Saša Nedeljković - Antropologija savremenosti

8/2/2019 Saa Nedeljkovi - Antropologija savremenosti

1/214


2/214


3/214

ANTROPOLOGIJASAVREMENOSTIZbornik radova

Uredio i uvodnu studi ju napisaoDr Saa Nedeljkovi

Beograd2007


4/214


5/214

Saa Nedeljkovi [email protected]

Antropologija savremenosti ili antropologijakao savremenost: Antropologija izme u

prezentizma i temporalizma

Izdanje koje je pred vama predstavlja zbornik radova sanaunog skupa sa meunarodnim ueem "Antropologija sav-remenosti" koji je, kao radni deo proslave povodom 125 godinaod uvoenja etnologije u visokokolsku nastavu u Srbiji i 100godina od osnivanja etnolokog seminara na Filozofskom fa-kultetu u Beogradu, odran 25. novembra 2006. godine u orga-nizaciji Odeljenja za etnologiju i antropologiju Filozofskogfakulteta u Beogradu. Sveani deo proslave, na kome su, uz

prisustvo velikog broja etnologa i antropologa iz Srbije i inos-transtva, govorili dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu,Aleksandar Kosti, sadanji upravnik Odeljenja za etnologiju iantropologiju, Ivan Kovaevi, i raniji upravnici Odeljenja,Petar Vlahovi, Srebrica Kneevi i Nikola Pavkovi, odran jedan ranije, 24. novembra. I sveani i radni deo proslave odigralisu se u sveanoj sali Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Proslave koje se odnose na jubileje veine naunih dis-ciplina uglavnom predstavljaju jednoznane fenomene. Pros-

Tekst je rezultat rada na naunoistraivakom projektu MNZSRS br. 147035 Kulturni identiteti u procesima evropske integracije iregionalizacije.


6/214

6

lavu jubileja koji se tie etnologije i antropologije u Srbiji da-nas, meutim, nije tako lako kontekstualizovati i klasifikovati, jer su proslave jedan od vanih predmeta antropolokih istrai-vanja. Ova proslava je teko odrediva, pa stoga vrlo zanimljiva,zato to je s njom po ko zna koji put otvoren problem koji po-znajemo pod nazivom "sindrom dvostrukog pripadnitva". Ba-vljenje ovim sindromom u ovoj situaciji, s obzirom na predmet imetode etnolokih i antropolokih istraivanja, podrazumevatraenje odgovora na pitanja koja se tiu odnosa izmeu profesi-onalnog identiteta i drugih segmenata/oblika/nivoa/dimenzijaidentiteta etnologa i antropologa.

Svojim "dvostrukim" ivotom antropolozi istovremeno i prouavaju stvarnost i utiu na nju; oni istovremeno i analizirajukulturu, i stvaraju antropoloku potkulturu. Obeleavanje jubilejakoji se tiu njih samih predstavlja tako poseban izazov, jer etnolo-ge/antropologe opasno primie poziciji koja je blie objektu negosubjektu antropolokih istraivanja: umesto da dekonstruiudrutvenu stvarnost, to umeju da rade jako dobro, prilikom pro-slavljanja sopstvenih jubileja antropolozi se trude da konstruiu. Na taj nain etnolozi/antropolozi bivaju prisiljeni da se odlue ili

za to da, dok odaju poast svojoj disciplini, u izvesnom smislu za- boravljaju i negiraju osnovne principe svoje profesionalne delat-nosti, ili za to da te principe stavljaju iznad svojih potreba zaspontanim doivljavanjem stvarnosti, odnosno, iznad potreba zanormalnom drutvenom angaovanou. U prvom sluaju, oni postaju subjektivni uesnici, insajderi, koji se ni poemu ne razli-kuju od "laika", i koji kroz zapletenost u razne vrste drutvenihodnosa podleu drutvenim zakonima i konvencijama. Poput le-kara ili svetenika koji, dok su u uniformi, analiziraju i kritikujunain ivota svojih pacijenata ili stanovnika svoje parohije, ponaajui se isto kao i oni kada skinu uniformu, takvi antropolo-zi lakomisleno veruju da njihova dvostruka merila drutvenog ponaanja (dvostruki moral) nee biti uoena i analizirana, budui


7/214

7

da su, u ovom konkretnom sluaju, svi koji takve stvari prouavaju trenutno vie zainteresovani za uestvovanje udogaaju nego za njegovo sagledavanje. U takvim prilikama poka-zuje se (jo uvek) neodoljiva mo grupnih identiteta igrupocentristikih stavova. Ova, konstruktivna uloga, meutim, zarazliku od one druge, de(kon)struktivne, izaziva veliku panju i nosiveliku odgovornost. U drugom sluaju, ukoliko nam je profesional-na delatnost uvek ispred spontane ljudske reakcije na doga

aje oko

nas, postavlja se pitanje moemo li da razumemo to to prouavamo, budui da nikad stvarno u tome potpuno neuestvujemo. U oba sluaja pojavljuje se problem odreenjaetnoloke/antropoloke discipline i problem disciplinarne pripad-nosti.

Prvi uslov da bi drutvena konstrukcija uspela i odolelaispitu vremena i sumnjama drugih je da kod konstruktora pos-toji vera u njenu ispravnost i u opravdanost njene upotrebe.inise, meutim, da bazini konstrukt na kome je poivala cela proslava, a to je da postoji kontinuitet izmeu naunih radnikakoji su nekada radili na Odeljenju za etnologiju i antropologijuFilozofskog fakulteta u Beogradu i onih koji tamo rade sada,

nije prihvaen (ili ponuen) iz dubokog ubeenja i sazadovoljstvom, nego iz straha od kvarenja "dobrih obiaja": proslava je posmatrana kao deo nasledstva koje je optereeno,izmeu ostalog, neregulisanim "imovinsko-pravnim" odnosima.Isto vai i za prihvatanje drugih bitnih pretpostavki ovog jubileja, kao to su tvrdnje da je jedan vek prava mera drutve-nog vremena i da svaki vek ima svoju individualnost. Veina ese, ipak, sloiti da istek prvog veka institucionalnog bavljenjaetnologijom u Srbiji predstavlja istorijskuinjenicu kojusvakako treba obeleiti. Tainjenica nije vana zbog odavanja pote samom protoku vremena, nego zato to je tokom tog ho-mogenog, praznog, horizontalnog vremenskog toka u njegautisnuto mnogo znaajnih dogaaja i rezultata rada koji, na-


8/214

8

damo se, imaju makar trunku vertikalnog usmerenja i priblia-vaju noumenalnu sferu fenomenalnoj sferi. Tuinjenicu, to nesmemo da izgubimo iz vida, nije vano obeleiti zbog prolihgeneracija, nego zbog onih koji se ovom disciplinom bave da-nas, i zbog onih kojie se njom tek baviti. Ovaj jubilej, para-doksalno, proslavilo je veoma malo onih koji ele da budu oz-naeni kao etnolozi: proslavljali su uglavnom oniiji je askrip-tivni model antropoloki. Razlozi za to su mnogobrojni i moguse pratiti du vie dimenzija. Pokuau da se u ovom uvodnikuosvrnem na jedan aspekt gorepomenutog pitanja, koji problemodnosa antropologija-etnologija transponuje na nivo odnosa"spoljanje-unutranje" i "objektivno-subjektivno" u temporal-nom diskursu.

Kada je pre oko godinu dana odlueno da konferencija nosinaslov "Antropologija savremenosti", suoili smo se saizvesnim sumnjama da naslov odgovara povodu konferencije.Meutim, to se vie konferencija bliila, i to smo vie razmi-ljali o njoj, sticao se utisak da naslov u sebi, pored ogranienja,krije i odreene, ne tako lako uoljive potencijale. On, presvega, ne priziva prolost i ne ali za starim danima, nego nas,

veoma praktino, upuuje na ono to se zbiva sada. To "sada",koje predstavlja neuhvatljivu i/ili neprolaznu stvarnost, i koje je,iz uobiajene perspektive, objektivno toliko manje i od onog to je prolo i od onog toe doi, sve vie postaje predmetrazmatranja antropologa.ini se da ono postaje i opsesija, ali istrategija u cilju oslobaanja antropologije od vezanosti za nekedruge naune discipline,ija naslea kao da joj ne daju da sedovoljno razmahne. Istovremeno, ovaj naslov krije u sebi iopomenu da se ne bi smelo pasti u iskuenje pa verovati kakoeovaj dogaaj od buduih generacija biti drugaije tretiran ivrednovan od naina na koji smo mi tretirali i vrednovali svoju prolost: dakle, kao sredstvo da sebi i drugima neto kaemo ida neto uinimo sada.


9/214

9

Naslov konferencije trebalo je da usmeri nau panju na dvarazliita problema, tako da se mora tumaiti u dva razliitakljua. U prvom kljuu, polazi se od definicije antropologijekoja se tie njene opte teorijsko-metodoloke orijentacije, kaodisciplineiji je credo u pozitivistikoj eri bio objektivnost, usmislu distanciranosti od problema koji prouava i u smisluneumeanosti u procese koje posmatra: odvojenost, u tom smi-slu, proizvodi objektivnost zato to drutvena stvarnost moe dadoe u fokus samo ako se stoji na odreenoj distanci u odnosuna nju. U post-pozitivistikoj eri objektivnost postaje sloenijizahtev, i ne tie se proste neumeanosti u proces istraivanja:objektivnost ovde podrazumeva otvorenost i iskrenost u pogledu uzimanja u obzir svih faktora koji utiu na proces an-tropoloke produkcije1. Prvi klju tumaenja naslova konferen-cije je prezentistiki (vanvremenski), a kljuna re konferencije je "savremenost", prema kojoj se treba odnositi dosledno "an-tropoloki". Pojam "savremenost" moe, ali i ne mora da implicira postojanje vremenskog toka, odnosno, moe ali ne morada implicira bavljenje vremenom kao fenomenom. Ako je temakonferencije jedan vremenski period, onda su mogue najmanje

dve vrste distanciranosti: 1) istorijska ili subjektivna distan-ciranost, koja podrazumeva da smo sauesnici u istom vremen-skom toku ili u istoj istoriji; posmatra i posmatrano su distan-cirani tako to se jedan istorijski trenutak posmatra iz drugogistorijskog trenutka; 2) aistorijska, objektivna ili "antropoloka"distanciranost, koja kao problem postavlja ceo vremenski iistorijski tok, dok je dotini period samo primer delovanjavremenskih i istorijskih zakona. Kao antropolozi, teili smo,razumljivo, ovoj drugoj distanci. Ova vanvremenost, naravno,nije predstavljala zadatu temu konferencije, nego je bila impli-

1 Videti M. Kanaaneh,The "Anthropologicality" of Indigenous An-thropology, Dialectical Anthropology, Vol. 22. No. 1. 1997. 3.


10/214

10

citan zahtev kao parametar antropologinosti naih teorijskih iempirijskih istraivanja, odnosno, naih izlaganja na skupu. Uovom kljuu, problem savremenosti je problem odnosa premavremensko-istorijskoj svesti, koji se reflektuje kroz teorijsko-metodoloke okvire, odnosno, odabir problema istraivanja.

U drugom, temporalistikom kljuu tumaenja naslova i cilje-va konferencije, polazi se od definicije antropologije koja se tienjenog predmeta istraivanja; antropologija se posmatra kao kul-turologija koja kulturu, i samu sebe kao disciplinu, posmatraevolucionistiki, dakle kauzalno. Kljuni problem konferencije jesama antropoloka disciplina, a konkretan predmet je onaj njendeo koji se moe odrediti kao "savremeni". Ovaj klju nije zahte-vao od uesnika da problematizujuetvrtu dimenziju uantropolokom istraivanju: od uesnika se oekivalo da proble-me prouavaju i prezentuju na "tradicionalan" nain. Budui da jeto razvojna perspektiva, tu se od uesnika implicitno trailo daodrede ta je to savremena antropologija, koje su i kakve su njenegranice i njena bitna obeleja, da otkriju uemu se ona kao fazarazlikuje od prethodnih faza u razvoju antropologije, da izvre pe-riodizaciju istorije nacionalne antropoloke discipline, itd. Pored

odreivanja vremenskog okvira, ova perspektiva zahtevala je oduesnika da odrede i nevremenski okvir savremene antropologije,koji se manifestuje kroz odreene, u tom periodu dominantnedrutvene procese, ideologije, itd..

Oba kljua tumaenja naslova i cilja konferencije zahtevala suod uesnika da se, makar implicitno, odrede prema pojmovima "sa-vremeno", odnosno "savremenost". Iako sam pojam "savremeno"ima jasnu temporalnu orijentaciju ("savremeno" je ono to sa namaegzistira u istom vremenu), on, u skladu sa napred iznetim, nije jednoznaan pa moe da se shvati na dva razliita naina: prvo, kaoono to je aktuelno u temporalnom smislu i, drugo, kao ono to jeaktuelno u idejnom smislu. Pojedini istraivai mogu biti nai real-ni temporalni savremenici, iako se bave problemima koji nisu idej-


11/214

11

no aktuelni; drugi istraivai odavno nisu ivi, ali su problemi koji-ma su se oni bavili jo (ili tek sada) veoma idejno aktuelni. "Savre-meno" je u jednom irem smislu sinonim za "aktuelno", za ono to je ivo, delujue, privlaee, motiviue.

Problem savremenosti u antropologiji neminovno se dotieodnosa prema pojmu "istorinost" pa, sledstveno tome, i premaistorijskoj disciplini. Odnos izmeu istorije i antropologije nijenova, a ni nerazmatrana tema. Me

utim, poslednjih godina taj je

odnos dobio drugaiju dimenziju od one koja mu je pridavana uradovima "klasinih" antropologa kao to je, na primer, Evans-Priard. On istoriju i antropologiju nije prikazao kao dverazliite discipline, ve kao dve perspektive iste discipline; raz-like izmeu njih, po njemu, potiu od drugaijeg naglaska i me-toda, ali ne i cilja2. Ova projektovana ideoloka bliskost antropologije i istorije sve je vie, iako uglavnom indirektno, na uda-ru naune kritike, kako od strane zagovornika istorijske per-spektive, tako i od strane antropologa. H. Luthy je sa pozicija branioca istorijskog miljenja jo pre vie decenija kritikovaomoderne tendencije u antropologiji, koje su tada bile oliene unadiruem strukturalizmu3. On je smatrao da je, od kako su

strukturalisti, a pre svega Levi-Stros, poeli da posmatraju kul-turne pojave i procese kao "matematike funkcionalne modele", postalo mogue i poeljno "civilizaciju posmatrati kao zatvorenikomunikacijski sistem", odnosno, zalagati se za kognitivni pri-mat logikog nad istorijskim. Na taj nain, kae isti autor, beise od istorijske svesti u "neistorinost matematikih formula",ime se smanjuje mogunost razumevanja problema. U posled-nje vreme antropolozi, a i mnogi istoriari, uzvraaju na ovaj

2 Videti E. E. Evans-Priard, Socijalna antropologija, Beograd,1983.

3 Prema A. Schmidt, Povijest i struktura: Pitanja marksistike reto-rike, Beograd, 1976. 30 et pas.


12/214


13/214

13

reima, ono ime se bavimo nije prolost nego konstrukcija prolosti u sadanjosti. Dok se istoriari trude da otkriju ta sezaista dogodilo neki prave razliku izmeu pravih i izmiljenihtradicija najvei broj antropologa se koncentrie na poka-zivanje naina na koji se izdvojeni istorijski sadraj koristi kaosredstvo u savremenom kreiranju identiteta i u politici7.

Odnos izmeu istorije i antropologije, naroito sa inten-ziviranjem postmodernisti

kih orijentacija, sve se vie posmatra

kroz opoziciju temporalizam/ prezentizam8, odnosno, krozopoziciju metaistorija/ istorija bez smisla. Za temporaliste imetaistoriare istorijski tok je stvarna, objektivnainjenica koju je mogue i potrebno otkriti, i od koje moemo mnogo toganauiti o sadanjosti i mnogo toga saznati o budunosti; tempo-ralisti uzimaju sadanjost samo kao kriterijum za razlikovanje prolosti od budunosti. Za prezentiste interesovanje za istorijusamo je posledica naih kognitivnih ogranienja i orijentacija,tj., ono je rezultat nae potrebe za klasifikacijom drutvenih fak-tora; za njih je sadanjost jedini bitan period u istoriji9. U antropologiji, naroito kod pristalica simulacionizma, primetno je sveslabije interesovanje za tzv. realni dogaaj, a sve vie za subjek-

tivni doivljaj tog dogaaja. Istorija vie nije proces koji teenezavisno od aktera, nadilazei ih i obuhvatajui ih, nego se ona

7 Videti T. H. Eriksen, Ethnicity and nationalism: anthropological perpectives, Pluto Pres, London, 1993. 72-73.

8 O filozofijama prezentizma i temporalizma videti u M. Arsen-ijevi, Vreme i vremena, Beograd, 2003.

9 Naravno, nije mi namera da uoptavam i podvodim sve tendencijeu istorijskoj naunoj disciplini pod rankeovsku istoriografsku tradiciju,odnosno, pod kontovsko-evolucionistiku misao, tim pre to u savre-menoj istoriografiji ima vie pravaca koji su blii antropolokom negoklasinom istorijskom pristupu: radi se naime o dijalektikoj istorio-grafiji i istorijskoj antropologiji. (Vie o tome u A. Stojkovi, Filozo-fija istorije kod Srba do 1941. godine, Beograd, 2002. 2 et pas.)


14/214

14

stvara u njima i kroz njihovo delovanje: izvan aktera istorija, istvarnost uopte, ne postoji. Antropolozi ukazuju na to da jeistorija postala reverzibilan i viedimenzionalan proces, i da se prolost uvek ponovo moe oiveti i promeniti. Sadanjost nije pasivno preraivanje rezultata prolosti, nego aktivno i svesnostanje odluivanja taemo od prolosti prihvatiti, a ta ne.Sledstveno tome, prolost ne utie na sadanjost nita vie od budu

nosti, jer su i prolost i budu

nost predstave, a ne stvar-

nost, koje se formiraju u sadanjosti: prolost je pamenje, a budunost oekivanje. Kljuni pojmovi antropolokihistraivanja prolosti postaju "drutveno pamenje" i "drutvenoseanje", to upuuje na zakljuak da nas zanima ono to ljudimisle o prolosti, a ne prolost sama.

Ova tenja antropologa da se izdignu iz vremena, da se bavesamo onim to je aktuelno (itaj promenljivo), nije prvobitnim poreklom antropoloka. Sline tendencije odavno nalazimo u filo-zofskim raspravama koje naginju teolokoj orijentaciji. Jedan odglavnih problema koji su filozofi pokuavali da ree bio je pode-ljenost vremenskog toka na prolo, sadanje i budue vreme.Trudei se da diferencira klasinu podelu na prolost, sadanjost i

budunost, i elei da istakne sadanjost kao kljuni pojam, PolRiker je skrenuo panju na vanost nijansiranog razlikovanjasadanjeg seanja na prolo, zatim sadanjeg sagledavanjasadanjeg, i napokon sadanjeg oekivanja budueg. Razlikova-nje ove tri dimenzije polazi od njihovog jedinstva. Augustin i Hu-serl su razlikovali bliu prolost, koja je jo uvek deo sadanjosti,i dalju prolost, koje se priseamo ali koja vie pripada eljamanego sadanjici. Avgustin jeak govorio o tri razliita vienjasadanjice a ne o tri ontoloki striktno razdvojena razdoblja(prolost, sadanjost i budunost)10.

10Videti T. Kulji, Kultura seanja, Beograd, 2006.


15/214

15

Istonjaki mislioci, koji se ne optereuju disciplinarnim podelama i naunim standardima, smatraju, shodno tome, da jevreme subjektivan doivljaj, iluzija. Njihovo reenje za problemvremena okrenuto je interiorizaciji, individualizaciji, aktivizaciji,i podrazumeva transformaciju svesti: za razumevanje vremena, po njima, potrebno je koristiti druge psihike potencijale odintelektualnih. Bekstvo iz zakona vremena po njima nije jednostavno, niti to moe da u

ini li

nost: to moe da u

ini samo

sutastveni princip iza linosti, koji i predstavlja bit bia. PoKrinamurtiju, pitanje: "postoji li vreme" nema smisla, jer to pitanje postavljaovek koji misli. Misao je vremenski fenomen,materijalna pojava, koja ne moe da ukine samu sebe niti moeda se izdigne iznad vremena i prostora. Misao jeste vreme. "ta jevreme, ta je prolost, ta je budunost? To su pitanja omeenavremenom. Vreme prestaje tek kada prestane i misao. Sada postoji tek u trenutku zaustavljanja, i to nije misao o vremenunego oseaj. Stvarnost se dogaa sada, a misao, budui da jenesposobna da sretne tu stvarnost da je neposredno doiviodnosno oseti, misao o stvarnosti tka predstavu. Videti ono to jeste bez jueranjice je sada"11.

Po Oou Radniu, problem vremena je problem elja, koje se ustvari shvataju kao neto disfunkcionalno u odnosu na stvarnost.elje, kae Radni, zahtevaju prostor da bi mogle da se kreu: onese ne mogu kretati u sadanjosti. "U sadanjosti uopte nema pro-stora. Zato elje moemo da ulaemo samo u sutranjicu.Budunost je i stvorena iskljuivo zbog naeg upornog prieljkivanja: u sutini, budunost ne postoji. Prolost i budunost nisu delovi vremena nego delovi ljudskog uma: ustvarnosti, postoji samo sadanje vreme. Vreme i um ne mogu sesresti zbog toga to um nema sadanjosti a vreme nema ni prolosti ni budunosti. Prolaenje predstavlja kretanje uma, a ne

11 D. Krinamurti, Jedina revolucija, Beograd, 1991. 77-79.


16/214

16

vremena: mi se kreemo a vreme stoji u mestu. Vreme jesadanjost"12.

Problem odnosa antropologije i istorije, u kljuu perso-nalistike filozofije, moe se posmatrati kroz nekoliko opozi-cija: mit/istorija, hrianstvo/judaizam, marksizam/strukturali-zam. Demistifikujui mit drutvena nauka je bila veoma blizuuverenju da je mitu oduzela mo da bitnije utie na drutvenustvarnost. Me

utim, pretvaraju

i predstavu o jednoj univerzal-

noj i drevnoj kulturnoj formi u predmet svog prouavanja, an-tropolozi su zaboravili da je to odnos koji ukljuuje dve deli-minosti: istraivai delom svojih potencijala zahvataju deo jedne pojave. I zaboravili su da mit govori i njima, i o njima, toih ini slepim za mnoge aspekte mita, odnosno,ini ih ne-monim da se odupru privlanoj sili mitske matrice. Zaboravilisu, isto tako, da mit nije samo narativ, nego i drutvena praksa:mit deluje i na njihov svet i na njih. Mitska matrica je previestara, previe efikasna i sveobuhvatna, i previe zavodljiva da bi bila naivna, potpuno spoznata i prevaziena. Jedna od kljunihstvari po kojima se mitska stvarnost razlikuje od drutvenestvarnosti upravo je bezvremenost,ak nepromenljivost.

Srodnost i nepomirljivost istorijske i mitske svesti pre- poznao je i analizirao N.Ber ajev. Da bi se shvatilo "istorijsko",da bi misao bila sposobna da primi i osmisli "istorijsko", mora pre svega doi, kae Ber ajev, do rascepa, do izdvajanja uistorijskom ivotu iovekovoj svesti. Da bi se pojavila mo-gunost za suprotstavljanje istorijskog objekta i subjekta potrebno je da nastupi refleksija kako bi dolo do istorijskog sazna-nja13. "Ako jeitav ovekov duh organski i neposredno u nekojkristalisanoj,vrstoj i staloenoj epohi, ne moe doi do shva-

12 O. Rajneesh, , Vrhovna alhemija, I i II, Beograd 1990. 70-72.13 N. Ber ajev, Smisao istorije: Ogled filozofijeove je sudbine,

Beograd, 2001. 8 et pas.


17/214

17

tanja istorijskih zbivanja i smisla istorije: tada je misao statina.Ako doe do cepanja, subjekat se ne osea kao da potpuno ineposredno ivi u istorijskom objektu i javlja se refleksijaistorijskog saznanja. Ipak, takav odnos nije sasvim podesan zashvatanje istorije, jer kod njega dolazi do raskida izmeu subjekta i objekta, vri se razjedinjenje sa unutranjim ivotom, sasamim 'istorijskim': takav odnos je samo neophodan uslov da bise dolo do podesnog odnosa u kome je mogu

e razumeti isto-

riju. Da bi se shvatila sutina 'istorijskog' mora, kao drugi korak nakon rascepa, doi do otkrivanja unutranjeg smisla i 'due'istorije"14.

Ber ajev smatra da istorija nije objektivna empirijskainjenica, nego da je istorija mit. "Mit pak nije neto izmiljenove stvarnost, ali druk ija stvarnost, koja se razlikuje od tako-zvane objektivne empirijskeinjenice. Mit u narodnom pame-nju je sauvano prianje o dogaajima koji su se zbili u prolo-sti, on savlauje granice spoljanje objektivne faktinosti i ot-kriva faktinost idealnu, subjektivnu. Mitologija je, po zrelomuenju elingovom, prvobitna istorijaoveanstva. Ali, poredmitova koji ulaze u dubinu prolosti, razliite istorijske epohe

prezasiene su elementima mitskog stvaralatva. Svaka velikaistorijska epoha,ak i u novoj istorijioveanstva, tako nepode-snoj za mitologiju, prezasiena je mitovima"15. On smatra da mine moemo da shvatimo iskljuivo objektivnu istoriju. Nama je potrebna "unutranja, duboka i tajanstvena veza s istorijskimobjektom". Potrebno je da ne budemo samo istorijski objekat,nego da i subjekat bude istorijski, da subjekt istorijskog sazna-nja u sebi osea i u sebi otkriva "istorijsko"16. Istorija trai veru,istorija nije prosto nasilje spoljnih objektivnih fakata nad

14 Ibid.15 Ibid. 27.16 Ibid. 28.


18/214

18

saznajuim subjektom, ve neki akt preobraaja velike istorijske prolosti, u kojem se izvri unutranje shvatanje istorijskog objekta, unutranji proces koji spaja subjekt s objektom17.Ber ajev prihvata Platonovo uenje o saznanju kao seanju:istorijsko saznanje je samo tada pravo saznanje kada je tounutranje seanje odnosno pamenje svega velikog u istorijioveanstva18. Svakiovek je razlomak vaseljene: on sam je ve-liki svet koji moe biti, prema stanju svesti, jo zatvoren, ali koji se putem irenja i produbljivanja njegove svesti moe sam iz-nutra otkrivati. "U tom procesu produbljivanja svesti otkrivajuse sve velike istorijske epohe. Kada istorija nije samo spoljanjifenomen, kada ona ima neki apsolutni smisao i vezu s apsolut-nim ivotom i kada se u njoj nalazi pravo ontoloko naelo onda to znai da ona mora poeti i svriti se u dubini Apsolut-nog, tj. u dubini bia, s kojom se u neposrednom dodiru nalazi usvojoj najveoj dubini i duhovni ivot i duhovno iskustvo"19.

Religiozni aspekt istorijske svesti je, po Ber ajevu, posebnointeresantan. Hrianstvo koje objavljuje reenje istorijskogdelanja kroz delanje slobodnog subjekta, slobodnog duha,sklono je da se svojim organizacionim formama zaplete u isto-

rijske niti. Crkva, kao njen organizacioni aparat, istorijska jesila, i usmerava "nadistorinost" Hrianstva ka istorinostiJudaizma. "Judaizam je ovaploenje starozavetnih naela ot-krivenja zakona, koja se protive otkrivenju ljubavi, milosti islobode: Judaizam je statian a Hrianstvo dinamino"20.

Istorinost je, po Ber ajevu, nehrianska orijentacija."Uenje o progresu, koje su zastupali i Kont, Hegel, Spenser iMarks, pretpostavlja dae zadaci svetske istorijeoveanstva

17 Ibid. 28.18 Ibid19 Ibid. 29, 52.20Ibid. 120 i dalje.


19/214

19

biti reeni u budunosti, dae doi neki momenat u istorijio-veanstva, u sudbinioveanstva, u kojeme se postii viesavreno stanje i dae u tom viem savrenom stanju biti po-mirene sve protivrenosti kojima je prepunaovekova istorija ida e biti reeni svi zadaci"21. To je nada dae se reiti tragedijasvetske istorije u samoj istoriji. Ovo verovanje pretpostavljamogunost reenja istorijske sudbineoveanstva u granicamazatvorenog kruga istorijskih sila. Hri

anska ideja, nasuprot to-

me, osnovana je na iekivanju okonanja istorije izlaskom izistorijskih tragedija, iz svih njenih protivrenosti22. Marskistikafilozofija istorije je u tom smislu naroito uticala na mnogeistraivae, razraujui ideju o tome da je istorija nepovratna,da u istoriji deluje jednolinijsko delovanje zakona razvitka, i dase u istoriji oituje determinizam evolucije, zbogega je imogue otkrivati zakone po kojima se neto deava23. Nasuprottome, strukturalizam, kao jedna dominanta struja uantropolokoj nauci, bavi se jednim vidom onoga to Benjaminnaziva mesijanskim vremenom, naime istovremenou prolostii budunosti u trenutnoj sadanjosti.. Dogaaji su u toj perspek-tivi vertikalno istovremeni, jer su svi povezani sa najviim prin-

cipima znaenja, a ne prvenstveno meusobno uzrono- posledinim vezama. Svaki dogaaj je neto to je oduvek bilo ito e se ispuniti u budunosti, neto svevremensko. Tako gle-dano, antropoloka bezvremenost je neka vrsta povratka nasrednjovekovnu koncepciju vremena hrianskog sveta, gde vla-da izvesna ravnodunost prema vremenu. Srednjovekovnu kon-cepciju istovremenosti du vremena zamenila je ideja homoge-nog, praznog vremena u kome je istovremenost na neki naintransverzalna, unakrsna u odnosu na vreme, obeleena ne prefi-

21 Ibid. 211.22 Ibid. 213.23 . O. Karbonel, op. cit. 100.


20/214

20

guracijom i ispunjenjem, nego vremenskom koincidencijom, temerena satom i kalendarom24. Antropoloka koncepcija, uz sveto, znai istovremeno i teizaciju, jer otkrivanje skrivene struktu-re i latentne funkcije na neki nain korespondira sa verom u vii princip i smisao koji ne zavisi od individualne volje i koji se nemoe promeniti prostom eljom i akcijom samih drutvenihinilaca. Vreme u antropologiji ponovo poinje da se u izve-snom smislu dehumanizuje, a istorija da se ponovo dovodi u ve-zu sa Bogom; ponovo dolazi do povezivanja Logosa i Hronosa,s tim to oni, kao i njihova veza, sada imaju drugaije znaenje idrugaije se predstavljaju nego nekada25. Vremee pokazati dali je ovaj osvrt na jedan jubilej antropoloke nauke lino oboje-na konstrukcija, ili intuitivno anticipiranje buduih procesa.Zbornik koji je pred vama nudi vieznane odgovore na posta-vljena pitanja.

Nauni skup "Antropologija savremenosti" odvijao se krozrad etiri sekcije: prva sekcija je nosila naslov "Teorijske nedou-mice savremene antropologije", druga "Savremeni procesi inte-gracije, regionalizacije i tranzicije na mikro planu: ruralne i urba-ne zajednice", trea "Oma Duanu Bandiu: Perspektive savre-

mene antropologije religije", ietvrta "Etniki i nacionalni identi-teti izmeu politike i kulture". Za ovaj zbornik radove je predalodeset uesnika. Ivan Kovaevi u svom radu vri kritiku postmodernistikih tendencija u antropologiji, a polemie i sa za-govornicima redukovanja antropoloke metodologije na etnograf-sku teoriju. Saa Nedeljkovi pokuava da ponudi antropoloki(prezentistiki i interakcionistiki) model prouavanja etnogene-ze, gde su glavni predmeti analize istoriografski narativi i njihovaupotreba u identifikacijskom smislu. Ljubomir Hristi daje prikazdela Riarda Dorsona i njegovog doprinosa prouavanju folklora

24 Videti B. Anderson, Nacija: Zamiljena zajednica, Beograd. 1998.25 . O. Karbonel, op. cit, 54-55.


21/214

21

u savremenom drutvu. Vladimir Ribi pokuava da procese kojisu se dogodili u srpskom drutvu krajem 20. veka dovede u vezusa irim savremenim drutveno-politikim procesima. LjiljanaGavrilovi posmatra savremeni muzej kroz njegovu ulogu i spo-sobnost da kreira nacionalne identifikacijske formule, a ne, kaoto se to obino smatra, samo da te formule prikazuje ili sledi. Li-dija Radulovi je u svom radu istakla znaaj dela Duana Bandiaza savremenu srpsku etnologiju i antropologiju, osvr

ui se poseb-

no na njegovo osavremenjivanje pojmovnika studija antropologije religije, to je dovelo do sagledavanja do tada neuoenih proble-ma. Danijel Sinani se, kroz analizu grae sakupljenuviegodinjim terenskim istraivanjem u Knjaevcu i okolini, po-duhvatio zadatka da proui mesto i funkciju religiozno-ritualnihfunkcionera u strukturi savremenih ruralnih sredina. GordanaGorunovi je u svojoj kratkoj studiji pokuala da, na osnovu so-lidnog terenskog iskustva iz razliitih sredina (Bugarska, CrnaGora), prikae i analizira kulturoloke posledice tranzicionih pro-cesa u ruralnim sredinama. Jelena Vasiljevi je prikazala i izvrilakratku kritiku analizu meunarodnog projekta koji se bavi retori-kom i meuetnikim/meunaci-onalnim konfliktima na prostoru

bive SFRJ. Dragana Antonijevi je predstavila socioekonomski pristup analizi savremenih urbanih legendi po metodi Geri AlanaFajna, pokuavajui istovremeno da ponudi nekoliko moguihnaina za primenu tog metoda prilikom prouavanja problema usavremenom srpskom drutvu.

Nauni skup "Antropologija savremenosti" prvobitno nijeimao za cilj da prui neki doprinos u teorijskom smislu.Meutim, taj cilj se sam nametnuo i,ini se, u izvesnoj meri jedostignut. Na alost, nisu na pravi nain iskorieni svi poten-cijali ovog dogaaja, pa mnogi autori koji bi imali ta da kaunisu uestvovali. Meutim, nadamo se da je ovaj skup uspeo da pokrene neka od do sada nedovoljno razmotrenih pitanja, ili da bar za njih ponudi nov ili drugaiji ugao gledanja. Takoe se


22/214

22

nadamo da je ovaj skup poetak jednog novog perioda razvojadiscipline, kojie biti obeleen boljom unutardisciplinarnom iinterdisciplinarnom komunikacijom i interakcijom. To bi ne-sumnjivo trebalo pozitivno da se odrazi na kvalitet savremeneantropoloke produkcije.

Anthropology of/as Contemporaneity: Between Presentism andTemporalism

This is a collection of papers presented at the conference"Anthropology of Contemporaneity", that was held on November 25,2006 at the Faculty of Philosophy in Belgrade. The organizer of theconference was the Department of Ethnology and Anthropology of theFaculty of Philosophy, University of Belgrade. The main reason for this conference was to mark the 125th anniversary of introduction of ethnology to higher education in Serbia, and the centennial since thefoundation of Ethnological seminar at the Faculty of Philosophy. Theintroductory text explains and analyses the title and occasion of theconference, presenting them through the problem of relation between presentist and temporalist orientations, or the (a)historicity of anthropological research. The position of ethnologists, and anthropologists, inthis context is analyzed through the syndrome of the "double insider".


23/214

Ivan Kova evi [email protected]

Deset antiteza jednom postizmu uantropologiji

Apstrakt: Teza da se o postmodernizmu moe pisati samo postmoder-nistikim jezikom je netana. 'Teorija'' etnografije nije nikada ni spadala uoptu antropoloku metodologiju, i, to je manje vano, nikada nije bila teo-rija, a nee ni biti ma koliko se mnogi trudili, vesamo rasprava o tehnikama prikupljanja podataka. Kada se formulie problem i potrai lokacija u vre-menu i prostoru na kojoj se on najbolje oitava i hipoteze suoe sainjenicama koje je potvr uju ili obaraju, naputa se u amerikoj antropolo-giji i srpskoj etnologiji vekovima uvreeno shvatanje da nauka poinje sa-kupljanjeminjenica. Zbijanje redova oko ionako veoma raznovrsnog

antropolokog jezgra ukazuje na disciplinarnu tetu od rasipanje veomaogranienih ljudskih resursa i pledira za koncentrisanje oko antropolokog jezgra, koje je toliko da jedva omoguava disciplinarnu prepoznatljivost.

Klju ne re i: postmodernizam, antropologija, etnografija, metodo-logija, nauka

Napravio jednom jedan ovek veliku kulu od karata, to je strano nerviralo njegovog mla eg brata koji nije umeo danapravi ni prvi red nekedruga ije kule, a istu, onakvu kakvu

Ovaj tekst je nastao kao rezultat rada na projektu ''Antropologija u -dvadesetom veku: teorijski i metodotoloki dometi'' koji finansira Minis-tarstvo nauke i zatite ivotne sredine Republike Srbije. (MNZS 147037


24/214

24

pravi stariji brat, nije hteo ni da pokua. eleo je na svaki na inda dokae kako bratovljeva kula od karata ne valja, ali to god biloe o njoj kazao, svi bi mu rekli da nije ta no, jer kula i dalje stoji i nije se sruila bez obzira ta on o njoj pri a. Stranoiznerviran, povukao je stolnjak sa stola na kome je stajala kula.

Uvod. Kako i zato pisati o postmodernizmu?Teza da se o postmodernizmu moe pisati samo pos-

tmodernistikim jezikom je jeftin trik. Sasvim je mogue govoritio njihovom shvatanju tehnika prikupljanja podataka, o njihovomterenskom radu, o njihovom stavu prema proverljivosti podatakasakupljenih terenskim istraivanjem, o njihovom insistiranju na problemima adaptacije istraivaa u ispitivanu sredinu, onjihovom vienju ''priprema za teren'' itd. Sve je to mogue bezvelikih rei kojima su sebi bildovali nauni znaaj kao to su''teorija reprezentacije'', ''teorija etnografije'', kriza ovoga i onoga.

Postmodernistiki jezik se mora nauiti kao uroeniki da bise znalo oemu govore, da bismo mogli da ih prouavamo, ali

se izvetaji ne piu na uroenikom. Toak ni oni, postmoder-nisti-multivokalisti, ne rade.Antropologiji je potrebno stalno promiljanje i pobolj-

avanje tehnika prikupljanja podataka na terenu te je u tom ciljusasvim uputno prouiti postmodernistiku literaturu. Osim poznatih rasprava o etnografskom prikupljanju podataka, urazmatranje treba ukljuiti i postmodernistike etnografske proizvode, posebno one nastale posle ''Writing Cultures''.1

Poneko zato ima vie zato. Nastanku ovog teksta su doprineli i dugirazgovori o postmodernizmu u antropologiji sa Miloem Milenkoviemtokom zavravanja njegove doktorske disertacije ''Teorija etnografije po-sle postmodernizma u antropologiji''. Razgovori su bili mentorski samo


25/214

25

1. O etnografiji

U celoj ''teorijskoj'' prii o etnografiji, bez obzira da li seosim postmodernista, kao umeatelji u raspravu javljajuinterpretatori i interpretacije Popera, Fejerabenda, Patnama iliRortija, radi se o pitanju da li je trava na fudbalskom terenu preutakmice, koju je Zvezda igrala, bila oiana uzdu ili popreko.Uvek

e biti daleko vanije i zanimljivije koji je bio rezultat, pa

onda fudbalsko umee igraa, taktike trenera, dobro ili loesuenje itd.

2. O metodolokoj imaginaciji u antropologiji

Nemogue je da vrh metodoloke imaginacije bude raspravao prikupljanju podataka. Imaginacija je neto misaonouzvienije od toga, tj. za ono to se naziva ''kritika etnografskereprezentacije'' nije potrebna nikakva imaginacija, ve samo jedna jedina ideoloka i, moda jedna filozofska, premisa i iznje se posle dalje sve razvija.

Stvarni metodoloki problem u antropologiji, zaije reavanje je potrebna imaginacija, jeste kako ograniiti (imaginaciju) i gde je granica sa precenjenim idejama tj. izofrenijom, treba dati jomnogo metodolokih i vie miliona onih pojedinanih kreativno-interpretativnih odgovora. Nekada su o etnografiji pisali, baveise pravilima etnografskog prikupljanja podataka, antropoloki fi-listri, da bi tu temu radova o etnografiji preuzeli pisci nazvani postmodernisti, paak i antropolozi. Najvanije je to se u obasluaja radi o opskurnim, nekreativnim, prosenim likovima po-red kojih imaginacija i kreativnost nisu ni prole.

po formalnom pozicioniranju, obostrano informativni,esto otri i polemini, ali nadasve prijateljski.


26/214

26

Kreativnost i imaginacija su obrnuto proporcionalneideolokoj ostraenosti.

3. O redukciji antropoloke metodologije nateoriju etnografije

Ne moe se opta antropoloka metodologija redukovati nateoriju etnografije. ''Teorija'' etnografije nije nikada ni spadala uoptu antropoloku metodologiju, i, to je manje vano, nikadanije bila, a nee ni biti teorija, ma koliko se mnogi trudili, ve sa-mo rasprava o tehnikama prikupljanja podataka. Radi se o tomeda su rasprave o etnografskim tehnikama prikupljanja podatakakvantitativno prevazile rasprave o antropolokom metodu, zatim,o tome da su raspravljai dali svojim raspravama veliki znaaj ida je deo naune zajednice prihvatio da ta rasprava ima takavznaaj. Meutim, i usred galame u i oko ''Writing Culture'' pisanesu ozbiljne antropoloke metodoloke rasprave.

Moe neko smatrati da slonove treba nazvati lokomotivom ida se neto (A) tone sadri neto (B) moe na to drugo neto

(B) redukovati. Moe neko, takoe, proglasiti i da neto (A)basadri to drugo neto (B), pa ga onda redukovati na to (B). Ukonvencijama je to tako. Na taj nain oni su zaista redukovalislonove na dizel lokomotive. Rasprava o prikupljanju podatakamoe biti opta antropoloka metodologija ako se tako dogovo-re Markus & Co, ali to vai za akcionare te kompanije. Samo,onda moraju da menjaju znaenja svih upotrebljenih rei i kore-na upotrebljenih rei u sintagmi ''opta metodologija antropolo-gije''. No, sve se moe novim definicijama koje se iznesu natrite. Naravno da postoje metodolozi koji hoe da se svaki pojam upotrebljava u nekom drugom, novom znaenju, ili bar poneki. Neki upotrebljavaju jake i pompezne rei samo da bi sebi pribavili veu vanost i znaaj nego to im pripada.


27/214

27

Bilo bi zanimljivo ispitati kako i zato je bilo mogue da deonaune zajednice prihvati da se rasprava o prikupljanju podatakanazove TEORIJOM. Da li je to rezultat toga to antropolozi uAmerici, kolovani naetvoro-antropolokim studijama, sa izbor-nim predmetima pevanje, tr anje i istorija dinastije Ming, nisuimali nikakvo epistemoloko obrazovanje i nisu znali ta znai pojam ''teorija'', pa su posramljeno prihvatili da se sve i svata zo-ve teorijom, pa

ak i obi

no raspravljanje o prikupljanju podata-

ka? Kako su se uvoai ''teorije etnografije'' dosetili da svojuobinu, politikom zainjenu, priu o terenskom istraivanju nazo-vu teorijom? Da li su to uradili iz uverenja da se radi o teoriji iliradi pukog pribavljanja vanosti neemu to ima srednjerazredniznaaj? Da li je to odgovor na vievekovnu recepcijsku inferior-nost amerike antropologije (kotski evolucionizam, nemaki di-fuzionizam, britanski funkcionalizam, francuski strukturalizam)?

4. O redukciji na pozitivisti ko shvatanje nauke

Zato postmodernisti tako simplifikovano shvataju celinu nau-

ke: nauka = empirija + teorija i taka? Gde su metodi, objanjenja,interpretacije, tumaenja, razumevanje - sve itekako prisutno u an-tropologiji, paak, pomalo, i u amerikoj? Radi li se o jednoj na-mernoj redukciji na pozitivistiko, Hempelovo ili ve neko takvo,shvatanje nauke od koga se polazi da bi se pokazalo kako je takvanauka neodriva?

5. O postmodernizmu i sociologiji

Rasprava o antropologiji i postmodernizmu moe zapoeti i pitanjem da li je ono to postmodernisti napadaju zapravo celaantropologija (etnografija + teorija). Ima li jo neeg to bi se


28/214

28

smatralo antropologijom? Ako je sociologizujemo i okrenemonaglavake, pa formuliemo probleme, pitanja, operacionalizuje-mo ih, pa onda prikupimo podatke i ustrojimo ih onako kako ve idesocioloko istraivanje Sa koje strane bi uopte mogli da priu postmodernisti da je antropologija bila ustrojena tim sociolokimredom poteza, i da nije imala etnografsku monografiju kao obave-zni slobodni sastav? Ovako, lako je utirati u meki trbuh.

Kada se formulie problem i potrai lokacija u vremenu i prostoru na kojoj se on najbolje oitava i hipoteze suoe sainjenicama koje je potvr uju ili obaraju, naputa se u amerikojantropologiji i srpskoj etnologiji vekovima uvreeno shvatanjeda nauka poinje sakupljanjeminjenica. ta bi postmodernistimogli da prigovore Vajtovoj analizi uloge pojedinca u istorij-skom procesu osim da nije zastupao egipatske robove?

6. O smislu etnografije

Etnografija postoji da bi umni ljudi imaliime da se pomauu aktivaciji mate, mentalnoj gimnastici, izmiljanju i sklapanju

pazla, kombinovanju najraznoraznije vrste, intelektualnojzabavi i slino, a sve u funkciji formulisanja i reavanja naunih problema. Sa druge strane, ona daje sekundarnu legitimaciju pred draima i deliocima para da se neto ozbiljno radi. Samosekundarnu, jer primarnu daje ukupna strategija kao zbir naunoformulisanih naunih problema.

Ako antropoloki rudari, prozvoai etnografije, odbiju da ra-de, stupe u doivotni trajk podbunjeni od poznatih postmo-dernistikih pisaca, dobro tj. nita strano. Ako drai para, po-sle denunciranja etnografije od pomenutih pisaca odbiju da je fi-nansiraju, takoe, nita strano. Ima materijala kogae uvek pro-izvoditi novinari, istoriari, etnografi amateri itd. Taj materijalse podvrgne obinoj, najobinijoj kritici izvora i sve je u redu.


29/214

29

Jedino nikad, ama ba nikad, istorija nee biti filozofija isto-rije, bez obzira to svaka istorija sadri nekakvu filozofiju isto-rija, nitie ikada etnografija biti neto ''najteorijskije'' ma kolikoto teoretiari prikupljanja podataka eleli.

7. O idealnoj etnografiji

Kakav god karakter imaleinjenice, one mogu da poslue zaneku eksplanatornu kombinaciju, a ako neko dokae i pokae dainjenice uopte nisu dostupne spoznaji, jer ih ona u procesuspoznavanja ve deformie, i uopte ne mogu bitiinjenice,moemo odustati od takvih i razmatrati samo izmiljeneinjenice. Izmisliemo lokaciju, izmisliemo ljude, njihov ivoti obiaje i onda ih mirno prouavati, bez obaveze da ihzastupamo, jer ne postoje, i bez straha dae nam neko rei kakose radi o pretpostavljenom znanju. I tu ostajemo nedokuivi zasve postizme.

8. O ideolokoj osnovi postmodernizmaOno to Gelner i D'Andrade nisu rekli:Ameriki intelektualci koji su se borili protiv amerikog

angaovanja u Vijetnamu su:1. Plaenici KGB-a, plaeni da oslabe interes Amerike da se

suprotstavi sovjetskom imperijalizmu i/ili vernici moskovskogsocijalizma ili

2. Etniki zainteresovani da se panja Amerike ne preusme-rava sa Bliskog na Daleki istok ili

3. Zastupnici autoeutanazijske Monroove doktrine ili4. Odraz nastajanja drave blagostanja tokom ezedestih go-

dina 20. veka koja ''dezideologizuje'', ''depat-riotizuje'' i sl.


30/214

30

Kao lobiji to su bili moskovski, jevrejski, geopolitiko-autarhini i hedonistiko-potroaki.

Vijatnamski zadatak je obavljen, a za Vijetnamom su slediliAngola, Nikaragva, Etiopija, Avganistan, Mozabmik...uo seantikolonijalistiki muk.

Postmodernistiki napad na nauku svih vrsta, a prevashodno nadrutvene nauke, jedino preostalo oruje u borbi za zaustavljanjekomunisti

kog imperijalizma, je zakasnio, jer su upravo nauka

(''rat zvezda'' kao odigrana drama, crtani film tj. animacija ''pra-vog'' rata zvezda, ideja i konstrukt rata zvezda itd. sve osmiljenou savetnikim politikolokim, socijalnopsiholokim, a moda iantropolokim glavama) i novac, uz minimalnu upotrebu ljudskesile (500 vojnika na Grenadi), zaustavili planetarnu ekspanzijukomunizma i zapoeli njegovo ruenje.

Nauka je obavila posao zadovoljavajui trei i etvrti lobi.Kao ljudska sila nije sluio ameriki vojnik, ve poljski iliistononemaki graanin podstaknut nainima koji samokotaju para ali ne i ljudstva. Kao agensi dejstva su sluile onespoljne dravne i paradravne slube,ije postojanje i aktivnostine osporavajuak ni zadrti zastupnici Monroove doktrine.

ak ni drugi lobi nije imao zato da se snano protivi, ve eventualno da guna to nije ba cela operativa bila na Bliskomistoku.

I ostaje samo prvi lobi.Zakasneli napad na nauku, prevashodno drutvenu, moe biti

plod kajanja zbog neispunjenog zadatka i potroenog honorara,mada vie nema gazde koji bi traio povraaj para; ili ideolokog besa i samookrivljavanja, zbog toga to je projekat, koji su podravali, propao na dui rok, upravo njihovom krivicom, jer nisu na vreme rasturili drutvene nauke, ve su se upravo odatleregrutovali projektanti uspenog ruenja komunizma.


31/214


32/214

32

Antropologija antropologije kao antropologija nauke tj. kaoantropologija, pa onda antropologija antropologije antropologijekao antropologija nauke tj. kao antropologija, pa onda antropolo-gija antropologije antropologije antropologije kao antropologijanauke tj. kao antropologija i moe tako dalje u nedogled, pogoto-vo sa copy/paste. Jedino nema vie one prve antropologije koja jena poetku prethodne reenice bila ''predmet'' antropologije, alinije ni potrebna, jer imamo antropologiju koja je zapravo antropologija antropologije antropologije antropologije, paemo tu an-tropologiju uzeti za ''predmet'' i antropoloki je prouavati .

Teza da je pisanje o antropologiji antropologija je skrivalicaza one koji nee da piu antropologiju.

Zaklju ak. O ''post'' odrednici postmodernizma

Sve ''post'' odrednice su idejno inferiorne u odnosu na onoto je bilo pre ''post''-a, jer nisu zavredele sopstveni naziv negosamo vremensku odrednicu ''post''.

P.S. Further Readings2

S. Sagren, Rhetoric and the Authority of Ethnography: ''Postmoder-nism'' and a Social Reproduction of Texts, Current Anthropology, Vol. 29. No. 3. 1988; J. Spencer, Anthropology as a Kind of Writing, Man. N.s. Vol.24. No. 1 1989; E. Gellner, Postmodernizam razum i religija, Zagreb, 2000.33-88. (. 1992.); A. Kuper, Culture, Identity and a Projectof a Cosmopolitan Anthroploogy, Man, N.s. Vol. 29. No. 3. 1994; R.DAndrade, Moral Models in Anthropology, Current Anthropology, Vol.36. No. 3. 1995; J. MacClancy, Brief Encaounter: The Meeting, in Mass-Observation, of British Surrealism and Popular Anthropology, The Jour-nal of the Royal Anthropological Insitute, Vol. 1. No. 3. 1995.; M. Spiro,


33/214

33

en Antitheses to a Post-ism in Anthropology

This paper challenges the conception that postmodernism can only be described in postmodernist terms. I claim that theory of ethnographywas never part of general anthropological methodology. Furthermore -despite numerous efforts - it never was nor will be a theory at all, butonly a discussion of techniques of data collection. Once we formulatethe problem, find a location in time and space in which it can best betested, and confront our hypotheses with either corroborating or falsifying facts, we will be able to abandon the idea - that was beinggrounded both in American anthropology and Serbian ethnology for centuries - that science begins with collecting facts.

Gathering around the already weakened anthropological center would enable us to comprehend the disciplinary damage from wastingvery limited human resources. Therefore, I plead for the concentrationaround the core of anthropology, which is already so vast that it barelyallows our discipline

Postmodernist Anthropology, Subjectivity and Science: A Modernist Cri-tique, Comparative Studies in Society and History, Vol. 38. No. 4. 1996.;R. DAndrade, The Sad Story of Anthropology 1950-1999, Cross-Cultu-ral Research, Vol. 34. No. 3. 2000.


34/214


35/214

Saa Nedeljkovi [email protected]

Antropoloki pristup prou avanju etnogeneze:Etnogeneza Crnogoraca

Apstrakt: U ovom radu je uinjen pokuaj da se prikae inte-rakcionistiki antropoloki pristup prouavanju etnogeneze. Zbog toga jeizvrena dekonstrukcija istoriografskih studija o crnogorskom narodu, ito kroz uporednu analizu rezultata razliitih istoriografskih tradicija.Polazna hipoteza je bila da je etnogeneza crnogorskog naroda dobar primer kako se kroz meuetniku interakciju grade etnogenetskekonstrukcije u skladu sa savremenim politikim interesima.

Klju ne re i: Istoriografija, antropologija, etnogeneza, identitetski

menadment, Crna Gora.

Uvod

Studije etnogeneze predstavljaju graninu naunu oblast pokojoj krstare i istoriari i etnolozi/antropolozi. Tu seesto sudara- ju pozitivizam, esencijalizam i primordijalizam, s jedne strane, iinstrumentalizam, konstrukcionizam i interakcionizam (i jo

Tekst je rezultat rada na naunoistraivakom projektu MNZSRS br. 147035 "Kulturni identiteti u procesima evropske integracije iregionalizacije".


36/214

36

mnogo drugih izama), s druge strane: jednima je obino u prvom planu politika odnosno dogaajna istorija i istorija vie klase, adrugima kulturna istorija i istorija svakodnevnog ivota. Iako se di-sciplinarne razlike izmeu istoriografije i etnologije/antropologijeesto zanemaruju, a istoriari i etnolozi/antropolozi tesno sarauju pomaui jedni drugima da bolje uoe i proue problem, postoje prilinovrste disciplinarne granice, prilino nepromenljivi stereo-tipi jednih o drugima, i prili

no velika distanca. Ponekad izgleda da

se ove dve discipline meusobno sve vie udaljavaju, i da je njihovasaradnja i/ili kombinacija sve tea. To, meutim, ne mora biti tako.eleo bih da ovim radom pokaem neke od mogunostiantropolokih dopuna ili revizija istoriografskih istraivanja etno-geneze. Jedan od takvih doprinosa savremene antropologije istorio-grafskim istraivanjima etnogeneze svakako je prepoznavanje iupotreba interakcionistikog pristupa: pria o etnogenezi deo jeetnikog/nacionalnog identiteta, i ne postoji sama po sebiekajuida je neko otkrije, i ne nastaje u izolaciji, nego se stvara kroz inter-akciju vie zainteresovanih etnikih entiteta kroz dui vremenski periodesto menjajui oblik. To konkretno znai da pria o nastan-ku i razvoju jedne etnike grupe ili nacije ne nastaje u jednom cen-

tru, nego u vie konkurentskih centara moi u regionu. Kompeticijaizmeu razliitih perspektiva dovodi ili do stvaranja jedne,opteprihvaene kompromisne varijante koja vodi harmonizacijiodnosa, ili do trajnog konflikta, koegzistencije neusaglasivih priakoje odravaju visok nivo dinamike meuetnikih/meunacio-nalnih odnosa. Pria o etnogenezi, osim toga, ne zasniva se naistorijskoj grai, nego na interesima i eljama odreenih slojeva utim centrima; graa se prilagoava tim interesima, a ne obrnuto.To znai da nikakvi dokazi ne mogu bilo ta bitno promeniti; je-dino slabljenje ili jaanje zainteresovanosti jedne od strana u"sporu" moe dovesti do stabilnijeg reenja.

Zbog napred reenog moemo rei da studije etnogeneze predstavljaju dobar poligon za poreenje i vrednovanje istoriograf-


37/214

37

skih i antropolokih metoda i pristupa. U ovom raduu pokuatida, na primeru etnogeneze Crnogoraca, kao predmet istraivanja postavim priu o prolosti, tj, istoriografske narative, a ne samu prolost. Sledei savremena antropoloka shvatanja prolosti kojasu izloena u uvodnoj studiji, jau se etnogenezom baviti kaosredstvom kojim se slue razne istoriografske tradicije u cilju borbeza nacionalne interese: u prvom planue biti nain konstruisanjaetnogenetskih modela i njihova upotreba u me

uetni

koj

interakciji. U daljem tekstuu prikazati preovlaujue modelecrnogorske etnogeneze i njihovu meuzavisnost, izvore na kojimase ti modeli temelje i korelacije tih modela sa aktuelnim drutveno- politikim procesima. Cilj ovog rada je da se proveri da li je i ukojoj meri svrsishodno da se antropolozi na ovaj nain baveistorijom i prolou uopte, odnosno, u kojoj meri je istoriografijadanas odgovarajua kao partnerska ili pomona disciplina antropologiji, a u kojoj meri je podesna kao predmet antropolokih is-traivanja. Jedan od ciljeva rada svakako je i provera u kojoj merietnogenetske konstrukcije korespondiraju sa savremenim poli-tikim programima i interesima.

1. Predmet: Teorije o etni kom poreklu Crnogoraca

Veina studija o etnogenezi Crnogoraca sledi i nameeuobiajeni okvir tumaenja, odnosno, nudi tumaenje etnoge-netskih procesa u ve postojeim kljuevima, u skladu sa ve postojeom etnikom/nacionalnom sistematizacijom: nastanak irazvoj crnogorske nacije se posmatra kroz meuodnos sloven-skog, srpskog, hrvatskog i starobalkanskog supstrata. Unutar svake nacionalne istoriografske tradicije postoji vie grupa ilislojeva naunika i teorija, od kojih su neki objektivniji, a nekisubjektivniji i angaovaniji. U periodima nacionalnih krizaodnosi meu tim slojevima se zaotravaju, to dovodi do jaanja


38/214


39/214

39

Crnogorci samo jedna etnika grupa srpskog naroda: nazivao ih je dinarskim Srbima ili Srbima Zeanima5. Slinog je miljenja, bio je i Cviji6. R.Kovijani, istraiva Kotorskog arhiva, verujeda su plemenaetiri nahije Stare Crne Gore bila srpska7. Ovagrupa miljenja polazi od pretpostavke da su teritoriju dananjeCrne Gore prilikom doseljavanja Slovena nastanili Srbi, to jestda su u trenutku formiranja drave Zete tamo iveli Srbi. Onoto Crnogorce odvaja od Srbijanaca jeste, po toj koncepciji,samo postojanje posebne drave iz koje se razvila odreenanacionalna svest. Kao glavni, ali ne i jedini izvor za ovu tezunavodi se delo Konstantina Porfirogenita "O upravljanjucarstvom" iz 10. veka, u kome se pominje da su stanovniciZahumlja i Travunije u to vreme bili Srbi8. Taj podatak je zamnoge istraivae predstavljao dokaz da su verovatno i Dukljani,koji su iveli u njihovom susedstvu, bili Srbi. Ipak, to Porfirogenitnigde jasno ne kae.udno je kako je s njegove strane uinjentakav propust, propust kojie itav milenijum kasnije dobiti svojepilog. Vizantijski hroniar Skilica u 11. veku u nekoliko navrataZetu naziva Srbijom, a njene stanovnike Srbima: Stefana Vojislavaon naziva "arhontom Srba". Skilica, meutim, kao i Jovan Zonara,

jedan isti narod zove i Srbima i Hrvatima9

. Kekavmen zetskog5 Videti J. Erdeljanovi, Stara Crna Gora: Etnika prolost i for-

miranje crnogorskih plemena, u Srpski etnografski zbornik, Naselja i poreklo stanovnitva (ur. J. Cviji), Beograd 1926, 7-22; takoe .Kulii, O etnogenezi Crnogoraca, Titograd, 1980, 9.

6 . Kulii, op.cit. 10.7 Prema M. Glomazi, op. cit. 159.8 Videti R. Novakovi, Odakle su Srbi doli na Balkansko poluos-

trvo: Istorijsko-geografsko razmatranje, Beograd 1977, 67. "De Ad-ministrando Imperio" je poznatiji, latinizirani naziv Porfirogenitovog t-raktata "O narodima", koji je zavren verovatno oko polovine 10. veka(videti B. Hrabak, op. cit. 26).

9 Videti M. Glomazi, op. cit. 28-29.


40/214

40

kneza Stefana Vojislava naziva Srbinom iz Trebinja odnosnoTravunije10. Ana Komnina, opet, Dukljane poistoveuje sDalmatima11. Ajnhard u prvoj polovini 9. veka pominje da su Srbiiveli u velikom delu Dalmacije: da li na osnovu toga smemo da pretpostavimo da su nastanjivali i crnogorsku obalu?12

Osim pozivanja na istorijske hronike, koje u sutini pred-stavljaju objektivnu identifikaciju, identifikaciju izvrenu spolja, pristalice "srpske" teorije se

esto oslanjaju i na subjektivnu identi-

fikaciju, identifikaciju koja se utvr uje askripcijom samih aktera.Tako posmatrano, "srpska" teorija seini jo tee oborivom. Jer, i pre stvaranja Zete, a i kasnije, postojale su jake etnike, kulturne i politike veze izmeu srednjovekovne Srbije (Rake) i srednjeve-kovne Crne Gore (Zete, Duklje)13. Jedan od najjaih argumenata u prilog ovoj teoriji je taj da su crnogorski vladari (naroito oni iz18., 19. i 20. veka) sebe smatrali Srbima a stanovnitvo Crne Goresrpskim narodom (tu spadaju vladika Vasilije, vladika Petar I,vladika Petar II Petrovi Njego i knjaz Nikola), kao i to da kodCrnogoraca vekovima postoji veoma jaka i nedvosmislena emoti-vna vezanost za ideju srednjovekovne srpske drave. Danilo ep-evi-Petrovi je nazivan vojvodom srpske zemlje. Mitropolit

Sava, u jednom pismu koje alje mitropolitu Platonu 1766. godine,svrstava sebe i Crnogorce u "srpski nacion"; crnogorski glavari se1756. smatraju delom "sloveno-srpskog sveta", a u pismu koje sumitropoliti Sava i Vasilije 1757. poslali mletakom Principu postojiformulacija "od naeg slavnoga carstva serbskoga"14. Crnogorski

10 N. Vuk evi, op. cit. 27-28.11 M. Glomazi, op. cit. 29.12Videti ibid. 18.13 Duklja se od 10. veka poinje nazivati Zetom (videti J. Jovanovi,

Istorija Crne Gore, tree, ispravljeno i dopunjeno izdanje, Podgorica,1998. 13.)

14 N. Vuk evi, op. cit. 44-45.


41/214


42/214

42

sve te grupe objedinjava Srpstvo. Crna Gora je za njega ipak "ognjite najireg i najistijeg nacionalizma"19. Druga ideja jeideja jugoslovenstva, odnosno panslovenstva: on Hrvate naziva"najbliom braom" ili "dinom braom", a misli i na "milione jednokrvne brae nae slavenske"20. Rusi su kod njega predstavljeni kao zatitnici i borci za pravdu, Amerika kaosimbol plemenitosti, moi, slobode i pravdoljublja; Nemci iAustrijanci su ozna

eni kao konstantno zlo, kao narod bez

morala i vitetva21. U njegovom delu nije primetna verskamrnja: on poziva "jednokrvnu brau muhamedanske vere" ukojima tee "srpska krv" da se ne bore protiv svoje "braehriana"22. Drugi period njegovog ivota, obeleen izgnans-tvom i antisrpstvom, bio je plodno tlo za direktnije stvaranjeantisrpskog fronta u Crnoj Gori, koji je posle njega predvodioSekula Drljevi, takoe nekad zanesen idejom Srpstva23. Mnogi

raka, eljom da osvete Kosovo i uskrsnete s njega davno sahranjenuslobodu naroda srpskog" (315). Crnogorce Nikola naziva "sokolovimaslovenskih brda" (319), hercegovce "dinom perjanicom naroda srp-skoga", a Bosnu i Hercegovinu "srcem Srpstva" (358).

19 Prema M. Glomazi, op. cit. 79.20 N. I Petrovi, op. cit. 393, 315.21 N. I Petrovi, op. cit. 398, 356. "Austrija je kao jedan nejunak, k-

ojemu zapne neko slabiji u ruke pa ga davi i mrcvari bez saaljenja i bez srca...". Nemce Nikola naziva "jednom moi opasnom po poredak svijeta" (392). Za ruskog cara pie: "Na silni pokrovitelj car Nikola II posla svoje neizbrojne legione da oslobaaju neosloboeno Slovenstvo,da pomae i zatiti Srpstvo" (392).

22 Ibid. 317.23 Videti M. Glomazi, op. cit. 78 i dalje. Prilikom prenosa pos-

mrtnih ostataka kralja Nikole I i kraljice Milene iz San Rema u CrnuGoru 1990. godine, tadanji predsednik SR Crne Gore, Branko Kosti,inae pristalica srpske struje u crnogorskoj politikoj strukturi, nije ni jednom re ju pomenuo sukob srpske i crnogorske dinastije, nego je


43/214

43

savremeni autori prosrpske orijentacije predstavnike lozePetrovia iz Njegua nazivaju "vodiima srpske zemlje" i"egzarsima Trona srpskoga", koji su "sauvali srpstvo i pravo-slavlje u Crnoj Gori, Brdima, Primorju i Skenderiji"24. VladikaVasilije Petrovi je pisao: "itelji Crne Gore su svi od slaveno-srpskog naroda i pravoslavno-istonog blagoastivog ispovije-danja"25. Niifor Dui tvrdi da su "svi Crnogorci Srbi pravosla-vne vjere"26. U Zemljopisu Knjaevine Crne Gore za tre

i

razred osnovne kole pie: "Svi ljudi, koji ive u naojdomovini jesu Srbi, koji su veinom pravoslavne vjere a ima ihnekoliko rimokatolike i muhamedanske. Osim nas u CrnojGori ima jo Srba, koji ive po drugim zemljama U CrnojGori ive samiisti i pravi Srbi, koji govore srpskim jezikom, aima ih na 300 000 stanovnika"27. Ministar pravde Sekula Drlje-vi je 1910. godine, pre svog "preobraenja", u Narodnoj skup-tini rekao: "Ja drim, gospodo poslanici, da ste vi odavno satim naisto, da je ovo Srpska crnogorska narodna skuptina, dau Crnoj Gori ivi srpski narod"28. Predsednik Ministarskogsaveta Crne Gore Lazar Tomanovi izjavio je kralju Nikoli da jeCrna Gora iznikla iz "Djedine" Nemanjia, pa je ona "klasina

zemlja Srpska"29

. Od istraivaa sa strane koji su smatralikralja Nikolu predstavio iskljuivo kao odanog i beskompromisnog borca za svekoliko Srpstvo (B. Kosti, U ast i slavu crnogorskogkralja Nikole I i kraljice Milene, Etnoantropoloki problemi, 7. Beogra-d, 1990. 7-14.).

24 Videti R. V. Petrovi, Vladika Danilo i vladika Sava (1697-178-1), Beograd, 1997. 5.

25 prema R. Ljui, Istorija srpske dravnosti, Srbija i Crna Gora-novovekovne srpske drave, Novi Sad, 2001. 266.

26 Ibid.27 Prema R. Ljuiu, ibid. 267.28 Ibid. 267.29 Ibid.


44/214

44

"srpsku" teoriju najloginijom i najargumentovanijom trebalo bisvakako pomenuti B.Grafenauera. On je smatrao da su, u skladus Porfirogenitovim izvetajem, Hrvati naseljavali krajevezapadno od Cetine, a Srbi istono od te reke, ukljuujui tu iDuklju koja spada u "tip naseljavanja Srba"30.

Knjaz Nikola seetrdeset godina drao stava da se cr-nogorska dravnost javila tek u trenutku raspada Srpskog car-stva, esdesetih godina 14. veka: govorio je da je crnogorskadravnost proizvod nepovoljnih istorijskih prilika, i da je CrnaGora deo srpskih zemalja. Na Cetinju je 1898. godine tampanudbenik istorije u kome se poeci crnogorske dravne nezavi-snosti vezuju za Balie31.

Poseban problem u okviru etnogeneze Crne Gore predstavljaetnogeneza crnogorskih plemena. U periodu kada crnogorskadrava ne postoji ili funkcionie krajnje rudimentarno, u vremeturske okupacije, evidentno je da crnogorska plemena predsta-vljaju nosioce etnike i proto-nacionalne svesti: kada i kako sunastala ta plemena i ko ih sainjava? Ovo je pitanje veomavano zbog uspostavljanja kontinuteta i moguih upotreba. Po-stoje dve glavne teorije koje se bave ovim problemom. Prvu su

zastupali uglavnom etnolozi, Cviji i Erdeljanovi. Oni su sma-trali da crnogorski plemenski ivot vodi poreklo od plemenskogivota naih srednjevekovnih drava, ali i od plemenskog ivotastarih Slovena. Erdeljanovi je kao argumentaciju ponudio toto se u nekim istorijskim spomenicima iz 13. i 14. veka pomi-nju imena pojedinih crnogorskih plemena, time to je priroda

30 prema M. Glomazi, op. cit. 151.31 . M. Andrijaevi, Crnogorska dravna ideja u vrijeme Nikole I

Petrovia Njegoa (prvi dio), Matica.asopis za drutvena pitanja,nauku i kulturu, god. I, br. 3. Cetinje, 2000. 151.or e Popovi je1896. godine u Beogradu objavio Istoriju Crne Gore, u kojoj jedvadesetak stranica posvetio dukljanskoj dravi. (Loc. cit.)


45/214

45

zemljita u Crnoj Gori takva da omoguava takav kontinuitet,to je znaenje termina "pleme" u narodnom ivotu sauvalostaro znaenje, to se ouvala stara tradicija o plemenskoj terito-riji, i to postoje dokazi na "kamenim ploama" koje suhrianskog porekla. Druga teorija, koju je utemeljio K.Jireek, polazi od toga da su crnogorska plemena nastala od vlako-stoarskih katuna. Sledei tu misao ur ev je dao analizudrutveno-ekonomskih faktora koji su doveli do odranja rodov-sko-plemenskih odnosa meu Vlasima u vreme junoslovenskihsrednjevekovnih drava i do pretvaranja Vlaha u vlahe, tj. do pretvaranja jedne etnike skupine u jednu posebnu drutvenuklasu u srednjevekovnim dravama na tlu nekadanje SFRJ.Iako je srednjevekovni feudalni sistem unitio plemenski ivot uupama, i iako je imao tendenciju da potini i stoarske grupavlaha, ipak nije uspeo da u potpunosti podvrgne vlako-stoarsku organizaciju feudalizaciji. Katuni su bili organizacijastoara ija se drutvena organizacija temeljila na rodbinskimvezama, a njihova teritorijalizacija je, pour evu, poela u vre-me prodiranja Turaka u junoslovenske zemlje. Njihova teritorijalizacija otvorila je mogunost njihovog socijalnog preslojava-

nja. Ovaj je proces dobio maha u vreme Crnojevia, ime su se jo vie izdvojile stareine katuna koji su postali pripadnicinieg plemstva. Teritorijalizacija katuna je bila zavrena vero-vatno ve krajem 15. veka, a ekonomske mogunosti ovog krajasu omoguile regeneraciju "primitivnih" oblika drutvenogivota32. Kulii je smatrao da crnogorska plemena vode pore-klo iskljuivo od ilirskih odnosno albanskih plemena i grupa,drugim reima, crnogorska plemena su sainjena od crnogor-skog naroda33.

32 O ovim teorijama videti u B. Pavievi, Stvaranje crnogorskedrave, Beograd, 1955. 10 et pas.

33 . Kulii, O etnogenezi Crnogoraca, Titograd, 1980. 39 et pas.


46/214

46

3. "Hrvatska" teorija o etni kom poreklu Crnogoraca

Druga, najmanje uticajna verzija etnogeneze Crnogoraca, jeste ona po kojoj su Crnogorci etniki Hrvati. Ova teorija senadovezuje na neka verovanja da je hrvatski etnos stariji oddrugih junoslovenskih etnosa, te da je u odnosu na njih neza-visan34. Po tom shvatanju, Juni Sloveni nisu jedan narod, negoda je re

o raznorodnoj skupini naroda: neki od junoslovenskih

naroda imaju svoju posebnost od najstarijih vremena35. Po tojteoriji, koja se uglavnom bazira na nekim podacima iz pro- blematinog srednjovekovnog spisa ("Letopis popa Duklja-nina"36), Hrvatska je u srednjem veku bila podeljena na Belu iCrvenu Hrvatsku. Crvena Hrvatska se pruala od Duvna dograda Valone u Albaniji, i obuhvatala je i teritoriju dananjeCrne Gore. Na osnovu toga neki autori konstruiu etniku grupu"Crveni Hrvati", koja je deo ireg pojma "Hrvati". Osim kodDukljanina, izvesni posredni nagovetaji opravdanosti ove

34 Antoapi, predsednik Hrvatske stranke prava, izjavio je 2000.godine sledee: "Ako je i istina da imam crnogorsko podrijetlo, ta je utome loe. Pa Crna Gora je Hrvatska, a Crnogorci su Hrvati". (B. Ale-ksi, Crveno-crna Gora: O unijaenju i kroatizaciji Crne Gore nekad isad, Niki, 2002. 100.)

35 Videti V. Lasi, Predgovor, u D. Mandi, Hrvati i Srbi: Dva stararazliita naroda, 2. Izdanje,ikago, 1980.

36 "Letopis popa Dukljanina" je samo jedan od naziva za delo iz 12.veka koji su upotrebljavali Crni, ii, Moin. U upotrebi su jo i nazi-vi: Kronika Hrvatska (Kukuljevi), Dukljanski letopis (Stanojevi), Bar-ski rodoslov (N. Radoji), Dukljaninova istorija (F.Barii). (videti F.Barii, Poreklo Slovena i razvoj njihova carstva (Kratak sadraj prvog idrugog poglavlja Orbinova dela), u Mavro Orbin, Kraljevstvo Slovena,Beograd 1968, CLII. O Letopisu videti takoe u D. Mandi, Crvena Hr-vatska u svetlu povijesnih izvora, 3. Upotpunjeno izdanje,ikago-Rim,1973/I., 40 et pas.


47/214

47

teorije trae se i nalaze i kod Porfirogenita: zagovornici oveteorije istiu zanimljivuinjenicu da se Porfirogenit ne izja-njava o etnikom poreklu Dukljana (Zeana), iako o svim dru-gim poznatim skupinama iznosi svoj stav. "Dokazi" za ovuteoriju mogu se, navodno, nai i kod vizantijskih pisaca Skilice,Kedrena, Niifora Vrienija, Nikite Honijata, Teodora Skutariotai Joana Zonare; od srpskih istoriara tu je tezu izgleda doneklesmatrao suvislom Vladimir

orovi

37.

Dokazi na kojima se bazira ova teorija nisu ni nedvosmislenini neproblematini. Pre svega je problematina upotreba pojmova"Hrvati" i "Srbi", kao i odnos izmeu tih pojmova. Jovan Skilica je u 11. veku pisao da su voe bugarskog ustanka pozvale u pomo "Mihajla tadanjeg vladara spomenutih Hrvata, koji jestolovao u Kotoru i Papratni i imao mnogo zemlje pod sobom"(Mihajlo Dukljanski). Ovaj im je poslao svog sina Bodinazajedno sa savetnikom Petrilom, ali kada je ustanak na kraju biouguen Vizantinci su zarobili Bodina zajedno sa onim, kako pieSkilica, "koji bijae kod Hrvata prvi do Petrila". Skilica poslenavodi da "narod Srba, koje takoe zovu i Hrvatima, izie da pokori Bugare", izega su neki autori zakljuili da je za Skilicu

naziv "Hrvati" u stvari sinonim za "Srbe"38

. Lj. Hauptman,meutim, na osnovu ovog pretpostavlja da su u "Mihajlovojdravi dvjema historijskim pokrajinama odgovarala i dva vodea plemena, tj. u Rakoj Srbi, a u Duklji Hrvati". Ovakav stav on potkrepljuje i saoptenjem Nikifora Brijenija (Niifora Vrijenija)u kome se zajedno koriste pojmovi Dukljani i Hrvati: Hauptmansmatra da je naziv "Dukljani" u pomenutom saoptenju korienu geografskom, a naziv "Hrvati" u plemenskom, etnikom smislu,te da su Dukljani u etnikom smislu Hrvati39. Vuk evi, s druge

37 Videti B. Hrabak, op. cit 25.38Videti . Kulii, op. cit. 15.39 Ibid. 15-16.


48/214

48

strane, stoji na stanovitu da oba naziva, "Hrvati" i "Dukljani", uovom sluaju treba shvatiti samo kao dravne, a nikako kaoetnike pojmove40. Po "hrvatskoj" teoriji,iji su najznaajniji predstavnici Crnogorac S.M.tedimlija i bosanski Hrvat franjevacDominik Mandi, Srbi su u 12. veku praktino okupirali teritorijuCrvene Hrvatske, koja je bila nastanjena Hrvatima, i potpunozatrli svest i seanje Crvenih Hrvata na njihovo istinsko poreklo41.

Osim dokaza iz daleke prolosti, izvesni dokazi ispravnostiove teorije se nalaze i u novijoj istoriji. Postoje pisani dokazi dasu se mnogi Crnogorci u Carigradu tokom 19. veka izjanjavalikao Hrvati, da su svoj jezik nazivali Hrvatskim jezikom, a da susvog poglavara zvali Hrvat-baa42. Prema Evliji elebijiCrnogorci su se krajem 17. veka, a prema Ivanu F.Jukiu i polovinom 19. veka, oseali Hrvatima i sebe nazivaliHrvatima43. Po Mandiu, stara Duklja je jedini kraj "gdje suHrvati uzmakli uslijed povijesnih nedaa, a najvie radom vjer-skih predstavnika srpsko-pravoslavne crkve". Uprkos naporimasa srpske strane, Mandi kae da "iroki narodni slojevi u CrnojGori, uslijed svoje povijesne podsvijesti, trajno se opiru

40 N. Vuk evi, op. cit. 34.41 Videti S.M. tedimlija, Crvena Hrvatska, Split 1991, prvo izd-

anje Zagreb 1937; takoe S.M. tedimlija, Pravoslavlje u Hrvatskoj, uAnte Paveli, Hrvatska pravoslavna crkva, Madrid 1984, 169-189; ta-koe D. Mandi, op. cit. Nikola Radoji je smatrao da je hrvatsko imeu Ljetopisu popa Dukljanina upotrebljavano kao sinonim za srpskoime, dok Slavko Mijukovi smatra da je upotreba naziva Crvena i -Bijela Hrvatska bila retka i sporedna te se stoga ti nazivi ne pominju niu jednom dokumentu papske ili neke druge kancelarije (videti M. Gl-omazi, op. cit. 41).

42 Videti D. Mandi, Hrvatske zemlje u prolosti i sadanjosti, 2. I-zdanje,ikago-Rim, 1973/II, 322 et pas.

43 prema ibid. 324.


49/214

49

srbiziranju i trae, da im se prizna ime i drava crnogorska". Ponjemu, srednjovekovna Duklja je neosporno hrvatska zemlja, au dananjim Crnogorcima "tee krv starih Hrvata"44.

Ovde se susreemo s neim to u hrvatsko-srpskim odnosimanije izuzetak nego pravilo: to je neprekidna borba u dokazivanju dasu izvesne teritorije, koje danas pripadaju nekoj drugoj (najeerivalskoj) naciji, u stvari izvorno bile "nae" teritorije, na koje"mi" imamo istorijsko pravo. Isto kao to Mandi

"oplakuje"

gubitak hrvatske Duklje, tako i pojedini srpski istoriari oplakujugubitak "tradicionalno" srpskih krajeva. Mila i R. Petrovi ale zagubitkom srpske (pravoslavne) Dalmacije, koja je izgubljenadelovanjem "onih drugih", tanije delovanjem katolikogsvetenstva: uticanjem na svest "srpskog" naroda hrvatskenacionalne strukture su uspele da od "Srba" stvore "Hrvate"45.Mandi je bio miljenja da su Hrvati i Srbi ve bili formiraninarodi prilikom doseljenja na Balkan, i da etnika granica izmeunjih ima kontinuitet od vie hiljada godina46. Prisvajanjestanovnitva drugih oblasti i njihovo proglaavanje za Srbe, poMandiu, dolazi umnogome odlanka Vuka Karadia "Srbi svi isvuda" (1849), u kojem on proglaava srpskim zemljama sve one

krajeve u kojima se govori tokavski47

.Ideja objedinjavanja "sve-srpskih" teritorija je, meutim,starija od Vuka. Tokom Prvog srpskog ustanka Karaor e iSavet eleli su da izbave i ujedine sve tri "srpske" zemlje (Sr- biju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu); "Naertanije" IlijeGaraanina 1844. godine predstavlja politiku artikulaciju tih

44 Ibid. 326.45 Videti Episkop N. Mila, Pravoslavna Dalmacija: istorijski

pregled, Beograd, 1989. 572; takoe R. Petrovi, op. cit. 100-101.46 Videti D. Mandi, Hrvati i Srbi: Dva stara razliita naroda, 2.

Izdanje,ikago, 1980.47 Videti D. Mandi, 1973/II: 11.


50/214

50

tenji. Slinih razraenih tendencija, mada ne mnogo, bilo je i uCrnoj Gori. Godine 1807., vladika Petar I, Stepan Sankovski iarhimandrit Simeon Ivkovi su, sledei rusko nastojanje zauspostavljanjem komunikacije Dunav-Jadran, zamislili stvara-nje "Slaveno-serbskog carstva", koje bi sainjavali Crna Gora,Hercegovina, Brda, Boka Kotorska, Dubrovnik i Dalmacija, atom bi carstvu u pogodnom trenutku mogli da pristupe Bosna iSrbija: prestonica bi bila u Dubrovniku. Ovim carstvom je trebalo da upravlja izaslanik ruskog cara, a zamenik bi mu biocrnogorski vladika48.

U svakoj od istoriografskih tradicija moe se primetiti da postoji jasna i dosledna nacionalistika orijentacija. Svakiistraiva koji od te orijentacije odstupa stavljen je na stubsrama. Objektivni posmatra bi se zapitao: zato su neki naisunarodnici-naunici prihvatali teorije iz konkurentskih sredina,a ne nau? Kako objasnitiinjenicu da su tim ljudima bili poznati svi izvori, a da su oni ipak, iako veoma dobri poznava-oci problematike, odabrali da podre teoriju konkurentske na-cije? Da li to znai da su njima strunost i profesionalna etika bile ispred nacionalne pripadnosti i nacionalnih interesa, a da je

kod nas obrnut sluaj? Strategija kojom svaka nacionalna isto-riografska nauka pribegava reavanju ovog problema kree se udva pravca: diskreditovanje samih "otpadnika" i njihovih stru-nih i moralnih vrednosti, odnosno, u sluajevima kada to nijemogue, pravdanje tog postupka eljom da se postigne nekidrugi, tada aktuelni i skriveni politiki cilj. U ovom drugomsluaju ne dovodi se u pitanje ni struni autoritet naunih veli-ina, ni njihova odanost nacionalnim interesima. U tom smislu prihvatanje "srpske" teorije od strane najuticajnijih hrvatskihistoriara (F.Rakog i F.iia) Mandi tumai kao posledicuelje Hrvata da pridobiju Srbe za ideju jugoslovenstva, odno-

48 Videti R. Ljui, nav.delo, 75-76, 117 et pas.


51/214

51

sno, kad je ii u pitanju, time to je morao za tampanje svojih dela pomo traiti od Srba49. Naime, u periodu izmeu dvasvetska rata gotovo da je, u okviru jugoslovenskog istorijskogdrutva, bio postignut koncenzus da je Zeta bila srpska kralje-vina50. Pored iia i Rakog, "srpsku" teoriju je od hrvatskihistraivaa prihvatao i Natko Nodilo. On je tvrdio da su, uskladu sa delom K.Porfirogenita, u 10. veku Srbima bile nase-ljene i Dioklitija, Trabunija, Konavlje, Zahulmija i Paganija. Nodilo je smatrao, za razliku od Mandia, da se ne moe govo-riti o generikim Srbima i Hrvatima, te da je teko te naroderazlikovati, naroito u Porfirogenitovo doba51.

Obe ove grupe teorija ("srpska" i "hrvatska") polaze od pretpostavke da Crnogorci, kao poseban, specifian i samo-svestan etniki element sa svojim imenom, nisu postojali ni pridoseljavanju Slovena na Balkan, ni prilikom formiranja prvedrave na teritoriji dananje Crne Gore. Takoe se smatra da preslovenski etniki elemenat nije bio dovoljno jak da bi u ve-oj meri mogao uticati na razvoj etnike/nacionalne svesti Cr-nogoraca. S druge strane, dok se pojam "Crnogorci" uzima presvega kao teritorijalna (geografska) ili dravna oznaka koja je

tek kasnije dobila etniku konotaciju, termini "Srbi" i "Hrvati"se uzimaju kao stari, manje-vievrsti i nepromenljivi etnikinazivi: Ljui tvrdi da je pojam "Crnogorci" i u tursko vreme i uvreme vladika oznaavao deo srpskog naroda, a ne posebannarod52.

Uverenja da su Srbi i Hrvati dva stara etnika pojma baziraju se nainjenici da se odreeni nazivi, slini nazivima

49D. Mandi, op. cit. 12.50 Videti F. ii, Hrvatska istorija, Jugoslovenski istoriskiasopis

1-4, Ljubljana-Zagreb-Beograd, 1935, 323-328.51M. Glomazi, op. cit. 44.52 R. Ljui, op. cit. 266.


52/214

52

"Srbi" i "Hrvati", pominju jo poetkom nae ere. Analizu jed-nog od najstrijih pomena dao je Niko upani u svojim rado-vima "Srbi Plinija i Ptolomeja" i "Prvi nosilci imena Srb,eh,Hrvat in Ant"53. On je ukazivao na postojanje izvesnih etnikihskupina na istonoj obali Azovskog mora odnosno na Kavkazuu 1. i 2. veku nae ere,iji nazivi upuuju na Srbe i Hrvate.upani pretpostavlja da su to bila neka azijska plemena koja sukasnije prela u Evropu i pomeala se sa Slovenima, nametnulaSlovenima ime, ali zato bila asimilovana te primila slovenskukulturu. Od drugih, nedovoljno priznatih radova, koji pronalazetragove postojanja Hrvata i Srba u davnoj prolosti moemo,kao najupeatljivije primere, pomenuti ve spominjanogMandia, zatim Sakaa na hrvatskoj strani, i Olgu Lukovi-Pjanovi te Jovana I. Deretia na srpskoj strani54.

4. "Unutranja" teorija o etni kom poreklu

Trea grupa teorija, koja se po zastupljenosti i znaaju nalaziizmeu prethodne dve, smatra da su Crnogorci samosvojan ioriginalan etniki entitet koji se ne moe podvesti ni pod srpskini pod hrvatski imenitelj. Moglo bi se, uz izvesnu opreznost,rei da je rodonaelnik te teorije knjaz Nikola, a da je njegovnastavlja Sekula Drljevi. Obojica su bili veoma odani"srpskoj" teoriji do odreenog trenutka, kada su promenilimiljenje i poeli da stvaraju jednu drugu, do tada ne naroito

53 Videti N. upani, Srbi Plinija i Ptolomeja, Zbornik radova posveen Jovanu Cvijiu, Beograd 1924; takoe N. upani, Prvi nosi-lci etnikog imena Srb, Hrvat,eh in Ant, Etnolog II, Ljubljana, 1928.

54 S. Saka, "The Iranian Origins of the Croats", u The Croatian Nation in its struggle for freedom and independence,ikago, 1955, 40-46; O. Lukovi-Pjanovi, Srbi narod najstariji, Beograd 1994; J. I.Dereti, Antika Srbija, Temerin, 200.


53/214

53

rairenu i ne tako razraenu i popularnu teoriju. Po nekimautorima, knjaz Nikola je razlikovao dve stvari: kao prvo, "srp-sko carstvo", kao politiku tvorevinu koja objedinjuje sve poli-tike inioce koji su ulazili u sastav srednjevekovne drave Nemanjia; i kao drugo, Duklju, odnosno Crnu Goru, s jednestrane, i Raku odnosno Srbiju, s druge strane, koje predstav-ljaju samo delove prethodno pomenute politike tvorevine. Onse, po autorima "separatisti

ke" orijentacije, veoma dugo borio

za ujedinjenje sa Srbijom zato to je smatrao da se samo ta cela politika tvorevina kao jedinstveninilac moe izboriti za ne-zavisnost, iako su njeni delovi posebne etnike i nacionalneceline. Crna Gora je, u tom smislu, po knjazu Nikoli, trebalo da bude Pijemont i prirodno politiko jezgro obnove "srpskogcarstva", stoer nacionalno-politike borbe srpskog naroda55.

Slino knjazu, i Drljevi se jedno vreme zduno borio zaujedinjenje Crne Gore i Srbije, da bi dvadesetih godina 20. veka poeo da iznosi ideje po kojima Crnogorci ni rasno ni krvnonemaju nita zajedniko sa Srbima, da su Crnogorci posebnanacija, da su Crnogorci poreklom Iliri ili Crveni Hrvati,odnosno,etvrto jugoslovensko pleme i da su nekad bili kato-

lici, te da Crnogorci namerno nisu ni uestvovali u bici na Ko-sovu, izega valja zakljuiti da imaju prava na svoju dravu56.

55 Videti . M. Andrijaevi, op. cit. 145 et pas. Pesma "Amanet sneba" govori o tom politikom programu. Bog je poslao na Cetinje dvaanela, od kojih je jedan nosio zlatnu krunu cara Duana, a drugi sabljuIvana Crnojevia. Aneli su knjazu Nikoli predali ove darove a on jeobeao: "Jau branit Crnu Goru sabljom Ivana a traiu nae zemljekrunom Duana". (prema . M. Andrijaevi, op. cit. 155.)

56 Videti M. Glomazi op. cit. 85 et pas. U novijim tekstovimaautora crnogorske orijentacije za prvobitno slovensko stanovnitvo Cr-ne Gore upotrebljava se etniki neutralan i nezavisan pojam "dukljan-ski Sloveni" (videti B. ekularac, Svjetlost prolosti, u listu "Pobjeda"od 27. Aprila 2002, 36).


54/214

54

U naunim krugovima jedan od konstruktora te teorije je JagoJovanovi, ali je njegov mnogo direktniji i konkretniji nastav-lja, Savo Brkovi, konano uobliio i artikulisao ovakva raz-miljanja. Brkovi se koristio Istorijom Crne Gore pisanoj uTitogradu 1967., zatim delovimaorovieve Istorije Srba, paradovima.Radojiia, Tomaa Markovia, Jagoa Jovanovia,itd. 57; iako je Brkovieva knjiga privukla veliku panju, pravorasplamsavanje diskusije izazvao je tek njegov sledbenik, piroKulii, budui da je bio kolovan etnolog i rukovodilaceminentnih naunih institucija58. Mnogo manje buke izazvala jestudija D. ivkovia, koja je po pristupu i argumentima donekleslina Jovanovievoj59. Dananje pristalice ove teorije su,izmeu ostalih, Jevrem Brkovi60, Vojislav Nik evi, MiloradPopovi i Radoslav Rotkovi.

57 Videti S. Brkovi, op. cit.58 . Kulii, op. cit.59 Videti D. ivkovi, Istorija crnogorskog naroda: Od starijeg

kamenog doba do kraja srednjeg vijeka, Cetinje, 1989.60 Jevrem Brkovi, urednik Crnogorskog knjievnog lista, napravio

je poreenje koje ima za cilj da pokae politiku i kulturnu superiornostCrne Gore u odnosu na Srbiju. Svoju analizu je nazvao "Kako mileni- jumski Crna Gora i Srbija stoje u ogledalu preciznih istorijskih podataka".Kao prvo, Raka je, po Brkoviu, dobila nezavisnost 1190. godine, 148.godina posle Zete. Kao drugo, kraljevstvo je Raka dobila 1217. godine,140 godina posle Zete. Arhiepiskopiju je dobila 1219., 130 godina kasnije. Prvog cara Zeta je imala tako to je Bodin postao car makedonskihSlovena 1072., dok je Duan postao car 1346. godine: dakle, 274 godinakasnije. Ustanak protiv Turaka Crnogorci diu 1603. godine, a Srbija1804. godine, 201 godinu kasnije. Brkovi tvrdi da je prekid dravnogkontinuiteta kod Crnogoraca trajao 107 godina, a kod Srba 345 godina.Stalni kontinuitet dravnosti u sluaju Crne Gore traje 315 godina (1603-1918), a u sluaju Srba 114 godina (1804-1918). Crkveni kontinuitet uCrnoj Gori traje 831 godinu (1089-1920), u Srbiji 240 godina (1219-1459). Prekid kontinuiteta traje u Crnoj Gori 72 godine (1920-1992), a u


55/214

55

J. Jovanovi u svojoj Istoriji Crne Gore ne polemie mnogooko etnikog porekla Crnogoraca: on jednostavno pie o"slovenskom stanovnitvu" u Crnoj Gori61. On je bez polemi-kog tona Istoriju Crne Gore na suptilan nain prikazao kaoistoriju jednog posebnog naroda kome su mnoge stvari iz Srbije bile nametnute: pitanje etnogeneze i etnike pripadnostinaizgled je izvan njegove sfere razmatranja, dok je panju po-svetio politi

koj strani stvari. Sli

nog stava je bio i ivkovi

,

koji ukazuje na znaaj simbioze slovenskog i albanskog stano-vnitva koje se razvijalo i primalo uticaje i nekih starijih slojevastanovnitva i kulture62. Brkovi, kao i Kulii, sa pozicijeistraivaa etnike strane problema,vrsto stoji na stanovitu dasu Sloveni prilikom doseljavanja na Balkan bili neizdiferen-cirana skupina plemena u okviru koje nije postojao iri etnikiidentitet od plemenskog. On takoe smatra da u istorijskimizvorima nigde izriito ne stoji da su teritoriju dananje CrneGore naselili Srbi. Dubrovaki istoriar Medini, na primer,smatra da su Vizantinci naselili Srbe u Humu, Trebinju, Paga-niji i Dalmaciji, ali ne i u Duklji63. Po Brkoviu, dakle, JuniSloveni su se tek na Balkanu poeli diferencirati i tek su tu

poeli formirati svoj etniki i nacionalni identitet, pa se stoga nemoe govoriti o "srpskom" ili "hrvatskom" poreklu slovenskih plemena u Crnoj Gori. Posedovanje odreene drave i prihvatanje odreene konfesije je faktor koji je od tih skupina

Srbiji 252 godine (1459-1557, 1766-1920). U periodima prekida konti-nuiteta, kako kae Brkovi, postoji vakuum, to znai da ne postoji ni ne-zavisna crkva ni nezavisna drava. Zato se vodi borba oko crnogorskogkontinuiteta (videti CKL 71, Podgorica, 15. 11. 2003, 31).

61 J. Jovanovi, Istorija Crne Gore, tree, ispravljeno i dopunjenoizdanje, Podgorica, 1998, 9 et pas..

62 D. ivkovi, op. cit. 93 et pas.63Prema B. Hrabak, op. cit. 25.


56/214

56

stvorio Srbe, Hrvate i Crnogorce. U skladu s tim, Crnogorci su poseban entitet u okviru slovenskog etnikog korpusa64. ivko-vi takoe smatra da je traenje etnike osnove tadanjih dravauzaludan i tendencizan pokuaj65. Da bi poktkrepio svojutvrdnju, Brkovi se poziva i na Miroslava Krleu, koji otrokritikuje i ismeva ideju o tome da su Hrvati i Srbi u trenutkunaseljavanju na Balkan bili formirani narodi sa jasnom nacio-nalnom sve

u66. Brkovi

i Kulii

stavljaju akcenat i na preslo-

venski i na stari slovenski (pre-dravni i pre-narodni) etnikielemenat, koji je takoe uestvovao u stvaranju identitetakasnijih srednjevekovnih drava: u Crnoj Gori su pre Slovenaiveli Grci, Rimljani, iliro-romansko stanovnitvo (roma-nizovani Iliri, Dakoromani, Jaudije, Krii, panji, Bukumiri,Mataruge i drugi)67. Stari Zeani (Luani), srednjevekovnistanovnici Zete, nastali su kao posledica meanja ovih neslo-venskih etnikih elemenata i Slovena: Cviji Luane nije smat-rao pravim Slovenima68.

Ovde se moe izneti jedno zapaanje, koje u sutini ne predstavlja kritiku samo ove teorije, ve se odnosi na jednu praksu koju, iako drugaije direkcije, nalazimo i u drugim teo-

rijama. Naime,ini se da su se Brkovi i Kulii esto nekritiki pozivali na hrvatske izvore i zakljuke hrvatskih istoriara, kojisu imali politikih tenji da Crnogorce odvoje od Srba: buduida je u to vreme bilo teko dokazivati da su Crnogorci Hrvati,

64 J. Brkovi, op. cit. 12 et pas.65D. ivkovi, op. cit. 98.66J. Brkovi, op. cit, 8-9.67 Ibid. 25; takoe . Kulii, op. cit. 21.; takoe B. Hrabak, op. cit.

25. U Enciklopediji Leksikografskog zavoda (prema J. Brkovi, op. cit.25.), kae se da su pleme Pipera formirali "stari Srbi (Luani) na podru ju gdje je bilo vlakog stanovnitva (Mugoa) koje je vremenom poslavenjeno".

68 B. Hrabak, loc. cit.


57/214

57

pokuavalo se bar dokazati da srpsko poreklo Crnogoraca nijeneupitno69. Sline tenje nalazimo i kod Srba, na primeruBunjevaca: znatno je lake ubediti Bunjevce u problematinostnjihovog hrvatskog porekla, nego ih uveriti da su oni Srbi.Podrka borbi za samosvojnu t

Documents

Saša Nedeljković - Antropologija savremenosti