Филолошки факултет

Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима

Семинарски рад из Књижевног фолклора:

Основне одлике демонолошких предања

Софија Симовић

Београд, 13.1.2014. Бр.инд. 2013/0214

Група: 06

Апстракт: У овом раду биће изложене неке од основних одлика демонолошких или

митолошких предања. Тема првог поглавља биће терминолошко одређење и

класификација демонолошких предања, затим ће бити речи о форми, композицији, али и о

формулама које можемо наћи у овим облицима усмене прозе. У наредном делу ће се

говорити о времену и простору карактеристичном за митолошка предања. Последња

целина рада биће посвећена типским заплетима и ликовима – митским бићима, њиховом

опису и начину на који су приказани, али и људима, односно њиховом положају у сусрету

са демонским бићем.

Кључне речи: предања, веровањa, митолошка бића, демонологија, глуво доба,

натприродно

1.Увод

Године 1867. постхумно је објављено Вуково дело Живот и обичаји народа српскога.

У њему се налазе демонолошка предања, али су означена као веровања у ствари којијех

нема. Такође, оваква предања налазе се у оба издања Вуковог Српског рјечника, и то у

оквиру објашњења речничке одреднице. Из овога видимо не само да Вук није имао термин

за митолошка предања него и да их није сврставао у облике усмене прозе. Наиме, Вук их је

поистоветио са веровањима, односно фолклорном грађом која је основ за њихов настанак.

Циљ овог рада био је да укаже на особености демонолошких предања и њихово важно

место у класификацији фолклорних дела. То је учињено на теоретском плану,

упоређивањем демонолошких предања са њима сличним врстама, као што су легендарна

прича и бајка, али и илустрацијом помоћу примера из сакупљачког рада Р. Раденковића и

С. Марковић, као и антологијских збирки В. Чајкановића.

2. Дефиниција и врсте демонолошких предања

За одређење демонолошких предања као врсте усмене прозе првенствено је важно

обратити пажњу на везу која постоји између ове врсте предања и веровања. Митолошка

предања заснована су на веровању у моћ које оностране силе имају на овострани свет и

људска бића. Предање користи веровање као заметак своје књижевне организације1.

1 Милошевић-Ђорђевић 2000: 111

2

Будући да је веровање основа и предуслов за његов настанак, предање има функцију да

уобличи представу о том веровању и да истакне његов значај и веродостојност2. Постоје

различити типови предања који се разликују по форми и начину интерпретације, а

условљени су тиме што предања настају као узајамно прожимање и мешавина двају

елемената: одређене представе, која је усађена у народно веровање и знање, али и личног

доживљаја самог казивача3. Она предања која имају више елемената личног, која

представљају непосредна субјективна излагања сопственог доживљаја или догађаја који се

десио неком ближњем, називају се меморатима. Она се казују у првом лицу, имају лабаву

структуру, понекад изгледају фрагментирано и могу бити аморфна, са нејасно израженим

узрочно-последичним везама4. Насупрот њима, постоје већ формирана предања која се као

таква преносе у народу – фабулати. Они се казују у трећем лицу и имају релативно

стабилну и традиционалну сижејну причу5. Демонолошка предања одликује и то што

немају снажан и препознатљив интернационални карактер, као што је случај са бајкама. На

њега велики утицај имају национални и регионални елементи6. Митолошко предање

говори о сусрету обичног и свакодневног са необјашњивим и чудесним, али и о човековом

неразумевању тих сила и несналажењу у ситуацији у којој се задесио7. Оно је прича о

сусрету два света после којег човек не остаје исти. Радња предања нема разрешење у

правом смислу те речи. Мрачне силе човека надилазе и немогуће је овладати њима, једино

што човек може да уради јесте да покуша да их умилостиви или да се заштити неким

магијским ритуалом. Практична функција предања важнија је од уметничке – оно мора да

потресе и поучи. Зато се догађај о коме се говори увек објашњава и тумачи, за разлику од

бајке, која само приказује8. С једне стране, то је у функцији појачавања веровања у

истинитост онога то се казује, али и у функцији упозорења за будуће нараштаје.

3. Композиција и формуле у демонолошким предањима

Форма предања недвосмислено је одређена сврхом његовог казивања. Оно мора да у

читаоцу изазове језу и напетост. Зато је и неопходно да, ради ефектности и произвођења

2 Милошевић-Ђорђевић 2000:1123 Sirovatka1987:2314 Милошевић-Ђорђевић 2000:1755 Sirovatka 1987:2326 Ibid:2317 Karanović 1987:2328 Марковић 2004:281

3

снажног утиска, оно остане једноставно и затворено у краткој форми. Не смемо рећи да је

језик предања исти као језик приповедања. Језик предања превазилази дистанцу коју

успоставља приповедање, зато што има улогу да од иреалног бића и сусрета начини нешто

блиско слушаоцу. Предање не треба да се доживи као намерна измишљотина или бајка,

где се фантастично подразумева9. Стварност у предању никако није апстрактна, већ

истинита и опипљива. Демонолошка предања инсистирају и на најситнијој појединости.

Веродостојност се не постиже само временским и месним одређивањем радње, већ и

навођењем сведока и очевидаца, изношењем материјалних доказа да се радња заиста

десила, или указивањем на видљиве последице10. За демонолошка предања велику важност

имају формуле веродостојности. Формуле веродостојности могу бити временске, у којима

се прецизира тачно време догађаја из приче. Време радње може да се дефинише у односу

на неко културно-историјско дешавање: ,,пре Другог свецког рата11“; у односу на важан

догађај из приповедачевог живота: ,,после месец дана од свадбе12“; у односу на садашњи

тренутак: ,,пре једно две године, годину и по13“, ,,пре пет-шест година14“; може се, готово

неодређено, рећи да се радња догодила у неком тренутку у детињству: ,,кад сам била

млада15“. Веома је ретко у оваквим предањима да се наведе тачан датум, али и такве

примере можемо наћи: ,,Кад сам пошао у Куршумлију на вашар 27. октобра 196016“. Затим,

постоје и просторне формуле, тј. делови текста који се позивају на познате локалитете

(,,То ми теча причао из Опарића17“, ,,У Течиће био један човек18“); сведочке формуле, тј.

делови текста у којима се за сведоке узима или традиција (,,Постоји прича19“, ,,То се

причало да20“) или једна или више особа (,,Мени деда причао“, ,,Мене моја баба

причала21“) и казивачке формуле, у којима се објашњава однос казивача према казиваној

причи22. Казивачке фромуле могу бити оне у којим казивач тврди да је предање

9 Марковић 2004:28210 Милошевић-Ђорђевић 2000:17411 Марковић 2004:11712 Ibid:2413 Ibid:12914 Ibid:13615 Ibid:13216 Раденковић 1991:7517 Марковић 2004:13218 Ibid:13119 Марковић 2004:14120 Ibid:14221 Ibid:14022 Rudan 2006:111

4

истинито: ,,Тој је истина23“, али и у оно у којима исказује амбивалентан став према

истинитости онога о чему се говори: ,,Какој је причал – такој ћу ја да причам, а да ли је се

десило, то не знам24“. Осим ових формула, за предања су важна и испољавања осећања

(,,ови човек страшљивац био25“, ,,дошао сам кући сав знојав, мало од умор мало од

страви26“) и многобројна понављања (,,ајд, ајд, ајд по пут27“, ,,оно бегало, бегало па отишло

у друго село; трчало, трчало јадно28”). Ови поступци појачавају слику беспомоћности

човека и немогућности да се својом вољом избави из невоље која га је снашла29.

4. Време и простор

Уверење у постојање света иреалних створења која не могу видети сви људи, полазна

је тачка за демонолошка предања. Баш зато се као потврда овог уверења прихватају

појединачна искуства људи који су прешли границу између овостраног и оностраног30.

Директни сусрети са натприродним бићима резевисани су за појединце који су се нашли

на временско-просторној пукотини између двају светова стицајем околности31.

Овоземаљски и оноземаљски свет су у психолошком смислу строго одвојени један од

другог, али се просторно значајно не раздвајају; то значи да човек не мора да се удаљи

много од куће да би ступио у сферу нуминозног32. Међутим, места која

највише ,,привлаче” митолошка бића јесу гранична места, посредници између двају

светова. Типична места у коме се дешавају радње демонолошких предања су: гробља,

воденице, бунари, раскршћа, обале реке, извори или чесме, дубодолине, баруштине,

пећине. Воденица је, на пример, идеална за састанке вила и вампира зато што је близу

воде, а издвојена од насеља: (,,По старе воденице, прикај потоци и прикај бунари, живеле

су осење33”). Такође, свака површина на којој се не врши људска активност, која је

незаузета, необрађивана и ненастањена, проглашава се у народу за ничију земљу, која је у

23 Раденковић 1991:2424 Ibid:3025 Ibid:5626 Ibid:7527 Ibid:9428 Ibid:9629 Ibid:29030 Ibid:29131 Ibid:732 Лити 1994:1333 Раденковић 1991:19

5

власти нечистих сила (,,Осење имале и по старе колибе, по воденичишта, распустишта,

забивале се у шупља дрва34“). Што се тиче времена догађања радњи из митолошких

предања, скоро све се догађа ноћу, када демонска бића имају потпуну слободу и када су

насртљивија35. Наиме, свет људи и свет натприродних бића се међусобно искључују у

простору и времену, па један од њих може бити активан само ако је други пасиван36. Време

када је моћ демонских бића најјача је у глуво доба. To je време од поноћи до звука првих

петлова, и многа предања почињу са описом оваквог времена: ,,Кад било у никакво

време37“, ,,Окол пола ноћ нешто поче да бадњи38“. Петлови су домаће животиње, симбол

људске делатности, који својим гласом означавају смену светова, почетак дневног

протицања времена, након што се завршило ноћно не-време. Тада се ноћна бића повлаче и

престаје да важи табу ноћног кретања, и људи могу безбедно да отпочну своје дневне

активности39.

5. Митска бића

Веома често је демонско биће представљено неодређено, као нешто што се вуче по

земљи и светлуца (,,Море лази такво како питије, лази и сјаји се40“). Таква је, на пример,

осења, о којој постоје многобројна предања, нарочито на југоистоку Србије41 и за коју се

веровало да ноћу пресреће усамљене путнике, омађијава их и тера да лутају. Међутим,

нечастива сила може преузимати и облике животиња; претварати се у козу, јаре, коња,

магарца, црну пернату животињу. О томе говоре предања: Куче лежи на леђа42, Коњ је

почео да фрче43. Могу бити и бића половичног изгледа: пола коњ – пола пас44. Демонско

биће је врло често именовано и као сâм ђаво. За разлику од легендарних предања, где

добре силе ипак на крају побеђују нечастивог, у демонолошким предањима људи се не

могу ослободити од његове воље. Демонолошка предања су значајна и због тога што

34 Ibid:2035 Bratić 1993:1736 Ibid:1537 Раденковић 1991:2138 Ibid:2239 Bratić 1993:1340 Раденковић 1991:3141 Ibid:542 Ibid:7343 Ibid:7544 Ibid:12

6

најживље сведоче о нижим бићима српске митологије. Човек се може сусрести са

демонима природе у ужем смислу, најчешће се ради о вилама и змајевима. Што се тиче

демона судбине, постоје Суђенице и Усуд. О суђеницама постоји већи број предања; оне

су замишљале као три лепе девојке које су долазиле три вечери по рођењу детета и

одређивале му судбину, при чему је реч треће, која је имала реч последње вечери, била

пресудна. Предања о суђеницама су најчешће везана за веровања да се човеку одређује

судбина убрзо након рођена, као и да је немогуће ту судбину променити. На пример,

суђенице су често одређивале путнику за жену тек рођену девојчицу у кући у којој се

обрео, кад порасте45 (о овоме се говори у предању Судбина46). Могле су и дечаку одредити

да умре на дан своје свадбе тако што ће се утопити у бунару (о овоме се говори у предању

Суђенице47). Предања нам показују да, без обзира шта људи раде да би се ослободили

оваквих судбина, не могу је променити. Чак и ако се загради бунар на коме је проречено да

ће младић умрети, он се не може спасити – једноставно ће лећи на плочу којом је бунар

затворен и умрети48. Од демона који настају од људи, најпознатији је вампир, који

представља душу умрлог који се враћа после смрти и не да мира својима. О њему постоје

приче како се враћа девојци којом се није стигао оженити: Младожења из гробља49, али

пак да како походи своју жену ноћу: Крст изнад кревета50. Од људи демонских особина,

најпознатија је била вештица. То је била жена, увек баба, која има демонске склоности и

која шкоди нарочито својој породици и суседима, морећи им стоку51, гребајући људе52, или

пакостећи им на друге начине. Вештица није била безазлена чак ни када је била девојка.

Тада је била мора, а оне су мучиле људе тако што су им притискале груди и онемогућавале

да дишу53. Од демона болести најпознатија је чума, која је ударала људе и правила им ране

на тим местима, или пак задавала разне болести (Видел кућу на дрво54).

6. Сусрет са демонским бићима, могуће последице и мере заштите

45 Зечевић 2008:26846 Марковић 2004:11047 Ibid:10948 Зечевић 2008:26749 Марковић 2004:14550 Раденковић 1991:6751 Чајкановић 1999:39452 Раденковић 1991:5053 Зечевић 2008:31154 Раденковић 1991:91

7

Већ је речено да је предање стилизовано као истинит догађај, препун стравичног, у

коме се овострано и онострано мешају, демонска бића трансфоришу, а све се одвија на

штету човека, који физички и психички страда55. У колективу постоје забране: да се не иде

ноћу на места поред воде, да се никакве радње не обављају ван куће у глуво доба, да се

никоме не одазива у овом периоду (звук је ноћу опасан, мора бити нестваран или

оностран, јер нема колектива да га потврди56). Поред оваквих одредби општег типа,

постоје забране везани за конкретна митолошка бића, као што су виле. Било је табуисано

видети њихово коло, вечеру, чути њихово певање или видети их да се купају57. Виле су се

могле наљутити и увредити ако би неко узео вилинско дете. Норме су константно

подразумевана чињеница у предању. Уколико дође до оглушења о забрану, мора доћи прво

до сурета са демонским бићима, а онда и до казне која проситиче из тог прекршаја. Управо

опомињање на узрок сусрета представља истовремено и савет слушаоцу шта да не чини да

се не би задесио у истој ситуацији58. Сусрети са натприродним бићима су нешто после чега

човек никада није исти. Као последица се веома често јављају повреде, сакаћења, болести,

глувоћа, слепоћа, па чак и смрт (,,Докле је жив да корака, да вуче ноге, да не мож’ да иде

љуцки59“, ,,Није умрла, aли није могла да отидне и била је непокретна60“). Виле кажњавају

човека тако што га простреле61. Човек безуспешно покушава да се ослободи утицаја

демонског бића у тренутку сусрета са њим; он је он ипак жртва разноврсних сила и победа

му није предодређена. За разлику од јунака из бајки, јунак из демонолошког предања нема

чудесног помагача – једини спас му је означавање петлова у зору62. Он је потпуно уроњен

у свет оностраног да га доживљава као стварност. Њему је одузета чак и могућност да се

брани страхом и на тај начин држи дитанцу од демонских бића63. Нечастиве силе могу да

зауставе кола, воденични камен, да отежају терет који носе људи или животиње, могу и да

се претворе у домаће животиње као што су јарићи, на које би пролазник случајно наишао,

узео са собом, али би се убрзо покајао. Један од омиљених начина малтретирања несрећне

жртве и управљања њоме јесте јахање од стране нечастивог. Ђаво би се човеку попео на

55 Милошевић-Ђорђевић 2000:17656 Bratić 1993:6057 Зечевић 2008:24458 Марковић 2004:29159 Ibid:11860 Ibid:11961 Ibid:120. 62 Bratić 1993:1563 Раденковић 1991:7

8

леђа, нагонио је да се сурва у провалију или да се утопи. Још једна смицалица ђавола је

симулирање свадбе (предања која о томе говоре: Свадба64, Ђавоља свадба65). Сабласну

тишину глувог доба прекинули би звуци веселе дружине и човек би се обрадовао, али само

за трен. Као што је речено, звуци у глуво доба, доба тишине, морају долазити од

оностарног. Након првих петлова, ноћна свадба се претвори у ништавило, а човек затекне

себе како држи коњску лобању уместо свадбарске чутуре66. Међутим, људи не морају

нужно увек да прођу лоше при сусрету са демонским бићима. Дешава се да виле опросте

човеку увреду и не казне га, с тим што би поставиле изузетно тежак услов – да човек не

проговара ни речи двадесет и четири часа (Виле га поштеделе67). Могу се применити и

одређене мере предострожности. Као негативан парњак демонској моћи стоји божанска

сила. Уколико би човек помислио на божанске моћи у тренутку сусрета са натприродним,

могао би да отклони зло (,,Моја жена се прекрстила и чума се више није

појављивала68“).Човек може да не се заштити од излагања митолошким бићама уколико би

сакрио да је хришћанин, односно ставио капу преко ,,крста на челу”69. Као мере

предострожности, људи могу носити кресиво и сукобити се са мраком помоћу светлости.

Пожељно је и да уз себе имају и црепуљу, вратило и гребен. Предмет у коме се пече хлеб,

ако и алатке које се користе за израду тканина, заправо су репрезентанти делатности

помоћу којих је човек победио природу70. Друге антирадње којима се неутралише утицај

демонских сила су: држање за полне органе, окретање капе; оне имају пагански, магијски

карактер71.

7.Закључак

У демонолошким предањима присуство страха је највеће у односу на било коју другу

врсту усмене прозе. Страх осећа јунак, подједнако и пред демонским бићем и пред самом

чињеницом да постоје необјашњиве силе које му управљају животом и одређују га. Страх

се такође јавља и у слушаоцима, односно читаоцима. Скоро нигде није толико битно као у 64 Марковић 2004:14465 Чајкановић 2002:29966 Раденковић 1991:1267 Марковић 2004:12068 Раденковић 1991:7469 Ibid:1470 Bratić 1993:7071 Ibid:71

9

предањима да публика доживи оно што се казује као истину. Ако до тога не дође, не

производи се жељени ефекат и сврха казивања се не испуњава. Демонолошка предања

имају јасан циљ да упозоре и застраше свакога ко се усуди да пређе границу онога што је

колективно одобрено. Она шаљу јасну поруку да човек никада не сме да се поиграва са

светом који не може да га контролише и не сме да изазива нешто са чим не може да се

избори.

Резиме: Овај рад показује основне одлике демонолошких предања. Указује на њихово

специфично место у класификацији народне књижевности, карактеристичну форму,

композицију и формуле. Циљ рада био је и да покаже да митолошко предање почива на

веровању у постојање света људи и света митских бића, који су међусобно одвојени. Рад

описује човеков положај у односу на демонска бића, као и могуће исходе и последице

оваквог сусрета.

Summary: This paper presents the main features of demonological legends. It highlights their

specific place in the classification of folk literature, their characteristic form, composition and

formulae. The purpose of this paper was also to indicate that demonological legends are based on

the belief in the existence of world of human beings and world of mythological creаtures, which

are separated one from another. The paper describes the position of a human being in regard to

demonic beings, just as it demonstrates the possible outcomes and consequences of this kind of

encounters.

Résumé: Cet article scientifique présente les caractéristiques principales des légendes

démonologiques. Il met en évidence leur position spécifique dans la classification de la littérature

populaire, leur forme, composition et formules. Le but de cet article a été également à indiquer

que les légendes démonologiques étaient fondées sur la croyance en existence du monde des

humains et du monde des créatures mythologiques, qui sont séparés l'un d'autre. L’article décrit la

position d'un être humain à l'égard des êtres démoniaques, tout comme il met en monde les

résultats et les conséquences possibles de ce type de rencontres.

Библиографија:

Bratić, Dobrila: Gluvo doba: Predstave o noći u narodnoj religiji Srba, Beograd: Plato, 1993.

Зечевић, Слободан: Митска бића српсих предања, Београд: Службени гласник, 2008.

10

Зечевић, Слободан: Српска етномитологија; приредили: Бојан Јовановић, Божидар Зечевић, Београд: Службени гласник, 2008.

Karanović, Zoja: Univerzalne dimenzije predanja kao kategorije usmene proze, časopis Polja, Zagreb, 1987, br.340, 222-223.

Караџић, Вук Стефановић: Живот и обичаји народа српскога; описао их и за штампу приуготовио Вук Стеф. Караџић, У Бечу: У наклади Ане удове В.С.Караџића, 1867.

Латковић, Видо: Народна књижевност, Београд: Народна књига, 1967.

Liti, Maks: Evropska narodna bajka, Beograd: Orbis, 1994.

Марковић, Снежана: Народне приповетке и предања из Левча: нови записи, Београд – Крагујевац: Чигоја штампа, 2004.

Милошевић-Ђорђевић, Нада: Казивати редоm: прилози проучавању Вукове поетике усменог стварања, Београд: Рад, 2002.

Милошевић-Ђорђевић, Нада: Од бајке до изреке, Београд: Друштво за српски језик и књижевност, 2000.

Народна књижевност: речник, Радмила Пешић, Нада Милошевић-Ђорђевић, Крагујевац: Лира, 2011.

Раденковић, Радослав: Казивања о нечастивим силама, Ниш: Просвета, 1991.

Rudan, Evelina: Authentication Formulae in Demonological Legends, Narodna umjetnost 43/1, 2006, pp. 89-111.

Самарџија, Снежана: Увод у усмену књижевност, Београд: Народна књига, 2007.

Самарџија, Снежана: Облици усмене прозе, Београд: Службени гласник, 2011.

Словенска митологија: енциклопедијски речник; редактори: Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић; превод с руског Радмила Мечанин, Љубинко Раднековић, Александар Лома, Београд: Zepter book world, 2001.

Sidov, Karl fon: Kategorije proznog narodnog pesništva; prevod s nemačkog P. Mrazović, časopis Polja, Zagreb, 1987, br.340, 229-230.

Sirovatka, Oldrih: O morfologiji predanja i njegovom katalogiziranju; prevod s nemačkog M.D.Stefanović, časopis Polja, Zagreb, 1987, br.340, 231-233.

Српски митолошки речник, Шпиро Кулишић, Петар Петровић, Никола Пантелић: Београд: Нолит, 1970.

11

Чајкановић Веселин (ур.). Чудотворни прстен: најлепше српске народне приповетке, Ниш: Просвета, 2002.

Чајкановић, Веселин (ур.). Српске народне приповетке, Београд: Гутенбергова галаксија, 1999.

12