УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТКАТЕДРА ЗА БИБЛИОТЕКАРСТВО И ИНФОРМАТИКУ

Сава Текелија и Сима Андрејевић Игуманов

Београд, 2014

САДРЖАЈ

Увод

Сава Текелија, живот и дело

Библиотека Саве Текелије

Сима Андрејевић Игуманов, задужбинар

Призренска Богословија и њена библиотека

Закључак

Увод

Сава Текелија (1761-1842) и Сима Андрејевић Игуманов (1804-1882) били су међу најзначајнијим српским задужбинарима. Као што пише Ана Савић у књизи о Призренској богословији, која је била задужбина Симе Андрејевића Игуманова, „приврженост вредностима културе исказује се на разне начине, а један од њих је и задужбинарсво.“1

Сава Текелија, био је један од првака Срба у тадашњој Угарској, правник по занимању, председник Матице српске и велики добротвор. Завештањем од 150000 форинти, потом неколико земљишних поседа и кућа, успео је да у Пешти оснује завод Текелијанум, са циљем да се у њој школују сиромашни српски ђаци и студенти из свих крајева у којима су живели Срби. Био је велики ерудита, и велики библиофил, сакупивши током живота огромну личну библиотеку каја је обухватала наслове из разних области, те на разним светским језицима. Активно је учествовао у политичком животу угарских Срба и материјално је помагао активности на пољу културе Српског народа. Матица српска га је изабрала за свог доживотног председника 1838. године. Године 1840. Сава Текелија је завештао својој задужбини текелијануму у Пешти сву своју имовину, док је Матици српској поверио старање над њом. Може се рећи да је његово завештање прекретница доброчинитељства у српком народу, наиме Сава Текелија је први Србин који је завештао своји имовину једној институцији. Та институција, Текелијанум, чији је био оснивач, имала је племениту мисију, а то је било удомљавање и школовање српске омладине у Пешти.

Сима Андрејевић Игуманов, други је велики задужбинар у српском народу. Био је богати трговац, и велики родољуб, оснивач Призренске богословије, значајна личност у српској култури XIX века. Сима Игуманов, увидео је да се кроз образовање развија осећај за културну свест у једном народу, те је свој иметак усмерио ка помагању српког школства и цркве. Помагао је цркве, манастире, школе, сиромашне и болесне, те стипендирао ђаке. Био је почасни члан српског ученог друштва, члан друштва Светог Саве и член утемењивач Црвеног крста. 2

Посматрајући биографије Саве Текелије, те Симе Андрејевића Игуманова, ма колико различити њихови путеви били, они се укрштају у једној, најважнијој линији. То је управо линија која указује на безкомпромисну љубав према свом народу, на високу свест о томе да, уколико је то могуће, се мора учинити нешто и помоћи свом народу да очува своју самосвојност, своју културу и своју духовну вертикалу. Управо је то оно што је задужбинарство два српска великана и остварило, и чије задужбине, опстају и данас, упркос свим тешкоћама кроз које српски народ пролази, већ небројени пут у својој историји.1 Библиотека Призренске богословије – задужбина Симе Андрејевића Игуманова : (1872-2012) / Ана Савић. – Београд : Народна библиотека Србије, 2013, стр.92 Библиотека Призренске богословије – задужбина Симе Андрејевића Игуманова : (1872-2012) / Ана Савић. – Београд : Народна библиотека Србије, 2013, стр 23

.

Сава Текелија, живот и дело

„Сава, млађи син Јована Текелије и Марте иѕ рода Ненадовића, рођен је у Араду 17. Августа 1761. Године.“3 Сава Текелија је био праунук Јована Поповића, који је 1697. Гоине довео аустријску војску до сенте те се борио са Турцима, а потом је како капетан поморишких крајишхика саградио арадску тврђаву.4 1706. године Поповићу су добили племићки лист и уѕели име властелинске породице Тöкöly које су исписивали Тјукјули. Међу Србима су били знани Текелије.

После 1741. године Поморишка граница је развојачена те су се њени бранитељи раселили.5 Неки од њих су се упутили у Потисје док је један део отишао у Русију.

Прадеда Саве Текелије, Јован је остао у Араду у којем ће се оженити синовицом митрополита Павла Ненадовића(1699-1768)6, те ће добити синове Петра и Саву и ћерку Алојзију.

Задужбина породице Поповић била је црква апостола Петра и Павла, коју су они пдигли 1705. године7, а о којој је водио рачуна управо Савин отац Јован. Као што је запазио Радован Мићић у тексту „Библиотека племенитог Саве Текелије“, млади Сава текелија је одрастао у таквом амбијенту у којем је „упознао православне обичаје и запазио бригу за нацоналну традицију, која је онда била оличена у потпори манастирима и црквама.“8

Сава ће наставити са делом своје породице и постати један од највећих задужбинара које је имао Српски народ.

Сава Текелија је учио гимназију у Будиму, потом и Араду. Одлази затим у Беч иако то нису желели његови родитељи чија је воља била даостане у Араду и да се ожени. Он је желео да се у Бечу упише на војну инжењерску академију, но није био примљен због тога

3BIBLIOTEKA Save Tekelije / [redaktori Svetlana Vučković ... i dr.]. - Novi Sad :BibliotekaMaticesrpske, 1997, стр. IX4BIBLIOTEKA Save Tekelije / [redaktori Svetlana Vučković ... i dr.]. - Novi Sad :BibliotekaMaticesrpske, 1997, стр. IX5BIBLIOTEKA Save Tekelije / [redaktori Svetlana Vučković ... i dr.]. - Novi Sad : BibliotekaMaticesrpske, 1997,стр.IX6ПавлеНенадовић(Будим, 14. јануар 1699 — СремскиКарловци, 15. август 1768 ) јебиотрећиепископгорњокарловачки, а потомкарловачкимитрополит7BIBLIOTEKA Save Tekelije / [redaktori Svetlana Vučković ... i dr.]. - Novi Sad : BibliotekaMaticesrpske, 1997, стр.X8BIBLIOTEKA Save Tekelije / [redaktori Svetlana Vučković ... i dr.]. - Novi Sad : BibliotekaMaticesrpske, 1997, стр.X

што је престарио. Рдаован Мићић нам, у хаведеном тексту указује на податак да је Сава Текелија у Бечу, на универзитетз стуирао права од 1780. Године до половине 1782. Године заједно са будућим српским митрополитом Стефаном Стратимировићем(1757-1836).9 Такође, нам у свом тексту о Сави Текелији, Раован Мићић указује и на изузетну радозналост коју је Сава Текелија показао још тих гоина у Бечу, те је „похађао предавања и из физике, ботанике, анатомије и хемије, учио да слика и да свира флауту и поврх тога стране језике – француски, италијански и шпански.“10

1782. године сава Текелија се уписује на Правни факултет у Будиму, 1785. године завршава студије,те 1786. објављује докторску дисертацију коју ће и одбранити те постати доктор права. На незадвољство својих родитеља, Сава Текелија ће се, по окончању студија, маја 1787. Године упутити у Русију код стрица Петра који је био заслужни руски генерал.11

Радован Мићић нам у свом тексту говори и о животу Саве Текелије у Русији, у којој је он посетио велике градове попут Москве, у којој је ишао у Саборну цркву,посетио Кремљ, и Петрограда, у којем је видео Зимски дворац, Невски манастир, те посетио Царску библиотеку.12 Поглед на свет саве Текелије великим делом је био формиран управо у Русији, где је „склон промишљању виђеног, млади јуриста уочио да природне способности и верско осећање, без озакоњених права и без просвећености, саме по себи не омогућавају народу напредак.“13

Сава Текелија ће 1790. године постати подбележник Чанадске жупаније, и посматраће како долази до буђења националне свести код Мађара која је почела са оживљавањем мађарског језика. Те исте године био је одржан Црквено-народни сабор у Темишвару, у којем је Сава Текелија имао запажену улогу. Ха том сабору су „представници свештенства, племства, крајишких официрарађана у Провинцијалу решавали, између осталих народних ствари, два крупна питања: експропријацију баната из целине угарских земаља и избор митрополита.“14 Свестан да само верска права нису довољха за слободу једног народа, Сава Текелија се залагао за грађанска права, тј. за грађанску једнакост Срба са Мађарима, и као „потомак старе српске породице, он је иступао у име оних Срба који су столећима живели у Угарској и пре Велике сеобе уживали привилегована права, па је и на томе темељио тврдњу да је српске привилегије могуће преточити у угарске законе.“15

9Стефан Стратимировић(Кулпин, 27. децембар 1757 — СремскиКарловци, 23. септембар 1836 ) јебиоправославникарловачкимитрополитод1790. до1836. године10BIBLIOTEKA Save Tekelije / [redaktori Svetlana Vučković ... i dr.]. - Novi Sad : BibliotekaMaticesrpske, 1997, стр.X11BIBLIOTEKA Save Tekelije / [redaktori Svetlana Vučković ... i dr.]. - Novi Sad : BibliotekaMaticesrpske, 1997, стр.XI12BIBLIOTEKA Save Tekelije / [redaktori Svetlana Vučković ... i dr.]. - Novi Sad : BibliotekaMaticesrpske, 1997, стр.XI13BIBLIOTEKA Save Tekelije / [redaktori Svetlana Vučković ... i dr.]. - Novi Sad : BibliotekaMaticesrpske, 1997, стр.XI14BIBLIOTEKA Save Tekelije / [redaktori Svetlana Vučković ... i dr.]. - Novi Sad : BibliotekaMaticesrpske, 1997, стр.XII15BIBLIOTEKA Save Tekelije / [redaktori Svetlana Vučković ... i dr.]. - Novi Sad : BibliotekaMaticesrpske, 1997, стр.XII

Залагања Sаве Текелије имала су велики одјек и код Срба и код Мађара, 1792. Године он ће постати посланик Чанадске жупаније на Угарском сабору у Пожуну, те ће нешто касније бити именован за секретара у Угарској придворској канцеларији. Дневник који је сава Текелија водио у раздобљу од 1795. Године до 1797. Године говори о његовом критичком посматрању политичких дешавања у Хабзбуршкој монархији, његово осуђивање верске нетолеранције угарске власти али и разочараност због „инертности, конзервативизма и егоизма православних црквених великодостојника“.16

1798. године митрополит Стратимировић ће се супротставити идеји да Сава Текелија замени на високом месту референдара при Угарској придворној канцеларији замени Петра Петровића17 који је преминуо, те после тога Сава Текелија напушта државну службу и враћа се у Арад.

Прва деценија 19. Века је била обележена Наполеоновим походима. 1800. Године Сава Текелија заповеда батаљоном царске војске са чином потпуковника, али већ 1801. Године напушта војну службу. Војну улогу, замениће политичком, те ће подстакнут освајањем хабзбуршких провинција које су биле насељене словенским становништвом и Карађорђевим устанком у Србији, саставити меморандум који ће послати Наполеону Бонапарти, у којем ће „презентовати план за оснивање словенске државе на Балкану“.18

Текелија покушава да увери Наполеона да пружи потпору српском устанку и на тај начин ствараљем државе која би окупила Србију, Босну, Херцеговину и Црну Гору да се онемогући експанзија како Аустрије, тако и Русије. Ипак покушаји Саве Текелије на политичком плану нису уродили плодом, те се он окреће економији и задужбинарском раду у Араду.

1810. године сава Текелија оснива фонд који ће се бавити школоваљем српске младежи.19

Његово интересовање за српску културу било је изузетно велико. Радомир Мићић наводи како је Сава Текелија, „разочаран због неостварених политичких замисли“20 духовно уточиште пронашао међу књигама.

1822. године у родном Араду обнавља торањ породичне цркве, те купује за њу нова звона.

Ближећи се седамдесетој години живота, Сава Текелија, проводио је живот између родног Арада, те Пеште и Беча, велику пажњу посвећујући својој збирци књига, која је

16BIBLIOTEKA Save Tekelije / [redaktori Svetlana Vučković ... i dr.]. - Novi Sad : BibliotekaMaticesrpske, 199717Владика Петар Петровић био је пострижник манастира Раковца а потом и архимандрит.Заеписко пагорњо карловачког изабаран је 1774.а устоличен у Плашком 1775. Године 1784.против своје вољепремештен је у Арад. 1791. Премештен је у Беч за референта за српска питања при Илирској дворској канцеларији. Када је 1792.укинута илирска канцеларија, премештен је на исти положај при Угарској придворној канцеларији18BIBLIOTEKA Save Tekelije / [redaktori Svetlana Vučković ... i dr.]. - Novi Sad :BibliotekaMaticesrpske, 1997,стр. XIV19BIBLIOTEKA Save Tekelije / [redaktori Svetlana Vučković ... i dr.]. - Novi Sad :BibliotekaMaticesrpske, 1997,стр. XV20BIBLIOTEKA Save Tekelije / [redaktori Svetlana Vučković ... i dr.]. - Novi Sad :BibliotekaMaticesrpske, 1997, стр. XVII

била позната међу српским културним посленицима. Тако нам Радомир Мићић указује у свом тексту „Библиотека племенитог Саве Текелије“, на посвету Аврама Мразовића(1756-1826),21 Сави Текелији, на Мразовићевој књизи „Руководство к славенскоме красноречју“, из 1821. године . Посвета гласи: „В ручнују библиотеку јего високоблагодарија Краљевскаго Советника Господина Сави от Текелли Сочинитељ“22 потом треба споменути и посвету Јоакима Вујића(1772 —1847) 23 на књизи „Новоизобретеноје и благоустројеноје учичишче добродетељи, содержашчеје пјатнадесјат пријатних повестеј с нравоучитељними их поученијами и примечанми“ из 1823. године .24

Сава Текелија је двадесетих и тридесетих година 19. века сакупио велики број књига, међу којима су дела Доситеја Обрадовића, јоакима Вујића, Јована Пачића, Квинта Хорација Плака, Исидора Стојановића, Петра Демелића, те књиге Јована стерије Поповића и Георгија Маташиревића, како записује Радован Мићић.

1833. године , после прележане тешке болести Сава текелија постаје приложник Књижевног содржества Матице српске. Члан Матице српске постаје заслугом уредника Сербског Летописа Теодора Павловића(1804-1854),25који у Сави Текелији препознаје покровитеља културе каквог су имали и други народи у Угарској, док је за Саву Текелију чланство у Матици српског представљало ствар престижа.

1835. године, Сава Текелија потписао је писмо којим ће бити пропраћена пошиљка српских књига Императорској академији наука у Петрограду, са којом је сарадљу започео Јован Хаџић (1799-1869),26председник Матице српске.

Сава Текелија није успео да оснује семинарију у Араду,што је била прва његова замисао, те одлучује да у Пешти осниује дом за сиромашне српске ђаке, те купије кућу у близини универзитета. „У основи тог Текелијиног плана била је идеја о подизању српске световне интелигенције која је, насупрот инертној и конзервативној, црквеној, требало да буде покретач општег духовног развоја свога национа“27Он је намеравао да на једном месту обједини „ заведеније за питомце, Матичину Библиотеку као ризницу знања и, уз њих, исходиште хационалне културне делатности коју је требало да подстиче матица српска

21Аврам Мразовић (Сомбор, 12. март 1756 — Сомбор, 20. фебруар 1826) јебиосрпскипросветитељ, педагог, књижевник, преводилац, племић и сенаторслободног и краљевскогградаСомбора.22BIBLIOTEKA Save Tekelije / [redaktori Svetlana Vučković ... i dr.]. - Novi Sad :BibliotekaMaticesrpske, 1997, стр. XIX23ЈоакимВујић (1772 —1847) биојесрпскикњижевник и ауторпрекочетрдесетдела24BIBLIOTEKA Save Tekelije / [redaktori Svetlana Vučković ... i dr.]. - Novi Sad :BibliotekaMaticesrpske, 1997, стр. XIX25ТеодорПавловић (14. фебруар 1804 — 12. август 1854) је био први секретар Матицесрпске у Пешти26ЈованХаџић (1799 —1869) је био српски књижевник из XIX века, који је био један од противника Вукове језичкереформе.Биојеоснивач и први председник Матицесрпске, дописни члан Друштва српске словесности и Српског ученог друштва.27BIBLIOTEKA Save Tekelije / [redaktori Svetlana Vučković ... i dr.]. - Novi Sad : BibliotekaMaticesrpske, 1997, стр.XXIII

издавањем Летописа и српских књига.“28 Познато је и сведочанство које је Сава Текелија оставио о својој личној библиотеци, у којем говори како је Царска библиотека у Петрограду у то време била мала у поређењу са његовом.

Тестаментом је Сава Текелија, својој библиотеци одредио просветитељску намену : „Главним мојим наследником постављам ја грађанско моје у Пешти Заведеније ради воспитавања учеће се младжи србске, под управом књижевног друштва Матице Србске“,29мудро размишљајући, Сава Текелија је одредио да се његова имања продају или дају у закуп, те да се новац хамени фондацијама и његовом „заведенију“ за сиромашне ђаке у Пешти, тако је поступио и са својом библиотеком, коју је наменио семинарији, а ако то не буде одобрено онда „Заведенију“ Пештанском.

„21. септембра 1842. у Араду, преминуо је Сава Текелија. Матица српска је, у тешком процесу око његове заоставштине успела да докаже да има право на његову библиотеку, будући да семинарија у Араду није била одобрена. Књиге Саве текелије пренете су у Пешти, и од пролећа 1843. Године почиње, по речима Радована Мићића, „ново раѕдобље у повести највеће српске приватне библиотеке с краја 18. И почетка 19. Века“.30

Библиотека Саве Текелије

28BIBLIOTEKA Save Tekelije / [redaktori Svetlana Vučković ... i dr.]. - Novi Sad :BibliotekaMaticesrpske, 1997, стр. XXIV29BIBLIOTEKA Save Tekelije / [redaktori Svetlana Vučković ... i dr.]. - Novi Sad :BibliotekaMaticesrpske, 1997, стр. XXIV30BIBLIOTEKA Save Tekelije / [redaktori Svetlana Vučković ... i dr.]. - Novi Sad : BibliotekaMaticesrpske, 1997, стр.XXV

„Библиотека Саве Текелије, великог добротвора српског народа , и библиотеке његове задужбине Текелијанума, завода за школовање српске младежи у Пешти чине највећу збирку у Библиотеци Матице српске“.31 Светлана Вучковић у свом раду о библиотеци саве Текелије наводи да је марта 1843. Године његова лична библиотека пренета из Арада у Пешту, у Текелијанум, задужбину Саве Текелије, завод за школовање српске младежи. Тако ће библиотека саве Текелије постати језгро библиотеке Текелијанума. Библиотека ће бити пресељена из Пеште у Нови Сад 1869. Године и из Новог сада у Будимпешту 1875. Године.32 1945. Књиге ће бити поново враћене у Нови Сад, у библиотеку Матице српске.

По речима Светлане Вучковић, прво сређивање текелијиних књига било је крајем 1843. и почетком 1844. године. Оно је поверено Томи Теодоровићу, „надзиратељу“ и библиотекару у Текелијануму, но не постоји инвентар библиотеке из тог времена, те не постоји никакав докав о стању библиотеке Саве Текелије из тога времена.“Најстарији сачуван списак библиотеке Саве Текелије и текелијанума, под насловом „Списак књига из Текелијине књижнице, која је у Нови сад била пренесена“, сачинио је у Новом саду тадашњи Матичин секретар Антоније Хаџић 1875. Године када су Угарске власти захтевале да се Текелијина књижница врати у Будимпешту.“33

Овај списак није садржао само личне књиге саве Текелији већ и књиге које су припадале н његовој задужбини Текелијануму. Списак који је начинио Хаџић, показује број наслова у овој збирци закључно са 9. Јуном 1875. Године, преноси нам Светлана Вучковић.

„На последњој, 113. страни Хаџићевог списка дат је укупан број :“ свега 2861 дела, 5246 књига, 5490 свезака“, а иза тога стоји датум и потпис, у Н.Саду 9.(21.) јуна 1875. А.Хаџић, секретар Матице српске.“Инвентарни број у овом списку не означава само једну физичку јединицу, већ само наслов дела. Под истим бројем забележени су дупликати књиге и постојећи томови вишетомних публикација.“34

Но , Хаџићев списак није једини инвентарни списак из тог периода, постоји и списак Константина Пеичића, који је сачињен по пристизању збирке у Будимпешту 1875. Године, у којем је грађа библиотеке подељена по научним струкама.

31БиблиотекаСавеТекелије / СветланаВучковић // Колекције у библиотекама : формиранје, заштита, богаћење, одржавање, ревизија и коришћење / ДаниМатичнихбиблиотекаСрбије 2007 Библионет. – Београд : ЗаједницаматичнихбиблиотекаСрбије ; Крушевац : Народнабиблиотека 2008, стр.17132БиблиотекаСавеТекелије / СветланаВучковић // Колекције у библиотекама :формиранје, заштита, богаћење, одржавање, ревизија и коришћење / ДаниМатичнихбиблиотекаСрбије 2007 Библионет. – Београд : ЗаједницаматичнихбиблиотекаСрбије ; Крушевац : Народнабиблиотека 2008, стр. 17133БиблиотекаСавеТекелије / СветланаВучковић // Колекције у библиотекама :формиранје, заштита, богаћење, одржавање, ревизија и коришћење / ДаниМатичнихбиблиотекаСрбије 2007 Библионет. – Београд : ЗаједницаматичнихбиблиотекаСрбије ; Крушевац : Народнабиблиотека 2008, стр. 17234БиблиотекаСавеТекелије / СветланаВучковић // Колекције у библиотекама :формиранје, заштита, богаћење, одржавање, ревизија и коришћење / ДаниМатичнихбиблиотекаСрбије 2007 Библионет. – Београд : ЗаједницаматичнихбиблиотекаСрбије ; Крушевац : Народнабиблиотека 2008, стр. 172

И инвентарне књиге са почетка 20. Века указују на исто на шта су указивали и спискови које су сачинили Пеичић и Хаџић, а то је да су заједно пописане и књиге које су биле у личном власиштву Саве Текелије, и оне које су припадале Текелијануму.

Систематично окупљање библиотека целина у Библиотеци Матице српске почело је 1985. Године, и тада је већ око 1700 књига са потписао Саве Текелије већ било издвојено. У периоду од 1955. До 1958. Године иѕдвојена је лична библиотека Саве Текелије на основу његовог потписа која је бројала 1757 књига; Сава Текелија је различито потписивао своје књиге у зависности од тога дали су штампане латиницом, готицом, грчким писмом или румунском ћирилицом. Најчешче се среће на латинском језику као Comp. perSabbamTököly, што означава књиге које је он лично купио или на други начина набавио35. Неке публикације уз потпис носе и ознаку са бројем томова.

„У личну библиотеку Саве Текелије увршћене су и рукописне књиге које су писане његовом руком. У питању је пет књига, тј. Наслова на латинском језику. Те књиге из области права, историеј и политике Сава Текелија је писао у својим студентским данима, између 1783. И 1785. Године, у Будиму и Пешти.“36 Његовој личној библиотеци припојене су и оне књиге које у себи имају његове белешке, тако да нпр. Његова докторска дисертација нема његов потпис, али је идентификована на основу његовом руком исписаног наслова на корицама, те тексту којије он исписао на листићу хартије на задњем коричном листу. Такође је известан број књига сврстан у његву библиотеку на основу посвета аутора самом Сави Текелији. Подаци о збирци књига Саве текелије данас, које нам преноси Светлана Вучковић су следећи: 1794 свеске сигниране у 1153 издања, што чини 1984 каталошке јединице на 15 језика, српском 186, немачком 959, латинском 423, француском 238, мађарском 52, руском 14, италијанском 52, румунском 14, грчком 14, чешком 5, енглеском 4, хрватском 16, шведском3, шпанском 3, јерменском 1. 37

У електронској бази Библиотеке Матице српске обрађене су збирке личне библиотеке Саве Текелије и Текелијанума. Збирка је смештена у магацину раритета, а део књига из Текелијанума се налази и у читаоници за стару и ретки књигу и легате, те је на тај начин доступан корисницима. Библиотека Текелијанума и библиотека саве Текелије које чине целину задужбине Саве Текелије броје 9098 каталошких јединица.

Сава Текелија био је човек изузетно широког образовања и рекли бисмо бескрајно широких интересовања, о чему сведоче и наслови који се могу пронаћи у његовој

35БиблиотекаСавеТекелије / СветланаВучковић // Колекције у библиотекама :формиранје, заштита, богаћење, одржавање, ревизија и коришћење / ДаниМатичнихбиблиотекаСрбије 2007 Библионет. – Београд : ЗаједницаматичнихбиблиотекаСрбије ; Крушевац : Народнабиблиотека 2008, стр. 17436БиблиотекаСавеТекелије / СветланаВучковић // Колекције у библиотекама :формиранје, заштита, богаћење, одржавање, ревизија и коришћење / ДаниМатичнихбиблиотекаСрбије 2007 Библионет. – Београд : ЗаједницаматичнихбиблиотекаСрбије ; Крушевац : Народнабиблиотека 2008, стр. 17537БиблиотекаСавеТекелије / СветланаВучковић // Колекције у библиотекама :формиранје, заштита, богаћење, одржавање, ревизија и коришћење / ДаниМатичнихбиблиотекаСрбије 2007 Библионет. – Београд : ЗаједницаматичнихбиблиотекаСрбије ; Крушевац : Народнабиблиотека 2008, стр. 175

библиотеци. Највише је дела из области друштвених наука, од историје, преко права, филологије, религије, филозофије, али и књиге из медицине, математике, астрономије, физике, хемије, биологије...

Од књига на српском језику најпознатије су, по речима Светлане Вучковић, из цитираног дела, Граматика Мелетија Смотричког (Римник 1755.), Правила молебнаја свјатих серпских просветитељ (Римник 1761), Историја Јована Рајића (Беч 1794-1795), Физика Атанасија Стојковића (Будим 1801), Стихотворенија Лукијана Мушицког (Пешта 1838-1840), Српски рјечник Вука Стефановића Караџића (Беч 1818) итд.....

Већи део књига у његовој библиотеци је ипак на страним језицима, а велики број речника сведочи о његовом личном интересовању за језике, добро је знао грчки и латински,а такође и француски, италијански, немачки,мађарски, руски, румунски и шпански.

Од књига енциклопедијског типа, у библиотеци се може, поред многих других, пронаћи Општа енциклопедија наука и уметности на немачком језику у 75 томова, коју су приредили Јохан Самуел Герш и Јохан Готфрид Грубер. Библиотека има и богат фонд књига из области историје, 30 дела из колекције писаца византијске историје Corpus scriptorium historiaeBiyantinae, 11 томова Диодорове Историје, 12 томова Историје Тита Ливија...38

Од књига на немачком најстарија књига која се може наћи у библиотеци је инкунабула Liber Chronicarum (Хартман Шедел, Аугзбург)

Ту су и инкунабуле на латинском :

Legendaaurea sanctorum

ClaudiiPtolomeiviriAlexandriniCosmographie, Улм 1486

Pauli Orosiiviridoctissimihistoriarum initium ad AureliumAugustinum, Венеција1483, те једна елзевира HistoriaGothorum, Vandalorum, Langobardum(Хуго Грацијус, Амастердам, 1655.)39

Библиотека броји многе наслове на француском ( најстарија књига на француском је превод Историје Тита Ливија из 1607. Године), затим италијанском (Историја Јована Зонара, Венеција, 1560.), те бројне књиге руских аутора.

Библиотека Саве Текелије, сведочи о интересовањима надпросечног интелектуалца свога времена. Књиге у библиотеци су добро очуване, велики број књига је у кожном

38БиблиотекаСавеТекелије / СветланаВучковић // Колекције у библиотекама :формиранје, заштита, богаћење, одржавање, ревизија и коришћење / ДаниМатичнихбиблиотекаСрбије 2007 Библионет. – Београд : ЗаједницаматичнихбиблиотекаСрбије ; Крушевац : Народнабиблиотека 2008, стр. 179-18039БиблиотекаСавеТекелије / СветланаВучковић // Колекције у библиотекама :формиранје, заштита, богаћење, одржавање, ревизија и коришћење / ДаниМатичнихбиблиотекаСрбије 2007 Библионет. – Београд : ЗаједницаматичнихбиблиотекаСрбије ; Крушевац : Народнабиблиотека 2008, стр. 181-182

повезу са златотиском, или полукожном повезу. Књиге је сава Текелија набављао куповином,а многе је и добијао на поклон. Био је пренумерант на 57 наслова српских кљига 18. и 19. века.

Сима Андрејевић Игуманов, задужбинар

По речима Владимира Бована, Сима Андрејевић Игуманов (Призрен, 30. јануар 1804 — Призрен, 24. фебруар 1882) остао је „упамћен у Старој Србији као један од првих и

најзначајнијих ѕадужбинара у области школства и народне просвете“.40 Прву српску школу, у којој се учило на српском језику, за време турске власти, у Призрену, управо је подигао Сима Андрејевић Игуманов. У овој школи је школовање било бесплатно пошто је Сима А. Игуманов обезбедио приходе за рад школе, те ће школа радити без прекида десет година током његовог живота. Била је намењена школовању свештеника и учитеља и била је позната као Призренска богословија.

Део имовине, који је стекао радом у Турској и Русији, искористио је за изградњу Призренске богословије, којој ће завештати и остатак свог капитала. „Сима је са жаром и бригом бдео и над Богословијом, почев од идеје о оснивању школе, преко куповине плаца, постављања камена темељца и њене брзе изградње за годину дана, до опреме школске зграде и окупљања наставника и ученика.“41 Призренска богословија је била школа интернатског тиипа, у којој су ученици учили и становали. Задужбинар, Сима Андрејевић Игуманов, сносио је све трошкове рада школе, знајући да ће једино тако омогућити њен неспутан рад, бдео је над богословијом од њеног отварања 1871. године, па све до своје смрти 1882. године

Сима Андрејевић је рођен 30. Јануара 1804. Године, у угледној породици у Призрену. Његов отац Андрија Ђорђевић био је угледни трговац и велики родољуб, кога су „поштовали и уважавали не само Срби у Призрену него и широм Старе Србије, јер је био један од оних лидера који су много чинили да заштите своје сународнике од турског угњетавања, али и од других српских непријатеља муслиманске конфесије, као и од јелинистичких митрополита Цариградске патијаршије.“42 Оставши рано без родитеља, Сима је одрастао у манастиру Светог Марка у Призрену поред најстаријег брата Аксентија, који је био игуман тог манастира. Када се описменио, брат га је одвео у Призрен у којем ће се запослити у једној од бурмутана на реци Бистрици.Може се само нагађати одакле потиче презиме Игуманов, Владимир Бован износи тврдњу, да су Сими Андрејевићу то презиме, „у придевском значењу, наденули призренски трговци који су добро познавали његове породичне прилике“43. Породица његовог оца Андреје била је једна од најугледнијих породица међу призренским србима, старе грађанске породице попут његове су биле духовно језгро које је одржавало српску елиту и одржавало дух бунта против турског зулума у српском народу.

1836. године на Косово долази везир Тангр-Оглу, који је наложио бурмутанама да плате високу царину, те пошто оне то нису могле да испуне он их је за казну све порушио. Сима

40Сима А. Игуманов :живот и дело / ВладимирБован. – Приштина : Народна и универзитетскабиблитека „ИвоАндрић“ ; Призрен : Српска православна богословијаСветогКирила и Методија, 2004, стр. 541Сима А. Игуманов :живот и дело / ВладимирБован. – Приштина : Народна и универзитетскабиблитека „ИвоАндрић“ ; Призрен : Српска православна богословија СветогКирила и Методија, 2004, стр. 642Сима А. Игуманов : живот и дело / ВладимирБован. – Приштина : Народна и универзитетскабиблитека „ИвоАндрић“ ; Призрен : Српска православна богословија СветогКирила и Методија, 2004, стр.2343 Сима А. Игуманов : живот и дело / ВладимирБован. – Приштина : Народна и универзитетскабиблитека „ИвоАндрић“ ; Призрен : Српска православна богословија СветогКирила и Методија, 2004, стр. 29

Игуманов тада остаје без посла, те се сели из града у град и бави се трговином. Боравио је у Србији, Турској и Русији, најдуже у градовима Алексинцу, Београду, Битољу, Цариграду, Одеси и Кијеву.44 Трговао је углавном дуваном али се бавио и другим пословима. У Одеси се настанио 1850. године , у којој се по речима Ане Савић „сусретао са просвећеним људима, открио идеје слободног ума и знања као основног покретача и полазне тачке развоја, и у тамошњој средини почео је да сагледава неопходност квалитетнијег образовања за српску децу на Косову и Метохији од верске наставе, која пружа само део знања којима учени треба да овладају.“45

Сима Андрејевић је изузетно ценио образовање иако је био човек скромног образовања, али је схватао значај образовања за неговање културе како појединца, тако и народа. Као што је инсистирао на образовању своје деце, тако је сматрао да свој српској деци треба да буде доступно образовање.

У Одеси у којој је боравио од 1850. године, Сима Андрејевић Игуманов започеће своју добротворну делатност. „Његов стан биће стециште студената из Србије и свих напредних Срба који су се тамо нашли и којиме је Игуманов помагао.“46 Помагао је првенствено српску цркву и школство, 1855. године из Одесе је послао прилог за зидање нове Саборне цркве у Призрену. После смрти сина, почиње да се повлачи из пола и посвећује се помагању свог народа носећи се превасходно идејом „да је за напредак народа неопходно образовање и да је просвета делатност у коју се материјално улагање сигурно враћа духовном добити.“47

1864. Сима Андрејевић Игуманов се враћа у Призрен и залаже се за улагање у просвету и развој школа. Увидевши да основна школа коју је отворио добро напредује, Сава Игуманов одлучује да оснује Богословију. Купује имања и куће кој су биле у близини његове куће и обједињује имање на којем ће подићи Богословију.

Призренска Богословија и њена библиотека

44 Бблиотека Призренске богословије – задужбина Симе Андрејевића Игуманова : (1872-2012) / Ана Савић. – Београд : Народна библиотека Србије, 2013, стр. 1945 Библиотека Призренске богословије – задужбина Симе Андрејевића Игуманова : (1872-2012) / Ана Савић. – Београд : Народна библиотека Србије, 2013, стр. 2046 Библиотека Призренске богословије – задужбина Симе Андрејевића Игуманова : (1872-2012) / Ана Савић. – Београд : Народна библиотека Србије, 2013, стр. 2147 Библиотека Призренске богословије – задужбина Симе Андрејевића Игуманова : (1872-2012) / Ана Савић. – Београд : Народна библиотека Србије, 2013, стр. 22

Сава Андрејевић Игуманов је, припремајући се да оснује Богословију, обједињио имања око својег, те је управо у својој кући отворио Призренску богословију. Она је почела са радом 1871 године, док је 1872. Пресељена у новоизграђену зграду.

„Први ректор је био архимандрит Сава, а наставници Милан Новичић и Илија Ставрић.“48

Као основни задатак рада Богословије био је постављено а се одшколују свештеници и народни учитељи за српски народ, но Богословија је имала и далеко шири значај, поставши центар културног и духовног живота тамнашњих Срба. Прве књиге које су се на те просторе могле донсити управо су били уџбеници за потребе Богословије, те су у томсмисли Бгословија и њена библиотека утицале на популарисање књиге међу Србима.49“Богословија је књиге које је поседовала слала свимсвим школама на простору Старе Србије до отварања прве српске књижаре у Турској, у Солуну 1891. године.“50

Поред Симе Игуманова велики значај за развој Богословије имала су и два његова пријатеља и сарадника, Иван Степанович Јастребов(1839-1894)51 и Петар Костић(1852-1934).52Петар Костић је поред рада у Богословији, радио и на оснивању мреже школа у Старој Србији, те је учествовао у консолидацији црквене власти и раду Рашко-призренске митрополије,“све време свог боравка у Богословији Костић је био њен представник и веза Богословије, а преко ње и целокупног српског становништва из Старе Србије, са Београдом.“53

Сава Игуманов је 1880. године у Београду написао тестамент, којим је између осталог, своју кућу у којој се налазила Богословија, оставио Богословији после своје смрти, а здање у Београду, на Теразијама и новац завештао је за издржавање Богословије, пише Ана Савић у свом раду о Призренској богословији.

1881. године, Сава Игуманов умире у Призрену у 79. години живота. Његова задужбина је наставила да се стара о Богословији.

48 Библиотека Призренске богословије – задужбина Симе Андрејевића Игуманова : (1872-2012) / Ана Савић. – Београд : Народна библиотека Србије, 2013, стр. 3449 Библиотека Призренске богословије – задужбина Симе Андрејевића Игуманова : (1872-2012) / Ана Савић. – Београд : Народна библиотека Србије, 2013, стр. 3650 Библиотека Призренске богословије – задужбина Симе Андрејевића Игуманова : (1872-2012) / Ана Савић. – Београд : Народна библиотека Србије, 2013, стр. 3651 Иван Степанович Јастребов (рус. Иван Степанович Ястребов; Громушка, 8. фебруар 1839 — Солун, 20. јануар 1894) је био руски дипломата, историчар, етнограф и археолог; био је конзул у Скадру, Призрену, Јањини и Солуну. У Призрену је службовао у периоду 1870—1876. и 1879—1886. године. Својом дипломатском активношћу штитио је Србе на Косову и Метохији, настојећи да спречи њихово исељавање и десрбизацију52 Петар Костић (Брод, Призрен, 12. јун 1852 — 12. јул 1934) био је српски књижевник, ректор, призренски прота и национални радник53 Библиотека Призренске богословије – задужбина Симе Андрејевића Игуманова : (1872-2012) / Ана Савић. – Београд : Народна библиотека Србије, 2013, стр. 42

Развој библиотеке Призренске богословије

„Почетни фонд библиотеке чинила је лична библиотека Манојла Симеоновића, сина Симе Игуманова.“54После Манојлове смрти, Сава Игуманов је његове књиге однео у Призрен. Руски конзул Иван Степанович Јастребов био је међу првим дародавцима библиотеке Богословије, он је поклонио књиге углавном на руском, али и на другим језицима.Поред Јастребова књиге су поклањали и Владан Ђорђевић, Љубомир Ковачевић, Матица српска и Друштво Свети Сава.

„Према извештајима Богословије, 1894. Године библиотека има 2502 књиге, укључујући и набављених 45 књига на руском језику које су биле иеторијског и богословског садржаја и 25 књига на српском језику.“55Богат фонд библиотеке увећаван је захваљујући дародавцима, док се почетком 20. века у библиотеци назире формирање набавне политике. „Захваљујући залагању и професора и ђака Богословије, њихова библиотека је расла и богатила се, те је тако 1915. године библиотека Призренске богословије имала око 8000 књига у 13000 свезака.“56

За време Првог светског рата, 1915. Године, под буарском окупацијом, библиотека је опљачкана и спаљена. „До Првог светског рата односно до свог уништења, школска бибиотека Призренске богословије била је набогатија библиотека у Старој Србији.“57

Са потпуно уништеном библиотеком, тешко оштећена Богословија је обновила свој рад 1919. године. У периоду од 1921. до 1934. године библиотеку је водио библиотекар и професор Мирко Јовановић, библиотека је у том периоду преуређена и установљени су каталози. Период између два светска рата библиотека Богословија је провела мирно, настављајући мисију коју јој је задао Сима Андрејевић Игуманов. Тај миран период прекинуо је Други сверски рат, те школа при Богословији није радила од априла 1941. до 1947. године Богословија почиње поново са радом 1947., но тек се у потпуности опорављ почетком педесетих година двадесетог века.

„Призренска Богословија и њена библиотека су континуирано радиле од оснивања Богословије 1871. до 1999. Године, са изузецима у два светска рата.“58 Тада је Богословија престала са радом и распустила ђаке, а Призрен је бомбардован у априлу 1999. године.

54 Библиотека Призренске богословије – задужбина Симе Андрејевића Игуманова : (1872-2012) / Ана Савић. – Београд : Народна библиотека Србије, 2013, стр. 5355 Библиотека Призренске богословије – задужбина Симе Андрејевића Игуманова : (1872-2012) / Ана Савић. – Београд : Народна библиотека Србије, 2013, стр.5456 Библиотека Призренске богословије – задужбина Симе Андрејевића Игуманова : (1872-2012) / Ана Савић. – Београд : Народна библиотека Србије, 2013, стр. 5757 Библиотека Призренске богословије – задужбина Симе Андрејевића Игуманова : (1872-2012) / Ана Савић. – Београд : Народна библиотека Србије, 2013, стр. 5858 Библиотека Призренске богословије – задужбина Симе Андрејевића Игуманова : (1872-2012) / Ана Савић. – Београд : Народна библиотека Србије, 2013, стр. 73

Богословија је исељена из Призрена и премештена у Ниш, захваљујући Иринеју, владики нишком, те је уз помоћ града ниша подигнута нова зграда. Фонд библиотеке је пренет у нову библиотеку при новоизграђеној згради Богословије у Нишу, те је 2006. године почело сређиваење фонда.

„Данас библиотека поседује преко 12000 наслова, без старе и ретке књиге. Фонд библиотеке чине углавном уџбеници и приручници који прате наставни програм школе“59, али се набављају и дела из разних других области попут философије, историје, психологије и других.. Корисници библиотеке су углавном ђаци и професори Богословије, али и бројни научници и истраживачи.

Библиотека Призренске богословије више од сто година остварује мисију коју јој је установио Сима Андрејевић Игуманов, пролазећи кроз тешке периоде историје српског народа, делећи његову судбину, бивајући један од стубова просвете и културе свога народа.

Закључак

Задужбине Саве Текелије и Симе Андрејевића Игуманова, најбољи су показатељ да се може, на најбољи могући начин, искористити лични углед и материјални положај, да би се помогло своме народу. Ови угледни Срби, из осамнаестог и деветнаестог века, усмерили су своје материјално богатсво, свој углед, али на првоме месту своју духовну снагу, да би помогли очувању културне свести српскога народа, те њеном јачању. Сава Текелија, својом задужбином Текелијанумом, заводом за школовање сиромашних и даровитих српских ученика у Пешти, направио је један од највећих подухвата у просвећивању српског народа у његовој новијој историји, и заправо омогућио да се ојача културна самосвест и кроз школовање изгради нова елита српска у Угарској.

Можемо рећи да је Сима Андрејевић Игуманов, духовни наследник Саве Текелије.

Трговац по професији, изузетни патриота, са високом свешћу о улози коју треба да има образовање у једном народу, он је основао Призренску богословију, која кроз ужасне периоде историје, толико погубне за Српски народ, опстаје и дан данас.

59 Библиотека Призренске богословије – задужбина Симе Андрејевића Игуманова : (1872-2012) / Ана Савић. – Београд : Народна библиотека Србије, 2013, стр.76

Заједничка карактеристика Саве Текелије и Симе Игуманова је било њихово вредновање значаја образовања за један народ, наравно и значаја књиге као преносиоца образовања у народу. Њихова материјална средства усмерена су ка остварењу једног просветитељског циља, ка јачању културе у српском народу, као начину да народ опстане и очува себе у својим најтежим периодима.

Почетак XXI века поставља пред српски народ нове политичке и културне изазове, који нама из наше перспективе изгледају можда већим него што су били икада. Биографије ова

два великана српкога народа, њихова животна дела, пред све нас постављају задатак, да бар, ако не можемо да поновимо њихове подухвате, онда сачувамо оно што су нам они

оставили у завештање.

ЛИТЕРАТУРА:

1.Библиотека Саве Текелије / Светлана Вучковић // Колекције у библиотекама : формиранје, заштита, богаћење, одржавање, ревизија и коришћење / Дани Матичних библиотека Србије 2007 Библионет. – Београд : Заједница матичних библиотека Србије ; Крушевац : Народна библиотека 2008. – Стр. 171-184

2.Библиотека Призренске богословије – задужбина Симе Андрејевића Игуманова : (1872-2012) / Ана Савић. – Београд : Народна библиотека Србије, 2013

3.Сима А. Игуманов : живот и дело / Владимир Бован. – Приштина : Народна и универзитетска библитека „Иво Андрић“ ; Призрен : Српска православна богословија Светог Кирила и Методија, 2004 (Ниш : Круг), - 290 стр. ; 21 цм. _ (Библиотека Знаменити Срби Косова и Метохије : књ. 10)

4.Библиотека Саве текелије / (редактори Светлана Вучковић ... и др.). – Нови Сад : Библиотека матице српске, 1997

5. http://www.spc.rs/sr/sava_tekelijaveliki_srpski_dobrotvor (преузето 28.11.2014)

6. http://www.galerijamaticesrpske.rs/legat-save-tekelije.html (преузето 28.11.2014)

7. http://www.citaliste.com/casopis/br16/cip_aleksandar_r_tekelija.html (преузето 28.11.2014)