolila?“ upitala je. Ispustio je oblačić dima ka tavanici. Kovitlao se na svetlosti ružičastih i plavih neonskih zvezda. „Reci mi, Eliz, šta ti misliš o Dankanu Hačeru?“ „Čvrst je, baš kao što si me upozorio da će biti.“ Spuštajući glas on reče: „Možda bi interesantnije bilo postaviti pitanje šta detektiv Hačer misli o tebi, ljupka Eliz?“ „On misli da sam lažov.“ „Stvarno?“ Fiksirajući je svojim prodornim plavim pogledom, lenjo se gladio po obrazu. „Jesi li?“ „Ne.“ „Onda nemaš čega da se plašiš.“ „Bojim se da će detektiv Hačer nastaviti da me smatra lažovom.“ „Promeni mu mišljenje“, rekao je jednostavno. „Pokušala sam. Nije mi verovao.“ „To me ne čudi. On ume da bude divan. Ili sam bar tako čuo. Ali, ispod tog surovog, južnjačkog, svetlosmeñeg dobrog izgleda, on je pravi pandur. Jebeni pandur“, rekao je, dozvolivši da se primeti njegovo neprijateljstvo prema Hačeru. „On neće zatvoriti slučaj sve dok u njegovoj glavi postoji ijedna mrva sumnje u samoodbranu. Dobro me slušaj, Eliz. Neće ostaviti ni jedan kamen neprevrnut. I naslañivaće se ako nañe nešto gadno ispod nekog. Izmeñu njega i tvog muža ima zle krvi.“ „Znam to. Poslednji sudar je bio oko poništenja tvog suñenja.“ „Da, i zbog toga bi Hačer uživao u sramoćenju tebe i sudije. U javnosti, ako može. Ali to nije ništa kada se uporedi sa planovima koje sprema za mene. On je čovek sa misijom. Nikada ne zaboravlja i nikada se ne predaje.“ „Osetila sam to kod njega.“ „Ti si na opasnom terenu, Eliz.“ Ugrizla se za donju usnu. „Nema nikakve dokaze kojima bi osporio samoodbranu.“ „Ali Hačer je poznato po tome što gradi slučajeve praktično ni iz čega, i, sa izuzetkom mog skorašnjeg suñenja, on dobija osuñujuću presudu, koja ostaje na snazi, uprkos žalbama.“ Nastavio je, zvučeći gotovo tajanstveno: „Taj čovek zaista veruje u to što radi. Ispravno protiv pogrešnog. Dobro protiv zla. On je sveti ratnik. Pravi plavac. Naizgled nepotkupljiv.“ Proučavao je svoju gošću kroz izmaglicu dima od cigarete. Otmenost i seksepil u jednom jedinom zadivljujućem pakovanju. Primamljiva kombinacija. Kome će čak i sveti ratnik teško odoleti. Misli su mu prizvale osmeh i on se lagano širio preko njegovog lica. „Ljupka Eliz“, rekao je glasom slatkim poput meda. „Hajde da popričamo o toj usluzi za koju si me zamolila. Biće ti veoma drago da znaš da ti je već odobrena.“

77

Jedanaesto poglavlje Kada je pištanje označilo da su se glavna ulazna vrata otvorila, Eliz je hitro napustila spavaću sobu. Stigla je do vrha stepeništa kada je čula odsečne zvuke koji su objavljivali da neko ukucava šifru. Kejto je stigao kući. Pojavio se u foajeu ispod nje. Pozvala ga je. Pogledao je nagore i video je nepomičnu na vrhu stepeništa. „Zdravo, Eliz. Još si budna. Zašto nisam iznenañen?“ Umesto da krene uza stepenice, nastavio je niz hodnik, i nestao joj iz vidokruga. Još je bila uznemirena zbog sastanaka sa Savićem. Posle sastanka sa njim uvek je i bila. Kada se vratila kući, zatekla ju je praznu. Gospoña Beri je imala slobodno subotnje veče, tako da Eliz nije ni očekivala da bude tu. Ali bila je iznenañena što Kejto nije. Kada se veče pretvorilo u noć, pozvala ga je na mobilni telefon nekoliko puta, ali se uključivala govorna pošta. Nije odgovarao na njene poruke. Nije ličilo na njega da se ne javi. Bilo je to i loše predskazanje. Brinula je čitavo veče i u sitne jutarnje sate, pitajući se šta je Dankan Hačer rekao njenom mužu. Brzo je sišla niza stepenice. „Kejto?“ „Ovde sam.“ Pratila je njegov glas do kuhinje. Kada je ušla, okrenuo se prema njoj držeći veliki oštar noć u ruci. Podigla je pogled sa svetlucavog noža. „Šta to radiš?“ „Pravim sendvič.“ Pomerio se u stranu da bi mogla da vidi šunku na radnoj ploči, zajedno sa ostalim dodacima za sendvič. „Hoćeš i ti jedan?“ „Ne, hvala. Zar ne bi radije doručak? Mogu da napravim…“ „Ovo će završiti posao.“ Nastavio je da seče kriške šunke. „Zovem te na mobilni čitavo veče. Gde si bio?“ „Zar nisi dobila poruku?“ „Ne.“ „Zamolio sam recepcionarku u klubu da te pozove i kaže ti da sam pozvan na partiju pokera sa visokim ulozima i da ću kasno doći kući.“ Krenuo je rukom iza nje da bi dohvatio telefon, i pritisnuo spikerfon. Statičko pucketanje označavalo je da nema poruka na čekanju. „Hmm. Čudno. Obično je pouzdana.“ Eliz je sumnjala da je bilo šta zamolio recepcionerku. Ako je hteo da umri njenu brigu, zašto je nije sam pozvao? Napravio je sendvič i prepolovio ga nožem. „U koliko sati si stigla kući, Eliz?“ „Mislim da je bilo oko pet. Kada sam te ostavila u klubu, pozvali su me iz prodavnice haljina da mi kažu da su prepravke gotove. Otišla sam da ih podignem, bila u kupovini.“ To jeste bila istina. Ali pre nego što je otišla do butika u kome je često kupovala, odvezla se do ivice grada do kluba 'Belo odelo i kravata' da se sastane sa Robertom Savićem. Stavio je sendvič na tanjir i odneo ga do ugaone garniture da ručavanje. „Kupila si nešto?“ „Odelo i koktel haljinu.“ Olizao je majonez sa prstiju. „Možeš kasnije da ih obučeš i pokažeš mi.“ „Mislim da će ti se dopasti.“ Sela je prekoputa proučavajući izraz njegovog lica, pokušavajući da mu uhvati pogled, a on ju je izbegavao. „Nikada nisi ostao van kuće celu noć. Nijednom otkad smo se venčali.“ Sažvakao je zalogaj, pa obrisao usta. „Nisam imao dan poput jučerašnjeg otkad smo se venčali.“ Uzeo je još jedan zalogaj, sažvakao, pa opet obrisao usta. I dalje nije hteo da je pogleda. Bila je u agoniji od napetosti. „Moj razgovor sa Dankanom Hačerom bio je veoma uznemiravajući.“ Njeno grlo se steže.

78

„Čak ni Kurt, mučitelj, nije uspeo masažom da otkloni napetost u mojim ramenima i leñima.“ Ponovo je zagrizao. „Šta je to rekao što te je tako uznemirilo? O čemu ste razgovarali?“ „O našoj vezi. Tvojoj i mojoj, ne mojoj i njegovoj“, dodao je uz mrtav osmeh. „Naša veza se njega ne tiče.“ Tada je pogledao pravo u nju. „Možda on misli da ga se tiče.“ „A što bi?“ „Reci ti meni.“ „Žao mi je, Kejto. Ne znam na šta misliš.“ „Već dva puta sam vas zatekao obraza uz obraz, utonule u razgovor. Veče kada su se dodeljivale nagrade. I opet danas u klubu. Nije mi se dopalo ni onda, a ne dopada mi se ni sada.“ „Na večeri je bio stranac koji me je pitao da li imam sitno. Danas, kada sam izašla iz toaleta, on je bio u hodniku i tražio tebe.“ Njegove tamne oči pretraživale su njene. „Nije me bilo toliko teško pronaći danas. I mogao je da pita tuce drugih za sitno. On ti se namerno nameće. Sigurno si osetila zašto, Eliz. Ne možeš biti toliko naivna.“ „Misliš da je Hačer romantično zainteresovan za mene?“ Podsmehnuo joj se. „Nema tu nikakve romantike. Uživao bi u tome da spava sa tobom samo da bi napravio budalu od mene.“ Kejto je cele noći bio van kuće jer je bio ljut i ljubomoran. Osetila je kako joj se pluća šire od olakšanja. „Bila bi to konačna osveta što sam ga strpao u zatvor, zar ne?“ rekao je. „Da mi zavede ženu?“ Iako joj je Dankan Hačer to i rekao na toj večeri, nasmešila se i odmahnula glavom. „Varaš se, Kejto. Nije zainteresovan za mene van svoje istrage.“ „Koji to čovek može da bude imun na tebe?“ Nasmešila se na laskanje. „Ali, šta je sa tobom, Eliz?“ „Šta je sa mnom?“ „Šta ti misliš o detektivu?“ „Moraš li da pitaš?“ Uhvatila ga je za podlakticu i lagano je stegnula. „Kejto, od večeri kada je bila pucnjava, detektiv Hačer me je samo maltretirao. Strepim od samog pogleda na njega.“ Njegove crte lica se opustiše. „Drago mi je da to čujem.“ Gurnuo je tanjir u stranu, pružio ruku preko stola i pomazio joj obraz. „Hajdemo u bazen.“ „Sada? Ti si upravo jeo i skoro će zora. Zar nisi suviše umoran za plivanje?“ „Potpuno sam budan. I ti si, očigledno. I nisam rekao da hoću da plivam.“ Uzeo ju je za ruku i zajedno su izašli napolje. Pružila je ruku d pritisne prekidač koji je uključivao svetla u bazenu i fontani u centru. Rekao je: „Nemoj, ostavi ih isključene.“ Skinuo se do gole kože. Bilo je očigledno da uopšte nije umoran. Prišao joj je, odvezao joj kaiš kućne haljine i odgurnuo ga sa nje, zajedno sa uskom spavaćicom. Prelazio je preko njenog tela, posesivno i agresivnije nego obično. Reagovala je kao što je od nje očekivano, ali njene misli bile su daleko. Mislila je na Dankana Hačera. Nije je izdao kod Kejta. Da li je to značilo da joj veruje? Makar malo? Kejto je uze za ruku i povuče je niza stepenice u bazen. Uhvatio ju je oko struka i nosio kroz vodu sve dok nije mogla da dodirne dno. Dok joj je telo plutalo pored njegovog, primetila je da je ovde, u sredini bazena, voda duboka i mračna. Poput tajni. „Dankane?“ Zabrundao je nešto što je ličilo na odgovor.

79

„To je tvoj.“ „Hmm.“ Podigao je glavu sa jastuka i začkiljio. „Tvoj mobilni zvoni.“ „Oh. Hvala.“ Jednom rukom otro je san sa očiju, a drugom dohvatio telefon. Otvorio ga je. „Daa?“ „Čik pogodi koga su uhvatili sinoć i još ga drže u ćeliji?“ „Koliko je sati?“ promrmljao je, pokušavajući da fokusira brojeve na satu. „Gordon Balju. Jedan od Savićevih momaka.“ „Ukapirao sam.“ Zastenjao je, prevrnuo se na leña i seo. Žena koja je spavala pored njega već je bila ustala, sakupljala svoju odeću i oblačila je. „Šta je uradio?“ „Koga briga?“ reče Didi. „Sve dok ga možemo dovesti u položaj da se pogaña. Videćemo se tamo.“ Spustila je slušalicu pre nego što je uspeo da kaže bilo šta. Vratio je mobilni telefon na noćni stočić pored kreveta i seo na ivicu kreveta. „Izvini, ali moram da bežim. Posô.“ „U redu je“, rekla je kada je njena glava iskočila kroz prorez majice koju je navukla. „Svejedno moram da idem.“ Upoznao ju je sinoć u jednom od popularnih kafića na Market skveru. Bila je malena i graciozna, zgodna i crnokosa. To je zbir svega što je znao o njoj. Rekla mu je neke stvari, ali muzika je bila glasna, a pića jaka, a on nije ni slušao jer nije bio zainteresovan da čuje bilo šta što je ona imala da kaže. Nije se sećao njihovog razgovora, čak ni njenog imena. Nije se sećao ni da ju je pozvao da doñe kod njega, ali mora da jeste. Što se samog čina tiče, jedina stvar koje se sećao bila je da je sigurno stavio kondom. Odmah nakon što se skotrljao sa nje pao je u dubok san. Nije ličilo na njega da dovede kući potpunu strankinju, ali mislio je da će mu seks, čak i nepromišljen, besmislen seks skrenuti misli sa Eliz Lerd. Baš je bio budala. Njegova rastresenost mora da je bila očigledna i to nije bilo fer prema bilo kojoj ženi. Rekao je, osećajući se loše zbog toga: „Vidi, ne moraš da istrčavaš odavde zato što ja moram. Ostani. Odspavaj. Raskomoti se. Ako ovo ne bude potrajalo, možemo negde na doručak kasnije.“ „Ne, hvala.“ „Dobro, onda, ostavi mi broj telefona.“ Pokušao je da ubaci malo entuzijazma u svoj glas, ali je bio prilično siguran da nije uspeo. „Voleo bih da te opet vidim.“ „Ne, ne bi, ali u redu je.“ Otišla je do vrata, gde se okrenula i nasmešila. „Dobar si jebač. Savić je rekao da bi mogao biti.“ Gordon Balju bio je jedan od onih ličnosti koje su bile osuñene na propast pre nego što su prvi put udahnule vazduh. Njegova majka nije bila sigurna ko je otac i nije to smatrala važnim jer se ionako odrekla deteta. Čak ni očajan neplodan par nije hteo da usvoji dete sa rascepljenim nepcem, tako da je odmah nakon poroñajne sobe Gordi zavisio od države, bio premeštan iz jedne u drugu hraniteljsku porodicu sve dok nije napunio dovoljno godina da napusti taj sistem i pokuša da se sam snañe. Ceo njegov život bio je neprekidan niz ruganja i zlostavljanja zbog deformisanih usana, defektnog govora i male visine. Danas, sa trideset tri godine, možda je težio pedeset pet kilograma, mokar do gole kože. Dankanu bi bilo žao Gordona Baljua, samo da nije postojala činjenica da nikada nije pokušao da promeni društvo, da nikada nije probao da preokrene silaznu spiralu koju je pratio njegov život od kada je ispuzao niz poroñajni kanal. Kada je rekao zbogom svojoj poslednjoj hraniteljskoj porodici, izlazio je i vraćao se u razne kaznene institucije toliko puta da je Dankan mislio da je Gordi ćeliju smatrao svojim domom.

80

Zamišljeno ga je posmatrao na monitoru u prostoriji do sobe za saslušavanje, gde ga je član tima za borbu protiv narkotika uporno bombardovao već nekoliko sati bez uspeha. „Da li su federalci obavešteni?“ Drugi policajac iz odeljenja za narkotike odmahnuo je glavom i kiselo nešto promrmljao. „Bili su takvi skotovi, krivili nas što su Fredija Morisa koknuli, sam mislio da im ovo ne dugujemo.“ „Jesmo li krivi što su Fredija Morisa koknuli?“ upita Dankan. „Pa nismo“, odgovorio je policajac tiho ali ljutito naglasivši reči. „Savić je prošao pored vas. Svih vas.“ Policajac saglasno progunña, bez prihvatanja krivice. „Ne vidim kako mu je to uspelo.“ „Nije mogao“, rekao je Dankan. „Ne bez pomoći.“ Agent za borbu protiv narkotika ga oštro pogleda. „Iznutra? Hoćeš da kažeš da nas je neko iz našeg tima otkucao?“ Bila je to osetljiva tema, koja je načeta ranije u baražnoj vatri protesta oba tima. Bila je stalno u pozadini Dankanovih misli, ali ju je za sada ostavio na miru. „Gde je Baljuov advokat?“ „Odrekao ga se“, reče mu agent. „Rekô je da je spreman da potpiše izjavu, ode pravo u zatvor, da ne bi nadrljô.“ Didi je praktično cupkala u mestu od nestrpljenja. „Hoćemo li da pokušamo i mi, ili šta?“ „Samo izvol'te“, reče policajac iz narkotika. Dok su prilazili sobi za saslušavanje, Didi upita Dankana: „Poslednji put kada smo ispitivali Gordija, jesi li bio dobar ili loš pandur?“ „Loš. Hajde da se držimo toga.“ „Okej.“ Policajac otvori vrata male, turobne sobe i reče policajcu koji je ispitivao da ima telefonski poziv. „Uz to, ovi iz odeljenja za ubistva baš su se napalili na ovog našeg momka.“ „Ubistva?“ zaskviča Gordi. Policajac iz narkotika se pomeri u stranu da napravi mesta za Dankana i Didi. „Vaš je. Slobodno se zabavljajte.“ Otišao je napolje i pustio da se vrata sama zatvore za njim. „Zdravo, Gordi.“ Didi sede preko puta za mali sto. „Kako si?“ „Kako ti izgleda?“ promumlao je. Ignorišući stav iza tog odgovora, predstavila se imenom. „Sećaš nas se? Moj partner je Dankan Hačer.“ „Znam vas.“ Gordi je bacio oprezan pogled prema Dankanu, koji se naslonio na zid, savio ruke na grudi i prekrstio noge. „Zar ti ovi iz narkotika nisu dali ništa da popiješ? Šta bi hteo?“ Pomerila se kao da ima nameru da ustane. „Sedi, Didi“, reče Dankan. „Ne treba mu ništa da pije.“ Didi se namršti na njega sa odglumljenom srdžbom i sruči se nazad na stolicu. „Izabrao si pogrešno vreme da te uhapse, Gordi. Dankan je popizdeo. Imao je planove za ovo jutro, a sada je ovde sa tobom.“ „Nemoj da te ja zadržavam, detektive.“ Robijaševa drska hrabrost bila je kratkog veka. Zgrčio se pod Dankanovim teškim pogledom. „Daj da se ne zajebavamo“, rekao je Didi, „Ćorkiraj ga za ubistvo drugog stepena, pa da idem.“ „Tip je mrtav?“ zacvile Gordi. „Nije toliko krvario. Kunem se da je bilo slučajno. Nisam hteo da ga toliko opasno povredim. Rekao je nešto u vezi sa mojom usnom. Bio sam nagruvan. Desilo se pre nego što sam shvatio što se zbiva. O, Isuse. Drugostepeno ubistvo? Priznaću napad, ali… O, Isuse.“

81

„Opusti se, Gordi.“ Dankanov mračni ton i zlokobni način na koji se odgurnuo od zida i doklatio do stola, nisu mnogo doprineli relaksaciji. Gordi Balju poče da plače, a njegova kvrgava ramena počeše da poskakuju gore-dole. „Dankane, treba mu papirna maramica“, reče Didi ljubazno. „Ne, ne treba mu.“ Dankan sede na ivicu stola. Gordi obrisa nos o rukav i pogleda u njega sa očevidnim strahom. „Umro je? Jedva da sam ga mlatnô polomljenom flašom.“ „Tip koga si sinoć napao zbrinut je i pušten kući.“ Gordi je glasno šmrknuo. Zinuo je u Dankana, onda pogledao Didi, koja mu je ohrabrujući klimnula glavom. „Pa što onda svi pričate o drugostepenom?“ „Drugi slučaj, Gordi. Fredi Moris.“ Njegovo lice, crveno od brige pre samo nekoliko trenutaka, pobele. Polizao je slinu sa izobličene gornje usne. Njegove oči počeše da lete izmeñu njih dvoje, divlje od straha. „Ti si lud, Hačeru. Nisam ništ' imô s tim Fredijem Morisom. Ja? Zezaš se?“ „Ne. Ne zezam se. Da li bi se predomislio oko advokata?“ Gordi je bio suviše uznemiren da bi obratio pažnju na to. „Ja… nikad nisam upucô nikoga. Plašim se oružja. Unervozi me.“ „Zato te ne optužujem za prvostepeno ubistvo. Ne verujemo da si naterao sirotog Fredija Morisa da legne u tu močvaru, odsekao mu jezik, a onda ga koknuo u potiljak četrdeset peticom.“ Pretvarao se da puca iz pištolja i ustima stvorio glasan zvuk. Gordi ustuknu. „Moram u klozet.“ „Izdržaćeš.“ „Dankane“, reče Didi. „Rekao sam, izdržaće.“ Sažaljivo je pogledala u Gordija i bespomoćno slegnula ramenima. „Vidi, Gordi“, reče Dankan, „mi znamo, oni iz narkotika napolju znaju, federalci znaju, svi mi znao da si ti Saviću izdao Fredija Morisa.“ „Jesi li skrenuo? Saviću? On me plaši više nego oružje. Da je Fredi bio pametniji, i on bi ga se plašio, i držao gubicu zatvorenu.“ Dankan je pogledao Didi sa samozadovoljnim kezom, kao da očekuje da mu čestita na osvojenom poenu. Prekasno. Gordi je shvatio da se odao. Odmah je pokušao da to popravi. „Bar se tako pričalo na ulici. Čuo sam da je Fredi Moris, ovaj, ma znate, bio u razgovorima sa vama. Nisam lično imô to znanje.“ „Mislim da jesi, Gordi“, uzvrati Dankan mirno. „Ne“, rekao je, tvrdoglavo je vrteo glavom. „Nisam. Jok ja.“ Vrpoljio se na stolici. Obrisao je mokre dlanove o tesne nogavice prljavih farmerki. Stisnuo je oči kao da želi da razbistri pogled. Dankana ga je pustio da se krčka neko vreme, pa rekao: „Pričaj mi o Saviću.“ „Teško je sa njim izaći na kraj. Ili bar tako čujem. Znam ga samo iz priče.“ „Radiš za njega. Kuvaš i prodaješ met za njega.“ „Rasturam neku drogu s vremena na vreme, da. Ne znam odakle dolazi.“ „Dolazi od Savića.“ „A, ne, ne, on je mehaničar, je l' da? Pravi mašine i to?“ „Je l' ti misliš da sam ja peder, Gordi?“ ljutito upita Dankan. „A? Nee!“ „Je l' to ono što misliš?“ „Ne, ja…“ „Onda prestani da me jebeš. Nisi ti dovoljno pametan da bi me nadmudrio. Ti si jedan od Savićevih najpouzdanijih rasturača. Imamo školsku decu koja su svedočila na tvom

82

poslednjem suñenju, Gordi, sećaš se? Pod zakletvom su rekli da dolaze kod tebe, jer ti sigurno imaš robu.“ „Priznao sam da dilujem s vremena na vreme. Zar nisam?“ Okrenuo se prema Didi, izbezumljeno tražeći njenu podršku. „Nisi me čuo kad sam to malopre priznao?“ „Suviše si ti skroman, Gordi“, reče Dankan. „Savić računa na tebe da stvoriš zavisnike, buduće mušterije od dece. Ti si im pokazao šta je met. Ti si ih naterao da podrpaju 'sudafed' iz kućnih fioka sa lekovima. Ti si temelj Savićevog poslovanja.“ Mali čovek glasno proguta. „Koliko ja znam, njegov posao je ta radnja sa mašinama.“ „Je l' se ti to plašiš da zbog razgovora sa nama o njemu ne završiš poput Fredija Morisa?“ „Šta sam ja čuo? Čuo sam… čuo sam da je Fredi to zaradio zbog neke ženske. Neki tip, nemam pojma ko je, roknuo je Fredija jer mu je kresao ženu. To je priča koju sam ja čuo.“ Dankan progovori tiho, ali preteće. „Opet me zavlačiš.“ „Neću ništa da ti kažem o Saviću“, robijaš se prodra, dok mu je glas pucao. Prljavim slomljenim noktima kuckao je po stolu. „A nećete me ni naterati da nešto kažem. Ni sada, ni nikada.“ Okrenuo se prema Didi, cmizdreći. „Gde je priznanje? Oni prvi policajci što su me priveli? Rekli su da će potrajati ta papirologija. Ostavili me ovde da čekam, a ušli oni iz narkotika, daveći me. A sad vi. Dajte mi da potpišem priznanje da sam napao onog tipa sa polomljenom pivskom flašom. Zatvorite me. Spreman sam da izdržim svoju kaznu.“ „Možemo da se nagodimo…“ počela je Didi. „Nema nagodbe“, rekao je tvrdoglavo vrteći glavom. „Mogli bismo da učinimo da ovaj napad smrtonosnim oružjem nestane evo ovako.“ Dankan pucnu prstima milimetar od Gordijevog nosa. „Ili bismo mogli da ti napakujemo još neki. Mogli bismo čak da ovu optužnicu preinačimo u pokušaj ubistva. Odslužićeš više.“ „Dobro. Uradi to, Hačeru“, rekao je, provalivši da Dankan blefira. „Radije bih išao u zatvor nego… Ništa“, završio je mumlanjem. „Nego da završiš poput Fredija Morisa?“ upita Didi. Ali čak ni njena prividna blagost nije uspela da stvori pukotinu. Ona i Dankan nastavili su još nekih pola sata. Nije hteo da potkaže Savića. „Čak ni za pljuvanje na pločnik“, izjavio je. Ostavili su ga na miru i nisu pokazali umor sve dok nisu izašli iz prostorije. Didi klonu pored zida. „Nikada se nisam ovoliko trudila da budem fina. Htela sam da mu na silu iznudimo priznanje.“ „Bila si ubedljiva. Čak sam i ja pomislio da si omekšala.“ Dankan ju je zadirkivao i znala je to, ali oboje nisu bili raspoloženi za šalu. „Uradili ste sve što ste mogli“, reče jedan od policajaca iz narkotika zlovoljno gledajući u monitor, gde je mogao da vidi Gordija kako gricka zanokticu koja je krvarila. „Ne mogu ni da ga krivim. Frediju Morisu je jezik odsečen. Savić se dokopao Četa Rolinsa u zatvoru. Neko mu je nagurao sapun u grlo. Lagano je umirao. I onda Andre… kako se beše prezivao?“ „Bonet“, ubaci Dankan. „Ma nije prošlo ništa od kada su agenti iz narkotika sklopili nagodbu sa njim da svedoči protiv Savića, kuća mu je odletela u vazduh zajedno sa njim i njegovom majkom, devojkom i njeno dvoje dece.“ „Porota nije mogla da donese odluku, a ona šeprtlja od zamenika tužioca upropastila nam je ponovno suñenje“, reče Dankan. „Izvukao se za ubistvo petero ljudi. Beba je imala tri meseca.“ „Mislili smo da smo dobro pritegli Morisa“, reče policajac, istresajući svoju ozlojeñenost na žvakaćoj gumi. „Taj Savić je pametan kopilan.“ „Nije baš toliko pametan“, progunñao je Dankan. „Dohvatićemo ga već.“ „Ne izgleda kao da ćemo ga dohvatiti i uz pomoć Gordona Baljua“, reče drugi policajac iz narkotika.

83

„Čak i da se nagodi sa nama, Gordi nije dobar kandidat.“ Svi pogledaše Dankana da bi objasnio svoju izjavu. „Kao prvo, usrô se od straha od Savića. Odao bi se pre nego što bismo postavili klopku. Kao drugo, pomirio se sa time da će većinu svoga života provesti iza rešetaka. U stvari, mislim da to i želi. Zašto da rizikuje nasilnu smrt cinkareći Savića, kada mogu da mu budu osigurana tri obroka dnevno i dom gde su svi loši koliko i on? Za nekog poput Gordija, to je najbolja nagodba koju može da dobije.“ Svi se složiše. Dankan i Didi ostaviše ostale da završe priznanje Gordona Baljua za napad. „Koga znamo da može da mi očisti kuću od elektronskih bubica?“ Po prećutnom dogovoru, Dankan i Didi su se pregrupisali u njegovoj kancelariji. Ona je otvarala konzervu koka-kole bez šećera kada ju je iznenadio pitanjem, tako da je zamalo prosula piće. „Misliš da ti je kuća ozvučena?“ Ispričao joj je za sinoćnjeg gosta. Saslušala je, a vilica joj je visila u neverici. „Dankane, ti glupi…“ „Znam, znam.“ Podigao je ruke predajući se. „Ispao sam idiot. Priznajem. Ali, desilo se. Sada moram da proverim da li ima štete.“ „Mogla je da te ubije.“ „Savić tu posebnu čast čuva za sebe. Ovo je bilo samo još jedno zajedljivo bockanje, njegov način da mi pokaže koliko sam ranjiv.“ „Je l' bila vredna toga?“ „Čak se ni ne sećam“, priznao je. „Nisam znao za sebe sve do jutra kada si me pozvala i probudila me. Kada mi je saopštila vesti, iskočio sam iz kreveta i potrčao za njom. Već je trčala trotoarom. Potrčao bih za njom ali sam shvatio da sam gologuz, nenaoružan, i da je to veovatno sve isplanirano. Savić je mogao da me čeka negde u žbunju, spreman da me rokne u trenutku kada se pojavim. Tako da sam se vratio unutra, uzeo pištolj i pretražio kuću, misleći da je možda već unutra. Nije bio, naravno. Koliko sam uspeo da vidim, ništa nije pomerano.“ „Osim njene strane kreveta.“ „Nisi mogla da odoliš, zar ne?“ „Da li je uzela nešto?“ „Mislim da nije. Nisam primetio da išta nedostaje. Ali dok sam spavao, možda je postavila neku opremu za nadgledanje. Hoću da se to proveri što je pre moguće.“ U roku od pola sata, našli su stručnjaka za nadgledanje koji je povremeno radio za odeljenje. Obećao je da će očistiti stan kasnije tog jutra. Dankan mu je rekao gde da nañe skriveni ključ kao i šifru za alarm, koju je promenio pre nego što je izašao iz kuće. Kada je završio razgovor, Didi je zabila ruke u kosu poput gomile čelične vune i rezignirano uzdahnula. „Šta da radim sa tobom?“ „Da me pošalješ u ćošak?“ „Da li si bar upotrebio kondom?“ „Jesam.“ „Pa, i to je nešto. I bio si savestan, i uključio si alarm. To je dobro. Ali, od sada, raspitaj se kakvu ženu vodiš u krevet, okej. Ako je Savić…“ „Kejto Lerd nas je slagao.“ Spustila je ruke. „Mislila sam da raspravljamo o saviću.“ „Sada raspravljamo o Lerdovima.“ „Saznao si nešto juče pošto si me poslao iz kantri kluba, zar ne? Lagao si me kad si rekao da ništa nisi saznao iz razgovora u svlačionici. Izgubljeno vreme, rekao si.“ Pozvao ju je na mobilni telefon iz taksija kojim se vozio iz kluba do kuće. „Aha, lagao sam.“ „Otkud to?“ „Zato što sam hteo da uzmem slobodno veče.“

84

„Vidi kako ti se završilo“, rekla je šaljivo. „Znao sam da ako samo napomenem da sam saznao nešto potencijalno važno, nijedno od nas neće imati slobodno veče, a po mojoj proceni, oboma nam je bilo potrebno.“ „Mogla bih da te ubijem“, zarežala je. „Ali neću pre nego što mi kažeš šta si otkrio.“ „Lagao nas je za Majera Napolija.“ Ponovio joj je sve što mu je sudija rekao o unajmljivanju privatnog detektiva da prati Eliz. „Toliko je zaljubljen da ga je baš briga što ga njihov brak koštao poštovanja njegovih prijatelja i poznanika. Verovatno i ponovnog izbora za mesto sudije. Imaju strastveni seksualni apetit jedno za drugo. Čak i pošto je imala aferu, suviše ju je voleo da bi joj kazao da zna. Afera je gotova. Prošlost. Brak ostaje netaknut. Svi su srećni.“ „Ona ne zna da je unajmio Napolija?“ „On kaže da ne zna.“ „Dakle, gospoña je govorila istinu kada je rekla da nikada nije čula za njega.“ „Verovatno.“ „I sudija je uverena da je afera završena?“ „O, jeste, završena je.“ Didi ga upitno pogleda. „Ljubavnik gospoñe Lerd bio je Kolman Grir.“

85

Dvanaesto poglavlje Otišli su da doručkuju u kafić blizu Baraka. Didi je naručila omlet od belanaca sa nemasnim sirom, svež paradajz i tost od crnog hleba. Dankan je uzeo dva rovita jaja preko zobenih pahuljica sa topljenim buterom, par kobasica i biskvit sa prelivom od mesa. „To nije fer“, primetila je Didi dok ga je posmatrala kako umače parče kobasice u preliv. „Napraviću tvoju vudu-lutkicu. Svaki put kada budem morala da jedem niskokaloričnu hranu zabiću iglu u nju.“ „Stići će me ova hrana jednog dana.“ „Sumnjam“, promrmljala je. „To je genetika. Jedan od božjih najokrutnijih pošalica sa ljudskim rodom je da možeš da vidiš u šta ćeš se pretvoriti. Jesi li video pozadinu moje majke? Široka je ko ambar?“ „Ali nema bore na licu.“ „Zato što joj je okruglo ko tepsija. Viñam se sa njima danas.“ Posete njenim roditeljima uvek su je bacale u neraspoloženje i samokritiku. „Dobro ćeš jesti.“ „Ne, sve dok ne odemo na groblje i ne odamo poštovanje cenjenom Stivenu.“ Prislonila je dlan na čelo i jako protrljala. „Slušaj me. Moj brat je mrtav, ja sam živa i ogorčena na njega. Kakvom me to osobom čini? Odvratnom osobom, eto takvom.“ „Vidi, ako bi ti da radije razgovaraš sama sa sobom nasamo, mogu da odem i vratim se kasnije.“ Kiselo mu se nasmešila. „Izvini. Ali znaš koliko mrzim ta hodočašća na Stivenov grob. Mama jeca. Tata postane nem poput nadgrobnog spomenika. Dok odlazimo, pogleda me i znam šta misli. Misli zašto je, ako je morao da izgubi jedno od svoje dece, to morao da bude Stiven.“ „Ne misli tako.“ „Ma nemoj? Zašto se onda svaki put osetim kao kolosalno razočaranje?“ „Samo ne zna kako da ti pokaže koliko je ponosan. On te voli.“ Ovo joj je Dankan uvek govorio, ali je znao da ona u to ne veruje. Nije bio siguran da li i sam u to veruje. Didin brat je poginuo u automobilskoj nesreći nedelju dana pre nego što je trebalo da maturira. Didi, nekoliko godina mlaña, uzela je na sebe da ga zameni, ili bar da pokuša. Dvadeset godina posle tragedije, njeni roditelji su ga i dalje oplakivali, a ona je i dalje pokušavala da nadoknadi njihov gubitak i zadobije ljubav kojom su oni neštedimice obasipali njenog mrtvog brata, njihovog miljenika. Njen otac je bio vojnik celog života. Tako da je Didi pravo sa koledža otišla u marince. Imala je savršen dosje, ali nije uspela da zadivi oca. Odbila je da ponovo stupi u vojne redove i prijavila se u policiju Savane umesto toga. Napredovala je u rangu, postala detektiv u rekordnom vremenu, tražila odeljenje za nasilne zločine i dobila ga. Imala je prirodni talent za obavljanje policijskog posla i činilo se da joj ide. Ali, Dankan se često pitao da li je nje izbor karijere bio još jedan pokušaj da dokaže njenim roditeljima da je mogla da obavlja težak posao poput, ili čak i bolje, od bilo kog muškarca. Njeni ciljevi i postizanje čak i više od toga bilo je za divljenje. Ali potraga za izvanrednošću koja ju je činila odličnim policajcem, napravila je od nje nezadovoljnu osobu. Nikada zadovoljna svojim nastupom, uvek se trudila da bude bolja. Radom je isključila sve ostalo. Imala je malo prijatelja i još manje je izlazila da bi se provela sa njima. Prezirala je i samu pomisao na ljubavnu vezu, sa rečima da nije vredna truda koji je potreban da bi uspela, a i ako bi nekim čudom i uspela, ne bi se složila sa njenom karijerom. Mnogo puta joj je Dankan skrenuo pažnju na to kolik joj je život jednostran i ohrabrivao je da stvori neki balans. Ali opsesija je težak protivnik za raspravu. Jednom kada neko toliko sraste uz nešto, to mu vlada životom, upravlja odlukama, i konačno može da dovede do katastrofe. Njegov um se saplete i pade preko te misli.

86

O čijoj opsesiji je on mislio? Didinoj ili njegovoj? Bio je opasno blizu opsesije Savićem. Sada, eliz Lerd. „Dankane?“ Didi ga izbaci iz uznemirujuće introspekcije. „A?“ „Rekoh, hajde da pričamo o aferi Eliz Lerd sa Kolmanom Grirom.“ Divota. „Ta velika velika vrela ljubav*“, rekla je, pevušeći Elvisovu pesmu. „Nisam znao da si toliki obožavalac.“ „Aha.“ „Dobar igrač.“ „Dobar? Vrhunski, Dankane. Tri sezone je bio u Brejvsima.“ „Znam statistiku. Kladim se da znam bolje“, dodao je, pitajući se zašto se oseća tako besan na čitav svet, a posebno na Didi. Zar je bilo moguće da je bio ljut, jer je mislila da je Kolman Grir bio velika velika vrela ljubav a, očigledno, i Eliz? „Šta ti misliš o njihovoj vezi?“ upita Didi. Odugovlačeći, mahnuo je konobarici da mu dosipa kafu. Pitanje je ostalo neodgovoreno sve dok tanjiri nisu odneti, a on srknuo sveže skuvanu kafu. „Nije potvrñeno da su imali aferu.“ Dok je to izgovarao znao je da će Didina reakcija verovatno biti eksplozivna. Bila je. „Ma, daj! Ne lupetaj. Žena se tajno sastajala sa Kolmanom Grirom i ti misliš da nisu radili one stvari? Šta su drugo mogli da rade?“ Nije mogao da smisli ništa prihvatljivo što bi zamenilo one stvari. Rekla je: „Da ti kažem ono što zaista mislim.“ „Nikada nisam ni sumnjao da ćeš.“ „Mislim da je veoma velika šansa da je gospoña Lerd lagala kada je rekla da nikada nije čula za Majera Napolija. Ne, pusti me da završim“, rekla je kada je videla da će da je prekine. „Nabacila je masku nevinosti i zbog nas i zbog svog muža. Mislim da je nekako otkrila da je Napoli prati. Pretpostavila je da to ima veze sa njenim mužem koji ga je unajmio zbog toga. I tako se suočila sa Napolijem.“ „Nadmašila si samu sebe, Didi. Donosiš zaključke, a nemaš ništa čime bi ih podržala. Ništa. Nula.“ „Saslušaj me.“ Slegnuo je ramenima i pokazao joj da nastavi. „Našla se licem u lice sa Napolijem, koji, znamo, ima moralne standarde jednog crva. Plati mu više nego što mu je platio muž. On se vraća Kejtu praznih ruku… Šta je?“ upitala je kada je Dankan počeo da odmahuje glavom. „Lerd mi je rekao da je Napoli doneo dokaze o preljubi, ali odbio je da ih vidi i čuje, sećaš se?“ Premišljala je to nekoliko trenutaka, pa rekla: „Okej, onda je možda Napoli otišao kod nje. Kasnije. Nakon što ga je sudija otpustio. Pokazuje joj slike, video snimke, neki dokaz njene nevernosti. Govori joj da možda njen muž nije više zainteresovan za taj materijal, ali ima onih koji bi bili. Mediji, možda. Kolman Grir je vest, i tako dalje. Ucenjuje je. Nije njemu ispod časti da tako sedi na dve stolice.“ „Nije, ali gde se tu uklapa Gari Rej Troter?“ „Prenosilac poruke.“ „Upucala je glasnika?“ „Tako nešto.“

* Parafraziran stih iz Elvisove pesme Burnin' Love (Vrela ljubav)

87

Dankan nije bio voljan da prizna da su juče čitav dan, posle razgovora sa sudijom, njegove misli trupkale u istom pravcu. Kejto Lerd je lagao da nije poznavao Majera Napolija van sudnice. Eliz je mogla da slaže sa istom lakoćom, a možda i ubedljivije. „Tvoj scenario nije bez dobrih strana“, rekao je. „Ali sve dok smo maštoviti i igramo se šta bi bilo kad bi bilo…“ Didi napravi grimasu. „…hajde da pogledamo iz drugog ugla. Da kažemo da je Napoli ucenjivao sudiju. Ima robu o njegovoj ženi i njenom poznatom i slavnom ljubavniku, igraču bejzbola. Sudija možda ne želi da zna mračne detalje, ali možeš da se kladiš da javnost želi.“ „Da bi izbjegao izvrgavanje javnosti, sudija plaća Napoliju da aferu njegove žene sačuva od javnosti.“ „Upravo tako. Njegova visost sedi na dve stolice. Ne želi da gadosti o njegovoj ženi izañu u javnost i ne želi da njegova žena sazna da on zna njegove tajne.“ Zatvorio je oči da bi se koncentrisao. „Šta?“ reče Didi posle nekog vremena. Scenario koji je smislio za dlaku ga je doveo do toga da poveruje Elizinim optužbama. Ali morao je da pazi kako će to prikazati Didi. „Šta ako…“ „Šta?“ bila je uporna. „Šta ako sudija nije mogao tako lako da oprosti i zaboravi kao što me je naveo da poverujem? Šta ako ga je to izjedalo iznutra? Rak njegovog braka, njegove ljubavi prema ženi, njegovog ega i muškosti?“ Didi se namršti. „Onda bi trebalo da je odličan glumac. Čini se da obožava zemlju po kojoj hoda.“ „Samo razmišljam o tome šta ako?“ rekao je razdražljivo. „Okej. Nastavi.“ „Te noći kada se desila pucnjava, on ju je zadržao u krevetu, nije je pustio da uključi alarm.“ „Ne znamo da ju je zadržao u krevetu.“ On je znao. Bar mu je Eli tako rekla. „Da pretpostavimo.“ „Stani“, reče Didi, podižući ruku poput saobraćajca. „Hoćeš da kažeš…? Šta hoćeš da kažeš? Da Troter nije bio samo Napolijev posrednik? Da je bio tamo radi nekih drugih zločinačkih radnji?“ Dankan slegnu ramenima kao da hoće da kaže da je moguće. „Imao je pištolj, kojim je pucao.“ „Gari Rej Troter? Siledžija? Neka vrsta plaćenog ubice koji je poslat da pritisne sudiju Lerda?“ „Ili gospoñu Lerd.“ „Mrzim da govorim o mrtvima bez poštovanja, ali, Dankane, ne budi neozbiljan. Gari Rej Troter, plaćeni ubica?“ „Misliš da pretpostavka ne drži vodu?“ „Čak ni kap.“ U stvari, nije ni on. Što je više o tome mislio, bilo je sve manje verovatno da je čovek Kejtove inteligencije i izvora unajmio hroničnog nesposobnjakovića poput Garija Reja Trotera da za njega ubija. Eliz Lerd ga je izigrala kao budalu. Jedino nije znao zašto. I bio je van sebe što joj je uopšte poverovao. Ali zašto bi izmislila takvu priču? Da bi se zaštitila od tužbe, blesane. Zašto li je došla kod njega sa tom pričom? Još gluplje. Požuda mu je bila u srcu i ona je to znala. Ali, prokleta da je, izgledala je zaista uplašeno kada joj je rekao da bi zaista mogao da pita Kejta koji bi motiv imao da je ubije. Da li je motiv bio njena prevara sa Kolmanom Grirom? „Sranje!“

88

„Šta je?“ upita Didi u odgovor na njegovu nepristojnost. „Ne znam šta. Pogledao sam ovaj slučaj sa svih strana i još imamo samo fatalnu pucnjavu koja se ne slaže. To je…“ „Neverovatno.“ „U nedostatku bolje reči. Ali što dublje kopamo, sve manje…“ „Liči na samoodbranu.“ „Ali nemamo ništa što bi je osporilo.“ „Zašto onda trošimo ovoliko vremena na to?“ „Ne znam.“ „Da, znaš.“ Da, znao je, ali još nije bio voljan da kaže Didi o poruci Eliz Lerd, njenoj poseti njegovoj kući i njenu tvrdnju da je njen muž unajmio Garija Reja Trotera da je ubije. „Ne zatvaramo ovaj slučaj zbog naših intuicija. Oboje osećamo da nešto nedostaje“, rekla je. „A to nešto bi moglo da napravi razliku izmeñu pod A: žene koja se brani od uljeza.“ „Ili pod B: ubistva.“ „Razlika je bitna.“ Posmatrala je konobaricu kako drugoj mušteriji služi parče pite sa kokosovim kremom. „Ako Eliz Lerd jede onako, ubiću se.“ „Ne dopada ti se, zar ne?“ „Mrzim je“, rekla je otvoreno. „Nije li dovoljno što izgleda poput Jelene Trojanske i živi život u luksuzu ju jebenom dvorcu? Suviše je to što je ona videla i golog Kolmana Grira.“ „To nije mržnja, to je ljubomora.“ „Pre je bila ljubomora“, rekla je. „Prešlo je u mržnju sada kada znam za nju i Kolmana Grira.“ „Moramo je suočiti s time.“ Dankan se zakleo sebi da je njegovo interesovanje za Elizinu aferu sa bejzbol igračem jedino poslovno. Moglo bi da bude sastavni deo istrage. Morao je da vidi njenu reakciju kada budu pomenuli Grirovo ime. Ali samo zato što bi njena reakcija mogla da bude rečita i tako važna za dalju istragu. Časna reč. „Slažem se u potpunosti“, reče Didi. „Moramo da je pitamo o svemu tome, da joj stavimo do znanja da znamo.“ Zažmiri kao da nišani na strelištu. „Posebno me zanima da saznamo da li je ona odgovorna za njegovo samoubistvo.“

89

Trinaesto poglavlje Nešto posle podneva u ponedeljak, Didi je banula u Dankanovu kancelariju. „Upravo sam se čula sa njom. Biće ovde za pet minuta.“ „Tako brzo?“ „Tako brzo. Dobila sam je na mobilni. Bila je napolju obavljajući neke posliće, pa je rekla da će doći pravo ovamo.“ Posle doručka, odlučili su da daju sebi, kao i Eliz Lerd, slobodnu nedelju. Didi je otišla kod roditelja na večeru. Ona je to nazivala odrañivanjem pokore. On je popodne otišao u teretanu i trenirao, uključivši i pedeset krugova u bazenu. Proveo je ostatak dana kod kuće, za koju mu je tip za nadgledanje rekao da nije ozvučena. Malčice mu je bilo lakše. Savić nije poslao onu ženu da postavi bubice, nego da mu pošalje poruku: Savić bi ga mogao dohvatiti kad god bude bio spreman i, kao što se Dankan pribojavao, najverovatnije neće ni videti taj napad. Gledao je televiziju, rešio ukrštenicu, svirao klavir. Te razbibrige nisu zahtevale da se bude naoružan smrtonosnim oružjem. Pri svemu tom, on je držao pištolj uza se. Spavao je s njim. Kada su on i Didi došli u kancelariju jutros, raspravili su kako će se nositi sa predstojećim razgovorom sa Eliz. Biće škakljivo ispitivati je o Kolmanu Griru bez otkrivanja onoga što su saznali o njemu od sudije. Dankan nije hteo da se izvrgava sudijinom gnevu ako može da ga izbegne. „Da li je pitala o čemu želimo da razgovaramo sa njom?“ upitao je Didi. „Rekla sam joj da je to pipava tema i da želimo da zaštitimo njenu privatnost što je više moguće.“ „Huh. Nije insistirala?“ „Jok.“ „Je li rekla nešto o sudiji?“ „Samo da je nameravala da ga pozove da nam se pridruži.“ „Sranje.“ „Ali ja sam je obeshrabrila, ponovo joj natuknuvši da bi želela da drži ovo u tajnosti.“ „Sudija će nam odrati kožu ako bude saznao.“ Didi reče: „Kladim se da mu ona neće ništa reći. Ako je sudija Lerd u pravu, ona nikada nije saznala da on zna za njenu aferu. Zašto bi mu sada priznala?“ „Biranje izmeñu dva zla. Može otvoreno da prizna aferu ako bi bila suočena sa podizanjem optužnice.“ „Priznaće preljubu, ali će poricati ubistvo Trotera.“ „I nije neki izbor“, reče Dankan. „Posebno ako ti je muž već oprostio.“ „Mužić zna i kako se može izvući iz suñenja za ubistvo“, reče Didi. „Zna najbolje advokate odbrane, i cena ne bi bila u pitanju. Sudija bi spasao njeno žgoljavo dupence.“ Ali, da li bi? Dankan se pitao. Ne bi, ako je Elizina tvrdnja da želi da je ubije tačna. „Objasnili bismo mnogo šta ako bismo porazgovarali sa Napolijem“, primetila je Didi, prekidajući mu misli. „Kong kaže da nema nikakvih tragova. Ne mogu ni kola da mu nañu. Ni avionsku, niti autobusku kartu.“ „Iznajmljivanje čamaca?“ Dankan odmahnu glavom kada je zazvonio njegov telefon na stolu. „Možda je Napoli doživeo ushićenje i podigao se pravo u nebo.“ „To je bila moja sledeća pretpostavka.“ Javio se na telefon i bio obavešten da je gospoña Lerd stigla i da čeka u hodniku. Rukom je prekrio slušalicu. „Gde ćemo ovo da obavimo? U sobi za saslušanje?“

90

„Hajde da budemo druželjubivi koliko možemo“, predložila je Didi. „Šta misliš o tvojoj kancelariji?“ Rekao je prijavnici da će detektivka Bouven sići i dopratiti gospoñu Lerd do odeljenja za nasilne zločine. Dok Didi nije bila tu, ubacio je još jednu stolicu u svoju skučenu kancelariju, pa uhvatio sebe kako proverava da li mu je košulja propisno uvučena u pantalone, i zateže kravatu. Šta, kog ñavola?, pomislio je mrzovoljno. Nije imao sastanak sa njom; ovo je bilo saslušanje. Didi je brbljala, prijateljski ćaskala dok je vodila Eliz izmeñu detektivskih stolova. Eliz, s druge strane, nije rekla ništa sve dok nije stigla do otvorenih vrata njegove kancelarije. „Zdravo, detektive Hačeru.“ „Hvala vam što ste se odazvali pozivu za tako kratko vreme.“ Ponudio joj je stolicu. Didi je sela na drugu. On je seo za sto. „Mi…“ „Treba li da pozovem advokata?“ „Ako želite“, odgovorio je. Bacila je pogled na Didi pa ponovo na njega. „Pre nego što mi postavite pitanje, imam jedno za vas.“ „Samo izvolite.“ „Zašto istražujete pucnjavu u mojoj kući kao da je ubistvo?“ „Ne istražujemo.“ Ali Elizin pogled nije zadrhtao pod njegovim. „Šta je to što znate, ili mislite da znate, što vas sprečava da prihvatite činjenicu da sam upucala tog čoveka u samoodbrani?“ „Ako biste napravili anketu meñu ubicama u zatvoru, gospoño Lerd, verovatno bi devedeset devet procenata njih tvrdilo da je ubilo u samoodbrani. Ne možemo da im jednostavno verujemo na reč.“ „Ni meni, čini mi se.“ Prigušena nota u njenom glasu nagovestila je da nije mislila samo na pitanje o samoodbrani. Nije joj verovao ni reč o tome da Kejto Lerd želi da je ubije. „Ni vama“, rekao je. Uzdahnula je da bi se smirila. „Zašto ste me pozvali da doñem ovde?“ „Šta ćemo sa advokatom?“ upita Didi. „Prvo mi recite o čemu se ovde radi?“ „Kolman Grir.“ Uhvaćena potpuno nespremna, izbacila je vazduh u naletu. „Šta?“ „Poznavali ste pokojnog Kolmana Grira, zvezdu Atlanta brejvsa.“ Ošinula je pogledom Dankana, pa se obratila Didi klimnuvši glavom. „Dobro sam ga poznavala. Bili smo prijatelji.“ „Prijatelji?“ „Da.“ Niko nije progovorio neko vreme. Dankan i Didi čekali su da vide da li će objasniti, ali ona je izgledala ošamućeno. Konačno je pogledala Dankana. „Šta u vezi s Kolmanom?“ Pre nego što je mogao da odgovori, Didi je rekla: „Bio je izvanredan sportista.“ „Bio je veoma talentovan.“ „Bili ste obožavalac?“ „Više prijatelj, nego obožavalac. Ne pratim sport tako pomno.“ „Kako ste se upoznali?“ „Odrasli smo zajedno.“ Nastavila je videvši njihovo iznenañenje. „Išli smo zajedno u osnovnu i srednju školu. Potičemo iz istog gradića u centralnoj Džordžiji.“ „Jeste li bili par u srednjoj školi?“ „Ne, detektivko Bouven. Prijatelji.“ „Jeste li održavali prijateljstvo posle srednje škole?“

91

„Bilo je teško. Kolman je dobio bejzbol stipendiju. Posle koledža je draftovan u niže lige. Sigurna sam da sve ovo znate“, rekla je Dankanu. „Znam njegovu bejzbol karijeru. Ne znam njegove privatne odnose. To je ono što želimo da znamo. O vašoj vezi sa njim.“ „Zašto? Kakav značaj to ima?“ „To je ono što pokušavamo da ustanovimo.“ „Nema ničeg da se ustanovi“, rekla je. „Kako ste uopšte saznali da smo Kolman i ja bili prijatelji?“ „Imamo svoje izvore.“ To je bilo toliko besmislena izjava da je Dankan preslikao izrugujući pogled kojim je Eliz ošinula Didi. Rekao je: „Izgubili ste kontakt s njim dok je bio u koledžu i nižim ligama?“ „Sve svoje vreme posvetio je igranju bejzbola. Slali smo jedno drugom roñendanske i božićne čestitke. Ali nismo ostali u bliskom kontaktu.“ „Kada ste ga poslednji put videli?“ Odvratila je pogled i tiho rekla: „Par dana pre nego što je umro.“ „Pre nego što se ubio“, rekla je Didi ravno. Klimnula je spuštene glave. „Da li je odavao bilo kakve znake da planira da okonča sebi život?“ Podigla je glavu i zagledala se u Didi. „Da jeste, zar mislite da ne bih učinila nešto da ga sprečim?“ „Ne znam. Da li biste?“ Didino oštro pitanje ostavilo ju je zapanjenu. Buljila je u Didi nekoliko trenutaka, pa se okrenula ka Dankanu. „Ne razumem ovo. Zašto mi postavljate pitanja o Kolmanu?“ „Zadaju vam bol?“ „Naravno.“ „Zašto?“ „Bio mi je prijatelj.“ „I ljubavnik.“ „Šta?“ „Moram da ponovim?“ „Ne, ali niste u pravu. Nismo ili ljubavnici. Bili smo prijatelji.“ Didi frknu od neverice, ali Eliz nije obraćala pažnju na nju. Pažnja joj je bila usmerena na Dankana. „Mislila sam da je ovo trebalo da se tiče Garija Reja Trotera. Kakve veze Kolman ima sa tim? Sa bilo čim?“ „Kada ste obnovili kontakt? Bliži kontakt od roñendanskih čestitki i sličnih stvari.“ „Telefonirao mi je i pozvao me da doñem i posetim ga u Atlanti.“ „Da li je vaš suprug bio uključen u taj sastanak starih prijatelja?“ „Ne, bilo je to čim je Kolman počeo da igra za Brejvse. Tada nisam ni poznavala Kejta. Kasnije, nakon što sam se udala, pozvala sam Kolmana u naš dom na večeru. Kejto je navijač Brejvsa, tako da je bio oduševljen kada je saznao da smo Kolman i ja prijatelji.“ „Jesu li se dopali jedan drugome?“ „Veoma.“ „Izuzev te večere, da li su se ikada družili?“ „Kolman je uredio da sedimo u loži na jednoj od utakmica koje je igrao kod kuće. Sreli smo se nakon toga na večeri. Koliko ja znam, to je poslednji put da su se videli.“ Dankan ustade iz stolice i sede na ivicu stola, da bi imao prednost visine i da bi mogao da je gleda odozgo. „Znate veoma dobro da se od tada nisu videli, jer bi nastala zbrka kada bi vaš muž i ljubavnik…“ „Kolman nije bio moj ljubavnik.“ „Nikada se niste videli sa njim, bez prisustva vašeg muža?“ Kolebala se. „Nisam to rekla.“

92

„Dakle, viñali ste ga nasamo.“ „Ponekad.“ „Često?“ „Kolmanov raspored je bio…“ „Često?“ Klimnula je glavom, popustivši pod njegovim pritiskom. „Kad god je to njegov raspored dozvoljavao.“ „Gde ste se sastajali?“ „Obično ovde, u savani.“ „Gde, ovde u Savani?“ „Na raznim mestima.“ „Restoranima? Barovima?“ „Kolman je pokušao da izbegne javna mesta. Obožavatelji nisu hteli da ga ostave na miru.“ „Tako da ste se sastajali na mestima koja su omogućavala privatnost?“ „Da.“ „Kao što su hotelske sobe?“ Oklevala je, pa klimnula. „Šta je vaš muž mislio o tim sastancima u hotelskim sobama?“ Nije odgovorila. „Nije znao za njih, zar ne?“ nastavi Dankan. „Niste mu govorili onda kada ste odlazili da se sastanete sa popularnom, zgodnom superzvezdom poput Kolmana Grira, je l' da? Zato što se to njemu ne bi nimalo dopalo.“ Skočila je sa stolice. „Ne moram ovo da slušam.“ Dankan je uhvatio za rame. „Možete da slušate ovde i sada, sami, ili možete da slušate ovo kasnije u prisustvu vašeg advokata i muža.“ Mogao je da oseti kako toplota njenog tela prodire u njegovu ruku. Dah joj je bio brz i plitak, uzbuñen. „Kolman i ja bili smo prijatelji. Samo prijatelji.“ „Koji su se tajno sastajali u hotelskim sobama.“ „Zašto mi ne verujete?“ „Zato što mi niste rekli ništa u šta mogu da poverujem.“ Njegove oči su probadale njene. „Ništa.“ „Rekla sam vam istinu.“ „O Kolmanu i vama?“ „O svemu.“ „Koliko dugo su ti zgodni sastanci trajali? Sat vremena? Dva sata? Duže?“ „Variralo je.“ „Približno.“ „Sat ili dva. Obično ne duže.“ „U zavisnosti na koliko možete da se iskradete.“ Lagano je ispustila dah. „U pravu ste što se toga tiče. Kejto nije znao za ove sastanke sa Kolmanom.“ „Ah.“ „Ali, to nije bilo ono što vi mislite. Nije bila afera.“ „Hotelske sobe se koriste za dve stvari. Jedna od njih je za spavanje. Mislim da se niste sastajali sa Kolmanom Grirom da biste samo spavali.“ „Pričali smo.“ „Pričali.“ „Da.“ „I to je sve?“ „Da.“

93

„Obučeni?“ „Da!“ „Da li stvarno očekujete od mene da poverujem…“ „To je istina!“ „…da ste bili u hotelskoj sobi sa muškarcem…“ „Prijateljem.“ „…i da se niste tucali?“ Brzo je udahnula. Činilo se kao da će nešto da kaže, pa se predomislila. Stisnula je usne. Dankan poče da se smejulji. „Tako sam i mislio.“ Sve dok mu nije zbacila ruku, nije bio svestan da joj je stiskao rame sve vreme. „Hapsite li me, detektive Hačeru?“ „Ne još.“ Uzela je torbicu i besno izjurila napolje. Njen iznenadni odlazak napravio je vakuum u maloj sobi. Dankan, zagledan u prazan dovratak kroz koji je ona prošla, prošao je prstima kroz kosu i izbacio potok psovki. Posle dosta vremena, shvatio je da je Didi još tu, posmatra ga, da su joj se stvorile dve paralelne bore na čelu od mrštenja. Podigao je ramena. „Šta je?“ „O čemu se ovde radilo?“ „Šta?“ „Ono…“ Mahala je rukom napred-nazad. „Ona stvar meñu vama.“ „Koja stvar?“ „Napetost. Ne znam. Šta god da je bilo, pucketalo je.“ „Umišljaš stvari. Razgovor o golom Kolmanu Griru malo te je uzbudio.“ „Ako dozvoliš da ti ova žena pomrači rasuñivanje, ti si budala.“ Zakačio se za to. „reci mi kako sam pokazao loše rezonovanje?“ „Tako što si je pustio da odjezdi odavde.“ „Nemamo čime da opravdamo to što bismo je zadržali, Didi“, rekao je malčice preglasno. „Bez ikakvih dokaza, kako sam mogao? Hteo sam da je zadržim u pritvoru, bog zna da jesam.“ Pre nego što je izašla, ispalila je hitac za rastanak. „Zadržiš u pritvoru? Je l' to nova reč za to?“

*** Ostatak popodneva, didi je sedela za svojim stolom, radeći papirologiju za neki drugi slučaj. I Dankan je sedeo za svojim stolom, takoñe, razmišljao o Eliz i pitao se da li je uspešan lažov ili je govorila istinu, ali je tobože pregledao svoje pecaljke koje je postavio za Savića. Proveravajući, pozvao je svoju vezu u federalnom odeljenju za narkotike. „Miran je“, rekao je Dankan. „To me unervozilo.“ Saznao je od agenta da su, po dojavi doušnika, izvršili prepad na jedan od Savićevih kamiona. Sve što su našli bila je mašinerija i ispravne fakture koje su odgovarale tovaru, sve se poklapalo do odgovarajućih serijskih brojeva. Dankan nije bio iznenañen. Savić ne bi upotrebio kamione svoje kompanije da otprema drogu meñudržavnim putem 95. Dok su oni praznili i pretraživali kamion, porodični karavani i bezlični sedani napunjeni do vrha išli su prema unosnim tržištima istočne obale. Tešio je agenta zbog neuspele akcije. „Ni ja nisam mogao da ga dohvatim za Fredija Morisa.“ „I dalje ste praznih ruku?“

94

„Goli kao pištolj“, priznao je Dankan. „Lusil Džouns je nestala, a tužilaštvo neće ponovo da pokrene slučaj dok ne donesemo nešto konkretno, kao što je na primer nož kojim je Savić isekao Frediju jezik. Preferira da sa njega još kaplje krv.“ „To se neće desiti.“ „Možemo samo da sanjamo.“ Nivo Dankanove frustracije podudarao se sa agentovim. Sumnjao je da Savić dobija informacije, verovatno od nekoga ko je na spisku doušnika za policiju. Mada, možda i nije. Savić je imao nepogrešive senzore koji su ga odlično služili tokom njegove kriminalističke karijere. Možda je samo osetio izjavu Fredija Morisa i, ne želeći da rizikuje, brzo reagovao da bi ga eliminisao. Spreman da stavi tačku na neplodan ponedeljak, Dankan je krenuo kući ranije. Izlazeći, zastao je kod Didinog stola. „Imaš li neki osećaj u stomaku?“ Nije podigla pogled. „Što se tiče?“ „Lerdovih. Da li da se ispišemo. Bila je samoodbrana. Slučaj zatvoren.“ „J l' to ono što želiš da uradiš?“ „Kad bismo mogli da porazgovaramo sa Napolijem…“ „Ali ne možemo.“ „A to je kao svrab koji ne možeš da počešeš“, rekao je. „Cela ta Napoli-Troter-Lerd veza.“ „Bilo bi korisno saznati šta je Napoli imao o gospoñi Lerd. Koliko je to bilo štetno?“ Zagledao se kroz prozor na trenutak, pa odlučno rekao: „Nastavićemo da radimo. Daćemo još neki dan. Možda će Napoli izroniti.“ Tada ga je pogledala, ozarena osmehom. „Videćemo se sutra.“ Ipak, ni sat vremena kasnije, pozvala ga je na mobilni telefon. „Šta radiš?“ „Kupujem namirnice“, odgovorio je. „Namirnice? Ti ne kuvaš.“ „Do sada sam uzeo toalet-papir i pivo.“ „Zasigurno, glavne stvari.“ Laknulo mu je što su opet na prijateljskoj nozi i upitao je: „Šta ima?“ „Pozvani smo da se pojavimo u kući Lerdovih u osam sati.“ „Večeras?“ „Aha.“ „A što?“ „Ne verujem da smo pozvani na večeru.“ „Naći ćemo se tamo.“ Trideset sekundi pre osam, našli su se na prilazu koji je vodio do glavnog ulaza u veličanstvenu rezidenciju. „Ideje?“ upitao je. „Samo je rekao da budemo ovde u osam i evo nas.“ „Zašto je pozvao tebe?“ „Ja sam još bila u kancelariji.“ Didi pritisnu zvono i oni začuše skladnu zvonjavu u kući. „Verovatno ne bi trebalo da računamo na to da ćemo dobiti puna priznanja.“ „Čega?“ „Bilo čega.“ Gospoña Beri je otvorila vrata i pogledala ih kao da su smrdeli na otvorenu kanalizaciju. „Čekaju vas.“ Odvela ih je do lučnog ulaza u dnevnu sobu. Kejto Lerd je stajao leñima okrenut kaminu i slici mrtvog zeca koji leži u svežem povrću. Eliz je sedela na sofi. Oboje su imali ozbiljne izraze lica, ali njegov glas je bio dovoljno usrdan da im zahvali što su došli i zamolio ih je da sednu.

95

Sudija je seo pored svoje žene na sofu. Uzeo je njenu ruku i umirujuće je potapšao. „Eliz mi je ispričala o razgovoru koji je imala s vama danas. Moja prva reakcija je bila da pozovem Bila Džerarda i napravim haos. Stavili ste moju ženu u veoma nepovoljan položaj.“ Dankan i Didi su mudro ćutali. „Ali, s druge strane, predomislio sam se oko pritužbe. Zaslužujete da vas ispreskaču na pasja kola zato što ste to izveli, ali nisam hteo da dodatno uzbuñujem Eliz. I, u stvari, više sam bio ljut na sebe nego na vas. Moja je greška što je morala da proñe kroz to neprijatno ispitivanje. Nisam mogao da živim sa tim.“ Bacio je pogled na nju, pa ponovo na njih. „Tako da sam joj priznao da sam unajmio Majera Napolija da je prati.“ Dankanov pogled preñe na Eliz. Posmatrala ga je sa neskrivenim neprijateljstvom. Sudija reče: „Shvatio sam da Eliz treba da zna sve što je rečeno tokom našeg razgovora u svlačionici onog dana, detektive Hačeru. Nisam ponosan na sebe što sam slagao vas i detektivku Bouven kada sam rekao da nikada nisam imao ništa lično sa Napolijem. Duboko se kajem zbog svoje umešanosti sa njim, posebno ako se to završilo ubistvom Trotera, ma koliko zaobilazna ta veza bila.“ „Na to smo i mi mislili kada smo danas razgovarali sa gospoñom Lerd“, reče Didi. „Da je Troterova provala nekako povezana sa Majerom Napolijem.“ „Moj posao sa njim bio je kratkog veka“, rekao je sudija. „Još se držim svoje teorije da je Troter radio sam i da je bilo kakva veza sa Napolijem slučajna. Ali, gledajući iz perspektive istražitelja, priznajem da je opravdavala bliže zanimanje, posebno ako je Napoli imao dokaze o aferi izmeñu Kolmana Grira i moje žene. Dakle“, nastavio je, „osetio sam da bi trebalo razjasniti stvari. Nadam se da ćemo, ako budemo objasnili nekoliko istaknutih spornih tačaka, ostaviti iza sebe ovaj žaljenja vredan slučaj jednom za svagda. Sada kada više nema spornih tajni izmeñu Eliz i mene, možemo biti savršeno iskreni sa vama. Pa, počnite.“ Didi je odmah zaronila. „Gospoño Lerd, ima li Napoli dokaze o vezi izmeñu vas i Kolmana Grira?“ „Ne postoji takav dokaz, detektivko Bouven. Nije bilo afere.“ Čitajući skepticizam na Didinom licu, sudija reče: „Verovaćete joj kada bude objasnila prirodu njihove veze.“ „Rekla nam je da su bili prijatelji“, reče Didi. „Rekla sam vam da smo bili bliski prijatelji. Napraviti od našeg prijateljstva nešto ogavno duboko me vreña.“ Dok je ovo izgovarala, bacila je Dankanu pogled koji je govorio: crkni. „Boli me to što uopšte moram o njemu da pričam, ali pošto mi ne dajete izbora…“ Zastala je i duboko udahnula. „On i ja smo izašli par puta u srednjoj školi, ali to je uvek bila platonska veza, nikada seksualna, nije bila čak ni romantična. Bili smo drugari, poverljivi.“ Didi upita: „Ako ste bili toliko bliski, kako niste znali da razmišlja o samoubistvu?“ „Znala sam da je Kolman bio potišten, ali nisam uvidela dubinu njegove depresije. Volela bih da jesam.“ „Bio je na vrhuncu svoje igre“, rekao je Dankan. „Zbog čega je imao da bude potišten?“ „Srce mu je bilo slomljeno.“ Ta jednostavna izjava zapanjila je Dankana i Didi. On reče: „Ta izjava zahteva objašnjenje, gospoño Lerd.“ „Napuštala ga je njegova ljubav.“ „Ali vi niste bili njegova ljubav.“ „Ne“, rekla je čvrsto. „Nisam.“ „Ali sva ona tajna sastajanja, vi…“ „Ja sam mu bila rame za plakanje.“ „Vi niste imali telesnu vezu.“ „Koliko puta moram da ponovim, detektive Hačeru?“

96

Sudija reče: „I dalje ti ne veruju, draga. Neće ti poverovati sve dok im ne kažeš ono što si rekla meni.“ Dankanu je podarila dug, odmeren pogled, kao da hoće da ga natera da prihvati ono što će sada reći: „Kolman nije imao seksualne veze ni sa mnom ni sa bilo kojom drugom ženom. Njegov ljubavnik je bio Toni Esteban. Njegov saigrač.“

97

Četrnaesto poglavlje Čak i toliko daleko u unutrašnjosti, Atlanta je bila sparna poput Savane. Toplota je isisavala dah Dankanu dok je izlazio iz aerodromske zgrade da bi zaustavio taksi. Vozač je bio prijateljski nastrojen i brbljiv, održavajući lagodan razgovor dok je savlañivao saobraćaj na autoputu prema Bakhedu, gde je Toni Esteban imao stan u potkrovlju luksuznog hotela. Dankan se probudio rano, imajući na umu da će ići u Atlantu. Nikome nije rekao, čak ni Didi, koja bi sigurno htela da poñe sa njim. Imajući na umu da bi Portorikansko blago Brejvsa nerado raspravljalo o svom seksualnom životu sa dvoje policajaca, ali da bi jedan bio manje zastrašujuć od dva. Pored toga, bilo mu je drago da malo pobegne od Didi. Nakon što su sinoć napustili sudiju i njegovu ženu, odvojeno su se odvezli do restorana, gde je Dankan pojeo kasnu večeru, a Didi sisala koka-kolu bez šećera na litre i beskrajno se rugala Eliz Lerd i njenim lažima. „Ne mogu da verujem da je imala petlju da kaže da je Kolman Grir peder! To je ono u šta hoće da mi verujemo? Nema šanse!“ „Suprotno je stereotipu, ali to ne znači…“ „Kolman Grir nije bio gej.“ Nije htela da sasluša ni jedan argument koji bi bio protivan njenom ubeñenju i prekorevala je Dankana i sudiju što su joj uopšte poverovali. „Drži svog muža za kitu. On će tome poverovati zato što tako želi. Tako je vraški pametna. Rekla mu je jedinu laž koja mu je spasla obraz. Izvukla se i spasla njegov ranjeni ponos. Za to je potreban talent. Ona je igrač, Dankane. Nikad boljeg nisam videla.“ Kada je uspeo da doñe do reči od nje, rekao je: „Čak i da je ono što tvrdi za Grira netačno, kriva je samo za preljubu. Nismo ništa bliži dokazima da je ukokala Garija Reja Trotera zbog bilo čega drugog osim samoodbrane.“ „Još je to mutno, Dankane.“ Da, bilo je. Dovoljno mutno da on preleti kratak put iz Savane u Atlantu, na svoju ruku, bez novčane naknade. Pokušaće kasnije da je refundira. Čak i ako na kraju bude sam finansirao ovaj put, cena avionske karte biće vredna saznanja istine. Da li je Eliz Lerd manipulativni lažov? Ako jeste, istraga fatalne pucnjave će se nastaviti. Ako nije, njen život je bio ugrožen. Koji god da je ishod, morao je da sazna. Taksista zaustavi kola u natkriljenom ulazu u soliter stavljajući primedbu na njegovu razmetljivost. Dankan se složio. Platio je čoveku i ušetao u mermerno predvorje, koje ga je dočekalo svežim vazduhom, mirisom ljiljana i tihom muzikom. Prijavnicom je upravljao uniformisani recepcioner. „Dobro jutro, gospodine. Kako vam mogu pomoći?“ „'Jutro. Ovde sam da vidim gospodina Antonija Estebana.“ Izvadio je policijsku značku i tako osigurao da se vidi futrola za pištolj ispod njegovog sportskog sakoa. Recepcioner pročisti grlo. „Da li vas gospodin Esteban očekuje?“ Dankan mu se široko nasmeši. „Nisam hteo da kvarim iznenañenje.“ „Moraću da ga pozovem.“ „Šta god. Bez žurbe.“ Glumeći nonšalantnost, nagnuo se napred preko visokog stola i sa zanimanjem posmatrao kako recepcioner podiže telefonsku slušalicu i pritišće dugme za potkrovlje. „Gospodine Estebane, žao mi je što vas uznemiravam. Ovde je neki gospodin, želi da vas vidi. Gospodin… ovaj…“ „Detektiv narednik Dankan Hačer, policija grada i okruga Savane i Čatama.“ Grad i okrug su se zvanično stopili pre godinu dana. Dankan je retko koristio puno ime. Kao prvo, glupavo je

98

zvučalo. Kao drugo, bilo je predugo. Za vreme koje je potrebno da se predstavi lupežu, mogao je da pogine. Upotrebljavao ga je samo kada je hteo da izgleda poput velike zverke. Recepcioner je ponovio ono što je on rekao, slušao, pa zamolio igrača bejzbola da sačeka. „Želi da zna u vezi s čim.“ „Eliz Lerd i incidenta koji se desio u njenoj kući prošle nedelje.“ Opet je recepciner ponovio Dankanove reči u telefonsku slušalicu. Posle kratke pauze, reče: „Gospodin Esteban kaže da ne poznaje Eliz Lerd.“ „Prijateljica Kolmana Grira.“ Recepcionereva usta oformiše malo okruglo O, pa je zatim preneo poruku Estebanu. „Naravno, gospodine Estebane.“ Spustio je slušalicu. „Idite gore. Lift je iza ovog zida.“ „Hvala.“ Lift je bio toliko brz da su se Dankanu zapušile uši na putu do gore. Vrata su se otvorila i otkrila poveći foaje. Toni Esteban ga je čekao na ulaznim vratima. Bio je nekoliko centimetara niži od Dankana, čvrsto grañen i, Dankan je znao, imao je ruke koje su mogle da razvežu čvorove na bejzbol loptici. Na sebi je nosio samo šorts za trening i komadinu zlata obešenu o lanac širok centimetar i po. „Hačer?“ „Zadovoljstvo mi je, gospodine Estebane.“ „Zovi me Toni“, rekao je pružajući ruku. „Uñi.“ U njegovom govoru osećao se samo trag španskog akcenta. „Poslovična staklena kuća“, primetio je Dankan kada je ušao u apartman i pogledao unaokolo. Prozori od poda do tavanice pružali su gotovo 360 stepeni pogleda na grad. „Dopada ti se? Košta ñavo i po.“ „Vi vraški i zarañujete.“ Nasmešio se kezom koji ga je toliko načinio popularnim u medijima i kod obožavalaca. „Hoćeš nešto da popiješ?“ Odveo je Dankana do bara preko nečega što je izgledalo poput ara prostora po kome je bio raštrkan nameštaj. Pritisnuo je tajno dugme koje je otvaralo vrata od ogledala iza kojih se krio sadržaj bara. „Šta god voliš. Viski, burbon, mlečni šejk? Imam sve.“ „Može li čaša ledene vode?“ Izgledao je razočaran, ali je rekao „Okej“. Dankan je očekivao da će ući u bar, pa je bio iznenañen kada se prodrao: „Dženi!“ Dženi se pojavila u roku od nekoliko sekundi. Od njenih metar i osamdeset, veći deo su bile njene glatke, pocrnele noge, koje su izgledale kao da su do savršenstva obrañene erbrašom. Njena kosa bila je boje zalaska sunca, grudi ogromne i bila je divna. Nosila je mini suknju, sandale sa visokom štiklom i majičicu na bretele ne veću od praćke, koja mašti nije ostavljala ništa. „Dženi, ovo je gospodin Hačer.“ „Zdravo, gospodine Hačeru.“ Dankan jedva doñe do glasa. „Drago mi je, Dženi. Kako ste?“ „Dobro. Bavite se bejzbolom?“ „Ovaj, ne.“ „On je pandur iz Savane i žedan je. Smućkaj mu ledenu vodu. Meni napravi jedan od onih proteinskih šejkova.“ „Bobice i jogurt?“ „Aha, sve to što je zdravo.“ Otišla je u bar da ga posluša. Esteban je pokazao Dankanu na jednu od niskih sofa od bele kože koje su bile grupisane sa sličnim komadima nameštaja. Stočići su bili od kovanog gvožña i stakla. Kada su seli, Esteban upita: „Jesi li ljubitelj bejzbola?“ „Da.“ „Brejvsi?“

99

„Naravno.“ „Lepo.“ Široko se osmehnuo. „Jesi li igrao ikad?“ „Nešto malo. Većinom američki fudbal.“ „Profesionalac?“ Dankan se nasmeši i odmahnu glavom. „Dostigao sam maksimum na koledžu.“ Vreme koje je bilo potrebno Dženi da im spremi piće popunili su razgovorom o sportu i trenutnom statusu Brejvsa u sezoni. „Pokaži mu prsten, šećeru“, rekao joj je Esteban nakon što je ona poslužila piće. Pružila je levu ruku prema Dankanu, koji je pohvalio dijamant, pošto se činilo da se to od njega očekuje. „Skoro deset karata“, rekao mu je Esteban, iako nije pitao. „Vau.“ Nasmešio se Dženi. „To je verenički prsten?“ „Zaprosio me je u balonu“, glupo se nasmešila. „U Napi“, dodao je Esteban. „Jedna od onih stvari u vinogradarskim krajevima?“ „Zvuči romantično.“ „Bilo je“, rekla je Dženi. „Jeste li odredili datum venčanja?“ „Vikend za Dan zahvalnosti. Ne može da bude tokom sezone.“ „Tako je.“ „Venčanje, venčanje, venčanje, to je sve o čemu priča. Cveće. Haljine, kokteli od škampa. Sva ta sranja. Idi sad, draga.“ „Drago mi je što smo se upoznali, gospodine Hačeru. Zdravo.“ „Zdravo.“ Esteban je privrženo šljepnu po njenoj srcolikoj guzi dok je šepureći se odlazila, a njene štikle trupkale po mermernom podu. Kada je nestala kroz dupla vrata, rekao je: „Nešto je, zar ne?“ „Zapanjujuća je.“ „Lud sam za njom. Jesi li ikada video takvo telo?“ „Ne sećam se.“ „Dodala je nešto tamo gore. Ja sam platio. Htela je da budu veće, pa sam pomislio, k vragu? Što veće to bolje, je l' tako?“ „To je uvek bio moj moto.“ Esteban, koji je bio suviše egocentričan i uživao je u slušanju svog glasa, nije primetio njegovu ciničnost. „Slatka je. Pare joj prolaze kroz prste poput vode, ali to je čini srećnom. A ona mene čini srećnim. Kažem ti – i ovo nije preterivanje.“ Nagnuo se bliže. „Može da ti isisa oči kroz kitu.“ „Impresivno.“ „Ne znaš ni pola.“ Otpio je svoje piće i pogledao na sat. „Imam trening za sat vremena. Kako mogu da ti pomognem?“ „Istražujem fatalnu pucnjavu.“ „Fatalna znači da je neko umro, je l' tako?“ „Tako je. Desila se prošlog četvrtka uveče u kući sudije Lerda i njegove supruge, Eliz.“ „Aha, sećam se Eliz. Sada kada si me podsetio ko je ona. Je l' mrtva?“ „Ne.“ Dankan ga je uputio u slučaj. Pokušao je d izbegava reči koje su imale više od pet slova. „Izgleda da je Eliz pucala u samoodbrani. Ja samo razjašnjavam par detalja.“ „Kao što su?“ „Razumeo sam da je imala blisku vezu sa Kolmanom Grirom.“ Na njegovom licu pojavi se očita žalost. „Kralj Kol, tako smo ga zvali. Bila je to jebena stvar. Znaš, misle da je bilo prošlo par dana pre nego što je neko otišao do njegovog stana i proverio. Čuo sam da je bio haos.“ Oduvao je sebi teme. To ume da bude gadno. „Šta znate o njegovom odnosu sa Eliz?“ „Odavno su oni bili zajedno. Kres drugari, znaš? Kada nema nikog drugog za tucanje?“

100

„Upoznat sam sa tim terminom.“ „Bili su takva vrsta prijatelja.“ Dankan je otpio svoju vodu i pokušao da izgleda i zvuči ležerno. „Kada ste je upoznali?“ „Doveo ju je na žurku Brejvsa, nedugo nakon što je potpisao ugovor za tim. Oborila nas je sve sa nogu, jer je bila takva riba, a Kol nikada nije o njoj pričao. Ali on je bio takav, uzdržan. Nije bio za divlje žurke.“ „Jeste li vi za takve žurke?“ Nasmejao se. „Činim koliko mogu.“ „Hoće li brak smetati vašem stilu?“ Esteban podiže obrve. „Šta se desi na gostovanju, ostaje na gostovanju. Znaš na šta mislim?“ „Kapiram.“ Esteban ispruži pesnicu. Dankan je lako udari svojom, stvarajući muški pakt ćutanja. „Dakle, Kralj Kol dovodi Eliz na žurku Brejvsa i ona je riba.“ „Aha.“ „I?“ „I ništa.“ Esteban podiže svoj šejk i otpi. „To je sve.“ „Stvarno?“ „Nikada je više nisam video i, kao što sam rekao, Kol nije pričao o takvim stvarima. Pa, izgleda da je to sve što mogu da ti kažem.“ Dankan se nasloni na kruti kožni naslon sofe i prekrsti noge. „Znate li šta je meni rekla Eliz? Rekla mi je da ste vi i Kolman Grir bili kres drugari i da ste vi to prekinuli i da je zato stavio cev puške sebi u usta i povukao obarač.“ Esteban razjapi usta. Nagnuo se napred, pa se vratio. Zaustio je da nešto kaže, ali je shvatio da ne može da nañe reči. Konačno je zavrteo glavom i rekao: „Ta kučka. Ta lažljiva kučka!“ „To nije istina?“ „Jebote, naravno da nije istina.“ Skočio je i počeo da se šetka po mermernom podu, bacajući uvrede na brzometnom španskom. „Zašto bi ona rekla tako nešto?“ upita Dankan. Esteban se brzo i preteći približio Dankanu. „Zašto? Reći ću ti zašto. Hoćeš da znaš zašto?“ „Zašto?“ „Okej, bilo je to ovako. Te večeri kada je bila žurka?“ „Ona za koju ste rekli 'i ništa'?“ „Nisam hteo da pomisliš da sam kreten, vrsta tipa koji bi…“ „Šta se desilo na žurci, Toni?“ „Kol se napio. Onesvestio se. Ta devojka, Eliz, počinje da se nabacuje meni. I, znaš, brate, bila je napaljena. Napaljena, znaš?“ „Okej.“ „Bila je svuda oko mene. Unervozila me je.“ „Unervozila?“ „Aha. Nisam hteo da nadrndam svog novog saigrača zbog te ribe, ali ona je rekla da njihov odnos nije takav. Rekla je da su prijatelji i da bi on želeo da se ona dobro provede na žurci. Pričala je takve stvari a sve vreme je držala ruku u mojim pantalonama. Pa sam joj dao ono što je htela. Nekol'ko puta. Mislim, odlično izgleda. Zašto da ne, je l' da?“ Dankan ispusti grleni zvuk slaganja. Esteban sede. „Bila je dobra, čoveče. Ne bih imao ništa protiv još toga, ali sledećeg jutra ona poče da zapisuje sve njene brojeve telefona, pita kada ću je zvati, takve stvari. Svaki božji dan posle toga, ona me zove, pita kada će me videti, zašto je nisam zvao, zar mi se nije dopala, kako se usuñujem da je tako iskoristim pa odbacim kao da je ništa.“

101

Iznenada je zastao. „Jesi li gledao onaj film Fatalna privlačnost? Takva je bila. Takva riba. Ta psihožena iz pakla. Očekivao sam da doñem kući i nañem jebenog plišanog zeku kako se kuva na šporetu.“ „Jeste li je ponovo videli?“ Odmahnuo je glavom. „Nije mi trebalo to sranje, čoveče. Pretpostavljam da je odustala. Konačno je prestala da zove.“ „Šta je Kolman rekao na sve to?“ „Nije znao. Bar mu ja nisam rekao. Ne znam da li je ona.“ Namrštio se sa gnušanjem. „Čoveče, znao sam da je uvrnuta i zaklela se da će mi se osvetiti što sam je ostavio, ali nisam ni sanjao da će izmisliti to da sam peder. Peder? Isuse!“ Frknuo je. „Smešno je kada pomisliš na tako nešto.“ „Preuzeo si na sebe da odeš u Atlantu i posetiš Tonija Estebana?“ „Da.“ Jedva da je ušao na vrata Baraka kada su ga pozvali u kancelariju Bila Džerarda. Kapetan Džerard je bio dobar policajac koji je skoro četrdeset godina bio u policiji. Bio je pošteni nadreñeni koji je bio u toku svih istraga koje je vodilo odeljenje za nasilne zločine, i pružao je savet kada god su mu ga zatražili. Ali imao je poverenja da će detektivi pod njegovom nadležnošću da obavljaju posao bez pojedinačnog uplitanja s njegove strane. Ipak je, kada je to bilo potrebno, umeo delotvorno da ih izriba. Dankan se spremio na jedno dobro ribanje. „Menadžer Brejvsa je zvao“, rekao je Džerard gladeći pegavim rukama svoju retku riñu kosu. „Pobesneli su što nisi preko njih zakazao razgovor sa Estebanom.“ „Hteo sam da ga uhvatim nespremnog.“ „Očigledno jesi, jer je, čim si ti otišao, promislio još jednom o svemu. Otišao je da cmizdri timskim ljudima za odnose sa javnošću o panduru iz Savane koji ga je ispitivao o ženi koja je umešana u fatalnu pucnjavu. Uplašio se da će se mediji toga dokopati, napraviti od muve slona, da će završiti na naslovnoj strani Nešenel inkvajera. Nervozni agenti pozvali su šefa Tejlora, koji je pozvao mene i hteo da zna šta se, kog ñavola, dogaña.“ Pljunuo je u svoju šolju za pljuvanje i pogledao Dankana preko svojih naočara za čitanje. „I ja bih baš voleo to da znam, Dank. Šta se, kog vraga, zbiva?“ „Nisam ubeñen da je ubistvo Garija Reja Trotera bilo samoodbrana.“ „O, sranje.“ Džerard je voleo da lovi i peca, da čita knjige o grañanskom radu i vodi ljubav sa svojom ženom s kojom je bio u braku od večeri kada su maturirali. Jedva je čekao da se posveti tim razonodama u penziji, koja je bila udaljena samo dve godine. Do tada, hteo je da dobro obavlja svoj posao, odgovori na njegove izazove, ali da izbegne zamke birokratske politike da bi mogao da se penzioniše dostojanstveno i bez neprijatelja. „Misliš da sudijina žena nije štitila svoj život?“ „Mislim da je možda štitila svoj životni stil.“ „Sranje“, ponovio je. „To se neće dopasti sudiji Kejtu Lerdu.“ „Svestan sam toga, Bile. Veruj mi, razmislio sam o tome na putu nazad iz Atlante. On je predsedavajući sudija visokog suda. On presuñuje slučajeve krivičnih dela. Zadnje što je odeljenju potrebno je sudija kome su se zamerili panduri koji mu dovode te zločince u sudnicu. Ovo stavlja odeljenje u nezavidnu poziciju. Razumem i poštujem to. Ali moja dužnost je…“ Džerard podiže ruku. „Nijedan od mojih detektiva ne mora da mi se opravdava, Dank. Uzdam se u tebe. Još više se uzdam u tvoje instinkte.“ Ne bi se uzdao toliko u njega da je znao tajne koje je Dankan odnedavno krio, etičke standarde koje je prekršio. Elizina poruka. Njegov privatni susret s njom u njegovoj kući. Ne

102

bi se pouzdao u njega toliko da je znao koliko jako se Dankan borio sa svojom odlukom da istera njen slučaj do kraja. „Šta je Esteban rekao što se nje tiče?“ upita Džerard. „Je l' Kong ovde?“ Džerard ga zbunjeno pogleda. „Ne znam, zašto?“ „Bilo bi lepo kada bi on i Didi bili ovde. Tako ču to ispričati samo jednom.“ „Idem na malu nuždu. Ti ih dovuci ovamo.“ Sastali su se pet minuta kasnije. Didi je došla sa konzervom koka-kole bez šećera i nadrndanim stavom. Bila je ljuta na Dankana što je otišao u Atlantu bez nje, a i zbog toga što joj uopšte nije rekao da planira tako nešto. Nije ga uznemirilo njeno durenje. Preboleće. Uskoro, mogao je da se kladi. Sve vreme je sumnjala da Eliz ima skriven motiv, i on će joj uskoro pružiti taj motiv. Kong je bio znojav, kudrav, ali prijatan kao što je uvek bio. „Šta se zbiva?“ upita Džerarda. Kapetan pokaza na Dankana. „Ovo je njegov sastanak.“ Dankan je počeo rečima: „Kao prvo, izjavljujem sada i ovde. Kad porastem, hoću da budem profesionalni igrač bejzbola.“ Njegov opis apartmana Tonija Estebana bio je zamišljen da ih nasmeje, opusti, i da im privuče pažnju dok ne stigne do onog konkretnog. „Tamo je u sredini sobe stajala neka crvena skulptura. Izgledala je kao sprava za mučenje, ili možda labud. I, kao u filmovima, pritisnuo je dugme, zamagljena vrata od ogledala kliznuše u stranu i tamo je bio bar nakrcan svime što možete zamisliti.“ Pobožno su ga slušali onda kada je stigao do Dženi. „Hju Hefner nije imao tako nešto. Noge su joj se protezale u nedogled. Sise dovde.“ Pokazivao je obema rukama, držeći ih udaljene od svojih grudi. „Dovde su se videle ispod uske majice na bretele i kažem vam…“ „Shvatili smo, Dankane“, rekla je Didi. „Ima velike sise. Šta je Esteban imao da kaže?“ Muškarcima je bacio pogled koji je govorio da će im kasnije dati detaljniji opis Dženinih grudi, pa je prepričao svoj razgovor sa Estebanom. Kada je završio, Džerard je zatražio objašnjenje nekih detalja. „Gospoña Lerd ti je rekla da je Kolman Grir bio peder?“ „Sinoć u njihovoj kući“, odgovori Dankan. „Didi i ja smo bili pozvani tamo. Gospoña Lerd je preko volje želela da razbije mit…“ „Nema nikakvog mita“, rekla je Didi. „…o muškosti Kolmana Grira, ali nam je rekla da joj je posle njihove srednjoškolske romanse, koja je bila platonska…“ „Jeste, vraga“, promumla Didi. „…priznao nešto što nije rekao nijednom živom biću. Privlačili su ga muškarci.“ „'Bog mi je svedok'.“ Didi je dramatično stavila ruku iznad srca. „Zaklela se kao Skarlet O'Hara.“ „Zaboga, ne mogu da verujem“, reče Kong. „Moji dečaci će biti utučeni. Mislim, nije da ima nečeg pogrešnog u tome. Živi i pusti druge da žive, to ja kažem. Ali… pa, više voliš da tvoji bejzbol igrači budu strejt.“ Pogledao ih je redom kao da ih ispituje. „Zar ne?“ „Prema Estebanu, Kolman Grir je bio strejt.“ „Ispravka, Bile“, reče Dankan. „Prema Estebanu, on je strejt. Nije mogao da govori u ime Kolmana Grira i ne zna sa potpunom sigurnošću, ali Esteban duboko sumnja da je bio gej. Kako je mogao da bude gej a da niko ne zna? Kako je mogao da to krije kada je živeo i putovao u muškom društvu pola godine? On ne veruje da je Kolman Grir bio gej. Ali on zna da on 'nije jebeni peder'.“ „Što buši ogromnu rupu u priči Eliz Lerd“, reče Didi. „Sigurna sam da je izmislila tu laž zato što bi to njen muž oberučke prihvatio. Tokom svih tih zakazanih sastanaka, nije se tucala sa svojim bejzbol igračem. Ne, tešila ga je jer je njegova ljubavna veza pošla naopako.“ Prezrivo je šmrknula. „Sjajno. Tvoju aferu je otkrio privatni detektiv kojeg je unajmio tvoj muž da te

103

prati. Treba ti laž i to brzo. Voilá! Tvoj ljubavnik nije tvoj ljubavnik. On čak ni ne voli devojke.“ „Privatni detektiv?“ reče Kong. „Ovde upadam ja, iz odeljenja za nestale osobe, je l' tako? To je bio Napoli?“ Dankan upita: „Ima li nečega?“ „Ništa. Ni dlake sa njegove masne glave.“ „Sudija je angažovao Napolija?“ malodušno reče Džerard. „Rekao je da je očajno želeo da sazna da li ga žena vara ili je samo umislio“, objasni Dankan. „Priznao nam je da je Napoli nešto imao, ali da se u poslednjem trenutku predomislio, nije hteo da sazna šta je to nešto bilo.“ „A Kong je našao Troterovo ime meñu papirima na Napolijevom stolu.“ „Sada vidim gde ovo sve vodi“, rekao je kapetan. „Napoli je imao dokaze o aferi gospoñe Lerd. Sudija se uprpio, nije hteo da sazna istinu, i odbio je da vidi dokaze. Ali, Napoli je postao pohlepan i odneo dokaze kod gospoñe Lerd. Ucenio je. Pristala je da ga isplati, bilo da zaštiti sebe, ili Kolmana Grira, ili oboje. Gari Rej Troter je bio dostavljač.“ Zastao je, pa dodao: „Ovo je sve nagañanje ali se uklapa.“ Sedeli su u tišini za trenutak, zadubljeni u Dankanov rezime. Kong je prvi progovorio: „Ali, kako je znala da će Troter provaliti baš te večeri?“ „Moglo je da bude tako dogovoreno.“ Dankan ispriča Džerardu i Kongu o njenoj nesanici i običaju da siñe u prizemlje po meko. „Troter se možda upravo tada spremao da ostavi robu, kao što mu je naloženo…“ „Ali ga je ona zveknula prva“, rekla je Didi. „Možda je on pucao u samoodbrani, a ne ona.“ „Možda“, reče dankan, zamišljeno grickajući usnu. „Ali, ako se tako desilo, gde je roba? Pod pretpostavkom da je imao kovertu sa sobom, šta je sa njom uradila?“ „Ima gomila mesta u toj sobi gde je mogla da je sakrije“, reče Didi. „Mogla je da je zabije izmeñu dve pravne knjige pre nego što je sudija sišao niza stepenice. Ili u fioku kredenca. Mogla je da izgleda dovoljno bezazleno. Vratila se kasnije da je uzme.“ „Pretpostavljam.“ „Ako je Troter dolazio sa obećanom robom, zašto bi ga ubila?“ upita Kong. „Da bi zaokružila priču. Ona je ledena cura“, odgovori Didi. „Baš čudno“, reče Dankan. „Toni Esteban ju je opisao kao vrelu.“ „Pa, pretpostavljam da zavisi od ugla gledanja.“ „Pretpostavljam da je tako“, uzvrati joj Dankan istom merom. Džerard reče: „Ključ svega ovoga je Napoli. Ako je on poslao Trotera u kuću Lerdovih i ako ga je gospoña Lerd čekala, dobili smo slučaj ubistva s predumišljajem.“ „Ili“, uzvratio je Dankan, „ovo je bila pljačka koja je pošla naopako i slučaj je samoodbrana kao što ona tvrdi.“ Ili je, pomisli, postojao još jedan scenario. U kome je Eliz trebalo da umre, a ne Troter. Ali za to je imao samo njeno rekla.kazala, a posle razgovora sa Estebanom, činilo se još neverovatnije nego što je bilo. „Šta je sa balistikom ta dva pištolja?“ upita Džerard. „Dobila sam izveštaj ovog popodneva“, rekla je Didi. „Oba čista ko suza. Sudija je svoj kupio pre sedam godina.“ „Mnogo pre nego što je i upoznao Eliz“, primeti Dankan. „Troterov nikada nije upotrebljen za zločin“, reče Didi. „Ćorsokak.“ Džerard reče Kongu: „Napoli mora da se nañe.“ „Svaki pandur u jedinici otvorio je četiri oka i priljubio uvo na zemlju. Za sada, čini se da je dobro izimitirao Džimija Hofu*.“

* Džimi Hofa(1913-1975) sindikalni voña radnika u SAD. Imao je veliki uticaj kao predsednik Sindikata profesionalnih vozača i transportnih radnika 1960-ih godina. Nakon pokušaja da podmiti člana visoke porote, bio je osuñen na gotovo deset godina zatvora. Njegov misteriozni nestanak i verovatna smrt do danas nisu razjašnjeni.

104

Onda se kapetan okrenuo ka Dankanu. „Koji je tvoj sledeći potez?“ Razmislio je na trenutak. „Pretpostavljam da odem nazad do gospoñe Lerd i kažem joj da je Esteban kategorično poricao da je bio ljubavnik Kolmana Grira. Da vidimo šta će da kaže.“ „Reći će da laže.“ Toliko od Didi. Džerard pljunu u svoju čašu. „Mrštiš se, Dank. Šta ti je na pameti? Nešto mi govori da nisi ubeñen.“ Ustao je, otišao do prozora i zamišljeno se zagledao napolje. Konjska zaprega puna turista prošla je kloparajući. Vodič je isticao arhitekturu Baraka, objašnjavajući im njihovu istoriju. „Ubeñen?“ reče Dankan. „Odlična reč, Bile. Zato što sam se pitao da li je možda Esteban pokušavao mene da ubedi da je heteroseksualac. Sve što je rekao, njegovo izveštačeno držanje, bilo je skoro neumereno. Njegova verenica, barbika s vereničkim prstenom većim i težim od lengera. Njene ogromne sise, za koje je on platio. Očne jabučice kroz njegovu kitu.“ „Izvini?“ Okrenuo se nazad i nasmešio se Kongu. „Trebalo je da budeš tamo. Stvar je u ovome, nije želeo da stvori ni najmanju sumnju u to da je on superpastuv, čovek koji voli žene.“ „On je takav sve vreme“, rekao je Džerard. „Jesi li ga ikada video da se ne šepuri svojom grañom?“ „On je dozlaboga uobražen“, složio se Kong. „Aha, šepurenje i razmetanje su možda deo njegove ličnosti.“ Dankan se vratio do svoje stolice, ali nije seo. Oslonio se rukama na naslon. „Ali, hajde da kažemo, rasprave radi, da su Esteban i Kolman Grir bili ljubavnici. Ko je jedina osoba na svetu koja to zna i koja bi mogla da ih oda?“ Džerard je dao odgovor. „Kolmanova dugogodišnja prijateljica i poverenica, Eliz Lerd.“ „Tako je. Kada me je recepcioner u Estebanovoj zgradi najavio, rekao sam da sam došao da razgovaram sa njim o prijateljici Kolmana Grira, Eliz lerd. Možda se uspaničio. Možda je pomislio da je upravo tada i tu igra završena, da će njegova homoseksualnost biti otkrivena. Dakle, sve što je rekao i uradio bilo je sračunato da protivreči svemu što je mogla da kaže o njegovoj vezi sa saigračem.“ „Ili je možda lagala da bi mu se osvetila što ju je šutnuo, kao što je on i rekao“, suprotstavila se Didi. „On je egomanijak. Cela priča da mu se ona nabacivala može da bude lažna.“ Frknula je. „Ti samo ne želiš da ona bude kriva za ubistvo.“ „A ti želiš“, odbrusi on. „Ne“, reče ona polako. „Ali, to što ima lice lutkice i telo koje mu odgovara, to ne znači da je nevina.“ „Ne znači ni da je kriva.“ „Zašto je ne pritisneš kao druge osumnjičene?“ „Do danas nije bila osumnjičena.“ „Samo zato što ti nisi tako o njoj hteo da misliš“, uzvrati mu Didi ljutito. „Hej!“ Bili Džerard prekinu zavañene. „Šta je sa vama dvoma?“ „Svaki put kada vidi Eliz Lerd zablene se u nju kao tele.“ „Ljutiš me, Didi.“ Govorio je tiho, usne su mu se jedva primetno pomerale da oformi reči. „Navedi jednu stvar koju nisam uradio.“ Nastavila je da bulji u njega bez odgovora. „Navedi jednu stvar koju nisam uradio“, ljutito je ponovio. Pogledala je preko puta u Bila Džerarda i rezignirano uzdahnula. „Ništa nije popustio da uradi. Sproveo je temeljnu istragu.“ „Hvala“, reče Dankan ukočeno. „Da li sam bio oprezan? Nesigurniji nego obično? Jebeno si u pravu da jesam. Zato što se upravo spremamo da krenemo na ženu sudije vrhovnog suda. Pre nego što to uradimo, mislim da bi trebalo da ispitamo svaku mogućnost. Zato što će nas, ako

105

nismo u pravu što se ovoga tiče, jebati u dupe, pa ćemo tek posle toga biti na spisku nezaposlenih.“ Usledila je duga, napeta tišina. Kong ju je prekinuo. „Joj.“ Svi se opustiše, zakikotaše se. Ali, Dankan još nije bio spreman da oprosti Didi, i kada ju je pogledao nije se smijao. „Svodi se na ovo, Dank“, reče Džerard. „Neko od njih te voza. Ili gospoña Lerd ili Toni Esteban. Šta misliš, ko je u pitanju?“ To pitanje je postavio sebi hiljadu puta otkada je napustio Estebanov apartman. Da li da veruje drskom samouverenom bejzbol igraču ili ženi koja je ubila čoveka prošle nedelje? Tiho je rekao: „Eliz Lerd.“ Bacio je pogled na Didi, pa se obratio kapetanu. „Suviše stvari se ne slaže u toj pucnjavi, Bile. Jednostavno, osećaj koji imam ne valja. Mislim da treba da je dovedemo ovamo sutra, da je stavimo u sobu za saslušanje sa sudskim zapisničarom, ozvaničimo celu stvar. Dobro da je prikucamo. Da vidimo da li ćemo istresti nešto.“ Džerard je klimnuo glavom ali nije izgledao srećno. „Leteće govna. Obavestiću šefa Tejlora večeras, zato što sam siguran da će mu sutra uši biti pune sudije Lerda.“ Niko to nije osporio. „Kong, obavesti ih čim nešto budeš saznao o Napoliju.“ „Naravski.“ Didi je bila jedina u prostoriji koja je izgledala srećno. Ustala je i bacila praznu konzervu u kantu za otpatke s rečima upućenim Dankanu: „Biću za svojim stolom, ako budeš hteo da razradimo plan za sutra.“ „Dobro.“ Izlazeći, Kong laktom gurnu Dankana i reče tiše: „I dalje želim da čujem ono o očnim jabučicama.“ Dankan je ostao sam sa Džerardom, koji je kravatom brisao svoje naočare za čitanje. „Ono što je rekla tvoja partnerka, da li je to istina? Da li si povileneo zbog ove žene?“ „Morao bih da budem evnuh pa da je ne primetim, Bile. I ti bi, takoñe.“ „Video sam je. Razumem te. To moram da znam. Možeš li da navučeš roletne i budeš objektivan?“ „Ona je udata.“ „Nisam to pitao, Dank.“ „Ona je glavni osumnjičeni u istrazi.“ „Opet.“ „Nemamo čvrstih dokaza na kojima bismo izgradili slučaj protiv nje. Još. Ali, na osnovu moje preporuke, nastavljamo sa istragom i, ako budemo našli potrebne dokaze, podići ću optužnicu.“ Džerard je vratio naočare na nos i uzeo gomilu papira sa stola. „To je sve što sam hteo da čujem.“

106

Petnaesto poglavlje „Eliz?“ Okrenula se, znajući da joj se na licu očitava krivica. Svesna da je bila kriva. „Kejto“, rekla je smejući se bez daha. Stajao je u dovratku, noseći kesu za kupovinu. „Uplašio si me. Kada si stigao kući?“ „Upravo. Šta to radiš?“ Kada je ušao u sobu, izraz njegovog lica bio je znatiželjan, sa senkom sumnjičavosti. „Još drhtim u ovoj sobi.“ „Zašto onda dolaziš ovamo?“ „Proveravala sam kako napreduju popravke.“ Pokazala je na zid koji je bio krpljen nakon što je metak iz Troterovog pištolja uklonjen. Juče je policajac skinuo traku koja je označavala mesto zločina i rekao im da mogu ponovo da koriste tu sobu. Kejtovi ljudi su bili u pripravnosti da vrate njegovu radnu sobu u stanje savršenstva, kakvo je vladalo pre incidenta. Krvlju umrljan tepih je umotan i izvučen napolje, sa instrukcijama d ga unište. Nije ga želeo nazad. Tada su profesionalci očistili i dezinfikovali celu sobu. „Nisam bila zadovoljna poslom koji su obavili i znala sam da ni ti ne bi bio“, rekla je Eliz. „U tvom stolu sam potražila gipsarevu podsetnicu. Htela sam odmah ujutru da ga pozovem.“ „Gospoña Beri ima podsetnicu.“ „Oh.“ „Zamoliću je da mu ponovo zakaže.“ „Mislim da bi trebalo. Hoćeš da se posao obavi kako treba. Znam koliko uživaš u ovoj sobi.“ „Baš lepo od tebe što brineš.“ Nasmešio se. „Pridružićeš mi se na piću pre večere?“ „Volela bih.“ zaobišla je sto i bacila pogled u kesu. „Šta je to?“ „Poklon.“ „Hmm.“ Posegnula je za ružičastim ukrasnim papirom koji je virio iz kese. „To može da sačeka.“ Spustio je kesu na pod, kliznuo rukama oko njenog struka i pokušao da je poljubi, ali se ona izmakla. „Nameravala sam da se osvežim pre nego što ti doñeš. Odmarala sam se ovog popodneva kao što si predložio, čak sam uspela i da odremam. Nisam oprala ni zube.“ „Ne smeta mi.“ „Ali meni smeta. Idem gore da se sredim. Ti napravi piće.“ „Još bolje, srediću piće i doneti gore.“ „To je bolje.“ Oslobodila se i krenula prema vratima. „Evo, ponesi kesu sa sobom.“ Podigao ju je i dodao joj. „Mogu li da gvirnem?“ Nasmejao se. „Mislim da bi to uradila bez obzira na to da li ti dozvolim ili ne, tko da možeš slobodno da gvirneš.“ Oponašajući njegovu neozbiljnost izašla je iz sobe, viknuvši mu preko ramena: „Votku i tonik, molim te. Dosta zelenog limuna, dosta leda.“ Ustrčala je uza stepenice i otišla pravo u spavaću sobu. Čim je zatvorila vrata naslonila se na njih teško dišući, uzdrhtala srca. Tresla se. Veoma malo je falilo da je uhvati. Nakon priznanja da je unajmio privatnog detektiva, Kejto je bio nežan i privržen, često je pitajući da li mu je oprostila što joj nije verovao. Uveravala ga je da jeste. Njeni odgovori bili su topli i puni ljubavi. Spolja gledano, sve se savršeno slagalo. Oprala je zube i brz se presvukla u novu odeću koja je bila zapakovana u ružičasti papir u kesi za šoping. Prskala se mirisom u trenutku kada je ušao u sobu noseći dva pića. Pogledao ju je i klimnuo glavom odobravajući. „Bilo je vredno čekanja.“ „Hvala.“

107

„Veličina je u redu?“ „Savršena.“ Pridržavajući rubove suknje, napravila je piruetu. „Ništa luksuzno“, rekao je, „video sam je i dopala mi se.“ „I meni se dopada. Veoma. Hvala ti.“ Skinuo je sako i kravatu. Prva dva dugmeta na košulji bila su mu otkopčana. Značajno je pogledavši, zatvorio je vrata od spavaće sobe. Bacila je pogled na ručni sat. „Gospoña Beri će čekati da postavi večeru.“ „Rekao sam joj da je podgreva, tako da imamo vremena.“ Prišao joj je i dodao piće. Nazdravio je čašom viskija, kucnuvši se s njom. „Da zaboravimo pucnjavu i njene neprijatne posledice.“ „Popiću u to ime.“ Oboje su otpili a onda ju je povukao prema krevetu, seo na ivicu i naveo ju da stane izmeñu njegovih raširenih butina. Stavio je čašu na noćni stočić i spustio ruke na njen struk. „Nisam siguran da mogu da čekam dok ne završiš svoje piće.“ Otpila je nekoliko malih gutljaja iz čaše, pa je stavila na noćni stočić pored njegove. Lagano je pomerao svoje ruke gore-dole po njenim rebrima. „Jesi li i dalje ljuta na mene, Eliz?“ „Zbog privatnog detektiva? Ne, Kejto. Rekla sam ti pre, a reći ću ti i sada. Šta si drugo mogao da pomisliš? Svi znaci su ukazivali na aferu. Bilo je budalasto s moje strane što ti nisam objasnila Kolmanovu situaciju.“ „Čak i da jesi ne bih se složio da se sastaješ s njim po hotelskim sobama.“ „Nisam raspalila njegovu požudu“, rekla je lagano se osmehnuvši. „Pokušala sam kada smo bili u srednjoj školi. Bila je to propast. Nije me želeo na taj način.“ „Onda nije bio samo gej. Mora da je bio i mrtav.“ Zazvonio je telefon. Bacio je pogled na njega, ali je video da se uključilo svetlo za liniju u kuhinji, označavajući da se gospoña Beri javila. Obavio je rukom oko vrata i povukao joj glavu ka svojoj. Gospoña Beri se oglasila preko interkoma: „Sudijo Lerde, izvinjavam se što vam smetam. Onaj detektiv Hačer insistira da razgovara sa vama.“ Kejto je pratio Elizin pogled nekoliko sekundi, pa je pustio iz zagrljaja i podigao slušalicu. Pritisnuo je crveno dugme koje je treperilo na telefonu. „Detektive Hačeru?“ Eliz posegnu za svojim pićem, primećujući da joj se ruka trese i nadajući se da Kejto to nije primetio. „Shvatam“, rekao je. Razgovor je trajao samo još nekoliko sekundi. „Prilagodiću svoj raspored prema tome. Bićemo tamo.“ Veoma sporo je spustio slušalicu na mesto i nastavio da bulji u telefon, ne govoreći ništa. Ona nije bila u stanju da obuzda svoj nemir. „Šta je hteo? Rekao si da ćemo biti tamo. Gde?“ „U policijskoj stanici. U deset sati, sutra ujutro.“ „Zašto?“ Oštro ju je pogledao. „Imamo problem, Eliz. Ili bolje, policija ima problem.“ „S čim?“ „Tvojom vezom s Kolmanom Grirom. Ne veruju ti.“ Dankanova kola su milila niz ulicu dok je proveravao adresu, sve dok nije našao onu koju je tražio. Prišao je ivičnjaku i stao ispred kuće. Bio je to opasan kraj sa visokom stopom kriminala, koji je odgovarao opisu jazbine. Svaka kuća u ulici bila je slika i prilika decenija zapuštenosti i nemara, ali ova kuća je bila posebna ruševina. Možda se tama poigravala sa njegovim očima, ali činilo mu se da se drvena oplata kuće naherila za nekoliko stepeni. Ništa nije raslo u dvorištu osim usamljenog drveta crnike koje je bilo domaćin prevelikoj koloniji španske mahovine. Samo drvo činilo se potpuno isceñeno.

108

Ugasio je motor i izvukao službeni pištolj iz futrole. Izašao je iz kola sa pištoljem sigurno smeštenim u desnoj ruci i pogledao unaokolo. Činilo se da je ulica pusta. Ili je možda 'napuštena' bio bolji izraz. Nekoliko kuća u bloku bilo je osvetljeno, ali većina je bila mračna i naoko prazna. Nekoliko uličnih svetiljki koje su imale netaknute sijalice bacalo je slabo svetlo i samo je produbljivalo senke. Trotoar je bio izlokan. Korov je rastao kroz pukotine. Beton se drobio u prašinu pod Dankanovim cipelama dok je koračao prema ivici dvorišta i proučavao kuću. Bila je u potpunom mraku. Mislio je da li je uputno što se nalazi ovde. Najmanju ruku, nije trebalo da dolazi sam. Bilo je nepromišljano i glupo, i u nekoj meri, sebično. „U pitanju je Savić. Doñi sam.“ To i adresa ove kuće bilo je sve što je promukli ženski glas ostavio kao govornu poštu. Kada je proverio pozive, video je da je poziv bio u 22:37. Umesto broja stajalo je 'nema identifikacije'. Ne seri. Odmah se setio žene koju mu je Savić namestio prošle subote. Da li ju je ponovo iskoristio? Da li bi Savić bio toliko očigledan? Nije zvučalo kao nešto što bi Savić uradio, ali ako pokušate da predvidite Savića, pogrešili biste devedeset devet zarez devet posto. Oprezno je krenuo stazom prema tremu kuće. Osvrtao se ali nije video nikakav pokret na ulici, niti čuo bilo kakav zvuk. Stare daske su zacvilele pod njegovom težinom dok je prelazio preko trema do vrata. Shvatio je da su veoma velike šanse da će ušetati u zamku koja bi značila njegovu propast. Pretpostavljao je da bi Savić iznenada napao. Da li je pogrešio? Da li se Savić odlučio na okršaj jedan na jedan? Ili je možda, u ovoj kući, Savić imao neko drugo iznenañenje za njega? Leš Lusil Džouns, možda. Prostitutka koja je zadovoljavala Savića nakon ubistva Fredija Morisa bila je i dalje na slobodi i, dosledno tome, policija nije mogla da je sasluša. Možda ju je Savić ućutkao zauvek i ostavio njeno telo ovde da ga Dankan pronañe. Gordi Balju takoñe mu je prošao kroz glavu. Da li je Savić čuo da su pokušali da se nagode sa Gordijem i pretvore ga u cinkaroša? Gordi je imao sreće i bio je iza rešetaka u okružnom zatvoru. Šta god mu ova kuća spremala, trenutak istine je došao. Dankan je sklonio u stranu zarñalu mrežu koja je visila na jednoj šarki na vratima i uhvatio kvaku. Okrenula se. Ramenom je morao da odgurne vrata nabrekla od vlage, pa je zatim prešao preko praga u kuću. Unutrašnji vazduh bio je zagušljivo vreo i imao je plesnjivi zadah stare, prazne kuće. Ali ne i raspadnutog tela, primetio je sa olakšanjem. Napregnuto osluškujući bilo kakav zvuk, bio mu je potreban trenutak da se orijentiše. Bila je to tradicionalna južnjačka kuća, sagrañena pre klima ureñaja, kada je ventilacioni sistem bio neophodan za odbranu od surovih letnjih vrućina. Jednom, možda sto godina ranije, ovo je mogla da bude ljupka kućica. Ispred njega protezao se hodnik sa stepeništem na drugom kraju i sobama koje su se širile sa obe strane. Počeo je da se šunja i oprezno je pogledao u prvu sobu sa njegove desne strane. Bila je prazna. Oplata od drveta i nekoliko slojeva izbledelih, pocepanih tapeta. Rupa u plafonu na mestu gde je nekad bio luster. Verovatno planirana kao trpezarija. Prošao je kroz hodnik i ušao u suprotnu sobu, koja je predstavljala salon. Različiti tapeti, ali takoñe pocepani. Dronjave prozirne zavese na prozorima izgledale su krhko poput paukove mreže. Soba je bila oskudno nameštena. Eliz Lerd je stajala na sredini. Njegovo srce učini nešto čudno. Ali je podigao pištolj i uperio ga u nju.

109

„Došao si.“ Glas joj je bio jedva šapat. Isti šaputavi glas koji je ostavio poruku na njegovom mobilnom. Zapitao se zašto joj nije prepoznao glas. Ili jeste? Da li je znao, uprkos tome što je pomenut Savić, ko će ga tačno čekati ovde, u ovoj mračnoj i napuštenoj kući. Da li je odbio da prihvati da je to bio njen glas, jer da nije, da li bi mogao da doñe ovamo čiste savesti? Savić mu je bio opravdanje za dolazak. „Šta, kog vraga?“ upitao je ljutito. „Iskoristila sam ime tog kriminalca da te dovučem ovamo.“ „Kako si znala da ćeš uspeti?“ „Kejto mi je rekao za vašu povezanost u prošlosti.“ Proučavao ju je nekoliko dugih, teških trenutaka, pa je spustio devetmilimetarsku cev. Ali ostavio je metak u njoj i nije vratio pištolj u futrolu. Pomerio se tako da su mu leña bila okrenuta zidu, a ne otvorenim vratima. Osetivši njegov oprez, rekla je: „Nema više nikog ovde, ako o tome razmišljaš. Morala sam da te vidim nasamo.“ „Čija je ovo kuća?“ Sada ju je prvi put video sa spuštenom kosom. Lagano joj se češala o ramena kada je pomerala glavu. „Pripada prijatelju.“ „Tvoj prijatelj bi trebalo da razmisli o renoviranju.“ „Odsutan je već neko vreme. Dozvolio mi je da se koristim njom kad god mi je potrebna, u zamenu za povremeno provetravanje.“ Dankan klimnu kao da je to objašnjavalo sve. Nametalo je još pitanja, ali ona će morati da sačekaju. Ionako su imali dovoljno tema za razgovor. „Okej, zagrizao sam mamac i evo me. Šta hoćeš?“ „Nije u pitanju ono što hoću, Dankane. U pitanju je ono što mi treba. Tvoja pomoć. Očajna sam.“ Kada ga je oslovila po imenu, kao da je osetio udarac u stomak. Pokušao je da ne obraća pažnju na taj osećaj, ali nije mogao i to ga je ljutilo. „Pretpostavljam da si se išunjala iz kuće.“ „Nisam morala. Tvoj poziv ga je uznemirio. Otišao je u klub.“ Vidjevši da je iznenañen, objasnila je. „Mnogo njegovih kolega, čak i okružni tužilac, igraju turnir u pokeru. Večeras. Kejto je znao d će procuriti to da će me policija ispitivati ponovo sutra ujutru. Hteo je da svi vide da ga to ne zabrinjava. Meni to nije rekao. Jednostavno znam kako misli. U svakom slučaju, otišao je. Sačekala sam da gospoña Beri ode kući, pa sam te pozvala.“ „I namamila me u kuću Boa Ridlija*. Zašto?“ „Da li bi sklonio pištolj?“ „Ne.“ „Nema razloga da me se plašiš.“ Samo gubljenje posla, pomislio je. Moje karijere. Mog integriteta. „Ja sam ta koja bi trebalo da je uplašena.“ Rekavši to, zakoračila je prema njemu. Uhvatio je dah parfema. Bio je lak, cvetan. Opijajući. Bila je obučena slično onom jutru kada se pojavila u njegovoj kući. Suknja, sandale, majica na bretele. Ni približno oskudno ni otkrivajuće poput Estebanove verenice. Ali dovoljno oskudno da postane svestan obrisa njenih grudi. Neprijatno svestan. „Znam kuda vode ove tvoje male igre, gospoño Lerd. One treba da me odvuku s pravog puta, da me odvrate od istrage, da me spreče da te uhapsim za ubistvo Garija Reja Trotera.“ Tako. To je zvučalo dobro. On je bio taj koji je istraživao; ona je bila osumnjičena. Tako je bilo i tako je moralo da bude, čak i ako ga bude bolelo to što će mu dopasti šaka.

* kuća Boa Ridlija – kuća strave u kojoj živi Bo Ridli, lik iz američkog filma Ubiti pticu rugalicu.

110

„Zašto ne veruješ da sam upucala Trotera u samoodbrani? Zašto mi ne veruješ što se tiče Kejta? Što se tiče Kolmana?“ Napravio je pauzu radi efekta, pa je rekao: „Drago mi je da si njega pomenula. Bio sam danas u Atlanti da posetim Tonija Estebana.“ Njena reakcija mu je pokazala da je iznenañena time. „Pričao si sa njim?“ „O, da. Prijateljski smo ćaskali.“ „Šta je rekao?“ „Nisi baš njegova omiljena osoba.“ „Nije ni on moja.“ „Ustvari, nazvao te je psihokučkom i nečim još gorim.“ „On me ne poznaje. Jednom smo se videli na zabavi.“ „Na kojoj se Kolman Grir onesvestio od pića, a ti i njegov prijatelj Toni ste se razgolitili i održali malu privatnu zabavu.“ „Šta?“ „Poštedeću te sramote prepričavanja sočnih detalja. Dovoljno je reći, ti si bila inicijator. Ti i Esteban ste se sjajno zabavljali, dok je luda od tvog pratioca bila osposobljena. Ali idućeg jutra pretvorila si se u noćnu moru svakog muškarca. Postala si posesivna i poput prilepka. Nastavila si da zoveš Tonija telefonom. Nisi htela da ga pustiš, i kada je postalo očigledno da on ne želi ništa više od onih nekoliko vrelih gužvanja, zaklela si se da ćeš mu se osvetiti jednog dana, što se ispostavilo da je bilo juče kada si rekla meni i detektivki Bouven da je bio ljubavnik Kolmana Grira.“ Zgranuto ga je pogledala. „Ti veruješ u to?“ „Više nego u tvoju verziju.“ Nesigurno je rukom potražila tapaciran naslon sofe iza leña i polako sela na nju. Nekoliko minuta buljila je u prazno. Konačno je pogledala u njegovom pravcu. „Laže“, izjavila je jednostavno. „On laže. Da, Kolman me je pozvao na žurku Brejvsa. Rekla sam ti to. I tamo me je upoznao sa Tonijem Estebanom. Kolman se jeste napio te večeri. Ali, zato što je Toni flertovao sa mnom. Kolman je već bio zaluñen njime, i Toni ga je naveo da poveruje da je bilo uzajamno.“ Dankan je ostao nem i skeptičan. „Toni Esteban je prevarant i lažov“, rekla je naglašavajući reči. „Čak i da nije homoseksualac, ili biseksualac, ili šta god da je, nikada me ne bi privukao. Odbojan je. Egomanijak. Nisam imala ništa sa njim ni te večeri niti bilo kada.“ „Optužuješ li ti to njega za istu stvar za koju je on optužio tebe? Hoćeš da kažeš da mi je on sve to rekao da bi se tebi osvetio što si odbila njegovo navaljivanje?“ „Zabole me dupe koji su bili njegovi motivi. Još manje me je briga šta on misli o meni“, rekla je. „Ali, laže o svojoj vezi sa Kolmanom. Toni je slomio mom prijatelju srce. Uplašio se da će ih otkriti, pa je odbio da ga viña. Kolman se mučio zbog raskida mesecima. Tada smo on i ja počeli češće da se sastajemo. Bio je povreñen i bilo mu je potreban neko s kim bi mogao otvoreno da razgovara o svom ljubavnom životu, neko kome je bezuslovno verovao. Bio je razoren tim što ga je Esteban odbio i na kraju se ubio zbog toga. To je istina. Kunem se.“ Dankan skinu sako i rukavom košulje obrisa znoj sa čela. Bila mu je vrućina i bio je uznemiren, i opasno blizu toga da joj poveruje, pa joj se zato žestoko suprotstavio. „Esteban ima crvenokosu seks bombu za verenicu. Povinuje mu se poput trenirane foke. Platio joj je sise i dijamantski prsten, i nerešeno je šta je od toga veće. Venčaće se ove jeseni.“ „Naravno da ima takvu devojku. Uvek je imao. Oko toga su se on i Kolman prepirali. Kad god se Toni hvalisao svojim seksualnim pobedama drugim članovima tima, ili vodao najnoviju gugutku, to je vreñalo Kolmana. Ali, kompletno Tonijevo mačo-šepurenje je predstava, dankane. Brak će biti varka. Zar ne vidiš da glumata zarad paravana? Crvenokosa je dimna zavesa. U roku od godinu dana verovatno će biti i trudna. Postaraće se za to.“

111

Dankanove misli išle su sličnim tokom, ali još nije bio spreman da to i prizna. „Toni se prema Kolmanu grozno ponašao“, rekla je. „Jednog dana bi ga obasipao pažnjom, a odmah sledećeg ga ignorisao. Igrao je toplo-hladno i Kolmana činio nesrećnim…“ „Zašto je Kolman tako slepo bio zaljubljen u njega?“ Na trenutak je zaćutala, pa tiho rekla: „Ne verujem da možemo da biramo u koga se zaljubljujemo. Veruješ li ti?“ Odjednom mu se učini da soba postade mračnija, manja, zagušljivija. Koža mu postade hladna i vlažna; telo mu je vibriralo poput muzičke viljuške. Odvratio je pogled od nje. Rekao je: „Ne znam ko je gej, ko je strejt, niti ko se s kim tuca, a iskreno, nije ni bitno. Ono što jeste bitno jeste da je Majer Napoli imao nešto o tebi. Sudija ga je isplatio, ali je Napoli preduzetnički nastrojen čovek i video je način da zaradi još koju paru. Došao je kod tebe i zapretio da će, ako ga ne isplatiš, bilo koja tvoja prljava mala tajna izleteti u javnost. Pristala si, i rekla mu da se nañete u radnoj sobi tvog muža kasno jedne večeri. Napoli je rekao u redu, šta god, ali nije bio budala. Da bi osigurao sopstveno dupe, on je unajmio glupog, nesrećnog Garija Reja Trotera da bude njegov dostavljač u slučaju d nisi bila iskrena sa njim. Usput, šta je Troter doneo te večeri? Fotose, audio-snimke, video-snimke sa eksplicitnim sadržajem? Možda se stvarno nisi tucala sa Kolmanom Grirom. Možda si zaista čuvala privatnost i javni imidž svog najboljeg prijatelja. Ni to nije bitno. Šta god da je Napoli imao o tebi, škodilo je ne smo tebi, nego i tvom prijatelju i – što je najvažnije – tvom mužu. I iznad svega, htela si da sačuvaš svoju poziciju supruge Kejta Lerda. Odlaziš u radnu sobu, kao što je dogovoreno, očekujući Napolja. Ali tu je Troter. Rekao ti je nešto. Jebiga, znam da jeste, iako si ti to poricala. Nakon što si ga upucala, obezbedila si robu, pa si celu stvar namestila da izgleda kao pljačka. Možda si čak i podmetnula lulasti ključ, možda si sama slomila prozor. Ulazi Kejto. Slab pri pomisli koliko je malo nedostajalo da ostane bez svoje voljene. Naterala si ga da te razmazi kao što niko do tada nije. Guta celu priču o samoodbrani, a Troter ionako ne može da govori.“ Zažmurio je. „Ono što te sigurno sada proganja jeste to gde je Majer Napoli. Ako se izuzme on, ti si čist. On je jedina osoba koja može sve ovo da ti sruši.“ Ona uvuče ramena i povi glavu. Dankan je prešao preko sobe, došao do nje, uhvatio je za vrh brade i povukao joj glavu nagore. „Zar se nije tako desilo?“ „Jeste.“ Iznenadivši ga, ona skoči na noge i gurnu ruke prema njemu, sastavljenih dlanova. „Stavi mi lisice. Uhapsi me. Strpaj me u zatvor. Bar ću tamo biti na sigurnom.“ „Od tvog muža?“ „Da!“ „Zato što hoće da te ubije?“ „Da! Ne“, rekla je odmahujući glavom. „Ne on. On to ne bi uradio lično. Nije tolika budala. Imao je šansu one večeri u bazenu. Mislila sam da će me možda udaviti i završiti s tim. Ali me nije ubio tada i neće nikada. Samo će se postarati da ja umrem.“ „Zašto?“ uzvrati dankan paljbu. „On…“ „Zašto?“ „Ne mogu da ti kažem zašto.“ „Zato što ne postoji zašto.“ Silovito je odmahnula glavom. „Molim te, samo mi veruj.“ „Da ti verujem?“ Nasmejao se. „Nema tih para.“ „Šta treba da uradim da bi mi poverovao? Da osvanem mrtva?“ „To bi bio dobar početak.“ Šokirano je uzdahnula i ustuknula. „U meñuvremenu“, nastavio je istim hladnim glasom, „videćemo se u Barakama. Sutra. Deset sati.“

112

Okrenuo se i krenu u hodnik. Pošla je za njim, uhvatila ga za ruku i okrenula ga. „Ne znam više nikoga ko bi mogao ili želeo da mi pomogne. Plašim se. Kejto zna…“ „Šta?“ „On zna ili bar sumnja da znam šta pokušava da uradi. Zato ti je rekao za Napolija. Da bi izgledao kao prevaren muž, da osvoji tvoje simpatije protiv neverne žene. Naveo te je da napraviš vezu izmeñu Napolija i Trotera i konačno Kolmana, da bih ja ispala kriva. To je sve deo njegovog velikog plana.“ „U redu“, reče Dankan. „Ako je tako, neka to bude tvoja zvanična izjava. Reci to zapisničaru tokom sutrašnjeg ispitivanja.“ „Ne mogu. Kako bih mogla? To bi bilo isto kao i da se ubijem.“ Jače ga je stisnula. „Molim te, Dankane.“ „Šta tačno tražiš od mene da uradim?“ „Prestani da istražuješ mene, počni da istražuješ Kejta, i zašto je Troter došao u našu kuću te večeri.“ „Zato što je trebalo da te ubije.“ „Da.“ „Kako bi šeprtlja poput Trotera znala da ti lutaš kućom usred noći?“ „Kejto mu je mogao reći. Mogao je da kaže Troteru da čeka u radnoj sobi dok ne siñem dole, što je bilo neizbežno.“ „Kejto te je zadržao u krevetu da ne bi uključila alarm i da bi Troter mogao da uñe.“ „Zar ne zvuči moguće?“ Da, jeste. Video je da je njen izraz lica pun nade i to ga je namamilo da joj poveruje. „Reci mi zašto tvoj muž želi da te ubije.“ „Ne mogu“, rekla je mučnim šapatom. „Ne dok ne budem znala, bez trunke sumnje, da mi veruješ. Potpuno.“ „Jebiga, nemaš sreće.“ Pre nego što je mogao da se okrene, spustila mu je ruke na ramena i približila mu se. „Ti želiš da mi veruješ.“ Posegnuo je da joj skloni ruke. „Nemoj“, rekao je, ali su njene ruke ostale na njegovim ramenima, a njegove ruke na njenim. „Znam da želiš.“ popela se na prste i svojim usnama okrznula njegove. „Veruj mi, Dankane. Molim te.“ Ječeći od gneva i potisnute želje, on ispusti sako i pištolj na pod i zgrabi je za kosu. Izvio joj je glavu unazad. Možda je mogao da je pusti i ode, samo da mu je uzvratila pogled, samo da se u njenim očima nalazio makar tračak trijumfa ili izazova. Umesto toga, one se sklopiše. „Prokleta bila“, prošaputao je. „I ja s tobom.“ Spustio je usne na njene. On gurnu jezik unutra dok ju je rukom obuhvatao oko struka i privlačio sebi. Osećaj njenog tela do njegovog, njenog mirisa, ukusa njenih usta, sve se spojilo da uništi poslednji tračak svesti. Želja, kakvu do sada nije osetio, pulsirala je kroz njega. Svila je ruke oko njegovog vrata i provukla prste kroz njegovu kosu. Njena usta su mu odgovorila, zavodljivo se pripijajući oko njegovog jezika i ludilom ga navodeći da želi još, još nje same, nju celu. Krenuo je napred sve dok ona nije leñima bila naslonjena na zid, pa je podigao rub njene majičice. Ispod njega nije bilo ničeg više osim njene kože. Nastavio je da podiže majicu sve dok joj ruke nisu bile podignute iznad glave, a majičica skupljena na podlakticama. Jednom rukom uhvatio je za oba ručna zgloba i držao ih stisnute uza zid visoko iznad njene glave. Kasnije, kajaće se jer nije zastao da prouči njen napet torzo, jer nije našao vremena da pogleda u ono o čemu je maštao otkad ju je prvi put video na dodeli nagrada. Žaliće što nije nasladio vrhove prstiju njenom kožom, što nije dodirnuo njene grudi niti ih milovao usnama.

113

Ali, u tom trenutku, bio je voñen iskonskom glañu da je poseduje. Posegnuo je ispod njene suknje i spustio joj dlanove na guzove, ne osetivši ništa osim kože. Režeći kletve ili možda očajne molitve, podigao ju je i odneo do sofe. Kada se opružila po njoj, skinula je majicu i bacila je u stranu. Nestrpljivo je strgnuo futrolu s ramena i ispustio je na pod. Kleknuo je na sofu i podigao joj suknju do struka. Povukao je tanga gaćice niz njene noge i usredsredio se na delić mekanih dlačica meñu njenim butinama. Njegovo disanje hrapavo je odjekivalo u inače tihoj sobi dok se mučio sa kopčom n kaišu i rajsferšlusom, pa je razdvojio njene butine i zario se u nju. Obavijen njome, uronio je rukama u njenu kosu i zario joj lice u vrat. Sledećih nekoliko minuta naslañivao se samo prokleto dobrim osećajem što je u njoj, okružen njome, što je poseduje. Onda je počeo da se pomera. Njegovi snažni, duboki pokreti bili su plod frustracije skoro isto koliko i strasti. Iz nje su mamili tihe isprekidane zvuke. Čak i da ih je glumila, nije mu bilo važno. Dopadali su mu se. Bodrili su ga. Kliznuo je rukama ispod njenih kukova, podigao je i držao tako, dok se zabijao u nju sve jače, ubrzavajući tempo, pojačavajući trenje sve dok se nije rasplinio od zadovoljstva. Njegov vrhunac je bio dug i silovit i ostavio ga prezasićenim. Opustio se preko nje zadihano, a dah mu je vlažio njen vrat. Mogao je tu da ostane da leži zauvek, sa njom ispod sebe, u stanju blažene otupljenosti. Ali, čak i pre nego što je povratio dah, podigao se i pokušao da se odmakne. „Ne.“ Uhvatila ga je. „Ne.“ Telo joj je bilo napeto. Plitka bora pojavila joj se izmeñu obrva. Oči su joj bile zatvorene, a disanje ubrzano. Ovlažila je usne pa ih stisnula. Kliznuvši rukama ispod njegove mokre majice, zarila je prste u klizavu mokru put njegovih leña. Trljala se o njega nežnim njihanjem kukova. Jačanje pritiska ostavilo ju je bez daha. Zaboravio je da je hteo da je ostavi, umesto toga uhvatio ju je za kukove izmeñu i pripio je uza se. Uzdisala je tiho, požudno. Trljao se o nju dok je njene kukove držao još bliže sebi. Osetio je ubod njenih noktiju na svojoj koži. Nežno se ljuljuškao, ali to je bilo dovoljno. Više nego dovoljno. Uz prigušeni krik, izvila se leñima, a butinama čvrsto stegnu njegove kukove. Osetio je njen orgazam od vrha svog uda, zabijenog duboko u njoj, do grla. Kada se povukao, ležala je ispod njega teško dišući. Ulična svetiljka sijala je kroz prozor, bacajući senku pokidane zavese čipkastog oblika na njene grudi. Suza se otkotrljala iz njenog oka u vlažnu kosu na slepoočnici, gde joj je pulsirala vena. Njena kosa bila je zbrka blede svile oko njen glave. Usne su joj bile modre i natečene. Silno je želeo da leži tu sa njom. Želeo je da je ljubi, vlažno ali nežno i pažljivo. Ali to bi ga sigurno odnelo do vraga. Izgubio je glavu i odazvao se putenom nagonu, što će kasnije pripisati biologiji. Ali ne bi imao izgovor za kasnije nežnosti. Sada je potpuno vladao svojim razumom, i enormnost njegove gluposti sručila se na njega u potpunosti. Otvorila je oči i pogledala ga. Šapćući njegovo ime, podigla je ruku da ga pomazi po obrazu. Pre nego što ga je dodirnula, odvojio se od nje i ustao. Okrenut leñima popravio je pantalone i mahinalno zakopčao kaiš. Ostavio je krajeve košulje neupasane. Podigao je futrolu, ali je nije stavio. Borio se protiv nekih od najbrutalnijih kriminalaca u istoriji Savane, ali najhrabrija stvar koju je ikada uradio bila je da se okrene i pogleda tu ženu. Laknulo mu je kada je video da je sela. Njena suknja je ponovo bila na mestu. Još nije obukla majičicu, ali ju je skromno držala preko grudi. Ta klasično ženska, zaštitnička poza urezala mu se u pamćenje, da mu se srce stegne kad god bi se setio koliko je ranjivo izgledala u tom trenutku. Ali to je bilo posle.

114

Otišao je do hodnika, gde se sagnuo da podigne sako i pištolj sa poda. Rekao joj je preko ramena: „Deset sati. Povedi advokata i nemoj da kasniš.“

115

Šesnaesto poglavlje Eliz se probudila, uspravila se hvatajući dah, dok joj je srce ubrzano lupalo. U jednom trenutku bila je u dubokom snu, a u sledećem kao da joj se u glavi glasno javio alarm, probudivši je uz trzaj. Izbezumljeno je gledala unaokolo, i iako je bila okružena tamom, odmah se setila gde je, i zašto, i šta se dogodilo. Kada je Dankan izašao bila je toliko van sebe da je plakala dok se nije plakanjem uspavala. Ona je zaspala? Ona, koja pati od hronične nesanice, pala je u san bez snova? Koliko dugo? Pola sata? Duže? Čak i dok je navlačila majicu pokušavala je da vidi koliko je sati na njenom ručnom satu, ali bilo je suviše mračno da bi videla sopstvene ruke. Kejto! Šta da mu kaže? Koža joj se osušila od znoja, postajući zategnuta. Obrisala je obraze i osetila slankaste tragove suza. Naslepo je tražila svoj donji veš po podu i kada je obukla gaćice, shvatila je da mora da se okupa pre nego što bude videla Kejta. Dohvatila je tašnicu i u roku od nekoliko sekundi od buñenja napipavala put kroz mračnu kuću, krećući se što je brže mogla. Mora da stigne kući pre Kejta. U suprotnom, kako će objasniti svoje odsustvo? Kako će objasniti svoje pojavljivanje? Bilo je samo jedno objašnjenje za to. Ako bude video, odmah će znati šta je uradila. Bože, molim te, neka i dalje igra karte. U kakvom god bio raspoloženju, ona mora da se suoči s njim. Pošto je Dankan obznanio svoju nameru da istera svoju istragu, nije imala drugog izbora nego da nastavi da se pretvara pred Kejtom da je njihov odnos bračno blaženstvo. Izašla je na zadnja vrata kroz koja je i ušla. Dvorište je bilo siromašan pejzaž divlje trave i korova koji su je bockali po golim nogama dok je pretrčavala preko njih. Kapija u visokoj, okastoj, žičanoj ogradi u pozadini dvorišta otvarala se prema uličici. Bila je to izlokana, nepopločana staza oivičena kantama za ñubre i otpacima nebrižne zajednice – zarñali kućni ureñaji, stare gume, odbačen nameštaj, igračke, alat i bezvredno smeće. Put do mesta gde je ostavila kola vodio je izmeñu dve kuće koje su bile zadnjim delom naslonjene na kuću koju je Dankan nazvao kućom Boa Radlija. On to nije znao, ali Ubiti pticu rugalicu bio je jedan od njenih omiljenih filmova. Kada je bila dete gledala ga je svaki put kada se davao na televiziji. Ona je verovatno gledala svaki film koji je ikada bio prikazan na TV-u. Komedije, drame, misterije, volela je sve. Bio je to njen beg od surove stvarnosti života. Ovaj deo grada hvalio se sa nekoliko kuća Boa Ridlija. Te kuće bile su mračne, ništa nije ukazivalo na to da je neko posmatra iza prozora sa spuštenim roletnama. Ali, baš kada je pomislila da će proći neopaženo, mačka iskoči iz osušene živice, od čega joj srce poskoči. Mačka frknu i isteže leña, pa zbrisa u šiblje. Kola su joj bila parkirana malo niže. Laknulo joj je kada je videla da nijedan prozor nije bio slomljen i da su ratkapne i dalje stajale na svom mestu. Teško bi objasnila Kejtu kada bi joj automobil neko uništio. Kada je prolazila ispod ulične svetiljke ponovo je pogledala na sat i skoro se saplela na izlokanoj stazi. Spavala je satima! Izvan sebe od straha, zabila je ruku u tašnicu i izvadila mobilni telefon. Da je zazvonio, ne bi je probudio. Pogledala je ekran. Dobro je! Nije imala propuštenih poziva. Kada je Kejto rekao da će da ide u klub, rekla mu je da će popiti tablete za spavanje i da se nada da će se odmoriti i tako pripremiti pred sutrašnje ispitivanje. Da je ne bi uznemiravao dok je u preko potrebnom snu, rekao je da je neće zvati. Pa, bar je nije zvao na mobilni telefon. Ali, mogao je da zove na kuću. Razmišljala je da ga pozove na mobilni da vidi gde se nalazi. Ako ga bude uhvatila u klubu, mogla je da kaže da samo proverava gde je. Ali, ako je bio kod kuće, zahtevaće da zna zašto

116

ona nije tamo, ušuškana. Želeće da zna šta radi u ovo doba noći napolju kada je trebalo da uživa u lekovima izazvanom snu. Šta onda? Šta da mu kaže? Ne, bolje da ga ne zove i da rizikuje da se tako ne osramoti. Njena najbolja šansa bila je da se vrati kući pre njega. Prema tome, pretrčala je ostatak puta do kola. Otključala ih je daljinskim upravljačem. Kola su zapištala i farovi su jednom blesnuli, trenutno osvetlivši pomrčinu u pustoj ulici, i podsetivši je na stroboskope koji su pulsirali tokom njenog poslednjeg sastanka sa Savićem. Otvorila je vrata na kolima, bacila tašnicu na suvozačko mesto i kliznula za volan. Pritisnula je dugme za automatsko zaključavanje čim je zatvorila vrata, pa je brzo startovala motor i odvezla se. Najbolji scenario: Kejto je još bio u klubu i učinio kao što je i rekao, i nije uznemiravao njen san. Igrao je karte do sitnih sati prošle subote. Možda je i večeras. Nadajmo se da jeste. Malo nezgodniji scenario: Još je bio u klubu ali je zvao kućni broj da proveri kako je. Ako je to bio slučaj, mogla je da objasni da je popila dve tablete leka koji se izdaje bez recepta. Jače nego što je očekivala, sredstvo za spavanje ju je oborilo i prespavala je njegove pozive. Najgori mogući scenario: Kejto je bio kod kuće i besno čekao njen povratak. Da bi objasnila svoje odsustvo, mogla je da kaže da je i pored tableta za spavanje njena nesanica bila toliko jaka da je otišla da se provoza. To je bilo labavo, ali bar uverljivo. Ali, kako će da objasni nepogrešive znake voñenja ljubavi? Dankan nije bio nežan. Nije ni ona. Ne verujem da možemo da biramo u koga se zaljubljujemo. Veruješ li ti? Nije ništa odgovorio na njeno pitanje. Nije ni morao. Izraz njegovog lica rekao joj je sve što joj je bilo potrebno da zna. Što je već znala. Jednom osloboñena, njegova strast bila je eksplozivna i bezumna. Ostavila je tragove. Ukoliko ne bude mogla da ih popravi pre nego što bude videla Kejta, on će sigurno primetiti njenu umršenu kosu i izgužvanu suknju, tragove Dankanove brade oko njenih usana. Proveravajući da li je crvenilo kože bilo vidljivo onoliko koliko ju je osećala, bacila je pogled u retrovizor. Lice joj se kezilo sa zadnjeg sedišta. Vrisnula je od šoka i straha, i refleksno je nagazila na kočnicu. „Gospoño Lerd. Mi se nismo zvanično upoznali. Dozvolite mi da se predstavim.“ Uz kitnjast pokret, čovek joj pruži podsetnicu, držeći je izmeñu kažiprsta i srednjeg prsta. „Majer Napoli.“ Nakon što je napustio Eliz, Dankan se neko vreme besciljno vozio. U potrazi za nečim, to nije mogao da kaže. Iskupljenjem, možda. Ali, njega neće naći vozeći se po gradskim ulicama, ni u baru, ni u teretani, ni u bioskopu, a sve ih je razmatrao. Završio je u Barkama. Samo je još jedan detektiv bio u odseku. Kada je Dankan ušao, policajac se našali na račun kasnih sati do kojih rade. Dankan dade prigodan odgovor, pa ode u svoju kancelariju i zatvori vrata, pokazujući da ne želi da priča. Negde u podsvesti, pretpostavljao je da je mislio da će ako bude radio na ovom slučaju – stvarno sedeći za stolom pregledavajući detalje slučaja – onda moći da racionalizuje privatan sastanak sa Eliz. Čak i posle besmislenih nagañanja o Saviću, kada je video ko ga je čekao u toj kući, mogao je verodojstojno da tvrdi da je ostao samo zato što je bio u potrazi za istinom, priznanjem, novim dokazima. Nečim. Ako je mogao sebe da ubedi u to, skoro da je mogao da opravda sebe za ono što se desilo. Nekoliko sati je pokušavao. Ali je na kraju odustao od pretvaranja. Ostao je u toj kući jer je

117

hteo da bude sa njom, a ne da napreduje u slučaju. Ono što se desilo na prašnjavoj sofi nije moglo da se svrsta u policijski posao. Priznanje je bilo oslobañajuće do izvesne mere. Ali ne i potpuno. I dalje je morao da se nosi sa krivicom. Pošto se već valjao u sopstvenoj krivici, radije će to raditi u udobnosti svog doma. Napustio je Barake i odvezao se tih nekoliko ulica do svoje kuće. Sada je već bilo bliže zori nego ponoći, ali čim je stigao kući, potražio je utočište u svom klaviru. Svirao je rokenrol, kantri i klasiku, ali je svaka melodija imala pogrebni ton. Muzika mu nije oslobodila dušu kao što je to bio običaj. Uskoro je prestao da pokušava da nañe uživanje u njoj i legao je na kauč, prekrstio dlanove preko očiju i predao se griži savesti kojoj je pokušavao da pobegne od kad je ostavio Eliz. Sručila se na njega poput nakovnja. Na profesionalnom nivou, nije bilo opravdanja za ono što je uradio. Bio je intiman sa osumnjičenom, najverovatnije glavnom osumnjičenom, negativcem broj jedan na spisku provodilaca zakona. Didi i detektivi sa kojima je radio prezreće ga. Njegovi nadreñeni će mu odrediti disciplinsku meru, ako ga na licu mesta ne otpuste. Ali, bez obzira na to koliko žestoka bude bila njihova osuda, neće biti onoliko oštra koliko je zaslužio, niti dovoljno bolna kao njegova osuda samoga sebe. Kompromitovao je istragu. To se ne prašta. Čak i ako bi to moglo da se oprosti, postojala je još jedna stvar – Eliz je udata. Bio je tipično dete propovednika, sa misijom da dokaže da nije ništa pobožniji od ostale dece. Odrastajući, obično je sam tražio nevolje i gotovo uvek ih nalazio. Tokom adoloscencije, zaista je postao divlji u srcu. Najgora kazna koju je ikada zaradio bila je da presedi čitave dve nedelje jutarnje službe sa tolikom mamurlukom od pijanke od prethodne večeri da mu se plakalo. Morao je tri puta da napusti hram da bi povraćao užeglu mešavinu želudačne kiseline i sangrije sa okusom jabuke. Njegov otac se nadao da će gata kazna naučiti pameti. To iskustvo ga je samo naučilo da mudrije bira pića, kako da izbegne mamurluk i kako da se nosi sa njim kada taktika izbegavanja ne uspe. Na sav očaj svojih voljenih roditelja, bio je odlučan da se ne razlikuje od ostalih samo zato što su se oni bavili svešteničkim pozivom, što ga je činilo još nestašnijim od ostalih tinejdžera. To se naročito odnosilo na istraživanje seksa. Počeo je rano, i neka od nezaboravnih iskustava desila su se baš na crkvenom tlu. Dok su ñakoni sa njegovim ocem raspravljali o kupovini novih klupa za crkvu ili knjiga sa himnama, on je krao poljupce njihovim kćerima u ormanu u prostorijama hora, gde su im stajale odore. Prvi put je osetio ženske grudi u crkvenom kampu. Bilo je to nakon službe, u šetnji kroz šumu od šatora za molitve do bungalova. Dva leta kasnije izgubio je nevinost na sličan način. Sledećeg jutra kada su izgovarane molitve zahvalnosti, vrlo je moguće da su njegove bile najiskrenije. Imao je nekoliko prilično ludih ispada tokom godina na koledžu, ali ko nije? Godine su ga načinile opreznijim i pažljivijim – prošla subota bila je izuzetak. Napredovao je od uspaljenog klinca sa koledža koji je obarao svaku studentkinju koja bi mu rekla da, do odgovornog čoveka koji je zaista voleo i poštovao žene. Bez obzira na to koliko je veza trajala, ili nije, trudio se da postupa časno. To je uključivalo da nikada ne zalazi na tuñu teritoriju. A sigurno je značilo nikada puteno ne upoznati tuñu suprugu. Preko četrdeset godina, njegovi roditelji uživaju u stabilnom, srećnom braku punom ljubavi. U njegovoj glavi nije postojala sumnja da su i dalje bili ludo zaljubljeni i seksualno aktivni. Svetost institucije braka bila je poznata tema propovedi njegovog oca.

118

Dankan je mislio, iako je bio izgrednik, da se ta moralna lekcija ugnezdila u njemu. Prevara je zapovest koju ne kršiš. Jednostavno, ne ideš tamo. Nikada nije bio ni u iskušenju. Ali, sada, spavao je sa udatom ženom i bilo ga je stid samoga sebe. Meñutim, prava sramota bila je to što ju je, uprkos svemu, i dalje želeo. To će biti njegova kazna, znanje da nikada neće moći da je ima. Bez obzira na to kako se na kraju bude završila istraga Troterovog ubistva, on nikada neće imati Eliz. I neće biti na njemu da istragu sprovede do kraja. Neće doći na ispitivanje u deset sati. Zato što će u pola devet biti u kancelariji kapetana Džerarda s priznanjem da, što se tiče gospoñe Lerd, on nije bio onoliko objektivan koliko je tvrdio. Nije bio objektivan ni onoliko koliko je on želeo. Sve će priznati Džerardu, prihvatiće punu odgovornost za ono što se desilo, ostavljajući Eliz nedužnu. Zamoliće Džerarda da ne kaže Kejtu Lerdu zašto je udaljio sebe sa slučaja i Džerard će mu verovatno uslišiti molbu, ali ne da bi njega poštedeo, nego da bi poštedeo sudiju, Eliz i policiju javnog skandala. Džerard će preduzeti neke disciplinske korake, možda čak i zatražiti njegovu značku. Sutra u ovo doba možda više neće imati posao. To je ništa manje od onoga što je zaslužio. Postojala je još jedna osoba kojoj mora da prizna. Didi. Ostale kolege će nagañati zašto on više ne radi prema svojim sposobnostima i verovatno će neki i pogoditi istinu. Ali Didi je morala da čuje istinu od njega. Dugovao joj je to. Kao partneru i prijatelju. Zato što ga je kao partner i prijatelj upozorila da ne dozvoli da se njegova lična osećanja umešaju u njihovu istragu. Sumnjao je da će reći 'lepo sam ti rekla', ali čak i da kaže, zaslužila je to pravo. Pošto je odlučio šta će da radi, ustao je sa kauča i odvukao se na sprat. Pre nego što bude razgovarao sa Didi, činilo se kao jedino ispravno, i simbolično, da spere sve tragove Eliz sa sebe. Kada je ušao u kupatilo, pružio je ruku u tuš kabinu i okrenuo slavinu, pa skinuo odeću. Predajući se trenutku slabosti, pridržao je majicu stisnutu uz lice. Udahnuo je njen miris, koji kao da se utkao u tkaninu. Onda ju je nervoznu ubacio u korpu za prljav veš pre nego što je stigao da se nagovori da je zadrži poput romantičnog suvenira. Zakoračio je u kabinu ispod tuš. Pogledao je na ono što je uradio iz praktičnog, profesionalnog i moralnog ugla, namerno držeći osećanja po strani, plašeći se da će ga sprečiti da donese prave odluke. Ali topla voda koja je tekla iz tuša rastopila je njegovu kontrolu. Jecajući, naslonio se na zid od pločica i nadlanicom pritisnuo oči. Bol u njegovim grudima jeste bila krivica. Jeste ga mučila savest. Kajanje jeste zabilo u njega svoje oštre zube. Ali još je želeo Eliz svim svojim bićem. Nije mogao to da isključi, tu sveobuhvatajuću želju. Podjednako uporna i snažna, nije ličila ni na šta što je osećao prema bilo kojoj drugoj ženi. Ščepala ga je onog trena kada ju je video, a večeras nakon što ju je imao, bila je još silnija. Sutra će se kajati. „Kunem se da hoću“, zakleo se hrapavim šapatom. Ali večeras… Zatvorio je oči i pustio sećanjima da plove kroz njegov um slobodno kao što je i njegova krv tekla njegovim venama. Sećao se svakog detalja, živopisno. Ponovo je proživeo svaki zvuk, miris, svaki dodir, svako osećanje koje je iskusio. Onaj prvi, nemirni poljubac. Otkriće da je mokra zbog njega. Poslednji slatki trzaj njenog orgazma. Iz njegovog stegnutog grla istrže se bolan jecaj. Topla voda padala je na njegovo telo dok je plima osećanja jurila kroz njega, neumoljivo i nezadrživo. Kada se izlila iz njega, on se strese i dozvoli sebi da izgovori, sa svim emocijama koje je osećao, ono što sebi do tada nije dozvoljavao da izgovori. „Eliz. Eliz.“

119

Izašao je iz kupatila sa peškirom oko struka, ušao u spavaću sobu i seo na krevet. Bio je fizički iscrpljen, ali je znao da se neće odmoriti sve dok ne zbaci svoj teret kod Didi. To nije moglo da čeka svetlost dana. Uzeo je mobilni telefon, duboko udahnuo i, pre nego što je mogao sebe da odgovori, okrenuo njen broj. Odgovorila je posle prvog zvona. „Kad si pre čuo? Je l' Vorli i tebe zvao?“ „A?“ „Znaš za Napolija, je l' da?“ „Napolija? Ne. Šta je s njim?“ „Našli su ga na mostu Tolmejdž, hladnijeg od mrtve ribe. Tu sam za deset minuta.“ Prekinula je vezu pre nego što je uspeo da kaže još nešto. Nekoliko sekundi buljio je u telefon u svojoj ruci, pitajući se da li se taj bizarni razgovor zaista vodio ili ga je izmislio. Onda je, kada se sleglo to što je ona rekla, skočio sa kreveta i užurbano se obukao. Prstima je prošao kroz mokru kosu i otrčao dole, jedva se setivši da uključi alarm pre nego što je izašao. Šetkao se duž trotoara ispred kuće kada se Didi pojavila iza ugla i ušla u njegovu ulicu. Potrčao je prema njoj. Zastala je samo za toliko da se on uvuče u kola, pa je ponovo ubrzala. „Trebalo ti je više od deset minuta.“ „Stala sam da uzmem kafu, gunñalo. Molim te, ne moraš da se trudiš da mi zahvaljuješ što sam bila dobra i pažljiva da osiguram da i ti dobiješ svoju minimalnu dnevnu dozu kofeina.“ Ogromna čaša koka-kole bez šećera bila joj je zabijena izmeñu butina, ali bio joj je suviše zahvalan za kafu da bi stavio primedbu na nju. „Jesmo li i dalje ljuti jedno na drugo?“ upitala je, gledajući ga krajičkom oka. Srknuo je kafu. „Nisam bio ljut na tebe.“ „Bio si ljut.“ „Imali smo sukob mišljenja. Dešava se. Čak i meñu ljudima koji slično misle.“ „Pa, ja sam bila ljuta na tebe.“ On je pogleda. Slegnula je ramenima. „Pod jedan, što si se odšunjao u Atlantu bez mene.“ „Ne bi ti se dopao Toni Esteban. Veruj mi na reč.“ „Posle sam bila ljuta jer si ti bio tvrdoglav kao mazga zbog Eliz Lerd. Neko vreme sam se plašila da si skrenuo pameću. Laknulo mi je kada si odlučio da je dovedeš u stanicu sutra. Danas, u stvari.“ „Čekaj, Didi. Pre nego što mi odaš previše priznanja, koja ne zaslužujem, postoji nešto što moram da ti kažem.“ Oklevao je, pokušavajući da pronañe reči koje je neće izbezumiti. „Ove noći sam…“ „Od trenutka kada smo ušli u kuću Lerdovih one večeri kada je bila pucnjava, osetila sam da se nešto ne slaže“, rekla je. „I dalje imam isti osećaj. A sad ovo.“ „'A sad ovo'? Na šta misliš?“ Prebrzo se popela na rampu mosta. Dankan, kome nikada nije bilo svejedno na mostu, čvrsto je zgrabio naslon za ruke i pokušao da ne prospe vrelu kafu u svoje krilo. Most Judžin Tolmejdž bio je vidljiv iz skoro svakog dela centra Savane. To je važilo posebno noću kada je njegova dobro osvetljena konstrukcija dominirala severnim nebom grada. Večeras je bio još uočljiviji. Na centralnom delu mosta bleskala su svetla nekoliko kola i most je svetleo kao novogodišnja jelka. „Forenzičari su već stigli. Odlično“, rekla je Didi, primetivši njihov kombi. Zaustavila je kola i otvorila vrata. Dankan je pružio ruku preko konzole i zaustavio je. „Šta si htela da kažeš pod 'a sad i ovo'?“ Ispružila je ruku, dlana okrenutog nagore. „Kladim se u sladoled preliven sirupom od lešnika protiv omleta od belanaca da je naš mrtvi Majer Napoli nekako povezan sa našim mrtvim Garijem Rejem Troterom.“

120

Dankan je pogledao u njen dlan i preko volje je pljesnuo šakom po njemu. Izletela je iz kola poput metka. Njegovo priznanje će morati da pričeka. Majer Napoli nije izgledao onako doteran u smrti kao što je bio u životu. Pošto je bio tašt, Napoli bi mrzeo što mu leš tako loše izgleda. Njegova žutozelenkasta put izbledela je do boje keksa sa kvascem. Izgledao je još bleñi pod blicevima fotoaparata istražitelja mesta zločina. „Kladim se da je iskrvario iznutra“, primeti Vorli govoreći s čačkalicom u ustima i pomeri se u stranu da bi Dankan i Didi mogli bolje da pogledaju kola, koja su bila parkirana preko žute linije. Napoli je bio na mestu vozača. Brada mu se odmarala na grudima; umro je gledajući u rupu od metka u grudima, verovatno pitajući se kako tako mala povreda može da napravi toliko štete. Ruke su mu ležale u krilu, dlanovima okrenute nagore. Na njih se slila krv iz smrtonosne rane. Možda je pokušao da obuzda unutrašnje krvarenje tako što je pritiskao rupu od metka, sve dok se nije predao neizbežnom. „Metak mora da je prošao kroz nekoliko organa“, reče imVorli. „Rasprštao ih poput balona punih vode. Iskrvario je.“ „Je l' to Donat rekao?“ „On još nije stigao“, odgovori Vorli, „ali video sam dovoljno ljudi koji su upucani u stomak da znam kako to izgleda.“ „Jeste li našli oružje?“ „Ne još.“ „Jeste li tražili?“ Vorli izvadi čačkalicu i podrugljivo se nasmeja Didi. „Ne, detektivko Bouven. Ja sam jebeni gušter. Nikada mi ne bi palo na pamet da potražim oružje na mestu gde je pucano.“ Dankan uskoči pre nego što njih dvoje započnu jedno od svojih verbalnih prepucavanja. „Odsustvo oružja otpisuje samoubistvo.“ „Tačno tako. Usput, ovaj kreten je bio suviše pun sebe da bi se koknuo. Ali pretpostavljam da je upucan sopstvenim pištoljem. Uvek je nosio 'taurus' dvadesetpeticu u futroli na članku noge, sa metkom u cevi.“ „Tip pun vere u druge“, reče Didi. „Hvalio se time. Jednom sam lično video da je podigao nogavicu i pokazivao ga.“ Vorli se sagnu i podiže manžetnu Napolijeve leve nogavice vrhom hemijske olovke. Futrola je čičak trakom bila pripijena uz njegov članak. Bila je prazna. „Čaura od metka?“ upita Dankan. „Nema nijedne. A tražio sam“, dodade da bi udovoljio Didi. „Zajedno sa forenzičarima. Oni su tražili ispod sedišta. Ništa.“ Didi reče: „Vreme smrti?“ „Dotan će to morati da sredi. Ali krv se nije još toliko zgrušala, tako da pretpostavljam da nije dugo mrtav. Uz to, nije moglo da bude davno jer bi ranije bio otkriven.“ „Ludost je što je upucan ovde na mostu“, reče Dankan. „Osvetljeniji je nego tržni centar na ovoj vraškoj stvari. Bilo ko da je prošao mogao je da bude svedok pucnjave.“ „I meni se učinilo čudno“, reče Vorli. „Izgleda da je ovo zločin iz strasti. Neplaniran. Trenutni čin. Jutarnji sati, slab saobraćaj. Roknuo, pa zapalio odavde pre nego što su naišla neka kola. Naravno, svako ko je prošao mogao je da pomisli da su mu se kola jednostavno pokvarila ili tako nešto. Sedeo je uspravno. Ne idi se krv. Našao ga je policajac koji patrolira putem. Zaustavio se da mu kaže da pokrene kola.“ Na pravilnim rastojanjima postavljeni su znaci za zabranjeno zaustavljanje, stajanje ili parkiranje na mostu.

121

„Jeste li ispitali policajca?“ „Rekao je: 'To vam je što vam je'“, odgovori Vorli. „Vrata automobila su bila zatvorena?“ „Jesu. Policajac je površno pregledao okolinu nakon što je prijavio slučaj. Nikoga nije našao ni oko ni u blizini kola, rekao je. Nije video ništa i nije dirao ništa, osim što je otvorio vrata i upotrebio maramicu da bi zaštitio otiske.“ Dankan je pogledao u leš i primetio još nešto. „Jeste li ikada videli Napolija a da mu svaka dlaka nije bila na mestu?“ „Aha, izgleda kao da je možda bio u nekoj tuči“, reče Vorli. „Koristio je onaj vosak, znate bre, što drži svaku dlaku zalepljenu za glavu.“ Napolijeva kosa je i dalje bila masna, ali je izgledala kao da ju je strefio uragan. Kravata mu je bila naherena. Ali, i pored svega, sedeo je savršeno uspravno za volanom, sa nogama ispod pedala. Vorli, nikada poznat po svojoj osećajnosti, naceri se: „Ne bi voleo da ga slikaju dok izgleda ovako, zar ne?“ „Ima li znakova borbe?“ upita Dankan. „Tragovi vučenja tamo, pored pruge. Mogu, ali ne moraju biti njegovi. Nećemo znati dok mu ne skinemo cipele i uporedimo, ali Bejker i njegova ekipa su konopcima ogradili brazde da bi proverili kasnije, za svaki slučaj.“ Dankan nije voleo visinu. Nije mu pripadalo muka i vrtelo mu se u glavi kao u onima sa ozbiljnim strahom od visine, ali se uvek držao unutrašnje trake kada je vozio preko visokih mostova i nadvožnjaka, i nikada nije silazio s puta da bi visio s ivice ili zagledao u duboke klisure. Ali, sada je otišao do ograde mosta gde su forenzičari namestili narandžaste saobraćajne znake i žutu traku da bi osigurali prostor od oko jednog i po kvadratnog metra. Zaobilazeći to, prišao je ogradi i pogledao šezdeset metara dole u reku Savanu. Vladala je oseka, pa je reka tekla prema okeanu. Kada je plima bila visoka, tekla je u suprotnom smeru, što je bilo zbunjujuće turistima i novopridošlicama sve dok im se ne objasni taj fenomen. Na ušću reke, sveža voda se mešala sa morskom i stvarala ušće koje podleže plimi. Smer kojim je tekla reka zavisio je od plime. Zbog raznih protivstruja, ovaj deo reke, koji je služio kao kanal za brodove, bio je veoma prevrtljiv. Dankan se vratio do ostalih. „Pokušaj krañe kola?“ Bilo ih je dosta u gradu, često su ili žrtva ili lopov završili mrtvi. „Ovde na mostu, gde bi svaki pešak bio osumnjičeni?“ „Didi je u pravu, Dank“, reče Vorli, „ovo je nešto drugo. Ovo čak nije ni Napolijev auto.“ Nacerio se i prebacio čačkalicu na drugu stranu usta. „Zato sam vas i pozvao. Ova kola su registrovana na Kejta Lerda.“

122

Sedamnaesto poglavlje Dankan se osetio kao da most nestaje pod njim i da propada kroz vazduh. Zabuljio se u Vorlija. „Jesam li te dobro čuo?“ „Dobro si ga čuo“, rekla je Didi, široko se osmehujući. „Doñeš mi sladoled sa prelivom od lešnika.“ Onda je upitala Vorlija da li je već zvao sudiju. „Niko se ne javlja na kućni broj, ali je kapetan Džerard imao sudijin broj mobilnog zbog onog sa Troterom. Našao ga je u 'Srebrnom dobu', gde je igrao poker sa svojim drugarima opasnim pravnicima.“ Dankan je mislio da je neumesno kada mu je Eliz to rekla ranije te večeri. Očigledno je i Didi tako mislila. „On igra poker van kuće noć pre nego što ćemo ispitivati njegovu ženu o fatalnoj pucnjavi?“ Vorli slegnu ramenima. „Mora da je siguran u njezinu nevinost. Ili je potpuno siguran u svoj uticaj. Igrao je naslepo sa tužiocem. U svakom slučaju, potvrdio je da su kola njegova, i rekao da ta kola vozi njegova žena.“ Dankanovo srce je variralo izmeñu potpunog prestanka rada do totalno neobuzdane brzine kucanja. Osećaj da pada nije se gubio. „Torbica gospoñe Lerd bila je na suvozačkom sedištu“, rekao je Vorli. „Spakovali smo je kao dokaz.“ „Čega?“ upita Didi. „Bilo čega.“ Dankan je poželeo da sedne. Povraćalo mu se. Ali morao je da ostane sabran, morao je da izgleda kao da nije lično zainteresovan, da ga interesuje samo onoliko koliko detektiv za ubistvo treba da bude i Eliz Lerd je bila ključni igrač u fatalnoj pucnjavi. Sada u dve pucnjave. Uspeo je da se sabere i pronañe reči da bi upitao Vorlija da li je neko video ili čuo nešto o Eliz Lerd. „Negativno. Sudija ju je poslednji put video izmeñu devet i trideset i deset. Rekao je da je htela da popije pilulu za spavanje i ode u krevet.“ Ali ona nije popila pilulu i otišla da spava. Ona se sastala sa Dankanom. On ju je video posle njenog muža, video tragove suza na njenim obrazima, kako drži majičicu preko grudi, i izgleda opijeno. „Čim je Džerard obavestio sudiju o ovome“, pričao je Vorli, pokazujući prema telu, „pokušao je da je dobije na kuću. Kada mu se nije javljala, pozvao je domaćicu, zamolio je da ode do njihove kuće i vidi da li je gospoña u redu. Sudija, domaćica i Džerard – koji mi je sve ovo ispričao preko telefona – našli su se u sudijinoj kući. Gospoña kuće nije bila tamo, a u njenom krevetu niko nije spavao.“ „Mobilni?“ upita Didi. „Još je bio u njenoj tašnici“, rekao je Vorli. „Dakle, ili ga nije više imala kada su je zvali, ili se nije javljala kada ga je imala.“ Pogledao je iza Didi i Dankana i rekao: „Evo Dotana.“ Dok im se približavao, patolog je teško disao zbog postepenog uspona od mest gde je ostavio kola. Znoj mu je curio u širokim potocima niz debelo lice. „Napoli se pojavio, a?“ Pomerili su se u stranu i napravili mu prostora da pregleda telo, iako je jedva mogao da utisne svoju telesinu u otvorena vrata kola. „Metak je dobro smešten. Verovatno je iskrvario.“ „Rekô sam vam“, reče Vorli, uputivši Didi arogantan pogled. „Nisam rekla da nije.“ „Teško je reći dok ga ne pomerimo, ali mislim da nema izlazne rane“, izvestio je Vorli. „Krv nije tekla oko sedišta iza njega.“

123

„Mora biti da se metak odbio od rebara na leñima“, zapazio je patolog. „Sredio je stomak zasigurno. Mogao je da pogodi i jetru, slezinu, i arteriju ili dve. Ne mogu reći šta je sve zakačio ili rasturio.“ „Njegovog pištolja nema u futroli na članku i nema čaura od metka“, reče Dankan. Bruks uze baterijsku lampu iz džepa i uperi je prema Napolijevim krvavim rukama, pa se savio i pomirisao ih. „Izgleda kao da mu pušiš“, primetio je Vorli. „Puši ga ti, Vorli“, rekla je Didi. Patolog ih je ignorisao. „Nisam namirisao barut, što znači da nije upucao sam sebe. Je l' se tukao?“ „Izgleda kao da se borio.“ „Navući ću mu kesu preko ruku. Mogao bi da ima tkivo ispod noktiju.“ „To bi bio preokret“, reče Vorli, „ako bismo sredili Eliz Lerd DNK testom.“ „Hej, vi?“ Pozvao ih je Bejker, forenzičar. Stajao je blizu ograde mosta, daleko od kola. Pokazao je na nešto na stazi za pešake. Dankan je prvi stigao do njega, ali kada je video stvar na koju je pokazivao, iznenada je stao, terajući Didi i Vorlija da ga zaobilaze. Didi je kleknula. „Jao, bre. Dankane, prepoznaješ li ovo?“ Odmahnuo je glavom, ali je lagao. Pre nekoliko sati, ta sandala bila je na Elizinoj desnoj nozi. „Ja je prepoznajem.“ Didi ustade i okrenu se ka njima. „Gospoña Lerd je nosila ovakve sandale onog dana kada smo intervjuisali nju i sudiju u sunčanoj sobi. Sećam se tirkiznog kamenja. Htela sam da je pitam gde mogu da kupim takve sandale, ali sam shvatila da to nije mesto koje ja mogu sebi da priuštim.“ Tri detektiva se pomeriše u stranu da bi Bejkerov fotograf mogao da fotografiše sandalu pre nego što je stave u kesu za dokaze. „Šta misliš o svemu ovome, Dank?“ upita Vorli. Prenuo se iz zamišljenosti. „Ne znam.“ „Misliš da je sredila Napolija?“ „Jesi li ikada video zločinca koji je upucao čoveka u stomak, pa ostavio prepoznatljivu sandalu iza sebe?“ Dok su Didi i Vorli varili to što je rekao, sirene su oglasile ubrzan dolazak policijskog vozila trakom za suprotan smer. Kada se izjednačio sa kolima Eliz Lerd, frizirani porodični džip iznenada je stao pored betonske ograde koja je razdvajala smerove na mostu. Čim je vozilo zakočilo, vrata su se otvorila. Bil Džerard je izašao sa vozačke strane. Sudija Kejto Lerd je bio pored, na suvozačkom mestu. Dankan ga nikada nije video tako raščupanog. On i Džerard prekoračiše mali zid, preñoše dve trake sa njihove strane žustrim tempom, došavši do kola na ivici upravo u trenutku kada se trio detektiva vratio do njih. „Možemo da priñemo?“ Džerard upita Vorlija, praktično lanuvši pitanje. „Da, gospodine. Forenzičari su završili sa kolima.“ „Šta kažeš, Dotane?“ upita Džerard. Patolog im da de kratak pregled svojih zapažanja. „Sumnjam da je dugo izdržao.“ „Zabole me dupe koliko je on izdržao.“ Sudija je laktom odgurnuo Džerarda u stranu i oborio se na Dotana Bruksa. „Šta je sa mojom ženom?“ „Ne znam ništa o vašoj ženi.“ Patolog je izvadio maramicu veličine stolnjaka iz džepa i obrisao znojavo lice. Džerard se okrenuo detektivima. „Šta vi znate?“ Bio je neverovatno otresit, verovatno zato što su se njegove obaveze u odeljenju za nasilne zločine sada većinom ticale administracije. Prošlo je dosta vremena od kada je bio na mestu ubistva, i bez obzira na to ko je bio ubijen, čak i gadan tip poput Napolija, to nikad nije bilo prijatno iskustvo.

124

Ali najviše je bilo to što je, pogañao je Dankan, njegov šef bio pod pritiskom sudije da brzo dobije odgovore. Vorli je izvadio čačkalicu iz usta i dao koncizan izveštaj o činjeničnom stanju. „Pre par minuta, našli smo komad obuće, sandalu sa tirkiznim kamenčićima. Čak tamo.“ Pokazao je na mesto gde je fotograf i dalje škljocao. „O, Isuse.“ Sudija Lerd preñe rukom preko lica. „Eliz ima par takvih sandala. Hoću da vidim.“ Krenuo je u tom pravcu. „Možda ćete biti u iskušenju da je podignete, sudijo. Molim vas da je ne dirate.“ Besno je pogledao Vorlija. „Nisam kreten.“ Dankan je gledao za njim i suosećao je sa njegovom situacijom i pored toga što mu se nije dopadao. Da su okolnosti bile drugačije, i on bi se ponašao isto kao i sudija. Bio bi izbezumljen od brige, uznemiren zbog onoga što se možda desilo, očajan da nañe neke odgovore. Ali, on nije bio Elizin muž. Nije joj bio čak ni prijatelj. Nije joj bio ništa osim detektiva koji bi verovatno trebalo da je preda okružnom tužiocu da je optuži. Nije imao način da prevaziñe nesigurnost i strah koji su besneli u njemu. Morao je da radi svoj posao. „Šef Tejlor me je pozvao“, rekao je Džerard, obraćajući se prigušeno podreñenima. „Naredio mi je da lično nadgledam ovu istragu, koja ima prioritet u odnosu na sve što trenutno radimo. 'Daj sudiji šta god hoće', rekao je. Tejlor hoće da svi budemo budni na ovom slučaju. Jasno?“ „Izvin'te“, reče Didi. „Gospoñu Lerd smatramo žrtvom?“ „Dok ne dokažemo suprotno.“ Džerard ih napusti da bi se pridružio sudiji. „Dakle, naša istraga se upravo zarazila politikom“, progunña Vorli. „E, do mojega.“ Dotan Bruks im se približi, hripajući. „Mogu li ga dobiti?“ Dankan ostavi patologa sa Didi i Vorlijem da raspravljaju prevoženje Napolijevog leša u mrtvačnicu. Polako je odšetao do saobraćajnih kupa koje su obeležavale tragove vučenja tela po putu i čučnuo da ih bliže prouči. Moguće je da se pokaže da to uopšte nisu tragovi Elizinih peta, nego isprekidani tragovi guma ili nečiji drugi tragovi. Bilo šta je moglo da ostavi te crne mrlje na pločniku veoma prometnog mosta, koji je spajao nekoliko glavnih bulevara iz centra Savane sa jedne strane, sa državnim putem broj 17 Južne Karoline. Pogledao je nazad u kola, procenjujući da su otprilike četiri i po metra udaljena od tih tragova. Sandalu su našli kod ograde, još dalje. Sve to na uskom delu zaustavne trake. Dankan ustade i istim putem kojim je došao krenu nazad prema kolima, pažljivo pretražujući pločnik. „Šta tražiš?“ upita Vorli, primetivši šta radi. „Krv.“ „Upucan je u kolima.“ „Možda. Ili je možda upucan tokom tuče, tamo gde su tragovi vučenja. Doteturao se nazad, uspeo da sedne za volan i zatvorio vrata.“ „Misleći da može da se odveze.“ „Možda mu je krv šikljala unutra, ali spolja ima samo nekoliko kapi“, reče dankan. „Nije ništa kanulo, pogotovo ako se držao za ranu, kao što pokazuju mrlje na njegovim rukama i majici.“ „Takoñe je mogao da bude upucan tamo gde smo ga našli, za volanom kola gospoñe Lerd.“ „Dovraga!“ reče dankan prihvatajući kao istinu ono što je rekao Vorli. „Šta je gmaz poput Napolija radio za volanom gospoñe Lerd?“ „Nemam pojma“, reče Vorli. Kola hitne pomoći su se probila. Vozač je krivudao izmeñu policijskih patrolnih kola, koja su privremeno blokirala saobraćaj u smeru ka centru grada, koji je u ovim ranim jutarnjim satima bio slab. Vorli je našao put do Didi koja je razgovarala sa Dotanom Bruksom. Sam sa sobom, Dankan se vratio do dela koji je bio blokiran saobraćajnim kupama i pažljivo gvirnuo preko obližnje ograde mosta. Ovog puta nije gledao u reku, nego u sam most.

125

Dugačak šest stotina metara, most je bio sagrañen umesto starog mosta koji se dizao, koji je postao nedovoljan za sve gušći rečni saobraćaj, jer se važnost savane kao morske luke povećavala. Dankan se prevezao preko tog mosta hiljadama puta, ali zbog svoje averzije prema visini i konstrukciji mosta, držao je oči na putu. Nikada nije proučio strukturu mosta. Zasigurno nikada nije bio ovoliko blizu i lično upoznat sa njegovom konstrukcijom koja uliva strahopoštovanje, i svojim masivnim proporcijama. Nagnuo se preko ograde koliko se usuñivao i proučio njegovu grañevinsku strukturu. Dok je u svojoj glavi procenjivao visinu najbliže kule koja je bila i potporni stub, primetio je metalne merdevine koje su se spuštale i spajale sa nekom mašinerijom – nije imao pojma kako to da nazove – sa unutrašnje strane mosta. I na podu tog kako se već zvaše, primetio je da nešto leprša, nešto što tu nije pripadalo. Otrčao je do kule, očiju uprtih na to mesto, s nadom da je ono što mu je skrenulo pažnju neće nestati pre nego što sa sigurnošću utvrdi šta je to. Kada je bio tačno iznad toga, nagnuo se preko ograde i pogledao ispod u mašineriju. Ono što je video bilo je parče tkanine. Svetle boje, mekog izgleda, nije pripadalo ovoj brutalnoj sirovoj strukturi od gvožña, čelika i betona. Napolijevo telo su prenosili iz kola na kolica. Vorli i Didi su dobili dozvolu forenzičara da pregledaju unutrašnjost kola. Bili su time zaposleni. Džerard je imao pune uši pogrda sudije Lerda, koji je naglašavao svoju tiradu odsečnim pokretima kažiprsta. „Zašto se vaši detektivi vrte oko toga šta se desilo Napoliju?“ čuo je Dankan sudiju. „Treba da traže moju ženu.“ Dankan se vratio proučavanju mašinerije zakačene za donju stranu mosta, i na merdevine koje su spajale tu mašineriju sa nivoom na km je on stajao. Pokušavajući da odagna osećaj mučnine koji ga je obasuo, prebacio je fokus na gigantski tanker koji je na svom putu ka moru klizio ispod mosta. Meñutim, kretanje lañe samo je pogoršalo vrtoglavicu. Pri svemu tom, prebacio je nogu preko ograde, stao na malu platformu na vrhu merdevina i počeo da se spušta. Metalne prečage na merdevinama bile su ograñene šipkama koje su formirale mali cilindrični kavez, ali te šipke su bile prilično razmaknute i nije bio siguran da bi ga zadržale ako bi se okliznuo i počeo da pada unazad prema njima. Bio je na pola puta do dole kada je čuo Džerarda kako viče: „Dank! Kuda si pošao, kog ñavola?“ Pogledao je nagore. Greška. Svetla koja su osvetljavala most na vrhu kule zaslepila su ga. Viknuo je Džerardu: „Ima nečeg ovde dole.“ „Jesi li poludeo?“ To je bila Didi, koja je skoro vrištala. „Verovatno“, rekao je sebi u bradu. „Vraćaj se ovamo!“ Nastavio je, ignorišući njen povik. Hvala bogu pa je obuo patike kada se na brzinu oblačio. Gumeni ðonovi lakše su prianjali od ñonova salonskih cipela. Navukao je par rukavica od lateksa čim su didi i on stigli na mesto zločina. Ruke su mu bile mokre od znoja zbog nerviranja. Nije se usuñivao da pogleda nadole, u brzi tok reke, koja je sada bila penušava od prolaska tankera. „Bile?“ pozvao je. „Znaš li nešto o ovoj stvari dole?“ „Platformi?“ „Pretpostavljam.“ „Ima ih tri. Po jedna za svaki deo mosta. One su povezane šinama sa obe strane. Kreću se ispod mosta tako da bi radnici mogli da priñu navigacionim svetlima. Mogu da rade održavanje, sprovode preglede. Takve stvari.“ „Dakle, niko osim radnika održavanja ne bi sišao ovamo, zar ne?“

126

„I jebene budale!“ čuo je kako Didi viče. Radnici održavanja nisu nosili odela napravljena od meke tkanine koja bi lelujala i kada nema vetra ili kada samo neosetno pirka. Rizikovao je pogled nadole i laknulo mu je kad je video da ima samo još tri prečage do kraja. Relativno brzo ih je savladao i zakoračio na platformu. Čvrsto sagrañena, bila je impresivan primer ingenioznosti i inženjeringa, ali bilo mu je drago što je tu neko drugi radio svoj posao. Njemu se činilo da je vraški daleko do drugog kraja mosta. A, ispod svega, prazno. Nije želeo da razmišlja o ambisu direktno ispod njega. Umesto toga, ostao je usredsreñen na prostor koji ga je neposredno okruživao. Svetiljke koje su osvetljavale most sa donje strane bile su sjajne i zaslepljujuće poput sunca. Pokušao je da izbegne da gleda pravo u njih kada je kleknuo. Parče tkanine zakačilo se na žicu koja je pričvršćivala merdevine za platformu. Jedan kraj oslikanog materijala bio je porubljen. Drugi je očigledno bio pocepan sa nekog dela odeće… koji je u ovom slučaju bila suknja, koju je Eliz nosila te večeri. Uštinuvši tkaninu izmeñu dva prsta u rukavicama, pažljivo ju je oslobodio od metala na koji se zakačila, pa ju stavio u smeñu kesu za dokaze. Polako je ustao i vratio kesu u džep. Njegove kolege su mu dovikivale. Nisu više mogli da ga vide, tako da su bili zabrinuti za njegovu bezbednost. Hteli su da znaju da li je dobro. Upozoravali su ga da bude oprezan. Čuo je Vorlija kako pita da li je nešto našao. Isključio ih je, zaboravio na strah od visine i zagledao se u reku daleko ispod njega, gde je voda u ovom trenutku bila dublja od dvanaest metara. Gledao je u spori tanker, koji je ličio na grad na vodi, kako jezdi izmeñu restorana i barova nanizanih u Rečnoj ulici i dokova luke Vestin resort. Grlo mu se stegnulo dok je počinjao da shvata šta je značilo to što su našli samo jednu sandalu i ovaj komadić tkanine otkinut sa njene odeće. Postojale su veoma dobre šanse da nije uspela da pobegne živa sa ovog prokletog mosta.

127

Osamnaesto poglavlje Sudija Lerd je koračao ograničenim prostorom kancelarije odeljenja za nasilne zločine, dubeći svoju putanju u ružnom crvenkastom itisonu i mrmljajući ubeñivao sebe da mu je žena još živa. Povremeno je padao u tirade o tome kako su spori ko puževi i generalno nesposobni da vode policijsku istragu. Zahtevao je momentalne odgovore na pitanja na koja niko nije imao odgovor. Odbijao je da prihvati iskrene odgovore kao što su: „Ne znamo, ali činimo sve da bismo otkrili.“ Nesrećom, on je bio didin zadatak. Nakon što su znacima napravili ogradu oko većeg dela mosta, uključujući platformu i merdevine koje vode do nje, Didi se sa Bilom Džerardom i sudijom vratila u policijsku stanicu, dok su dankan i Vorli ostali da koordiniraju istragu, koja će uključiti još nekoliko odeljenja policije. Bunila se što se oni samo zabavljaju, dok su njoj dodelili ono što je spadalo u posao dadilje. Ali kapetan Džerard je izdao nareñenje, i nije bio raspoložen za raspravu. Zapravo, stvarno bi suosećala sa sudijom Lerdom, da nije bio toliki kreten. Njoj je postavljao najmanje pitanja. Bilo kakvo samoinicijativno naslućivanje ili predlog koji je ona dala ignorisao je. Tolerisao ju je jedva ali samo zato što mora. Svi ljudi poput Kejta Lerda na ovom svetu, dobri južnjački momci* koje ručno šiveno odelo nije moglo da sakrije, povećavali su kod Didi osećaj nesigurnosti koji su joj usadili roditelji, posebno njen otac. Sudijin prezir svodio je njene uspehe na mediokritetske i beznačajne. Pored njega osećala se kao da je pored oca, poput zvezde od staniola koja pokušava da zameni zvezdu od čistog zlata, što je bio njen brat. Njoj je pripalo i da ispita sudiju o njegovim aktivnostima pre nego što su ga obavestili da je u kolima njegove žene ubijen Napoli, i da ga pita šta je znao o njenim aktivnostima tokom istog perioda. To je bio najusraniji deo celog usranog zadatka. On je bio kao pomamljen. Mogao je mirno da sedi samo par minuta Pažnju mu je lako odvlačio svako ko bi ušao ili izašao iz jedinice. Svaki put kada bi zazvonio telefon, što je bilo često, refleksivno je skakao na noge. Kada i jeste uspevala da mu zadrži pažnju, odgovarao je na njena pitanja sa dramatičnom rezigniranošću ili bi ih shvatao kao uvredu, iako je Didi taktičnošću premašila sebe. „Kada ste poslednji put videli gospoñu Lerd?“ „Oko devet i trideset ili tako nešto. Večerali smo. Eliz je htela rano da legne. Pošto je tako htela, pitao sam je da li bi imala nešto protiv mog odlaska u kantri klub. Turnir u pokeru počeo je prošle subote. Znao sam da će neki moji prijatelji igrati sinoć.“ „Imajući u vidu njenu nesanicu, zar nije čudno što je otišla da legne ranije?“ „Kupila je tablete za spavanje za koje se nadala da će joj pomoći.“ „Da li obično igrate poker tokom radih večeri, da tako kažem?“ „Ne, ali oboje smo bili uznemireni i trebalo nam je nešto da skrenemo misli sa ispitivanja koje je bilo zakazano za ujutru.“ „Zašto su vas misli na to uznemirile?“ „Detektiv hačer nas je savetovao da povedemo advokata. Zvučao je kao da je Eliz kriminalac.“ „Imali smo još pitanja o njenoj vezi sa Kolmanom Grirom.“ „Eliz vam je dala potpuno objašnjenje njihove veze.“

* Sleng – good old boys (dobri, stari južnjački momci) – ljudi sa odlikama belaca američkog Juga, kao što su opuštenost ili neformalno ponašanje, jak odanost porodici i prijateljima. Često su usmereni antiintelektualno i imaju netolerantan stav.

128

Didi je ostavila to po strani i nastavila. „Jeste li razgovarali sa gospoñom Lerd preko telefona, ili imali bilo kakav kontakt sa njom nakon što ste sinoć napustili kuću?“ „Ne. Sa nadom da su tablete učinile svoje, nisam hteo da je zovem i uznemiravam.“ „Sumnjam da je popila tablete, sudijo. Znamo da nije spavala.“ Nije dozvolila da je njegov osuñujući pogled osujeti. „Šta je imala na sebi kada ste je poslednji put videli?“ „Suknju i majicu bez rukava. Znate to, detektivko Bouven. Prepoznao sam parče tkanine koje je vaš partner našao na platformi. To je deo Elizine suknje.“ „Jeste li sigurni? Većina mužev ne primećuje ili se ne seća…“ „Ja nisam većina muževa“, rekao je ledeno. „Suknja je bila nova. Doneo sam je taj dan kući kao poklon. Probala ju je za mene.“ „Da li je nosila sandale s tirkiznim kamenčićima?“ „Bila je bosa.“ „Za večerom?“ „Večerali smo sa poslužavnika u spavaćoj sobi.“ „Shvaćam. Gospoña Beri vam je tamo poslužila?“ Klimnuo je. „Kada je ona otišla?“ „Čuo sam kada je rekla kapetanu Džerardu da je otišla oko deset i trideset.“ „Posle vas, dakle.“ „Tačno. Htela je da se uveri da neće biti potrebna Eliz.“ „Posle nekog vremena nakon što je gospoña Beri otišla, vaša žena se obula i napustila kuću odlazeći svojim kolima.“ „Ne znamo okolnosti pod kojima je otišla“, rekao je. „Mogla je biti silom odvedena iz kuće.“ „Možda, ali prema kapetanu Džerardu, koji je bio u vašoj kući, nije bilo znakova borbe, nasilnog ulaska, ničega sličnog. Odbacili smo pljačku, jer je Džerard rekao da ste našli njen nakit, burmu i minñuše – sa popriličnim dijamantima – na njenom toaletnom stočiću.“ „Tako je.“ „Izgleda kao da je izjurila u žurbi, zar ne? Mislim, nije se čak ni setila da stavi burmu. A to je prsten koji ne ostavljate tek tako ukoliko se niste baš unervozili.“ Sudija je zanemeo poput kamena, dok je Didi lupkala olovkom po blokčetu sa spiralom gde je zapisivala beleške. „Imate li bilo kakvu predstavu kuda je vaša žena mogla da ode, sudijo?“ „Da znam, zar ne mislite da ne bih bio tamo da je tražim?“ „Ima li prijatelje ili porodicu…?“ „Ne.“ „Nikoga koga bi odlučila da poseti, tako bez razmišljanja?“ Odmahnuo je glavom. „Ne, a da mi ne kaže.“ Nije ti rekla da se viña sa Kolmanom Grirom, pomisli Didi zlovoljno. Umorna od tog vrdanja. Didi preñe na stvar. „Da li mislite da je imala sastanak sa Majerom Napolijem večeras?“ Uneo joj se u lice, izraza ukočenog od besa. „Je li ovo način na koji vi rešavate zločine, detektivko Bouven? Gnjavite žrtvine najbliže glupavim pitanjima i izvlačite glupe zaključke?“ Verovatno nije očekivao odgovor, ali mu je ona odgovorila. „Ponekad. Bili biste iznenañeni šta sve svedoci znaju, a ne znaju da znaju. Ja im dam neke mogućnosti, da vidim da li će se neka održati. Često se neka i zadrži, i desi se da naoko nevažna, glupava sitnica na kraju reši slučaj.“ Pogledao je unaokolo kao da traži nekoga ko će mu priskočiti u pomoć. Džerard je nestao; Didi je pretpostavljala da je u svojoj kancelariji. Nekoliko drugih detektiva se šunjalo okolo, pokušavajući da izgledaju zaposleno, ali su zapravo bili privučeni uzbuñenjem kao moljci plamenom. Sudija reče: „Znam šta znači biti temeljan i precizan, detektivko Bouven. Nakon svih godina koje sam proveo u sudnici, shvatio sam da se trunka koja rešava zločin može izmamiti iz sećanja svedoka. Ali ja znam samo ono što sam vam već rekao. Više puta“, naglasio je.

129

Okrenula je stranu blokčeta kako bi imala čistu stranu za beleške. „Mogu li da nastavim?“ I tako je to trajalo još zamornih sat i po vremena. Konačno, verujući da ne može više ništa da joj kaže, pustila ga je da se šeta okolo i bodri samog sebe. Upotrebila je telefon van odeljenja da bi pozvala menadžera kantri kluba 'Srebrno doba'. Javila joj se njegova supruga, koja je probudila muža čim se Didi predstavila i stavila joj na znanje da je poziv hitan. Od njega je dobila telefonske brojeve momaka koji je parkirao kola i šankera, koji su radili te večeri. Pozvala ih je svakog pojedinačno. Nijedan nije bio srećan što ga zove u to doba, naročito nakon rada u noćnoj smeni. Ali su joj obojica potvrdili da je sudija stigao u klub nešto pre deset sati i da se pridružio vatrenoj partiji pokera. Nije odlazio sve dok ga policija nije obavestila da je automobil gospoñe Lerd nañen u uskoj zaustavnoj traci na mostu Tolmejdž sa mrtvim čovekom unutra. „Kada su mu rekli da od nje nema ni traga ni glasa, odlepio je“, rekao je šanker Didi. „Mogu da zamislim.“ Zatražila je imena onih sa kojima je sudija celo veče igrao karte. Bila je to zvezdana linija muvatora i drmatora, uključujući i okružnog tužioca. Ako se zaista uspostavi da se Eliz Lerd sastala sa Majerom Napolijem iz nepoštenih razloga dok je sudija uživao u pokeru i viskiju od ječmenog slada, imaće mnogo toga što neće moći da zaboravi. Još više će izgledati kao zaljubljena budala. Neki politički neprijatelji, a možda čak i verne pristalice, mogu da se zapitaju da li takva luda treba da bude glavni sudija vrhovnog suda. Posledice ovog slučaja mogu opravdati nešto od njegove mušičavosti. Džerard se ponovo pojavio da proveri kako se sudija drži, a i da kaže Didi da obavesti Napolijevu sekretaricu o smrti njenog šefa i da se postara da javi njegovoj rodbini. Kada je čula novosti, sekretarica je pala u histeriju. Didi je iznenadilo da je Napoli mogao da probudi toliko emocija – osim možda besa ili gañenja – kod drugog ljudskog bića. Kada se smirila, sekretarica je objasnila da Napoli nije imao roñake za koje je ona znala i pristala je da doñe ujutru u mrtvačnicu da identifikuje telo. Zahtevala je i da zna šta se činilo na hvatanju 'čudovišta' koje ga je ubilo. Didi ju je uverila da detektivi odeljenja za ubistva rade baš na tome. Nebo je postajalo sivo jer se približavala zora i Didi je bila kod trećeg pakovanja od šest koka-kola bez šećera kada su se Dankan i Vorli dovukli. Vorli je izgledao iscrpljeno i turobno. Dankan je izgledao kao da su ga iskopali sa groblja u komšiluku. Jedva da su prošli kroz vrata kada se sudija obrušio na njih. „I?“ „daj nam neku kafu, hoćeš?“ Didi je zamalo podsetila Vorlija da donošenje kafe nije bilo u opisu njenog radnog mesta. Ali kad se bolje zagledala u Dankanovo ispijeno lice, shvatila je da mu je hitno potrebno podizanje iz mrtvih. Otišla je da sipa dve šolje kafe, ali je držala uši načuljene za ono što se pričalo. „LVDŽ i OT su se složili da nam stave spoljašnju traku na raspolaganje još neko vreme“, reče Vorli, misleći na Lučke vlasti Džordžije i na Odsek za transport. „Nisu oduševljeni time. To će napraviti debeo problem u jutarnjem špicu, ali mi hoćemo da sačuvamo to mesto zločina sve dok možemo. Možda će nešto iskrsnuti na dnevnom svetlu, što nam je promaklo noćas.“ Zahvalno je preuzeo plastičnu čašu kafe od Didi. Činilo se da Dankan ne prmećuje šolju koju mu je pružila sve dok ga nije laktom gurnula u rame. Prazno ju je gledao nekoliko trenutaka, pa je uzeo kafu. „Pustite sad saobraćajnu gužvu“, reče lerd. „Šta činite da nañete Eliz?“ Postavio je to pitanje Dankanu. „Jedinice sa psima su izvele sve pse. Pročešljavaju obe obale i Hačinsonovo ostrvo.“ „To je veoma ograničeno. Šta je sa ostalim ostrvima odavde do mora?“ upita sudija. „Pretražujete li njih?“

130

Niko nije hteo da mu kaže da su ljudi retko stizali do ušća reke. Od svih slučajnih žrtava i samoubica, Didi je znala da je samo jedna osoba preživela pad. Obično bi telo isplivalo u roku od nekoliko dana, u zavisnosti od doba godine i temperature. Pojavilo bi se negde duž Rečne ulice ili u blizini inženjerskih dokova na Hačinsonovom ostrvu, koje je delilo taj deo reke na dva kanala. „Proširićemo potragu ako bude bilo potrebno, sudijo“, reče Džerard diplomatski. „Šta još, Dank?“ „Izdata je poternica sa fizičkim opisom gospoñe Lerd, tako da su angažovani državna policija, ovo odeljenje, šerifova kancelarija. Rečna patrola pretražuje svaki deo reke. Obalska straža je već angažovala jedno plovilo“, rekao je. „Obilazi obalu Atlantika, ali…“ Ali, opet, retko je telo stizalo toliko daleko da bi se tu pojavilo, mislila je Didi. Ako je stiglo dotle, verovatno će biti izgubljeno. „Obalska straža će poslati spasioce u helikopterima“, reče Dankan. „Upravo ih mobilišu. Policijski helikopteri su uzleteli odmah pošto ste otišli i stigli ovamo.“ Činilo se da je saopštavanje tih novosti iscrplo preostalu Dankanovu energiju. Zastao je da srkne kafu. „Čuo sam da se centrala usijala od poziva“, reče Džerard. „Ljudi su videli svetla helikoptera kako pretražuju reku, hoće da znaju šta se dešava.“ „Briga me kome smetaju“, reče Lerd. „Držite te helikoptere u vazduhu.“ „Naravno.“ Džerard je izgledao premoreno i nervozno. Sudijino bahato ponašanje istanjilo mu je živce. „Govorim vam ovo samo zato što ako grañani hoće odgovore, mediji će ih sigurno tražiti. Pre ili kasnije moraćemo da se obratimo novinarima koji su se skupili dole.“ „Morali smo da se probijamo kada smo došli“, reče Vorli. „Naravno, ništa im nismo rekli.“ „Lično sam primio pet-šest poziva pod izgovorom da imaju informacije o gospoñi Lerd“, nastavio je Džerard. „Novinari znaju da je Majer Napoli koknut na mostu. Znaju i da je gospoña Lerd nekako umešana, ali ne znaju kako i do koje mere. Trebalo bi da razmišljate kako ćete rešiti to, sudijo.“ Lerdova napetost splasnu i on teško sede na najbližu stolicu. U roku od nekoliko sekundi, ratobornost je nestala iz njega i on zadobi izgubljen, ranjiv i poražen izgled žrtve. Klonuo je i zagledao se u pod. Dali su mu te trenutke. Niko nije progovarao. Čak je i Vorli, bar jednom u životu, bio dovoljno razuman da drži svoja surova usta zapušena. Konačno, sudija Lerd podiže glavu i pogleda u Dankana. „Jeste li našli bilo šta? Bilo kakav trag?“ „Ono parče tkanine.“ Dankan pročisti grlo i proñe prstima kroz kosu. Sudeći po njenom izgledu, to nije bilo prvi put da ju je tako, ne misleći na to šta radi, zabacio unazad. „Vi, ovaj, vi rekoste da mislite da je to deo suknje koja pripada gospoñi Lerd.“ „Ne mislim, znam.“ Didi reče: „Prošli smo to. Suknja je bila nova, kupljena danas. Njegov poklon.“ Didi nije mogla da smisli zašto je zbog toga Dankan izgledao tako povreñen, ali jeste. Praktično se trgnuo od bola. „Ne znamo kako je dospelo na platformu“, rekao je. „Forenzičari su zaprašili čitave merdevine tražeći otiske, ali pošto svi ti radnici koji su išli gore-dole po njima…“ Ostavio je nedovršenu rečenicu, ponovo je izgledao kao da mu je ponestalo snage. „Ima li traga drugoj sandali?“ Dankan je odmahnuo glavom. „Nema joj traga, a ni bilo čega drugog što bi bilo njeno. Čim bude svanulo, ronioci će… počeće svoju potragu.“ Sudija je samo tiho zajecao. Didi je videla kada je Dankan pogledao Vorlija, koji je noktom urezivao šare u svoju plastičnu čašu za kafu, tako mu stavivši do znanja da prebacuje tu neprijatnu dužnost na Dankana.

131

„Zapazili smo nešto što nismo primetili ranije“, nastavio je dankan, „a to je da sandalu verovatno nije skinula dobrovoljno. Kaišić je i dalje zakopčan.“ Didi reče: „Sandala može da se obuje i izuje a da se ne otkopčava kaišić. Skoro sam sigurna.“ Klimnuo je. „Ali kaišić je kod pete bio istrgnut od ñona.“ Džerard upita: „Kako je to moglo da se desi, Dank?“ Zavrteo je ramenima kao da ga bole. „Mislim da je za to potrebna odreñena količina sile.“ To i nije bio neki odgovor, ali govorio je dovoljno, više nego što je bilo ko od njih hteo da kaže. Činilo se da je dankanu teško da govori. Didi se nije sećala da se to desilo ikada ranije, čak ni kada je morao da obavesti blisku rodbinu žrtve da je najužasnija moguća sudbina zadesila njegovu ili njenu voljenu osobu. „Proveravamo tragove na pločniku da vidimo poklapaju li se sa Napolijevim cipelama“, rekao je, „ali ono na šta liči je da su se on i gospoña Lerd borili pored ograde.“ Govorio je direktno sudiji. „Možda je stao na petu sandale i kaišić se tako pokidao. To što sam našao parče tkanine na platformi ne znači da je sa njene suknje. Moglo je da dolebdi tamo nakon što je pocepano tokom borbe koja se vodila na mostu.“ „Možda su se borili oko oružja“, reče Vorli, konačno dajući svoj doprinos. Svi su se okrenuli ka njemu. „Nismo našli Napolijev pištolj, ali radimo pod pretpostavkom da je upucan iz njega. Ipak, sudijo, bili bismo vam zahvalni ako biste popisali svoje oružje kada stignete kući.“ Sudija se naroguši. „Da li vi pokušavate da kažete da je Eliz otišla od kuće naoružana, da bi se sastala sa Majerom Napolijem?“ „Obučena je da koristi pištolj“, primetila je Didi, pošto se činilo da je ona jedini pandur u prostoriji koji ima muda to da pomene. „Zar nam niste tako rekli?“ Sudija se okrenuo ka njoj, jarosno sevajući očima. „Da, tako sam vam rekao. Rečeno vam je i da je bila na obuci na moje insistiranje. Nije volela da rukuje oružjem. Ne bi iznela ni jedan pištolj iz kuće.“ „Ako možete da odgovarate za sve pištolje koje posedujete“, reče Dankan, „a kladim se da možete, onda možemo da otpišemo da je Napoli upucan iz oružja koje pripada vama. U meñuvremenu, nastavljamo pod pretpostavkom da je ubijen sopstvenim pištoljem.“ „Tokom borbe oko njega izvan automobila, u blizini ograde mosta?“ „To je jedna od teorija“, reče Vorli u odgovor na Džerardovo pitanje. „To je samo nagañanje u ovom trenutku.“ „Nagañanje“, reče sudija vatreno. „Ali, vi pojma nemate šta se zapravo dogodilo, je l' tako?“ „Jednu stvar znamo“, reče Vorli, razdražljivo poput sudije, „a to je da je u jednom trenutku jedno od njih ili oboje bilo na zadnjem sedištu.“ „Zadnjem sedištu?“ Vorli je bio isuviše zaposlen svojom samozadovoljnošću što je postigao poen, tako da je Dankanu ostavio da odgovori i objasni. „Bejkerovi momci su pokupili ostatke neke smese sa patosnica. Vozačko mesto, suvozačko, zadnje sedište.“ „O čemu, kog vraga, vi pričate? Kakva smesa?“ „Ne možemo da budemo sigurni dok ne stigne potvrda iz laboratorije, ali izgleda poput običnog cementa“, reče Vorli. Protrljao je prste. „Drobilo se u prašinu, kad smo ovako učinili. Pozvali smo mrtvačnicu i zamolili asistenta doktora Bruksa da proveri Napolijeve cipele. Potvrdio je da postoje tragovi neke sive stvari na njegovim ñonovima. Izgleda kao zrnasti prašak sa komadićima u njemu. I ista smesa bila je na ñonu sandale gospoñe Lerd“, nastavio je. „Što bi značilo, kao što rekoh da su oboje ili neko od njih bili na zadnjem sedištu i na prednjem.“ Zastao je zbog efekt. „Ako laboratorija bude zasigurno uspela da potvrdi šta je ta smesa, i da nam pretpostavku njenog porekla, možda nas poveže sa mestom gde su se Napoli i gospoña Lerd sastali.“

132

Dankan preñe dlanom preko lica, privukavši Didinu pažnju. Nikada ga nije videla u toj meri potresenog, čak ni kada su napuštali najgore od najgorih mesta ubistava. Zapitala se, ne prvi put, o dubini njegove privlačnosti prema Eliz Lerd. Nije se držao kao objektivan policajac koji istražuje slučaj. Prirodno je da bude zabrinut zbog sudbine bilo kog grañanina koji je nestao sa mesta zločina na kom je druga osoba umrla. Ali, činilo se da je neobično uznemiren baš ovim mestom zločina. Buljila je u njega dovoljno dugo da on to oseti. Kada ju je pogledao, mimikom ga je upitala: Jesi li dobro? On joj je na isti način odgovorio: Samo sam umoran, i nastavio da sluša Vorlija koji se obraćao Lerdovoj primedbi na njegovu terminologiju. „Kada sam rekao 'sastali', nisam mislio ni na šta nedozvoljeno, sudijo. Bio je to samo način izražavanja.“ „Eliz ne bi pristala da se nañe sa tim čovekom. Naročito sama. Siguran sam da je na silu ušao u kola.“ „Moguće“, reče Vorli suvo se nakašljavši. „Kola su bila u savršenom stanju.Guma nije bušna, ništa od toga. Tako da ne znamo zašto su stali na najvišem delu mosta, gde su znaci za zabranjeno parkiranje postavljeni na svakih par metara. A onda, tu je i pitanje zašto su išli prema gradu, što znači da su bili negde i da su se vraćali. Ima li neko ideju?“ „Nikakvu.“ Vorli nastavi, nimalo zbunjen sudijinom sažetošću. „Zamolićemo da se javi bilo kakav očevidac. Bilo ko kô je vozio preko mosta pre patrole mogao je nešto da vidi. Ne možemo da predvidimo kakav plod može da donese takav apel javnosti. Obično, to nije mnogo, ali će možda ovaj put biti izuzetak.“ Dankan reče: „Detektiv Vorli i ja složili smo se da su u jednom trenutku izašli iz kola i da su stajali pored ograde, ali ne znamo zašto.“ „On je sedeo na svojoj podsetnici“, reče Didi. Objasnila je sudiji i Džerardu da su našli Napolijevu podsetnicu na vozačkom mestu kada su uklonili telo. „Malo je verovatno da bi sedeo na njoj, osim ako nije izašao, pa opet ušao.“ Dankan klimnu. „Ne znamo zašto su izašli, ali ako ispravno čitamo tragove, nekakvo prepiranje se odigralo tu pored ograde. Ovu teoriju je stvorila polomljena sandala, parče tkanine sa suknje gospoñe Lerd i tragovi vučenja po pločniku.“ „Mislite da ju je Napoli držao na nišanu?“ upita Džerard, tražeći objašnjenje. „Opet, to je nagañanje, Bile, ali to je jasna mogućnost“, reče dankan. „Ako budemo uspeli da nañemo Napolijevo oružje i odredimo da je iz njega pucano, tada postaje još veća mogućnost.“ „Kako to?“ „Znaci ukazuju na to da je metak ispaljen iz blizine direktno u njegov stomak, tako da je više nego verovatno stajao licem u lice sa osobom koja ga je upucala. Ali, nañen je licem ka volanu. Da bi tako pucao, strelac je morao da mu priñe sa strane. To bi bio čudan, da ne kažem nezgodan ugao za bilo koga ko je ili stajao pored vrata ili sedeo na suvozačkom sedištu. Zato mislimo da je možda – i naglašavam možda – upucan van kola.“ „Ima li izlazne rane?“ upita Džerard. „Ne. To je prva stvar koju je Dotan tražio kada je pomerio telo. Zato je bilo tako malo krvi, jer se Napoli pritiskao rukama.“ Zastao je, pa sumirao. „Vorli i ja mislimo da je moguće da je, dok su se gušali oko pištolja, on opalio. Držeći se za ranu, Napoli je uspeo da ode nazad do kola pre nego što je umro.“ „Ali to ne objašnjava gde je Eliz“, reče sudija, bacajući divlje poglede oko sebe. „Ako… ako je bilo tako kako vi opisujete, onda je ona pokušavala da se odbrani, borila se za svoj život. Je l' tako? Možda je pokušavao da je gurne…“ Vorli se ponovo nakašlja rukom zaklanjajući usta. „Moguće je.“ Dankan je izgledao spreman da povrati.

133

Sudija se osećao kao da se sve raspada. „O Isuse! Gde je? Šta joj je uradio?“ Uzevši u obzir njegovo emocionalno stanje, niko nije bio dovoljno snažan da se usudi da pogaña. U jednom trenutku Džerard ode do njega i utešno mu stavi ruku na rame. „Toplo vam preporučujem da odete kući, sudijo. Tamo čekajte dalji razvoj dogañaja.“ „Ne mogu da idem. Svakog momenta se može nešto desiti.“ „Može, i vas ćemo odmah obavestiti kada se to desi. Detektivski posao od sada postaje zamoran. Proći ćemo ponovo kroz sve meñusobno, ali u osnovi i mi ćemo čekati. Svi organi unutrašnjih poslova su u potrazi. Čim je budemo našli…“ „Prestani da sereš, Bile“, reče sudija ljutito zbacujući Džerardovu ruku. „Ti misliš da ju je gurnuo sa mosta. Misliš da je mrtva, je l' tako?“ Džerard nije promenio izraz lica. „Radim na osnovu onoga što znam, a ne na osnovu onoga što mislim, a za sada je ono što znamo dragoceno malo. Neću je smatrati mrtvom sve dok ne vidim njeno telo. Moguće je da je gospoña Lerd istraumirana od onoga što se desilo na mostu. Mogla bi da luta okolo ošamućena. Kada je nañemo, ili se osvesti, vratiće se kući. Želećete da budete kod kuće ako uspe da nañe put do tamo.“ Izgleda da se ta činjenica probila tamo gde druge nisu. Lerd je odsutno klimnuo i polako se podigao na noge. Pustio je da ga odvedu prema vratima. „Otpratiću vas do dole i narediti policajcu da vas odveze kući i ostane tamo sa vama“, reče Džerard. „Nepotrebno.“ „Bez rasprave. Napoli je imao mnogo neprijatelja, pa većini njih neće biti žao što je mrtav. Ali, moguće je da je imao jednog ili dva saveznika. Zato neću da rizikujem, a neće ni šef Tejlor. Imaćete zaštitu policije dok se ovo ne razreši.“ Oklevao je, pa rekao: „Ne moram da vam napominjem da ukoliko se čujete sa gospoñom Lerd, pozovete nas bez odlaganja.“ Sudija e zaustavio i okrenuo, mršteći se od zapanjenosti. „Zaštitio bih Eliz svojim životom“, rekao je. Pogledao je u oči svakog detektiva ponaosob. „Ali bih, takoñe, uradio pravu stvar.“

134

Devetnaesto poglavlje „Hoće, vraga, da uradi pravu stvar“, mrmljala je Didi nakon što su sudija i Džerard izašli dovoljno daleko da nisu mogli da je čuju. „Lagao nas je što se tiče Napolija da bi nju zaštitio. Možda i sada laže. Možda zna tačno šta se desilo na tom mostu.“ „Ne mislim tako.“ Dankan je bio skoro previše iscrpljen da bi govorio. Ali je bilo sigurno da je premoren da bi išao ukorak s Didi, koja kao da je bila uključena u struju i vrpoljila se, samo delimično od gutanja kofeina. Bila je i nabijena uzbuñenjem zbog svega što se desilo tokom noći. Oči su joj bile neprirodno blistave i nemirne kada je pogledala u njega. „Ti misliš da nas ne laže?“ „Možda laže o nekim delovima svega ovoga, ali mislim da ne zna šta se desilo na mostu.“ „Ko, do vraga, zna, osim Napolija i ženske.“ Vorli je izgrizao čačkalicu do iverka i tapkao je džepove tražeći cigarete koje je prestao da puši pre dve godine. U stresnim situacijama, vraćao se uslovnim refleksima, ako se već nije vraćao starim navikama. „On je mrtav, a ona nestala.“ „Što se ne razlikuje od većine naših slučajeva“, primeti Didi. „Navedi mi kada smo našli počinioca kako stoji iznad žrtve s pištoljem pored nogu i rukama u vazduhu.“ „Pa, dobro, ali u ovom slučaju…“ Vorli je ostavio nastavak rečenice da visi u vazduhu kada se Džerard vratio sa rečima: „Sudija Lerd je na putu ka kući. Nije bio baš srećan, ali je bio poslušan.“ „Šta je sa medijima?“ „Zatrpali su nas. TV reporteri, novinari, svi su napolju. Dali smo im standardno 'bez komentara', ali ćemo uskoro morati da damo neku vrstu izjave.“ „Hoćete li popričati o toj izjavi sa sudijom Lerdom i šefom?“ Džerard klimne. „U stvari, šef Tejlor će verovatno hteti da sam vodi konferenciju za štampu. Sudija Lerd je uvaženi voña zajednice, istaknuti javni radnik, čovek snažnih ubeñenja i sa besprekornom reputacijom poštenog čoveka. Ima podršku svih odeljenja unutrašnjih poslova, i te jedinice rade dvadeset četiri časa na pronalasku gospoñe Lerd.“ Završio je uzdahom. „I tako dalje.“ „Šta će reći o tome što je gospoña Lerd bila u društvu ozloglašenog tipa kao što je Napoli u sred noći?“ istrajavala je Didi. „Nemam pojma“, odgovori Džerard. „Biće to problem kancelarije za odnose sa javnošću da tom problemu daju pravi obrt. Moj problem – naš problem – jeste da pronañemo gospoñu Lerd, i rešimo sve ovo.“ „Gospoñu Lerd ili njeno telo“, reče Vorli. Dankanovo srce se stegnu. Na svu sreću, Didi je skočila na Vorlijevu izjavu, oslobodivši ga obaveze da odmah odgovori. „Jesi li se pretplatio na scenario koji si prodao sudiji?“ „Ne baš“, priznao je Vorli. „Drago mi je da to čujem“, rekla je, „zato što ja mislim da ako je Napoli upucan tokom borbe oko pištolja, gospoña Lerd je trebalo da ga ispusti u užasu i pozove pomoć. Mislim, zar vi ne biste? Čak i ako ste se borili za život i onaj drugi završi upucan, zar ne biste pokušali odmah da nañete pomoć i objasnite okolnosti pod kojim je upucan?“ „Tako je postupila sa Troterom“, tiho primeti Dankan. „Nismo joj poverovali. Možda je sada dvostruko stidljivija.“ „Što me dovodi do druge tačke“, reče Didi. „Ako je osoba jednom u životu umešana u slučajnu pucnjavu sa smrtnim ishodom, to je bizarno, hir sudbine, jebeno usrana sreća. Ali da se ovoj gospoñi to desi dvaput za nedelju dana? Nemojte me zajebavati.“ „Dankan ti je rekao jedno od svojih mišljenja, Didi“, reče <vorli. „Tvoj zaključak smo i mi izveli. Raspravljali smo o njemu pre nego što smo došli ovamo. Dank i ja smo se složili da

135

ako je gospoña Lerd bila u mogućnosti da pozove pomoć nakon što je Napoli upucan, da bi to i uradila.“ „'Bila u mogućnosti' bi značilo šta, zapravo?“ „'Bila u mogućnosti' značilo bi živa“, odgovori Vorli. „Ili 'bila u mogućnosti' značilo bi nevina što se tiče bilo kakvog zločina.“ „Prva opcija bi značila da ju je Napoli gurnuo s mosta u trenutku kada ga je upucala.“ Didi je namrštenog lica odbacila tu opciju kao najneverovatniju mogućnost. „Ja bih prihvatila drugu opciju. Gospoña Lerd je stekla kontrolu nad pištoljem, saterala Napolija na vozačko mesto u kolima pa mu zabila metak u stomak za sve nevolje koje joj je priredio u skorašnjim mesecima. Onda je pobegla peške…“ „Skakućući na jednoj nozi“, ubacio se Dankan. „…ponevši pištolj sa sobom. Ili ga bacivši u reku.“ „Ona ubija čoveka i napušta mesto zločina ostavivši sandalu za sobom kao dokaz?“ reče Dankan, ljutito ustajući. „'Pobegla' je ne ponevši sa sobom tašnicu, kreditne kartice, keš?“ „Pa, dobro onda, šta ti misliš?“ Didi uzvrati paljbu. „Ja…“ Zatvorio je usta tiho škljocnuvši zubima. Nije znao šta da misli. Nije hteo da misli da je Eliz bila toliko hladnokrvna da puca i ubije dvojicu ljudi u roku od nedelju dana da bi očuvala svoj brak i životni stil sa Kejtom Lerdom. Ali još gore mu je bilo razmišljanje o tome kako je plutala u reci pre nego što ju je povukao vir broda koji je plovio ka moru. A nije mogao ni da podnese sećanje da ga je preklinjala za pomoć i da ju je on odbio, samo nekoliko sati pre nego što je nasilno umrla. Ako budu temeljno analizirali parče tkanine sa njene suknje, naći će ćelije ljudske kože, i bar neke bi mogle da budu njegove. Setio se da je rukama grabio tu meku tkaninu i sabijao je oko njenog struka, da mu ne bi smetala. Ako bi proverili njegove cipele, našli bi zrnasti sivi prašak na ñonovima. Mogao je da kaže Vorliju gde tačno da nañe trotoar toliko izlokan da se pretvarao u prašinu. Odgovarajući sivi talog koji je nañen na Napolijevim cipelama bio je dokaz da je i on bio u tom komšiluku te večeri. Nije bilo šanse da Dankan pomisli da je to bila slučajnost. Ali ono što ga je izjedalo bilo je: da li je Eliz planirala da se sastane sa Napolijem posle epizode sa njim u napuštenoj kući? Ili ju je Napoli oteo kada se vratila u kola, i naterao je da vozi do sredine mosta? Kola su bila okrenuta prema gradu. Gde su bili? Da li je ona bila nevina žrtva? Ili kriva za dvostruko ubistvo? Ova pitanja su garantovala ozbiljne diskusije na kojima njegove kolege nisu gradile slučaj. Znanje šta je Eliz radila pre nego što se našla sa Napolijem bilo je trag koji je on često izvlačio iz materijalnih svedoka koji nisu bili voljni da priznaju takve informacije iz straha od osvete ili otkrivanja njihovih zlodela. Sada, on je bio materijalni svedok. Zadržavao je dokaze u vezi sa slučajem. Kolege su ga posmatrale, Džerard i Vorli zbunjeno, a Didi sa opasnim zanimanjem. Mogao je sada da im kaže o Eliz i sebi. Trebalo je da prizna, baš kao što je odlučio da će uraditi. Trebalo je da prizna šta se desilo samo nekoliko sati pre nego što je Napoli umro u krvi, a Eliz izvela trik u kome je nestala. Ali ako prizna, ako prizna, biće odmah povučen sa slučaja. Verovatno će biti i otpušten, ali kako god da okrene, biće prognan iz policije. Priznanje bi se popelo do granice napuštanja Eliz. Nije to mogao da uradi, ne sada, ne nakon ovoga što se desilo večeras. Bolo da je već bila mrtva ili još živa, morao je da sazna šta joj se desilo. Ako je bila zločinac, ubica dvoje ljudi,

136

postaraće se da je privede pravdi, a i priznati sopstvenu krivicu. Ako se otkrije da je žrtva, neće prestati da je traži sve dok je ne spasu ili ne nañu njeno telo. Ali, da bi mogao da istera bilo koju od te dve zakletve, moraće da ostane u epicentru istrage. To je bilo najvažnije. Ostali su čekali njegov odgovor. Polako je kliznuo u stolicu na točkiće, gunñajući: „Ne znam šta da mislim.“ U nedostatku cigarete, Vorli je stavio novu čačkalicu u usta. Didi srknu mlaku koka-kolu bez šećera. Džerard prekide napetu tišinu. „Razmišljao sam o vremenu“, reče. „Domaćica je ostavila gospoñu Lerd kod kuće oko deset i trideset. Dotan je pozvao pre izvesnog vremena da mi kaže da je odredio vreme smrti negde izmeñu pola tri i tri. Gde su bili on i gospoña Lerd ta četiri sata i šta su radili?“ Pa, Dankan je mogao da opravda sat vremena. Da li se sastala sa Napolijem odmah nakon što ju je ostavio u napuštenoj kući? Kasnije? „Ako bismo znali odakle su se vraćali, mogli bismo da saznamo kako su popunili to vreme“, reče Didi. „Nije mi jasno zašto je upucan izvan kola“, reče Vorli. „Policajac koji je bio u patroli rekao mi je da su vrata bila zatvorena. Toga se jasno seća, jer je kucnuo na prozor vozača pre nego što je bolje pogledao unutra i video da je Napoli mrtav.“ „Okej“, reče Didi. „Šta hoćeš da kažeš?“ „Ko je zatvorio vrata?“ „Napoli“, uzvratila je. „Nije mogao“, reče Dankan, shvativši na šta je ciljao Vorli. „Nije bilo krvi ni na spoljašnjoj ni na unutrašnjoj bravi.“ „Tako je“, reče Vorli. „Napolijeve ruke bile su krvave.“ „Dakle, bio je upucan u kolima. Ili je onaj ko ga je upucao zatvorio vrata ili je bio unutra s njim“, reče Džerard. „To nam ostavlja još jednu misteriju“, reče Vorli. „Zašto je okretni, egoistični Napoli samo sedeo i dozvolio svom ubici da ga obuhvati kako bi zabio metak u tačku gde će napraviti najviše štete?“ „Posebno kada je pucanje u glavu mnogo jednostavnije i isto toliko smrtonosno“, reče Dankan. „Ali bilo bi nereda“, reče Didi. „Ljudi koji su prolazili mogli bi da vide prolivenu krv na prozorima.“ „I pored toga metak u glavu je brza smrt, verovatno bezbolna.“ Svi su pogledali vorlija radi objašnjenja. „Ono što hoću da kažem jeste da kada pucate u stomak želite da zadate smrtonosnu ranu i sporu smrt. Hoćete da date svojoj žrtvi vremena da pomisli: Jebote, pa ja ću da umrem.“ „Mislim da je naša gospoña sposobna za tako nešto“, reče Didi. Pošto niko nije odgovorio, prvo je pogledala Vorlija. „Vorli?“ Slegnuo je ramenima. „Ja je ne poznajem, ali se uzdam u tvoje instinkte. Dank, šta ti misliš?“ „Ako ga je roknula, kako je postigla to da Napoli mirno sedi i pusti je da to uradi kada je teži od nje skoro pedeset kila?“ „Šaputala mu je slatke reči na uvo?“ reče Didi. Niko se nije nasmejao, naročito ne Dankan. „U redu. Onda zašto u njenim kolima? Zašto je ostavila toliko dokaza iza sebe? Sandalu. Parče tkanine sa odeće. Kako je mogla da pobegne, i kuda, bez keša iz novčanika? Prema Bejkeru, tamo je bilo nekoliko stotina dolara.“ „Sve to govori da je još manje verovatno da ju je Napoli bacio preko ograde mosta u istom trenutku kada je ona povukla obarač, ispaljujući smrtonosan metak“, reče Vorli, mršteći se. „Nemam pojma šta imamo u rukama.“ „Neko treći?“ poče Didi da nagaña.

137

„Nema dokaza da postoji“, reče Vorli. „Postoji još jedna mogućnost“, tiho reče Džerard. Dankan je znao šta će Džerard reći. Ta mogućnost je i njemu padala na pamet, ali tvrdoglavo je odbijao da je prizna ili prihvati. „Mislim da sa sigurnošću možemo reći da je gospoña Lerd upala u nevolje zbog Kolmana Grira. Bilo da je bio gej ili biseksualac ili šta god, prvo joj je Troter, pa onda Napoli pretio gadnim skandalom. Njen život se od slatkiša pretvorio u sranje u veoma kratko vreme. Onaj prethodni incident bi mogao da se objasni kao samoodbrana. Najverovatnije. Ali, bez obzira na to kako se ovo sa Napolijem završilo, završilo se gadno i imala bi dva mrtvaca sa kojima ne zna šta će. T bi pokrenulo razna pitanja i podiglo svačije obrve, a verovtno bi je i inkriminisalo. Čak i da ne ode u zatvor, skandal bi upropastio karijeru njenog muža i, što je najvažnije, njen stil života. Možda je strah od tih posledica bio porazan.“ Pustio je da ta izjava odjekne, pa nastavio: „Možda je Eliz Lerd skočila sa mosta zato što je želela da umre.“ Obećavši da će napisati izveštaj čim se bude vratio, Dankan je napustio kancelariju pre svih. Ili je bar pokušao. Didi gaje pratila u stopu dok je izlazio iz zgrade i probijao se kroz novinare. „Dankane, da li si dobro?“ „Da.“ „Nisi.“ „Jesam“, ponovio je tvrdoglavo. „Iscrpljen sam, to je sve.“ „Neće biti. Šta se sa tobom zbiva?“ „Ništa!“ „Prestani da se dereš na mene!“ „Ne derem se, nego naglašavam. Dobro sam ako se izuzme sva ova… dvosmislenost.“ „Dvosmislenost?“ Otključao je vrata, pa se okrenuo ka njoj. „Razmisli na trenutak. Poslednja dva slučaja koja istražujemo nisu bila čista ubistva. Voleo bih da smo izvukli jedan slučaj gde bismo pogledali leš i rekli: 'Ovo vam je po udžbeniku, staromodno ubistvo'.“ „Razmišljala sam o tome“, rekla je. „I znaš šta? Mislim da smo upravo to i dobili. Zar ti se nije učinilo smešno – i ne mislim na ha-ha smešno – da su u oba slučaja žrtve umirale gledajući Eliz Lerd?“ Otvorio je vrata kola i ušao. „Videćemo se kasnije.“ Didi je uhvatila vrata pre nego što ih je on zatvorio. Namrštio se na nju. „Nastavićemo ovo kasnije, Didi. Toliko sam izmožden da ne mogu da mislim trenutno, a kamoli da se usredsredim.“ „Ti si više nego umoran. Videla sam te umornog. Ovo nije umor.“ „Dobro me pogledaj. Ovo je umor.“ Vukao je vrata sve dok nije popustila. „Videćemo se kasnije.“ Gledao ju je u retrovizoru dok se udaljavao. Stajala je zagledana u njega, mršteći se od brige, pre nego što se okrenula i otišla nazad prema zgradi. Čim je više nije bilo na vidiku, ubrzao je za trideset kilometara na sat. Nekoliko minuta kasnije, vratio se u komšiluk gde se sastao sa Eliz prošle noći. Obično bi pastelni zraci rane jutarnje svetlosti smekšali čak i nasuroviju okolinu. Ne i ove ulice. Činile su se podjednako zlonamerne kao što su izgledale i prethodno veče. Polako se provezao pored kuće gde su se sastali, tražeći bilo kakav znak života unutra, ali ga nije našao. Setio se da je i sinoć kada je došao zapazio da nema dokaza da nekoga ima unutra. Gde li je Eliz parkirala? Kada ga je zaskočila ispred njegove kuće, parkirala je u drugoj ulici da joj kola ne budu primećena. Zaključivši da je i sinoć možda primenila sličnu tehniku, skrenuo je iza sledećeg ugla i krenuo oko bloka kuće.

138

Kuće u ovoj ulici nisu bile u boljem stanju nego one iza njih. Parkirao je ispred kuće koja se naslanjala na kuću Elizinog neimenovanog prijatelja, iako se pitao da li takva osoba postoji. Uzeo e baterijsku lampu iz pregrade za rukavice pre nego što je izašao. Bila mu je dobrodošla težina službenog oružja ušuškanog ispod njegovog pazuha, iako, za razliku od prethodne večeri, nije brinuo zbog Savića. Miris doručka širio se iz nekoliko okolnih kuća. U jednoj od njih radio je televizor, a čuli su se crtići. U suštini, bio je sam na ulici. Prošao ju je uzduž i popreko sa obe strane, tražeći bilo šta što bi pokazalo da je Eliz parkirala uz ivičnjak. Ništa nije našao, osim istih izlokanih trotoara kao i u susednoj ulici. Vratio se do kola. Odatle je pratio živicu izmeñu dve kuće. Na obema su šaloni zaklanjali prozore i bile su tihe, činilo se prazne. Ništa mu se nije isprečilo, osim čičaka, neravnog zemljišta i gadno raspoložene mačke koja je frktala na njega jer joj je upao na teritoriju. Pažljivo je pretraživao tlo dok se kretao. U jednom trenutku našao je u prašini malo, okruglo udubljenje koje je moglo da bude otisak Elizine male štikle. Ali on nije bi vrhunski tragač. Isto tako moglo je i nešto drugo da ga napravi. Prešao je uličicu. Kuća u kojoj su se sastali otpozadi je izgledala još oronulija. Preskočio je klimavu ogradu i kroz visok korov pretrčao dvorište. Mrežasta vrata su zaškripala kada ih je otvorio. Zaledio se, zadržao dah i oslušnuo. Pošto ništa nije čuo narednih nekoliko Trenutaka, ugurao se izmeñu mreže i vrata i uhvatio se za kvaku. Bilo je zaključano, ali brava je bila stara i krhka, i uz malu pomoć džepnog noža, otvorio ju je za nekoliko sekundi. Vrata su vodila direktno u kuhinju. Uključio je baterijsku lampu i osvetlio zamračenu prostoriju. Nije bilo znakova da je neko tu boravio u skorije vreme. Prešao je preko popucalog i podvijenog linoleuma na podu i prošao kroz salonska vrata u dugi centralni hodnik. Zrak baterijske lampe proseče kroz tamu, hvatajući samo kretanje zrnca prašine. Kada je uzviknuo njeno ime, njegov glas je sablasno odjeknuo. Brzo je krenuo prema dnevnoj sobi i kada je došao do nje, shvatio je da zadržava dah od predosećanja. Izuzev njenog mirisa, njihovog mirisa, soba je bila prazna. Pozvali su ga na mesto Napolijevog ubistva nešto posle tri sata ujutro. Pre skoro pet sati. Tokom tog vremena, dok je istraživao mesto zločina, pokušavajući da rekonstruiše šta se dogodilo i sumira Elizinu sudbinu, oslanjao se na slabašnu nadu da će je naći na mestu gde ju je poslednji put video, možda izgubljenu od traume, zgurenu od straha, ili u pokušaju da izmakne hapšenju. U kom god stanju da ju je našao, bar bi bila živa. Ovako, izleteo mu je uzdah dubokog razočarenja i očaj se spustio na njega poput pancirne košulje. Površan pogled ostalih soba u prizemlju nije ništa izrodio. Naterao se da poñe škripavim stepenicama i pregleda i gornje sobe, ali sve one bile su prazne osim jedne spavaće sobe, u kojoj je bio zarñao krevet sa još zarñalijim federima. Vratio se u dnevnu sobu. Iako je shvatao da je to patetična sentimentalnost, seo je na sofu i prešao rukom preko tkanine, zamišljajući da je i dalje topla od vreline njihovih tela. Šta se ovde dogodilo nakon što je otišao? Šta? Šta je sledeće uradila? Ako im ne prizna da su vodili ljubav, možda je trebalo da kaže kolegama da se sastao sa Eliz u ovoj kući. To je bilo značajno za istragu. Nije bilo kasno. Mogao je odmah da pozove Didi i da joj ovu adresu. Oborila bi sve rekorde dolazeći ovamo. Mogao je da joj kaže sažetu verziju onoga što se dogodilo u ovoj sobi sinoć. Reći će joj i osetiće olakšanje, teret krivice biće lakši. Ali Didi će uraditi pravu stvar. To nije bilo sporno. Otići će pravo kod Džerarda. Ovaj može da pomisli da je njegov tajni sastanak sa Eliz dovoljan razlog da ga skine sa slučaja, da ga suspenduje. Nije smeo da dozvoli da se to desi. Tako da će to zasad biti njegova tajna, i bio je osuñen da se i dalje nosi sa svojom krivicom.

139

Imao je zbog mnogo čega da se oseća krivim. Eliz ga je molila da joj veruje. Očajno je strahovala za svoj život. Preklinjala ga je da joj pomogne. Odbio ju je. Tom odlukom je nju naterao da ubije Napolija, ili ju je predao Napoliju u ruke, ili se, odbijena u poslednjoj nadi za pomoć, bacila sa mosta i ubila. „Hriste.“ Rukama je prekrio lice i zavalio se na sofu. Kada je imao sedam godina, porodična mačka okotila je leglo mačića. Roditelji su mu rekli da može da izabere jedno da ga zadrži. Ostale bi poklonili. Odmah je znao koje mače je želeo. Bilo je najslañe u leglu. Po ceo dan je bdeo nad kutijom gde su bili mačići. Svakog dna je pito roditelje kada će moći da odnese svoje mače u svoju sobu da tamo živi. Majka mu je ponavljala: „Čim prestane da sisa, dankane.“ To je postalo malo predugo. Bojao se da će neka od porodica koje će uzeti mačiće želeti to mače pre nego što on bude rekao da je njegovo. Jedne večeri, nakon što su mu roditelji otišli da spavaju, kradom se uvukao u kuhinju i uzeo novoroñenče od njegove majke. Odneo ga je u svoj krevet. Uplašeno mače je i dalje cijukalo kada je Dankan zaspao. Sledećeg jutra bilo je mrtvo. Danima je plakao i nije mogao da se uteši. Iako njegova greška nije bila namerna, iako ga roditelji nisu grdili, on je krivio sebe i nije mogao da preboli to što je uradio. Hteo je to mače više nego bilo šta na ovom svetu. Voleo ga je svom neobuzdanom ljubavlju sedmogodišnjaka. Ali njegova sebičnost ga je ubila. Više od sat vremena sedeo je u krajnjem očaju na mestu gde je, pre samo nekoliko sati, spoznao ekstazu. Trebalo bi da želi da je nikada nije ni upoznao. Ako ne to, onda da nikada nije ni otišao do nje, da je nikada nije dodirnuo. Umesto toga, žalio je što nije imao više vremena da je dodiruje. Želeo je da su njegovi dodiri bili nežniji. Želeo je da su podelili bar jedan mek poljubac. Ali, da je imao više vremena i da joj je pružio više nežnosti, da li bi to ublažilo vatru ovog ličnog pakla ili bi je samo još više pospešilo? I, uprkos burnoj grubosti u kojoj su se spojili, da li je osetila njegovu čežnju da to bude drugačije? Da li je bila svesna osećanja koja je hteo da joj prenese, ali nije mogao? Da li je? Nikada neće saznati.

140

Dvadeseto poglavlje Ubrzo nakon podneva Dankan se vratio u odeljenje. „Imamo napredak u slučaju“, reče mu Vorli čim je ušao na vrata. On se ukopa u mestu. „Našli ste je?“ „Rekao sam napredak, a ne čudo.“ Dankan je izašao iz napuštene kuće i otišao kući, tobože da spava nekoliko sati. Ležao je, ali je ostao budan, napola u strahu, napola očekujući telefonski poziv koji će mu javiti da je Eliz nañena… ovako ili onako. Konačno je odustao od pokušaja da zaspi. Izmeñu tuširanja i brijanja, obavio je desetak telefonskih razgovora, pozivajući svako odeljenje koje je bilo uključeno u potragu. Kao glavni istražitelj, insistirao je da razgovara sa onima kojima je izdavao nareñenja. Niko nije imao ništa važno da saopšti, niti je očekivao da čuje o nekim velikim otkrićima. Čim ga bude bilo, saznaće. Ali svakome je održao predavanje, podsećajući ih ko je sudija Lerd u njihovoj zajednici i o tome da je šef Tejlor dao prioritet nestanku gospoñe Lerd. Obalska straža je imala nekoliko helikoptera u vazduhu, koji su leteli nisko duž obale. Patrolirano je plažama. Spasilačka jedinica je patrolirala priobalnim pojasom. Ove aktivnosti su izgledale dobro i zvučale dobro, ali niko nije očekivao da Eliz stigne do Atlantika. Iscrpljeni psi i njihovi dreseri još su pretraživali obale reke i močvare. Policijski čamci su pretraživali reku i sve njene pritoke. Ljudi šerifove kancelarije okruga Čatam i državna policija pomagali su koliko su mogli. Tim ronilaca bio je u plovnom kanalu od svitanja. Lokalne televizijske stanice često su prekidale program d bi ukratko ponovile priču i da bi držale gledaoce obaveštene o novim dogañanjima. Ovi pregledi vesti nisu govorili ništa osim toga da nema ničeg novog o čemu bi izveštavali. „Izvini što ti ovo kažem, Dank“, govorio je sada Vorli, „ali izgledaš usrano.“ „A ja sam baš hteo da ti kažem kako ti izgledaš sveže i zgodno danas.“ Vorli je nastavio da ga zabrinuto posmatra. „Jesi li jeo nešto?“ „Gricnuo sam nešto dok sam išao ovamo“, slaga Dankan. „Kakav napredak?“ Vorli ode do vrata i povika: „Hej, Kong? Dank je ovde.“ Kong se pojavio noseći obloženu šolju i brišući šećer u prahu sa usta nadlanicom svoje dlakave ruke. „Zdravo, Dank. Ne izgledaš baš najbolje.“ „Malopre mi to rekoše.“ „Aha, dobro, čuo sam da ste imali dugu noć sinoć. Našli ste mi mog momka. Samo da znate, više bih voleo da ste ga našli živog.“ „I ja isto. Kakav napredak?“ Dankanov ton mora da je upozoravao da nije bio raspoložen za ćaskanje. Kong reče: „Sve vreme od kada je Napoli nestao tražili smo njegova kola. Pojavila su se jutros.“ „Gde?“ „Na parkingu crkve.“ „Poslednje mesto na kojem bi tražili Napolija“, reče Vorli držeći čačkalicu u ustima. Dankan je krenuo prema vratima. „Hajde da pogledamo.“ „Didi je već tamo.“ „Oh.“ „Ali to nije sve“, reče Vorli. „Provalio sam da Napoli nije otišao u crkvu da se pomoli. Mislim da je tu samo strpao kola, jer mu je tu bilo zgodno da ih ostavi – verovatno zato što je to zadnje mesto na kom bismo ih tražili.“ Sinoć su došli do zaključka da ako je Majer Napoli ucenjivao bilo sudiju bilo njegovu ženu, njegov takozvani nestanak poslednjih nekoliko dana bio je dobrovoljan. „Proverio sam sve taksi službe u gradu i čik pogodi?“

141

Dankan nije bio ništa više raspoložen za Vorlijeve igre pogañanja nego što je bio za ćaskanje, ali je ipak pogodio. „Napoli je pozvao taksi da ga pokupi ispred crkve.“ „Šesnaest minuta posle ponoći“, zadovoljno je objavio Vorli. „Vozač ga je ostavio na odredištu dvadeset šest minuta posle ponoći.“ „Kratka vožnja“, primeti Kong. „Par kilometara.“ „Kuda je išao?“ upita Dankan. Vorli pogleda u blokče sa spiralom i pročita adresu. Dankan je znao tu ulicu; koračao je gore-dole obema stranama ulice pre samo nekoliko sti tražeći bilo kakav trag o Eliz ili njenim kolima. „To je opasan kraj grada“, rekao je, nadajući se da mu je glas zvučao neutralno. „Pa, Napoli se nije interesovao za ulicu“, reče Vorli. „Bio je zainteresovan za kola parkirana na ulici. Kola se nisu uklapala u komšiluk i štrčala su poput posečenog prsta. Taksista je rekao d Napoli nije hteo da izañe kod nekog posebnog broja i dao mu dobru napojnicu da zaboravi d ga je ikad video. Ali, kada je lik video Napolijevu sliku na Tv-u jutros, mislio je, pa šta sad? Šta će mu Napoli uraditi ako bude o tome sada pričao? Pa kada sam pozvao, bio je oran za priču. To što je vozio tipa koji je ubijen satima pre nego što je koknut, napravilo je od njega zvezdu meñu kolegama.“ Vorli je opkoračio najbližu stolicu i upitao Konga ima li još krofni. Kong se izvinio što je pojeo poslednju. Dankan upita: „Da li je taksista opisao kola koja su bila parkirana na ulici gde je odbacio Napolija?“ „Kola Eliz lerd“, odgovorio je Vorli dok se mrštio na Konga što je prigrabio sve krofne za sebe. „Nije zapisao broj tablica ili tako nešto, ali ih je opisao do detalja. Dakle, pretpostavljam da to rešava misteriju gde su se sastali. Ups. Nemoj reći njegovom veličanstvu sudiji da sam opet upotrebio 'vulgarnu' reč.“ Objasnio je Kongu kako je sudija skočio na njega što je pretpostavio da je sastanak njegove ženice i Napolija bio unapred ugovoren. „Nismo potvrdili da je bio ugovoren“, podseti ga Dankan. „Nismo“, odgovori Vorli, a u glasu mu se osetila nijansa iritiranosti. „To nije potvrñeno, ali šta je drugo mogla gospoña Lerd da radi u tom kraju grada?“ Da se kreše s pandurom, pomisli Dankan. Ostavio je Eliz oko jedanaest i četrdeset, jedanaest i četrdeset pet. Da li je ostala tamo i čekala da joj se Napoli pridruži u dvadeset i šest minuta posle ponoći? Zašto? Da bi obezbedila njegovu pomoć, pošto je Dankan odbio da joj pomogne? Ili da se reši problema jednom za svagda? Ako sastanak nije ugovoren, kako je Napoli znao gde da je nañe? Pogoñen iznenadnom mišlju, upitao je: „Gde su sada njena kola?“ „Na policijskom parkingu gde su zaplenjena kola.“ Ovoga puta je stigao do vrata dobacivši preko ramena: „Zovite me čim bilo šta uznapreduje.“ Sat vremena kasnije Dankan je izvrnuo smeñu kesu za dokaze i izbacio mali, okrugli predmet na sto Bila Džerarda. „Predajnik. „Dankan ga je našao ispod kola gospoñe Lerd“, objasni Didi. Ona i Dankan su se našli na parkingu zaplenjenih kola. Pratila je Napolijev auto, koji su paukom dovukli sa parkinga crkve do garaže. Dankan joj je taksativno prepričao Napolijevu vožnju taksijem. „Pa šta radiš ovde?“ upitala je. „Tražim ureñaj za praćenje.“ Napoli je bio aljkav kad ga je postavljao i za manje od minuta Dankan ga je pronašo. Odmah su se vratili u Barake.

142

„Nije se sastala sa njim tamo“, rekao je Džerardu, Didi i Vorliju, koji su se okupili oko kapetanovog stol i gledali u predajnik kao da je uzorak neke vanzemaljske materije. „Pratio ju je do tamo.“ „Kako je stavio ovu spravicu na njena kola?“ upita Vorli. „Zarañivao je radeći takve stvari. Mogao je da naruči opremu za nadgledanje preko interneta. Mogao je da ga postavi kada je bila kod frizera. Mogao je da plati beskičmenjaku poput Trotera da to uradi dok je ona ručala s mužem. Nije trebalo da bude tako teško. Par sekundi i posao je obavljen.“ „Okej, ta bubica je prilično inkriminišuća. Napoli je pratio gospoñu Lerd. Ali šta je žena našeg poštovanog sudije sinoć radila u tom trošnom kraju grada?“ Didi izbaci to pitanje na čistac, ali ga niko ne podrža, posebno ne Dankan. Konačno Vorli reče: „Prva stvar koju treba da uradimo jeste da pitamo sudiju da li je ponovo platio da mu prate ženu.“ „Čak i da jeste, poricaće“, reče Didi. „A kako to sada da dokažemo?“ „Da li pročešljavaju komšiluk?“ upita Džerard. „Upravo sada“, reče Vorli. „Dvojica u uniformama to rade.“ „Možda je trebalo da pošalješ dvojicu u civilu“, reče Didi. „U tom kraju ne bi vredelo“, dodade Dankan. „Koga god da pošaljemo biće označen kao policajac.“ To nije moralo da se kaže ali tri veterana znala su da je to pročešljavanje trošenje vremena i ljudstva. U tom delu grada, bilo ko ko je bio prijateljski nastrojen prema pandurima, mogao je sutradan da bude žrtva naizgled nasumične pucnjave iz kola u pokretu. Niko neće hteti da priča sa dvojicom pandura u uniformama koji idu od vrata do vrata postavljajući pitanja. Telefon na Džerardovom stolu je zazvonio. Kratko se javio: „Džerard.“ Slušao je za trenutak, pa rekao: „Reći ću im, hvala.“ Spustio je slušalicu i rekao: „Dotan je spreman da radi autopsiju Napolijevog tela.“ „Idem ja“, ponudi se Dankan. Ako Napolijevo telo bude dalo DNK njegovog ubice, hteo je da bude prvi koji će saznati. Pažljivo je podigao predajnik i vratio ga u kesu za dokaze. „Poslaću ovo forenzičarima.“ Džerard reče: „Vorli, trebaju nam imena svih stanara u ulici u kojoj su nañena kola gospoñe Lerd. Da vidimo možemo li da je povežemo sa nekim.“ „Daću to nekome da radi. Onda ću posetiti sudiju. Reći ću mu o predajniku, nagovestiti da je sva verovatnoća da je njegovu ženicu Napoli pratio, da vidim kako će da reaguje.“ „Dobro. Povedi Didi sa sobom. Ona dobro čita ljude.“ Zastao je pa dodao: „Ne bi bilo zgoreg da proverimo i stanare okolnih ulica u tom komšiluku.“ Dok su izlazili, Dankan se nadao da neimenovani vlasnik one ruinirane kuće u kojoj se sreo sa Eliz neće tek tako biti neki njen poznanik. Dobra strana toga bila je da je traženje takvih informacija naporno i oduzimalo je vreme. Proći će dani pre nego što sveobuhvatna lista vlasnika kuća i trenutnih zakupaca bude napravljena, posebno u tom kraju, gde su lažna imena bila uobičajena koliko i bubašvabe. Pronalaženje veze sa Eliz oduzeće im još više vremena. Nedelje, možda. Sigurno će je naći pre toga. Zasigurno.

*** Ali, prošla je još jedna nedjelja. Žar s kojim su svi počeli potragu za Eliz Lerd jenjavao je svakim danom koji je prošao bez pronalaženja bilo kakvog traga gde bi se ona mogla nalaziti. Autopsija Napolijevog tela dokazala je da je početna pretpostavka tačna: umro je od unutrašnjeg krvarenja usled probijanja nekoliko vitalnih organa. „Čak i da je stigao do

143

urgentnog centra, mislim da ga hirurg ne bi spasao. Gubitak krvi bio je previše brz i previše značajan“, rekao je patolog Dankanu. „Onaj koji je pucao znao je gde da nišani kako treba.“ Baš kao i ubica Garija Reja Trotera. Zanet tom mišlju, Dankan je zamalo propustio Dotanovo obaveštenje da je metak koji je izvadio iz Napolijevog tela bio iz pištolja kalibra 22. „Misliš dvadesetpetica“, reče Dankan. „Napoli je nosio dvadesetpeticu.“ Patolog slegnu ramenima kada je predao Dankanu kesu s dokazima u kojoj je bio metak. „To nije moj posao.“ „Šta je sa rukama? Jesi li sastrugao bilo šta ispod njegovih noktiju?“ „Bili su čisti poput novoroñenčeta.“ Po povratku u Barake, Dankan je podelio ova neslaganja sa Didi i Vorlijem. Didi reče: „Nadala sam se nekom tkivu koje bismo testirali kasnije za DNK, ako bude trebalo.“ „Nije ga bilo“, reče Dankan. „Do ñavola! Bio sam siguran da je upucan iz njegove dvadesetpetice“, reče Vorli. „Pa, nije.“ Slagali su pitanja koja nisu imala odgovore. Prošlo je još nekoliko neproduktivnih dana. Kancelarija za odnose sa javnošću izdavala je redovne izveštaje medijima, ali tek nakon što bi ih odobrili sef policije i sudija Lerd. U svakoj priči koja je objavljena, Eliz lerd je prikazana kao žrtva, Majer Napoli kao njen naoružani otmičar. Motivi koji su ga naveli da je natera da zaustavi svoja kola na mostu Tolmejdž uključivali su iznuñivanje, otmicu zbog otkupa, silovanje i osvetu za neimenovanu nepravdu. Vorli i Didi su dugo ispitivali sudiju o zadržavanju Napolija na daljem praćenju njegove žene. Poricao je. Onda je Dankan imao žestoku raspravu sa njim. Upotrebio je svaki manevar u ispitivanju koji je postojao ne bi li istresao nešto iz Kejta Lerda, ali na kraju razgovora, sudija je ostao nepokolebljiv: njegovo poslovanje sa Napolijem se završilo mesecima ranije, i ako je Napoli nastavio da prati Eliz, radio je to na svoju ruku, i očigledno sa zadnjim namerama. „Postoji još nešto“, rekao je Dankan na kraju zamornog razgovora sa Kejtom Lerdom. „Tražili smo inventar vaše kolekcije oružja.“ „Sve je tu osim starog pištolja kalibra 22.“ Videvši Dankanovu reakciju, brzo je rekao: „Siguran sam da se negde zagubio.“ „Kada ste ga poslednji put videli?“ „Davno. Bio je kutiji sa starom opremom za lov koju sam stavio na tavan.“ Postajući prilično nervozan reče: „Sigurno ne mislite… Vidite, detektive, Eliz nije ni znala da imam taj pištolj.“ „Okej“, reče Dankan. „Javite mi ako naletite na njega.“ Kao dodatak izjavama koje je davalo odeljenje, sudija je sazivao konferencije za štampu skoro svakog dana. Njegovi apeli za informacijama o nestanku njegove žene nisu doneli ništa osim uobičajenih manijaka i hroničnih ispovednika. Tada je, na kraju prve nedelje, iznenadio medije kao i policiju ponudivši pedeset hiljada dolara nagrade za informacije koje bi dovele do spasenja njegove žene. To je povećalo broj manijaka koji su zvali odeljenje, ali nije donelo ništa korisno. Sedmog dana istraga je potpuno stala. Onda su se desile dve stvari koje su je ponovo pokrenule. Rano tog jutra, radnik koji radi na održavanju dokova Vestin Resorta primetio je Elizinu drugu sandalu kako pluta pored stubova. Odmah ju je prepoznao, jer je sandala nañena na mostu detaljno opisana u svakom novinskom izveštaju. Upecao ju je iz vode žičanom vešalicom za odela, a imao je dovoljno pameti da je ne dira i da odmah pozove policiju.

144

Dankan i Didi su setili da bi trebalo da lično prenesu sudiji ove zloslutne vesti. On je sedeo kod kuće, gde mu je telefon bio na dohvat ruke, okružen prijateljima i ljudima koji ga podržavaju, a služila ga je zlokobna gospoña Beri. Ona je otvorila vrata. Dankan ju je zamolio da prenese sudiji da su došli i da moraju da ga vide odmah i nasamo. Odvela ih je u radnu sobu de je Gari Rej Troter umro dve nedelje ranije. Dankan je primetio da je rupa od metka u zidu bila zakrpljena. Novi tepih je bio na podu. Ništa drugo se nije promenilo u sobi osim što je neotvorena pošta bila nagomilana na sudijinom stolu. Kejto Lerd je užurbano ušao, bez daha i uznemiren. Njihova tmurna lica zaustavila su ga u mestu. Mahnito je pretraživao njihova lica tražeći tračak onoga zbog čega su bili ovde, a on sam nije mogao da skupi hrabrost da pita. „Koliko je nama poznato, vaša žena je još živa“, reče dankan, isključivši njegov glavni strah. „Nemamo nove informacije o tome gde se nalazi.“ Onda mu je rekao o radniku koji je našao sandalu. „Gde je bila?“ Sudijin uglañeni glas zvučao je bolno. Kada mu je Dankan rekao, iz lica mu je nestala sva boja. „Tamo je… prošle godine… onaj ribar što je ispao iz svog čamca u reku…“ Čovek se udavio u reki naočigled ljudi koji su bespomoćno stajali na obali. Njegovo telo je nestalo, pa izronilo nekoliko dana kasnije u blizini pristaništa. „To je samo sandala“, tiho reče Didi. „To ne mora da znači da je gospoña Lerd bila u reci kad joj je spala sa noge.“ Dankan je pročistio grlo, ali ga je ipak bolelo da izgovori ove reči: „Pri svemu tom, akcija spasavanja je preinačena. Sada je to potraga.“ Sudija se spustio na obližnju stolicu, a na licu mu se čitalo da su mu sve lañe potonule. „Što znači da sada traže njeno telo.“ Dankan je ostao nem. Didi je klimnula i promrmljala: „Žao mi je.“ Lerd prekri lice rukama i poče da jeca. Didi i Dankan ga predadoše ljudima koji su se vrzmali po veličanstvenom foajeu njegovog doma, i sami izañoše na glavna vrata. Da bi stigli do Didinih kola morali su da se probijaju kroz gomilu novinara koji su već nedelju dana držali stražu na ostrvu ispred sudijine kuće u Ulici Vašington. „Popusti malo, Hačeru“, povika jedan na Dankana. „Šta je taj novi razvoj dogañaja?“ „Jebi se.“ „Mogu li da te citiram?“ „Budi tako ljubazan.“ Dankan sede na prednje sedište i zalupi vrata od kola. „Tornjajmo se odavde“, rekao je Didi kada je sela za volan. Vozili su se prema Barakama u potpunoj tišini. Didi mora da je osetila njegovo raspoloženje, ili je možda bila pod utiskom sudijinog očiglednog bola. U svakom slučaju, ostala je blagosloveno i neuobičajeno nema. Ali dan je bio daleko od toga da bude završen. Nisu praktički ni ušli u odeljenje za nasilne zločine kada ih je Vorli saleteo. Muvajući čačkalicu u ustima, obratio se Dankanu: „Spremi se za najveće napaljivanje u tvom životu, prijatelju moj.“ „Loš tajming, Vorli“, okomila se Didi. „Nismo raspoloženi za tvoje vulgarne viceve.“ „Nije vic.“ „Šta je onda?“ upita Dankan kratko. „Dok niste bili tu, dobili smo dojavu. Od nekoga ko je video Eliz Lerd.“ Dankanovo srce poče jače da lupa. „Kada?“ „Prošle nedelje. Šta je? O, izgledao sam ti kao da sam hteo da kažem danas?“ odmahnuo je glavom. „Jok. Prošle nedelje. Pre nego što smo ga uhapsili.“ „Uhapsili? Uhapsili koga?“

145

„Gordija Baljua.“ „Gordija Baljua!“ uzviknu Didi, naglasivši Dankanovo razočaranje. „Zahtevao je sastanak sa svojim državnim braniocem“, reče Vorli. „Promenio je mišljenje i hoće da se nagodi. Kaže da je video Eliz Lerd onog dana kada je uhapšen. Ranije tog dana.“ Dankan mu se podrugnu. „Zašto se odjednom setio toga?“ „Njegov advokat mu je spomenuo vreme u zatvoru i Lerdovu nagradu od pedeset hiljadarki.“ „Svaka ništarija u krugu od stotinu kilometara oko Savane polaže svako pravo na tu nagradu“, reče Dankan. „A najveća od njih je Gordi Balju. Kaži mu da sam ja rekao da sebi nañe draganu meñu robijašima i uživa u boravku u zatvoru.“ Okrenuo se prema kancelariji, ali ga Vorli uhvati za lakat i ponovo okrenu ka sebi. „Ne zavlačim te, dank, a ni Gordi. Ovo bi mogao da bude pravi napredak.“ Ljutito Dankan oslobodi lakat. „Sumnjam, ali u redu. Šta je Gordi imao da kaže?“ „Čik pogodi za koga tvrdi da je bio sa gospoñom Lerd.“ Didi, deleći Dankanovu nestrpljivost, upita: „Za koga?“ „Roberta Savića.“ Vorli se nakezi i gurnu Dankana u stomak. „Je l' ti se digô?“

146

Dvadeset prvo poglavlje Savićev sekretar, Keni, ustuknu od Didine frizure sa neskrivenim užasom. „Mogu da preporučim proizvod koji će pomoći da kontrolišete to.“ „Kontrolišem šta?“ upitala je, zablesnuvši ga svojom značkom. „O, zaboga.“ Dankan nije znao da li je kukao zbog Didinog mini-vala ili zato što je policija došla da ispituje njegovog šefa. Dok su ulazili u njegovu kancelariju, savić se smešio za stolom i ljubazno im pokazao da sednu u istovetne stolice koje su bile okrenute ka njemu. „Očekivao sam vas.“ „Zašto?“ upita Dankan. „Zato što kad god imate ubistvo bez osumnjičenog, vi doñete kod mene. Počastvovan sam, detektive Hačeru. Zaista jesam. Ali to što sam redovno vaš dežurni krivac počinje da mi tanji živce.“ „Šta znate o Eliz Lerd?“ Njegove zapanjene plave oči preñoše na Didi, koja je postavila pitanje bez ikakvog uvoda. „U kom kontekstu?“ „U kontekstu toga što se vodi kao nestala već nedelju dana.“ „Pa, u tom kontekstu, ne znam ništa osim onoga što sam čitao u novinama ili čuo na televiziji.“ Otpisao je Didi, pa vratio svoj netremičan pogled na Dankana. „Da li vam je Keni ponudio neko osveženje?“ „Samo nekoliko dana pre nego što je nestala, sastali ste se sa Eliz Lerd u toples-baru 'Belo odelo i kravata?.“ Savić je ukrstio prste pa počeo naglas da razmišlja. „Mislite da ime tog kluba ima rasističke implikacije?“ „Sastanak, saviću.“ Iskezio se zbog Dankanovog nestrpljenja. „Neko se sprda sa vama, detektive Hačeru.“ „Detektivka Bouven i ja smo veoma zauzeti ovih dana. Molim vas, nemojte trošiti naše vreme. Recite nam razlog vašeg razgovora u četiri oka sa Eliz Lerd u tom mračnom separeu.“ „Nije bilo nikakvog poverljivog razgovora.“ „Neko nam je rekao drugačije.“ Savić je ostao hladnokrvan. „Da pogañam. Taj neko se namerio na nagradu od pedeset hiljada dolara koju je ponudio njen muž.“ „Taj neko je pouzdan izvor“, reče Didi. Gordi Balju je bio pouzdan poput trule daske, ali Dankan je klimnuo slažući se sa Didinim lažima. Savić reče: „On laže.“ „Nisam rekla da je on.“ Savić nemarno mahnu rukom. „On, ona, ko god. Vaš cinkaroš laže.“ „Pre bih se kladila da ste vi lažov“, reče Didi. „Znamo i vreme i mesto sastanka, plus imamo svedoka koji je spreman da posvedoči. A sada, dobro razmislite, Saviću. Koncentrišite se. Da li ste sigurni da se prošle nedelje niste sastali sa Eliz Lerd?“ Savić ju je procenjivo dok je dokono dobovao prstima po uglancanoj površini stola. Posle nekoliko trenutaka reče: „Kladim se da ližeš pičke, zar ne?“ Skočila bi iz svoje stolice da je Dankan nije rukom zaustavio na mestu. Njena besna reakcija bilo je ono što je Savić hteo. Dankan je tu lekciju naučio težim putem i proveo je dva dana u zatvoru kao posledicu. Pre nego što su stigli, podsetio je Didi da se pazi Savićevih manipulacija i upozorio je da ne reaguje na njih. Savić bi pritiskao bilo gde, samo da bi ih ometao.

147

Dankan uputi Didi pogled pun upozorenja, pa se vrati Saviću. „Lažete što se tiče sastanka. Znamo da ga je bilo. Dakle, zašto se ne biste predali pre nego kasnije i rekli nam šta znate o Eliz Lerd.“ „Znam daje ljupka devojka“, rekao je. „Ili je bila kada sam je poslednji put video.“ „Kada je to bilo?“ „Hmm, davno je to bilo. Sigurno pre nego što se udala, a koliko ima otada?“ Usredsreñen na Dankana, rekao je medenim glasom: „Ali ona nije žena koja se lako zaboravlja, zar ne? Upoznao sam je dok je radila u 'Belom odelu i kravati'. Sećam se prvog puta kada… me je zabavljala. Bio sam očaran njome.“ Glasno se nasmejao. „Ah, vidim po vašem izrazu lica da niste imuni na njen šarm, detektive Hačeru. Kako je to umirujuće. Lepo je znati da imate iste apetite kao i mi, obični smrtnici.“ Dankan je ključao u sebi, ali je izraz lica držao pod kontrolom. Savić se zacerekao, pa nastavio. „Koliko god Eliz bila privlačna, predložio sam joj da stavi grudne implantate da bi unapredila svoju karijeru. Nije prihvatila tu ideju. Zapravo, to je blago rečeno. Bila je krajnje protivna takvoj ideji.“ Otvorio je srebrnu kutiju na svom stolu i izvadio dugu, crnu cigaretu. „Da li bi neko od vas dvoje želeo?“ Pošto ga nisu udostojili odgovora, stavio je cigaretu u muštiklu od slonove kosti i zapalio je zlatnim upaljačem, zatvorivši poklopac odlučnim pokretom koji je ugasio plamen. Duboko je uvukao dim i odbio ga ka tavanici. „Sa sadašnje strane posmatrano“, rekao je, „verujem da je Eliz bila u pravu kada je odbila moj predlog. Njene grudi su i tako prirodne veoma meke i seksi.“ Dankan je hteo da zgrabi tu cigaretu iz Savićevih nasmejanih usta, da mu je ugasi na oko, pa da gurne tog slatkorečivog kurvinog sina kroz prozor veličine izloga iza njegovog stola. Ukočeno je upitao Savića da li je poznavao Majera Napolija. „Znam ko je on bio, naravno.“ „Da li ste ikada imali potrebe za njegovim uslugama?“ upita Didi. „Kakva apsurdna pomisao, čak i za vas, detektivko Bouven.“ „Zašto apsurdna?“ „Zašto bi mi bio potreban privatni detektiv ograničenih sredstava i umeća?“ „Imate ljude na svojoj platnoj listi koji obavljaju tu vrstu prljavog posla umesto vas.“ Savić nije ništa rekao na to. Didi reče: „Možemo da ispitamo sve koji su bili u tom klubu tog popodneva. Neko će se setiti tog sastanka izmeñu vas i sudijine žene.“ Savić se nasmešio na tu njenu prikrivenu pretnju. Igrajući se cigaretom u kristalnoj pepeljari, otvorio je fioku i izvadio podsetnicu, pa je kliznuo prema njoj. „Takav sastanak se nije održao. Vaš cinkaroš laže. Meñutim, ako insistirate na gubljenju svačijeg vremena, mogu vam garantovati punu saradnju menadžera kluba 'Belo odelo i kravata'. Ovo je njegova podsetnica sa njegovim brojem telefona, faksa i mejl adresa. Keni ima i njegov privatni broj mobilnog. Možete ga zatražiti kada budete odlazili.“ Pošto je provalio njen blef, ustao je. „Sada ćete morati da me izvinete. Kasnim na poslovni sastanak.“ Detektivi se nisu pomerali. Konačno je Didi okrenula glavu. „Dankane?“ On je bio uvučen u dvoboj očima s kriminalcem. „Sačekaj me napolju.“ Ustala je, ali je oklevala. „Jesi li…“ „Odmah ću.“ Oklevala je još trenutak, pa nevoljno izašla napolje. Keni joj je nešto rekao; odgovorila mu je istim proračunatim glasom. Dankan nije prekidao vezu izmeñu njihovih očiju. „Ja ću otkriti sve, znaš. Zbog čega si se sastao sa Eliz Lerd. Saznaću.“

148

Savićeve oči sjajile su se hladno poput dijamanta na njegovom uvetu. Nisu se promenile čak ni kada su njegove usne polako obrazovale širok osmeh. „Čini mi se da ste veoma zapaljeni za ovaj slučaj, detektive. Čak i više nego obično. Pitam se zašto je tako. Može li biti…“ Zažmirio je. „Da li ja to vidim pukotinu u vašem oklopu pravičnosti? Da li je obična žena mogla da napravi takav proboj? Da li je pička vaša slabost, detektive naredniče Hačeru?“ Zacoktao je. „Kako razočaravajuće obično. I kako je tužno što se pretpostavlja da je predmet vaše naklonosti mrtav.“ Smejao se dugo i glasno na Dankanov račun. Onda je, nagnuvši se preko stola, prošaputao: „Srećan lov.“ Kasnije tog popodneva detektivi su otišli u zatvor okruga Čatam i dozvoljeno im je dvadeset minuta sa Gordijem Baljuem. Dok je njegov advokat kojeg mu je dodelio sud stajao pored, Dankan je, osećajući posledice svog krajnje iritiranog razgovora sa Savićem, bombardovao Gordija pitanjima o tome šta je video u toples-baru. Dankan je morao da sazna kakva je posla Eliz imala sa Savićem. Bilo je to važno za njihovu istragu, naravno. Bilo je verovatno još važnije njemu lično. Obrušio se na Gordija Baljua. „Šta su radili?“ „Pričali.“ „Samo njih dvoje?“ „Aha. Nasamo.“ Što je Gordi bio nervozniji, to je njegova govorna mana postajala sve primetnija. „U separeu. Kao što sam ti rekô. Kao što sam ti rekô već 'iljadu puta.“ Tvrdio je da nije znao ko je bila plavuša ili shvatio važnost njenog sastanka sa Savićem sve dok nije video sliku Eliz Lerd na prvoj strani novina. „Prepoznô sam je odma'.“ „Zašto nas nisi odmah obavestio?“ „Trebalo mu je pet dana da dovuče svoju guzicu ovamo da me vidi!“ uzviknuo je Gordi, bacivši omalovažavajući pogled prema advokatu, koji je samo zevnuo. „Znaš koliko želim da dohvatim Savića zbog Fredija Morisa i ostalih“, reče Dankan. „Aha. Pa?“ „Pa mislim da si se ti predomislio što se tiče one ponude koju si odbio prošle nedelje. Izmislio si ovo sranje od priče da bi imao nešto sočno čime bi se pogañao.“ Gordi je divlje pogledao Didi i advokata, a nijedno od njih dvoje mu nije ponudilo izlaz za bekstvo. Vraćajući se Dankanu, rekao je: „Nije tako.“ „Kuneš se i daješ časnu reč?“ „Video sam je sa Savićem“, mali čovek bio je uporan, njegov nazalni ton se podigao u uveravanju. „To nije klub u kome si uhapšen kasnije te večeri zbog napada.“ „Tako je. Izašao sam iz 'Belog odela' i otišao na to drugo mesto.“ „Je l' te Savić video u 'Belom odelu'?“ Ta mogućnost ga je vidno uplašila. Vrpoljio se na stolici. „Nije obraćao pažnju na mene. Bio je na drugoj strani kluba, gledao je šou, jednu od onih devojaka što se trljaju o šipku.“ „Ti si se šunjao po mračnom striptiz baru…“ „Šta znači šunjao?“ „Jesi li bio pijan?“ „Ne.“ „Gooor-diiii“, reče Dankan. „Okej, okej, bio sam na dobrom putu, ali još nisam bio pijan.“ „Napušen?“ Oči su mu letele okolo vrdajući, ali je na kraju rekao: „Možda sam uzeo nešto, ne sećam se.“ „Ali se sećaš plavuše sa kojom je razgovarao Savić.“ „Aha.“

149

„Iz drugog kraja mračnog noćnog kluba. Dok si bio napušen i pijan. I danima kasnije ti je zgodno prepoznaješ kao Eliz Lerd.“ Gordi je energično klimao glavom. „Tako je. To što si sad rekao, Hačeru. To je to, ukratko.“ Dankan ustade i ugura stolicu ispod stola. „Mnogo se proseravaš.“ „Ne! Kunem se da nije tako! Ne ovog puta.“ „Zašto je sada drugačije? O, čekaj malo.“ Dankan pucnu prstima. „Nagrada. To je razlika.“ „Tih pedeset 'iljadarki nemaju nikakve veze sa ovim.“ „Da li ti ja izgledam kao da sam roñen juče?“ povika Dankan. „Čuo si o nagradi od pedeset hiljada dolara. Znaš koliko želim da uhvatim Savića. Pun pogodak. Izmislio si ovu priču i trošio moje vreme, kojeg imam dragoceno malo ovih dana. A imam još manje strpljenja sa lažljivom, cmizdravom gomilom crvljivih govana poput tebe, Gordi.“ „Okej, Hačeru, možda sam te lagao oko nekih stvari“, rekao je glasom koji je pucao. „Ali ne i sada. Kunem se, ja… Kud ćeš?“ zaskičao je u panici kada je Dankan krenuo prema vratima. „Javićemo ti se“, reče mu Dankan preko ramena dok su on i Didi izlazili napolje. Vorli ih je čekao sa druge strane. „Šta mislite?“ Dankan je izbacio dug uzdah dok je zamišljeno posmatrao kroz mali prozor kako stražari izvode Gordija iz sobe. „On ima običaj da laže. Sad, ili je postao stvarno dobar u tome, ili ovog puta govori istinu. Držao se svoje priče i nije promenio ni reč. Hajde da ga pustimo da se malo grize noćas, pa ćemo onda da doñemo ponovo. U meñuvremenu, hajde da ovo ispričamo sudiji. Da vidimo…“ „Jok.“ Vorli ubaci novu čačkalicu u usta. „Neće moći, Dank. Nareñenja odozgo.“ „Šta, kog vraga?“ „Znao sam da ćeš da popizdiš. Zato sam odlagao da ti kažem pre nego što pokušaš sa Savićem i Gordijem, ali kapetan Džerard je rekao da ne govorimo sudiji o navodnim sastancima njegove žene sa Savićem.“ Didi prasnu: „Ti si ozbiljan?“ „Poput smrti i poreza“, reče Vorli. „Džerard je nabacio tu misao šefu, koji je praktično izbacio Džerarda napolje iz kancelarije. Kroz celu ovu zbrku uspeli su da zadrže visoki zid oko prošlosti gospoñe Lerd kao toples igračice. Možete da zamislite kakav bi rusvaj mediji napravili od toga. Ali njeni dani nošenja tanga gaćica izgledali bi kao dečija igra u poreñenju s tim sastancima sa Savićem.“ Didi reče: „Ako se ja dobro sećam, šef Tejlor je lično naredio da iskoristimo sve izvore kojima raspolažemo da rešimo nestanak gospoñe Lerd, je l' tako?“ „Samo vam kažem ono što mije Džerard rekao“, reče Vorli. „Džerard je rekao da je ta stvar sa njom i savićem priča koju je smislio robijaš da bi osigurao bolju poziciju za pogodbu, i da sudija ne treba da zna za to dok ne budu postojali neoborivi dokazi. Pitao je kakve su šanse da je gospoña Lerd imala bilo šta sa kriminalcem poput Roberta Savića.“ „Koje su šanse da je imala bilo šta sa Majerom Napolijem?“ Didi zapravo nije ni očekivala da joj neko odgovori, i niko i nije. Pogledala ih je obojicu, pa pogled zaustavila na Dankanu. „Pa? Pošto su nam ruke vezane, šta ćemo da radimo dalje?“ Naći ćemo Eliz da bih ja mogao da zahtevam da znam šta je, kog vraga, radila sa Savićem. To je Dankan mislio, ali nije to rekao. „Nastavićemo da je tražimo.“ Jedva da su mu te reči sišle s usana kad je glasan prasak groma zatresao prozore. Grom je prethodio kiši koja je počela da pada tog popodneva i nemilosrdno je padala sledećih četrdeset osam sati. To je još više otežavalo potragu i bukvalno umrtvilo duh svih koji su učestvovali, tako da je na kraju trećeg uzastopnog dana kiše koja nije odavala znake da će odustati, raspoloženje u odeljenju za nasilne zločine bilo pogrebno. Iako je bila subota, niko nije uzimao slobodan vikend. Detektivi su se skupili u Dankanovoj kancelariji, premetali ono što su znali, nagañali ono što nisu. Stigao je balistički izveštaj o

150

metku koji je patolog izvadio iz Napolijevog tela – nije se podudarao ni sa jednim u nacionalnim bazama podataka. Još jedan ćorsokak. Vorli je glodao svoju čačkalicu. „Ako je pala u reku, bilo da je gurnuta, bilo da je skočila, kako to da telo još nije isplivalo? Obično ne treba ovoliko vremena. Deset dana?“ „Možda nije ni bila u reci“, reče Dankan. „Možda nikada nije ni bila na mostu.“ Muškarci se okrenuše ka Didi, koja je dalje razvijala misao. „Napoli je vozio nazad u grad. Mogao je da se reši njenog tela bilo gde u Južnoj Karolini. Kilometri močvare, šume. Mnogo mesta na kome je mogao da sakrije telo.“ „A šta ćemo sa sandalama?“ upita Vorli. „Shvatio je da su kod njega, zaustavio se da ih se otarasi…“ „A onda je doletela Babaroga sa metlom i upucala ga.“ „Bila je to samo pomisao, Vorli“, rekla je otrovno. Još više se iznervirala jer je izgubila bacanje novčića i morala da po pljusku izañe po ručak. Upravo se vratila i delila sendviče kada ih je sve Kejto Lerd iznenadio ušavši u odeljenje nenajavljen. Izgledao je kao da je izgubio bar pola kilograma za svaki od deset dana koliko nije znao gde mu je žena. Njegov ten stečen na terenima za golf postao je žućkast. Oči su mu duboko utonule u tamne duplje. Zgurio se. Nije se potrudio da ponese kišobran. Odeća i kosa bili su mu mokri, doprinoseći opštem izmučenom izgledu. Njegov neočekivani dolazak ućutkao je sve u jedinici. Sve oči bile su uprte u njega dok je prilazio Dankanu, koji je pokušavao da se prisili da zagrize sendvič koji mu je Didi utrpala. „Detektive Hačeru, moramo da razgovaramo.“ Dankan je pokazao sudiji da ga prati do njegove minijaturne kancelarije. Kada su seli, sudija položi veliki čvrsti koverat od smeñeg papira na Dankanov sto, pa baci pogled na vrata. „Pretpostavljam da bi i oni trebali da budu ovde.“ „Didi, Vorli“, pozva Dankan, znajući da su oni bili negde u okolini i prisluškivali. Gotovo odmah su se pojavili. „Kapetan Džerard, takoñe“, reče sudija. „Je l' on ovde?“ „Svi radimo prekovremeno. Idem po njega.“ Didi se okrenu i ode da pozove Džerarda. „Mogu li vas poslužiti kafom? Vodom?“ Dankan nije bio gostoljubiv. Ponudio ga je samo da bi odložio ono što je sudija imao da im kaže o toj koverti koja je ležala na njegovom stolu. Izgledala je potpuno obično, ali imao je loš predosećaj. Da je sadržala bilo šta ohrabrujuće, sudija se ne bi ponašao kao da se približava smak sveta. „Sudijo Lerd?“ Džerard se ugurao u prostoriju i rukovao se sa njim. „Detektivka Bouven mi je rekla da želite da nas vidite.“ Klimnuvši, sudija je pružio ruku ka koverti. Metalni zatvarač ostao je zatvoren, ali je rub na vrhu bio pocepan. „Jutros, u pokušaju da skrenem misli sa Eliz, odlučio sam da se zabavim poštom koja se nagomilala od njenog… nestanka. Našao sam ovo. Nisam znao kada je isporučeno, ali datum na markici bio je dan kada je… dan kada je Majer Napoli ubijen, a Eliz nestala.“ Preleteo je pogledom po svojoj publici koja ga je pomno slušala. „Mislim da će ovo objasniti… Pa videćete.“ Uz te reči izbacio je sadržaj koverte na Dankanov sto. Bilo je to oko desetak crno-belih fotografija dimenzija osam s deset centimetara. Zrnasti kvalitet nekih od njih značilo je da su slikane kroz teleobjektiv. Eliz Lerd i Robert Savić bili su zajedno na svakoj od njih, očigledno nesvesni da ih fotografišu. „Kao što vidite,mesta sastanka su različita.“ Kejto Lerd je govorio isprekidano, glasa slomljenog očiglednim bolom i zaprepašćenjem. „Kao i njihova odeća. To znači nekoliko sastanaka tokom odreñenog perioda, zar ne biste i vi tako rekli?“ Detektivi su pregledali fotografije, pažljivo ih pridržavajući da bi izbegli razmazivanje otisaka prstiju koji bi mogli da budu na njima. Dankan ih nije dodirnuo, ali je podigao podsetnicu

151

koja je bila poslata sa fotografijama u koverti. Bila je izrezbarena imenom, adresom i nekoliko brojeva telefona na kojima bi Majer Napoli mogao biti nañen, identična sa podsetnicom koju su našli na mestu zločina. Džerard reče: „Napoli je ucenjivao vašu ženu.“ Sudija teško uzdahnu. „Tako izgleda. I pošto je to poslao meni, pretpostavljam da je hteo i mene.“ „Niste znali da gospoña Lerd poznaje Savića?“ Didino pitanje je potpalilo njegovu arogantnu prirodu. „Naravno da nisam.“ Na svakom snimku, oboje su bili potpuno obučeni. Sve osim nekoliko bile su slikane napolju, iako krupni plan nije odavao lokaciju. Nije izgledalo da je par bio intiman, nego jednostavno da je uživao u društvu onog drugog i zaokupljen onim o čemu su razgovarali. Nije bilo ničega nepristojnog ni kompromitirajućeg na tim fotografijama, osim činjenice da je žena sudije vrhovnog suda bila u društvu zloglasnog kriminalca. To je smo po sebi bilo eksplozivno. „Ako bih nagañao…“ „Molim vas, sudijo“, reče Džerard, ohrabrujući ga da nastavi kada je počeo da se koleba. „Ako bih nagañao, mislio bih da je Napoli možda naleteo na ovo… ovo… poznanstvo onda kada je pratio Eliz za mene. Kada ju je video sa Savićem, njene posete Kolmanu Griru postale su sekundarna stvar.“ Bacio je pogled na fotografije, pa brzo odvratio pogled. „Napoli je shvatio da bi te fotografije bile opasnije po nas oboje. Pokušao je da unovči svoj rudnik bogatstva.“ „Troter je njegov raznosač poruka“, reče Didi. Sudija se žacnu. „Pretpostavljam. Bilo slučajno bilo namerno – prirodno više bih voleo ono prvo – Eliz mu je osujetila taj plan.“ „U meñuvremenu od kada ste čuli pucnje i kada ste stigli do radne sobe, da li je imala vremena da sakrije štos ovakvih fotografija?“ On kratko klimnu. „Mogla je da ih sakrije negde sa namerom da ih kasnije izvadi odatle. U stvari, u skorije vreme uhvatio sam je nekoliko puta u radnoj sobi, uplašivši je kada bih ušao. Sada shvatam da su to bile reakcije jer je nešto krila.“ Zadržao se na toj misli za jedan trenutak, pa rekao: „Verovatno je uništila štos fotografija koje je doneo Troter. Ali Napoli, takav kakav je, imao je i rezervni štos. Ovaj štos.“ „U noći incidenta na mostu, Napoli joj je rekao da vam je poštom poslao na kuću ove slike“, nagañao je Džerard. „Pretpostavljam da je pobesnela i…“ „I upotrebila dvadesetdvojku koja nedostaje da ga ubije“, reče Didi, završavajući misao umesto njega. Sudija pokri lice obema rukama i poče da plače. „Imate li nekog koga biste pozvali?“ tiho upita Džerard. Odmahnuo je glavom, ali nije sklanjao ruke sa lica niti je progovarao. Džerard pokaza na vrata i detektivi se izvukoše napolje. „Mislim da zaslužuje nekoliko trenutaka privatnosti“, reče kapetan svojim podreñenima kada su izašli iz Dankanove kancelarije. „Ima teška sranja da prihvati“, reče Vorli. „Napoli je jedna stvar, ali Savić? Kuku, majko. Ali, kako se on uklapa?“ Dankan nije imao odgovor na to pitanje, ali je pokušavao da se odbrani od veoma uznemirujuće pomisli. Postoji li i najmanja šansa da je Savić poslao Eliz kod njega? Setio se samozadovoljnog načina na koji se Savić rugao njegovoj očiglednoj zainteresovanosti za nju. Da li je ona bila Savićevo tajno oružje, ono za koje se Dankan pribojavao da neće primetiti? Ono koje će ga uništiti? Upadajući mu u misli, Džerard reče: „Videću sa šefom prvo, ali mislim da je vreme za još jednu rundu razgovora sa Gordijem Baljuom.“ Zamolio je Didi da pozove Gordijevog pro

152

bono advokata i ugovorio sastanak. „Hoćemo da razgovaramo sa njim što pre“, kaza joj Džerard kada se udaljila da obavi razgovor. „Večeras. Pobrini se da to shvati.“ „Kapiram.“ „Izgleda da je bar jednom ta mala lasica govorila istinu“, primeti Vorli. „Ko bi pomislio da je to moguće?“ Sudija Lerd se pojavio iz Dankanove kancelarije, očiju vlažnih i crvenih od plača. „Mislim da bi trebalo da lično obavestim šefa Tejlora o ovome. Hoćeš li poći sa mnom, Bile?“ „Naravno.“ „Bio bih ti zahvalan.“ „Postaće gadno po vas, sudijo, kada sve ovo izañe na svetlo dana“, reče Džerard. „Svestan sam toga. Ipak, jedino što ove fotografije zaista potvrñuju jeste da su Eliz i Savić poznanici koji razgovaraju. Ne čine nikakav zločin. Sastanci nisu ljubavne prirode. A možda grešim oko vremena kada su slikane. Koliko mi znamo, mogle su da budu slikane godinama ranije, pre nego što smo se upoznali.“ Džerard je bacio pogled na Dankana, tako mu davši ulogu čoveka koji će raspršiti tu laž. „U stvari, sudijo, neko se jeste javio. Tvrdi da je video gospoñu Lerd sa Savićem u klubu u kom je nekad radila. Taj sastanak se održao samo nekoliko dana pre nego što je nestala.“ Sudija se zatetura unazad. „Šta? Tako nedavno?“ „Tako on kaže.“ „Ko je ta osoba?“ „Tip koji je trenutno u zatvoru optužen za napad“, odgovori Dankan. „Koliko dugo ovo znate? Zašto mi niste rekli?“ Džerard uskoči. „Taj čovek je ponovljeni zločinac sa debelim dosjeom. Šef Tejlor je mislio da se samo namerio na nagradu, a možda smanjio i kaznu. Rekao je da vas ne uznemiravamo njegovom pričom sve dok je ne potvrdimo.“ „Ipak“, reče Dankan, „bio je dugo ispitivan i kune se da govori istinu. Ako jeste…“ Zastao je da proguta gnev koji mu se nakupio u grlu. „Ako jeste, onda je moguće da je Savić nekako povezan sa nestankom vaše žene.“ „Taj čovek u zatvoru… kako se zove?“ uzbuñeno upita sudija, postavši živahniji i ispunivši se novom nadom. „Gordi Balju.“ „Ako on poznaje Savića, možda zna više od onoga što vam je rekao. Možda zna gde je Eliz.“ Njegov obnovljeni optimizam bilo je teže gledati nego njegov raniji očaj. Čak i ako nañu njegovu ženu živu, biće optužena za Napolijevo ubistvo. Činilo se da je zaboravio to. Ili nije ni mario, smo da je živa. Džerard je pokušao da bude podjednako optimističan. „Ako iko može da izvuče infrmacije od Baljua, onda je to Dankan. Možete slobodno da posmatrate kada ga bude ponovo ispitivao.“ „Neće ga ponovo ispitivati.“ Iako se Didi obraćala svima kada se približila, gledala je Dankana. „Pre oko sat vremena. Gordi Balju je presekao karotidnu arteriju vrhom plastične viljuške. Mrtav je.“ Didina izjava imala je efekat posmrtnog marša. Vorli je otišao do svog stol i počeo da pretura po fiokama tražeći skrivene cigarete, koje je čuvao za hitne slučajeve. Džerard je seo na ugao stola i razočarano se zagledao u pod. Činilo se da sudija ne razume šta je značilo samoubistvo Gordija Baljua. „Još možete da uključite Savića, zar ne? Zašto ne ispitate direktno njega?“ Dankan je pomislio da će se ugušiti u toj prostoriji. Prvo fotografije Eliz i savića. Pa onda izjedajuća sumnja da je celo zavoñenje orkestrirao Savić. Sada gubitak Gordija Baljua.

153

Iako se osećao kao da bi besno trtljao o svakoj od ovih vesti ponaosob, nekako je uspevao da funkcioniše trezveno odvojen od tog osećanja kao što se i očekivalo. Ali sudijino glupo pitanje prelilo je čašu. „Zašto ne bismo ispitali Savića? Mislite da nismo?“ vikao je dok mu je glas drhtao od gneva. „Gordi Balju je mrtav. Tako da Savićev sastanak sa vašom ženom kao da se nije ni desio. Obrisan je. Ovako.“ Pljesnuo je dlanom o dlan kao da ubija komarca. „I nije li malo kasno da budete toliko zagriženi za hvatanje Savića? Vi ste ga pustili! Da nije bilo vas i vašeg prokletog poništenja, on bi bio iza rešetaka, a ne bi uništavao ljude. Uništavao živote.“ „Dankane“, začuo se Džerard. Govorio je tiho, ali upozorenje u njegovom glasu nije moglo da bude efektnije. Svaka ćelija u Dankanovom telu podrhtavala je od besa. Hteo je da udari nešto, da povredi nekoga, ali je stisnuo vilicu da ne bi rekao još nešto. Didi je pročistila grlo i rekla diplomatski: „Savić je poricao da se bilo kada sastao sa vašom ženom, sudijo. Nije verovatno da će se još neko izjašnjavati posle ovoga.“ Sudija ispusti drhtav uzdah i teško sede na najbližu stolicu. „Fotografije objašnjavaju mnogo toga. Eliz je vodila dvostruki život. Kulminirao je ubistvom Napolija. Onda je skočila sa mosta.“ Pogledao je u oči svakog ponaosob, kao da se nada da će neko osporiti njegovu hipotezu. Nije niko. „Sve vreme potrage i nade da ćemo je naći živu, ona je bila mrtva, zar ne?“ Izdade ga glas i on zajeca. „Pretpostavljam da je gotovo.“ „Pogrešno“, reče Dankan. „Nije gotovo sve dok ne nañemo njeno telo.“

*** Izleteo je iz odeljenja i bio na pola puta do zatvora pre nego što je shvatio kuda je krenuo. Pošto nije mogao da se pouzda u ono što bi uradio ili rekao da je ostao u kancelariji, želeo je samo da pobegne. Ali podsvesno je verovatno odlučio da smrt Gordija Baljua neće proći neopaženo. Bio je Savićeva najnovija žrtva, to je bilo sigurno kao da mu je Savić sam zario tu viljušku u grlo. Nekako se dokopao Gordija Baljua i ubedio ga da će čak i krvavo samoubistvo biti mnogo lakši izlaz nego onaj nasilni koji mu je on namenio. Rešetke nisu bile prepreka. Savić je imao pipke svuda, na svakom polju trgovine, u svakoj grani lokalne vlade, svakom odseku unutrašnjih poslova. Njegov uticaj sezao je daleko i širio se. Ako je hteo da pošalje poruku Gordiju u zatvor, mogao je to da uradi sa šokantnom lakoćom. Ali Dankan mu neće dozvoliti da se tako lako izvuče. Ne obaziriću se na ograničenje brzine, preplavio je vreme potrebno da stigne od Baraka do zatvora. Parkirao je i izašao iz kola, pa krenuo prema ulazu. Plan mu je bio da provede izvesno vreme sa stražarima, čija je nepažnja omogućila Gordiju Baljuu da se ubije. Bar je jedan od njih morao da bude na Savićevom platnom spisku. Upravo tada, kao da su ga njegove misli nekim čudom stvorile, primetio je Savića kako nonšalantno korača kroz hodnik zgrade prema izlazu. Dankan je prvi stigao do vrata, uleteo je kroz njih i isprečio mu se. Savićevo iznenañenje što ga vidi bilo je trenutno. Prijatno se nasmešio. „Pa, dobar dan, detektive. Zamislite, da vas sretnem ovde.“ Dankan stisnu šake. „Jesi li došao da se uveriš da je Gordi Balju dobro i mrtvo?“ „O, dakle čuli ste za jadnog Gordija. Imao je tako tragičan život, i baš kakav je i bio, završio je loše. Došao sam da pokupim njegovo telo, da ga pristojno sahranim.“ „Ne seri. Došao si da vidiš da li je uradio ono što si mu rekao.“

154

„Nemam pojma o čemu vi pričate.“ Iskrenuo je svoju sjajnu glavu i kritički odmerio Dankana od glave do pete. „Crveni ste u licu. Zar ste toliko uznemireni zbog ovoga? Nisam znao da ste vi i Gordi bili bliski.“ „Jesi li zamočio prst u njegovu krv?“ „Kako možete da kažete nešto toliko odvratno?“ „Morao si da budeš siguran da je Gordi ućutkan zauvek i da ti više nije pretnja. Ne bi se pouzdao u novinarsku priču o samoubistvu u zatvorskoj ćeliji. Morao si da doñeš i lično proveriš, da vidiš da li je plastična viljuška odradila posao.“ Savić prevrnu očima. „Nadmašili ste sebe, detektive Hačeru. Ovo vam je najmaštovitija izmišljotina do sada. Ovde sam iz samilosti prema svom bivšem zaposlenom. Ništa više. Sada, ako biste me izvinili…“ Hteo je da proñe pored Dankana, ali ovaj ga uhvati za mišicu i tresnu o zid, pa se postavi ispred njega. Unevši mu se u lice, upita ga: „Jesi li je ti poslao kod mene?“ „Devojku koju si pokupio u baru u Rečnoj ulici? Prilično je dobra, nije li?“ Dankan mu nabi podlakticu pod gušu. „Eliz“, zarežao je. „Ah, sudijinu čestitu suprugu.“ Usled Dankanovog pritiska na njegov dušnik, njegovo lice postajalo je sve tamnije, ali se on i dalje smešio. „Dakle, bio sam u pravu. Vaše interesovanje za nju nije isključivo profesionalno.“ „Hej, momci?“ Krajičkom oka Dankan je video dvojicu čuvara kako im se oprezno približavaju. Rekao je: „Ja sam Hačer, policija Savane, ubistva.“ „Da, ovaj, znamo ko ste, detektive. Treba li vam pomoć?“ „Ne. Povucite se.“ Jače je stegnuo Savića za gušu i tiho rekao: „Jesi li je ti poslao kod mene?“ „Ja nisam provodadžija. Pa, osim što sam bio jednom. Mislio sam da zaslužujete zabavno i vragolasto subotnje veče.“ Dankan je trepnuo da bi odagnao crvenu izmaglicu besa koja mu je mračila pogled. „Jesi li mi ti poslao Eliz?“ „Zašto bi vam to palo na pamet? Ili nemate nimalo poverenja u svoj seksepil?“ Čuvari su se približavali. Jedan je otvorio kožnu futrolu na boku i čvrsto uhvatio pištolj. „Detektive Hačeru“, rekao je, „ako vam je potrebna pomoć…“ „Hapsite li ovog čoveka?“ upita drugi čuvar. „Ako je tako…“ „Rekao sam, odbijte!“ povika Dankan. Zbog pritiska na njegovo grlo, Savićev smeh pretvorio se u tiho krkljanje. „Stvarno se raspadaš, zar ne? Jadniče. Poražen si na svakom koraku. I, kao da to nije dovoljno loše, sada si se zaljubio u duha.“ Glasom jedva iznad šapata, dodao je: „Samo hrabro, detektive. Možda je Napoli bio brz.“ Dankanova pesnica se spustila na Savićevu jagodičnu kost poput malja. Video je da je koža pukla, video je krv, video Savićevu bolnu grimasu. Meñutim, njegovo zadovoljstvo bilo je kratkog daha. Čuvari su poleteli prema njima, podržani još dvojicom. Njih četvorica su ga zajedničkim snagama odvojili od Savića, koji je pribrano izvadio maramicu iz džepa i njome zaustavljao krv iz jagodice. Dankan se nije opirao stražarima. Dopustio je da ga odvuku. Ali njegove oči su probadale Savićeve. „Spremi se. Dolazim po tebe.“ Pre samo nekoliko trenutka, Savić se zabavljao. Sada su njegove oči blistale zlobom. Prošištao je: „Radujem se tome.“

155

Dvadeset drugo poglavlje Gazda bara je peškirom obrisao sok od limuna sa prstiju i očistio oštricu niža. „Po ovoj kiši, ne krivim ih što su prekinuli potragu. Verovatno nikada neće naći telo. Biće da će sve ovo zauvek ostati misterija. Ubistvo ili samoubistvo?“ Odbacio je peškir u stranu i naslonio se n šank. „Šta ti misliš, šta se desilo?“ Dankan ga pogleda mutnim očima i reče promuklim glasom: „Ja znam šta se desilo.“ Vlasnik bara 'Kod Smitija' naruga mu se: „Naravno da znaš, ortak. Naravno da znaš.“ Nakon svañe sa Savićem, Dankan se zaputio pravo u kafanu. Čuvari su ga ispratili iz zatvorskog kruga, i posavetovali ga da ide negde da ohladi glavu pre nego što se vrati. Nije ih krivio. Samo su radili svoj posao. Pretpostavljao je da je bio srećan što Savić nije podigao tužbu zbog napada. Mirno je otišao i nije se vratio, shvativši uzaludnost sukobljavanja s stražarima zbog samoubistva Gordija Baljua. Nije bio dovoljno priseban da bi sproveo istragu takve važnosti. Shvatio je i da je to gubljenje vremena. Niko ko je radio kao Savićeva krtica neće ga odati. Ne dok je Gordijeva krv još sveža. Tražio je utehu u baru 'Kod Smitija', gde su viski i bol srca bili nerazblaženi. I protiv volje, njegove oči su povremeno težile prema utišanom televizoru iza bara. Konferencija za novinare se odužila. Po rečima gazde bara, telo je do sada postalo hrana za ribe. Zašto time ne završiti? Zašto ne zaključiti stvar i vratiti Sajnfelda? Otkriće Elizine druge sandale pokopalo je sve nade da je preživela skok sa mosta, bilo da je skočila dobrovoljno ili ne. Sada je i potraga za njenim telom obustavljena. Kraj slučaja. Sutra će svi nastaviti tamo gde su stali pre deset dana. Svi osim njega. Najednom, vrata bara se otvoriše i uz provalu kiše uñe nova mušterija. Dok je stajala na pragu zatvorila je vrata, pa pogledala unaokolo. Dankan je zastenjao i stegnuo čašu. Didi je zastala za trenutak da joj se oči priviknu na pomrčinu, pa primetila Dankana za barom i krenula ka njemu. Smaknula je sa ramena kabanicu i otresla vodu sa nje. Kada je sela na barsku stolicu do njegove, snažno je protresla glavom, što je otreslo kišu sa njene kose pravo sa njega. Namrštio se i napravio čitavu predstavu od čišćenja kapi sa rukav košulje. „Sada postoje te super stvari znaš, zovu se kišobrani.“ „Ostavila sam svoj jutros kod tebe u kolima.“ „Izašla si u šetnju? Slučajno si prolazila i ožednela?“ „Ponestalo mi je drugih rešenja, pa sam konačno zaključila da bi možda mogao da budeš ovde.“ „Kako si to zaključila?“ „Bio si ovde samo još jednom a da ja za to znam. Ono kada smo istraživali ubistvo koje je uključivalo majku i bebu odsečenih glava.“ Pozdravio ju je podizanjem čaše. „Hvala za podsećanje. Samo mi je to trebalo da me oraspoloži.“ „Tada si mi rekao da je ovo dobro mesto da se čovek napije.“ Zgañeno je pogledala oko sebe. „Pretpostavljam.“ Gazdi je rekla: „Koka-kolu bez šećera.“ Kada ju je uslužio, pokazala je glavom na Dankanovu čašu. „Koliko ih je popio?“ „Hajde da kažemo da mi je drago što si ovde da ga odvezeš kući.“ „Toliko?“ „Odlazi, Didi“, progunñao je Dankan.

156

„Hej, ja sam ta koja treba da bude nadrndana, ne ti“, rekla je ljutito. „Nisi se ti vozio unaokolo po ovoj kiši tražeći tebe. Ja sam. Bila sam do tvoje kuće, teretane, na svakom mestu koje sam mogla da smislim.“ „Dirnut sam tvojom brigom.“ „Zašto si jednostavno zbrisao bez ijedne reči bilo kome o tome kuda ćeš? Zašto se nisi javljao na mobilni?“ „Ček da ti kažem: nisam hteo društvo večeras.“ „Baš mi je žao. Sad ga imaš.“ Odmotala je slamčicu, zabila je u koka-kolu i jako povukla. „Ako se nadaš da ćeš mi podići duh i oraspoložiti me, gubiš vreme“, rekao je. „Bez obzira na sve, neću se osećati bolje.“ „Zašto se onda svojski trudiš da se uroljaš?“ „Zato što mi se tako hoće“, prasnuo je. Didi ga je gledala u oči nekoliko trenutaka, pa pogledala u televizor na kome se šef Tejlor i dalje nemo pesnički uzdizao. Pored njega su stajali Bil Džerard i Kejto Lerd. „Čuo si da je potraga zvanično obustavljena?“ Klimnuo je. „Odlučeno je nakon što su sudija i Džerard razgovarali sa šefom Tejlorom. One slike gospoñe Lerd sa Savićem malo su promenile pogled na celu stvar.“ Zastala je da bi pustila Dankana da prokomentariše. Ćutao je i nastavio zlovoljno da bulji u svoju čašu. „Sudija neće ništa reći večeras niti će odgovarati na pitanja,ali je insistirao da bude prisutan na konferenciji za novinare kada budu objavili. Takoñe su se dogovorili da, ovaj, ne iznose u javnost povezanost gospoñe Lerd sa Savićem ako ne budu primorani. Što nije u redu, ali je zasigurno… bolje. Za sve.“ Didi ponovo povuče. Posle nekog vremena upitala je: „Jesi li jeo danas?“ Odmahnuo je glavom. „Trebalo bi da pojedeš nešto.“ „Trebalo bi da jedem. Trebalo bi da odspavam. Trebalo bi da se prebacim na druge slučajeve. Shvatio sam, Didi“, rekao je razdražljivo. „Bog zna da si me dovoljno gnjavila prošlih nekoliko dana. Prestani da mi izigravaš majku. Odlazi odavde. Idi kući. Ostavi me na miru.“ Povredio ju je odbivši njenu pomoć i brigu. Ali i razljutio ju je. „Šta je s tobom ovih dana? Odakle sve to dolazi? Reci mi, dankane. Je l' to zbog nje?“ Zabrinuto ga je pogledala. „Jeste, je l' da? Dirnula te je, zar ne? Mislim, stvarno dirnula. Od samog početka.“ Oslonio se laktovima na šank i oslonio glavu na dlanove, zabivši prste u svoju raščupanu kosu. „Aha“, rekao je zlovoljno. „Okupirala me je od samog početka.“ Osetila je da se ovo sprema od večeri kada je ubijen Gari Rej Troter. Ili je možda Dankan bio osuñen već prve večeri kada ju je video na dodeli nagrada. Tužna sudbina Gordija Baljua bila je poslednja kap, ali sudijina prevrtljiva žena bila je srž jada njenog partnera. Jednom kada se njegov put ukrstio sa Eliz Lerd, njegov pad u ovaj ponor bio je neizbežan. „Napuni ponovo“, rekao je, gurnuvši čašu prema gazdi. „Dankane…“ „Lepo sam te zamolio da me ostaviš samog.“ „Šta se desilo, desilo se, Dankane. Sada ne možeš ništa više da uradiš.“ „Greška. Mogu da se napijem.“ Didi diže ruku. „U redu, neka.“ Pokazala je šankeru da mu sipa još jedno piće. Primetila je da se konferencija za novinare završila. Spiker iz studija sumirao je priču. Onda se nastavio Sajnfeld. Gledali su utišan TV nekoliko trenutaka kada je rekao: „Preklinjala me je za pomoć.“ Didi ga je pogledala postrance, dok je treperavo svetlo televizora igralo po njegovom od briga iscrpljenom licu. „Eliz Lerd?“ „Dvaput je dolazila kod mene. Dvaput sam odbio da joj pomognem.“

157

Didi se plašila onoga što će čuti, ali nije mogla da ne sazna detalje. „Šta hoćeš da mi kažeš, Dankane? Da je privatno došla kod tebe?“ „Prvo mi je doturila poruku, tražeći da me vidi nasamo. Nisam odgovorio. Onda me je iznenadila tako što se pojavila ispred moje kuće. Rano ujutro one subote kada smo kasnije otišli u kantri klub. Sto na terasi. Beli suncobrani.“ „Sećam se.“ „Rano tog jutra pozvala si me sa predlogom da odemo do sudije i pitamo ga o Napolijevoj vezi sa Troterom. Eliz je bila u dnevnoj sobi kada si zvala.“ Zamislila je kako Dankan vodi telefonski razgovor sa njom dok je njihov osumnjičeni bio u blizini i mogao sve da čuje. Mora da je zvučala kao budala, brbljajući o slučaju koji su gradili protiv Eliz Lerd, dok su Eliz i Dankan stajali oči u oči. Didi nije ništa više mrzila nego kada su od nje pravili budalu. „Zašto mi nisi rekao?“ „Evo sad ti govorim“, rekao je kratko. „Izgurao si je iz kuće pre nego što sam ja došla, pa si odigrao onu lepu farsu na terasi kantri kluba, pretvarajući se zbog sudije i mene da… da…“ „Da nismo bili nasamo zajedno ranije tog jutra.“ Didi je morala bukvalno nasilno da sabije rastući gnev. Ako se bude posvañali, možda nikada neće čuti sve ovo, a morala je da čuje. Štaviše, Dankan je morao to da ispovedi. Ako se ne bude ispovedio, to će nastaviti da ga izjeda iznutra i možda se nikada neće oporaviti. „Šta se desilo kada je došla u tvoju kuću?“ „Kakve veze to sada ima?“ „Ako nema nikakve, onda mi reci.“ „Okomili smo se na nju kao da je osumnjičeni.“ „Bila je.“ „Ona je imala drugačiju priču.“ „Sigurna sam da jeste. Jesi li joj poverovao?“ Njegova odbrana polako je padala. Didi je gledala kako mu se ramena opuštaju. Tiho je rekao: „Ni jednu jedinu reč.“ Mirno je sedela za trenutak, razmišljala o tome da naruči još jednu koka-kolu, ali je odlučila da ipak neće jer nije htela da odvlači pažnju Dankanu. „Rekao si da te je dvaput preklinjala za pomoć.“ „Drugi put me je pozvala na mobilni, ostavila vreme i mesto na govornoj pošti.“ „Pretpostavljajući da ćeš doći.“ „Nije morala ništa da pretpostavlja. Znao sam da je pogrešno što ti ništa nisam rekao o tome. Znao sam da je pogrešno što idem i nalazim se sa njom nasamo. Ali sam, bez obzira na to, otišao. O, opravdavao sam se. Uspeo sam da ubedim samog sebe da je poziv stigao od Savića, da mi on namešta igru. Ali negde duboko mislim da sam znao da će me tamo čekati Eliz.“ „Gde ste se sastali?“ Gorko se nasmejao kroz nos. „Nije ni bilo bitno, Didi. Moglo je da bude bilo gde, a ja bih bez obzira na to otišao. Ništa me ne bi sprečilo da odem do nje. Vidiš, otišao sam sa jasnim shvatanjem da se ona pokušati da me kompromituje. Otišao sam nadajući se da će pokušati.“ „Zašto?“ „Zato što sam znao šta će upotrebiti kao mamac.“ Okrenuo je glavu i pogledao je tako da nije mogla pogrešno da ga shvati. Teško je progutala. „Razumem.“ „Znala je šta hoću, pa je to i ponudila.“ „I ti si prihvatio?“ „Da.“ Zatvorio je oči i promuklo ponovio: „Da.“

158

Jednim delom svog uma Didi se pitala kao izgleda imati toliko vlasti nad ljudskim bićem, kako uzbudljiv mora da bude osećaj moći da nekoga nateraš da žrtvuje svoje poštenje, svoje životno delo zbog nekoliko minuta seksualnog zadovoljstva. Ispraznio je čašu. „Nakon što smo… Pa. Nisam ispunio svoj deo pogodbe. Ostavio sam je sa suzama na licu, da me preklinje za pomoć.“ „Da uradiš šta?“ „Da joj pomognem da se izvuče iz sranja. Detalji više nisu ni važni. Satima nakon što sam je napustio, Napoli je bio mrtav i mi smo tražili njeno telo.“ Ponovo je zabio ruke u kosu i zadržao je glavu meñu rukama. „Bože, pomozi mi.“ To je objašnjavalo njegov očaj. Kompromitovao je njihovu istragu i pogazio svoje lične kodekse morala i etike, i nikada sebi neće oprostiti tu grešku. Godinama ranije, dok je još bila u uniformi, dva policajca odeljenja u Savani bili su optuženi za seksualni prestup nad osumnjičenom. Tvrdili su da je žena bila inicijator i voljni učesnik – što se ispostavilo kao istina. Ipak, Didi se sećala da je Dankan pobesneo kada su policajci odbili da priznaju svoju grešku i prihvate krivicu. Sa njegovog stanovišta, oni su imali izbor, isto kao i odgovornost da urade ono što je ispravno, bez obzira na to koliko snažno bilo iskušenje. Sada je učinio sličnu grešku, i to neće moći sebi da porekne. Ali sa manama i svim ostalim, Dankan Hačer je Didin heroj. To što gaje videla tako izjedenog krivicom ispunilo ju je saosećanjem, a ne osudom. To je rezervisala za Eliz Lerd, prema kojoj je osećala krajnji prezir. Pre će da bude prokleta nego što će da dozvoli da proračunati duh žene uništi Dankana. „Napravio si grešku“, rekla je blago. „Ali priznao si je. Stavi je sa strane. Gotovo je.“ „Ne, za mene nije. Nikada neću zaboraviti način na koji me je pogledala kada…“ „Dankane, bila je igrač!“ uzviknula je dovoljno glasno da šanker pogleda u njihovom pravcu. „Znala je da te privlači i iskoristila je to. Koji je bolji način da se zaštitiš od pravnog gonjenja nego da se tucaš sa pandurom koji pokušava da te optuži za zločin?“ „Znam to, Didi. Prokleta bila, misliš li da ja ne znam sve to? Ali to što sve to znam ne čini me manje krivim. Troje ljudi je mrtvo, čak ni ne računam sirotog Garija Reja Trotera, koji je sve ovo započeo. Napoli, Gordi Balju i Eliz. Da sam uradio pravu stvar, možda ne bi umrli.“ „Ti to ne znaš. Niko to ne zna. Ovako ili onako, bilo je suñeno da se tragično završi.“ Nagnula se prema njemu tako da nije imao izbora nego da je pogleda. „Ta žena je bila otrov. Sam si to rekao kada smo počeli da istražujemo ovaj slučaj. Strasno si žudeo za njenim telom, ali te to nije sprečilo da sagledaš njenu ličnost. Ja to znam kao činjenicu. Nisi joj verovao ništa više nego ja. Lagala je svaki put, lagala je svakoga i te noći na mostu su je sustigle sve laži. Iskreno, nije mi žao bilo čega što se desilo izmeñu nje i Napolija. Drago mi je samo što je postala prošlost pre nego što je imala šansu da ti uništi karijeru. Pre nego što je stigla da uništi tebe.“ Retko kada ga je dodirivala, nikada ne želeći da ugrozi njihov radni odnos. Ali sada je spustila šaku na njegovu ruku i prijateljski ga stegnula. „Ostavi ovo iza sebe, Dankane. Oprosti sebi što si muško, što si ljudsko biće. Svesno donesi odluku da je zaboraviš. Preni se. Sutra počinjemo iznova da pokušavamo da sredimo Savića.“ Odgurnula je čašu van njegovog domašaja. „A za to moraš biti potpuno trezan.“ Dankan je dozvolio da ga izvede iz bara i uvede u potop. Dok su stigli do Didinih kola, pokisao je do gole kože. Nije mario. „Šta ćemo sa mojim kolima?“ upitao je kada ga je ubacila na suvozačko sedište svojih. „Pokupiću te ja sutra ujutru i dovesti dovde da ih uzmeš.“ Nije se raspravljao, nemajući nikakvog zanimanja za bilo kakav deo sutrašnjice. Kratko su se vozili do njegove kuće; minuti su bili u pitanju. Didi je ugasila motor i zakoračila napolje kada ju je on zaustavio. „Nemoj da ulaziš.“

159

„Ulazim.“ „Biću dobro. Neću više da pijem. Časna reč“, odgovorio joj je na njen skeptičan izraz lica. „U redu, verujem ti. Ali, da li si siguran da ne želiš društvo?“ „Siguran.“ „Idi, sviraj klavir neko vreme.“ „Ne sviram klavir.“ „Svakako.“ Nasmešila se. Naterao je sebe da joj uzvrati, ali to je više ličilo na neprirodno razvlačenje usana. „Pokušaj da se malo odmoriš. Videćemo se ujutru.“ Mrko ju je pogledao. „Ne previše rano.“ S tim rečima, otvorio je vrata i izašao napolje. Slivnik se pretvorio u brzi potok. Preskočio je hitru struju i zakoračio na trotoar. Zatim se popeo uza stepenice do ulaznih vrata i otključao ih. Okrenuo se d mahne Didi. Svirnula mu je pa se odvezla u kišu. Ušavši, Dankan uključi lampu na stolu i, iz navike, krenu ka kuhinji. Kada je stigao tamo, nije mogao da smisli ni jednu stvar koja mu se jela. Nije bio gladan. Nije hteo ni više da pije, iako mu viski 'Kod Smitija' nije umrtvio um onoliko koliko je želeo. U glavi mu je bilo suviše bistro. Ne obazirući se što voda sa njegove odeće kaplje na tepihe i parket, krenuo je nazad prema dnevnoj sobi, pa stao nasred nje poput stranca, tražeći nešto poznato sa čime bi mogao da ostvari emocionalni kontakt. Prvi put u životu, od kada je znao za sebe, osetio se potpuno sam. Mogao je da pozove roditelje, koji su uvek bili tu kad su mu bili potrebni, sa uvek spremnim zagrljajem, molitvom i rečima ohrabrenja, sa bezgraničnom ljubavlju. Ali sa njima nije mogao da razgovara o ovome. Ne još. Didi bi se vratila dok trepneš. Čak je i ponudila da prenoći kod njega. Ali, nije mogao da je uvlači sa sobom u ovu močvaru krivice i gañenja samog sebe. Pore toga, nije bio savršeno iskren sa njom. Priznao je da je vodio ljubav sa Eliz. Nije priznao da se zaljubio. Bacio je pogled na klavir potpuno ravnodušno, ali je klupa bila bolni podsetnik na jutro kada je Eliz sedela na njoj i gledala ga očima koje su ga preklinjale, koje su oduševljavale i zavodile podjednako lako kao što su lagale. Neodoljivo privučen, seo je na mesto na kom je ona sedela. Progonila ga je mogućnost da ništa što je ona rekla ili uradila nije bilo istina. Ništa. I još gore, strahovao je da je bila Savićevo oruñe, da je radila striktno po njegovim nareñenjima. Da je svaki njen pokret pored njegovog na onoj otrcanoj sofi, svaki dodir, svaki izraz lica, svaki uzdah bio proračunat. U stvari, bila je to prevara vredna Savića. Da ga je Savić smaknuo kao što je smaknuo Fredija Morisa, to bi bilo suviše očigledno, i Savića bi lako mogli da uhvate. Pored toga, metak u glavu ne bi bio poetičan. Koliko je Savić uživao kada mu je poslao Eliz, pa se zavalio i s radošću gledao kako Dankan potpada pod čini njenih draži, kompromitujući svaki etički kodeks kog se držao, žrtvujući svoj integritet, karijeru, samopoštovanje, sve što mu je bilo vredno, polako, ali neumoljivo strmoglavljujući se ka dnu. Briljantan plan. Povio je glavu još niže i pokušao da sastavi molitvu kajanja, ali jedini zvuci koji su dopirali iz njegovog stisnutog grla bili su promukli, suvi jecaji. Želeo je da plače, ali zbog čega bi plakao? Zbog svoje protraćene moralnosti? Ili zbog Eliz? Kakvo pravo je on imao da plače zbog nečega što je izgubio a nije bilo njegovo? Eliz je za njega bila izgubljena zauvek. On je jednostavno bio izgubljen. Sedeo je tu prilično dugo, ali nije ni dodirnuo dirke. Na kraju je ustao, isključio lampu i krenuo uza stepenice, pipajući po mraku. Kišne kapi na krovnom prozoru bacale su vodenu

160

senku na zid koji se činilo kao da plače. Zastao je na odmorištu da bi posmatrao kako se žalosni potočići odslikavaju na tapetama, pa ušao u svoju spavaću sobu, uključivši svetlo kada je prošao kroz vrata. Stajala je saterana u ugao izmeñu kreveta i prozora. Vrisnuo je od neverice, šoka i besa. I radosti. Bila je živa! Reagujući instinktivno, izvukao je pištolj iz futrole i čučnuo, ciljajući direktno u nju. „Baci kaput i okreni se prema zidu, ruke iznad glave.“ „Dankane…“ „Odmah!“ viknuo je. „Uradi to ili ću, tako mi bog pomogao, pucati.“ Eliz ispusti kabanicu koju je držala savijenu preko ruke i okrenula se prema zidu podignutih ruku. Bio mu je potreban nadljudski napor da zatvori usta i kontroliše ubrzano disanje. Nije postojalo ništa što bi mogao da uradi što bi usporilo njegovo srce. „Da li imaš dvadesetdvojku?“ „Da li imam šta?“ Držeći pištolj uperen u nju, prišao joj je iza leña i brzo je rukama istapkao sa obe strane po odeći, od oba pazuha do članaka na nogama, po unutrašnjoj strani nogu i oko struka. Uveren da nije naoružana, postrance je prešao preko sobe i podigao telefonsku slušalicu sa noćnog stočića. Ona se okrenula dok se on borio da sa gumiranim tasterima telefona. Ispružila je ruku, dlana okrenutog nagore. „Ne zovi nikoga. Ne, dok mi ne daš šansu da objasnim.“ „Objasnićeš ti, hoćeš.“ „Dankane…“ „Ne zovi me tako! Nisam ja tebi Dankan. Nisam ti ja ništa osim pandura koji će ti nabiti dupe u zatvor.“ „Ne verujem u to.“ „Veruj.“ „Ne moraš da držiš pištolj uperen u mene.“ „Siguran am da si to rekla Troteru i Napoliju, i vidi šta se njima desilo. Kako si ušla?“ „Čula sam te dole. Jesi li plakao?“ „Kako si ušla?“ ponovio je, naglašavajući reči. „Prozor pozadi u prizemlju nije bio zatvoren, Pretpostavljam da si zaboravio da uključiš alarm. Zašto si plakao?“ Ponovo je izbegao da odgovori na to pitanje. „Vojske muškaraca i žena svuda po jugoistočnom delu odrali su se od posla da bi te našli. Mnogo se buke diglo oko tvog nestanka sa onog mosta. Siguran sam da si uživala u pažnji.“ Raširila je ruke. „Da li izgledam kao da jesam?“ Tu je bila u pravu. Izgledala je kao da te bog sačuva. „Šta ti se desilo s kosom?“ „Kada isceniraš sopstveno samoubistvo, prva stvar koju uradiš je da promeniš svoj izgled.“ Kosa joj je izgledala kao da ju je odsekla tupim kuhinjskim nožem. Bila je kratka i štrčala je na pojedinim mestima, poput frizure pankera. Bila je ofarbana u tamnosmeñe. Nije bila obučena u skupe stvari koje je obično nosila. Farmerke i majica su joj bile prevelike i ličile na nešto što je preostalo na rasprodaji polovne odeće. Na nogama je imala obične platnene patike. Nije bilo tirkiznih kamenčića na toj obući. Bile su i mokre i blatnjave. Lice joj je bilo upalo, a mršavost je bila naglašena kratkom frizurom. Oči su joj bile okružene tamnom šminkom koju je izdašno nanela. Kada je videla da je primetio, rekla je: „Da prekrijem masnicu oko oka, pozdrav od Majera Napolija.“ „Ko je započeo tuču? On ili ti?“ Ispružila je ruku i zavrnula dugi rukav svoje majice. Od članka na ruci do lakta bila je pokrivena modricama raznih nijansi. „Mislim da nije očekivao da ću mu uzvratiti.“

161

Bežični telefon u ruci bio mu je težak. Kao i pištolj, ali Dankan nije spustio ni jedno ni drugo. „Čekao te u kolima?“ Čudno ga je pogledala, a on je rekao: „Toliko smo shvatili. Napoli je taksijem došao do mesta si ostavila kola.“ „Dok sam bila sa tobom.“ „Dok si me ti zagovarala kvalitetnim tucanjem.“ Spustila je pogled samo na trenutak. Kada ga je ponovo pogledala, oči su joj se sijale od besa. „Zar ti još ne kapiraš?“ „Izgleda da ne.“ „Bila sam očajna“, vikala je. „Uradila bih bilo šta da zadobijem tvoju pomoć.“ „Ali ti nisi uradila bilo šta. Ti si uradila to.“ „Zato što sam znala…“ Ponovo se njen pogled pokolebao, ali samo na trenutak pre nego što su se usredsredile na njegove. „Zato što sam znala da je to ono što si hteo.“ Bile su to iste reči koje je izrekao Didi ni pola sata ranije, ali čuvši ih od Eliz zakipte od besa. „Čak sam i ja znala šta si očekivao od mene da uradim“, nastavila je. „Detektivka Bouven, takoñe. Ona bi očekivala od mene da igram kurvu. Tako da sam, izgleda, dokazala da ste oboje bili u pravu.“ „Pa, bio je to protraćen trud.“ „Znam. Nisi mi poverovao.“ „Ni tada, a pogotovo ne sada.“ „Nadala sam se da si možda promenio mišljenje.“ Nije dozvolio sebi da ga pogodi to što je izgledala povreñeno. „Šta se desilo na mostu?“ Refleksno je zabacila kosu koja je sada bila kraća, pokretom koji je Dankan odmah prepoznao. To je radila kada je sabirala misli ili smišljala laž. „Kada si otišao, zaspala sam.“ „Pa, naravno. Ti patiš od nesanice.“ Stvarno je bila sjajan lažov. Ona bi želela da joj poveruje da je zaspala nakon što su vodili ljubav, a nije mogla da zaspi posle seksa s mužem. Da ne bi podlegao manipulaciji, usredsredio se na ono šta je govorila. „Spavala sam preko dva sata. Kada sam se probudila, uspaničila sam se, znajući da će me Kejto tražiti. Požurila sam nazad do kola. Napoli me je čekao na zadnjem sedištu.“ „Kao što je dogovoreno.“ „Ne.“ Pokušavajući da je uhvati u laži, rekao je: „Ali odmah si ga prepoznala.“ Odmahnula je glavom. „Nikada ranije ga nisam videla. Predstavio se, čak mi je dao svoju podsetnicu.“ Dankan se pitao zašto je, ako je njihov sastanak bio ugovoren, bilo potrebe za predajnikom i zašto je Napolijava podsetnica bila na sedištu njenih kola. Jednom je postavio ta pitanja Didi i Vorliju, ali su ih oni odbacili kao nevažne detalje. „Okej“, rekao je. „Napoli je u tvojim kolima. Šta dalje?“ „Uperio mi je pištolj u glavu i rekao mi da vozim prema sredini mosta Tolmejdž. Uradila sam kako je hteo, ali kada smo se približili sredini, nisam mu poverovala i nastavila sam. Onda mi je zabio cev u potiljak i zapretio da će povući obarač ukoliko ne okrenem kola. Tako da sam, čim smo sišli sa mosta, uradila polukružno skretanje.“ To je objašnjavalo zašto su kola bila u smeru prema gradu. Ali, to je mogla da čuje iz medijskih izveštaja. „Ovaj put sam, kada smo stigli na sredinu, stala. Rekao mi je da ostavim upaljen motor, izañem i odem do ograde. Nastavila sam da odugovlačim, pitala ga šta hoće, nudila mu novac. On je rekao da je već sklopio ugovor na veću sumu novca nego što ću ja ikada moći da mu ponudim.“ „S kim?“ „Šta misliš s kim?“ „Da se nisi usudila da kažeš da je s tvojim mužem. Čovek je rastrzan celom situacijom.“

162

„Grešiš.“ „A ti lažeš“, uzvratio je istom merom. „Deset dana sam ga posmatrao. Gledao sam kako se slama, deo po deo. Razoren je.“ „To je ono što on želi da vi mislite.“ „Glumi?“ „Da.“ „Ostaješ pri svome?“ „Da.“ Počeo je da pritiska brojeve na telefonu. „Čekaj! Dankane, preklinjem te. Saslušaj me.“ Prestao je da pritiska brojeve, ali je zadržao palac nad tasterima. Sklopila je ispružene ruke u gestu molbe za pomoć. „Gari Rej Troter nije uspeo, pa je Napoli morao da sam završi posao. Dao mi je izbor: da skočim sa mosta ili da me upuca. Bilo koji od ta dva načina bio mu je po volji, rekao je. Ne bih preživela pad u reku sa šezdeset metara visine. Svi će pomisliti da sam se ubila. Ako me ubije, izgledaće kao još jedna otmica kola. Kako god, ja bih bila mrtva, a on bogatiji, zahvaljujući Kejtu.“ „Zašto bi tvoj muž platio gnjidu poput Napolija da bi te se otarasio?“ Oklevala je; Dankan se kratko nasmeja. „Nikako da stignemo dalje od ovoga, zar ne?“ Pritisnuo je još jedan broj na telefonu. „Svaki put se sapleteš o motiv. Ali, ti si imala mnogo motiva da ubiješ Napolija, zar ne?“ „Da. Ne.“ „Pa šta je od ta dva?“ viknuo je. Uhvatila se za glavu. „zbunjuješ me.“ „sad znaš kako je meni, dušo. I ja sam malkice zbunjen u poslednje vreme.“ „Imala sam motiv da ga upucam, ali nisam. Uspela sam da ga se oslobodim i pobegnem. Jurio me je. Stao je na petu moje sandale i ona je pukla. Saplela sam se, pala. Napoli me povukao za ruku i postavio na noge. Zavrnuo ju je jako i ja sam vrisnula. To ga je iznenadilo. Iskoristila sam njegovu zbunjenost i pokušala da dohvatim pištolj. Otrgla sam mu ga iz ruke i bacila ga u reku. Udario me je po licu.“ Pokazala mu je modro oko. „Zveknula sam ga u glavu, uhvatila ga za kosu i snažno povukla. Pao je unazad, a ja sam ponovo počela da trčim.“ „Onda si ga u nekom trenutku upucala u stomak sa muževljevom starom dvadesetdvojkom.“ „Ne znam ništa o dvadesetdvojci“, prodrala se. „U svakom slučaju, nisam ubila Napolija.“ „Pa, neko mu je zabio metak u stomak.“ „Savić.“ Otpuhnuo je u naletu neverice, skoro zabavljenosti. „Savić?“ „Tako je.“ Glasno se nasmejao. „Kako zgodan žrtveni jarac. Prvo si upotrebila njegovo ime da bi me namamila u onu staru kuću na tajni sastanak. Sada pokušavaš…“ „To je istina!“ „Gledala si kako Savić puca u Napolija?“ „Da.“ „I on te je pustio da pobegneš?“ „Nije me video.“ Napustili su ga i smeh i strpljenje. Odmerivši je pogledom, rekao je: „Pokušaj ponovo.“ Duboko je udahnula kao da se sprema da se otisne u dugu i komplikovanu priču. „Bežala sam od Napolija…“ „Kad bolje razmislim, nemoj. Muka mi je od tvog proseravanja. Ubila si Napolija. U suprotnom bi pozvala policiju.“ „Nisam mogla.“ „Nisi mogla?“

163

„Znala sam da će svi misliti da sam ga ja ubila. Isto kao i Garija Reja Trotera. Niko mi ne bi poverovao.“ On nije. Sigurno nije poverovao u ono sranje o Saviću, pogotovu sada kada je znao da su bili dobri prijatelji. Ali, zasad, pustio ju je da nastavi. „Dakle, trčala si i čudesno pobegla od Savića. Gde si bila prošlih deset dana? Kako si preživela? Kako si nabavljala novac? Svaki pandur duž istočne obale, od Majamija do Mirtl Biča, proveravao je hotele i motele, od najskupljih do najgadnijih. Autobuske stanice, aerodrome, agencije za iznajmljivanje čamaca i čarter letova, automobila. Sve što se kreće, mi smo proverili. Bicikle, motocikle, štapove za skakanje“, završio je ljutito. „Kako si uspela da nestaneš? Da li si imala pomoć?“ „Pomoć? Ne. Imala sam razvijen plan kako da nestanem. Mesecima sam se spremala za to. Sklonila sam nešto novca, kreditnu karticu na drugo ime, lažnu ličnu kartu, mesto gde da odem.“ „Nisi se vratila u kuću gde smo se sastali.“ Nakrivila je glavu. „Vratio si se da me tražiš?“ „Da, vratio sam se.“ „Sam? Ili sa partnerkom?“ Izbegao je odgovor. „Krila si se do večeras, kada je prekinuta potraga. Sada, niko više ne traži ni tebe ni tvoje telo. Dakle, zašto bi se vraćala? Zašto bi se vratila meni? Zašto jednostavno nisi ostala mrtva?“ Bile su to okrutne reči i ona je reagovala na njih. Ali, on nije povukao pitanje. Konačno, tiho je rekla: „Vratila sam se jer imam neka nezavršena posla.“ „Aha, znam za to. Imaš spretne mahinacije sa Savićem.“ Videvši njenu zaprepašćenost, krenuo je prema njoj odmerenim korakom. „Video sam slike. One koje je Napoli koristio da bi te ucenjivao.“ „Ucenjivo? O čemu ti pričaš? Kakve slike?“ Sama pomisao na to da udari žensko bila mu je nepodnošljiva, ali sećanje na slike nje i Savića iznerviralo ga je toliko da je malo falilo da je ne udari. Bar je hteo da je dobro protrese da bi isterao to tobožnje neshvatanje iz njenih izražajnih očiju. A hteo je i da je dodirne, privije uza se i udahne miris kišnice koji je odavala, samo da bi sebe uverio da je stvarna i topla, a ne plod njegove surove mašte, samo da bi video da li je osećaj da je drži uza se onoliko dobar kakvog ga pamti. Dužnost i želja ponovo su se sukobile, i on ju je mrzeo zbog toga. „Proklinjem dan kada sam te prvi put video“, rekao je i nije se šalio. „Prokleta bila što si me uvukla u svoje spletke, ili šta god da je sve ovo. Daj bože da…“ Telefon je zazvonio u njegovoj ruci, uplašivši ih. Oboje su gledali u slušalicu kada je zazvonio po drugi put. „Ne javljaj se, Dankane. Molim te.“ „Umukni.“ Pištoljem joj je pokazao da se udalji od njega, pa podigao telefon. „Halo?“ Slušao je oko trideset sekundi, a njegov pogled se nije odvajao sa njenog lica. Završio je poziv rečima: „Naravno. Evo, dolazim.“ Čak i kada je prekidao vezu, držao je svoj pogled prikovan za njen. Njene grudi su se nervozno podizale i spuštale. Ovlažila je usne. „Šta je bilo?“ „Ranije ove večeri izvukli su iz reke telo žene“, rekao je polako. „Sudija Lerd ga je upravo identifikovao kao tvoje.“

164

Dvadeset treće poglavlje „U prilično je gadnom stanju.“ Dotan Bruks je govorio tihim glasom punim poštovanja. „Znaš kako izgleda telo koje je plutalo, a ona je dugo bila u vodi.“ Odmerio je Dankana od glave do pete. „Nisi mnogo suvlji od nje.“ Njegova kosa i odeća bili su mokri. „Bio sam napolju po ovom vremenu kad mi je stigao poziv. Nisam hteo da mi presvlačenje oduzima vreme.“ Stigao je u mrtvačnicu najbrže što je mogao, ali je prvo morao da otrči od svoje kuće do parkinga bara 'Kod Smitija' po svoja kola. On i patolog stajali su na diskretnoj udaljenosti od sudije, i tako mu omogućili da provede neko vreme nasamo sa lešom na kolicima. Telo je bilo potpuno prekriveno čaršafom, osim desne ruke, koju je sudija držao čvrsto dok je bez stida plakao. Telo je otkrila posada remorkera ispod pristaništa gde su pristajali tegljači. Most Tolmejdž bio je u blizini. „Kako to da nije izronila ranije?“ upita Dankan. „Zakačila se za nešto ispod pristaništa, to je ono što ja mislim. Ribe su je dokačile. Bila je na dnu. Konačno se otresla toga što ju je držalo i isplivala je.“ „Ako izgleda toliko loše, kako ju je prepoznao?“ „Mladež koji je imala od roñenja. Donji abdomen, deo je pokriven pubičnim dlačicama. Samo bi muž ili ljubavnik za to znali. Rekao sam mu da možemo da sačekamo zvaničnu identifikaciju kada dobijemo njen stomatološki karton, ali on je insistirao na tome da je vidi. Skoro da je povratio kada joj je video lice, odnosno njegov ostatak. Rekao je da je nemoguće da je to njegova prelepa Eliz. Ali, onda je video taj mladež i, kažem ti, rastrojio se. Srušio bi se da ga nisam pridržao.“ Dotan izvadi kesicu M&M-a iz džepa i otvori je. „'Oćeš malo?“ „Ne, hvala. Ima li znakova borbe sa Napolijem?“ Dotan sažvaka punu šaku bombona, glasno ih krckajući zubima. „Nisu očigledni, ali neće ih ni biti, ako se uzmu u obzir okolnosti. Obratiću pažnju tokom autopsije. Ali nema rana od metaka ili bilo čega sličnog, ako si to hteo da znaš.“ „Uzrok smrti je utopljenje?“ „Ako jeste, biće vode u njenim plućima.“ „Šta je imala na sebi?“ Dotan mu je pokazao na sterilni sto na kome je stajao njen ručni sat sa uskim kožnim kaišićem i tri komada veoma flekave i raskvašene odeće. Bili su veoma prljavi, ali prepoznatljivi. Patolog reče: „Prema sudijinim rečima, sat je pripadao njoj i odeća se podudara sa onom koju je nosila kada ju je poslednji put video.“ „Trebalo bi da zna. On ju je kupio.“ Dankan je ostavio patologa sa njegovim grickalicama i prišao kolicima, prišavši sa leve strane tako da je gledao pravo u sudiju Lerda preko puta. Pretvarao se da je posmatrao mirno telo ispod čaršafa, ali je u stvari posmatrao Elizinog naizgled ucveljenog muža. Obrisao je oči nadlanicom, podigao pogled i klimnuo u pozdrav. „Detektive.“ „Svi koji su radili na ovo slučaju šalju svoje izraze saučešća.“ „Hvala vam.“ Mentalno se pripremio i podigao kraj čaršava. Dotan je u priči umanjio štetu. Stomak mu se prevrnuo. Organsko raspadanje lica činilo je da bude potpuno neprepoznatljivo. Ipak, jedno uvo je ostalo netaknuto. Primetio je da je bilo probušeno, ali nije bilo minñuše. Kosa je bila mokra i zamršena sa bogzna kakvim naslagama iz reke, ali bila je približne boje i dužine poput Elizine. Spustio je čaršav. „Sigurno vam je teško da je vidite ovakvu.“ Sudija čvrsto zatvori oči. „Nemate pojma koliko boli.“ „Jeste li sigurni da je ovo vaša žena?“ Sudija naglo otvori oči i pogleda Dankana s prekorom. „Naravno.“

165

„Ne pokušavam da zadevam svañu, sudijo. Samo, ljudi često greše pri identifikaciji, dešavalo se i ranije. Ne biste bili ovde da situacija nije toliko traumatična. Došli ste ovamo uplašeni, emocionalno i fizički iscrpljeni. Dešavale su se greške pod takvim okolnostima.“ „Nema greške. Da li vam je doktor Bruks rekao za mladež?“ „Jeste.“ „Tu nikako ne bih mogao da pogrešim.“ „Siguran sam. Svejedno, oslonićemo se na zubarski karton.“ „Naravno. Šta god je doktoru Bruksu potrebno, dostaviću mu sutra.“ Gledao je prekriveno telo. „Želim svim srcem da grešim. Ali, to je Eliz.“ Pognuo se ka ruci koju je držao. Bila je jezive boje, i Dankan je znao da mora biti hladna i odvratna na dodir. Ali sudija ju je poljubio u nadlanicu. Kada se uspravio, rekao je: „U doba ličnih nevolja, veoma je teško biti javni službenik.“ „Pred očima javnosti ste čak i kada tugujete“, reče Dankan, prateći mu tok misli. „Ako sam dobro razumeo, novinari su već napolju.“ „Nestanak vaše žene je krupna priča. Ovo je poslednje poglavlje.“ „Ne mogu sad da se nosim sa novinarima. Usput, želim da ostanem uz Eliz što duže mogu pre nego što je predam doktoru Bruksu zbog autopsije.“ Glas mu je prepukao i rukom je pokrio oči. Dankan obiñe kolica i stade pored sudije. „Siguran sam da će doktor Bruks da vam da sve vreme koje vam je potrebno, sudijo. Napolju će vas čekati policajci koji će vas zaštititi od novinara kada budete odlazili. Dok ne budete spremni, pustite odeljenje za odnose sa javnošću da se bakće sa njima.“ Kada je hteo da poñe, sudija ga zadrža. „Loše je otpočeo naš odnos, detektive Hačeru, i imali smo nekoliko žestokih trenutaka. Ali, uopšteno govoreći, bili ste neobično uviñavni prema mom bolu tokom svega ovoga. Želim da znate koliko cenim sve što ste učinili za mene i moju ženu.“ Dankan je prihvatio ruku koja mu je bila pružena, ali dok je gledao u sudijine suzne oči, mislio je: Ne bi cenio sve što sam učinio za tvoju ženu, ti lažljivi, jebeni kučkin sine.

*** Sedela je na podu kupatila gde ju je i ostavio, vezana lisicama za cev ispod lavaboa. Borila se poput divlje mačke kada ju je silom ugurao u kupatilo i stavio joj lisice. Preklinjala ga je da je ne ostavlja tako u trenutku kada je odlazio. Rekao joj je da je to za njeno dobro, ali istina je bila da joj nije verovao da neće ponovo nestati. Nije joj verovao ni to da nije bila u dosluhu sa Savićem. Pre nego što je izašao, nije zaboravio da uključi alarm. Ali, iako alarm nije registrovao nikakav pokret kada ga je isključio po povratku, popeo se na sprat s pištoljem u ruci. Bila je sama, baš kao što ju je i ostavio, iako više nije izgledala ljuto. Ili to ili je jednostavno bila suviše iscrpljena da se svaña s njim kada je kleknuo da otključa lisice. Pomogao joj je da ustane. „Šta se desilo?“ upitala je. Dao joj je nekoliko sekundi da izmasira zglobove pre nego što ju je opet uhvatio za ruke. „O, molim te, nemoj“, molila je dok joj je on ponovo stavljao lisice. „Zašto?“ „Da bih bio miran.“ „I dalje mi ne veruješ?“ Otvorio je ormar i izvadio putnu torbu, bacio je na krevet i otvorio rajsferšlus. „Jesi li donela još nešto sa sobom osim kabanice?“ „Ne. Jesi li video Kejta?“ „Da, video sam ga.“

166

„Gde?“ „U mrtvačnici.“ „I on je identifikovao moje telo?“ „Imala je tvoj sat na ruci.“ „Napoli me je naterao da ga skinem i dam mu.“ „Nije ga bilo u kolima kada smo našli Napolija.“ „Onda ga je sigurno Savić uzeo.“ „Mora da je tako.“ Bilo je toliko toga što je trebalo da sazna, ali ne pre nego što budu na sigurnom, daleko odatle. „Gde si živela sve ovo vreme?“ pitao ju je dok je otvarao fioke i počeo da baca stvari za oblačenje u torbu. „U kući na ostrvu Hilton Hed. Platila sam godišnji zakup pre šest meseci, ali je nisam koristila sve do prošle nedelje.“ „Kako si dospela do ostrva?“ „Pre izvesnog vremena kupila sam polovna kola i držala ih na parkingu, da bih mogla brzo da odem ako budem morala. Te noći sam s mosta otišla tamo.“ Začas ju je pogledao. „I prevezla si se ponovo preko mosta? Jedan od puteva do ostrva vodio je preko mosta Tolmejdž. „Ne, išla sam državnim.“ „Vožnja preko mosta bila bi suviše smela, čak i za tebe“, rekao je kiselo. Nastavio je da se pakuje. „Kako si uspela da doñeš do kuće, kola i drugih stvari kada ti je tvoj muž nakačio Napolija za vrat?“ „Pretpostavljam da nisam bila pod stalnom prismotrom.“ Ili je Napoli namerno zadržao neke informacije da bi ih upotrebio kao mamac kasnije, da digne sebi cenu, zaradi još para. „Gde su sada ta kola?“ „Na istom mesu. Večeras, čim sam čula da je potraga obustavljena, odvezla sam se sa Hilton Heda. Ostavila sam kola na parkingu i došla odatle peške.“ „Iznajmljivanje kuće i kupovina kola. To je trag papirologije širok kilometrima. Slep čovek bi mogao da ga prati.“ „Kako to onda da ga niko nije otkrio dok sam voñena kao nestala?“ „Dobro pitanje“, rekao je zajedljivo. „Ali neću ništa da rizikujem. Moraš da ostaneš nevidljiva.“ „Koliko dugo?“ „Dok ne smislim šta ću da radim.“ „Sa mnom?“ „Sa svime. Tvoj muž je poturio leš da bismo mi prestali da te tražimo i zatvorimo slučaj. Moram da otkrijem zašto.“ „Molim te, ne govori o njemu kao o mom mužu.“ „Udata si za njega.“ „Prezirem ga.“ Gledao ju je nekoliko trenutaka, pa otišao u kupatilo i ispraznio kozmetički ormarić. „Kako si izvela sve te transakcije? Kuća, kola.“ „Pod lažnim imenima. Kupila sam kola od nekog u Južnoj Karolini. Registrovan je ovde. Kejto ne zna ni za šta od ovoga. Sigurna sam.“ „Pa, ja nisam“, rekao je, strpavši duplu količinu potrepština za kupatilo u torbu preko odeće. „Ne dopada mi se sve to.“ Proverio je u ormaru da li je nešto zaboravio da ponese a može mu biti potrebno, pa uzeo oružje sa najviše police. Pištolj i kutiju metaka dodao je na vrh torbe i zatvorio je.

167

Onda se osvrnuo po sobi, pitajući se da li je možda ovo poslednji put da je vidi. Ali, nije bilo vremena za sentimentalne misli. Pokupio je Elizinu kabanicu i prebaico je preko njenih ruku vezanih lisicama. „Kuda idemo?“ upitala je. „Još ne znam. Ali ne mogu da te držim ovde. Korisna si mi sve dok ostaneš mrtva. Skidaj obuću.“ Izula je patike bez pitanja. Stavio ih je u džepove kabanice, pa brzo obrisao njene mokre otiske peškirom. „Ako bilo ko bude dolazio da te traži, ne želim da vidi otiske tvojih stopala.“ „Ko bi došao da me traži?“ „Tvoj prijatelj Savić, možda.“ „Savić nije moj prijatelj. A to sigurno neće biti kada bude saznao da sam videla da je ubio Napolija.“ Prešavši preko te primedbe za trenutak, Dankan podiže torbu na rame i uhvati Eliz za ruke, vukući je za sobom dok su silazili niza stepenice. „Parkirao sam kola iza kuće u uličici.“ Poveo ju je kroz mračnu kuću prema zadnjim vratima koja su se nalazila u kuhinji. Pažljivo ih je otvorio i oštro osmotrio ograñeno dvorište. Kao i ostatak grada, njegovo zidom opasano dvorište bilo je zasićeno vodom od nedavne kiše. Vrhovi biljaka bili su povijeni skoro do zemlje od težine vode. Nije primetio ništa što nije bilo uobičajeno, i nikakav drugi pokret, osim što su kapi padale u bare. Izvadio je njene patike iz džepova i stavio ih na pod, pa joj ih je nazuo. „Okej, hajdemo.“ Ali, kada je pokušao da je povuče kroz vrata, ona zastade. Okrenuo se. „Šta je?“ „Da li mi konačno veruješ?“ Gledao je u njeno zasenčeno lice nekoliko trenutaka, pa rekao: „Da li imaš mladež delimično pokriven stidnim dlačicama?“ Oštro ga je pogledala. Rekao je: „Bilo je mračno. Mogao sam da ga ne primetim.“ „Nemam mladež.“ „Onda sam veoma blizu toga da ti poverujem.“ Kada je ušao u kola i pokrenuo motor, proverio je količinu goriva. Pun više od pola. Odlično. Nije mu se mililo da ponovo staje pre nego što budu nestali iz tog dela grada. Ali morao je još nešto da uradi. Izvadio je mobilni telefon iz futrole za pojasom pozvao Didi. Odmah se javila. Nije rekla ni halo, već odmah: „Kako je bilo u mrtvačnici?“ „Hladno.“ „Znaš ti šta ja mislim.“ „Sudija Lerd je još bio tamo.“ Pošto je bio glavni detektiv na slučaju, Džerard je njemu dodelio taj posao, dok je Didi poslao na dokove gde je telo bilo otkriveno da ispita ljude koji du ga pronašli. U kratkim crtama joj je prepričao svoj kratki razgovor s patologom i Lerdom, svestan da ga je i Eliz slušala sa suvozačkog sedišta. Zaključio je sa: „Sudija je bio veoma potresen.“ „Pa, to je to, čini mi se“, reče Didi, uvek praktična. „Kao što si rekao ranije, biće gotovo kada budu našli njeno telo.“ „Da, to sam rekao.“ Oklevala je, pa upitala: „Kako si ti?“ „Dobro sam. Ali, pitam se da li bi mogla da me pokrivaš ako uzmem slobodno nekoliko dana?“ Didi je izrazila zabrinutost za njegovo mentalno i emocionalno stanje i rekla mu da misli da sada nije pametno da bude sam. Predložila je da poseti psihologa i popriča s njim o svojim konfliktima koji se tiču pokojne gospoñe Lerd.

168

Nije mogao o tome otvoreno da govori, ne kada je Eliz sedela preko puta njega, ali je rekao svojoj zabrinutoj partnerki da je par dana van kancelarije upravo ono što mu treba. „Treba mi samo vreme da pustim mozak na otavu, Didi. Hoću da gluvarim, da sredim glavu, pa ću biti čio i veseo i oran da se vratim na posao. Pozvaću te za dan ili dva.“ Rekao je zdravo pre nego što je ona mogla da ga pita gde će otići na to samoprepisano gluvarenje. „Pitam se ko je ona?“ reče Eliz kada je završio razgovor. „ta žena u mrtvačnici koja je nosila moj sat. Ko je to?“ Dankan je naslućivao, ali je to zadržao za sebe. Bilo je još mnogo toga što je trebalo da sazna pre nego što bude mogao da joj potpuno veruje. „Bila je plavuša. Otprilike tvoje visine. A sudija Lerd je bio prilično uverljiv ko ucveljeni muž. Da te nisam video živu, poverovao bih da je plakao nad izmrcvarenim telom svoje voljene supruge.“ Kako su se približavali mostu Tolmejdž, oboje su postojali napeti i nisu se opustili sve dok ga nisu prešli. Državni autoput 17 Južne Karoline bio je mračan, uzan i opasan put zloglasan po smrtonosnim sudarima, ali se Eliz vidno opustila kada je Savana ostala za njima. Prekrstila je noge na sedištu i okrenula se ka njemu. Primetio je da drhti. Verujući da je to nemoguće upitao je: „Hladno ti je?“ „Imaš i nešto protiv da uključiš grejanje?“ On se preznojavao, ali je uključio grejanje. Položila je obraz na naslon. Osećao je kako proučava njegov profil dok je postojano držao pogled na razdelnoj liniji puta. Brisači na vetrobranskom staklu vodili su bučnu, ali već izgubljenu bitku protiv slapova kiše. Rekla je: „Mogao bi da upadneš u mnogo nevolja, zar ne?“ „Već sam u nevoljama do guše. Bio sam u nevolji kada sam napustio mrtvačnicu, znajući da onaj leš nisi ti.“ Posle duže pauze, rekla je: „Bio si u nevolji mnogo pre toga, dankane.“ Kada se usudio da je pogleda, već je bila zaspala Još je spavala kada je zaustavio auto. Ugasio je svetla i izašao van. Kiša je unekoliko oslabila, ali je i dalje postojano padala. Njegove cipele su škripale po prilazu posutom ljušturama ostriga dok je obilazio prednji deo kola. Promeškoljila se kada je otvorio vrata. „Stigli smo.“ Trepnula je i sela uspravno. „Gde?“ „Stojim na kiši.“ „Oh. Izvini.“ Izašla je, malo čudno zbog lisica na rukama. „Čija je ovo kuća?“ „Pripada je mojoj baki.“ Kućica je bila na stubovima, sagrañena tako da bi odolela poplavama koje su je opsedale bezbroj puta. Išao je ispred Eliz i uspeo se uz raskvašene drvene stepenice. „Pazi, klizave su.“ Našao je ključ ispod saksije gde su ga uvek ostavljali, pa otključao vrata i pridržao ih da bi ona ušla. „Kada je moja baka umrla prešla je u vlasništvo moje mame“, rekao je. „Ali, mama se umalo nije udavila kada je bila dete i nikada se ne približava vodenoj površini većoj od kade. Tata ponekad dolazio da peca, ali ne toliko često. Mogu da koristim ovo mesto kad god hoću, ali to retko činim.“ „Zašto je ne koristiš? Izgleda čarobno.“ „Po mraku izgled. Na svetlosti dana vidi se trulo drvo, boja koja se ljušti, zarñale šarke. Praktično je okružena vodom, pa je dosada božja održavati je.“ Kada je uključio svetlo, video je da mu se smešila. „Dopada mi se ova kuća.“ Njen blag i osećajan osmeh, boja njenog glasa, sve to stvorilo je topao maglovit trenutak. Ovo zaista nije bilo vreme za toplu izmaglicu. Odlučno je rekao: „Nekada sam provodio mnogo vremena ovde tokom leta.“ Pošla je prema najbližem prozoru i razmakla zavese da bi pogledala napolje. „Gde smo?“

169

„Ledi Ajlend. Ono tamo je Bjufort.“ Grad preko puta vodene površine bio je većinom mračan, ali par svetala je treperilo kroz kišu, odbijajući se od vodene površine namreškane od kiše. Okrenuvši se od prozora, upijala je detalje sobe. „Mala je“, rekao je, zvučeći defanzivnije nego što je nameravao. U glavi je imao sliku dvorca koji je delila sa Kejtom. „Kuhinja“, rekao je pokazujući. Samo mali radni deo ju je delio od dnevnog boravka. „Nije opskrbljeno. Otići ću po hranu ujutru. Spavaća soba. Kupaš se tamo.“ Pošla je prema otvorenim vratima spavaće sobe i gvirnula unutra. Kada se okrenula nazad, pokazala je na klavir, koji je bio preveliki za tako zbijenu sobu, naglašavajući svoju važnost. „Bakin?“ „Obožavala je klavir. Onaj u mojoj kući u gradu je takoñe bio njen.“ „Sviraš?“ Čuo je sebe kako kaže: „Ponekad“, i shvatio da je to prvi put da je nekome to samovoljno priznao. Proučavala je na trenutak, pa upitala: „Hoće li te neko tražiti ovde?“ Odmahnuo je glavom. „Čak ni detektivka Bouven?“ Ponovo je odmahnuo glavom. „Jesi li ikada doveo nekoga ovamo do večeras?“ Odgovor je bio ne, ali nije hteo da ona to zna. Već je znala previše ličnih stvari o njemu, koje u ovim okolnostima nije morala da zna. Kao da želi da to stavi i sebi i njoj na znanje, iščupao je telefonski kabl iz zida sa više teatralnosti nego što je bilo potrebno, pa obavio žicu oko aparata. „Imaš li mobilni telefon?“ „Ostao je u mojoj tašnici.“ „Bila si danima…“ „Nisam imala koga da pozovem, Dankane. Usput, da sam imala telefon, osetio bi ga kada si me pretresao.“ Pošto ga je podsetila da ju je dodirivao, naprasno se okrenuo i izašao, noseći bakin telefon sa sobom. Bučno je otkoračao do kola, gde je zaključao telefon u prtljažnik i izneo torbu sa zadnjeg sedišta. Kada se vratio, Eliz je stajala pored vrata od kupatila. „Ne mogu…“ Ispružila je ruke. Otključao je lisice i sklonio ih. Zahvalila mu je, pa kliznula u kupatilo i zatvorila vrata. Stavio je torbu na pod i otvorio je. Tada je brzo napunio rezervni pištolj i stavio ga na vrh police sa posuñem, dovoljno daleko, gde ga njegov gost neće moći videti. Mogla je da ga dohvati samo ako bi stala na nešto. Kada se pojavila iz kupatila, dobacio joj je par bokserica i majicu kratkih rukava. Uhvatila ih je, pribijajući ih uz grudi. „Pošto nemaš u šta da se presvučeš, a tvoja odeća je mokra, biće ti udobnije da spavaš u tome.“ „Hvala ti.“ „Nema na čemu.“ Otišao je u spavaću sobu i uzeo šareno ćebe i jastuk, odneo ih u dnevnu sobu i bacio ih na kauč. Izuo je cipele. „Premoren sam.“ „Ako hoćeš da spavaš na krevetu, meni će biti sasvim dobro na sofi“, rekla je. „Pa da me bakin duh proganja zauvek?“ Odmahnuo je glavom. Nasmešila se, ali dok su se gledali preko te kratke razdaljine koja ih je odvajala, njen osmeh lagano izblede. „Zar me nećeš pitati ništa o Kejtu i Saviću?“ „Ujutru.“ „Imam mnogo toga da kažem.“ „Ujutru.“ „U redu. Tada ću objasniti sve. Laku noć.“

170

Krenula je u spavaću sobu kada ju je on zaustavio. „Eliz?“ Bio je to prvi put da ju je oslovio po imenu i to ih je oboje iznenadilo. „Postoji jedna stvar koju moram da znam“, rekao je. „I znaću ako me budeš slagala.“ „Neću te slagati.“ „Jesi li spavala sa Savićem?“ „Ne.“ Odgovorila je odmah i bez vrdanja. Njegova potreba da poveruje u tu jednu činjenica mora da se prenela na nju kroz njegov prodoran pogled, jer je ponovila tiho i odlučno: „Nisam, Dankane.“ Osetio je da je pesnica koja mu je stezala srce opustila svoj žilavi stisak. „Lepo spavaj.“ U osam sati ujutru konferencija za novinare sudije Kejta Lerda upravo je trebalo da prenesu sve lokalne televizijske stanice. Već je stajao na svom mestu na podijumu, ispod uperenih svetala i čekao da počne. Sa njim je stajao šef policije Tejlor. Tonci su nameštali mikrofone. Reporteri novina i televizije su mileli okolo, ćaskajući dok su se takmičili ko će uloviti mesto sa boljim vidikom. Savić, koji je gledao svoj utišani TV, okrenu telefonski broj. Video je kako sudija reaguje na vibraciju svog mobilnog telefona, video ga kako ga uzima i prislanjana uvo, video je kako mrda usnama kada se javio kratkim: „Da?“ „Dobro jutro, sudijo. Zovem da vam uputim izraze saučešća.“ Kejto Lerd je u trenutku prepoznao njegov glas, naravno. Savić je gledao kako se menja izraz njegovog lica od ucveljenog muža do čoveka koji je upravo progutao živo jaje. Savić je zamišljao kako mu se sfinkter steže. Sudija se nervozno osvrnu da vidi da li neko može da ga čuje. Udaljio se od šefa policije, koji je razgovarao sa policajcem u uniformi. „Vaša gornja usna je vlažna od znoja, sudijo“, reče Savić. „Možda ćete želeti da utapkate malo šminke na to pre nego što počne konferencija.“ Sudija je pogledao prema jednoj od mnoštva kamera koje su bile fokusirane na njega, shvativši da je Savić bio tu negde i da ga posmatra. „Dobar dan iz televizije zemlje“, reče Savić, zabavljajući se neizmerno. „Hvala što ste pozvali“, reče sudija okrenuvši leña kameri. „Pretpostavljam da je leš odgovarao vašim potrebama?“ „Da. Bila je savršena u svakom smislu.“ Savić se nasmeja. „Sa slučajnim mladežom.“ „To je zasigurno pomoglo u ovom kritičnom vremenu.“ „Drago mi je da sam mogao da pomognem, sudijo. Naći ćete njen stomatološki karton u poštanskom sandučetu vaše kuće, označen imenom vaše supruge, naravno. Kako je srećna okolnost što mi imamo tako harmoničan quid pro quo odnos. Vama je bilo potrebno telo.“ „Da. Detektiv Hačer je izuzetno temeljan istražitelj.“ „A Eliz se čak i mrtva pokazala kao neugodna. Nije htela da izroni. Srećom pa sam imao njenu zamenicu, koja je bila spremna da uskoči, ženu koja je morala biti mrtva isto koliko i Eliz.“ „Uvek sam se oslanjao na vašu volju d pomognete, a i na vaše kako se čini nepresušne zalihe sredstava.“ Savić se zakikota. „Drago mi je da mogu da pomognem.“ Video je da Lerd nemirno baca pogled na šefa Tejlora, koji je diskretno lupkao po satu na ruci. Sudija reče: „Cenim vaš poziv, ali oni su spremni da počnemo. Stvarno moram da idem.“ „Nemoj da mi spuštaš slušalicu, Kejto.“ Savić je video kako se sudijina ramena zatežu zbog njegovog zapovedničkog tona. „Ne bih ni pomislio, osim što sam pritisnut vremenom“, rekao je napeto. „Napoli je imao samo nekoliko sekundi da me pozove sa zadnjeg sedišta Elizinih kola kada je ponovo sela u njih. Ali sve se odigralo po planu. Trebalo je da ga pokupim na mostu

171

Tolmejdž. Dok ja ne doñem, on bi se pretvarao da je zalutali vozač kome su se pokvarila kola.“ Zakikotao se. „Kada sam stigao, izgledao je kao strašilo. Rekao mi je da je tvoja preminula draga zapodenula borbu dostojnu divljenja pre nego što ju je poslao preko ograde.“ „Nisam shvatio da si razgovarao sa njim.“ „Kratko. Veoma kratko. Pre nego što sam ga ubio, hteo sam uverenje da je problem tvoje žene rešen jednom za svagda.“ „Hvala ti još jednom što si mi skrenuo pažnju na taj detalj. Uveren sam da ću ti vratiti uslugu.“ „Ja ću osigurati da to i uradiš. Meñutim, nisam ubio Napolija striktno kao uslugu tebi, Kejto.“ Zastao je, suptilno opomenuvši sudiju da će se smisao razgovora promeniti. Konačno je rekao: „Tvoj plaćeni ubica Napoli mi je poslao štos onih interesantnih fotografija.“ Tu je usledila pauza koja je mnogo govorila, prekidana samo Lerdovim ubrzanim disanjem. „Imam objašnjenje za njih.“ „Nije potrebno objašnjenje, Kejto. Jasno je da bi te slike Eliz i mene bile upotrebljene ako ikada pomisliš da me preñeš.“ „Nije tako, nije tako“, rekao je brzo i prigušeno.“Molim te, nemoj da brineš zbog njih.“ „Ne brinem“, rekao je Savić medeno. „Naše partnerstvo ostaje čvrsto kao i do sada. Ti i ja nemamo problema. Sve dok je Napoli govorio istinu, u stvari.“ „Istinu o…?“ „Elizinoj smrti. Ne bi bilo čudno da je Majer Napoli otišao bogu na istinu sa lažima na usnama. Može da se desi da uopšte nije mrtva.“ „To nije moguće.“ „Ne budi budala, Kejto. Sve je moguće.“

172

Dvadeset četvrto poglavlje Dankan se išunjao iz kuće, ostavljajući je da spava. Rizikovao je da ne pobegne dok nije tu, ali nije verovao da hoće, pa čak i kad bi pobegla, ne bi mogla daleko da stigne. Kada se vratio, sedela je prekrštenih nogu na sofi, zamotana u šareno ćebe, koje je pamtio iz detinjstva, i gleda mali TV koji je pripadao njegovoj baki. Ruku punih kesa s namirnicama, progurao se kroz vrata i laktom ih gurnuo da se zatvore. Eliz je bacila pogled prema njemu i klimnula glavom prema TV-u. „Kejto.“ Odneo je namirnice u kuhinjicu, pa joj se pridružio u posmatranju prenosa konferencije za novinare. Pitao se kako je uspeo da izvede da izgleda izmršavelo i razoreno poput pravog ožalošćenog muža. Da li je postio nekoliko dana da bi mu vrat izgledao usukano? Tamni kolutovi oko očiju mogli bi biti ili šminka ili jednostavno nije dozvoljavao sebi da dovoljno spava od kada je nestala. Šta god da je uradio da bi se spremio za ulogu, dobro je to uradio. Ako biste se vodili striktno njegovim izgledom, rekli biste da je ovaj čovek rastrojen zbog smrti svoje žene, da je njegov gubitak bio toliko veliki, da je moguće da se nikada neće oporaviti. Scenario je savršen, takoñe. Bez sumnje dobro uvežban. Čim bi Lerd završio jednu misao i prešao na sledeću, podigao bi glavu i pogledao u televizijska svetla – u najbliže. Uvek se udobno osećao pod svetlošću kamera. „I pored moje lične tragedije…“ Zastao je da bi pesnicom prekrio usta i pročistio grlo. „Uprkos svojoj ličnoj tragediji, bio sam okružen podrškom svojih prijatelja, kolega i, naravno, nepoznanika. Želim da odam priznanje neumornim naporima policije Savane-Čatama, šerifovoj kancelariji okruga Čatam, Obalskoj straži, mnogim muškarcima i…“ Besnim pokretom, Eliz je isključila TV i odbacila daljinski upravljač u stranu., onda skočila sa sofe i počela da se šetka. „Propustio si najbolji deo“, rekla je. „O tome kako je moj život rano prekinut. Često neshvaćena, bila sam poput još jedne sveće na vetru*.“ „To je rekao?“ „Citirao je stihove.“ Dohvatila je ćebe sa poda gde je palo kada je ustala i ogrnula se njime. „Igraće ožalošćenog udovca do kraja, ali od njega ne bih ni očekivala ništa manje. On je…“ „Jesi li gladna?“ Prekinula je bujicu reči, pogledala Dankana i klimnula. „Zato što ja umirem od gladi. Sve to“, rekao je, pokazavši prema TV-u, „može da sačeka dok ne jedemo.“ Jedva je čekao da čuje sve što je imala da mu kaže. Ali se, s druge strane, užasavao toga, jer će to značiti da povlači sve ono što su ostavili za sobom u Savani. „Umeš li da kuvaš?“ upitao je. „Da.“ „Dobro je. Pošto ja na umem. Skuvaću nam kafu, ali ne očekujem da će proći bilo kakav test ukusa.“ Otišao je u kuhinju i počeo da vadi namirnice iz kesa. „Odmah se vraćam.“ Odjurila je u spavaću sobu i zatvorila vrata, verovatno da bi se obukla. Dankan je poželeo da je ostala u njegovim boksericama i majici. Letimičnim pogledom je ustanovio da su joj te stvari dobro stajale. U stvari, odlično. A i dopadala mu se misao da se tkanina koju je on nosio do svoje kože sada tare o njenu. Kašičicom je sipao kafu u filter kada se ona vratila obučena u bezoblične farmerke i majicu, koje je nosila prethodne večeri. „Koliko vode si stavio?“ upitala je. „Za osam šoljica.“

* Ova rečenica je parafraza pesme Candle In The Wind (Sveća na vetru) koju je engleski muzičar Elton Džon pevao na sahrani tragično preminule princeze Dajane.

173

„Onda je to dovoljno kafe.“ Pregledala je hranu koju je kupio i klimnula s odobravanjem. „ovo će biti sasvim dovoljno. Činije za mešanje? Lonci i tignji?“ Za petnaest minuta sedeli su jedno preko puta drugog i jeli kajganu koju je on proglasio najboljom koju je ikada jeo. Nasmejala se. „Samo si bio gladan.“ Kada je shvatila da nepomično drži viljušku iznad tanjira i gleda u nju, rekla je: „Šta? Imam hranu po licu?“ „Ne. Samo… ovo je prvi put da te čujem da se smeješ.“ Usne joj se skupiše. „Nisam imala mnogo razloga za smeh.“ Klimnuo je, ali nije dalje razvijao temu, i ponovo navalio na doručak. „Bez zezanja, ovo je odlično. Kaša od zobenih pahuljica koju ja napravim uvek ima i izgled i ukus cementa.“ „Uopšte ne umeš da kuvaš?“ „Jok.“ „Ko ti obično sprema doručak?“ Ležerno je mazala buter preko parčeta tosta, ali on je prepoznao dvosmisleno pitanje. „Obično zgrabim nešto na putu do posla.“ „Uvek? Pomislila sam da možda postoji…“ Obrve su joj se rečito podigle. „Ne. Čak ni…“ Ponovio je njenu stratešku pauzu. „Niko ko ostaje na doručku.“ Grudi su joj se podigle kada je brzo udahnula pre nego što je nastavila da razmazuje buter. Nekoliko minuta kasnije, kada je odgurnula prazan tanjir, on primeti: „I ti si bila gladna.“ „Veoma.“ „Mislim da si izgubila koji kilogram.“ „Čini ti se zbog odeće. Kupila sam preveliku.“ Da ne bi privlačila pažnju tim telom dok se pretvara da je mrtva, pomislio je. Podigla je šolju s kavom i proučavala vesele motive belih rada na šolji. „Pričaj mi o baki koja je živela ovde.“ „Pa, živela je u Savani, zapravo. Ovo je bilo mesto za dolaske vikendom dok mi nije umro deka, a onda se ovamo preselila. Mislila je da je kuća u gradu bila prevelika da bi u njoj živela sama. Tri sprata, od kojih dva viška, pa…“ „Tvoja kuća u gradu.“ Priznao je klimanjem glave. „Prebacila je vlasništvo na mene. Što je bilo i suviše velikodušno, što niko od nas nije shvatio u to vreme.“ „Te stare kuće u gradu su sada najvrednije nekretnine.“ „Ako bih pokušao da je kupim, ne bi stigao ni blizu tome da je sebi priuštim. Ne sa pandurskom platom. Zahvaljujem baki na velikodušnosti svakog dana.“ „Sigurno te je veoma volela.“ „Da“, rekao je polako i naglašeno, klimnuvši glavom. „Jeste. Ne mogu da opravdam nijednu od svojih mana detinjstvom bez ljubavi.“ „Dobri roditelji?“ „Najbolji.“ Reagovala je na način na koji je očekivao kada joj je rekao da mu je otac propovednik i da je odrastao u parohiji, da nikada nije propustio nedeljnu službu, osim kada je bio bolestan. „Hajde, pitaj me.“ „Da te pitam šta?“ „Šta ti se desilo? Zato nisi ispao bolji nego što jesi? Zašto se pobožno vaspitanje nije primilo?“ „Primilo se.“ Njen glas je bio tih, ali otvoren, i njegovo srce je poskočilo u grudima. „Ti si častan čovek, Dankane. Čak i kada si nepopustljiv, dobrota tvoje duše izlazi na videlo. Tvoja osećanja su duboka. Pokušavaš i činiš ono što je ispravno.“ „Ne baš, u zadnje vreme.“ Pogledao ju je značajno.

174

„Žao mi je“, rekla je tiho. „Nemoj da ti bude žao. Izbor je bio samo moj.“ Vratila se proučavanju belih rada na šolji za kafu. „Jesi li oduvek želeo da postaneš policajac?“ „Ne, to sam odlučio na poslednjoj godini srednje škole.“ Pogledala ga je upitno i pozvala da joj objasni. „Moja veoma dobra prijateljica sa kojom sam odrastao bila je brutalno silovana i ubijena.“ „Kako je to strašno“, promrmljala je. „Aha. Što je još gore, verovalo se – iako to niko nije naglas rekao – da je zločinac njen očuh. Ali on je imao salon automobila i dve radio-stanice. Bio je predsednik Rotari kluba. Niko se nije usuñivao da ga dodirne, pa čak ni policija, koja je sprovela aljkavu istragu. Konačno su krivicu pripisali nekom retardiranom klincu. Poslat je u državnu instituciju i zatvoren je zbog razloga za koje verujem da nikada nije razumeo.“ „Od tada napadaš nepravdu. Pa si zato postao policajac, da bi ispravio nepravde ovoga sveta.“ „Ma, jok“, rekao je neozbiljno. „Samo volim da komandujem i igram se oružjem.“ Očekivao je osmeh, ali njen izraz lica ostao je ozbiljan. „Da to nisi bio ti, dankane, ne bih imala toliko poverenja u tebe da ti zatražim pomoć.“ Pustio je da se to slegne za trenutak, pa rekao: „Ja mislio da je zbog onoga što sam ti rekao one večeri na dodeli nagrada.“ Pažljivo je spustila šolju na sto i zagledala se u nju. „I zbog toga. Iskoristila sam ono… ono što sam mislila da će možda upaliti kod tebe. Uradila sam ono što sam morala.“ Podigla je glavu i pogledala ga u oči. „Ne prvi put.“ Stizali su do srži teme. Ponovo, on požele da odgodi razgovor. Ustao je i počeo da rasprema sto. Ona je prala, on brisao. Radili su jedno pored drugog, u tišini. Kada su završili, ona reče: „Možemo li da izañemo napolje? Volela bih da pogledam jezero.“ Kiša je prestala u ranim jutarnjim časovima. Sunce je izašli i sve je bilo kao sveže okupano. Vazduh je bio čist. Boje su se činile pune živosti. Nebo se razmetalo dubokom plavom bojom koja nije viñena danima. Odšetali su na dok za pecanje gde su on, njegov otac i deka često pecali. Kada joj je to rekao, nasmešila se. „Imao si sreće.“ „Nisam imao sreće u pecanju“, rekao je kroz smeh. „Muškarci u mojoj porodici su loši pecaroši. Samo smo uživali u meñusobnom društvu.“ „Zato ti kažem da si imao sreće.“ Seli su na grubu, drvenu ivicu doka, pustili da im noge vise preko nje, i posmatrali čamce kako ulaze i izlaze iz marine Bjufort. Čekao je neko vreme, pa rekao: „Ti nisi bila takve sreće?“ „Što se tiče porodice? Ne. Bio je to klasičan slučaj potpuno disfunkcionalne porodice. Moj otac je otišao pre nego što sam se ja rodila. Nikada ga nisam upoznala. Moja majka se udala za drugog, dobila dečaka sa njim, pa je i on otišao. Tačnije, moja majka ga je oterala. Iako joj nikada nije uspostavljena dijagnoza, moja pretpostavka je da je bila manijakalno depresivna. Mom polubratu i meni se činila jednostavno… opasna. Nepredvidljivo bi počela da besni. Neću te gnjaviti ružnim detaljima.“ Zastala je, pa nastavila. „Moj polubrat i ja smo preživeli tako što smo se držali jedan drugog. Strah od nje nas je neraskidivo povezao. Volela sam ga. On je voleo mene. Imali smo samo jedan drugog. Kada sam maturirala, počela sam da radim razne poslove, sa kratkoročnim ciljem da iškolujem brata i da se skrasimo u kući koja bi bila samo naša. Ali, pošto ga niko nije nadzirao, upao je u loše društvo u školi. Počeo je da se drogira. Počinio je nekoliko manjih zločina. Bio je ili u popravnom domu ili van njega.“ Okrenula se prema Dankanu. „Poznata priča?“ „Suviše poznata. Obično nema sretan kraj.“

175

„Ova nema. Jednog dana je pobegao. Ostavio mi je poruku ispod brisača na kolima dok sam bila na poslu.“ „Gde si radila?“ upitao je znatiželjno. „U video-klubu. Vlasnik mi je praktično predao u ruke da vodim radnju. Naručivala sam filmove, inventarisala ih, klasifikovala, vodila knjige, čak sam i klozet čistila. Jedva sam čekala da odem na posao.“ „Da čistiš klozet?“ Nasmešila se. „Bila je to mala cena koju sam plaćala. Zato što me je, u stvari, plaćao da gledam filmove.“ „Voliš filmove?“ „Obožavam ih. Tako da je taj posao za mene bio predivan.“ Njen osmeh se rastopio kada su ružne uspomene pomračile lepe. „U poruci koju mi je brat ostavio rekao je da ima svoje planove za život, i da se oni ne poklapaju sa mojima. To mi je slomilo srce. Ali, to je bilo to. On je otišao, a ja nisam znala odakle da počnem da ga tražim.“ Zabacila je glavu da bi pogledala u nebo i nasmejala se sama sebi kada se dodirnula po vratu. „I dalje je čudan osećaj. Stalno zaboravljam da nemam više dugu kosu.“ „Počinje da mi se sviña.“ „Lažove jedan.“ „Ne, stvarno.“ Uputili su kez jedno drugome, ali ju je on podstakao da nastavi. Rekla mu je da je njen brat bio odsutan oko godinu dana, nisu čuli ni reč od njega, kada su njenoj majci dijagnostifikovali rak grlića materice. Eliz je na sebe preuzela njeno lečenje. „Iako sam radila i vodila računa o njoj, upisala sam umetnost i film na višoj školi. Bilo je teško ali prilično dobro sam se držala.“ Nepomično je gledala preko vode. Uzdahnula je. „Onda sam konačno čula vesti o svom bratu. Nisu bile dobre. Bio je na putu u zatvor zbog rasturanja droge. Teških droga.“ Dankan se ukoči. „Savić?“ „Savić. On je mog povodljivog brata uzeo pod svoje krilo. Brzo je kapirao i pokazao se spretnim za trgovinu. Savić mu je dobro plaćao. Dovoljno dobro da kupi kuću, onu u kojoj smo mi… gde smo se sastali one noći.“ „Da li znaju za postojanje te kuće? Savić? Tvoj muž?“ „Ne znam. Ne verujem.“ I on je sumnjao. Da je Napoli znao gde je bila te noći, ne bi morao da je zaskoči u kolima. Pratio je njen trag samo do kola. „Brat ti je osuñen zbog dilovanja“, rekao je, ponovo je podstaknuvši. „Pa, ne baš. To je bila optužnica, ali slučaj nikada nije stigao pred sud. Savić ga je savetovao da prizna da je kriv za ono za šta ga optužuju. Njegov advokat koga mu je dodelio sud nije se slagao, ali Savić je izgurao svoje. Rekao je da ako moj brat bude pokazao da se kaje, dobiće laku, a moguće je i samo uslovnu kaznu bez zatvora. I tako se izjasnio da je kriv.“ „I?“ Duboko je udahnula. „I dobio je petnaest godina u Džeksonu.“ „Sranje.“ Državni zakon u Džeksonu bio je zatvor sa maksimalnim obezbeñenjem i u njemu su izvršavane smrtne kazne. Tamo su slali samo najteže kriminalce. „Njegovi prethodni prekršaji mora da su bili…“ „To je bilo njegovo prvo krivično delo, Dankane.“ „Zašto onda tako oštra kazna?“ Uperila je pogled u njega. „Zato što, ponekad, neko od Savićevih dilera mora da bude žrtvovan. U suprotnom bi blagost sudije Kejta Lerda postala sumnjiva.“ „Blagost Kejta Lerda?“ Dankanove oči se suziše. „Čekaj, hoćeš da kažeš…“ „Savić i Kejto su partneri. Zajedno rade već godinama.“ To ga je udarilo poput groma. „Lerd gleda kroz prste Savićevim rasturačima.“

176

„I još ga plaćaju za to.“ „Jebem mu mater!“ „Savić ima bezbroj dilera. Ne mogu svi da izbegnu hapšenje. Pa, kada nekoga uhapse i on završi u Kejtovoj sudnici, on obično smućka nešto da bi odbacio optužbe. Ili favorizuje advokata odbrane tokom samog suñenja. Ako ne može da izmuva oslobañajuću presudu, osudi dilera na laku kaznu, ponekad na uslovnu. Uskoro se diler vraća na ulice i zarañuje Saviću pare. Savić isplaćuje Kejta i smatra to cenom što se bavi tim poslom. I svi su srećni.“ „Majku mu njegovu“, ponovio je dovoljno glasno da se dve starije gospoñe koje su šetale pse po nasipu namrštiše. „Bilo nam je ispred nosa sve vreme i mi to nismo videli!“ „Ne osuñuj sebe ni detektive za narkotike“, reče Eliz. „Nikada nije bilo direktnog kontakta meñu njima. Kejto nikada ne pominje Savića. Nikada. Jeste jednom meni, a i to je bilo da bi meni objasnio tvoju provalu besa zbog poništenja suñenja Saviću.“ „Što sada ima mnogo više smisla. Oni su samo glumatali, sve vreme znajući kako će se sve to završiti.“ „Verovatno“, složila se. „Nemoj misliti da grešim, to je veoma uhodana operacija. Niko ne bi ni posumnjao u nameštaljku zato što je Kejto dovoljno pametan da ponekad osudi žrtvenog jarca.“ „Poput tvog polubrata.“ „Koji je shvatio da je žrtvovan i odlučio je da otkrije njihovu igru. Ali pre nego što je stigao, ubili su ga. Bio mu je to tek drugi dan u zatvoru. Umro je ispod tuša…“ „Sa sapunom nabijenim u grlo. Čet Rolins je tvoj polubrat.“ Pogledala ga je iznenañeno. „Znao si ga?“ „O, da“, rekao je napeto. „Nikada ga nisam upoznao, ali sam znao ko je on bio.“ „Imali smo različite očeve, različita prezimena“, objasnila je. „Ali, u svakom drugom pogledu, on mi je bio brat. Savić i Kejto su ga ubili.“ Tiho je rekao: „A ti si se ipak udružila sa Savićem i udala se za Kejta.“ „Sigurno ne zato što sam to želela!“ uzviknula je. „Oni ne znaju za moju povezanost sa Četom.“ Istraživao je njene oči, njen izraz lica, ali tu nije mogao da nañe ni trag obmani. „Okej. Reci mi ostatak priče.“ Zastala je da sabere misli. „Pre nego što su ga otpremili u zatvor, Čet je napisao pismo i dao ga svom advokatu da ga pošalje našoj majci.“ „Vašoj majci? Ne tebi?“ „Da bi mene zaštitio. Znao je da ću, u stvari, ja pročitati pismo. Ako bi neko dolazio da vidi s kim je Čet kontaktirao, našao bi smrtno bolesnu staricu koja nije predstavljala nikakvu opasnost.“ „Bilo je to ispovedno pismo.“ „Da. Objasnio je kako su Kejto i Savić u dosluhu i kako su mu smestili, a i drugima pre njega. Tražio je moju pomoć da ih razotkrijem, ali je naglasio da to mora da bude u potpunoj tajnosti. On je pričao s nekim ljudima, davao naznake…“ „Kojim ljudima?“ „S detektivima odeljenja za narkotike koji su ga uhapsili. Ali se još nije nagodio. Nije mu garantovana nikakva zaštita. Bio je uplašen zato što je znao za druge koji su hteli da ih otkucaju i koji su zbog toga umrli.“ „Koliko dobro ja to znam.“ Zamišljeno je posmatrala jedrilicu koja je klizila pored njih. „Bila sam spremna da napustim sve i otrčim Četu u pomoć, da ja popričam s policijom. Ali čak i pre nego što sam mogla d krenem za Džekson, mama je obaveštena o njegovoj smrti. Tada je već bila praktično u komi. Sumnjam da je ikada shvatila da je umro. Čet je sahranjen bez ikakve ceremonije. Mrzela sam to, ali sam znala da, ako se pojavim i zatražim njegovo telo, nikada neću imati šansu da

177

osvetim njegovu smrt. A bila sam odlučna u tome da se osvetim dvojici ljudi koji su bili odgovorni.“ „Zašto nisi jednostavno odnela Četovo pismo advokatu, federalcima, detektivima sa kojima je on razgovarao?“ „Nisu odmah odgovorili. Očigledno nisu mogli da veruju robijašu koji se izjasnio da je kriv, pa nakon što su ga osudili tvrdio da su mu namestili. Zar bi pismo njegovoj sestri bilo verodostojnije? Da li bi ti poverovao? A i kome sam mogla da verujem? Kejto i Savić bili su kilometrima daleko od zatvorskog kupatila tog dan. Imali su svoje ljude u samom sistemu, ali nisam znala ko su oni. Ako bih nadala dreku, a pri tom ne uspem da ih privedem pravdi, koliko dugo misliš da bih ostala živa?“ Znao je da je u pravu što se svega tiče i to joj je i rekao. Kada se okrenula ka njemu, video joj je suze u očima. „Nije da se nisam bojala smrti. Ali nisam htela da umrem tada. Čet me je voleo i računao je na mene, jer sam vodila računa o njemu od kada se rodio. Zaklela sam se da ću naterati Kejta i Savića da odgovaraju za njegovu smrt, pa makar mi to bilo poslednje.“ Obrisala je suze iz očiju, pa ih zaklonila podigavši ruku. „Postaje vrućina.“ „Potrebno ti je još odeće.“ Ustao je i pružio joj ruku da bi lakše ustala. „Hajdemo u kupovinu.“ Znao je da će, ako se budu dovoljno dugo vozili, naići na Volmart* kad-tad. Vozio je polako kroz zasenčene, slikovite ulice Bjuforta, ne žureći nikuda. „Ovo je divan gradić“, rekla je. „Snimaju mnogo filmova ovde.“ Oduševljavala se time još nekoliko minuta, praktično ne dišući. Kada se konačno smirila, Dankan reče: „Znaš mnogo o tim stvarima. Kako si naučila sve to?“ Pocrvenela je na taj kompliment, ali je odbacila svoje enciklopedijsko znanje. „Usputni detalji o filmovima.“ Nastavila je ispovest pričom o smrti svoje majke. „Zapravo se njen um na kraju predao pre njenog tela. Bilo kako bilo, čim sam to sredila, dala sam otkaz, ispraznila stan i preselila se u Savanu. Osetila sam da su mi veće šanse da se probijem u Savićevom podzemlju nego u Kejtovom društvenom krugu. Čet je spominjao da Savić dolazi u klub 'Belo odelo i kravata?. Zaposlila sam se tamo.“ Dankan je uključio klimu ali je ona spustila prozor i pustila da joj topao vetar duva u lice. „Nikada nisam igrala na bini. Nisam igrala u krilu. Nikada nisam otišla sa mušterijom. Služila sam pića. To je sve.“ „Nisam pitao.“ „Ali i se zapitao. Svi se zapitaju.“ Nakon pauze koju je provela duboko u mislima, nastavila je: „Neki klijenti, bio bi iznenañen, bili su veoma ljubazni. Dragi. Skoro… ne znam, posramljeni ili kao da su se izvinjavali. Naravno, drugi su bili bučni i pijani, odbojni i vulgarni. Mrzela sam ih. Ali ostala sam i na kraju sam privukla Savićevu pažnju.“ Pogledala ga je. „Ne na način na koji ti misliš.“ „Dopala mu se tvoja pamet?“ upitao je sarkastično. Meko se nasmejala. „Zapravo, jeste. Klub radi skoro isključivo putem keša. Menadžer je trpao sebi stotine dolara u džep za veče, i to niko nije primetio. Dala sam mu izbor: da preda voñenje knjiga meni ili da njegovu proneveru otkrijem Saviću, koji je u stvari partner u senci. Menadžer kluba je bio glup, ali ipak dovoljno pametan da shvati da neće živeti dugo ako Savić sazna da ga ovaj potkrada. Prva opcija bila mu je prijemčivija. Tako da je otišao kod Savića sa molbom da uposli asistenta i rekao mu da se čini da imama dara za rukovanje

* eng. Wal-mart – lanac hipermarketa u SAD.

178

novcem. Kada sam preuzela dužnost, našla sam načina da smanjim troškove i povećam zaradu.“ Dankan je stao na semaforu i primetio kako s čežnjom posmatra grupu dece na igralištu. Sačekala je zeleno svetlo da bi nastavila. „Na kraju sam zaslužila Savićevo poštovanje i poverenje. Koliko god Savić nekome verovao. Ja njemu sigurno nisam, i prezirala sam ga zbog onoga što je uradio Četu. Jedva sam mogla da budem u njegovom prisustvu, ali on se bar ne krije. Sa savićem znaš na čemu si. Nasuprot njemu, Kejto sedi u onoj sudnici svakog dana i sudi drugim ljudima. On nosi odoru. On udara čekićem. On izgleda strogo, i mudro, i pravedno, zastupnik zemaljskih zakona, božjih zapovesti. Njegova licemernost je ogavna. Za mene, on je taj koji je mnogo krivlji od njih dvojice.“ Dankan je pronašao Volmart i stao na parking, ali nisu izlazili iz kola. „Hvatanje Savića će ti sada biti lak posao“, rekla je. „Nekako sumnjam u to.“ „Ali, ovog puta imaš svedoka“, suprotstavila mu se. „Videla sam ga kako je počinio hladnokrvno ubistvo.“ „Napolijevo“, rekao je. „Ispričaj mi ponovo šta se desilo na mostu.“ „Zaboravila sam gde sam stala.“ „Počni od onda kada si uspela da Napoliju otmeš pištolj.“ „Istrgnula sam mu ga iz ruke i bacila preko ograde u reku.“ „Hah.“ „Šta je?“ „Ništa“, rekao je. „Samo sam se zapitao…“ „Šta?“ „Zašto ga nisi tim pištoljem ubila?“

179

Dvadeset peto poglavlje Uvredila se, a oči su joj besno blesnule. „Upucala sam Trotera zato što mi nije dao nikakav izbor. Pucao je prvi. Ali imala sam Napolijev pištolj. Misliš li da sam upucala nenaoružanog čoveka? Čak i sada misliš da sam sposobna za tako nešto?“ Skrenuo je pogled. „Nazad na most, pobegla si trčeći.“ „Odgovori mi, Dankane.“ Odgovorio joj je na isti način. „Odgovoriću na tvoje pitanje kada ti budeš odgovorila na sva moja.“ Posmatrala ga je poduže, ali je zauzdala bes i nastavila. „Spasavala sam goli život. Uspela sam da mu pobegnem, čak i sa jednom sandalom. Kada sam bacila pogled preko ramena, on se okrenuo i trčao nazad prema kolima. Pretpostavljam da je odustao od gonjenja peške i da je planirao da me juri kolima. Tada sam postala svesna drugog automobila koji se približavao.“ „Iz kog pravca?“ „Iz grada. Trčala sam u suprotnom smeru, prema ostrvu Hačinson. Pomislila sam, hvala bogu, pomoć je stigla. Taman sam htela da se okrenem i počnem da mašem vozaču, ali kada su se kola poravnala sa mojima, kočnice su zaškripale, auto je stao i Savić je izašao iz njih. Bila sam zaprepašćena. Nisam očekivala ni u snu da će se on pojaviti. Sakrila sam se u senku kule.“ „Zašto? Savić i ti ste bili prijatelji. Okej, poznanici“, ispravio se kada je video da se sprema da prigovori. „Zašto ga nisi pozvala, potrčala prema njemu mašući rukama?“ Razmislila je o tome, pa polako odgovorila: „Ne znam. Zbog… zbog načina na koji je pričao sa Napolijem. Njegovog izraza lica. To što je uopšte bio tu. Znala sam da to nije bila slučajnost.“ „Koliko ti je vremena trebalo da ti sve te misli proñu kroz glavu?“ „Sekunde. Ali me nisu one odvratile. Instinkt mi je kazao da se ne pojavljujem.“ Razmislio je o tome, pa rekao: „U redu. Nije te video?“ „Nije. Sigurna sam u to, jer bih u tom slučaju bila u mrtvačnici. Prekoračio je preko zidića koji odvaja trake suprotnog smera i krenuo prema mojim kolima, a Napoli je sedeo u kolima nogu izbačenih napolje. Razmenili su nekoliko reči.“ „Šta su pričali?“ „Nisam mogla da čujem. Ali čula sam pucanj iz pištolja. Savić je stajao tamo i zurio u Napolija, pretpostavljam da bi se uverio da je mrtav ili da će uskoro biti. Onda se nagnuo u kola. Tada sam se pomerila. Sišla sam niz merdevine, tu pored kule, i čučnula na tu stvar ispod mosta.“ „Zar se nisi bojala? Bio sam na tim merdevinama. Jezivo je dozlaboga.“ „Nisam baš imala vremena da razmišljam o tome. Više sam se plašila Savića.“ „Okej, dakle, kriješ se ispod mosta.“ „Manje od minuta posle pucnja zatvorio je vrata od kola. Nekoliko sekundi kasnije čula sam da se zatvaraju još jedna vrata. Vrata njegovih kola. Pomislila sam da sam čula kako se odvezao, ali srce mi je udaralo toliko jako da nisam bila sigurna. Nisam mogla tu da ostanem zauvek, rizikovala sam i popela se nazad. Nije bilo ni traga ni glasa, ni Saviću niti njegovim kolima. Otrčala sam do svojih kola, videla Napolija i znala da je mrtav. Nisam se osvrtala više. Nisam ni pomislila da uzmem tašnicu. Pobegla sam.“ Zastala je, udahnula i pogledala ga. „Ostalo znaš.“ „Koliko je sve ovo trajalo?“ Namrštila se dok je razmišljala. „Teško je reći. Činilo se da je trajalo čitavu večnost, beskonačno dugo, ali pretpostavljam da je trajalo samo par minuta, možda tri ili četiri, od onda kada me je Napoli izgurao iz kola do onda kada sam otrčala sa mosta.“ „I nije bilo više ni jednog vozila na mostu?“

180

Odmahnula je glavom. „Zašto nisi pozvala policiju?“ „Već smo o tome pričali, Dankane. Nisam imala dokaza. Nisi poverovao ničemu drugom što sam ti rekla.“ „Zašto si onda sinoć došla kod mene?“ „Nadala sam se da će ti biti drago da me vidiš živu…“ Nije dovršila misao, već je nastavila: „Ali, ni sinoć mi nisi verovao. Nisi, sve dok nisi video telo druge žene u mrtvačnici, telo za koje je Kejto tvrdio da je moje.“ To nije mogao da porekne. Sedeo je mirno za trenutak, razmišljajući. Savić se nagnuo u kola da bi ubacio Napolijeve noge unutra. Uzeo je i Elizin sat, koji je Napoli trebalo da uzme od nje radi kasnije identifikacije. Zatvorio je vrata od kola, vratio se u svoja i odvezao se. Cela ta stvar je mogla da traje devedeset sekundi, a možda i manje. Slagalica je dobijala oblik, ali su neki delovi i dalje nedostajali. „Objasnila si kako si stekla Savićevo poverenje. Kada i kako si se uvukla Kejtu pod kožu?“ „Ne moraš da budeš taktičan, Dankane. Uvukla sam mu se u krevet. Kada nisam uspela da prikupim ništa inkriminirajuće od Savića, razmislila sam kako najbolje da se približim sudiji. Sigurna sam da ste ti i detektivka Bouven čuli neki od sočnih tračeva o našem zabavljanju.“ Nije morao da se trudi to da poriče. „Verovatno je većina istinita“, rekla je. „Namamila sam ga. Morala sam da se udam za Kejta da bih ušla u njegovu kuću, u njegovu glavu. Ali, kao što sam kasnije shvatila, on je vrlo oprezan čovek. Nikada ne ostavlja iza sebe trag povezanosti sa Savićem. Nema poruka, potvrda uplate, potvrda elektronskog transfera, ničega. Dvaput me je u skorije vreme uhvatio kako njuškam po njegovoj radnoj sobi. Veče nakon dodele nagrade. Pa opet, poslednje večeri kada sam bila u toj kući, malo pre nego što si ti zvao i rekao mu da me dovede na ispitivanje sledećeg dana. Sve vreme dok smo bili venčani, pretvarala sam se da patim od nesanice i tako imala izgovor da odem niza stepenice tokom noći dok on spava. Pretražila sam svaku sobu i ormar u toj kući, temeljno, bezbroj puta, uvek oprezna da ne ostavim nikakve tragove.“ „Šta si tražila?“ „Bilo kakvu mrvu dokaza. Ali meseci braka su se pretvorili u godine. Počela sam da padam u očaj misleći da nikada neću naći nikakav dokaz. Toliko sam htela da se sve to završi, pa pretpostavljam da sam postala nemarna usled žurbe. Kejto je počeo da sumnja. Pokušao je to da sakrije, ali mesecima sam imala osećaj da mi je na tragu, da je nekako saznao šta radim. Pomisao na to me je prestravila. On i Savić su nemilosrdni prema svakome ko bi ih razotkrio. Nisam htela da umrem. Ono što je još važnije, nisam htela da omanem. Ali, osetila sam da mi ponestaje vremena. Kada se Troter pojavio, znala sam da je Kejto zadao preventivni udarac.“ „Šta ti je Troter rekao?“ „Znao si da sam to slagala, je l' tako?“ „Znao sam.“ „Troter me je pogledao zapanjen i rekao: 'Oni mi nisu rekli da si tako lepa.'“ Zastala je. Ta izjava je odjeknula u kabini auta. „Kada je to rekao znala sam da nije lopov. Oni su ga poslali da me ubije.“ „Siroti Gari Rej. Izgledala si mu poput proviñenja. Plava i lepa u providnoj spavaćici. Siguran sam da se pitao zašto tvoj muž želi da ubije baš tebe.“ „Kao i ti“, podsetila ga je blago. „Kao i ja.“ „Bio si u pravu što si sumnjao u mene, Dankane. Spolja gledano, moj život izgledao je savršeno. Živela sam život iz bajke, poput Pepeljuge. Ali, u toj kući, kada sam bila sama sa njim, jedva da sam disala. Morala sam da podnosim njegove dodire, a mrzela sam ih. Mrzela sam ga.“

181

Dankan takoñe nije mogao da podnese pomisao da je Kejto dodiruje, tako da je preusmerio svoje misli. „Pribojavajući se onoga što ti znaš ili u što sumnjaš, Kejto je unajmio Napolija da te ubije. Ali, i Napoli je unajmio čoveka da obavi njegov prljavi posao, Trotera, koji je zabrljao.“ „Kejto je očekivao da umrem te noći u radnoj sobi i ostavim ga da na miru nastavi svoj unosan posao sa Savićem, bez ikakvih briga.“ Dankan se zamišljeno čupkao za donju usnu. „jedna stvar mi ne ide u glavu. Savić. Šta je on pomislio kada si se udala za njegovog partnera u zločinu? Zar nije posumnjao da tu nešto nije u redu?“ „Mogao je, ali i ja sam imala preventivu. Kada sam počela da se viñam s Kejtom, otišla sam kod Savića i zamolila ga, kao uslugu meni, da uradi proveru.“ „Šta?“ upitao je kroz smeh. „Da proveri Kejta?“ I ona se nasmejala. „Zamolila sam Savića da sazna ono što može o sudijinom životu. Ima li bivših žena, dece, priznatih ili ne? Zdravstveno stanje, finansijsko stanje, poreske obaveze, takve stvari.“ „I tako stvorila sliku da ništa ne znaš o njemu.“ „Tačno tako. Kada sam to uradila, Savić nije posumnjao da sam bila svesna njihove veze. I da bih ostala sigurna da ne postane sumnjičav, s vremena na vreme sam ga molila za male usluge.“ „Kao što su?“ „Zamolila bih ga da proveri ženu sa kojom je Kejto posebno prijateljski nastrojen. Da li se viñao s nekom iza mojih leña? Zamolila bih ga da ispita kompaniju u koju je Kejto ulagao. Da li je na dobrom glasu? Da li je investicija legalna? Takve usluge.“ Zastala je, pa rekla: „Svoju poslednju molbu uputila sam mu dan nakon Troterovog ubistva. Otišla sam u njegovu kancelariju i zamolila ga da se raspita po podzemlju da li je sudija unajmio nekoga da me ubije. Želela sam da vidim kakvu ću reakciju izazvati. Nije ni trepnuo.“ Dankan se dvoumio da li je zaista veoma hrabra ili da li je njen odnos sa Savićem bio prisniji nego što ga je ona predstavljala. Prokomentarisao je njenu hrabrost. „Nisam bila hrabra, Dankane. Bila sam očajna. Znala sam da će Savić pozvati Kejta čim budem napustila njegovu kancelariju. Nadala sam se da će kad sazna da sumnjam, Kejto odustati od toga da uskoro ponovo pokuša da me ubije.“ „Videla si se sa Savićem nakon tog sastanka, Eliz“, rekao je pažljivo joj posmatrajući izraz lica. „U 'Belom odelu i kravati'.“ „Tako je. Tog dana smo svi bili u kantri klubu. Ti si odbio da mi pomogneš. Pomislila sam… plašila sam se da ćeš me izdati Kejtu.“ „Nisam.“ „To sada znam. Tada nisam. Vratila sam se kod Savića da ga pitam da li je čuo nešto. Da li su moji strahovi bili opravdani? Umirivao me je, jemčio da na ulicama ništa nije čuo osim da me moj muž obožava i da bi radije umro nego dozvolio da mi padne dlaka s glave.“ „I tako te otkačio.“ „Manje-više, jer je znao da će me Napoli uskoro srediti.“ Upitala je: „Kako si saznao za moj sastanak sa Savićem?“ Ispričao joj je za Gordija Baljua. „Saznao sam za njegovo takozvano samoubistvo odmah nakon što je sudija iznebuha stvorio one inkriminirajuće fotografije tebe i Savića.“ Odmahnula je glavom, jer nije razumela. „Pominjao si slike i sinoć. Kakve slike?“ Objasnio je, ali ona je i dalje izgledala zbunjeno. „Pretpostavljam da je, kada me je Napoli pratio po Kejtovom nalogu i pokušavao da me uhvati sa Kolmanom, nabasao na mene i Savića.“

182

„Kladim se da se uneredio u gaće. Slike tebe i Savića bile bi mnogo vrednije tvom mužu nego bilo kakve slike tebe i igrača bejzbola. Te slike tebe sa Savićem bile su Napolijev adut.“ „Kada je stiglo vreme da ga odigra, bio je mrtav.“ „Istina. Njemu nisu poslužile baš najbolje, ali su zato poslužile Kejtu. Upotrebio ih je da ubedi nas, policajce, da si ti lažljivica, spletkaroš, verovatno u krevetu sa priznatim kriminalcem, da si ubila dvoje ljudi i da si, kada si shvatila da je igra gotova, skočila sa mosta. Ubedio nas je.“ „I tebe s njima?“ „Mene pogotovo.“ Dugo ga je posmatrala, pa promuklo rekla: „Da li si zato plakao sinoć? Zato što si mislio da sam mrtva?“ Nije želeo da krene tim putem. Ne sada. „Da li još imaš pismo koje ti je brat napisao iz zatvora?“ „Nalazi se u sefu banke u našem rodnom gradu. Ostavila sam ga tamo pre nego što sam se preselila u Savani. Ja sam jedini korisnik.“ „To je dobro znati.“ Pružio je ruku ispred nje, otvorio kasetu i izvadio naočare za sunce. „Jedna drška je kriva, ali ih ipak stavi.“ „Niko više ne traži Eliz Lerd.“ „Neću ništa da rizikujem.“ Kada su ušli u radnju, dao joj je nešto gotovine. „Shvatam da ovo nije onoliko koliko si navikla da trošiš.“ Popreko ga je pogledala kada je uzela novac. „Hvala ti. Vratit ću ti. Šta ćeš ti da radiš dok sam ja u kupovini?“ „Sedeću tamo u kafiću, piti gazirani sok od jagode i početi da planiram kako ćemo da sredimo te skotove.“ Uzela je kolica i otišla da kupuje. On se zavukao u separe u kafiću, seo da pijucka penušavo piće, dok se zabavljao zamišljajući kako Savića i Kejta Lerda u lancima da odvede na mučilište. Gde god da to mučilište bilo. Ali izvadio je mobilni telefon i pozvao Didi. „Hej!“ uzviknu Didi, očigledno srećna što ga čuje. „Nisam očekivala da ćeš me zvati danas.“ „Šta se zbiva?“ „Kosa mi je kovrdžava. Vorli je kreten. Znaš kako je.“ „ostale stvari.“ „Jesi li jutros slučajno uhvatio konferenciju za novinare sudije Lerda?“ „Mora da sam prespavao“, slagao je. „Čovek je ruina.“ Kopilan je uspeo da prevari čak i Didi, osobu sa najboljim čulom opažanja koju je poznavao. „Raščišćavamo sve to. Dotan je zvanično potvrdio identitet gospoñe Lerd na osnovu zubarskog kartona, pa je uradio autopsiju. Udavila se. I pazi sad, drogirala se.“ „Ma nemoj.“ „Aha. Ako je radila honorarno za Savića, onda je i probala robu. Dotan je našao tragove nekoliko kontrolisanih supstanci, ali je one nisu ubile, tako da je predao telo pogrebnicima, bez pomene gde i kada će sahrana biti održana.“ „Ima li nečega novog o Saviću?“ „Ništa osim onih 'kodak' momenata sa pokojnom gospoñom Lerd.“ „Dohvatio je Gordija.“ „E, što se toga tiče“, rekla je, „zaboravio si da pomeneš to što ste se sporečkali u holu zatvora.“ „Smeo sam s uma.“

183

„Jesi, vraga. Tračevi su stigli do Baraka jutros. U zavisnosti kom izvoru veruješ, ili si bio grub i razmenili ste teške reči…“ „Ili šta?“ „Ili je bilo nasilno, pa ste obojica završili na urgentnom.“ „Je l' zna Džerard?“ „Oprostio ti je. Da je tada bilo ko od nas naleteo na Savića reagovao bi na isti način. Kapetan je poslao nekog da ispita stražare o njegovom ubistvu, ali niko ništa ne zna.“ „Ništa iznenañujuće.“ Srknuo je piće, proračunato odugovlačeći. Kada je osetio da je prošlo dovoljno vremena, rekao je: „Nešto sam razmišljao, Didi.“ „Čekaj, daj da dohvatim olovku i papir.“ Bila je ponovo na vezi za manje od sekunde. „Okej.“ „Proveri, molim te, da li je Majer Napoli imao bilo kakve veze sa Savićem.“ „Misliš, pored onih fotografija.“ „Aha, mislim na lične kontakte. Licem u lice. Mala je verovatnoća, ali nikad se ne zna.“ „Teško da je Napoli u Savićevoj ligi. Sam je to rekao – zašto bi mu bio potreban Napoli?“ „Samo ti pronjuškaj unaokolo, vidi da l' će nešto da iskoči“, reče on. „Počni s Napolijevom sekretaricom. Sarañivaće jer je volela svog šefa i hoće da zna ko ga je ubio.“ „Misliš da je Savić…“ „Rekao sam da su male šanse.“ „Okej, pozvaću sekretaricu. Šta tačno tražim?“ „Nemam pojma. I još nešto…“ Zastao je kao da razmišlja. „Bilo bi korisno ispitati prošlost ljudi koje je Savić ubio. Istoriju Gordija Baljua već znamo. Ali, znamo li nešto o Frediju Morisu i onom Andreu Bonetu kome je kuća odletela u vazduh? Ako budemo zagrebali po prošlosti, možda ćemo naći nekoga ko nešto zna, koje načuo nešto o Saviću oko čega bismo mogli da skupljamo dokaze. Bar da napabirčimo toliko da dobijemo nalog za pretres. Šta misliš?“ Znao je da će ona ovo teško da proguta i mogao je da zamisli nepočupane obrve svoje partnerke kako joj se nadvijaju nad nosom. „Pretpostavljam“, rekla je s očiglednim nedostatkom entuzijazma. „Šta očekuješ da nañeš?“ „Ne znam. I neću dok ne nañem to što tražim.“ Zastao je u još jednoj strateškoj pauzi, pa uzdahnuo. „Oh, ma dobro, pretpostavljam da se hvatam za slamku. Preskoči to. Nastaviću da lupam glavu.“ „Je l' još pada kiša kod tebe?“ „Sunce je izašlo.“ „I ovde. Para se diže sa svega. Previše je vrućina da bi se disalo.“ Nakon efektne pauze, pitala ga je kada će se vratiti. „Za još par dana.“ „Kako se osećaš?“ „Odlično, zapravo. Do kasno sam spavao. Istrčao se jutros. Stvarno sam raščistio stvari. Tada mi je palo na pamet da ponovo proverimo te tipove. Ali ako misliš da to neće biti ni od kakve koristi…“ „Nisam to rekla.“ „Kao da jesi.“ „Ne, bacam se na to“, rekla je gunñajući. „I to je nešto pošto nemamo ničeg novog.“ Računao je na to da će joj biti drago što je tako brzo misli ponovo usmerio na Savića. Osetio se krivim što ju je tako iskoristio. Ali samo malo. „Dobro. Počni sa Fredijem Morisom i kreni unazad. Roditelji, roñaci, bivše žene, devojke, najbolji prijatelji. Možda neko umire od želje da nam se ispovedi.“ „Pričali smo sa većinom ovih ljudi, odmah nakon ubistva.“ „Ne bi škodilo ponovo ih posetiti, proširiti krug.“ „Okej.“

184

Pravio se da ne čuje nevoljnost u njenom glasu. „I ne zaboravi Četa Rolinsa. Onog tipa što je roknut u zatvoru.“ „Smaknuće 'irski izvor'.“ „tako je.“ „To nije bio naš slučaj“, rekla je. „Istraga je voñena u Džeksonu.“ „Pa, možda je detektivima tamo promaklo nešto.“ „U redu. Proveriću.“ Oklevala je, pa upitala: „Jesi li siguran da si dobro?“ „Nikad bolje.“ „Zvučiš čudno.“ „Zevao sam.“ Primetio je Eliz kako se pojavljuje iz prolaza i približava mu se. Vreme je da završava. „U stvari, mislim da ću da odremam“, rekao je Didi. „Ne zaboravi da pozoveš Napolijevu sekretaricu. Kontaktiraj me čim nešto saznaš. Zdravo.“ Pre nego što je Didi mogla da kaže još nešto, zatvorio je telefon i prebacio ga na vibraciju. Ako ga Didi bude zvala, a to ga ne bi iznenadilo, telefon će vibrirati umesto da zvoni. Izvukao se iz separea i otišao joj u susret. Bacio je pogled na stvari u kolicima. „Jesi li našla sve što ti treba?“ „Koga si zvao?“ „Kancelariju.“ „Zašto?“ „Navika.“ „Jesi li razgovarao sa detektivkom Bouven?“ „Dobio sam govornu poštu. Ostavio sam joj poruku da se odmaram i uživam u slobodnim danima.“ „Kada ćeš joj reći da sam živa?“ „Kad provalim sve ovo. Šta si sve kupila?“ Njene oči su još bile uprte u telefon koji je zakačio za kaiš, ali se nasmešila kiselo i odgovorila na pitanje. „Neću izgledati kao iz modnog magazina, ali biću obučena i čista. Je l' sok bio dobar?“ „'Oćeš jedan?“ „Neću da usne i jezik budu obojeni u crveno.“ Obrisao je usta. „Jesu li?“ „Izgledaš ko drakula.“ Nasmejala se glasno. „Možda će se skinuti uskoro.“ Platili su ono što je kupila – Dankan se trudio što je bolje mogao da ne analizira gaćice i prslučiće koji su prolazili kroz skener – i odvezli se prema Ledi Ajlendu. Stali su pored kioska da kupe sveže škampe za večeru. „Umem da prokuvam vodu“, rekao joj je dodajući joj pakovanje kroz prozor. Nakon povratka u kuću, otišli su u šetnju. Dok su besciljno koračali uskim stazama ostrva, koje su podrhtavale na popodnevnoj vrućini, osećao je da treba da se drže za ruke. Ali on nije posezao za njenim, a ni ona njega nije dodirivala. Kada su se vratili u kuću, izvinila se i otišla da se istušira. Dankan je seo na ulazne stepenice u hladovini, obilno se znojeći i govoreći sebi da mu je potrebna samoća da bi isplanirao napad na Savića i Lerda, a zapravo je bežao od zvuka tuša i slike Eliz pokrivene samo sapunicom. Na kraju mu se pridružila, donoseći dve čaše ledenog čaja i miomiris sapuna. Kosa joj je još bila mokra i štrčala je na sve strane. Plave vlasi su počele da se presijavaju kroz smeñu farbu. Uhvativši ga kako joj gleda kosu, smeteno je podigla ruku. „Porašće.“ „Možda bi trebalo da je ostaviš kratku. Izgleda…“ Hteo je da kaže seksi, ali je prepravio u 'privlačno'. Nosila je ono što je nedavno kupila, šorts zelen poput jabuke koji joj je sezao do kolena i belu majicu na kratke rukave, ispod koje se jedva nazirala linija novog brushaltera. Ništa elegantno. Ni najmanje provokativno. Želeo je da pokida sve to sa nje. Zubima.

185

Naglo je ustao, pitao je da li je završila sve u kupatilu i kada je rekla da jeste, otišao je pravo tamo, svukao se i ušao pod tuš. Polica u kabini bila je zatrpana penom za brijanje u pastelnoj konzervi, ružičastim brijačem, šamponom, balzamom za kosu i hidrantnim gelom za tuširanje. Na slavini je visila ona okrugla sunñerasta stvar napravljena od mrežice boje lavande. „Prokleta gomila gluposti“, promrmljao je dok je uzimao običan staromodni sapun. Ali ta ga je prokleta gomila gluposti uzbudila. Nije čak ni odvrnuo slavinu za toplu vodu. Kada je izašao iz kupatila, sedela je na sofi i gledala televizor. „Šta je to?“ upitao je. „Program sa klasičnim filmovima.“ „Ali crnobeli je.“ „Nema veze.“ „Ko je to?“ Popreko ga je pogledala zbog njegovog neznanja. „Natali Vud, pobogu.“ „Aha.“ Seo je na suprotan kraj sofe. „O čemu se radi?“ „Ona i Stiv Mekvin bili su zajedno jedno veče, koga se on jedva sećao, ali je ona ostala trudna. Ona ga pronalazi i moli ga da joj pomogne da abortira – film je sniman kada su abortusi rañeni ilegalno, po budžacima. Stiv Mekvin je nabavio novac da plati, što nije bilo lako, ali je uspeo i sve ugovorio. Samo, kada su došli na ugovoreno mesto – neku jezivu, hladnu, praznu zgradu – nisu mogli da nastave po planu. Ona postaje histerična i počinje da vrišti. On – čekao ju je u hodniku – upada na vrata i dere se na tog što obavlja abortus: 'Ako je budeš pipnuo, ja ću te ubiti.' Onda je drži u naručju dok ona plače. To je moja omiljena scena. Ta, i ona koja ide odmah iza nje kada se voze na zadnjem sedištu taksija, kada je grli i ona mu zaspi na grudima.“ Dankan ju je očarano posmatrao. „Zadivljujuće.“ „To je odličan film.“ „Ne, mislim, ti si. Kako pamtiš sve to? Koliko puta si ga gledala?“ „Sto puta, otprilike.“ Uzela je daljinski i isključila TV, iznenadivši ga. „Zar ne želiš da vidiš kraj?“ „To je bajka. Srećno se završava.“ „Zar ti ne veruješ u srećan kraj?“ Okrenuvši glavu ka njemu, ona reče: „A ti?“

186

Dvadeset šesto poglavlje „Nekada jesam“, rekao je. „Sada više nisam siguran.“ Razočarano je zabacila glavu na naslon sofe. „Nisam siguran ni ja, više. Mislim da sam bila užasno naivna, možda lakomislena.“ Nasmešila se, ali blago samoironično. „Možda sam gledala previše filmova. Moj plan je bio da se udam za Kejta da bih mogla da nañem dokaze protiv njega, koje bih mogla da predam vlastima. Bio bi osuñen i poslat u zatvor. Osvetila bih Četa i Kejtova karijera kriminalca bila bi završena. Ne bi više obmanjivao javnost koja ga je izabrala za sudiju.“ Duboko je udahnula, pa lagano ispustila vazduh. „Onda bih mogla da počnem ponovo. Čist rez. Da počnem iznova neki drugi život.“ Tužno se nasmejala. „Ali nisam planirala ovo. Nisam računala na slučajnost da me on otkrije pre nego što budem razotkrila njegove zločine.“ Gledajući Dankana, rekla je: „Kako će se sve ovo završiti?“ „Još ne znam. Nemam dokaza. Ništa osim tvoje reči protiv njegove, a to nije dovoljno.“ „To shvatam. Usput, ja sam zvanično mrtva.“ „Bićeš zaista mrtva ako Savić ili Lerd shvate da si živa. Ne mogu da te krijem i čuvam zauvek.“ „Četovo pismo?“ Namrštio se. „I dalje nepouzdano. Suviše prostora koji dobar advokat može da iskoristi.“ „Pa, šta ćemo onda da radimo?“ „Prvo, moram da vidim spisak sudskih slučajeva koje je Lerd sudio Saviću. Brojeve tih slučajeva, ko je bio prestupnik, za šta je bio optužen. Za to će biti potrebno malo istraživanja. Delikatnog istraživanja, jer ne želimo da otvorimo karte dok još igramo. Moramo da otkrijemo još žrtvenih jaraca poput Četa. Ako nañemo nekog ko je čamio u zatvoru dovoljno dugo, i postajao sve očajniji svakim danom, možda će biti voljan da se nagodi sa nama u zamenu za smanjenje kazne ili puštanje iz zatvora. Ali, tu taktiku smo već probali.“ „I oni su umirali.“ „I oni su umirali.“ Ustao je i počeo da korača. „Kažeš da nema nikakve papirologije, telefonskih listinga, papirnih računa, otkazanih čekova, bankovnih izveštaja.“ Odmahivala je glavom. „Postoji sef u radnoj sobi, ali Kejto mi nikada nije dao kombinaciju.“ „Zavirićemo u taj sef ako ikada dobijemo nalog za pretres. Ali moramo da dokažemo opravdani razlog za dobijanje naloga. A njegova kancelarija u sudu?“ „Ne bi se usudio da drži beleške o takvim transakcijama u svojoj kancelariji, zar ne?“ „Sumnjam. I opet, trebaće nam nalog za pretres.“ Tresnuo je pesnicom o dlan. „Kako ga Savić plaća?“ „Pretpostavljam da Kejto ima račun u banci negde izvan zemlje. Na Kajmanskim ostrvima, možda. Išli smo jednom na put tamo.“ „Verovatno si u pravu, ali kopanje po takvim registrima uključuje federalce, raznovrsnu birokratiju i pravne…“ Stao je u pola rečenice. „Šta?“ „Pravne procedure“, rekao je odsutno. „Moram o tome još da razmislim.“ „Okej, napraviću večeru. Ti razmišljaj.“ Pokušao je, ali bilo mu je teško da se koncentriše dok je ona poslovala po kuhinji. Sedeo je za stolom, beležnica je bila ispred njega, olovka spremna da zapiše misli. Ali, svašta mu je odvlačilo pažnju. Eliz pokušava da dohvati nešto sa gornje police, pa joj se majica povukla i otkrila deo gole kože. Eliz se savija da uzme cediljku iz donjeg kuhinjskog dela. Elizine grudi u nivou njegovih očiju dok je prolazila pored njega.

187

Njegova isfrustriranost je rasla sa svakim odvraćanjem pažnje i ljutila ga. Na kraju je prestao da se pretvara da radi i samo je sedeo za stolom. Poslužila je večeru. Mora da je osetila mračno raspoloženje koje ga je obuzelo, jer nije pokušavala da započne razgovor. Jeli su u potpunoj tišini. Konačno je rekla: „Dobri škampi.“ „Sveže ulovljeni.“ „Hoćeš još malo francuskog hleba?“ „Ne, hvala.“ „Salate?“ „U redu sam.“ „Jesi li siguran?“ Bacio je praznu ljušturu od škampa u tanjir na sredini stola i ubacio meso u usta. „Aha, a što ne bih bio?“ „Ne znam. Nešto si ćutljiv.“ „Oh.“ Otkinuo je ubrus sa rolne koju je doneo na sto i očistila ruke. „Razmišljala sam danas.“ „O čemu?“ „Razmišljala sam o tome da sam donela Četovo pismo u policiju čim sam ga primila, možda bismo se tada sreli.“ „Ali nisi, zar ne?“ Otcepio je ubrus i obrisao usta. „Umesto toga si se združila sa Savićem i legla u krevet sa Kejtom.“ Pogledala ga je kao da ju je ošamario. Ali, čim se oporavila od bolnog talasa, naljutila se. „Tako je.“ „Da, da, uradila si ono što si morala. Iskoristila si ono što si imala. I svi znamo šta je to. Prvo si to upotrebila na Kejtu Lerdu, pa na meni. Verovatno i na Saviću, iako si to porekla. To je tvoja amajlija. Upali svaki put, je l' da?“ Odgurnula je stolicu. „Umeš da budeš pravi skot.“ Ustao je hitro. „Ali, bar nisam…“ Zaustavio se pre nego što je izrekao ono što je mislio, ali neizgovorene reči su ostale u vazduhu, dok je napetost vladala izmeñu njih. „Nemoj sada da odustaješ, Dankane. Reci. Bar nisi kurva.“ Podigla je svoje pribor za jelo i tanjir i odnela ih do radnog dela u kuhinjici, bacila ostatke u kantu za smeće, s treskom ubacivši ostalo u sudoperu. On je učinio isto. Pazili su da se ne dodirnu, pa čak ni da se pogledaju. Sve do trenutka kada su završili pospremanje, on se kajao zbog svojih reči. Pažljivo je presavio krpu za brisanje, pa je nekoliko sumornih sekundi posmatrao izbledele pruge utkane u muslin, nemo proklinjući sebe zato što se poneo poput kretena i licemera. Okrenuvši se prema njoj rekao je: „Umoran sam. Zabrinut sam. Napor me je sustigao. Nisam mislio ništa od onoga što sam izrekao.“ „O, jesi.“ „Eliz.“ Odmakla se od ruke koju joj je pružio. „Ne želim više o tome da pričam. Muka mi je od toga. Svega.“ Izraz njenog lica bio je hladan, maska koju mu je pokazala na dodeli nagrada. Bez živosti ili uzbuñenja zbog sentimentalnog, romantičnog filma. Bez nade u srećan kraj. Bez reči, otišla je u spavaću sobu i zalupila vrata za sobom. Probudio ga je zvuk ptica koje su čavrljale negde u blizini. Bilo je veoma rano. Sunce još nije bilo potpuno izašlo. Retko kada se budio da bi gledao izlazak sunca, ali zaspao je neobično rano. Pošto je pokušao da se izbori sa zbrkanim mislima i protivrečnim osećanjima, odustao je i pustio da mu se oči same sklope. To je poslednja stvar koje se seća. Spavao je kao zaklan, ništa ne sanjajući.

188

Odbacio je lagano šareno ćebe i ustao, istežući zgrčene mišiće. Pomislio je da ode na trčanje dok je još bilo relativno hladno, ali je odlučio da i dalje nije dovoljno budan. Sačekaće malo, pa će onda otići. Kada Eliz ustane. Vrata spavaće sobe bila su zatvorena, kao i sinoć kada je nestala iza njih. Navukao je farmerke. Bio je u kupatilu i savesno spustio dasku. Pitao se šta ljudi rade u ovo doba jutra ako ih nisu pozvali na posao ili nisu vežbali. Čitali novine? Gledali jutarnji program? Nije imao novine i nije hteo da uznemirava Eliz uključenim TV-om. Kafa. Napraviće kafu i neće staviti ogromnu količinu same kafe. Ali na pola posla ruke mu stadoše. Zagledao se kroz prozor iznad sudopera. Površina vode bila je ravna ovog jutra, skoro poput stakla, uznemiravali su je samo talasići usamljenog ribarskog brodića. Zašto se toliko razbesneo na nju sinoć? Da je Eliz uspela da skupi dokaze protiv Lerda i Savića, da li bi se i tada poneo poput skota i osudio je kao što jeste? Ili bi uzdizao njenu hrabrost, hvaleći je što je podnela tako veliku žrtvu kao što je njena lična sreća? Zar ju je stvarno krivio što nije uspela tamo gde ni on nije mogao da uspe? Sa svojom obukom i diplomom, sa podrškom policije iza sebe, nije uspeo da privede pravdi kriminalce. A sebi nije uskratio privatni život da bi to postigao. Eliz jeste. Ali, bio je više ljubomoran nego besan. To je ono što se skrivalo iza svega. Pobesneo je, jer nije mogao da podnese pomisao da je bila sa Kejtom Lerdom. Sa bilo kojim muškarcem. Osim sa njim. Nije ni razmišljao, samo je ostavio filter za kafu i prazan bokal na radnoj površini i otišao do vrata spavaće sobe. Otvorio ih je bez ustezanja. Ležala je leñima okrenuta njemu. Kada su šarke na vratima zaškripale, podigla je glavu sa jastuka, prevrnula se na leña i pogledala prema vratima. Kada ga je videla, uzdigla se na laktove. „Nešto nije u redu?“ „Sve je u redu.“ Bacila je pogled ka prozoru. „Koliko je sati?“ „Sunce još nije potpuno izašlo.“ „Oh.“ I tada je zavladala tišina prekidana samo njihovim disanjem dok su se posmatrali preko polumračne sobe. Dankan priñe ivici kreveta. Mirisala je na toplo i san. Nosila je novu pidžamu koju je kupila juče. Ispod tankog pamučnog gornjeg dela na bretele uzdizale su se njene meke grudi. Rekao je promuklim šapatom: „Jesi li se pretvarala?“ Nekoliko trenutaka gledala je u njega sa omamljenom zbunjenošću, pa su joj se oči razbistrile kada je razumela. „Da.“ Njegovo srce potonu. „Svaki put dok sam bila udata.“ Lagano je odmahnula glavom i promuklo dodala: „Ali ne i sa tobom.“ Udahnuo je duboko, okrepljujuće. Ne prekidajući kontakt očima otkopčao je farmerke i svukao ih, pa iskoračio iz bokserica. Zadigao je lagani pokrivač i ušao u krevet, istegnuvši se iznad nje, zarobivši joj glavu rukama. Spustio je svoje čelo na njeno, i ostao tako, udišući njen miris. „Udata si za njega.“ „Zvanično. Ali ja nisam njegova žena.“ Iskrenula je glavu i svojim usnama dodirnula njegove, iskušavajući ga. Ispustio je neartikulisani zvuk predaje i prepustio se poljupcu. Njegovi prsti bili su zakopani u njenu podrezanu kosu, ali strast je bila nežna, ne uzburkana. Dugo su se ljubili, ponekad strasno i mokro i seksi, ponekad su se jedva dodirivali usnama. Konačno je podigao glavu i pogledao njeno lice, sada rumeno ne smo od spavanja.

189

„Pusti mene…“ Sklonila ga je da bi mogla da svuče majičicu i šorts, pa ga povukla nazad na sebe. Ležali su goli, jedno do drugog i uzdahnuli od zadovoljstva kada su im se usne ponovo spojile. Nastupio je sa žarom, dodirivao ju je po struku, i do vremena kada se dugi poljubac završio, oboje su bili nemirni, željni. Uspravio se da bi je osmotrio. Bila je sačinjena od snova. Lako ju je počešao po stidnim dlačicama jagodicama prstiju, prešao njima oko ravnog pupka da bi kružio oko grudi i smirio se kod jedne. Nežno ju je uhvatio, pa uzeo bradavicu u usta i vodio ljubav s njom. Prekrila je njegovu ruku svojom kao da mu je nudi, dok mu je drugu ruku stavila na potiljak i privila ga uz sebe. Vodili su ga njeni uzdasi, meki jecaji su mu govorili šta joj se dopada, i naučio je na šta je najlepše reagovala kada su se njeni kukovi izdigli i kada je prošaptala njegovo ime. Poljupcima joj je prekrio stomak na putu dole i nosom je dodirnuo po delti meñu njenim butinama. Kliznuo je rukama ispod njenih kukova, podigao je bliže i licem se zaronio u te meke dlačice. Izgovorio je njeno ime, božje ime, reči ljubavi, reči zakletve. Konačno, usana mokrih od nje, podigao se iznad i poljubio je u usta u trenutku kada je penisom ušao duboko u nju. Mislio je da se sećao. Nije. Bilo je bolje od sećanja. Obuhvatila ga je od vrha do korena. Toplo i ugodno. Žena. Eliz. Kada je počeo da se pomera, podigao joj je jednu butinu prema grudima da bi pojačao trenje i njeno zadovoljstvo. Vrhovi njenih prstiju milovali su ga po leñima, spuštali se do njegovih guzova, igrali se sa rascepom meñu njima, dovodeći ga do ludila. Gurao je sve brže, dublje. Želeo je da se uzdrži, da traje. Ali vrhunac je hrlio ka njemu. Kliznuo je rukom meñu njihova tela, i vrhom prsta je milovao u malim, vlažnim krugovima. Njeno telo se istegnu. Izgovorila je njegovo ime i privila ga uz sebe. Ispraznio se u nju sa pomišlju: kako je moglo nešto ovako dobro, ovako savršeno, da bude ikako pogrešno? Ležali su licem u lice, deleći jastuk. Njegov penis ležao je opušten u njenoj ruci, ali svaki put kada je palcem dodirnula njegov vrh, slala je žmarce zadovoljstva kroz celo njegovo telo. „Nisam više mogao da se borim protiv samoga sebe“, rekao je. Pogledala ga je pomalo tužno. „Hoćeš li se posle kajati?“ Zagrlio ju je i privukao k sebi, šapućući joj na uvo: „Ne. Ne. Bez obzira na to šta se desilo, zbog ovoga se nikada neću kajati.“ Poljubili su se. Kada su se razdvojili rekao je zajedljivo: „Jedva sam se usudio da doñem ovde jutros nakon onoga što sam ti rekao sinoć. Zašto mi nisi rekla da se nosim doñavola i da te ostavim na miru?“ „Jer si stvarno mogao to da uradiš.“ „Nisi htela da se nosim doñavola i da te ostavim na miru?“ „Ma koliko besramno zvučalo, nisam.“ Razmenili su pogled pun ljubavi. Njegova ruka bila je smeštena meñu njene butine. Nežno ju je stisnuo. „Ne radi se samo o ovome, Eliz.“ „Ne?“ Odmahnuo je glavom. „Možda prvi put kada sam te video, da. Ali čak i kada sam otkrio ko si u stvari, i kada sam mislio da te više nikada u životu neću videti posle te večeri, ostala si mi u mislim. Proganjala si me. U noći kada je Troter ubijen, shvatio sam zašto, i bilo je više nego očigledno. Izgledala si… usamljeno. Sama. Tužna.“ Dodirnula mu je obraz. „Eto tebe, dokona bogata dama, sa zgodnim, uticajnim mužem koji obožava zemlju po kojoj hodiš. Nije mi bilo jasno zašto bi izgledala tako nesrećno i… evo sada sam našao pravu reč. Uplašeno. Izgledala si uplašeno. Iako sam istraživao tvoj mogući zločin, moj prvi instinkt bio je da ti pomognem.“

190

„Sigurno nije izgledalo kao da hoćeš da mi pomogneš kada sam došla u tvoju kuću onog jutra.“ „Plašio sam se.“ „Mene?“ „Bio sam silno uplašen. Jer i pored svog shvatanja časti, takoñe sam te želeo golu, upravo ovako. Nemoj se smejati. To je veliki problem za pandura.“ „Smejem se samo zato što mi je drago da me imaš golu, upravo ovako. Ali nije da ne pridajem važnost tvom unutrašnjem sukobu. Taj konflikt je merilo toga kakav si čovek. Da se nisi dvoumio zbog mene, ne bih se zaljubila u tebe.“ Odaljio je glavu nekoliko centimetara. Pogledao ju je s pitanjem u očima. Klimnula je. „To sam rekla i one noći u staroj kući. Zar nisi slušao šta pričam?“ „Slušao sam. Mislio sam da govoriš uopšteno.“ „Ne“, rekla je. „Bio si iznenañenje za mene isto koliko i ja za tebe, Dankane. Mislila sam da su godine sa Kejtom uništile taj moj deo. Mislila sam da me nikada više neće privući drugi muškarac. Onda si mi se obratio na onoj večeri i ostavio me bez daha.“ „Ostavio sam te bez daha? Stvarno?“ „Hmm. I činio si to svaki put kada sam te videla nakon toga. Očajno sam želela da mi pomogneš, Dankane. Ali sam podjednako očajno želela da budem sa tobom.“ Nagnula se napred i poljubila ga u grudi, s ljubavlju ga gricnula za grudni mišić i jezikom učinila nešto neverovatno njegovoj bradavici. Otvrdnuo je u njenoj ruci, ali se odmakao od nje. „Ne možemo“, rekao je hrapavo. „Već smo dva puta izazivali sudbinu, a ja nemam šta da upotrebim.“ Poput oblaka koji prelazi preko sunca, tuga zatamni sjaj u njenim očima. „Nije važno.“ Zastala je i duboko udahnula. „Kejto mi je odmah stavio do znanja da ne želi decu. Insistirao je da podvežem jajnike pre nego što se venčamo.“ Dankan je ležao potpuno miran, upijajući to. „Pristala sam, jer sigurno nisam želela njegovo dete. Nisam razmišljala dalje od osvete. Mislila sam da je biti bez dece mala cena koju mogu da platim.“ Suza joj je kliznula iz oka i skotrljala se niz obraz. Dodirnula mu je usne. „Možda sam pogrešila.“ Privukao ju je sebi. Dok ju je ljuljuškao u naručju i pritiskao joj obraz uz obraz, pomislio je da će možda morati da ubije Kejta Lerda. Prepoznajući komplikovano klasično delo koje je svirao na klaviru, Eliz se nasmešila čak i pre nego što je otvorila oči. On nije svirao 'ponekad', kao što joj je rekao. Ako je tako iskusno svirao Mocarta, svirao je često. Šta još nije znala o Dankanu Hačeru? Znala je d je odličan ljubavnik. Mišići su je boleli, ali ugodno. Vodili su ljubav satima, napuštajući jedno drugo samo zbog zov prirode i jednom zbog čaša hladne vode, koja su popili samo da bi se osvežili pre nego što su se ponovo prepuštali zadovoljstvu. Dosta su razgovarali, nešto od toga bilo je bezbrižno zadirkivanje ljubavnika. Razmenjivali su reči, one činjenice koje su novi ljubavnici nalazili tako opčinjavajućim pri sve dubljem upoznavanju. Ipak, veći deo razgovora bio je mnogo ozbiljniji. Bila je ogorčena svaki put kada se pomenulo Kejtovo ime, ali je osetila Dankanovu želju da uzvrati snažno i brzo.Iznosio je planove. Slušala je, prigovarala, naglas poželela da jednostavno mogu da pobegnu zajedno, i ostave Kejta i Savića njihovom ñavolu. Ali on nije mogao da okrene leña svojim odgovornostima. Ona nije mogla da se odrekne svog zaveta da osveti Četa. Ovo su oboje znali. Znali su i da možda neće preživeti neizbežni obračun. Ovaj strah je ostao da lebdi u vazduhu, stvaran i moćan poput njihove želje. Nesigurnost njihove budućnosti

191

povećala je žar s kojom su vodili ljubav. Gladno su se voleli, a njihova strast imala je nijansu očaja. A postojalo je još nešto. Koliko je ozbiljan bio njen strah da će ga izgubiti, toliki je bio i strah da je u duši još gajio sumnje prema njoj. Jednom kada se povukla, on ju je pogledom fokusirao, dahćući: „Zašto si stala? Mislim, ako želiš da staneš, u redu je. Ali zašto si počinjala ako nisi…“ „Želela sam.“ „Okej.“ Njegovo pitanje je i dalje bilo tu. nije htela da mu sretne pogled sve dok nije spustio ruku na njen obraz i naterao je da ga pogleda. „Zbog onoga što si rekao sinoć, Dankane. Neću da misliš da sam bila ovakva sa njim. Nije bilo isto.“ „Eliz“, rekao je kroz tihi jecaj. „“Ovde si. Sa mnom. Sada. To je sve što mi je važno.“ Oslobodila se da ga voli onako kako je želela. Postalo joj je toplo kada se setila kako senzualno je produžavala njegovo zadovoljstvo, kako je jeknuo njeno ime dok joj je rukama obavio glavu, kako je nabrekao i postao tvrd pre nego što ga je njen jezik gurnuo preko ivice i tada svršio. Tada ju je povukao na sebe, leñima je legla na njegove grudi. Poljubio joj je vrat. „Odmori se“, predložio je pospanim glasom. Obgrlivši je rukom joj je pokrio dojku. Ležali su mirno neko vreme, a onda je on lenjo očešao njenu bradavicu vrhovima prstiju. „Kako misliš da se odmorim kada radiš to?“ „Izvini.“ Ali njegova ruka je odlutala dole do njenog kuka, duž butine, meñu njih. Kada je gurnuo prste u nju, s uzdahom je izgovorila njegovo ime. „Psst“, rekao je. „Možeš da zaspiš, ako hoćeš.“ Pokušavala je. Oko šezdeset sekundi. Onda je promrmljala: „Ne pomeraj palac.“ „Okej.“ Ali naravno da je nije poslušao i ubrzo je stiskala njegovu ruku u naletima snenog, ali sveprožimajućeg orgazma. Stišao se i ona se opustila pored njega, šapćući: „Prevarantu.“ Njegovo kikotanje je poslednja stvar koje se sećala pre nego što je utonula u san. Pitala se koliko dugo je spavala. Pogledavši kroz prozor, pretpostavila je po položaju sunca da je sredina popodneva. Dok je izlazila iz postelje, završio je Mocartovu sonatu u C duru i počeo drugi klasični komad. Posle prvih tonova, prepoznala je melodiju i srce joj se stegnu. Brzo je navukla pidžamu i otišla do vrata. Tu je zastala da ga posmatra dok su njegove ruke glatko klizile preko dirki, ne izostavljajući ni jednu notu, svirajući istim žarom kojom je i vodio ljubav. Otišla je do njega i provukla mu prste kroz kosu. Okrenuo je glavu i nasmešio joj se, ali je nastavio da svira. „Für Elise“, rekla je. „Za Elizu.“ Uzdigao se u krešendo, ruku i ramena podjednako uposlenih kao i šaka, pa je pustio da tempo i jačina nežno opadnu do poslednjih dirljivih tonova. Sklonio je ruke sa dirki i sklonio nogu sa pedale. Kada je poslednji odjek utihnuo, prebacio je desnu nogu da bi zajahao usku klupu, uhvatio je za bokove i povukao je prema sebi. „Prelepo, Dankane.“ „Ne“, rekao je, milujući mesto izmeñu njenih grudi. „Prelepa Eliz.“ „Ti lažljiva skotino jedna!“ Oboje su se prepali na taj iznenadni i neočekivani glas. Didi Bouven je stajala na ulaznim vratima, besno ih posmatrajući. Žestoko je šutnula vrata i ona se sa treskom zatvoriše iza nje. „Ti sviraš klavir.“

192

Dvadeset sedmo poglavlje „Izgleda da tvoj talent doseže do podizanja iz mrtvih.“ Zvuk klavira ih je sprečio da čuju približavanje vozila i penjanje Didi uza stepenice. Nije to bilo ono što je važno. Ovo bi i ovako bila ružna scena, ali da je Dankan bar bio upozoren na njen dolazak, imao bi par sekundi da se pripremi za neizbežnu buru. Imao bi vremena da obuče pantalone. Ovako kako je, bio je uhvaćen samo u gaćama, a i to je bila čista sreća. Eliz zamače u spavaću sobu i zatvori vrata. Didi ju je ispratila pogledom, pa se ljutito okrenu Dankanu. „Koliko dugo znaš da je živa? Od noći kada je nestala?“ „Od preksinoć.“ Pokušavajući da je smiri, pribrano joj je objasnio kako je našao Eliz u svojoj spavaćoj sobi nakon što ga je Didi dovezla kući iz bara. „Imao sam je na nišanu, Didi, i mislio sve što ti misliš sada. Tada me je Džerard pozvao i rekao mi da je sudija Lerd nedvosmisleno Identifikovao njeno telo u mrtvačnici.“ Eliz se vratila, obučena. Dodala mu je farmerke. Zahvalio joj je i navukao ih. „Da bi ti uradio sudija Lerd mora da bude pokvaren, zar ne?“ „Bio je premoren, pod pritiskom“, usprotivila se Didi. „U svom bolu, napravio je grešku.“ „Nije napravio grešku.“ „Zubarski karton…“ „On je odgovarao lešu. Snimci su možda bili označeni Elizinim imenom, ali to nisu bili njeni snimci.“ Didi je mozgala o tome dok je odmeravala Eliz od glave do pete. „Izgledaš previše rumeno za nekoga ko bi trebalo da je mrtav.“ „Verujem da želiš da jesam.“ Didini obrazi pocrveneše. „Jednostavno ne volim da me neko vuče za nos. I pre nego što je Dankan postao mek u glavi – i tvrd meñu nogama – zbog tebe, ni on nije voleo da ga iko vuče za nos.“ „Dosta je bilo, Didi.“ „Nema šanse“, uzvratila je. „Hoću da znam šta se, kog ñavola, ovde dogaña ili zovem Džerarda i ima da mu kažem sve o ovoj vašoj maloj zaveri, ili šta god već da je.“ „Sve ću ti objasniti ako se smiriš, sedneš i saslušaš.“ Izgledajući nadureno,bučno je odmarširala do sofe i sručila se na nju. Dankan je pomerio stolicu sa naslonom bliže njoj. Eliz je sela na klupu za klavir. Počeo je time što ju je pitao kako ga je našla. „Ako si nas ti našla mogu i drugi.“ „Pozvala sam tvoju majku.“ „Moju majku?“ „Rekla sam joj da si otišao na nekoliko dana hvatanja zjala posle fijaska u slučaju Lerd, o kome je čitala. Ni ona ni drugi ne znaju celu priču“, dodala je bacivši neprijateljski pogled na Eliz. „Rekla sam joj da je nešto važno iskrslo i da moram da te vidim, rekla sam da ne mogu da te dobijem na mobilni, i pitala je da li ima neku ideju gde si mogao da odeš da se odmaraš. Dala mi je broj telefona ovde, ali se niko nije javljao. Ponovo sam je pozvala – sada je i ona brinula. Dala mi je uputstvo i ja sam se dobrovoljno prijavila da se dovezem i vidim kako si.“ „Mogla si da nastaviš da me zoveš na mobilni.“ „Ignorisao si moje pozive.“ „Pozvao bih te.“ Bacila je pogled prema spavaćoj sobi, pa ga pogledala kiselo. „Onda kad stigneš.“ Ignorisao je to. „Da li je iskrslo nešto?“ Izvadila je fasciklu iz svoje prevelike torbe i dodala je Dankanu. „Tvoji predosećaji od juče bili su tačni.“ Eliz je iznenañeno reagovala. „Juče? Kakvi predosećaji?“ „Dankan mi je rekao da proverim par stvari.“

193

Eliz ga pogleda. „Jesi li? Pričao si sa njom juče? Meni si rekao da si joj ostavio poruku na govornoj pošti.“ „Nedužna laž“, priznao je nelagodno. Onda se obratio Didi. „Napolijeva sekretarica?“ „Isplatila se poput blek džeka. Odlično se seća da je Saviću preporučeno poslala koverat. Čak mi je dala i priznanicu, potpisao ju je Savićev sekretar. Onaj tip sa savršenom frizurom i veštačkim trepavicama? Bilo kako bilo, tek Napoli je dao svojoj sekretarici koverat zapečaćen i spreman za slanje, ali ona veruje da su u njemu bile fotografije.“ „Da pogodim“, rekao je Dankan, okrećući se ka Eliz. „Fotografije tebe i Savića. Iste one koje je poslao Kejtu. Sedeo je na dve stolice kao i obično. Osim što je to dovoljno iznerviralo Savića da bi ga ubio.“ Didi je skočila kao poparena. „Izvin'te?“ Dankan se okrenu ka Eliz. „Ispričaj joj.“ Eliz je dala Didi detaljan, ali koncizan pregled dogañaja onoga šta se desilo na mostu Tolmejdž, uključujući to da je videla Savića da je upucao Napolija. Kada je završila, Didi je pogledala Dankana. „Ti veruješ u ovo?“ „Znam da je Napoli bio dovoljno glup da pokuša da ucenjuje Savića.“ Eliz je izgledala i uvreñeno i začuñeno kada je rekla: „Nisi mi verovao do sada? Nisi mi verovao na reč?“ Nije imao vremena da joj bilo šta kaže pre nego što je Didi rekla: „Ima još. Predložio si da proverim prošlost ljudi koje je Savić ubio. Nepotreban posao koji je trebalo da me zaokupira, nema sumnje. Ali, kako se pokazalo, ne i potpuno gubljenje vremena.“ Zastala je, izgledajući samozadovoljno. „Čik pogodi ko je u srodstvu sa Četom Rolinsom?“ „Eliz je njegova polusestra.“ To što je to znao, malo je opustilo Didi, ali je samo povećalo njeno neprijateljsko raspoloženje prema Eliz. „Čula si me kad me je zamolio da proverim Rolinsovu prošlost, pa si stisnula petlju i rekla mu pre nego što sam ja mogla to da uradim.“ „U stvari, Eliz nije čula da sam te zamolio da to uradiš.“ „Zašto si joj tražio da to uradi?“ upitala je Eliz, povisujući glas. „Zašto, Dankane? Ukoliko…“ Njeno neshvatanje se pretvorilo u bes. „Hteo si da budeš siguran da sam govorila istinu“, optužila ga je. „To je to, zar ne? Posle svega, i dalje mi nisi verovao.“ „Zamisli, molim te“, promumla Didi sarkastično. „Stavi se na moje mesto, Eliz“, rekao je. „Morao sam da budem siguran.“ Dugo su se gledali, a on je prvi popustio. Okrenuo se ka Didi. „Šta si još otkrila?“ Pokazala je bradom na Eliz. „Ona i Savić se dugo znaju. Bili su baš prijateljski nastrojeni jedno prema drugome pre nego što se udala za sudiju.“ „Nismo bili prijatelji.“ „Videla sam slike“, rekla je Didi vatreno. „One zbog kojih si ubila Napolija.“ „Savić je ubio Napolija.“ „Kako je to zgodno da možeš sve da svališ na poznato kriminalca“, reče Didi, skočivši na noge. „Ne verujem u tvoju priču šta se desilo na mostu ništa više od tvoje priče da si upucala Garija Reja Trotera u samoodbrani.“ „Istina je, Didi.“ Okrenula se ka Dankanu. „Kako možeš…“ „Sedi dole.“ „Ona…“ „Sedaj!“ Sačekao je da se ponovo smesti u sofu, iako se još pušila od besa. „Troter te noći nije bio tamo da opljačka njihovu kuću. Bio je tamo da ubije Eliz. Bio je plaćen da je ubije. Njen muž ga je unajmio.“ Njena zaprepašćenost bila je očigledna dok je skretala pogled sa Dankana na Eliz, pa opet na Dankana.

194

Iskoristivši to što je ostala bez teksta, on reče: „Sećaš se one večeri 'Kod Smitija', kada sam ti rekao da je Eliz došla kod mene sa pričom u koju nisam verovao?“ „To je ta priča?“ upita Didi frkćući od neverice. „Sudija je unajmio Trotera da ubije njegovu prelepu trofejnu ženu? Koliko puta ti je popušila pre nego što si poverovao u to?“ Čuo je Elizin uzdah ogorčenja, ali je ostao koncentrisan na Didi. Sa više obuzdavanja nego što je mislio da ima i više nego što je njegova partnerka zasluživala, rekao je: „Hoćeš li da čuješ celu priču ili ne?Ako hoćeš, izvini se Eliz. Ako nećeš, vrati se tamo, a ja ću naći drugog partnera.“ „Partnera? Ako se budeš udružio sa njom, bićeš srećan ako budeš imao posao.“ Ustao je. „Umeš sama da izañeš.“ „Okej, okej“, reče Didi. „Hoću da čujem priču.“ Uporno ju je gledao, podsećajući je na uslov pod kojim će čuti priču. Uzdahnula je, pogledala Eliz i promrmljala reči izvinjenja. Dankan se vratio u svoju stolicu i počeo sa pričom. Trebalo je njemu i Eliz pola sata da sve objasne. Didi je često postavljala pitanja, pitanja koja je Dankan očekivao, jer ih je i sam postavljao. „Ko je mrtva žena u mrtvačnici?“ „Moja pretpostavka je da je to Lusil Džouns“, odgovorio je. „Bila je slične visine i težine. Na papiru, njen i Elizin fizički opis mogao je biti zamenjen. Savić je morao da je se otarasi. Lerdu je trebao leš da bi ja zatvorio slučaj. Savić je rekao Lerdu za prepoznatljiv mladež. Sve što je trebalo da uradi bilo je da se pretvara da je prepoznaje, i niko mu ne bi protivrečio.“ Osim tebe. To je govorio Didin pogled, ali ništa nije rekla naglas. „Nekoliko dana nakon Elizinog nestanka, njeno telo se nije pojavljivalo na površini vode, i Savić i Lerd mora da su postali nervozni. Savić misli: ovo je srećna okolnost. Imam ženu čije će ubistvo poslužiti za dve svrhe. Tako je udavio Lusil Džouns u reci, verovatno je vezao za nešto da ne izroni nekoliko dana, i kada su je našli, bila je u užasnom stanju i mogli su da je identifikuju samo po mladežu i zubarskom kartonu.“ „DNK.“ „Mogao je da sačuva vlasi kose, koje bi Kejto Lerd dostavio Dotanu s rečima da su sa Elizine četke za kosu. Eliz je napustila kuću te večeri bez ikakvog nakita, što je za njih bila srećna okolnost. Manje detalja o kojima treba voditi računa.“ „A šta je sa njenom odećom?“ „Eliz je nosila majicu bez rukava i suknju koju je sudija doneo kući te večeri kao poklon. Nabavili su još jedan komplet. Možda ih je Lusil Džouns sama kupila.“ „A šta bi se desilo da je Napoli gurnuo gospoñu Lerd u reku, ili da je ona skočila? Zar se nisu bojali da će se pojaviti dva tela?“ „Lerd bi prepoznao koje god da se pojavilo prvo, i mi bismo zatvorili slučaj. Onda bi, ako bi drugo telo izronilo, to bilo telo prostitutke i narkomanke Lusil Džouns. Ili bi Eliz bila identifikovana kao N. N. osoba. U svakom slučaju, niko ne bi tražio Eliz Lerd, sudijinu ženu. Bila bi mrtva, muževljeva identifikacija i podaci iz zubarskog kartona učinila bi slučaj završenim, i bila bi verovatno kremirana.“ Didi je grickala unutrašnjost obraza, gledajući ih naizmence dok je pokušavala prihvatiti činjenice kao i hipoteze. Ustremivši se na Eliz, rekla je: „Udala si se za njega sa nadom da ćeš skupiti dokaze koje bi mogla da odneseš okružnom tužiocu i raskrinkaš njega i Savića. Jesam li dobro shvatila suštinu?“ „Da.“ „Pa gde su ti dokazi?“ „Da sam ih imala, Kejto bi već bio u zatvoru. Ništa od ovoga se ne bi desilo.“ Didi ju je pogledala sa nevericom. „Hoćeš da kažeš da nakon skoro tri godine života sa tim čovekom, nisi uspela da sakupiš nijedno parče papira, ne snimiš nijedan razgovor, ništa?“ „Da sam imala nešto, ne bih ostala sa njim.“

195

„Aha, to je tako užasno mesto u koje te je smestio. Mogu da vidim kako ti je grozno bilo tamo.“ Eliz je ustala sa klupe i obrušila se na nju. „Ja mrzim Kejta Lerda. Ubio mi je brata ne razmišljajući, kao da je spljeskao muvu. I morala sam da spavam sa njim. Da se pretvaram da vodim ljubav sa njim. Godinama“, rekla je glasom koji je podrhtavao. „Ali imala sam volje to da uradim ako, na samom kraju, Kejto plati.“ „Okej, okej, ukapirala sam“, reče Didi. „Ali, imam samo još jedno pitanje. Zašto se tvoj muž mučio da unajmi Napolija? Ako je bio toliko gadljiv da te sam ubije, zašto nije zamolio svog ortaka Savića da to uradi?“ „Razmišljao sam o tome“, reče Dankan. „Savić bi bio ekspeditivan i temeljan. Ali dok bi Elizino telo još bilo toplo, Majer Napoli bi ispuzao na svetlost dana mašući tim fotografijama Eliz i Savića ispred nosa svakog novinara na istočnoj obali. Izblebetao bi o njenoj vezi sa Kolmanom Grirom, o tome kako ga je Kejto unajmio da je prati. Kejta bi ispitivali i morao bi da odgovara na sva pitanja. A morao bi i Savić. Ali tim što je upotrebio Savića, Kejto je uspeo da bude prikazan kao žrtva. Otarasio se i Eliz i svog ucenjivača.“ Didi ustade trljajući čelo. „U redu, shvatila sam veliku zaveru, ali gde smo tu mi?“ Dankan klimnu prema Eliz. „Imamo svedoka Napolijevog ubistva.“ „Uozbilji se, Dankane. Ona nije verodostojan svedok.“ „Imamo zvaničnu priznanicu za koverat koji je Napoli poslao Saviću. To je direktna veza.“ „To i dalje ne stavlja Savića na most te večeri. Još manje imamo sudiju Lerda. U stvari, nemamo dokaza da je kriv za bilo šta osim što je pogrešno identifikovao telo, što se može pripisati konfuziji zbog krajnje žalosti i zbrkom u zubarskoj ordinaciji.“ Okrenula se ka Eliz i upitala: „Koliko dugo nameravaš da se praviš mrtva?“ „Sve dok mi ne bude išlo u prilog da se pojavim.“ „U meñuvremenu“, reče Didi Dankanu, „hoćeš li ti da ostaneš ovde i igraš se doktora sa njom?“ Ton njenog glasa mu je vreñao uši, ali je zbog uštede vremena i živaca odlučio da ne komentariše. „Eliz i ja smo smislili gomilu planova i sve ih odbacili.“ „Raspravljao si o policijskoj strategiji sa njom?“ Ignorišući omalovažavanje, Eliz reče: „Palo mi je na pamet da možda nisam našla nikakve dokaze, jer jednostavno ne postoje.“ „Misliš da Savić vodi njihove knjige?“ upita Dankan. Slegnula je ramenima. Osetio je poznato golicanje u stomaku koje mu je reklo da ima nečega u njenim rečima. Ugrizavši se za donju usnu, počeo je da se šetka. „Ako dohvatimo Savića, Lerd će pasti kao posledica svega.“ „Zašto tako misliš?“ upita Didi. „Da, Dankane, zašto tako misliš?“ upita Eliz. „Kejto neće tako lako 'pasti'. Neće se okliznuti i napraviti grešku. Nije to uradio za sve vreme koje smo bili u braku, pa neće ni sada.“ „Nekako ćemo ga dohvatiti.“ „Nekako, ali kako? Nisi ga dohvatio za Četovo ubistvo. Izvukao se. Da sam poginula, bilo u njegovoj radnoj sobi bilo na mostu, izvukao bi se i u tom slučaju.“ Iznervirano je pogledala Dankana i Didi. „Nije li tako?“ Niko od njih dvoje nije poricao da je više nego verovatno u pravu. „Izvukao bi se“, rekla je nepokolebljivo. „Oboje to znate, a znam i ja.“ „Smisliću nešto“, rekao je. „Ali šta?“ „Još ne znam.“ „A kada ćeš znati?“ „Čim budem mogao.“ „Moram da ostanem mrtva u meñuvremenu?“ „Ne znam, Eliz. Smišljam.“

196

„On mora biti priveden licu pravde, Dankane.“ „Slažem se.“ Rukom je presekao vazduh kao da želi tako da zaustavi njenu sledeću primedbu. Stišavajući glas, rekao je: „Ali od dve ribe, Savić je veća. Ako bismo privoleli sudiju da nam pomogne da sredimo Savića…“ „Kako ćeš to da izvedeš?“ Naglo promeni izraz lica. Udaljavajući se od njega, rekla je: „Molim te, nemoj da mi kažeš da ćete biti blagi prema Kejtu ako vam u zamenu bude izručio Savića.“ Odvratio je pogled od nje. „Mislim da nećemo morati da idemo toliko daleko.“ „On nikada neće priznati.“ „Zavrnuću mu ruku.“ Slabašno se nasmešio, ali Eliz nije bila zabavljena. „Vidi“, rekao je, a strpljenje ga je izdavalo, „hoću da izbijem priznanje iz skota. Imam više od jednog razloga da mu uteram, ali…“ „Nadam se da ne misliš bukvalno“, rekla je Didi. Prasnuo je okrenuvši se ka njoj: „Ne moraš da poñeš sa mnom.“ „Šta? Ovo je postalo lično? Više se ne radi o sprovoñenju zakona, nego o njoj?“ Ovo je bilo drugi put da je Didi upotrebila zamenicu misleći na Eliz, što je zvučalo omalovažavajuće u oba slučaja. „Ja sam pandur“, rekao je napeto. „Kejto Lerd je učestvovao u zaveri u kojoj su jednog čoveka udavili sapunom. Ako ode u zatvor, moj posao će biti obavljen, i moć ću mirno da spavam.“ „U njenom krevetu.“ Tišina koja je usledila iskrila je od besa. Niko nije progovarao ni reč nekoliko trenutaka, kada Eliz reče: „Mislim da ne moraš fizički da se obračunavaš sa Kejtom. Kada me bude video živu, on će…“ „Ti ostaješ ovde.“ Okrenula se prema Dankanu. „Hoću, malo sutra.“ „Ostaješ ovde, Eliz. Ovde te niko neće naći, na sigurnom si, sve dok Kejto Lerd i Savić ne budu iza rešetaka.“ „Ali…“ „Nema ali“, rekao je tvrdoglavo. „Ne mogu u isto vreme da se bakćem sa ovim i da te štitim.“ „Moram biti tamo kada Kejto shvati da je uhvaćen“, uzviknula je. „Hoću da mu vidim izraz lica. Čekala sam godinama da osvetim bratovljevu smrt. Niko mi neće oduzeti to zadovoljstvo.“ Tvrdoglavo je odmahnuo glavom. „Imaćeš svoj dan na sudu. Obećavam. Ali moraš da ostaneš u pozadini za sada i da pustiš nas da nastavimo.“ Bila je na ivici da nastavi da se raspravlja kada je dodao: „Ako ti se nešto desi mi smo ponovo u buli, i nikada ih se nećemo dokopati. Ti si ključni svedok u slučaju protiv Savića. Podjednako ključan protiv Lerda za ubistvo Četa i za sve ostalo što je uradio. Ostaješ van vidokruga sve dok ne doñe vreme da aktiviramo zamku. Žao mi je, Eliz, ali tako mora da bude.“ Didi je njegov razgovor sa Eliz slušala u tišini i sa očiglednim zadovoljstvom. Konačno je progovorila. „Teško mi pada da ja budem ta koja će vas obavestiti da još nemamo zamku koju bismo aktivirali.“ Izneo joj je svoj plan u kratkim crtama. Reagovala je bez ikakvog entuzijazma. „Ne znam, Dankane. Nemam dobar predosećaj.“ „Rukavice moraju da spadnu, Didi. Juče sam shvatio da nikada nećemo uhvatiti te tipove slepo se pridržavajući zakonskih metoda. Ne možemo da igramo po pravilima i da očekujemo da ćemo ih osuditi. Oni znaju sve rupe u zakonskom sistemu. Znaju kako da pobede sistem. Jedini način na koji ćemo moći da ih uhvatimo je da rastegnemo par pravila.“ „Kojih pravila?“ upitala je zabrinuto. „Samo kažem…“ Zaćutao je ne ušavši dalje u detalje. „Moraćeš da mi daš malo prostora u manevrisanju. Jesi li za ili protiv?“

197

„Za“, rekla je, ali nesigurno. Onda: „Naravno da sam za.“ Pogledao je Eliz i nežno joj se nasmešio. „Moraš se složiti da je ovo najbolji način.“ To nije bilo pitanje, i tako joj nije ostavio drugog izbora osim da se složi. Posle dugog oklevanja, klimnula je potvrdno. Dankan je odlučio da ostavi svoja kola Eliz. „Koristi ga samo ako moraš“, uputio ju je kada joj je davao ključeve. „Budi u kući što je više moguće. Kada izlaziš, nemoj mnogo da se ističeš. Niko ne sme da te vidi dok sve ovo ne završi.“ S ljubavlju joj je prošao rukom kroz njenu bodljikavu kosu. „Ne možemo da dozvolimo da neko prijavljuje da je video Eliz Lerd, okej?“ „Okej.“ Ponovo je uključio telefon i rekao joj da ako bude zvao, zvoniće prvo dvaput, spustiti, pa ponovo nazvati. „Ne javljaj se ni u kom drugom slučaju. Upotrebi ga samo ako bude hitno. Utuvi to sebi u glavu.“ Dao joj je i rezervni pištolj koji je sakrio iza police za posuñe. „Lako se koristi.“ Kada joj je pokazao kako se koristi, stavio je i dodatnu municiju na dostupno mesto. Kada je konačno došlo vreme da on i Didi krenu, Elizin nemir bio je očigledan. „Plašim se.“ „Bićeš sasvim dobro.“ „Ne plašim se za sebe. Plašim se za tebe.“ „Biću oprezan.“ Ohrabrujući joj je protrljao ruke. „Didi će mi čuvati leña.“ Prošaputala je na ivici plača: „Molim te, čuvaj se.“ „Obećavam. I ti se čuvaj. Ne rizikuj. Ništa. Da li me razumeš, Eliz?“ „Razumem.“ Pripili su se jedno uz drugo dok su delili dug poljubac. Kada su se konačno rastavili, upro je u nju pogled pun značenja. „Seti se svega što smo rekli jutros.“ „Svake reči.“ Dotakao ju je po donjoj usni. „Videćemo se uskoro.“ Onda se naglo okrenuo i izgurao Didi kroz vrata. Razvijali su plan na putu nazad u Savanu. Dok su prelazili most Tolmejdž i skretali prema gradu, Didi je poslednji put pokušala da ga odvrati od izvršenja plana napada sve dok se ne konsultuje sa kapetanom Džerardom. „Opasno je i ludo da ovo radiš sam, Dankane.“ „Nisam sam. Imam tebe.“ „Mogli bismo da povedemo Vorlija, još nekoliko njih koji…“ „Ne. Lerd od mene očekuje najgore moguće Bolje je ako izgleda da sam dogurao do granice, poludeo, totalno odlepio.“ Vozila je neko vreme, pa rekla: „Jesi li apsolutno, stoprocentno siguran da Eliz Lerd nije sve ovo zamesila i tucala te dok joj nisi poverovao?“ Ozbiljno ju je pogledao. „Zbog čega? Sama si rekla da je imala prijatno gnezdo. Zašto bi sve to uništila, osim ako ono što kaže nije istina?“ „Samo kažem da je malo čudno što za sve to vreme koliko je bila udata za Kejta Lerda nije uspela da sakupi nijedan dokaz osim toga da je on privržen muž, primeren grañanin i pošten sudija.“ „Naći ćemo dokaze. Na kraju.“ „Ako ti tako kažeš.“ „Onda kad budemo sredili Savića, sve će biti lako.“ „Gospoña Lerd…“ „Ne zovi je tako.“ „Ona se nije složila s tvojim prioritetima.“

198

„Na kraju jeste. Svrati do moje kuće.“ „Zašto?“ „Moram da se presvučem. Ne želim da se sastanem sa sudijom u majici na kratke rukave i farmerkama.“ „Mi se ne 'sastajemo' sa sudijom, Dankane. Mi ćemo ga oteti.“

199

Dvadeset osmo poglavlje Kejto Lerd se osećao toliko dobro da je jedva uspevao da kontroliše držanje tela i da održi ojañen izraz lica. „Posao je moj lek“, rekao je svima koji su bili šokirani i zabrinuti kada se vratio u kancelariju toliko brzo nakon tragedije koja ga je zadesila. Objasnio je da je uranjanjem u posao što je pre moguće ne samo zaceljivao rane, nego i imao obavezu prema zajednici. Krivični pravni sistem dovoljno je bio natrpan zaostalim poslom. Neće da dozvoli da njegova lična tragedija bude uzrok tome što njegove kolege previše rade. Bla, bla, bla. Ljudi su to progutali. Napuštajući zgradu suda okruga Čatam, mahnuo je obezbeñenju i, zbog njihovog dobra, pretvarao se kao da jedva ima snage da otvori teška staklena vrata. Ali, lako je koračao dok je išao preko parkinga. Sunce je bilo na zalasku. Primetio je da baca dugu i impresivnu senku na pločnik. Zatim se još jedna senka pridružila njegovoj, podjednako visoka, uspravna i impresivna. Istovremeno mu se otpozadi obratio prijateljski glas. „Zdravo, sudijo.“ Okrenuo se u trenutku kada ga je Dankan Hačer snažno uhvatio za nadlakticu. Detektiv se smešio, ali to je bio osmeh lika iz crtića – osmeh vuka kome ništa dobro nije na pameti. „Kako se držite, vaša visosti?“ „Dobro, koliko se može očekivati, hvala na pitanju.“ „Kada je sahrana?“ „S obzirom na okolnosti, odlučio sam da se ide u pogrebni zavod. Obred će se održati bez uplitanja javnosti.“ „Kremiraćete telo?“ „Vaša briga je dirljiva, detektive. Ali, kao što rekoh, ovo je moja lična stvar.“ Hačerov vučje zlokoban pogled nestade. „Ulazi u kola.“ Tokom njihovog razgovora, Hačer ga je praktično vukao ka 'leksus' sedanu, gde je detektivka Bouven stajala i čekala otvorenih vrata, upaljenog motora. „Dobro veče, sudijo.“ „Provalili ste u moja kola?“ „De isturenih usluga koje sada pruža policija“, rekla je. „Vožnja kući veoma važnih osoba nakon napornog radnog dana u kancelariji.“ „Sudija koji je oštar prema pandurima, a mek prema kriminalcima ima poseban tretman“, reče Hačer. Kejto je pokušao da izvuče ruku iz Hačerovog stiska, znajući da je to uzaludno čak i pre nego što je pokušao. Bacio je pogled oko sebe tražeći pomoć, ali parking je bio pust. „Pusti me.“ „Čim uñeš u kola.“ „Izgubićeš posao zbog ovoga, Hačeru.“ „Moguće. Verovatno. Ali ne pre nego što budem na sav glas zapevao, da me svi čuju, tužnu baladu o savezu pokojne gospoñe Lerd i profesionalnog kriminalca Roberta Savića.“ Do sada je to držano dalje od medija. Sudija je hteo da tako i ostane. Prestao je da se opire. „Ah!“ reče Hačer. „Vidim da znaš tu melodiju.“ Pojačao je stisak. „Ulazi sada u kola ili ću da ti polomim ruku, i zapravo ništa me ne bi više obradovalo.“ Hačerove oči govorile su da nije blefirao. Očigledno je i Didi Bouven mislila isto. Zabrinuto je pogledala svog partnera, i možda s malo straha. „Otići ćeš u zatvor zbog ovoga.“ Uprkos pretnji, Kejto je seo na zadnje sedište sedana. Hačer se uvukao za njim. Detektivka Bouven je sela za volan, savesno vezala pojas i odvezla ih sa parkinga. Kejto nije znao da li da mu lakne ili da se zabrine zbog putanje kojom su krenuli. Očekivao je da krenu ili u pravcu njegove kuće ili ka policijskoj stanici. Zapravo, oni su išli prema reci.

200

Nekoliko ulica posle zgrade suda, poznati restorani i prodavnice Market skvera pretopile su se u trošne državne zgrade, skladišta i propale industrijske pogone, od kojih je većina bila prazna i napuštena. Bulevari su se suzili u izlokane ulice u koje su bili utisnuti tragovi guma, sa obe strane oivičene žičanim ogradama sa preprekom od spiralne bodljikave žice. Kola počeše da poskakuju preko pruge. Sa leve strane se nazirao ogromni most Tolmejdž. Iza njega prostirao se kompleks zgrada Lučkih vlasti Džordžije. Kejto je znao da je tamo na kapiji bilo naoružanih stražara, ali to mu je malo značilo na ovoj udaljenosti. U autu je vladala tišina sve dok Hačer konačno nije rekao: „Ovde.“ Detektivka Bouven stade uz ivicu ulice, ali je ostavila motor da radi. Sudija pogleda unaokolo, pa se okrenu prema Hačeru koji je sedeo pored njega. „Veoma upečatljivo.“ „Misliš?“ „Napušteno. Nabijeno pretnjom i naslućujućom opasnošću.“ Nije bio toliko uhapšen koliko je bio iznerviran. I pored toga što ga je maltretirao, Hačer ga neće povrediti. Kako se samo usudio da pomisli da će se izvući sa time što je sudiju Kejta Lerda podvrgao takvom nasilnom tretmanu. Detektiv nije bio samo drzak, već i budala. U svakom slučaju, bilo je vreme da preokrene situaciju u svoju korist. Znalački se osmehnuo Dankanu. „Reci mi. Zadovolji moju znatiželju. Jesi li mi jebao ženu? Ili si samo to hteo?“ Bilo je zabavno posmatrati kako se Hačerov izraz lica zateže i skoro kameni. Kejto se tiho nasmeja. „Nemoj kažnjavati sebe tako oštro, detektive Hačeru. Eliz je imala takav uticaj na većinu muškaraca koje je upoznala. Čak i odlikovani službenik zakona poput tebe nije bio imun na njene čari. Nisi uopšte jedinstven. Nisi ni približno čvrst koliko se pretvaraš da jesi.“ Nije to predvideo. Hačer je reagovao takvom brzinom da on nije ni shvatio šta se desilo sve dok ga iz prepona nije prostrelio zaslepljujući bol i dok nije začuo sopstveni vrisak. „Je l' to dovoljno čvrsto za tebe?“ pitao ga je Hačer dok je nemilosrdno pesnicom uvrtao sudijine testise. Sudija je zacvileo od bola, ne mogavši da zaustavi suze. „Hajde da ti kažem šta me to čini i čvrstim i jedinstvenim, sudijo“, šaputao je Hačer, toliko blizu sudiji da je mogao da oseti njegov vreli, besni dah na svom licu. „Ja sam čovek koji će ti upravo sada otkinuti jaja ako ne budeš sarañivao sa nama.“ Iz daljine, kroz crvenu maglu bola, dolebde glas detektivke Bouven: „Dankane, nemoj…“ „Umukni, Didi!“ lanuo je. „Rekao sam ti da ćemo ovo uraditi onako kako ja hoću.“ „Ali, ne možeš…“ „Mogu. Ja to i činim.“ Njegov stisak se pojačao, još jednom je zavrnuo pesnicu. „Šta hoćeš?“ Kejto nije prepoznao svoj tanak glasić. Hačer postepeno smanji stisak i na kraju ga pusti. „Sada kada imam tvoju punu pažnju, biće ti bolje da slušaš.“ Kejto je pokušavajući da uhvati dah i snagom volje odagna bol, bacio pogled ka sedištu. Detektivka Bouven ih je posmatrala sa očiglednom uznemirenošću. Nije se slagala sa taktikom svog partnera, ali nije htela da ga ljuti tako što bi se umešala. „Mislimo da se baviš prljavim radnjama, sudijo.“ „Šta?“ Pogledao ga je iznenañeno, prebrzo, pretpostavio je, jer se osmeh pojavio na Hačerovom licu. „Mi znamo da si prevarant, samo još ne znamo obim tvoje kriminalističke aktivnosti. I znaš šta? Baš me briga.“ Kejtovo disanje se skoro unormalilo, ali je ipak mislio da je bolje da ćuti, pored svega. „Ne možemo to da dokažemo“, reče Hačer. „Ali, konačno nešto imamo protiv Savića, a njega i hoću.“ Sudija je skrenuo pogled sa njega na Didi, pa nazad na Hačera. „Svi mi hoćemo Savića.“

201

„Drago mi je da čujem da to kažeš. Jer će sutra biti optužen da je sredio Napolija.“ „Majera Napolija?“ Čak i kada je sudija to rekao, zvučalo je da je istinski iznenañen. „O, da. Zaboravio sam da pomenem to“, reče Hačer. „Imamo svedoka koji je video Savića kako ubija Napolija na mostu Tolmejdž.“ „Ti to ozbiljno?“ Pitanje je uputio Hačeru, pa pogledao u njegovu partnerku zbog potvrde. Rekla je: „Veoma je ozbiljan, sudijo. Svedok je takoñe video da je Napoli gurnuo gospoñu Lerd preko ograde mosta.“ „To znači da Eliz nije… nije skočila? Nije sama okončala svoj život?“ „Izgleda da nije“, odgovori Didi. Povio je i spustio glavu, rekavši promuklim glasom: „To je dobro… dobro znati.“ „Savić se pojavio samo što je Napoli završio taj prljavi posao u njegovo ime“, nastavila je Didi. „Izgleda da je Napoli ucenjivao Savića sa onim fotografijama na kojima je bio on sa gospoñom Lerd, istim onim kojim je ucenjivao nju i planirao da ucenjuje i vas. Savić ga je ubio.“ „A kada dovedu tog kurvinog sina u tvoju sudnicu sutra na odreñivanje kaucije“, reče Hačer, „bolje bi ti bilo da budeš strog sudija. To saslušanje treba da odredi ton njegovog suñenja za ubistvo. Ili ćemo početi da tražimo razloge zašto to nije tako.“ „Ne razumem zašto je bilo potrebno organizovati sve ovo…“ Pokazao je na zastrašujući predeo koji se video kroz prozor. „Šta god da je.“ „Jer sam hteo da ti bude jasno da mi je dosta toga da me zajebava pravni sistem – odnosno ti“, reče Hačer. „Prošli put kada je Savić bio u tvojoj sudnici, ti si ga pustio.“ „Bio sam prisiljen…“ „Poštedi me, vaša visosti. Ali, seti se osude koja ti se oseća sada u glasu. To je to. Zvučiš vrlo… pravosudno. Sutra će uskratiti Saviću kauciju. On odlazi u zatvor i ostaje tamo do suñenja. Sredićeš da ti sudiš njegov slučaj. I nemoj da si dao ni njemu ni njegovom advokatu Stenu Adamsu jedno jedino odlaganje. Ni kada se bude birala porota, niti zbog bilo kakvih molbi koje budu uputili, niti da idu u toalet. Ništa im nećeš dozvoliti. Da li smo se razumeli?“ „Nemamo nikakav problem“, glatko je odgovorio Kejto. „U stvari, imamo“, rekla je Didi, bacivši zabrinut pogled prema Hačeru. „Naš svedok nije baš verodostojan…“ „Dovoljno je dobar.“ Kratkoća Hačerovog odgovora efektno ju je ućutkala. „Imamo svedoka. Možemo da sredimo Savića, i ovog puta ćeš favorizirati nas umesto tog skota. Neću da čujem za poništenje slučaja, pa makar porotnici čitali novine i gledali direktan prijenos suñenja preko mobilnih telefona dok sede na mestu gde je porota. Neću biti zadovoljan ničim drugim osim osude i kazne koja će ga strpati u zatvor do kraja života. Preživeću ako ne dobije smrtnu kaznu od porotnika.“ Sudija ih je posmatrao oboje, pa mu se pogled usredsredi na Hačeru. Iako je prezirao tog čoveka, mislio je da bi mogao da ga tu, na licu mesta, izljubi. Praznoglava budala nije shvatala da je time rešila Kejtov problem: kako da se reši svog partnerstva sa Savićem bez bojazni od osvete. Nedavno je došao do zaključka da je njihov dogovor dovoljno dugo tekao svojim tokom. Stekao je gomilu para tim dogovorom, više nego što će moći ikada da potroši, iako će, pokušavajući to, uživati u srećnoj penziji. Iako novac nije bio razlog što je sklopio taj dogovor. Početna draž bila je uzbuñenje koju je donosila tajnost, opasnost da će biti uhvaćen. Voleo je koketirati sa propašću. Ali postalo je gotovo previše lako. Uzbuñenje je izbledelo. Njihovo partnerstvo bilo je izloženost koja više nije bila vredna rizika. Ali, ako bi hteo to da okonča, život bi mu bio u opasnosti. Savić je okončavao partnerstva, a ne njegovi partneri.

202

Savić će biti u zatvoru doživotno, ako ne i pogubljen. Ako bi se žalio i počeo da priča priče o podmićenim sudijama, ko će ga slušati. Svi koji su osuñeni a smrt žale se i prigovaraju, ali niko ne obraća pažnju na njih, posebno kada se žalbe odnose na sudiju koji ih je sudio. Učinio je sve da bi zadržao tmuran izraz lica kada se obavezao. „Savića će sačekati ono što zaslužuje. Pobrinuću se za to.“ Hačer ga je gledao direktno u oči kao da iskušava njegovu pouzdanost. Konačno je,očevidno zadovoljan, bacio pogled ka detektivki Bouven i klimnuo glavom. Bez reči, okrenula je kola i odvezla ih nazad prema zgradi suda. I pored sevajućeg bola u testisima, Kejto je jedva mogao da se uzdrži da ne zapeva. Predvorje je bilo prazno, od Kenija nije bilo ni traga ni glasa. Vrata Savićeve privatne kancelarije bila su odškrinuta. Soba je bila mračna, ako se izuzme mala lampa koja je bacala krug svetlosti na njegov sto. Bio je obuzet papirologijom. Razdeljak na glavi mu je bio toliko precizan da je izgledalo kao da je načinjen skalpelom. Osetivši da nije više sam, posegnuo je ispod radnog stola gde je bio sakriven pištolj, pa podiže glavu i pogleda svog neočekivanog gosta. Njegove blistave oči se jedva primetno raširiše, ali iznenañenje je ubrzo bilo zaklonjeno iza neprobojnog plavog pogleda. Taj pogled je bio poslednja stvar koju su mnogi videli na kraju svojih života. Rekao je: „Čuo sam lift i pomislio da je Keni.“ „Uopšte ne ličim na Kenija.“ Nasmešio se. Zubi su mu zableštali dajući drugu boju njegovom tamnom licu. „Tvoj smisao za humor je nepresušan. Dobar komentar na zagrobni život.“ Eliz guru i otvori vrata i ušeta u kancelariju. „Suviše sam živa.“ „Vidim. I izgledaš srazmerno dobro. Iako ne mogu da kažem da se slažem sa novom frizurom, a i odeća otkriva mnogo za čime bi se žudelo.“ „Ne izgledaš previše šokirano što me vidiš“, rekla je. „Ja se bavim onim što je apsolutno, Eliz. Detalji tvoje smrti bili su površni, spekulativni i nedorečeni. Da li te je Napoli gurnuo sa mosta? Jesi li skočila nakon što si ga ubila. Sve je veoma zbrkano.“ Podigao je ruke. „Ko bi znao u šta da veruje?“ Gledali su nekoliko trenutaka. Konačno, ona reče: „Nisi me ponudio da sednem.“ „Oprosti mi.“ Pokazao joj je da sedne u stolicu okrenutu prema njemu. „Pretpostavljam da sam malkice šokiran. Želiš li nešto da popiješ?“ „Ne, hvala ti.“ Oboje su bili oprezni, radoznali, napeti, jer niko od njih nije mogao da predvidi kako će se ovaj sastanak završiti. Samo je ona znala njegov cilj. „Da li tvoj muž još živi u neznanju?“ pitao je. „Misliš, da li Kejto zna da sam živa? Ne.“ „Shvatam.“ „Ne shvataš ti ništa.“ Sinuo je osmehom. „Istina. Pretpostavljam da imaš dobar razlog što si ostala mrtva. Gorim od nestrpljenja da ga saznam. Gde si bila?“ „Ova poslednja tri dana bila sam sa Dankanom Hačerom.“ Zaprepastio se, pa prasnuo u smeh. „Divno. Prosto sjajno. Poslednji put kada sam ga video, bio je na ivici razuma. Zezao sam ga što je zaljubljen u tebe. Mislio sam da nije uzajamno.“ Rečito je podigao obrve. „Izgleda da sam pogrešio.“ Ponovo se nasmejao. „Mogu da razumem zašto je želeo u tvoje gaćice. Ali da me ubiješ ne mogu da zamislim šta te je kod njega privuklo. Priznajem, poseduje neki životinjski magnetizam. Ta ramena. Kockasta vilica. Ali, on je tako zamorno dobar, Eliz“, rekao je sa trunkom žaljenja.

203

Tada mu se osmeh pretvorio u zmijski. „Ili, bolje rečeno, bio je. Sve dok nije sreo tebe. Nije ni čudo što je počeo da se ponaša iracionalno. Vodio je rat sa svojom požudom, i čini se da je požuda prevladala dužnost.“ Liznuo je usne kao da uživa u ukusu Dankanovog sagrešenja. „Kakav je osećaj, Eliz, da se čovek odrekne svoje duše zbog tebe?“ „Dankan se nije ničega odrekao zbog mene.“ „Sigurno je žrtvovao bar gram ili dva svoje pravednosti.“ „privremeno, možda.“ Spustila je pogled na ruke koje su joj bile sklopljene u krilu. „On više želi tebe nego mene.“ Savić se nagnuo napred, nadlaktivši se na ivicu stola. „Ne pratim te.“ Podigla je glavu i pogledala ga. „Ti si onaj za kim on žudi, Saviću. Niko nema onoliko mesta u njegovom srcu koliko ti. Tamo više nema mesta ni za koga i ni za šta više. Posvetio je svoj život tome da te uništi… na bilo koji način.“ Proučavao ju je na trenutak, pa ustao ka njoj. „Da. Na bilo koji način. Ustani, Eliz.“ Učinila je kako je tražio, oklevajući i, pretpostavljajući razlog tog zahteva, raširila ruke. „Misliš da me je Dankan poslao ovamo? Ubio bi me da zna da sam ovde.“ „Oprosti mojoj sumnjičavoj prirodi.“ Pretresao ju je, pa podigao majicu da bi proverio ima li sakriven mikrofon u grudnjaku. Hladno ga je posmatrala dok ju je on pritiskao rukama. Na licu mu je blesnuo osmeh, pa je spustio majicu i vratio se u stolicu za stolom. „Nisu za mene novosti da Dankan Hačer ima vlažne snove o mom hapšenju.“ „Ali sada ima način i da to ostvari.“ „O?“ „Preživela sam Napolija i uspela živa da siñem sa mosta one večeri…“ Pošto je to bilo očigledno, pun nade je iščekivao ostatak priče. „Ali ne pre nego što sam videla tebe kako iz blizine pucaš pravo u njega.“ „Aaahh.“ Naslonio se nazad na stolcu, praveći se da uopšte nije iznenañen ovim hrabrim razotkrivanjem. „Na osnovu mog svedočenja, Dankan je na putu ovamo da bi te uhapsio.“ „Jeste?“ „Sada je sa Kejtom, preti mu odmazdom ako te bude pustio da išetaš iz sudnice kao slobodan čovek. Onda dolazi po tebe.“ Savić je držao svoj pogled usredsreñen na nju dok je mozgao o onome što je rekla. „Izdala si Dankana Hačera time što si došla ovde.“ „Tako je.“ „Posvañali ste se?“ „Dankan i ja imamo drugačije ciljeve. On želi tebe.“ „A šta ti želiš, divna Eliz?“ „Hoću da se nagodim sa tobom.“ „Ovaj razgovor postaje sve bizarniji. Zaintrigiran sam. Kako bi ti da se nagodiš sa mnom?“ „Ako budem svedočila, bićeš osuñen za ubistvo.“ „Ili?“ „Ili se ja odričem priče koju sam rekla Dankanu. Tvrdim da sam ubila Napolija u samoodbrani, kao što sam i Trotera.“ „Hačer nije ni tada poverovao u priču o samoodbrani. Sada će još teže to progutati.“ „Reći ću da sam zato izmislila priču o tebi, jer sam znala da mi neće poverovati. U svakom slučaju, bez izveštaja glavnog svedoka, Dankan nema ništa da ti prikači. Nema čvrste dokaze koje bi izneo protiv tebe. Bez mene, ne može da te se dočepa.“ Sedeo je savršeno mirno, nije ni trepnuo dok ju je pomno posmatrao. Dugi trenuci su prolazili. Konačno je rekao: „Ovo je neverovatno velikodušna ponuda, Eliz. Time što bi se

204

povukla, ne samo što bi napravila neprijatelja od svog novog momka, rizikuješ i da inkriminišeš samu sebe.“ „Prihvatiću rizik, ako prihvatiš moju ponudu.“ Prodorno ju je posmatrao, znajući da takva ponuda ne dolazi bez cene, nije čak ni jeftina. „Šta želiš za uzvrat? Mora da je to tebi nešto veoma važno. Nešto što očajno želiš.“ „Jeste. A na tebi je da mi to daš.“ „Traži.“ Pogledala ga je ravno u oči. „Daj mi Kejta.“ Dok je Didi prepuštala sudiji ključeve 'leksusa', izbegavala je da ga pogleda u oči, kao da će to nekako da je distancira od onoga što se dogodilo. U suštini se slagala sa Dankanom. Ali, neprihvatljivo je bilo to kako je oštro postupio sa njim. Prekardašio je. A Eliz Lerd je bila razlog za to. Gledali su kako sudija odlazi svojim kolima, pa se vratili u njena. „E, to je prošlo baš kao što je planirano“, primeti Dankan veselo kada je seo na suvozačko sedište. „Jesi li potpuno izgubio osećaj za ono što radimo, Dankane?“ „Upravo ćemo da sredimo Savića i onog kretena od sudije.“ „Hvatamo ih svim raspoloživim sredstvima, dozvoljenim i nedozvoljenim?“ „Probali smo dozvoljenim. Nije uspelo.“ „Mogao je da te uhapsi za napad.“ „Mogao je. Ali neće. Pokrivaće svoju guzicu i čuvaće svoju reputaciju.“ Pogledao je na sat. „Čak imamo i lufta u planu. Lako ćemo stići do njegove kancelarije pre nego što ode. Idemo.“ „Sada?“ „Naravno sada. Šta si ti mislila?“ „Mislila sam da ćemo poštovati proceduru“, uzviknula je. „Uzeti nalog za hapšenje. Konsultovati se sa nadreñenim. Sećaš se kapetana Džerarda? Vorlija? Mi nismo osvetnici. Mi smo policija. Treba nam podrška i…“ „Ne“, rekao je sasekavši je kategorički. Streljali su se pogledima. Ona se prva povukla i pokušala drugačiju taktiku. „Izgubio si se totalno, Dankane. Molim te stani i razmisli šta radiš.“ „Jesam o tome razmišljao. Mislio sam o tome sve dok mi nije postalo muka da o tome razmišljam. Vreme je da se dela.“ „Slažem se, ali treba da postupimo odgovorno i zakonski.“ „Dobro“, rekao je kratko, „ako si previše gadljiva na ovo, onda ću ići sam. Ako počnu govna da padaju…“ „Kada počnu govna da padaju.“ „Okej, kada počnu govna da padaju, ne želim da padaju na tebe. Sâm sam ovo tražio. Ti nisi. Dovde se proteže granica lojalnosti partnera. Zvanično te oslobañam bilo kakve obaveze prema meni. Okreni se i idi čiste savesti. Ali, ja ću ovo uraditi, i uradiću to na svoj način.“ Okrenuo se i uhvatio kvaku na vratima; ščepala ga je za rukav. „Proklet bio, Dankane! Znaš i sam da ne mogu da te pustim da sam uletiš kod Savića.“ Kratko joj se osmehnuo. „U redu, onda. Krenimo.“ Vozili su se u tišini. Kada su bili jednu ulicu daleko od Savićeve radionice, Dankan je otvorio sportsku torbu koju je držao kod nogu i izvadio revolver 357 i zatakao ga za kaiš pantalona. Didi ga je iznenañeno pogledala. „Odakle ti to?“ „Iz moje kuće, uzeo sam ga kada smo stali da se presvučem.“ „Gde je tvoj devetmilimetarski?“ „Ovaj više odgovara mojim planovima.“ „Kako?“

205

Nije joj odgovorio na to pitanje. Umesto toga se iz njegovog grla čuo prigušen zvuk poput neverice. Didi isprati njegov pogled. Njegov automobil, koji je ostavio sa Eliz Lerd na Ledi Ajlendu, bio je parkiran ispred Savićeve zgrade.

206

Dvadeset deveto poglavlje „Eliz?“ prokrklja Dankan. Okrenuo se ka Didi kao da od nje očekuje objašnjenje. Znala je da je njen izraz lica bio lepo sam ti rekla, ali se uzdržala da to i kaže. Zgrada je bila mračna. Na parkingu nije bilo kola zaposlenih. Ali, Savićeva kancelarija na drugom spratu bila je osvetljena. Bacivši pogled nagore, dankan ljutito progunña: „Jebaću mu mater.“ Pre nego što je Didi potpuno zaustavila auto, otvorio je vrata i iskočio napolje. Iskobeljala se sa vozačkog sedišta i krenula za njim. „dankane, čekaj!“ Nastavio je da hoda. „Ovo ne menja ništa.“ „To menja sve.“ Bacila se na njega, ali je on otresao njenu ruku. „Molim te, daj da se pregrupišemo i popričamo.“ „Završio sam sa pričom.“ Stali su kada su čuli da još jedna kola staju na parking, okrenuli se i prepoznali Savićevog sekretara za volanom. Dankan potrča prema ulazu u zgradu, vičući Didi preko ramena: „Dohvati ga pre nego što upozori Savića.“ „Dankane!“ Nije ni usporio. „Sranje!“ Didi je oklevala nekoliko sekundi, pa potrčala prema kolima u kojima je Keni nervozno pokušavao da zgrabi mobilni telefon. „Kejta?“ ponovi Savić. Eliz klimne. Njegove oči poprimiše izraz zabavljenosti. „Želiš da ukloniš muža da bi bila slobodna da živiš srećno i zadovoljno do kraja života sa svojim zgodnim detektivom?“ „Ne opterećuj se mojim razlozima. Trebalo bi da se brineš zbog svoje situacije“, rekla je. „Kejto ti neće pomoći na sudu kao prošli put. Da bi sebe zaštitio, optužiće te za gomilu zločina. Dankan se za to postarao. Sutra ćeš biti optužen za Napolijevo ubistvo. Nakon te formalnosti, viši sud će te odmah odbaciti zbog odreñivanja kaucije. Kejto će odbiti taj zahtev. Otići ćeš pravo u zatvor i nećeš više videti svetlost dana. Više nikada u životu.“ „Ukoliko se ti ne odrekneš svog svedočenja.“ „Tako je. Pobrini se za Kejtovu propast. Za uzvrat, ja nisam videla da si ubio Napolija.“ „Definiši 'propast'.“ „Želim da bude izbačen sa posla. Hoću da se život koji poznaje i uživa u njemu završi. Ne zanima me kako ćeš to izvesti“, dodala je hladno. „da li smo se dogovorili?“ Osmeh mu je i dalje bio na licu, čak i kada je podigao pištolj koji je držao u krilu i uperio ga u nju preko stola. Srce joj skoči u grlo. „Šta to radiš?“ „Sprovodim još jednu opciju, Eliz. Zašto bih prihvatio tvoju ponudu kada mogu jednostavno da te ubijem ovde i sada i završim s tim? Efikasnije je ubiti svedoka nego se sa njim nagoditi.“ Dodao je, rugajući joj se: „Šteta što nisi o ovome pažljivije razmislila. Pre nego što si došla ovamo, trebalo je da razmotriš i ovu opciju.“ „Mislila sam da smo prijatelji.“ „Tvoja greška. Dodaj je svim onima koje si do sada načinila. Prva i osnovna bila ti je što si nas podcenila.“ „Nas?“ Namrštio se. „Stvarno, Eliz, tvoje glumatanje počinje da biva zamorno. Kejto i ja smo znali da ti znaš za naš poslovni dogovor.“ Nagnuvši se napred, upitao je: „Znaš li zašto je bio uspešan

207

toliko dugo? Zato što ni jedan od nas dvojice nije budala, i obojica smo oprezni. Mi, za razliku od tebe, ne pravimo greške.“ „Kejto jeste“, napravila se pametna. „Napoli je ispao nepouzdan ubica.“ „Istina. Da sam ja odlučivao,bio bih i hitriji i pouzdaniji.“ „U tome da me se oslobodite.“ „Postajala si preterano radoznala, suviše znatiželjna. Obojicu si nas činila vrlo nervoznim.“ „Koliko… koliko dugo ste znali?“ Zacerekao se. „Od samog početka. Mislila si da si mnogo pametna što si nam se umiljavala. Glumila poštenog i pouzdanog zaposlenog. Bila savršena seksualna igračka za Kejta. Dušo“, rekao je, spustivši glas do saosećajnog šapata, „skoro od samog početka smo znali da si sestra Četa Rolinsa.“ „Nikada ničim niste pokazali…“ „Ne, ali ni ne bismo, je l' tako? Vidiš, mi pažljivo proveravamo ljude sa kojima se zbližavamo, Eliz. Zapravo smo paranoični, ali ta paranoja se pokazala kao dobra politika.“ „Šta me je odalo?“ „Nisi se uklapala u šablon. Bila si toliko željna da radiš u 'Belom odelu i kravati', a ipak si bila van stereotipa. Nisi bila roñena hostesa i to se videlo. U poslu gde devojčina zarada zavisi od toga da li se uvalila klijentu, ti si ostala daleka i odvojena od svega. Prirodno, to mi je privuklo pažnju, pa sam tek onda posumnjao. Nisam morao duboko da kopam da bih našao tvoju povezanost sa Četom Rolinsom.“ Osećala je težinu Dankanovog pištolja u tašnici na krilu i pitala se da li bi mogla da ga izvuče pre nego što Savić zapuca. Nije sumnjala da će je ubiti. Na koncu svega. Trenutno mu je sve ovo bilo previše zabavno. „Kada sam rekao Kejtu da si Rolinsova sestra on je počeo da paniči. Mislio je da imaš čvrste dokaze protiv njega, a da se tiču smrti tvog polubrata. Hteo je da te… da te se otarasi odmah, da nastradaš u saobraćajnoj nesreći kada se budeš vraćala iz kluba jedne večeri. Ali ja sam ga odgovorio. Zaintrigirala si me. Hteo sam da posmatram i vidim šta ćeš sledeće uraditi. Uskoro je postalo očigledno da nemaš ništa osim sumnji. Da tražiš informacije, dokaze“, rekao je šapućući poslednje reči kao da je to neka tajna izmeñu njih dvoje. „Kada nisi uspela da ih dobiješ od mene u 'Belom odelu i kravati', preselila se u kantri klub. S namerom da se sretneš sa Kejtom. Jesam li u pravu do sada?“ Nije odgovorila, ali nije ni morala. „Ovde priča dobija zanimljiv preokret. Do tog trenutka, bila si samo ime za kejta. Pretnja. Želeo te je mrtvu. Ali, kada te je upoznao, odlučio je da bi više voleo da ostaneš živa. Mislio je da će biti bolje da te drži na oku ako se oženi tobom, ima te pod svojim krovom gde će moći da motri na tebe i dan i noć, jer ćeš njemu polagati račune. I, naravno, imao bi tvoje slasno telo da raspolaže njime kako želi. Mogao bi da te jebe kako mu srce ište.“ Ustuknula je, što ga je nasmejalo. „Jadna Eliz. Sve one večeri koje si provela sa Kejtom bile su ni za šta. Nikada ne bi našla ništa kod njega što povezuje nas dvojicu jer, kao i u svim svojim partnerstvima, ja sam knjigovoña.“ Bacila je pogled na kompjuter iza njegovog stola. Počeo je da se cereka. „Nikada ne bi mogla da provališ kroz šifre, draga, čak i ako te pustim da probaš. Okrutna ironija je to što si se udala za pogrešnog partnera, ako su dokazi bili ono što si htela. A sada si napravila još jednu nesrećnu grešku.“ Usta mu se iskriviše u žalosnu grimasu. „Stvarno je šteta što moram da te ubijem. Takvo rasipanje lepote i…“ Krv iznenada prsnu iz ruke koja je držala Eliz na nišanu. Savić zaurla od bola. Pištolj mu pade na pod. Dankan, ulazeći u prostoriju, preskoči sto u jednom skoku. Zgrabio je Savića za repić, zavrnuo mu glavu i tresnuo o sto. Jagodična kost

208

puče od udarca, zbog čega je urliknuo od preneraženosti i bola. Dankan nabi cev pištolja Saviću na slepoočnicu dovoljno jako da mu je metal ulubio kožu. Ne skrećući pogled sa Savića, viknuo je: „Didi!“ „Idem!“ Njen glas je odzvanjao kroz hodnik i Eliz začu da se trčeći približava. Iskočila je iz stolice, ali se sudarila sa detektivkom dok se povlačila prema vratima. „Pokrivaj je“, naredi Dankan. Didi Bouven je satera uza zid pištoljem naciljanim u njene grudi. „Gde si bila, za boga miloga?“ oštro upita Dankan. „Popela sam se požarnim stepenicama i ušla kroz prozor“, rekla je, dahćući. „Kako si ti stigao?“ „Stepeništem.“ Sklonio je pogled sa Savića tek za toliko da ga baci na Eliz. „Kod nje je verovatno moj pištolj.“ Eliz je bacila torbicu na pod. „Unutra je.“ „Šutni je ovamo.“ Eliz učini kako je Didi rekla. Detektivka kleknu i poče da opipava tašnicu sve dok nije osetila pištolj, pa ustala. „Sve je u redu“, rekla je Dankanu. „Šta je sa njegovim sekretarom?“ upita je. „Lisicama je privezan za bravu na kolima“, odgovorila je Didi. „Neće on nikuda. Pozvala sam pojačanje.“ „Pojačanje? Kada?“ „Šta?“ „Koliko je prošlo od kada si zvala?“ „Uf, trenutak pre nego što sam dotrčala ovamo. Što?“ „Sranje!“ siknuo je. Eliz zakorači napred. „Dankane, ja…“ „Umukni! Nemaš ti ništa da kažeš što bih ja želeo da čujem, gospoño Lerd. Najbolja stvar koju si ikada učinila za mene, jedina stvar, to je što si dovoljno dugo odvraćala pažnju ovom govnaru da bih ga uhvatio.“ Jače je pritisnuo cev pištolja Saviću na slepoočnicu. „Kako ti je sada ruka, Saviću?“ Uprkos bolu koji je sigurno osećao, Savićev glas je bio iznenañujuće smiren. „Je l' ovo zbog Majera Napolija? Ako jeste, imate problem. Niko neće verovati Eliz, znaš. Biće nepouzdan svedok.“ „Aha, iskusio sam to na sopstvenoj koži“, reče Dankan uputivši joj pogled čiste mržnje. „Znači, gubio si vreme“, reče Savić. „Vraga jesam.“ „U redu.“ Uzdahnuo je sa rezignacijom. „Uhapsi me. Provešću noć u udobnoj bolnici.“ „Nećeš, vala“, reče Dankan. „Nisam došao ovamo da te uhapsim. Došao sam po priznanje, i ne idem odavde dok ga ne dobijem.“ Nategao je okidač revolvera. Savić se nasmeja. „Jao, baš sam se uplašio.“ „Priznanje ili mozak, Saviću. Možeš da biraš i nema treće opcije.“ „Dankane“, reče nesigurno Didi, „šta to radiš?“ „Da li sam možda bio nejasan? Hoću da priznaš. Ili to ili će ovde postati gadno.“ „Nikada nećeš povući oroz, Hačeru“, reče Savić sa iritantnom snishodljivošću. „Obojica to znamo.“ Dankan opali o flašu sa vodom koja je stajala na ivici stola, razbijajući kristal na hiljade komadića. Voda se rasula preko stola i po podu. Kapi su poprskale Savića po licu. U maloj kancelariji pucanj iz revolvera 357 mogao je da bude poput topovskog udara. Zaglušujući prasak izazvao je potres u sobi.

209

Didi ustuknu, ali je i dalje držala pištolj uperen u Eliz. „Šta, kog ñavola?“ vikala je. „Sačekaj pojačanje, Dankane. Uskoro će stići. Privešćemo ga, mi ćemo…“ „Ako nemaš stomak za ovo, Didi, slobodno izañi i povedi gospoñu Lerd sa sobom.“ Oči i pištolj su mu i dalje bili upereni u Savića. „Ovo je izmeñu njega i mene. Neće ponovo od mene napraviti budalu. Ni ona, niti njen muž, a pogotovo ne ti.“ Dok je izgovarao poslednju reč, zabio je još jače cev Saviću u lobanju, lupkajući njome po kosti. „Odustani, Saviću. Fredi Moris. Andre Bonet. Čet Rolins. Grodon Balju. Zvuči li poznato?“ „Jebi se.“ Dankan je ponovo opalio, ovog puta u regal preko puta sobe, razbijajući staklena vrata. Zatim je pucao u stakleni abažur lampe na zidu. Jedak miris baruta ispuni kancelariju. Buka je bila nepodnošljiva, ali kroz odjeke se probijao Didin glas: „Dankane, stani! Ovo nije način! Izgubio si glavu zbog nje! Sve ovo je zbog nje. Ljut si na nju.“ Nije obraćao pažnju. Nagnuo se direktno iznad Savićevog uha. „Reci mi ono što želim da čujem ili ćeš umreti.“ „Nećeš ti to uraditi.“ Svi su začuli kako se približava zavijanje sirena, ali taj zvuk nije odvratio Dankana. „Jesi li siguran u to, Saviću? Jesi li spreman da se kladiš u život? Ostala su mi dva metka. Izbroji ih. Dva.“ „Dankane, za boga miloga“, molila je Didi. „Nemoj! Upropastićeš karijeru. Sve. Svoj život.“ „Moj život se svodi na ovo.“ Bacio je ojañen pogled na Eliz. „Nemam šta da izgubim. Ništa više.“ Stavio je pištolj Saviću na slepoočnicu. „Jesi li ovako ubio Fredija Morisa? Da li je i on smrdeo na strah poput tebe?“ „Nisam…“ Pre nego što je uspeo da završi negiranje, Dankan je opalio pištolj u sto. Drvo se rasturi u iverje, ostavljajući nepravilnu rupu samo par centimetara od Savićevog nosa. „Ostao je jedan.“ „Dosañuješ mi, Hačeru“, odgovori Savić zabavljeno. „Reci mi da si to uradio ili će ti mozak postati kaša!“ povika Dankan. „Dankane, nemoj!“ „Didi, rekao sam ti…“ „Ne možeš ovo da uradiš.“ „Da, mogu. Mogu da ga ubijem. Lako je.“ „Ne.“ Didin glas puče od očaja kada je naglo odvratila pištolj od Eliz i uperila ga u Dankana. „Neću ti dozvoliti.“ „Šta to…“ „Baci pištolj, Dankane.“ „Ti ne bi…“ „O da, bih.“ Gledao ju je zgranuto. „Ti bi upucala mene?“ „Kunem se da hoću.“ Sirene su se čule sve jače. Gume su škripale. Treskala su vrata od kola. A u maloj kancelariji, vreme kao da je stajalo. „Ne mogu da ga pustim“, reče Dankan. „Poslednji put ti kažem, baci pištolj.“ „Prvo ćeš morati da pucaš u mene.“ „Ne teraj me na ovo“, vikala je Didi sa suzama u glasu. „Ukokaću ovoga skota.“ „Baci ga, Dankane!“ „Ni pod tačkom razno.“ „Dankane, nemoj!“ vikala je Didi.

210

„Videćemo se u paklu, Saviću.“ „U redu, u redu“, vrisnu Savić. „Ja… roknuo sam Morisa.“ Tek što su te reči sišle sa njegovih usana, nekoliko uniformisanih policajaca predvoñenih detektivom Vorlijem, upadoše u prostoriju. „Sram da te bude, Saviću. Pa, mislim da to znači da te silno boli guza.“ Uniformisani policajci sjatili su se oko stola i okružili kriminalca. Dankan zataknu pištolj za pojas sa rečima: „Trebaće mu medicinska pomoć.“ Onda je požurio preko sobe do Eliz i zagrlio je. „Jesi li dobro?“ Naslonila se na njega i drhtavo klimnula glavom. „Nisam očekivala da će potegnuti pištolj na mene.“ „Hriste, nije ni trebalo da te pustim da radiš ovo. Da sam samo par sekundi zakasnio…“ Stavila mu je prst preko usana da ne bi završio misao. „Ali nisi. Znala sam da ćeš stići.“ Čvršće ju je privio uza se, pa ju je naglo pustio i okomio se na Vorlija. „Jebote, što ti je toliko trebalo! Malo e falilo da me Didi upuca, a i plašio sam se da hoće dok sam ja odugovlačio i ostajao bez metaka.“ „Hej, saobraćaj je to“, reče Vorli braneći se. „Bio sam u pripravnosti, čekao da ona zove, baš kao što si mi rekao da uradim.“ Didi ih je sve začuñeno gledala. Posebno Dankana. „Baš kao što si mu rekao? Kada? O čemu on, kog ñavola, priča? Šta se ovde dešava?“ Vorli prebaci čačkalicu na drugu stranu usta i reče: „E, sad je stvarno ispizdela. Zabavljaj se objašnjavajući joj, Dank. Ja moram da vidim šta se zbiva sa onim nalogom za pretres koji si tražio. Trebalo bi da bude spreman uskoro.“ Izašao je iz kancelarije da bi razgovarao na mobilnim telefonom. Didi nije skidala oči sa Dankana. „Kada si ga zvao?“ „Iz kuće kada sam pokupio pucu.“ „Nikada nisi ni mislio da ovo ovako izvedemo, mislim samo nas dvoje?“ Odmahnuo je glavom. „Ne, ali sam hteo da ti ako misliš.“ „Zašto?“ „Da bi Savić bio ubeñen da sam skrenuo, ti si morala da budeš ubeñena da jesam.“ „Pa si me iskoristio.“ „Uzdao sam se u tvoj profesionalni integritet i privrženost pravilima.“ „To zvuči kao proseravanje.“ „I jeste proseravanje“, priznao je. „Iskoristio sam te.“ „Kako si mogao da mi ne veruješ?“ „Ali, jesam, Didi. Pouzdao sam se u tebe da ćeš uraditi pravu stvar, i ti si to i uradila. Znao sam da ćeš pozvati pojačanje. Stavio sam Vorlija u pripravnost, spremnog da stupi u akciju.“ Klimnula je prema Eliz. „Šta je sa njom?“ Dankan se savio i podigao Elizinu tašnicu. „Pretresao me je, ali, hvala bogu, nije proverio tašnicu“, rekla je dok je vadio mali diktafon i predao ga Didi, koja je smeteno buljila u aparat. „Bakin je. Ali proverili smo ga i radi.“ Okrenuo se ka Eliz. „Stigao sam na vreme da čujem kako priča o svom partnerstvu sa Lerdom. Šta se desilo sa Napolijem?“ „Zato se spremao da me ubije. Rekao je da je efikasnije ubiti svedoka nego s dogovoriti sa njim dogovarati. Bila sam veliki problem koji je morao da reši, isto kao i Napoli. Sve je na kaseti.“ „Čekaj malo“, rekla je Didi, podižući ruku. Zurila je u Eliz sa strahopoštovanjem. „Ti si došla ovamo i rekla Saviću da si videla da je ubio Napolija?“ „To je bio plan. Dankan je bio protiv.“ „Blago rečeno.“ Nežno mu se nasmešila, pa rekla Didi: „Bio je to jedini način. Nisi mi verovala od samog početka. Nisam htela da pokušavam da te ubedim u suprotno, pa sam Dankana nagovorila da

211

namestimo nešto što će izgledati poput prevare. Računali smo da ćeš poverovati da sam ga izdala Saviću.“ Didi je upijala to. „Rasprava o tome ko je krupnija riba, Lerd ili Savić, takoñe je prireñeno zbog mene?“ „Isto kao i moj razbijački susret sa Lerdom“, reče Dankan. „Nije da nisam uživao u tome što ga držim za jaja.“ „Kako si znao da ću doći do bakine kuće danas?“ „Mama mi je poslala SMS. Htela je da preduhitri tvoj dolazak, jer je ponovo razmislila. Znao sam da ćeš se pojaviti. Eliz i ja smo se dogovorili kako ćemo odigrati uloge kada se budeš pojavila.“ Didi je izgledala ogorčeno što je držana u neznanju, ali lice joj je odavalo nevoljno divljenje dok je odmeravala Eliz. „Time što si došla sama kod Savića, stavila si život na kocku.“ „Što sam bila voljna da uradim. Imala sam i nešto svoje u svemu ovome, sećaš se. Moj brat.“ „Da. ali za to je trebala petlja“, rekla je Didi. „I, iskreno, mislila sam… pa…“ „Znam šta si mislila. I razumem.“ „Svejedno, dugujem ti izvinjenje.“ „Ne baš. Nisam ti dala nikakvog povoda da mi veruješ.“ Didi je prihvatila Elizinu velikodušnost kratkim klimanjem glave, pa se okrenula ka Dankanu: „A što se tebe tiče, partneru, ti si šupak.“ Pre nego što se upustio u raspravu o tome, primetio je da drugi policajac čita Saviću njegova prava. „Čekaj malo. Želim da ta čast pripadne meni.“ Savić je i dalje sedeo na stolici. Stavili su mu lisice, a neko mu je maramicom zamotao krvavu ruku. Videlo se da ga boli, ali Dankan, imajući u vidu žrtve koje je mučio i ubio, nije bio ganut. Nije osećao ništa osim vrhunskog zadovoljstva dok mu je čitao prava. Savić se podrugljivo nasmejao. „Nikada ne bi ispalio taj šesti metak.“ „Hajde sad, Bobi“, zapevuši Dankan, namerno ga nazvavši po nadimku koga se Savić gnušao. „Nisi zvučao tako siguran u taj šesti metak pre nekoliko minuta kada si vrištao poput devojčice.“ „To priznanje ti je bezvredno. Priznao sam pod prinudom. Ovaj tvoj kaubojski nastup nije poslužio ničemu.“ „Grešiš. Ali u svakom slučaju, učinio bih to iz zabave.“ „Hteo si da zadiviš svoju novu devojku.“ Pogled mu je kliznuo ka Eliz pa se prepredeno nasmešio Dankanu. „je l' ti dozvoljava da joj svršiš u ustima?“ Dankanove oči se opasno suziše. „Znaš šta, saviću. I dalje me živciraš. I možda si u pravu. Možda ono priznanje neće vredeti na sudu. Pored toga, meni se čini kao da pokušavaš da pobegneš.“ Trgnuo je pištolj iz pojasa, nanišanio Saviću u nos i povukao obarač.

212

Trideseto poglavlje Sledećeg popodneva Robert Savić je i dalje izgledao potreseno kao i prethodne večeri kada su ga izvukli iz njegove kancelarije sa lisicama na rukama. Nakon kratkog zaustavljanja u urgentnom centru, proveo je noć u okružnom zatvoru, tresući se na krevetu, iznova preživljavajući trenutke kada je osetio smrtni užas koji je on dugo nanosio drugima. „Narandžasto mu ne stoji“, primeti Didi. Ona i Dankan sedeli su na klupama za posmatrače u sudnici visokog suda, zainteresovano posmatrajući kako dovode Savića do mesta za stolom rezervisanom za odbranu zbog odreñivanja kaucije. Ranije tog dana, u drugoj sudnici, bio je optužen za ubistvo Majera Napolija. Nije bilo čudno to što je Sten Adams rekao da se njegov klijent izjašnjava da nije kriv. Tokom prethodnog suñenja, koje se vodilo u ovoj istoj sudnici pre samo nekoliko nedjelja, Savić je bio perfektno obučen svakoga dana. Danas je izgledao potpuno drugačije, u narandžastom kombinezonu i patikama bez pertli. I pored debelog zavoja na desnoj ruci, nosio je okove. Članci na nogama bili su mu povezani lancima za lisice na rukama. Kosa mu je raspušteno visila. Dijamanta nije bilo u rupici u uvetu. „Da, a nije li baš lep prizor?“ Dankan je proučavao Savićev profil, pokušavajući da ga snagom volje natera da se okrene, znajući da on to neće učiniti. Dankan je pobedio. Savić nije mogao da podnese njegovu pobedu. „Prestani da se vrpoljiš.“ Didi mu je pritisnula rukom koleno kojim je cupkao. „Zašto si nervozan?“ „Nisam nervozan više sam uzbuñen.“ Osećajući da ga posmatra, okrenuo je glavu prema njoj. „Šta je bilo?“ „To je stvarno, je l' da? To izmeñu tebe i nje. To je… jedna od onih stvari koja se računa.“ „Za mene, da. Za nju, nadam se.“ Pogledao je prema sudijinom stolu, sada praznom ali gde će Kejto Lerd uskoro početi da predsedava sudnicom sa svom svojom arogancijom i sigurnošću. „Ona mora da preboli ovo. Da počne da živi kao ona, a ne kao njegova žena. Biće prilagoñavanja. Veoma dugo je živela na oprezu i u strahu. Proći će vreme pre nego što se potpuno svega toga oslobodi.“ „Pa, samo hoću da znaš – nije da ti treba moja dozvola ili čak odobravanje – ali, ja se slažem s tim. Mislim, sa tim što ste zajedno.“ Okrenuo se i nasmešio joj se. „Hvala.“ „U slučaju da si se pitao.“ „Hvala“, ponovio je. Bacio je pogled na ručni sat. „Kasne sa početkom.“ Klimnula je glavom prema Saviću, koji se činilo da se nije pomerio od kada je seo. „Pokušava da se pretvara da nije ovde.“ „Ali jeste. Završili su se njegovi dani na slobodi i svestan je toga.“ „Možeš da se kladiš da mrzi to što ga tretiraju poput običnog kriminalca.“ „Dovoljno je običan“, reče Dankan. „Kada sam povukao obarač, uneredio se u pantalone.“ „Ne mogu reći da ga krivim. I meni je malo falilo. Sreća njegova što si ostavio poslednje ležište metka u revolveru prazno. Zašto si to uradio? Pretpostavio si da će se sve svesti na poslednji trzaj oroza?“ „Upravo tako“, rekao je. „A da se tu nalazio metak, ubio bih skota.“ „Svi ustanite“, povikao je službenik suda. Didi, zabezeknuta Dankanovom poslednjom izjavom, ustade malo sporije od ostalih u sudnici dok je sudija Kejto Lerd ulazio i zauzimao svoje mesto. Bacio je pogled po prisutnima, zaustavivši se nakratko na Didi pre nego što je prešao na Dankana. Njihov kontakt očima trajao je nekoliko značajnih sekundi, zatim je nastavio. „Gospodine Adamse, vi predstavljate gospodina Savića?

213

„Da, vaša visosti.“ Sten Adams ustade. „Optužen je za ubistvo Majera Napolija.“ „Za šta se izjasnio da nije kriv. Pre nego što nastavimo, vaša visosti, predlažem da je sputavanje mog klijenta nepotrebno i tražim da se ukloni tokom trajanja ovog postupka.“ „Ovaj postupak neće biti toliko dug, gospodine Adamse. Vaš zahtev se odbija.“ Tresnuo je čekićem radi efekta. Dankan je primetio da Lerd izbegava da pogleda direktno u Savića. „Gospodine Nelsone“, reče sudija, „vi predstavljate okružno tužilaštvo?“ „da, vaša visosti.“ Majk Nelson ustade, ali je pre toga bacio značajan pogled prema Dankanu, čije srce je počelo da lupa snažno i brzo. „Vaša visosti“, reče tužilac, „Robert savić je takoñe optužen da je učestvovao u zaveri da se počini ubistvo u slučaju smrti Čestera Džoela Rolinsa.“ Advokat Stena Adamsa okrenu glavu tako brzo da mu vrat glasno zapucketa, ali Dankanov pogled ostade usmeren ka zgodnom licu Kejta Lerda. Sudija se smeškao, s namerom da progovori, kada je shvatio šta je tužilac izgovorio. Osmeh mu zadrhta. Trepnuo je nekoliko puta. Pogledao je Dankana, čiji je pogled izražavao sve neprijateljstvo koje je osećao prema njemu. Govorio je i da je želeo da ustane i poviče: A mislio si da sam te držao za jaja juče. Video je kako sudija guta knedlu. „Ovaj, gospodine Nelsone, ovo je saslušanje zbog odreñivanja kaucije. To nije…“ Započeo je, pokušao ponovo. „To nije slučaj koji je pred…“ Sten Adams je ponovo bio na nogama. „Vaša visosti, šta se ovde dogaña?“ „Pokušavam i sam da to utvrdim, gospodine Adamse. Gospodine Nelsone, slučaj koji vi… uh…“ Dok je zamuckivao pažnju mu je privuklo nešto na zadnjim vratima sudnice. Dankan je gledao kako mišići na njegovom licu mlitave od očaja, kao da su od voska koji se topi. Nesigurno je stao na noge i naslonio se na sto radi podrške u trenutku kada je Eliz konačno nastupila, praćena Džerardom s jedne i Vorlijem s druge strane. Kao isklesana, na Džerardovom obično prijatnom licu ocrtavala se odlučnost. Vorli je naročito veselo naherio čačkalicu, kao da je ispričao najprostiji vic na svetu. A što se Eliz tiče, ona je izgledala samouvereno i sigurnog držanja. „Zdravo, Kejto.“ „Eliz!“ uzviknuo je. „Kako… Ovo je… Moj bože!“ „Prestani da glumataš, Kejto. Ti si sve samo ne oduševljen.“ Nakon što je video Eliz, navodno mrtvu ženu, zapanjenost je Stena Adamsa ostavila bez teksta. Dankan je napustio svoje mesto i krenuo niz prolaz, nešto ispred Eliz i njene pratnje. Nije zastajao, već je otišao do sudijskog podijuma i zakoračio iza njega. Uhvativši sudiju za ruku, bukvalno ga je skinuo sa prestola i izvukao ga ispred stola. „Kejto Lerd, uhapšeni ste za ubistvo Četa Rolinsa. Imate pravo da ništa ne kažete.“ „Eliz, šta… Šta je ovo?“ Mahnuo je rukama u pokušaju da zbaci Dankana. Široki rukavi njegove odore lepršali su poput krila vrane oborene na zemlju. Dankan je namerno razgovetno izgovarao reči dok mu je čitao prava. Sudijin šok pretvori se u gnev. „Džerarde, šta se ovde dešava?“ „Upravo ono što je detektiv narednik Hačer rekao. Hapse vas za učestvovanje u zaveri da počinite ubistvo.“ „Ovo je nečuveno!“ Eliz mu priñe. „Sredio si da mi ubiju polubrata, Kejto. Hteo je da razotkrije tebe i Savića, pa si ga ućutkao.“ Pogledao je preko nje u Džerarda. „Ona nije normalna.“ Ali Džerard nije ništa rekao kada je Eliz neometano nastavila.

214

„U to vreme, Čet je bio jedina osoba na ovom svetu koja me volela. Jedina osoba koju sam ja volela. I umro je nag i uplašen na hladnom podu kupatila, polako se daveći komadom sapuna.“ Kejto je mahnito gledao oko sebe, tražeći saveznike. Nikoga nije bilo. Svi u sudnici bili su prikovani dramom koja se odvijala. Neki su upitno posmatrali sudiju. Drugi su već doneli sud o istinitosti Elizinih optužbi i prezrivo ga gledali. „Ova žena je neuravnotežena! Ona je lažov. Ubila je čoveka u našoj kući i ja sam, poput budale, pokušao da je zaštitim od voñenja krivičnog postupka protiv nje. Pretvarala se da je mrtva, pobogu.“ Upro je prst u Dankana. „Juče, on… on me je kidnapovao i napao. Ona može da vam kaže“, rekao je, bezglavo pokazujući na Didi. „Svi oni su se okrenuli protiv mene. Mrze me. Ne možete verovati ničemu što oni kažu!“ Eliz je nastavila sabranim, jasnim glasom. „Godinama si dobijao pare od Savića u zamenu za povoljne sudske presude. Blage kazne. Ponekad si odbacivao optužbe i proglašavao poništenje procesa.“ Izvadila je USB memoriju koja je bila uzeta iz Savićevog računara tokom pretresa njegove kancelarije, koji je usledio nakon njegovog hapšenja. I pored njegovih tvrdnji da ima šifre koje se ne mogu provaliti, eksperti policije su to učinili tokom noći. „Sve tvoje transakcije zabeležene su ovde. Savić je koristio tvoju porodičnu brodsku kompaniju za usluge prevoza. Ali on je naplaćivao po zelenaškoj kamati, ponekad i dvostruko većoj od ostalih klijenata, za istu uslugu. Višak novca uplaćivao je na tvoj privatni račun na Kajmanskim ostrvima.“ Sudijino lice postade crveno od besa. Suprotstavio se Džerardu. „Ne možeš se ovako ponašati prema meni!“ „Da, mogu.“ „Hoću advokata.“ „Dobićete svoj telefonski poziv, sudijo.“ Ne gledajući druge, sudija zareža na Savića: „Jesi li mi ti namestio?“ Savić mu dobaci: „Ti si hteo da me baciš ovim psima.“ Sten Adams mu reče da zaveže. Ignorišući savet svog advokata, Savić reče: „Njoj treba da zahvališ na ovome“, i pokazao je glavom prema Eliz. „Njoj i njenom dečku Hačeru.“ „Ćuti, bre!“ Adams je zgrabio Savića za ruku i pokušao da ga gurne na stolicu, ali se ovaj sapleo o lance i pao na pod. Dankan laktom gurnu sudiju. „Reci zbogom svojoj sudnici. Ovo je tvoja poslednja presuda.“ „Ti, skote jedan“, reče sudija, prskajući okolo pljuvačkom. „Lagao si me. Ti…“ Besno je pogledao prvo njega pa Eliz. „Ti je jebeš, zar ne? Pa, lepo, uzmi je. Zaslužuješ tu kučku. Zaslužujete jedno drugo.“ Dankanove oči su svrdlale sudijine dok ga je držao za ruku stiskom koji je lomio kosti. Snizio je glas do opakog šapata kada je rekao: „Savetujem vam da odmah napustite sudnicu pre nego što kažete nešto zbog čega ću biti primoran da vas zadržim u pritvoru zbog uvrede.“ Prepoznavši reči koje je sam rekao Dankanu, Kejto se zalete prema njemu i Eliz. Dva uniformisana policajca požuriše da pomognu Dankanu, i bila su potrebna trojica da obuzdaju sudiju. Divlji zvuci su mu izlazili iz grla. Vene na čelu izgledale su kao da će svakog časa prsnuti. Eliz nije ustuknula. Zapravo mu se približila. Iznenada je sudija prestao da se opire i posto potpuno miran, ako se izuzme hrapavo disanje. „To što Savić kaže je istina, Kejto“, rekla je. „Ja sam ti smestila. Ali možeš smo sebe da kriviš. Od dana kada si roñen, imao si svaku prednost koja se može dati nekome, a ti si svaku zloupotrebio. Ti si bolesna sebična osoba. A takav si i kriminalac. Sigurna sam da shvaćaš

215

koliko ćeš biti nepopularan meñu zatvorenicima. Imaćeš neprijatelje na svakom mestu, i oni jedva čekaju tvoj dolazak. To znači da ćeš svakog dana do kraja svog života gledati preko ramena, živeti u strahu, kao što je Čet živeo. Strah će ti biti stalni saputnik, Kejto. Svakog minuta, svakog sata, bićeš na oprezu da ne upadneš u zasedu, da te ne siluju, muče. Pogube.“ Duboko je udahnula, pa dodala tiho: „Neka ti se bog smiluje. Ja milosti za tebe nemam.“ Dankan se divio njenoj obuzdanosti. Da je on na njenom mestu, on ne bi ni izbliza bio toliko rečit. Ali, s druge strane, ona je dugo čekala ovaj dan. Možda je tačno znala šta će da mu kaže ako joj se bude ukazala prilika. Okrenula je leña Kejtu Lerdu. Dankan je predao sudiju policajcima i stao pored nje, uhvativši je za lakat. Osvojila je poštovanje Džerarda i Vorlija tokom dugog i detaljnog prepričavanja čitave priče tokom prošle noći. Njih dvojica su krenula ispred nje i Dankana kroz prolaz poput telesne straže. Bili su na pola puta prema izlazu kada je odjeknuo pucanj. Reagujući instinktivno, Dankan se bacio nadesno, oborivši Eliz na pod, prekrivši je svojim telom. Krici i upozoravajući povici odjekivali su sudnicom. „Ostani da ležiš!“ zaurla Dankan na nju. Onda se, u jednom glatkom pokretu, otkotrljao na leña i čučnuo, uperenog i spremnog pištolja, kojeg je izvukao. Ali, pretnje više nije bilo. Samo jedna žrtva.

216

Epilog Novembarski dan bio je sunčan, ali hladan. Povetarac je mreškao površinu vode kanala izmeñu Bjuforta i Ledi Ajlenda. Bio je to dan koji treba provesti napolju, ali Dankan i Eliz su više voleli da im svež vazduh dopire kroz prozor dok su leškarili u krevetu. Stigli su kasno sinoć. Bilo je to prvi put da su došli u tu kuću nakon što su iz nje otišli odvojeno, on sa Didi, ona sama njegovim kolima da se suprotstavi Saviću. Četiri meseca koja su prošla bila su burna. Nisu razgovarali o tome kada će ponovo doći na ostrvo, ali se činilo da su se prešutno ogovorili da se neće vraćati sve dok ne budu mogli da proslave kraj svih muka, sve dok njihov povratak ne bude označio nov početak. Juče po podne, u 4:38 – Dankan je pogledao na sat u trenutku kada je pročitana presuda – Robert Savić je proglašen krivim za ubistvo Majera Napolija. Adam se j tri dana dokazivao da Eliz ne treba dozvoliti da svedoči. Naredna četiri dana proveo je pokušavajući da diskredituje njeno svedočenje. Ali, porotnici nisu bili zavarani njegovim hvalisavim razmetanjem i advokatskom pozom. Poverovali su Eliz. Kada su se povukli u sobu za porotnike, niko se nije kladio da će Savić biti osloboñen. Dankan je pomogao tužilaštvu da pripremi slučaj, ali iz pozadine. Zvanično, bio je suspendovan do kraja ovog meseca. Pošto je Eliz bila vezana za slučaj, viñali su se redovno, ali ne onoliko često koliko je on želeo. Nepokolebljivo je odbijala da se preseli u njegovu kuću u gradu. „Ionako imaš već dovoljno nevolja sa policijskim odsekom“, rekla je. „Već sam priznao da sam spavao s tobom tokom istrage koja je bila u toku. Podnosim svoju kaznu kô muško. Kakve veze onda ima sada ako živiš sa mnom?“ „Zbog mene si suspendovan. Kako će izgledati to što živim s tobom tokom suspenzije?“ „Nije mi važno.“ Tiho je rekla: „Meni jeste.“ To je stavilo tačku na razgovor veoma efektno. Shvatio je da nije samo uzimala njegovu disciplinsku kaznu u obzir, već i to što je postala udovica. U danima koji su usledeli nakon scene koja se okončala jezivim samoubistvom Kejta Lerda u sudnici, ta priča je dominirala medijima. Niste mogli da uključite TV ili uzmete novine a da ne vidite još jedno sumiranje zaprepašćujućih dogañaja koji su se odigrali tog popodneva u višem sudu. Nekoliko svedoka videlo je kako Kejto otima pištolj iz futrole jednog od policajaca koji su ga sprovodili iz sudnice. Svako je imao svoju verziju kako je stavio sebi cev u usta i povukao obarač pre nego što je iko od iznenañenih policajaca ili prestravljenih posmatrača mogao da ga zaustavi. Priča se ponavljala nedeljama, gledana iz različitih perspektiva, ali je sumiranje uvek imalo isti jezivi ishod. Kako su detalji Lerdove zločinačke aktivnosti iznošeni na videlo, bili su istraživani i ureñivani. Zavisnici od vesti nisu se mogli zasititi i mediji su hranili njihov nezasiti apetit. Javno mnijenje o sudiji uglavnom je izražavalo ogorčenje zbog dvoličnosti i zloupotrebe moći i položaja. Na udovicu koja ga je razotkrila odnosili su se sa simpatijama i divljenjem. A Eliz se prepala od publiciteta. Nije rado primala to što je poznata. Njen trijumf bio je mali i jednostavan, ali za nju veoma značajan – mogla je da ekshumira bratovljeve posmrtne ostatke i propisno ga sahraniti na pristojnom groblju. Čet Rolins nije bio svetac, ali nije ni zaslužio onako strašnu smrt. Možda je pronašao mir. Eliz jeste. Sada, udovi su joj bili isprepleteni sa Dankanovim, u slici i prilici umora nakon noći i jutra provedenih u voñenju ljubavi. Očešao se obrazom o njen stomak. „Treba da se obriješ“, rekla je sneno.

217

„Kasnije. Sada ne mogu da se pomerim.“ „Hmm.“ Prošla mu je prstima kroz kosu šapućući: „Ni ne želim da se pomeraš.“ Ali ipak je izgrickao svoj put preko njenog torza, sve dok nije došao do njenih usta. Dug poljubac koji je usledeo bio je izazivački. Kada su se konačno razdvojili, njene oči su ostale zatvorene. Promrmljala je: „Mislim da sam rekla da ne želim da se pomeraš.“ „Sviña ti se sve to, brada od dva dana i to?“ „Naročito ta brada.“ „Onda bi trebalo da se udaš za mene.“ Oči joj se u trenutku širom otvoriše. „Ne mogu.“ „Ne moraš odmah da mi odgovoriš“, rekao je. „Daj sebi vremena da razmisliš o tome.“ „Ne mogu da se udam za tebe, Dankane.“ Smestio se kraj nje, obraza oslonjenog na pesnicu. „Zašto ne?“ „Zato što te volim.“ „Hmm. Pa vidiš, obično to ide obrnuto. Ako voliš nekoga, želiš da se udaš za njega.“ „Zaista te volim.“ Rekla je to poput svetog obećanja, zaveta. Sa istom dozom ozbiljnosti rekao je: „Onda ne vidim u čemu je problem.“ „Nema dece, eto jednoga.“ Očešao ju je palcem po njenim nežnim jagodicama na licu. „Podvezivanje jajnika se može preokrenuti.“ „Nije uvek uspešno.“ „Ako ne bude uspešno, usvojićemo decu. Ili ćemo živeti bez njih.“ „Ali ti to ne želiš.“ „Ono što ja ne želim to je da živim bez tebe.“ Položio joj je ruku na obraz. „Ti si ono što moram da imam u životu.“ „Ali ja nemam čime da doprinesem zajednici, posebno ne tako važnoj kao što je brak.“ Ništa nije uzela iz Kejtove kuće, čak ni lične stvari, i stvarno se naljutila kada ju je njegov advokat pozvao da joj saopšti loše vesti da se ona uopšte ne pominje u Kejtovom testamentu. „Kao da ikada više želim da dirnem nešto što je on posedovao“, rekla je kada je advokatu spustila slušalicu. Dankan nikada ne bi uticao na njenu odluku, ali mu je bilo drago što je tako odlučila. Ne bi ni želeo da ona zadrži nešto što joj je dao Kejto Lerd. „Do sada sam živela od ono malo novca koje sam uspela da uštedim pre nego što sam se udala za Kejta“, sada je rekla, „ali to će uskoro nestati i moraću da nañem neki posao.“ „Ako bi se probudila sutra i radila ono što si oduvek želela da radiš, šta bi to bilo?“ Za trenutak se zagledala. „Sećaš li se kad sam ti rekla da sam išla na časove filmske umetnosti pre nego što sam se preselila u Savanu?“ „Filmovi su strast. Praktično si mi citirala onu budalastu mamiparu od filma.“ Namrštila se na njegovu terminologiju, ali je nastavila svoju misao. „Nedaleko od tvoje kuće postoji stari bioskop.“ „Preko puta Forsajt parka? Tamo je još od tridesetih. Ne radi već godinama.“ „Pomislila sam da bi mogao da se restaurira“, rekla je oklevajući. „Veoma je lepo. Da se napravi bioskop samo za klasične filmove. Div, Lorens od Arabije, Doktor Živago. Takvi filmovi, veliki, epski. Ili film noar. Trejsi i Hepbern. Postoji beskrajna lista filmskih festivala. Može da bude domaćin premijera Mogao bi se napraviti vinski bar u holu, ne samo tvoja uobičajena teritorija pića. Mogao bi se i izdavati za specijalne dogañaje ili programe, sakupljanje sredstava za dobrotvorne svrhe, zabave korporacija, konvencije. Pomisli samo koliko može da privuče takav biznis. Sećaš se kada smo u Bjufortu pričali o filmovima koji se snimaju tamo? Pa, ako bi filmska ekipa radila u blizini, režiser, ili par glumaca, došli bi i držali predavanja, posebno ako bi to bilo u svrhu skupljanja dobrotvornih priloga. Možeš li da zamisliš Anga Lija ili Lasa Halstroma…“ Stala je primetivši njegov osmeh. „Šta je?“

218

„Potpuno si u pravu. Nemaš ničim da doprineseš.“ Prepoznala je začikavanje. „Misliš li da je to dobra ideja?“ „Samo jedna stvar, da l' ću morati da nosim smoking na tim 'dogañanjima'?“ Tiho se nasmejala pa se pokolebala. „To je samo ideja. Trebaće dosta novca da se moja vizija ostvari.“ „Nisam ja baš bez ikakvih veza i izvora. Naći ćemo investitora, nabavićemo novac.“ Povukao ju je za vlas kose, koja je ponovo bila prirodne boje i duga do brade. „Ima li još nekih primedbi na moju prosidbu?“ „Tvoji prijatelji i porodica.“ „Ne dopadaju ti se?“ „Dankane, budi ozbiljan.“ „Okej. Izvini. Šta u vezi s njima?“ „Kako će se oni osećati što si se vezao za mene?“ „Pa, inspirisala si Didi da prestane da stavlja mini-val i da počne da čupa obrve. Veruj mi, to je prokleto jaka podrška. Moje kolege gunñaju mi iza leña o nezasluženoj sreći.“ „A to je što si sa toples-konobaricom.“ „To što me voli žena koja je bila dovoljno hrabra da se sama suoči sa Savićem. Veruj mi, niko ne bi ni zucnuo protiv tebe u mom prisustvu. A, sto post se ne bi usudili da kažu nešto nepristojno tamo gde Didi može da ih čuje. A onaj ko kaže tako nešto, nije moj prijatelj, pa mi njegovo mišljenje i nije važno.“ „Ali mišljenje tvojih roditelja ti je važno. Ti ih voliš. Oni tebe vole.“ Odvratila je glavu od njega. „Bila bih njihova najgora noćna mora.“ „U pravu si.“ Uzdahnuo je. „Mama je izbezumljena. Ne sećam se da je ikada bila ovoliko ljuta na mene.“ Prstom je dodirnuo po vrhu brade i okrenuo joj lice ka sebi. „Zvao sam danas i rekao da ćemo doći sutra na večeru. Mama je bila besna što joj nisam to najavio ranije. Htela je da okreči trpezariju pre nego što te odvedem u njihov dom prvi put.“ „Dom?“ U njenim očima pojavi se detinja nada koja je ispunila njegovo srce ljubavlju. Ceo život uzimao je zdravo za gotovo ljude kojima je bilo stalo do njega, koji su ga voleli bez obzira na sve. Ona nikada nije imala takvu vrstu sigurnosti. Voleće je dovoljno da bi joj to nadoknadio. A i više. „Ne osuñuju me za ono što sam radila?“ „Praštanje je njihov posao“, rekao je sa osmehom. Onda ju je, uozbiljivši se, pomazio po obrazu. „Ali, šta ima da ti se oprašta, Eliz? Koji je tvoj veliki greh? Savić je bio zao. Kejto Lerd je bio zao. Ne ti.“ Kada je završio svoj mali govor, suze zasvetlucaše u njenim očima. Povukla ga je ka sebi, spuštajući usne na njegove uz šapat: „Volim te, Dankane. Volim te svim srcem i dušom. Volim te. Volim te.“ Obujmio ju je rukama utisnuvši se u nju, otiskujući joj trag osmeha na usne. „Shvatiću to kao da.“

KRAJ