U V O D

U uvodnom delu bih izneo nekoliko glavnih karakteristika o sisarima kao klasi kičmenjaka čiji ću sistem organa za varenje pokušati da izučim kroz moj seminarski rad, a koje su bitne za njih kao organizme.

Sisari su klasa kičmenjaka koju karakteriše sposobnost ženke da proizvodi mleko koje služi za ishranu mladunaca. Postoji oko 5500 vrsta sisara svrstanih u oko 1200 rodova, 152 porodice i do 46 redova.

Sisari su potomci zverolikih gmizavaca — pelikosaurija, koji su živeli na Zemlji pre oko 300 miliona godina. Prvi pravi sisari pojavili su se pre otprilike 210 miliona godina, u doba dinosaurusa. Postepeno su se razvile tri savremene grupe sisara: torbari, kljunari i placentalni sisari. Od prvobitno sitnih noćnih (nokturalnih) životinja sisari, nakon velikog izumiranja gmizavaca krajem Mezozoika, podležu adaptivnoj radijaciji i danas mnoštvo životnih formi živi u većini ekosistema planete Zemlje. Oni su evolutivno najmlađi kičmenjaci. Od ostalih kičmenjaka razlikuju se po tri najznačajnije osobine:

telo im je pokriveno dlakom, u koži su prisutne žlezde (znojne, lojne, mlečne); mladunci se hrane mlekom. u srednjem uhu se nalaze tri slušne koščice (čekić, nakovanj i uzengija).

Svi sisari imaju dlaku u nekom trenutku svog života. Dlaka sadrži protein keratin i ima više uloga:

termoizolacija senzorne funkcije (npr. brkovi mačaka) kamuflaža zaštita od predatora.

Mleko, kojim se hrane mladunci, je bogato mastima i proteinima. Mlečne žlezde se obično javljaju na trbušnoj strani kod ženke raspoređene u redovima kada ih ima više od dve. Ljudi i majmuni imaju dve mlečne žlezde (jedna desno, jedna levo), dok ostale životinje mogu imati desetak ili više.

Oplođenje je unutrašnje – embrioni se razvijaju u materici.

Prednji mozak je najrazvijeniji deo mozga. Zubi se sastoje iz krunice i korena. Dijafragma razdvaja grudnu i trbušnu duplju i učestvuje u disanju. Srce se sastoji iz dve komore i dve pretkomore i imaju levi aortin luk. Eritrociti su bez jedra. Dobro su razvijena čula.

Adaptacije

1

Sisari su razvili nekoliko prilagođenosti koje su im pomogle da postanu dominantna grupa životinja:

zubi su specijalizovani za rezanje, sečenje; debeli zaštitni sloj gleđi sprečava oštećenja

sposobni su da se brzo kreću veličina mozga po kilogramu telesne mase je veća nego kod većine drugih

životinja imaju savršeniju termoregulaciju od ptica dlaka omogućava termoizolaciju mliječne žlijezde proizvode mleko za ishranu mladunaca .

Podela sisara

1. sisari sa kloakom – imaju kljun, polažu jaja, mladi se hrane mlekom; žive samo u Australiji (predstavnici: mravinji jež (ehidna) i kljunar);

2. torbari – žive u Australiji i manji broj u Južnoj Americi; imaju kožni nabor – torbu u kojoj su mlečne žlezde; mladunci se rađaju nerazvijeni i smeštaju u torbu; predstavnici : kengur, koala, torbarska krtica i dr.

3. placentalni sisari – embrion se razvija u placenti; mladunci se rađaju gotovo potpuno razvijeni; veoma su raznovrsni –

a) bubojedi (krtica, jež), b) glodari (veverica, miš, pacov, dabar),

c) zveri (mačke, psi), d) papkari (svinja, koza, goveče), e) kopitari (konji, zebre), f) kitovi (najveća životinja – plavi kit),

g) primati (majmun, čovek).

DEO I

2

VARENJE KAO PROCES MEHANIČKE I HEMIJSKE OBRADE HRANE

Varenje je složen proces tokom kojega makromolekuli hrane: ugljeni hidrati, masti ibelančevine, trpe niz mehaničkih i biohemijskih promena, čime se razgrađuju do osnovnih gradivnih jedinica ili monomera: glukoze, masnih kiselina i amino-kiselina, koje ćelije mogu koristiti za procese gradnje, ali i kao izvor energije.

U životinjskom svetu postoje tri tipa varenja hrane: 1) unutarćelijsko, 2) vanćelijsko i 3) membransko. Kod unutarćelijskog varenja enzimi, pomoću kojih se hrana hemijskirazgrađuje, luče se i deluju u samoj ćeliji. Ćelija uvlači u sebe hranljive materije i pakuje ih u vezikule, koje se spajaju sa organelama, sa enzimima za razlaganje hrane. Ovaj tip varenja karakterističan je za jednoćelijske organizme kao sto su sunđeri, neki mekušci i bodljokošci, kao i za neke višećelijske organizme.

Vanćelijsko varenje je karakteristično za crve, rakove, insekte i sve hordate, a obavlja se delovanjem enzima koji se iz ćelija žlezda (pljuvačnih ili pankreasa, na primer) liče u lumen creva.

Membransko varenje obavljaju enzimi vezani za membrane ćelija zida tankog creva, koji razlažu dimere belančevina i ugljenih hidrata na monomere, i to tokom njihovog preuzimanja iz lumena creva u ćelije zida tankog creva.

Sistem organa za varenje, u vidu mišićne cevi koja se proteže od prednjeg dela trupa, karakterističan je za složenije beskičmenjake i sve kičmenjake. Tokom evolucije došlo je do diferencije mišićne cevi - crevnog trakta na osnovu uloge u procesu varenja hrane. Tako se razlikuju delovi za unošenje i mehaničku obradu hrane (usna duplja), za transport (jednjak), za hemijsko razlaganje hrane i apsorpciju produkata razlaganja u krv (tanko crevo) i, na kraju, za obrazovanje i izbacivanje nepotrebnih produkata varenja (debelo crevo).

DEO II

3

SISTEM ORGANA ZA VARENJE, OPŠTE KARAKTERISTIKE

Sistem organa za varenje (digestivni sistem ili crevni sistem) se sastoji iz niza uzastopnih delova u kojima se odvijaju pojedine faze varenja i apsorpcije. Crevo je pričvršćeno za telesni zid trbušnom maramicom – mezenterom. Crevni kanal sačinjavaju:

usna duplja; ždrelo; jednjak; želudac; tanko crevo; debelo crevo; analni otvor (rektum).

Usna duplja

Usna duplja ima funkciju primanja hrane, a kod vodozemaca ima ulogu i u disanju. U usnoj duplji se nalaze pomoćni organi za varenje:

zubi, jezik, pljuvačne žlezde, krajnici (samo kod sisara).

Zubi se sastoje od organske materije dentina, a spolja su pokriveni slojem tvrde gleđi. Unutrašnjost zuba je ispunjena zubnom pulpom (vezivno tkivo) u kojoj se nalaze krvni sudovi (ishranjuju zub) i nervi. Koren zuba je pokriven slojem cementa (koštano tkivo). Kod nižih kičmenjaka zubi funkcionišu ograničeno vreme i menjaju se celog života. Kod sisara postoje samo dve zubne generacije (mlečni i stalni). Kod nekih sisara zubi stalno rastu pa su im krunice vrlo visoke (kljove slonova, sekutići glodara, očnjaci morževa).

Jezik je kod riba slabo razvijen i nepokretan, a kod kopnenih je vrlo pokretan i dobro razvijen.

Pljuvačne žlezde ne postoje kod riba jer kroz njihovu usnu duplju stalno prolazi voda. Razvile su se kod kopnenih kičmenjaka sa primarnom funkcijom vlaženja hrane.

Deo II : Sistem organa za varenje, opšte karakteristike

4

Kod otrovnih zmija se neke od njih razvijaju u otrovne žlezde. Kod sisara su razvijene podjezične, podvilične i zaušne. Njihov sekret sadrži enzim ptijalin koji vari ugljene hidrate.

Ždrelo

Usna duplja se nastavlja na ždrelo koje prelazi u jednjak. Kod vodenih kičmenjaka (kolousta, riba i larvi vodozemaca) ždrelo je jače razvijeno i sadrži proreze za komunikaciju sa spoljašnjom sredinom. Kod suvozemnih je slabije razvijeno i preko pukotinastog otvora u vezi sa dušnikom, preko Eustahijeve tube sa srednjim uhom i preko unutrašnjih nosnih otvora (hoana) sa nosnom dupljom.

Jednjak

Jednjak je mišićna cev koja sprovodi hranu do želuca. Hrana putuje valovitim stezanjem mišića, to je proces koji se ponavlja nekoliko puta u probavnoj cevi. Kod mnogih ptica na njemu se javlja proširenje – voljka, sa mnogobrojnim sluznim žlezdama čiji sekret razmekšava hranu.

Želudac

Želudac predstavlja prošireni deo creva u kome se hrana nagomilava i započinje varenje da bi se zatim postepeno propuštala u crevo. Na želucu se razlikuju dva dela: kardijalni (deo gde jednjak prelazi u želudac) i pilorični (graniči se sa crevom). Želudačne žlezde produkuju hlorovodoničnu kiselinu i enzim pepsin koji započinje varenje belančevina.

Kod ptica se sastoji iz žlezdanog (žlezde luče sluz i enzime) i mehaničkog dela (bubac). Bubac je veoma muskulozan i obložen čvrstom prevlakom koja pomaže drobljenju hrane, čime se nadoknađuje nedostatak zuba.

Kod preživara je želudac veliki i složen. Izdeljen je na 4 dela:

1. burag – najveći deo koji može da primi veliku količinu hrane; tu se nalaze bakterije koje proizvode enzim celulazu koja vari celulozu – jedino preživari, zahvaljujući ovim bakterijama, mogu da vare celulozu;

2. kapulja – sa mrežasto naboranom sluzokožom; tu se hrana meša sa sokom, a zatim se vraća u usnu duplju na ponovno žvakanje (preživanje);

Deo II : Sistem organa za varenje, opšte karakteristike

5

3. litonja – deo u koji se hrana vraća posle preživanja;

4. sirište – tu se vrši varenje.

Crevo

Najvažnija faza procesa varenja odvija se u crevu u kome se vrši i apsorpcija svarenih hranljivih materija. U vezi sa tim dolazi do povećanja njegove površine na različite načine. Kod viših kičmenjaka ono je manje ili više izduženo (duže je kod biljojeda nego kod mesojeda) i obrazuju se sitni izraštaji koji su označeni kao vili (crevne resice). Tako npr. kod čoveka, površina resica iznosi 10 m² ili 5 puta više od površine kože. Crevo se sastoji od dva dela:

prednjeg, tankog creva zadnjeg, debelog creva.

Granica između njih je obeležena jednim slepim izraštajem – slepim crevom. Činjenica koja bi se mogla navesti kao zanimljivost je da ptice, recimo, imaju dva slepa creva.

Tanko crevo

Tanko crevo, kod coveka, je dugačko oko 6 metara, i ima u prečniku oko 2.5 cm. Početni deo tankog creva je dvanaestopalačno crevo (duodenum), u koji se ulivaju odvodi jetre i pankreasa. U zidu tankog creva nalaze se žlezde koje luče velike količine sluzi i enzime. U tankom crevu se vrši biohemijska razgradnja namirnica i završava u debelom crevu, skladištu polusvarene hrane i deponiji smeća i fekalnih materija do njihovog izbacivanja.Sluz, kao omotač, štiti crevnu sluzokožu od dejstva enzima.

Jetra

Jetra je organ u kome se kroz enzimske reakcije iz krvi otklanjaju materije, aistovremeno u krv vraćaju proizvodi jetre. To je najveća žlezda u organizmu kičmenjaka. Jetrin sekret je žuč koja se sakuplja u žučnoj kesi, a odatle kroz žučni kanal izliva u duodenum. Žuč ne sadrži enzime, ali omogućava varenje masti tako što vrši njihovu emulziju (razbija ih na sitne kapljice). Pored toga jetra obavlja još niz značajnih funkcija:

u njoj se glikoza pretvara u glikogen; predstavlja skladište vitamina i gvožđa;

Deo II : Sistem organa za varenje, opšte karakteristike

6

transformiše otrovne materije u neotrovne (sva krv iz creva prvo prolazi kroz jetru pa zatim ulazi u opšti krvotok) i dr.

Pankreas

Pankreas (gušterača) leži u krivini dvanaestopalačnog creva. Kod mnogih riba pankreas je rasut u vidu mnogobrojnih žlezdanih čvorova u crevnoj mezenteri. Pankreas luči pankreasni sok u kome su enzimi u neaktivnom stanju (npr. tripsinogen, himotipsinogen) da bi se aktivirali dospevanjem u duodenum (postaju aktivni tripsin i himotripsin). Kod coveka, pankreas se nalazi u levom kvadrantu abdomena i naslanjase na duodenum i na slezinu. Pankreas je dug oko 15 cm. Endokrina funkcija pankreasa je lučenje insulina, a egzogena je proizvodnja enzima koji su od značaja za varenje skroba (amilaza), masti (lipaza), i polipeptida (tripsin koji nastaje iz tripsinogena). Pankreas luči i bikarbonatni sok koji neutrališe jako kiseli rastvor koji dolazi iz želudca.Kiselost posle mešanja sa ovim sokom postaje oko pH=7.5

Debelo crevo

Do debelog creva dospeva nesvareni deo hrane, voda i soli. U njemu se nalazi mnoštvo bakterija koje imaju sposobnost sinteze vitamina koje organizam apsorbuje. U debelom crevu se vrši apsorpcija vode i soli i prikupljanje nesvarenih ostataka pre njihovog izbacivanja. Kod većine kičmenjaka u završni deo creva se izlivaju odvodi bubrega i polnog sistema. Taj deo creva je kloaka, koja je u vezi sa spoljašnjom sredinom preko kloakalnog otvora. Kod sisara nema kloake već je završni deo creva pravo crevo. Kod njih je kloaka razdvojena na trbušni deo, u koji se izlivaju bubrežni i polni odvodi i leđni deo – pravo crevo, koje se završava analnim otvorom.

Deo II : Sistem organa za varenje, opšte karakteristike

7

Na slici 1. je prikazan sistem organa za varenje kod čoveka koji je u manjoj ili većoj meri veoma sličan sistemu organa za varenje ostalih sisara, bar što se tiče organa koji se nalaze u njegovom sastavu.

Slika 1. Sistem organa za varenje kod čoveka

DEO III

8

RAZVOJ SISTEMA ORGANA ZA VARENJE KROZ EVOLUCIJU SISARA

KLJUNARI – prva razvojna grupa sisara

Telo kljunara (Ornithorhynchidae) je obraslo gustom dlakom, a rep im je vodoravno spljošten. Kljun im je širok i sličan pačjem. Na prstima imaju kandže a između prstiju plovne kožice.

Dugačak je oko 60 cm. Od te dužine četvrtina odlazi na vodoravno spljošten rep. Ima gustu, meku i masnu dlaku, koja sprečava kvašenje tela vodom. Noge su mu kratke, a među prstima ima plovne kožice. Bezubi i spljošten kljun sličan je pačjem. Uši su mu bez ušnih školjki i može da ih zatvori. Nosni otvori se nalaze na prednjoj ivici kljuna. Kljunar je noćna životinja. Živi pored veoma mirnih, čak sporih voda. Na obalama takvih reka iskopa jakim kandžama jazbinu, koju obloži lišćem; od nje vode hodnici jedni ispod a drugi iznad površine vode. Pliva odlično.

Hranu istražuje u mulju veoma spretno; ona se sastoji od vodenih životinja, kao što su puževi, školjke, crvi i larve insekata. Zato je njegov sistem organa za varenje relativno nerazvijen u odnosu na ostale sisare.

Ženka nosi mekokora jaja koja imaju u prečniku po 1 cm. Jaja zagreva toplotom svoga tela dok se mladi ne izlegu iz njih. Kada se mladi izlegu, oni se hrane mlečnom hranom koju luče žlezde grupisane na trbuhu ženke. Dok mužjak ima na zadnjim nogama po jednu probušenu ostrugu. Svaka od njih je u direktnoj vezi sa kanalom određene žlezde.

Kljunar živi isključivo na tlu jugoistočne Australije, ali i u Tasmaniji, na drugim kontinentima se ne mogu naći.

U suštini veoma je malo podataka o sistemu organa za varenje manje razvijenih sisara. Međutim, što se dalje odmiče u evolutivnom razvoju taj sistem je sve bolje shvaćen, objašnjen i razaznat, upravo zahvaljujući naprednim naučnim metodama koje se sve više upotrebljavaju, kao I mnogobrojnim naučnim radnicima koji sve više požnje posvećuju ovoj oblasti.

Deo III : Razvoj sistema organa za varenje kroz evoluciju sisara

9

TORBARI – druga razvojna grupa sisara

U jednom opširnom istraživanju australijskih naučnika koje je objavljeno u njihovim dnevnim listovima, došlo se do zaključka da su ljudi i kenguri imali zajedničkog pretka pre najmanje 150 miliona godina, i da su veoma slični po građi sistema organa u svom telu. To sve opet dokazuje da svi sisari, nevezano za grupu kojoj pripadaju u poretku razvoja, imaju dosta sličnosti u svojo građi.

U trenutku rođenja mladunče torbara, recimo kengura јe sićušno, slepo i goluždravo. Torbari su sisari koјi radјaјu nepotpuno razviјene mladunce. Mladunci se radјaјu u vrlo ranoј fazi, a onda nastavljaјu da se razviјaјu drzeci se cvrsto za maјčino telo. Njegovi udovi nisu cak ni pravilno formirani, ali ono nekako ipak uspeva da kroz maјčino krzno dopuzi do bradavica. Neki torbari, uključuјući kengure i vombate, imaјu velike kozne torbe oko bradavica. Kengurova torba јe, na primer, duboka i okrenuta unapred da mali kengur ne bi ispao. Vombati su životinje koјe se ukopavaјu u zemlju, i njihove torbe su okrenute unazad da zemlja ne bi upadala u njih. Ostali torbari skoro i da nemaјu torbe. Njihovi mladunci se jednostavno čvrsto drze sise sve dok ne odrastu. Ako ženka torbara ima samo јednog ili dva mladunca, ona može da ih nosi u torbi, ili, kao koala, na leđima. Mali torbari, kao na primer oposum ili bandikut, koјi istovremeno rađaјu po nekoliko mladunaca, moraјu da ih prebace u gnezdo kada postanu preteški da bi ih nosili sa sobom.

Većina torbara (ali ne svi) zivi samo u Australiјi. Milionima godina, sve do dolaska ljudi, Australiјa јe bila izolovana od ostatka sveta. Na drugim kontinentima, torbari su uglavnom gubili bitku za hranu od placentalnih sisara (to su sisari koјi se radјaјu potpuno razviјeni) i tako su, sa izuzetkom familiјe oposuma u Americi, izumrli. U Australiјi nisu imali suparnika medјu sisarima i veoma su dobro napredovali.

Što se tiče sistema organa za varenje i njihove ishrane, torbari su sisari koji se hrane isključivo biljnom hranom pa su im i organi diferencirani prema načinu ishrane.

U gornjoj vilici imaju 1-3 sekutića sa svake strane, a u donjoj vilici ukupno dva sekutića. Očnjaci ne postoje ili, ako postoje, vrlo su slabo razvijeni. Kutnjaci nose po dve ili četiri tupe grbice pogodne za mlevenje biljne hrane.

Najpoznatiji predstavnici ove grupe su kenguri - najveći torbari današnjeg doba.

Kenguri su krupni biljojedi. Hrane se travom i korenjem tako što je preživaju. Mnoge vrste su noćne životinje, obično provodeći dane izležavajući se, dok noću i ujutru su u potrazi za hranom, krećući se u gomili.

Deo III : Razvoj sistema organa za varenje kroz evoluciju sisara

10

Kenguri pasu travu i zbog te osobine su im se razvili specifični zubi. Sekutićima prinose ustima travu blizu zemlje, dok je kutnjacima seku i melju. Zbog toga što dve strane donje vilice na kojoj se sekutići nalaze odvojeni nisu spojene, kenguri imaju širok ujed.

Različite vrste kengura jedu različitu vrstu hrane. Crveni kenguri više vole suvlju travu od sočnije, jer je sočnija trava teška. Sivi kenguri, pak, se opredeljuju za svežije, sočnije izdanke trave jer su šumske životinje, suprotno crvenim, koji nastanjuju pustinje.Tokom sušne sezone, svi kenguri zadržavaju ostatke hrane u njihovom digestivnom sistemu duži period vremena da bi upili i poslednje ostatke vlage. Međutim, sivi kenguri su skloniji dehidrataciji, jer nemaju preveliku potrebu da održe vodu njihovom šumskom staništu.

Prednji udovi su im vrlo slabo razvijeni, dok su zadnje noge i rep vrlo snaæžni i služe za kretanje u skokovima.

PLACENTALNI SISARI - treća razvojna grupa sisara

Sisari koji poseduju placentu obuhvataju najveći broj vrsta. Njihovi mladunci se rađaju gotovo potpuno razvijeni, a u ovu grupu sisara spada i čovek. Placentalni sisari i torbari dele zajedničke pretke što uslovljava i veoma slične sisteme organa, odnosno njihove gradivne jedinice.

Pošto sam na početku izrade seminarskog rada već izneo detalje vezane za sistem organa za varenje čoveka, sad bih se detaljnije osvrnuo na sistem organa za varenje kod konja, kao predstavnika preživara, još jedne od grupa placentalnih sisara.

Počeću od osnovnih sistema građe konja, koji su:

skeletni sistem, mišićni sistem, sistem organa za disanje, kardiovaskularni sistem, sistem organa za varenje, nervni sistem, endokrini sistem, reproduktivni sistem, mokraćni sistem, čula i koža.

Deo III : Razvoj sistema organa za varenje kroz evoluciju sisara

11

Sistem organa za varenje

Konj je nepreživar. Ipak, može da vari velike količine kabastih (celuloznih) hraniva, jer ima veliku zapreminu slepog creva (cekum), u kome razlaganje celuloze vrše bakterije.

Ono što je zanimljivo, a tiče se sistema za varenje kod konja ja da konj koji živi u prirodi bi mogao da jede 16 sati dnevno! Konj u prirodi jede raznu biljnu hranu, travu, cveće, lišće, korenje ako nema trave, vodene biljke...

On jede izuzetno polako i bira šta jede brzim pokretima usta.

Konji imaju mali želudac i to jedan, za razliku od krava koje imaju dva želuca. Konji jedu, grickaju travu, žvaću je, gutaju, a onda vare i izbacuju je malo po malo u vidu balege.

Jedan od nedostataka u ishrani konja je taj što ne mogu izbljuvati ono što pojedu, jer u jednjaku imaju specijalne ventile koji se okreću samo u jednom smeru. Zato se konji moraju oprezno hraniti, jer loša i neredovna ishrana mogu dovesti do zaustavljanja rada creva, poznatog po nazivu kolika, koja se u nekim slučajevima završava i uginućem konja.

Konji se hrane tri puta dnevno. Veliki deo vremena provode u boksovima ili zatvorenom prostoru, gde iz dosade počinju razvijati loše navike kao što su: grickanje jasli, gutanje vazduha, jedenje balege...

Kada su smešteni u boksovima (štali) hrane se uglavnom baliranom suvom detelinom i senom,  zobi, kukuruzom, manjim količinama sveže trave i briketima, posebno spravljenim za konje, adekvatno raznim životnim dobima i vrsti aktivnosti za koju služe. U ishranu se konjima, s vremena na vreme, radi unošenja prirodnih vitamina, može dodati razno voće i povrće, med, jaja i mekinje.

Naravno, konji piju vodu, i to oko 40 litara dnevno.

Varenje hrane se vrši u digestivnom traktu, koga čini niz povezanih kanalikularnih organa, počevši od usta do analnog otvora. Dužina ovog kanala iznosi oko 30 m. U organe digestivnog trakta spadaju:

usna šupljina, jezik, zubi, pljuvačne žljezde, ždrelo, jedjak,

12

Deo III : Razvoj sistema organa za varenje kroz evoluciju sisara

želudac (jednokomorni, sa sekretornom sluzokožom), tanka creva, debela creva (mali i veliki kolon + cekum), rektum i analni otvor.

Pripadajuće žlezde digestivnog trakta su jetra i pankreas.

Sistem organa za varenje u trbušnoj duplji počinje želucem.

Želudac (ventriculus) konja je složen, jednokomorni organ i oblika je povijenekese čija se uzdužna osovina pruža transverzalno. On je relativnoslabo razvijen i može da primi oko 8-15 l sadržaja. Masa praznog želucaiznosi oko 1.5 kg. Velika krivina želudca je konveksna, dok je mala krivina konkavna.Želudac je povezan za dijafragmu pomoću jednjaka.

Tanko crevo konja visi na mezenterijumu, čiji se koren nalazi u predelu kičmenog stuba. Dužina tankog creva iznosi oko 19-30 m, prečnik njegove šupljine iznosi 5-7 cm, a pri punoj kontrakciji njegova širina se znatno smanjuje ako se posmatra u odnosu na uobičajenu..

Dvanaestopalačno crevo(duodenum) konja je dugo oko1 -1,5 m.

Debelo crevo se pruža od tankog creva do čmara. Debelo crevo leži utrbušnoj duplji, a samo njegov najudaljeniji deo, rectum u karličnoj duplji. Debelocrevo je pričvršćeno za dorzalni trbušni zid preko mezenterijuma u kome senalaze krvni i limfni sudovi, nervni i limfni čvorovi.

Debelo crevo se sastoji iz tri dela:

1.slepo crevo,2.kolon,3.pravo crevo(rectum).

Slepo crevo (caecum) kod konja je dobro razvijeno.Ono je dugo oko 0.80 cmdo1.3m, a može da primi oko 335 l sadrzaja. Na slepom crevu razlikujemo:

glavu, telo i vrh.

Slepo crevo leži u desnoj polovini trbušne duplje. Njegova baza i veći deo tela leže u dorzalnom delu desne polovine trbušne duplje, a manji deo tela i vrh slepog creva spuštaju se u ventralni deo desne polovine trbušne duplje.

13

Deo III : Razvoj sistema organa za varenje kroz evoluciju sisara

Pravo crevo(rectum) konja je dugo oko 30-40 cm. Pruža se pravo i leživentralno od poslednjeg slabinskog i prvih repnih pršljenova.

Što se tiče jetre kao pripadajuće žlezde digestivnog trakta, ona je svetlije ili zatvoreno smeđe – crvene boje. Mase je oko 2,5-7 kg ili 1,2-1,5 % telesne mase. Kod mlađih životinja je relativno veća nego kod starijih. Njen levi deo leži vise ventralno nego desni deo. Na jednu stranu jetre naležu želudac, pankreas, kolon i slepo crevo, stvarajući udubljenja na visceralnoj strani jetre.

Na jetri konja nema zučne kese.

Pankreas konja je crveno žućkaste ili crvenkasto-sive boje. Masa mu je oko 250-350gr. On leži između visceralne strane želuca i jetre, s jedne strane, i baze slepogcreva i kolona, s druge strane.

14

DEO IV

ZAKLJUČAK

Ovim seminarskim radom sam pokušao da se ukratko pozabavim temom sistema organa za varenje kod sisara. Međutim, kako je to izuzetno opširna tema za razmatranje, morao sam da odaberem oblasti kojima ću da se posvetim i pokušam podrobnije da ih objasnim.

Postoji još mnogo tema ili bolje rečeno životinja, iz ove oblasti koje me zanimaju, a koje nisam uspeo da obradim kako zbog nedostatka vremena, tako i zbog oskudne literature koja mi je dostupna.

U svakom slučaju, nadam se da sam uspeo da odgovorim na zadatu temu, makar i samo time što sam zagrabao po povšini ove opširne oblasti i da će moj pristup sistemima za varenje kod sisara pomoći kao meni ubuduće, tako možda i nekom drugom ko se bude zainteresovao za ovu oblast.

15

LITERATURA:

1 ) “Anatomija domaćih životinja, sisara”Prof.dr. Živorad Janković

Prof.dr. Dragojla StanojevićProf.dr. Živka Miladinović

2) “Anatomija domaćih životinja”Prof.dr. Vladeta Simić

Prof.dr. Živorad Janković

3) www.wikipedia.org

16