САДРЖАЈ

Увод.......................................................................................................................2

Самоубиство адолесцената..................................................................................4

Закључак................................................................................................................7

Литература.............................................................................................................9

1

УВОД

Термин адолесценција долази од латинске речи adolescere, што значи расти према

зрелости. Адолесценција је време одрастања, прилаза из незрелости детињства у зрелост

одрасле доби.Тај прелаз обухваtа биолошке, психолошке и социјалне промене. Такође,

повећава се независност и емоционална раздаљина према родитељима, а расте важност

припадању групи вршњака и првих љубавних односа. Одређивање тачног почетка и

завршетка адолесценције није строго дефинисано. Уобичајено се разликују рана, средња и

касна адолесценција. Рана обухваtа раздобље од 11 до 14 године, средња од 15 до 18, а

касна од 19 до 21 године. Неки аутори предлажу да се као критеријуми почетка и краја

адолесценције узму биолошка и социолошка одредница, односно промене у самом развоју

организма (секундарне полне одлике, почетак менструалног циклуса код девојчица и сл.) и

социјална зрелост појединца (заснивање радног односа, проналажење партнера, заснивање

породице и сл.). Социолошка одредница се најчешће узима као критеријум завршетка

адолесценције.

Оно што је битно је да је ово период великих промена у животу адолесцента, а

означен је променама у односу према родитељима, вршњацима, моралним, идеолошким и

другим вредностима, али пре свега променама у односу на самог себе. Адолесцент гледа

себе „другим очима“ примећујући на себи физичке и психичке промене које су наступиле.

Он од себе очекује много, али и његова околина, родитељи, наставници, пријатељи који

некада пред њега постављају нереалне захтеве.

Почетак адолесценције обележен је пубертетом, низом промена које завршавају

постизањем полне зрелости и способности репродукције. С.Фројд је адолесценцију

називао „гениталним стадијумом“ раздобљем у којем се поново буде инстиктивни нагони

и премештају се у генитално подручје тела, те тако резултирају психолошким конфликтом

и нестабилним непредвидљивим понашањем. Брзина којом адолесценти пролазе пубертет

разликује се. Некој деци треба само једна година, док другој треба чак пет година да прођу

пубертет. Хормоналне промене директно утичу на расположење адолесцената а њихово

деловање очигледно је и на психолошкој равни, јер телесне промене и промене

расположења мењају лични доживљај сопственог тела, слику о себи и самопоуздање. У тој

2

доби мењају се навике хигијене, концепти лепоте и атрактивности, те адолесценти

експериментишу са својом сликом, нпр: шминкање, тетоваже, начин одевања и др. У

адолесценцији млади преиспитују свој идентитет кроз питање: „Ко сам ја?“ и „Шта желим

бити?“, откривају себе, преиспитују родитељске ставове и вредности, истражују нове

могућности и интересе, те стварају свој систем вредности, нову слику о себи и развијају

интелектуалне и социјалне вештине, те шире свет сопствених интереса. У потрази за

идентитетом експериментишу са различитим улогама. Иначе, промене које се дешавају у

овом периоду изузетно су значајне за даљи развој особе, а уколико се у овом периоду не

заврше успешно развојни задаци, касније може доћи до лошег прилагођавања у улози

одраслог. Све те промене имају за циљ да интегришу догађаје из ранијих животних фаза и

омогуће развој стабилног идентитета. Један део младих успешно превлада овај период и

пролази кроз кризу идентитета без последица, док други део младих улазе у дубље кризе

идентитета која се може манифестовати изолацијом од родитеља и вршњака, осећајем

безизлазности, ниског самопоштовања, али и различитим деструктивним понашањем, чак

и самоубиством.

Тема нашег рада је Самоубиство адолесцената.

3

САМОУБИСТВО АДОЛЕСЦЕНАТА

Поремећаји у понашању представљају скупни назив за све оне појаве биолошке,

психолошке и социјалне генезе које мање или више погађају појединца и неповољно

делују на његову активност, реактивност, те неугодно или чак шта више штетно утичу на

друге појединце и друштвене организме (нпр: породице, дечије и омладинске

организације, те ужу и ширу заједницу. Суицид1 ког деце и адолесцената до 14 година

живота врло је ретка појава. Подаци за Југославију 1990. године, када је била међу првих

десет земаља у свету по стопи самоубиства деце, износе 1,1 за дечаке и 0,5 за девојчице

(World Health Statistics Annual, 1993).

Сматра се да децу од суицидности штити њихова незрелост као ограничена

способност: доживљавања (очаја и безнађа), поимања (проблема и смрти) и извођења

самог суицидног чина. Уз то, деца су чврсто интегрисана у породичну средину која их

штити од већине угрожавајућих фактора.

Стопе суицида код младих расте са њиховим узрастом. Максимум достиже на

узрасту раних двадесет година и то код адолесцената мушког пола. Међутим, последњих

година упадљив је пораст суицида младих адолесцената. Према одређеним подацима

суцид се у већини земаља попео на треће место по узроку смрти код младих (иза несрећа и

хомицида), док је у неким земљама, попут Мађарске и Јапана, на првом месту. Што се тиче

заступљености ове појаве по полу, код младића је стопа самоубистава у порасту, док за

девојке опада. Када је у питању покушај самоубиства, ситуација је обрнута. Чак 3 до 10

пута је чешћи код женске популације. Оно око чега се не уочава разлика између младих и

старијих самоубица је то да је суицид најчешћи у пролеће, мада је висок проценат и с

јесени, као и зими. Критични дан је понедељак, а доба дана поподне и увече. Млади

најчешће самоубиство изврше у кући, што може да говори о значају дома и породице за

њих. Од изабраних метода у врху су таблете, ватрено оружје и вешање. За покушај

самоубиства је својствено узимање медикамената, док насилније методе доводе до

фаталног исхода.

1 Суицид - самоубиство.

4

Растурени дом и присуство психопатологије у породицама су фактор који се

најчешће повезује са самоубиством младих. Растурени дом често подразумева поремећај

породичне структуре и релација.

У суицидним породицама три пута је чешће присуство психичких обољена него у

контролним. У 60% случајева ради се о алкохолизму (код очева), до 1/3 мајки пати од

депресије. Суицид је седам пута већи код суицидалних породица, него код оних које нису

имале случајеве суицида, а 25% самоубица је имало међу пријатељима и ближом родбином

некога ко се убио. 30 – 60% деце која су извршила суицид физички је злостављано у

породици, а 16% је сексуално злостављано2.

У породицама суицидалних адолесцената упадљива је емоционална депривација и

дезорганизација. Мало је породичне кохезије, топлине, подршке и контроле, а много је

конфликата и лоших образаца комуникација. По мишљењу неких аутора, породична

кохезија се показала као снажан протективни фактор, који снижава ризик од суицида у

истој мери у којој га стрес повећава. Поред тога, утицај породице се показао као директан,

док се утицај вршњака сматра индиректним.

Др. Јелена Срна је почетком деведесетих година двадесетог века радила

истраживање породичног контекста суицидалног понашања младих, чије је резултате

изнела у својој докторској дисертацији. Оно што је навело на ово истраживање је податак

добијен из њеног ранијег истраживања, такође наведеног у њеној дисертацији, да 2/3

адолесцената који су покушали суицид потиче из комплетних породица.

Експерти из Светске здравствене организације упозоравају о континуираном

порасту стопе суицида (број извршених самоубистава на 100.000 становника годишње)

међу младима у последњих неколико деценија. Млади су, поред старих људи, најризичнија

узрасна категорија за самоубиство. Самоубиство спада у водећа 3 узрока смрти младих и

средње младих (15-35 године) у многим земљама у свету3.

Према подацима Републичког завода за статистику, 1990. године је у Србији

регистровано 99 самоубистава младих од 15-29 година, да би тај број растао и достигао

кулминацију 1997. године (192), са тенденцијом пада до 2005. године (106 случајева).

Ипак, у 2006. години регистровано је у овој узрасној групи чак 120 случајева

2 Јелена Срна, Покушај самоубиства у адолесценцији – породични контекст, докторска дисертација, Универзитет у Беобраду, Филозофски факултет, Београд, 1995., 33.3 Ибид.

5

самоубистава. Специфцна стопа самоубистава међу младима 15-29 година старости у 2007.

години је износила 9,0. Највећа стопа регистрована је у старосној групи 25-29 година

(11,7), а најмања у групи 15-19 година (4,3). Највећа специфцна стопу самоубистава међу

младима је у Београду (14,8), затим у Војводини (8,4) док је најмања (6,8) у Централној

Србији (Институт за јавно здравље Србије, 2009)4.

Стручњаци сматрају да су подаци о броју самоубистава потцењени – неретко се смрт

услед суицида води под категоријом несрећног случаја. У популацији младих људи,

нарочито су изражени покушаји самоубиства. Док се за општу популацију процењује да су

покушаји од 20 до 40 пута чешћи од извршених самоубистава, у популацији младих су

покушаји и до 100-150 пута чешћи од остварених суицида.

Млади су врло рањиви и често се дешава да на догађај који одраслима изгледа крајње

безазлено, они одреагују врло бурно. Млади су нарочито осетљиви на неуспехе, било које

врсте, доживљаје раздвајања, остављања или одбацивања, као и конфликте у породици или

са вршњацима. То су најчешће провокативне ситуације које у младима могу изазвати

унутрашње неспокојство, мешавину непријатних осећања са којима они не знају како да

изађу на крај. Аутодеструкција, било који њен вид, по правилу је одбрана од сопствених

мисли и осећања која се доживљавају као неподношљива, дакле акт против трпљења, а не

против живота (Војислав Ћурчић5).

Дакле, самоубиства адолесцената су реалан проблем данашњице. Иако породица има

примарну улогу у превенцији самоубистава, репење оваквог проблема је врло комплексно,

будући да је данашња породица уздрмана економском, политичком и социјалном

ситуацијом. Не постоји метод којим би било могуће проценити сваку породицу и спречити

адолесцента да изврши самоубиство. Међутим, школа као институција у којој млади

проводе велики део дана и где се млади свакодневно сусрећу са вршњацима и

наставницима би могла да има битнију улогу у превенцији самоубистава: када се примете

промене у понашању детета, а затим би се могле укључити и друге институције

здравствене заштите.

4 В. Јелена Срна, Покушај самоубиства у адолесценцији – породични контекст, докторска дисертација, Универзитет у Беобраду, Филозофски факултет, Београд, 1995., 34.5 В. у Жељко Маринковић, Покушај самоубиства код младих - породични контекст, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за социологију, 2011., 11.

6

ЗАКЉУЧАК

Самоубиства младих су озбиљан проблем и врло честа појава, како каже др Војислав

Ћурчић. Прекомерно узимање лекова (било којих који им се нађу при руци) и сечење вена

су најчешћи начини за покушаје самоубистава, а ватрено оружје и скакање са висине

најчешћи начини за остварено самоубиство. Неке специфичности у понашању

адолесцената могу указати на размишљање о самоубиству. С обзиром на то да адолесценти

најчешће импулсивно покушавају да се убију, није лако предвидети такав акт. Ипак, неке

промене у понашању (повлачење у себе, ћутљивост или, пак, појачана напетост и

раздражљивост) и расположењу (туговање, плачљивост) адолесцената указују на такав

ризик .

 Не постоје најчешћи поводи за покушај самоубиства или самоубиство, у периоду

адолесценције. Некада су то губици значајних особа, некада љубавни проблеми и

растанци, проблеми и сукоби у породици или са вршњацима, школски или неки други

неуспеси. Љубавни проблеми могу бити повод, али, осим њих, обично постоје и неке друге

тешкоће и проблеми који изазивају трпљење и патњу адолесцента. Ниједан од ових повода

није специфичан, али је специфично да се више повода удружи у неком периоду

адолесцентовог живота. Тако настало психичко трпљење постане у неком тренутку

неподношљиво и адолесцент се тада одлучује на покушај самоубиства. Његов циљ је да се

на такав начин прекине трпљење, па је то пре акт против трпљења, а не живота, иако може

да се заврши губитком живота. Тинејџерима у периоду пубертета многе ствари често

изгледају драматичније него што заиста јесу. Они најчешће кроз такве ситуације теже или

лакше пролазе, али има неких показатеља у понашању на које родитељ треба да обрати

пажњу јер могу указивати на то да је реч о озбиљном проблему. Адолесценти који имају

значајније проблеме постају нервознији, раздражљивији, тужнији или плачљивији, или

обрнуто, мењају значајно своје дотадашње понашање – беже из школе или попуштају са

успехом, скитају, почињу да узимају алкохол или разне психоактивне супстанце, одустају

од активности које су им до тада представљале задовољство, повлаче се. Такве промене

расположења и још више понашања указују на то да адолесцент пати и има проблеме који

га тиште и које не може да разреши или превазиђе.

7

Адолесцент који је суицидан треба да се осети вољеним, њему су помоћ, подршка и

разумевање околине потребни јер се осећа немоћно. Проблем који има не треба

потцењивати, а његово стање треба узети за озбиљно.

У случају сумње у суицидне намере детета, родитељ нити наставник не сме да оклева

да разговара са њим, али и са његовим друштвом како би открио шта је то што га мучи.

Љубавни проблем адолесцента родитељу може изгледати смешно, али је за њега обично

непремостива препрека. Ту се може и треба укључити психолог, лекар, здравствене и

социјалне установе за децу. Тек сви заједно могу пружити неопходну помоћ адолесценту

против самоубиства.

8

ЛИТЕРАТУРА

1. Александар Л. Југовић, Милица Луковић, Карактеристике самоубистава

младих, Специјална едукација и рехабилитација, Универзитет у Београду, Факултет за

специјалну едукацију и рехабилитацију, (Београд), Вол. 11, бр. 1. 169-177, 2012.

2. Жељко Маринковић, Покушај самоубиства код младих - породични контекст,

Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за социологију, 2011.

3. Јелена Срна, Покушај самоубиства у адолесценцији – породични контекст,

докторска дисертација, Универзитет у Беобраду, Филозофски факултет, Београд, 1995.

4. www.lkv.org.rs/Documents/download/pravilnici/planzz2013.pdf ("Sl. glasnik RS", br.

1/2013)

5. www.hope.hr

6. www.World Health Statistics Annual, 1993

9