Seminarski Rad Budzet

UNIVERZITET ZA POSLOVNE STUDIJE BANJA LUKAFAKULTET ZA POSLOVNE I FINANSIJSKE STUDIJE,BIJELJINA

SEMINARSKI RAD

IZ PREDMETA BUDŽET I TREZOR

TEMA:EKONOMSKE I SOCIJALNE FUNKCIJE BUDŽETSKE POLITIKE

Studen: Adnan Alić Prof.dr Slavko Vukša

II-2346/11

Bijeljina,2015


Sadržaj1. Uvod....................................................................................................................................................1

2. Budžetska ekonomija i nacionalna potrošnja.....................................................................................2

2.1 Alokaciona funkcija budžeta.............................................................................................................2

2.2 Redistributivna funkcija budžeta.................................................................................................4

2.3 Stabilizaciona funkcija budžeta....................................................................................................6

3. Zaključak...............................................................................................................................................17

Bijeljina,2015


1.Uvod

Budžet se definiše kao sistematski i cifrano izražen pregled prihoda i rashoda koji obilježava cilj i odnos državnih potreba, i treba da posluži kao obavezni privredni plan za državno gazdinstvo u jednom budžetskom periodu. Budžet je, bez obzira na vrijeme i političko uređenje, ostao osnovni dokument za finansiranje državnih funkcija. Najvažniji instrument za finansiranje djelatnosti uprave, a posebno državne, uz sve kritike i promene tokom vremena do danas je, kao što je već rečeno ostao budžet. Svaka savremena država, radi izvršavanja ustavom i zakonima utvrđenih zadataka i funkcija, mora raspoloagati određenim finansijskim sredstvima, što znači, mora imati redovne i trajne izvore prihoda kojima će finansirati obavljanje tih zadataka. Ciljevi i zadaci budžetske potrošnje proizlaze iz fundamentalnih funkcija ekonomskog sistema (nacionalne privrede) čiji je integralni deo, odnosno iz konteksta ciljeva i zadataka proširene reprodukcije, kao njene sastavne komponente. Osnovni zadatak budžetske ekonomije je mobilizacija finansijskih resursa za alimentiranje društvenih potreba, realizujući, pri tome, osnovne ekonomske funkcije u domenu alokacije privrednih resursa, redistribucije nacionalnog dohotka, ekonomskog stabiliteta nivoa cijena i zaposlenosti i privrednog rasta.

1Bijeljina,2015


2.Budžetska ekonomija i nacionalna potrošnjaCiljevi i zadaci budžetske potrošnje proizlaze iz fundamentalnih funkcija ekonomskog sistema (nacionalne privrede) čiji je integralni deo, odnosno iz konteksta ciljeva i zadataka proširene reprodukcije, kao njene sastavne komponente. Osnovni zadatak budžetske ekonomije je mobilizacija finansijskih resursa za alimentiranje društvenih potreba, realizujući, pri tome, osnovne ekonomske funkcije u domenu alokacije privrednih resursa, redistribucije nacionalnog dohotka, ekonomskog stabiliteta nivoa cijena i zaposlenosti i privrednog rasta. Alokaciona, redistributivna, stabilizaciona i razvojna funkcija predstavljaju, prema tome, strateške ciljeve i zadatke funkcionisanja ekonomije opšte i zajedničke potrošnje, inokorporišući se, posredstvom mehanizama društvenih rashoda i društvenih prihoda, u realne tokove društvene reprodukcije, kao materijalne baze.

2.1 Alokaciona funkcija budžetaAlokaciona funkcija ekonomije budžetske potrošnje realizuje se kvantitativnim i kvalitativnim dimenzijama društvenih rashoda i društvenih prihoda u procesu formiranja finansijskog potencijala finansijskih institucija (budžeta i fondova) i distribuiranja finansijskih resursa na planirane i dogovorene društvene (opšte i zajedničke) potrebe. Zadovoljenjem društvenih potreba, posredstvom finansijskih institucija DPZ i fondova, planski se alociraju resursi u pojedinim segmentima društvene reprodukcije, korigujući, pri tome, tržišni mehanizam raz-mještaja proizvodnih snaga. Korektivnim dejstvima društvenih rashoda i prihoda na alokaciju proizvodnih resursa, koja se efektuira posredstvom tržišta i društvenog plana, ostvaruje se realokaciona funkcija tzv. društvenog finansiranja kod nas. Modifikovanjem ekonomskog položaja određenih organa, grupacija, djelatnosti, preduzeća i pojedinaca, društvenim prihodima, s obzirom da se redukuje dohodak, akumulacija, likvidnost, samofinansiranje, po-trošnja, lični dohodak, imovina i sl., opredjeljuju se finansijski resursi za alimentiranje druš-tvenih potreba, odnosno društvenih rashoda. Derivacijom finansijskih tokova budžetskih i fon-dovskih institucija iz fundamentalnih ekonomskih tokova (redistributivna funkcija) i reintegrisanjem finansijskih tokova finansijskih institucija sa bazičnim ekonomskim tokovima (alokaciona funkcija) zatvara se povratna sprega između ekonomije opšte i zajedničke potrošnje i ekonomije udruženog rada proizvodno-privrednog segmenta reprodukcije.Društveno-političke zajednice i društveni fondovi realizuju alokacionu funkciju privrednih resursa posredstvom društvenih rashoda, finansiranjem:1

1. Izgradnje novih privrednih kapaciteta, proširenja postojećih proizvodnih objekata i otklanjanja tzv. uskih grla u privredi,

1 Uporedi: R. Musgrave, Teorija javnih finansija, Naučna knjiga, Beograd, 1973, str. 513;

2Bijeljina,2015


2. Modernizacije i rekonstrukcije prioritetnih privrednih objekata i razvojnih programa u društvenoj reprodukciji,

3. Naučnoistraživačkog rada i aplikacije rezultata naučnog istraživanja u vitalnim sektorima,4. Transfera nove tehnologije i tehničkih inovacija iz inostranstva,5. Zadataka nacionalnog prestiža (naoružanje, kosmos, oslobodilački pokreti, nerazvijene zemlje),

opštenarodne odbrane i civilne zaštite,6. Društveno-ekonomske,naučno-obrazovne,kulturno-prosvjetne,socijalno-zdravstvene,

infrastrukture ,7. Zaštite čovjekove životne i radne okoline,8. Neprivrednih investicija,9. Interventnih akcija u privredi (tzv. ekonomski transferi) i socijalnog obezbeđenja sektora

stanovništva (tzv. socijalni transferi),10. Kupovine roba i usluga iz budžeta i fondova,11. Ličnih i materijalnih rashoda zaposlenih u neproizvodnom sektoru i ostalih tekućih rashoda

(troškova) DPZ i fondova,12. Opšte-društvenih potreba (društvena uprava, društveno-političke organizacije i udruženja

građana, narodna odbrana, dopunska sredstva, mjesne zajednice, međuopštinske regionalne zajednice, zajednice opština, gradovi, vanprivredne investicije, budžetske obaveze iz ranijih go-dina, rezerve, itd.) na svim nivoima DPZ (opštine, republike i pokrajine i federacije),

13. Zajedničkih potreba (obrazovanje i vaspitanje, nauka, kultura, fizička kultura, socijalna zaštita, dječja zaštita i dječji dodatak, zdravstveno osiguranje, invalidsko penzijsko osiguranje i zapošljavanje) na svim nivoima fondova (opštinski, međuopštinski, regionalni, republički, pokrajinski i međurepublički). Rječju, finansiranjem tekućih i perspektivnih funkcija društveno-političkih zajednica i samoupravnih društvenih fondova (dakle, ličnih, materijalnih, investicionih i transfernih rashoda,uključujući rezerve i viškove efektuira se alokaciona funkcija ekonomije opšte i zajedničke potrošnje.2

Međutim, pri analizi alokativne funkcije opšte i zajedničke potrošnje treba odvojiti potencijalne od efektivnih modela alokacije resursa. Jer, na prezentiranoj listi alokacije resursa, posredstvom obima, strukture i dinamike društvenih rashoda, pojedini modaliteti u perspektivi mogu se potpuno prenjeti na privredu (privredne investicije) i na samoupravne fondove udružene privre-de (ekonomski transferi, ekonomska infrastruktura) i sl., kao što je i problematika finansiranja nerazvijenih područja van konteksta opšte i zajedničke potrošnje. To znači da, u perspektivi, možemo očekivati alokaciju resursa društvenim rashodima opšte i zajedničke potrošnje isključivo posredstvom finansiranja opštedruštvenih (društvena uprava, narodna odbrana, druš-tvenopolitičke organizacije, mesne zajednice, udruženja građana i radnika, neprivredne investicije, opšta i namenska dopunska sredstva i rezerve) i zajedničkih potreba (obrazovanje,

2 M. Sekulić A. Gjenero, Optimalna alokacija zajedničkih resursa u decentralizovanom ekonomskom sistemu, Ekonomski institut Zagreb, 1971, str. 37).

3Bijeljina,2015


nauka, kultura, fizička kultura, socijalna zaštita, dječja zaštita i dječji dodatak, zdravstveno osiguranje, zapošljavanje i invalidsko penzijsko osiguranje), što znači redukciju alokativne funkcije opšte i zajedničke potrošnje, budući da brojne potrebe iz današnjeg koncepta društvene potrošnje treba prenjeti na samoupravne fondove udruženog rada, interesne zajednice materijalne proizvodnje i poslovne zajednice privrednog tipa, mada je opšta i zajednička potrošnja u postustavnom periodu već izgubila svoj ekonomski reljef.Isključivanjem određenih potreba, koje po svojoj sadržini ne spadaju u domen opšte i zajedničke potrošnje „olakšali“ bi se problemi utvrđivanja proporcija tržišnog i planskog modela alokacije resursa, i operacionalizacije korektivne politike alokacije resursa društvenim rashodima opšte i zajedničke potrošnje u skladu sa preferencijama društvenog plana ekonomskog i socijalnog razvoja, i planiranih zadataka zajedničke tekuće ekonomske politike. Budući da je alokacija troškova opšte i zajedničke potrošnje funkcija i raison d’être fiskaliteta (poreza i doprinosa), programirana alokacija privrednih resursa implicira izbor alternativnog korišćenja sredstava po osnovu fiskalnog finansiranja (poresko finansiranje i finansiranje doprinosima), uključujući i društveno zaduživanje. To sa svoje strane alokativne mehanizme opšte i zajedničke potrošnje, uz simultano i komplementarno realizovanje ekonomskih i socijalnih funkcija društvenih rashoda u domenu ekonomske stabilizacije i privrednog rasta.

2.2 Redistributivna funkcija budžeta

Redistributivna funkcija3 ekonomije opšte zajedničke potrošnje ostvaruje se mehanizmima društvenih prihoda i društvenih rashoda. Transferom dohotka proizvodnog segmenta društvene reprodukcije u sferi „neproizvodne“ potrošnje, kreira se finansijski potencijal finansijskih institucija za alimentiranje opšte i zajedničke potrošnje. Društvenim prihodima (porezi, doprinosi, parafiskaliteti, javni dug) ostvaruje se redistribucija nacionalnog dohotka i akumu-lacije, i koriguje indikovano stanje raspodele dohotka posredstvom tržišnog mehanizma. Fiskali-tetima se, prema tome, usklađuje raspodela, a ekonomskim i socijalnim transferima koriguju se inegaliteti, pošto se naplate fiskalne obaveze. Oporezivanjem dohodaka preduzeća, ličnih doho-daka građana, imovine i prihoda od imovine, prometa i drugog, redukuju se fiskalne osnovice (oporezive materije) radi zadovoljenja društvenih potreba. Ekonomskim transferima restituišu se likvidnost i raspoloživi dohodak određenih sektora društvene reprodukcije, koji su defavo-rizovani u tržišnoj konkurenciji i diskriminisani u sistemu privređivanja i dohodovanja, s jedne strane, i koji ekonomski podnose terete inflatornih udara, s druge strane. To praktično znači da su pojedine grane (npr. tekstilna industrija) koje ne mogu da izdrže mikroekonomske kriteriju-me poslovanja, preferencije tržišnog mehanizma i disparitetne posledice inflatornih udara, predmet štićenja od strane tekuće ekonomske politike, posredstvom programa refakcija i supsidija (dogovorenih ekonomskih transfera). Isti slučaj imamo kod zaštite životnog standarda

3 Uporedi: R. Musgrave, Teorija javnih finansija, Naučna knjiga, Beograd, 1973. str. 13-17.

4Bijeljina,2015


pojedinih socijalnih kategorija sektora stanovništva (transferni oblici društvenih rashoda sa socijalnim motivima ili tzv. socijalni transferi) na relaciji fond stanovništvo. Ekonomskim transferima ostvaruju se intencije društvene intervencije DPZ u funkciji korigovanja postojećih inegaliteta u sistemu raspodele dohotka između primarnih, sekundarnih i tercijalnih djelatnosti. Ova redistribucija nacionalnog dohotka ostvaruje se na relaciji od sektora DPZ prema sektoru preduzeća. No, redistribucija dohotka u našoj finansijskoj praksi efektuira se i na relaciji: više DPZ niže DPZ. Preraspodela „fiskalnog dohotka“, posredstvom transfernih resursa budžetskih institucija, reflektuje uspostavljanje samoupravnih finansijskih odnosa vertikalnog tipa u domenu finansiranja opštedruštvenih potreba. Mehanizmima finansijskog prelivanja (opšte i namenske dotacije) uspostavlja se sprega između fiskalnog kapaciteta i ukupno programiranih društvenih rashoda nerazvijenih republika i opština, koja reflektuje prosečan jugoslovenski nivo zadovoljavanja društvenih potreba. Sa „istom“ funkcijom, uspostavljena je međuzavisnost između razvijenih i nerazvijenih područja, posredstvom finansijskih tokova Fonda federacije za kreditiranje privrednog razvoja privredno nedovoljno razvijenih socijalističkih republika i SAP Kosovo, s tom razlikom što se redistribucija dohotka firme (obavezni zajam) ostvaruje s ciljem finansiranja razvojnih programa proizvodnih delatnosti društvenog sektora. Najzad, institutom društvenog zajma realizuje se redistribucija nacionalnog dohotka i akumulacije bez obzira da li zajam ima za funkciju balansirano finansiranje budžeta, ekonomsku stabilizaciju ili regionalni razvoj.Pored finansiranja opštih društvenih potreba budžetskim institucijama, u našem privrednom sistemu egzistiraju i društveni fondovi, koji svojom prihodnom strukturom i obimom sredstava utiču na preraspodelu nacionalnog dohotka. Doprinosima iz dohotka preduzeća i doprinosima iz ličnih dohodaka, konstituiše se redistributivna funkcija fondova u funkciji alimentiranja zajedničkih potreba (školstvo, obrazovanje, kultura, nauka, socijalno osiguranje, zdravstvo itd.). Najzad, egzistiraju i transferna finansijska sredstva na relaciji budžeti DPZ fondovi i između samih fondova, koja u osnovi označavaju preraspodelu dohotka, odnosno društvenih prihoda.No, ako se posredstvom tržišta ostvaruje primarna raspodela novostvorene vjrednosti, onda se preraspodjela posredstvom poreza, doprinosa i parafiskaliteta može nazvati „sekundarnom raspodjelom“, koja je u funkciji uspostavljanja finansijskih odnosa između preduzeća i gradana, s jedne strane, i DPZ i fondova, s druge strane. Ako idemo tom logikom, onda se raspodela dohotka između budžeta viših DPZ i nižih DPZ, s jedne strane, i budžeta DPZ i fondova, s druge strane, može okarakterisati kao „tercijarna raspodela“. U tom kontekstu ukupni dohodak pojedinih ekonomskih subjekata i institucija (preduzeća, građani, budžet i fondovi) je funkcija postojećeg modela raspodjele. Ako je to tako, onda u politici raspodjele, pored fiskalne politike, ili, šire, društvenog finansiranja, treba uključiti i politiku cena, politiku ličnih dohodaka, politiku investicija, kreditnu politiku i politiku platnog bilansa itd. dakle, sve parcijalne politike u okviru tekuće ekonomske politike, koje na direktan ili indirektan način imaju značajne implikacije u raspodjeli i u distribucionim ciljevima, globalno i strukturno posmatrano, uz normalno plansko funkcionisanje realnih tokova socijalističke reprodukcije.

5Bijeljina,2015


Najzad, pretpostavka je, kako ističe prof. Musgrave, da je odeljenje za alokaciju pravilno odredilo zadovoljenje „javnih potreba“ u listi efektivne tražnje i da je odeljenje za stabilizaciju obezbedilo adekvatan nivo cena i zaposlenosti, s obzirom da je raspodela ukupnog volumena troškova (rashoda) „javnih“ potreba funkcija i raison d’étre oporezivanja.4 Prema tome, program odeljenja za alokaciju zavisi od liste stvarne tražnje, koju programira odeljenje za distribuciju, dok program odjeljenja za distribuciju zavisi od raspodjele dohotka na tržištu, na koju utiče politika odjeljenja za alokacije. Odjeljenje za distribuciju mora da uzme u obzir distribucione efekte u obezbjeđivanju planiranih javnih potreba, a odjeljenje za alokaciju mora da vodi računa o usklađivanju raspodele proizvodnog i neproizvodnog sektora.5 U tom slučaju odjeljenje za distribuciju neće derogirati alokaciju resursa utvrđenu sistemom formiranja cena, a odjeljenje za alokaciju neće uticati na alternativne solucije usklađivane preraspodjele. Prema tome, zadovoljenje društvenih potreba, obezbeđenje usklađivanja u alokaciju sredstava na tržištu, obezbjeđenje pravilnog stanja raspodjele, uz održavanje visokog stepena korišćenja sredstava i stabilnu vrjednost novca u uslovima efikasnog standarda fiskalnog planiranja,6

integrativne su funkcije ekonomije opšte i zajedničke potrošnje u društvenoj reprodukciji.

2.3 Stabilizaciona funkcija budžetaStabilizaciona funkcija ekonomije opšte i zajedničke potrošnje podrazumjeva obezbjeđenje relativno visokog stepena korišćenja sredstava (proizvodnih kapaciteta), relativno stabilnog nivoa cena i zaposlenosti. Stabilizaciona funkcija opšte i zajedničke potrošnje sprovodi se u kontekstu stabilizacionih potencijala društvenih rashoda i društvenih prihoda radi eliminisanja inflatornih ili deflatornih tendencija. Konjunkturne oscilacije u realnim tokovima reprodukcije „napadna“ su tačka stabilizacionih (antiinflatornih ili restriktivnih i antideflatornih ili eks-panzivnih) fiskalnih mera, odnosno kompenzatorskog mehanizma finansiranja, čija osnovna logika može da se sažme u nekoliko pravila:7

1. Ako preovladava neželjena nezaposlenost, potrebno je podići nivo platežno sposobne tražnje radi usklađivanja agregatnih rashoda sa vrjednošću proizvodnje pri punoj zaposlenosti,

2. Ako preovladava inflacija, potrebno je smanjiti nivo efektivne tražnje radi snižavanja agregatne potrošnje do vrednosti proizvodnje merene po tekućim, a ne rastućim cenama, i

4 R. A. Musgrave, Teorija javnih finansija, Naučna knjiga, Beograd, 1973, str. 13-15.

5 lbidem, str. 1617, E. Vessllier, Fondaments de l’economie financière, Dos. Themis, Paris, 1972. str. 23-32 i A. Barrére, Economie financière, Dalloz, Paris. 1971, str. 216.

6 R. A. Musgrave, op. cit., str. 4.

7 R. Musgrave, op. cit., str. 18, J. S. Geours, La politique économique des principax pays industriels de l’occident, Ed. Sirtey, Paris. str. 475-476; J. P. Fitoussi, Inflation, equilibre et chômage, Ed. Cujas, Paris, 1973, str. 237-271; O. Eckstein, Public Finance, Prentice Hall, Inc. Englewood, 1973, str. 107-110; L. Hey, Economic of Public Finances publiques, P.U.F., Paris, 1971, str. 228-242.

6Bijeljina,2015


3. Ako preovladava puna zaposlenost i stabilan nivo cena, potrebno je održati agregatni nivo novčanih rashoda radi sprečavanja nezaposlenosti i inflacije.Prvo pravilo implicira soluciju globalnog rasta društvenih rashoda (rashodi za dobra i usluge i ekonomski i socijalni transferi) i redukciju fiskalne presije agregatnih veličina tražnje. U uslovima nishodnih tendencija, povećanje društvenih rashoda obično dovodi do porasta nivoa proizvodnje, a obzirom da se investicije finansirane društvenim rashodima multiplikatorski odražavaju na korišćenje kapaciteta i ponudu dopunske proizvodnje. Globalnim rastom društvenih rashoda restituišu se kupovne snage ekonomskih subjekata i likvidni disponibilitet u prometnim kanalima reprodukcije.Redukcijom fiskalne presije agregatnih ekonomskih veličina (dohotka, akumulacije, investicija, potrošnje, prometa) uvećava se raspoloživi finansijski potencijal fiskalnih obveznika, povećavajući stopu samofinansiranja i platežno sposobnu tražnju, pa, prema tome, i apsorpcionu sposobnost tržišta. Konstelaciji ovakvih društveno-ekonomskih odnosa obično se pridružuje i sistem deficitarnog finansiranja opštih društvenih i zajedničkih potreba, posredstvom emisije primarnog novca, koja nije kontrabalansirana robnim pokrićem. No, zbog većeg multiplikatorskog efekta društvenih rashoda u generisanju globalne tražnje od društvenih prihoda, preporučuje se kontrolisano i kratkoročno doziranje budžetskog deficita novom emisijom novca. Prvo pravilo, prema tome, reprezentuje „fiskalnu politiku“ u funkciji povećanja agregatnog nivoa rashoda i nivoa zaposlenosti.8

Drugo pravilo9 stabilizacione funkcije opšte i zajedničke potrošnje, koje karakteriše inflatorno okruženje, implicira obrnuti tok društvenih rashoda i prihoda. Inflatorna neravnoteža po pravilu zahteva redukciju društvenih rashoda u globalu i povećanje koeficijenta fiskalnog opterećenja agregatne tražnje, odnosno njenih inducenata. U zavisnosti od dominantnih generatora inflacije (inflacija tražnje, inflacija troškova, strukturna inflacija, uvezena inflacija) treba opredeliti stabili-zacioni instrumentarij. Sterilizovanje inflatornog monetarnog disponibiliteta, koji je posledica ili preterane emisije kratkoročnih kredita kreditnomonetarnih institucija (monetarna varijanta) ili nepokrivenih investicija (dohodna varijanta) moguće je realizovati redukcijom društvenih rashoda i povećanjem društvenih prihoda (odnosno poreza i doprinosa). Povećanjem fiskalnih stopa (u skali progresivnog modela zahvatanja) i supstitucijom fiskalnih dedukcija proširenjem fiskalne baze, preferentniji je metod u opcijama stabilizacione ekonomske politike, s obzirom da je u savremenom svetu veoma teško sprovesti politiku „kresanja“ društvenih rashoda, prvenstveno iz razloga šlo se pojedini ekonomski sektori i određene socijalne grupe moraju štititi od inflatorne erozije i što se pojedini oblici u strukturnoj projekciji društvenih rashoda

8 R. Musgrave, Teorija javnih finansija, Naučna knjiga. Beograd, 1973, str. 18.

9

7Bijeljina,2015


rigidno ponašaju,10 odnosno što im je različita kvalitativna i kvantitativna osetljivost.11 No, u strukturi društvenih rashoda, kako se inače prikazuju bilansima opšte i zajedničke potrošnje, elastičnost investicionih i transfernih rashoda potencijalno je znatno izražajnija od elastičnosti ličnih i materijalnih rashoda,12 usled relativno prenaglašenih društvenih prioriteta u pojedinim punktovima društvene potrošnje u nas. U slučaju inflacije troškova, koja je indukovana nekompatibilnim odnosom rasta ličnih dohodaka i produktivnosti rada, stabilizaciona fiskalna politika je pod znakom pitanja. Jer, svako povećanje fiskaliteta povećava proizvodne troškove firme, koji će se pre ili kasnije ponovo pokriti pokretom cena na gore, oformljujući inflatornu spiralu: lični dohoci vuku troškove, troškovi vuku cene. I, tako stalno, iznova, u začarani krug. Fiskaliteti bi u nas bili efikasniji u slučaju postojanja progresivnog fiskalnog zahvatanja ličnih dohodaka i nepostojanja mogućnosti prevaljivanja fiskalnih tereta na fondove preduzeća. U suprotnom slučaju, direktni fiskaliteti su neprihvatljivi i neefikasni u borbi protiv troškovne inflacije, budući da se rastući trend fiskalne presije, posredstvom povećanog opterećenja do-hotka preduzeća i/ili ličnih dohodaka radnika u udruženom radu, kontrabalansiraju posredni fiskaliteti (porez na promet i carine) na stabilizacionom frontu, da lepezom izdiferencirane tarife redukuju potrošnju i ličnu tražnju, ali sa izgledom na neuspeh.13 Isti je instrumentarijum efikasan i u uslovima eksternog inflacionisanja privrede, tj. uvezene inflacije. No, u slučaju strukturne inflacije i sektorske inflacije, kao parcijalni oblici disproporcionalnosti u inflatornoj neravnoteži, stabilizacioni mehanizam ekonomske opšte i zajedničke potrošnje, shodno portretu inflatornih generatora (nesklada između baznih i prerađivačkih kapaciteta, agro-sirovinskog i industrijskog kompleksa i sl.).Najzad, treće pravilo tzv. kompenzacionog društvenog finansiranja podrazumeva, u stvari, dinamičku stabilizaciju: obezbediti ekspanziju tražnje u proporciji s povećanjem proizvodnih kapaciteta, odnosno harmoničan tok u kretanju efektivne tražnje i realne ponude uz relativan stabilitet cena i relativno punu zaposlenost. O čemu se zapravo radi? Jasno je, na prvi pogled, da se radi o ravnotežnoj stopi rasta, pri nultim inflatornim i deflatornim impulsima. Međutim, u praksi je veoma teško realizovati ovu teorijsku predikciju. Simultana realizacija stabilizacionih i razvojnih intencija ekonomske politike, tj. kratkoročnih i dugoročnih ciljeva u društvenoj reprodukciji na današnjem stepenu funkcionisanja privrednih mehanizama (mera i instrumenata) teško je sprovodljiva akcija. Dobro fundirana „stop-go“ ekonomska, odnosno finansijska politika, kao „koktel“ mera i instrumenata parcijalnih politika na primeru V. Britanije i Japana, nasuprot očekivanjima i optimizmu, dala je nezadovoljavajuće rezultate usporeni rast nacionalnog dohotka i proizvodnje, progresivnu sto-

10

11Dr Aleksandar V. Perić, Finansijska teorija i politika, Savremena administracija, Beograd, 1976, str. 223-226.

12T. Tišma, Struktura rashoda u svetlu fiskalne politike, Anali Ekonomskog fakulteta u Subotici 6/76, str. 83-99.

13Jer, i posredni fiskaliteti u uslovima inflacije troškova involviraju dalji porast cena, svojim automatskim inkorporisanjem u cenovni mehanizam roba i usluga.

8Bijeljina,2015


pu nezaposlenosti i dvostruku stopu inflacije Stoga nije nikakvo čudo što su keynesijanci i neokeynesijanci poklekli pred naletom stagflacione neravnoteže (koegzistencija visoke stope inflacije i nezaposlenosti u stagnantnim uslovima privređivanja i dohodovanja).Naposletku, razvojna funkcija ekonomije opšte i zajedničke potrošnje podrazumeva stvaranje uslova za harmoničan privredni razvoj (globalni i regionalni) i stimulativno dejstvo na stopu privrednog rasta.14 Društvenim rashodima i prihodima mogu se potpomoći razvojni napori dugoročne ekonomske politike. Obimom i strukturom društvenih rashoda u nas mogu se, najpre, finansirati investicioni projekti proizvodnog karaktera od nacionalnog značaja i proširivati i modernizovati proizvodni kapaciteti propulzivnih sektora. Najzad, ekonomskim kompenzacijama (dotacije, subvencije,15 regresi, premije, izvozni primovi) mogu se podržavati i štititi pojedini ekonomski segmenti (industrija, poljoprivreda, turizam, saobraćaj, građevinarstvo, trgovina). No time se ne iscrpljuje lista stimulativnih dejstava društvenih rashoda na stopu privrednog rasta. U samoupravnom socijalizmu potrebno je institucionalizovati (1) Dugoročnu politiku finansiranja izgradnje infrastrukturnih objekata, (2) Dugoročnu ekološku politiku reprodukcije,16 (3) Planski utvrđen program beneficiranih i anticipiranih kamatnih stopa, (4) Povlašćeni tretman deviznih kurseva, (5) Redukovane transportne tarife, (6) Beneficirana gradska, zemljišna, rudnička i turistička renta, (7) Regresirane cene sirovina i energije, (8) Programirane refakcije i supsidije izvoznoj privredi, (9) Beneficirane troškove kadrovskog i tehnološkog programa opremanja, (10) Zajednički rizik poslovanja, itd.Međutim, mi smo se definisanjem opšte i zajedničke potrošnje praktično izjasnili u pogledu njene sadržine, obima i strukture. Otuda proističu ograničenja korišćenja društvenih rashoda u funkciji podsticaja privrednog razvoja. Budući da modalitete intervencija DPZ treba preneti isključivo u kompetenciju privrede, tj. samoupravnih fondova privrede i samoupravnih društvenih fondova u materijalnoj proizvodnji, to se navedeni alternativni modeli upotrebe društvenih rashoda opšte i zajedničke potrošnje u domenu stvaranja uslova za uravnoteženi (stabilni) rast u nas praktično isključuju. Ostaju, dakle, u funkciji posredni podsticaji društvenih rashoda (pozitivni i negativni), koji se manifestuju finansiranjem neprivrednih investicija, narodne odbrane, obrazovanja, nauke, zdravstva i sl., odnosno redefinisanog obima i strukture opštedruštvenih i zajedničkih potreba u reprodukciji sa indirektnim efektima. Prema tome, širi objektivni prostori podsticajnog delovanja na privredni razvoj otvaraju se mehanizmima društvenih prihoda opšte i zajedničke potrošnje.Posredstvom prihodne strukture, ekonomija opšte i zajedničke potrošnje, dakle, ostvaruje svoju razvojnu funkciju. U sklopu ovoga dejstva na privredni razvoj, postoje brojni metodi neposrednih i posrednih fiskaliteta:

14

15

16

9Bijeljina,2015


1. Stimulisanje akumulacionog potencijala i radnog produktiviteta,2. Sektorsko usmeravanje investicionih tokova (plasmana),3. Ubrzano amortizovanje sredstava rada,4. Diskriminatorsko ili diferencijalno fiskalno zahvatanje dohotka propulzivnih grana i grupacija,5. Fiskalne dedukcije i bonifikacije (globalne i strukturne) uz privremene koncesije,6. Globalna fiskalna oslobađanja i sektorske olakšice,7. „Poreski kredit“, garancije za kredit i razvojne premije,8. Fiskalno alimentiranje razvojnih institucija,9. Finansiranje naučnoistraživačkog rada i tehnoloških inovacija,10. Redukcije fiskalnog tereta deficitarnog reprodukcionog materijala i investicione opreme iz

inostranstva,11. Oslobođenja od poreza na promet i carina tehničko-tehnološke opreme iz uvoza za nerazvijena

područja,12. Stimulisanje izvozne privrede refundiranjem, regresiranjem, subvencionisanjem i selektivnim

refinansiranjem,13. Povlašćen fiskalni tretman dohotka prioritetnih sektora, reprodukcije u okvirima srednjoročnih

privrednih planova,14. Beneficiran fiskalni tretman ličnih dohodaka visokokvalifikovanih radnika u vitalnim i

nerazvijenim segmentima nacionalne privrede,15. Favorizovanje štednje (dinarske i devizne) sektora stanovništva,16. Atraktivizacija društvenih zajmova i ulaganja u vrednosne papire.

Međutim, u ovom kontekstu fiskalnih efekata na privredni razvoj, treba reći da su brojni metodi neprimenljivi kod nas: tax credit ili le credit d’impôt, l’avoir fiscal, les vacances fiscales, surtaxe, detaksacija, metod imputacije, preferencijalni fiskalni režimi, kompenzatorski porezi, negativni porezi, fiskalna penalizacija, degrevmani, koncesije i bonifikacije,17 iz dobro poznatih razloga.Pored toga, valja reći da je doprinosima iz dohotka i ličnih dohodaka za alimentiranje zajedničkih potreba redukovana mogućnost delovanja na privredni razvoj, budući da ih treba supstituisati ekonomijom slobodne razmene rada, koja fungira sa kvalitativno drukčijim sadržajem u odnosu na fiskalno ustrojstvo. Zapravo, dohodak fondova po osnovu vantržišne razmene rada integrativna je komponenta dohodovnih odnosa u materijalnoj proizvodnji, a ne izvedena fiskalna kategorija. Stoga, eliminisanjem osnovice, stope, oslobođenja i olakšica, što je u skladu s kvalitativno izmenjenim osnovama sticanja dohotka u tzv. društvenim delatnostima, politika doprinosa nema (i treba da nema) funkcionalnu aplikaciju u domenu formiranja finansijskih resursa zajedničke potrošnje.Porezima i doprinosima dugoročno bi se realizovali podsticajni efekti na akumulaciju i radni produktivitet.18 U raspodeli čiste dobiti preduzeća na

17

18

10Bijeljina,2015


lične dohotke i akumulaciju fiskalitetima treba striktno podržavati dogovorene proporcije izme-đu sredstava za lične dohotke iz sredstava za povećanje i unapređenje materijalne osnove rada. Fiskaliteti bi, u tom smislu, reprezentovali kontrolni društveni mehanizam kompatibilnog odnosa stope rasta ličnih dohodaka i stope rasta produktivnosti rada, uz beneficirani tretman zajemčenih ličnih dohodaka. S druge strane, fiskalitete treba projektovati u funkciji obezbe-đivanja nivoa programirane akumulacije preduzeća, utvrđene društvenim dogovorima. Programirana akumulacija u korelaciji sa stopom rasta društvenog proizvoda udružene privrede obezbeđivala bi se fiskalnim podržavanjem dogovorenih proporcija u raspodeli čistog dohotka, proporcionalnim oporezivanjem angažovanih materijalnih faktora proizvodnje i fiskalnim usmeravanjem rentnih dohodaka. U prvom slučaju, akumulacija se potpuno izuzima od fiskalnih udara. U drugom slučaju, proporcionalnim zahvatanjem sredstava poslovnih fondova radi racionalnijeg i efikasnijeg korišćenja sredstava rada, formirala bi se masa društvenog minimuma akumulacije, koja bi se koncentrisala u akumulacionim fondovima firmi. Najzad, u trećem slučaju, zahvatanjem dohotka, determinisanog eksternim faktorima (tzv. dohodak po osnovu izuzetno povoljnih uslova: prirodnih, tržišnih, monopolskih, rentnih i drugih pogodnosti), formirala bi se sredstva za razvoj firme ili za razvoj materijalne osnove rada u opštini i republici.19Za naše prilike, prve dve mogućnosti trebalo bi kombinovano korisiti. Pri tome, prva solucija ima prioritetni značaj, dok druga reprezentuje dopunski faktor jačanja akumulacionog potencijala firme u materijalnoj sferi reprodukcije. Treća solucija, budući da se „eksterni dohodak“ mora posebno iskazivati završnim računima preduzeća, može se koristiti u okviru samoupravnih fondova udružene privrede (za tekuću privrednu korekturu, za izgradnju objekata ekonomske infrastrukture, za podsticanje izvozne privrede) ili udruživati u fondove zajedničkih rezervi na teritoriji DPZ (opština, zajednica opština, republika, odnosno pokrajina) za pokriće gubitaka u poslovanju, za sanacione programe, za tekuće obaveze po osnovu jemstva, garancija i sl.,20 ali nikako za razvoj firme u kojoj se ova vrsta ekstradohotka realizuje. Time se inauguriše diferencirani tretman dohotka, čiji je osnov sticanja tekući i minuli rad, i dohotka, čiji su osnov sticanja prirodne, tržišne, tehnološke i dr. pogodnosti.Pored toga, u nas se može institucionalizovati fiskalno stimulisanje koncentracije sredstava za investicije po osnovu udruživanja akumulacije za razvoj prioritetnih segmenata reprodukcije i sektora od posebnog društvenog interesa, kao svojevrsna, dogovorena odbitna stavka od nivoa dohotka za raspodelu ekonomski zainteresovanih privrednih jedinica grana i grupacija. Podsticajna fiskalna dejstva na akumulaciju21 kod nas valorizuju se i posredstvom uvoza

19

20Radi se, dakle, o socijalizaciji rentnih dohodaka.

21Nasuprot stimulalivne projekcije fiskaliteta na akumuiaciju, negativno dejstvo fiskaliteta na akumulaciju kapitala reprezentuje dekuražiranje štednje putem oštrog fiskalnog zahvatanja, pod pretpostavkom da se ne formiraju javni fondovi za javne investicije (Dr A. Perić, op. cit. str. 277-278). Politikom progresivnog oporezivanja i nadoporezivanja dohotka, pored toga, deformišu se investicioni izbori i koči investiciona aktivnost.

11Bijeljina,2015


inostranog kapitala, kao dopunskog izvora akumulacije. Proporcionalnim zahvatanjem dobiti, koja je rezultat ulaganja sredstava u domaću organizaciju udruženog rada i izvo]enja investicionih radova u inostranstvu, u svrhu zajedničkog poslovanja i fiskalnim oslobođenjima i olakšicama za reinvestirani kapital doprinosi se uvećavanju akumulacionog kapaciteta i racionalnog ekonomskog plasmana kvantuma akumulacije.Podsticajna dejstva fiskaliteta na štednju sektora stanovništva i na stimulisanje publike na upis društvenih zajmova, posredstvom globulnog fiskalnog oslobođenja prihoda od kamate na štedne uloge i kamate od društvenih zajmova22 dovode do približavanja efektivne i potencijalne akumulacije i do stvaranja pretpo-stavki za ex ante uravnotežavanja programirane akumulacije i programiranih investicija u nacionalnoj privredi, uz eliminisanje negativnih implikacija nepokrivenih investicija.23Ovome možemo dodati i fiskalno kompenzovanje devalvirane vrednosti štednih depozita, deponovanih u osnovnim bankama, štednim zadrugama i poštanskim štedionicama, i uložene štednje radnika privremeno zaposlenih u inostranstvu (dinarska i devizna) u organizacije udruženog rada, usled relativno visoke stope inflacije. Konačno, otplata anuiteta po osnovu društvenih zajmova treba da dobije beneficirani fiskalni tretman, prilikom njihovog uključivanja u dohodak za raspodelu firme i lična primanja građana, za iznos stope obezvređenosti anuiteta.Globalnim i selektivnim oslobođenjima, kao i diferenciranim stopama poreza na promet, u domenu oporezivanja finalne potrošnje, može se stimulisati povećano izdvajanje iz ličnih dohodaka na štedne uloge sektora stanovništva. No, efekat supstitucije javlja se sada kao rezultat oporezivanja u uslovima rastućih cena. Fiskalni obveznik, u zavisnosti od ekonomske situacije, sada može preferirati da li će svoj dohodak transformisati u tekuću potrošnju, štednju ili imovinu (npr. otpisivanje po osnovu opterećenja dohotka porezima i doprinosima i detaksacija akumulacije, javlja se kao privilegovano sredstvo koje uslovljava investicione odluke, sektorsku orijentaciju investicija, kapacitet samofinansiranja i finansijsku ravnotežu privrednih jedinica, grana, grupacija i regiona. Formiranje neoporezive akumulacije i selektivno (diskriminatorsko) kanalisanje investicionih plasmana, u osnovi, reprezentuje katalizator privrednog razvoja i orijentator dina-mike propulzivnih sektora. Fiskalno oslobođenje akumulacije, odnosno investicija, ima prvenstveno za cilj da ubrza ritam transformacije monetarnog kapitala u realne faktore rasta.24

Fiskalne dedukcije u investicionom procesu predstavljaju svojevrsnu subvenciju države privrednom sektoru. Diferenciranom fiskalnom presijom između rada i kapitala utiče se na zaposlenost, upotrebu proizvodnih faktora i relativne cene faktora proizvodnje, modifikujući proporciju u kombinaciji i alokaciji faktora u proizvodnoj funkciji. Za nove investicije umanjivanje osnovice poreza na dohodak javlja se kao svojevrsno društveno premiranje investicija. Radi skraćivanja rokova izgradnje novih kapaciteta i aktiviranja objekata u

22

23

24.

12Bijeljina,2015


planiranom roku potrebno je institucionalizovati specijalne fiskalne olakšice i bonifikacije, pri čemu odlaganje fiskalne obaveze za kasnije godine u procesu korišćenja kapaciteta firmi za neuhodane privredne aktivnosti reflektuje selektivnu subvenciju proizvodnim programima. Radi smanjivanja rizika investiranja, poseban fiskalni tretman gubitaka deluje kao premija za rizik, budući da prikazivanje prenetih gubitaka u strukturi troškova poslovanja u tekućoj godini, praktično, reprezentuje specifičnu razvojnu premiju.Radi izbegavanja posledica rasta fiskalne presije direktnih fiskaliteta, koji na dugi rok redukuje raspoloživi dohodak i investicioni potencijal, metod ubrzane akumulacije25 ima svoj ekonomski smisao. Tehnika ubrzane amortiza-cije redukuje period imobilizacije kapitala i kompenzuje buduću depresijaciju vrednosti osnovnih sredstava. Skraćivanje perioda amortizacije dovodi do odlaganja plaćanja fiskaliteta, a time i do smanjenja sadašnje vrednosti poreza i efektivnog opterećenja. Skraćenje perioda amortizacije obezbeđuje investitoru neposredni porast raspoloživog dohotka, likvidnost i samofinansiranja, pa, sledstveno tome, i ponudu kapitala za udruživanje. Ubrzana amortizacija redukuje eksterno finansiranje i stimuliše sopstvene investicije, uz anticipiranje budućih tokova tehnološko-tehničkog progresa. Time ekonomika oporezivanja opredeljuje politiku dinamičkog kapitalnog opremanja propulzivnih sektora reprodukcije. Ubrzano otpisivanje vrednosti osnovnih sredstava u periodu porasta cena povećava realnu vrednost amortizacije, kao komplementarnom resursu u politici finansiranja privrednog razvoja. Konačno, elastičnost u vremenskom rasporedu troškova amortizacije, , u kojem poreski obveznik očekuje fluktuaciju poreskih stopa, omogućava mu da izvrši amortizaciju za vreme visokih stopa.

Paralelno sa beneficiranim tretmanom amortizacije, egzistiraju i fiskalna oslobođenja dela dohotka, koji se izdvaja za naučnoistraživački rad, što, uz stimulativno izdvajanje dela dohotka i ličnih dohodaka za nauku, kulturu, obrazovanje i zdravstvo u okvirima samoupravnih interesnih zajednica, posebno deluje na stopu privrednog rasta.

Neprivrednim investicijama i društvenim zajmovima, DPZ i fondovi pojavljuju se u funkciji koupravljanja raspodelom raspoložive štednje. Realizacijom principa racionalnosti, efikasnosti i ekonomičnosti u sektoru opšte i zajedničke potrošnje, DPZ i fondovi praktično stvaraju uslove za obezbeđivanje programiranih finansijskih ušteda.26 Budući da porezi i doprinosi, kao i uštede, predstavljaju oticanje sredstava iz kružnog kretanja dohotka, dok investicioni, transferni, lični i materijalni troškovi su dodatak kružnom toku dohotka,27 društveno-političke zajednice i društveni fondovi politikom opšte i zajedničke potrošnje omogućavaju podsticanje multiefekta u domenu zapošljavanja, proizvodnje, strukture ekonomskog razvoja, prostornog razmeštaja privredne aktivnosti, konjunkture, sticanja dohotka itd.Pored fiskalnih dejstava na globalni

25Uporedi: R. Musgrave, Teorija javnih finansija, Naučna knjiga, Beograd, 1973, str. 274; J. Lafoucarde, Avantages fiscaux et développement régional, Dunot, Paris, 1970, str. 13; P. Beltrame, Les Systemes fiscaux, P.U.F., Paris, 1975, str. 65-69. i J.S. Geaurs, L’économic publique, P.U.F., Paris, 1971, str. 76-77.

26

27G.G. Sause, Novac, bankarstvo i ekonomska stabilnost, Naučna knjiga, Beograd, 1972, str. 221-265.

13Bijeljina,2015


privredni razvoj, u nas su prisutni napori razvojne politike u domenu regionalne harmonizacije privrednog razvoja. Kamatom na poslovne fondove do 1971. godine i obaveznim zajmovima od 1971. godine obezbeđivala se koncentracija sredstava akumulacije u razvojne fondovske institucije na saveznom i republičkim nivoima. Obavezni zajmovi tretiraju se kao zakonska obaveza koja se dedukuje iz dohotka za raspodelu firme i usmerava, posredstvom fonda federacije za kreditiranje privrednog razvoja nedovoljno razvijenih republika i Kosova, i republičkih, odnosno pokrajinskih fondova za podsticanje privrednog razvoja nerazvijenih pod-ručja, za razvoj privrednih delatnosti shodno intencijama društvenih planova razvoja.Uz to, povećano izdvajanje dela dohotka preduzeća iznad propisanih diferenciranih stopa obaveznog zajma (prema vrsti i karakteru delatnosti), kao i deo dohotka firme iz razvijenih područja, koji se udružuje za razvoj nerazvijenih regiona, reprezentuje fiskalnu dedukciju radi stimulisanja regionalnog razvoja.28Fiskalnim oslobođenjem uvezene tehničko-tehnološke opreme od poreza na promet i carina, komplementarno se podstiču razvojni napori ekonomske politike u nerazvijenim regionima. Beneficiranim tretmanom ličnih dohodaka visoko kvalifikovanih i stručnih kadrova privlače se izvršioci skupa poslova i zadataka razvijenih u nerazvijena područja. Dopunskim sredstvima fondova za alimentiranje opštedruštvenih i zajedničkih potreba alociraju se resursi u funkciji indirektnih podsticaja i efekata na regionalni privredni razvoj Delovanjem fiskaliteta na uslove privređivanja29 u cilju stvaranja stabilnih uslova i podsticaja privrednog rasta i tekuće korekture u sticanju i raspodeli dohotka, stvaraju se jednake startne pozicije u sistemu dohodovanja i nivelisani uslovi ekonomskog delovanja, i obezbcđuju se intencije jedinstvenog jugoslovenskog tržišta. Međutim, nivelacija uslova privređivanja i očuvanje jedinstvenog jugoslovenskog tržišta impliciraju harmonizaciju fiskalne strukture i unifikaciju fiskalnih parametara u domenu oporezivanja dohotka preduzeća, ličih dohodaka radnika u privredi i prometa roba i usluga, uz ekonomsko respektovanje specifičnosti pojedinih regiona i oblasti. Zajedničko opredeljivanje fiskalnih obveznika, fiskalnih osnovica, fiskalnih stopa, fiskal-nih oslobođenja i olakšica, stoga, treba da je u funkciji dogovorenih osnova sticanja dohotka i merila raspodele realizovanog dohotka. Uz to, zajednički dogovorena politika izgradnje infrastrukturalnih objekata, subvencionisanja i premiranja, beneficiranih i anticipiranih kamata i garancija, carinskih povlastica, diferenciranih fiskalnih zahvatanja, selektivnih fiskalnih prioriteta, fiskalnog tretmana ekstradohotka, fiskalnih stimulacija, koncesija i bonifikacija prilikom lokacije novih industrijskih postrojenja i realizacije programskih investicionih projekata treba da promoviše privredni rast.Preraspodelom dohotka,30 posredstvom fiskalnog opterećenja i njegove preraspodele, omogućava se eliminisanje dispariteta, distorzija i

28Iako se kategorija obaveznog zajma verifikuje kao svojevrsni parafiskalitet, ipak obavezni zajam, za razliku od poreza, ne predstavlja trajno otuđenje sredstava akumulacije od organizacija udruženog rada (Dr P. Jurković, Poreska politika, Ekonomski pregled 89) 1974, str. 549-578.

29Opširnije o tome videti: Dr A. Perić, Finansijska teorija i politika, Savremena administracija, Beograd, 1976, str. 285-290; Dreyfus, L’interventionisme économique, Dos Tèhemis, Paris, 1971, str. 13-16; OECD, L’impôt negatif sur le revenu, Paris, 1974, stlr. 63-83; A. Barrère, Economie financière, Dalloz, Paris, 1971, str. 262-269.

14Bijeljina,2015


inegaliteta u sticanju i raspodeli dohotka, i izjednačavanje dohotka po osnovu tekućeg i minulog rada bez derogiranja socijalističkog principa raspodele prema radu. Međutim, fiskaliteti koji en bloc pogađaju ostvareni dohodak treba da respektuju deo ekstradohotka, koji je rezultat većeg radnog zalaganja, povećane produktivnosti rada, bolje organizacije rada, tehnoloških inovacija, tehničko-kadrovskog opremanja, ušteda i racionalizacije i sl., budući da se ovaj deo dohotka mora ekonomski odvojiti od dela ekstradohotka, koji je rezultat eksternih faktora. Taj deo dohotka ostaje unutar osnovne organizacije za povećanje ličnih dohodaka (radi stimulacije članova radnog kolektiva) i akumulacije (radi jačanja materijalne osnove udruženog rada) i, po pravilu, treba da je izuzet od fiskalnih udara. Drugi deo ekstradohotka može se fiskalno zahvatiti i da se na taj način izvrši transfer neekonomskog sticanja dohotka (i po tom osnovu ličnih dohodaka i akumulacije) u korist samoupravnih fondova udruženog rada, iz kojih se regrutuju ekonomski transferi u korist defavorizovanih ekonomskih segmenata na tržištu. Delovanjem fiskaliteta na spoljnoekonomske (trgovinske) i finansijske transakcije podržava se eksterni ekvilibrijum (ravnoteža spoljnotrgovinskog i platnog bilansa)31 i deluje na privredni razvoj. Oslobađanjem od poreza na promet i carina u okviru izvorne projekcije roba i usluga deluje se na spoljnoekonomsku konkurentnost izvozne privrede i na njeno adekvatno uklapanje u međunarodnu podelu rada. Izvoznim primovima i kompenzacijama komplementarno se podstiče izvoz roba i usluga pri čemu se, pokrivanjem kursnih razlika iz budžetskih sredstava federacije, podržava planirani devizni priliv ekonomskih transaktora. Fiskalnim beneficijama podržavaju se investicioni radovi jugoslovenskih radnih organizacija u zemljama u razvoju i socijalističkim zemljama. Time se praktično podržava razvoj građevinarstva i razvoj sektora, koji proizvode odgovarajuću opremu za investicione radove u inostranstvu. Fiskalnim olakšicama u turističkoj privredi stimuliše se ponuda i tražnja turističkih usluga i na toj osnovi sticanje deviznih sredstava. Konačno, izvoznoj projekciji dejstva fiskaliteta na spoljnotrgovinski i platni bilans mozemo dodati fiskalne penalitete na izvoz deficitarnih proizvoda i usluga ili finalnih proizvoda od posebnog nacionalnog interesa.U uvoznoj projekciji fiskaliteti imaju za funkciju da štite interese nacionalne privrede (zaštita prioritetnih sektora, propulzivnih grana, mlade industrije i delatnosti od posebnog društvenog interesa). Povećanim stopama poreza na promet i carina uvećava se cena uvezene robe i smanjuje konkurencija na domaćem tržištu. Fiskalnim oslobođenjem i olakšicama stimuliše se uvoz deficitarnih proizvoda (reprodukcioni materijal i mehanička oprema) i uvoz roba, koje svojim nižim cenama treba da deluju komprimirajuće na rast domaćih cena.Konačno, favorizujući dejstvo fiskaliteta na uvoz i izvoz kapitala podstiču se finansijske transakcije sa

30O dejstvima fiskaliteta na preraspodelu nacionalnog dohotka i akumulacije videti: A. Perić, op. cit., str. 275-277.

31Uporedi: Dr A. Perić, op. cit., str. 281-285; E. Alphandéry et G. Delsupehe, Les politiques de stabilisation, P.U.F. Paris, 1974, str. 50-60; OECD, Aménagements fiscaux aux frontières et structures fiscales des pays membre de l’OECD, Paris, 1968, str. 108-112; B. N. Siegel, Aggregate Economic and Public Policy, R. D. Irwin, Hamewood, 1965, str. 315; J.P. Galavielle, op. cit., str. 43-44.

15Bijeljina,2015


inostranstvom. Time se podržavaju ravnotežne pozicije platnog bilansa, naravno u sadejstvu sa ostalim parcijalnim politikama u sklopu sveukupne ekonomske politike.Budući da inflacija ima značajan uticaj na nesinhronizovane odluke, stimulišući investicije i potrošnju, i destimulišući akumulaciju, politika ekonomskog rasta i konjukturna politika, posredstvom programiranih oblika fiskalne stimulacije, planske rekapitulacije fiskalnih beneficija, dogovorenih modaliteta fiskalne selektivnosti, moraju biti komplementarne u funkciji ex ante uravnotežavanja investicija reakumulacije. Dekuražiranje potrošnje i ankuražiranje akumulacije, i konjunkturna harmo-nizacija štednje i investicija sastavne su komponente strategije uravnoteženog rasta radi ujednačavanja potencijalnog i efektivnog rasta realnog autputa. Fiskaliteti, delujući na strukturu ekonomskog razvoja, mobilizaciju i orijentaciju štednje i investicija, i ritmiku nacionalnog dohotka, dovode u neposrednu ekonomsku vezu efektivnu redistribuciju dohotka i stabilan privredni rast. Međutim, redukujući potrošnju i povećavajući štedni disponibilitet, fiskaliteti treba da stvore realne pretpostavke (osnove) za realizaciju programirane kompenzatorske i korektivne intervencije, i intervencije harmonizacije, tj. Simultanu koherenciju u procesu realizacije ekonomskih funkcija opšte i zajedničke potrošnje: puna zaposlenost resursa, ravnoteža platnog bilansa, stabilan nivo cena, uravnotežen dugoročni rast, racionalna alokacija resursa i pravedna raspodela dohotka.

3. ZaključakBudžet se definiše kao sistematski i cifrano izražen pregled dreravnih prihoda i rashoda koji obeležava cilj i odnos državnih potreba, i treba da poslužu kao obavezni privredni plan za državno gazdinstvo u jednom budžetskom periodu. Osnovni zadatak budžetske ekonomije je mobilizacija finansijskih resursa za alimentiranje društvenih potreba, realizujući, pri tome,

16Bijeljina,2015


osnovne ekonomske funkcije u domenu alokacije privrednih resursa, redistribucije nacionalnog dohotka, ekonomskog stabiliteta nivoa cena i zaposlenosti i privrednog rasta. Alokaciona, redistributivna, stabilizaciona i razvojna funkcija predstavljaju, prema tome, strateške ciljeve i zadatke funkcionisanja ekonomije opšte i zajedničke potrošnje, inokorporišući se, posredstvom mehanizama društvenih rashoda i društvenih prihoda, u realne tokove društvene reprodukcije, kao materijalne baze.

LiteraturaKnjige:

- Dr Slavko Vukša,Dr Žarko Ristić,Dr Miroslav Dinčić,Dr Petar Belokapić;Budžet i trezor-Budžetska ekonomija i trezorske finansije;Beograd 2013

- G.G. Sause, Novac, bankarstvo i ekonomska stabilnost, Naučna knjiga, Beograd, 1972

17Bijeljina,2015


- Dr Aleksandar V. Perić, Finansijska teorija i politika, Savremena administracija, Beograd, 1976

- T. Tišma, Struktura rashoda u svetlu fiskalne politike, Anali Ekonomskog fakulteta u Subotici 6/76

- R. Musgrave, Teorija javnih finansija, Naučna knjiga. Beograd, 1973- M. Sekulić A. Gjenero, Optimalna alokacija zajedničkih resursa u decentralizovanom eko-

nomskom sistemu, Ekonomski institut Zagreb

18Bijeljina,2015

Documents

Seminarski Rad Budzet