UVOD

Zemljiste je rastresiti površinski deo Zemljine kore. Ono se nalazi iznad

čvrste stenske mase a gornja granica su mu biosfera, hidrosfera i atmosfera.

Fizički gledano zemljiste predstavlja višefazni sistem. Sastoji se od čestica

(zrna) i pora (šupljina).

Zemljiste nastaje mehaničkim habanjem (abrazijom) i fizičkim i hemijskim

raspadanjem (erozijom) svih vrsta stena (magmatskih, metamorfinih i

sedimentnih). . Možemo ga opisati kao jednu komple- ksnu mešavinu

razgrađenog kamenja, organske materije, vazduha i mikroorganizama

U vrste zemljista spadaju: prašina, glina, pesak, šljunak, ali i njihove međusobne

kombinacije.

Zavisno od vrste zemljista, ona mogu povećavati svoju zapreminu ili je

smanjivati (što zavisi od procenta vode koju sadrži). Tlo je nehomogeno,

anizotropno i znatno je deformabilnije (stišljivije) od čvrstih stena.

U zemljiste neki svrstavaju još i zemljista organskog porekla (humus, mulj,

treset).

Nauka o zemljistu u građevinskom smislu može se podeliti prema područjima

izučavanja na dva glavna dela : Mehanika zemljista i Statika zemljista.

Mehanika zemljista se još izučava od strane geologa smera geotehnika.

Zemljiste još izučava pedologija.

ZEMLJIŠTE KAO RESURS

Zemljište kao resurs ima značajnu ulogu, naročito sa dva životno i

privredno važna aspekta. Prvi je poljoprivredno zemljište, drugi je građevinsko

zemljište. Postoji i treći, koji se preklapa sa šumskim resursima, a to je šumsko

zemljište. Obradivo zemljište predstavlja suštinsku osnovu poljoprivredne

proizvodnje u Srbiji.

Zemljište kao građevinski resurs veoma je bitno za prostorno planiranje i

izgradnju na svim nivoima (nacionalnom, regionalnom i lokalnom). Plansko

korišćenje ovog resursa predstavlja preduslov razvoja uslovljenog urbanim

funkcijama i preduslov za poboljšanje veza između gradskih i seoskih područja.

Kroz ovakav pristup moguć je intenzivniji planski razvoj mreže javnog

transporta, zatim revitalizacija ruralnih ekonomija, razvoj rekreativnih i vikend

zona za potrebe urbanog stanovništva, zaštita i unapređenje prirodnog i

kulturnog nasleđa i naročito razvoj održivog turizma.

TIPOVI ZEMLJIŠTA

Zemljište predstavlja jednu kompleksnu mešavinu razgrađenih stena, organske

materije, vode, vazduha, mikroorganizama itd. Svrstavamo ga u različite tipove

na osnovu sastava tzv. čvrste faze koja je izgrađena od mehaničkih čestica

različite veličine i forme. Te mehaničke čestice, na osnovu veličine, možemo

podeliti na tri kategorije: pesak (2 - 0,02 mm), prah (0,02 – 0,002 mm) i glinu (<

0,002 mm). Svojstva zemljišta, kao što su struktura, vodne, vazdušne i toplotne

osobine, stvaranje i čuvanje hranjivih materija itd. zavise od zastupljenosti ovih

frakcija.

Na osnovu zastupljenosti frakcija peska, praha i gline zemljišta delimo na

sledeće tipove:

(A,B,C,D)Tla različitog sastava ; (E)ispucala čvrsta stenska masa

Peskovita zemljišta – sastoje se većinom od čestica peska, laka su za obradu i

rastresita. Dobro propuštaju vodu ali je slabo zadržavaju. Ograničene su

plodnosti zato što se hranjive materije lako ispiraju. Plodnost im se znatno

povećava češćim unošenjem organskih đubriva a mineralna treba unositi u više

navrata ali u manjim količinama. Nisu pogodna za biljke sa plitkim korenom.

Praškasta zemljišta – po svojim osobinama je na prelazu između peskovitih i

glinovitih zemljišta. Bolje je teksture od gline ali je i dalje dreniranost i aeracija

ovakvog zemljišta loša. Dobro zadržava vodu, a kad se osuši čestice praha se

stvrdnjavaju. Ako postane previše zbijeno može se popraviti dodavanjem

organske materije.

Glinasta zemljišta – poseduju osobine koje su suprotne peskovitim zemljištima.

Dobro zadržavaju vodu i u vlažnom stanju su lepljiva i teška za obradu. Sa

druge strane, u suvom stanju formiraju veoma tvrde grudve zemlje i lako pucaju.

S obzirom da su veoma tvrda i zbijena, ne dozvoljavaju prodor vazduha i vode, i

onemogućavaju pravilan razvoj korenovog sistema. Struktura se može popraviti

dodavanjem većih količina oštrog peska i organske materije.

Ilovasta zemljišta – kombinuju dobre osobine peskovitih i glinastih zemljišta i

kao takvo smatra se za najplodniji i najbolji tip zemljišta za obradu. Sastoji se od

oko 40% čestica peska, 40% praha i 20% gline. Ilovača se smatra lakom za

obradu, sa dosta organske materije. Obično su meka i tamna. Zadržavaju vlagu

ali ne suviše i većina biljaka dobro uspeva u ovakvim uslovima. Međutim, iako

su plodna, zahtevaju redovno i pravilno đubrenje.

Mehanički sastav zemljišta utiče na veliki deo osobina zemljišta, a samim tim i

na njegovu plodnost. Utiče na razvoj korenovog sistema i dostupnost vode,

hraniva i kiseonika. Od tipa zemljišta zavisi i način iskorišćavanja, đubrenje,

navodnjavanje itd.

Postoji veoma jednostavan način za određivanje tipa zemljišta u vašoj bašti.

Uzmite malu količinu vlažne zemlje u ruku i protrljajte je između dlanova. Ako

osetite zrnca koja se ne slepljuju već ostaju rastresita, onda je reč o peskovitom

zemljištu. Ako trljanjem možemo da formiramo nestabilan valjak i ne možemo

da ga uvijemo u krug onda je to ilovasto zemljište. Ukoliko se radi o glinastom

zemljištu, formirani valjak je stabilan i možemo ga uviti u krug. Ovaj metod je

samo orjentacioni i ne može nam poslužiti kao osnova za neke sledeće poteze u

pripremi zemljišta. Preporuka je da se uzorak zemljišta ipak odnese na ozbiljniju

analizu.

ANALIZA ZEMLJIŠTA

Koliko se puta desilo da smo naporno radili u bašti, obavili pravilno sađenje,

poštovali prepo- ruke o prihranjivanju i zalivanju a biljke ne izgledaju dobro ili

prinosi nisu očekivani. Razlog može biti upravo u zemljištu. Zdravo i plodno

zemljište je ključ uspeha kada uzgajamo biljke u različite namene i ako zemlja

izgleda zdravo i plodno ne znači da i jeste tako. Najjednostavniji način da

dobijemo uvid u stanje našeg zemljišta je putem njegove analize. Analiza se

koristi da bi se odredile količine hranjivih elemenata u zemlji, pH vrednost i

drugi parametri plodnosti i da se na osnovu pravilnog tumačenja rezultata

analize napravi plan potrebnog korigovanja kva- liteta zemljišta, u skladu sa

potrebama biljaka koje gajimo. To će omogućiti racionalnije kori- šćenje

đubriva i efikasniju proizvodnju.

Treba imati na umu da nije samo nedostatak hranjivih elemenata problem već i

njihov suvišak kao i odnos između elemenata i pH vrednosti zemljišta. Pa, tako

se dešava da jedan hranljivi element, svojim nedostatkom, blokira ili uma- njuje

hranljivo dejstvo drugih elemenata i tako obesmišljava svako dodatno đubrenje.

U praksi se često dešava i nepravilna primena đubriva, u smislu da dolazi do

nagomilavanja pojedinih elemenata, koji zatim utiču na nedovoljno usvajanje

drugih elemenata bez obzira što ih ima u optimalnim granicama. Na usvajanje

hra- nljivih elemenata iz zemlje utiče i nivo pH vrednosti i to tako što svako

odstupanje od optimalnih vrednosti (pH oko 6,5) dovodi do ote- žanog usvajanja

elemenata ili oni mogu dostići i toksične vrednosti.

Na rezultate analize značajan uticaj ima i načina uzimanja uzoraka. Uzorak mora

predstavljati prosek površine koju analiziramo a ako je ta površina različito

iskorištavana i đubrena u prethodnom periodu moramo je podeliti na više celina.

Broj prosečnih uzoraka zavisi od broja takvih posebno obrađivanih celina a on

se sastoji od oko 20-ak pojedinačnih uzoraka uzetih sa dubine od oko 15-20 cm,

ašovom ili sondom. Takvi pojedinačni uzorci se izmešaju, odstrane se krupni

sastojci i izdvoji 1 kg zemlje koji se upakuje u kesu i detaljno obeleži.

Uzorci za analizu se mogu uzeti u proleće ili jesen za zemljišta koja se već

obrađuju a za nove površine mogu biti uzeti bilo kad. Preporučuje se

uzorkovanje u jesen jer tako ostaje dovoljno vremena da se eventualno uočene

nepravilnosti otklone do početka nove sezone. Takođe, uzorci se nikad ne

uzimaju ako je zemlja suviše mokra ili je prethodno đubrena.

Parametri koji se prate u analizi su sadržaj N, P2O5, K2O, CaCO3, ostalih

makro i mikroelemenata, pH vrednost zemljišta, sadržaj humusnih materija itd.

Na osnovu tih parametara mogu se dati preporuke za poboljšanje plodnosti i

dalje đubrenje u zavisnosti od zahteva biljaka koje se nameravaju gajiti.

OSNOVNE OSOBINE ZEMLJISTA

Faze zemljista: čvrsta, tečna i gasovita. Oznake na slici:

Va - zapremina vazduha

Vw - zapremina vode

Vs - zapremina čestica

Vv - zapremina pora i šupljina

V - ukupna zapremina

Zemljiste se u opštem slučaju sastoji od tri faze: čvrste, tečne, i gasovite.

Mehaničke osobine tla zavise direktno od interakcija ovih faza jednih sa

drugima kao i drugih spoljnih uticaja.

Čvrsta faza zemljista se može sastojati od različitog udela gline ili neglinovitih

minerala, organskih materija, kao i soli[1]. Ovi minerali obično se sastoje od

atoma hemijskih elemenata kao što su kiseonik, silicijum, vodonik, i

aluminijum. Ovi elementi zajedno sa kalcijumom, natrijumom, kalijumom,

magnezijumom, i ugljenik čine preko 99% čvrstog dela zemljista. Iako, udeo

gline manji od udela drugih čestica, glina i prisustvo organskih materija imaju

veći uticaj na osobine i ponašanje tla. Čvrste čestice su klasifikovane po veličini

i to kao glina, prašina, pesak, šljunak, drobina, ili blokovi.

Tečna faza u zemljistima je obično u vidu vode sa različitom količinom

rastvorenih elektrolita.

Gasovita faza je obično u vidu vazduha, mada mogu biti prisutni organski

gasovi u zonama biološke aktivnosti ili u hemijski zagađenim zemljistima.

Mineraloški sastav tla utiče na veličinu, oblik, i fizičke i hemijske osobine

čestica tla i vezano sa tim na nosivost i kompresibilnost zemljista.

GLINA

GLINA je plastični poluvezan sediment nastao dijagenezom (vezivanjem)

mulja, pelitskog materijala transportovanog vodom i istaloženog u vodenoj

sredini. Osim glina koje postaju transportom i taloženjem muljevitog materijala,

postoje i one koje su postale i ostale na mestu raspadanja primarnog materijala.

To su takozvane rezidualne ili sedimentarne gline.

Ovaj pelitski materijal može biti vezan ili isušivanjem ili istiskivanjem vode pod

pritiskom gornjih slojeva. Glina predstavlja srednji stadijum u dijagenezi

muljevitog materijala. Pod uticajem pritisaka, ili vrlo intenzivnim isušivanjem,

ovaj materijal gubi plastičnost i prelazi u čvrstu slojevitu stenu koja se naziva

glinac.

MINERALNI SASTAV

Gline i glinci su veoma rasprostranjene sedimentne stene. Sastoje se od minerala

glina i raznih primesa.

Među mineralima glina najvažniji su kaolinit, hidroliskuni (ilit), monmorionit, i

drugi aluminijski silikati. Sporednim sastojcima u glinama smatramo zrna

kvarca i, veoma retko, cirkona, apatita, granata i drugih. Gline često kao primese

sadrže i hidrokside gvožđa, koji stenu pigmentiraju crvenkasto, žuto, ili

mrkocrveno. Često sadrže i organske supstance (naročito bitumiju), koje im opet

daju tamnosivu, pa čak i crnu boju. Male količine mangana boje stenu

zelenkasto.

U glinama može preovlađivati jedan od minerala glina, i tada su to

monomineralne gline, ili je nekoliko minerala zastupljeno u približnim

količinama, kada ih nazivamo polimineralnim.

Prema mineralnom sastavu, razlikujemo sledeće vrste glina:

kaolinitske ili vatrostalne gline, koje su pretežno izgrađene od kaolinita.

Često nastaju i kao produkti raspadanja na mestu, u neposrednoj blizini

matične stene (obično granita). Upotrebljavaju se u industriji porcelana i

elektroporcelana, zatim u livačkoj industriji, kada moraju imati mali

sadržaj gvožđa i visoku vatrostalnost.

monmorionitske gline, izgrađene su pretežno od monmorionita. Imaju

jako izraženu osobinu bubrenja i apsorpcije organskih materija. Koriste se

u industriji fine keramike, tekstilnoj industriji, livačkoj industriji,

industriji šećera, itd. Bentonitske gline su po sastavu monmorionitske

gline, koje nastaju izmenama vulkanskog pepela - tufova. Za industrijske

potrebe, bentonitske gline moraju imati bar 80% monmorionita.

uma, ili suknarska glina, takođe je monmorionitska glina. To je glina sa

velikom sposobnošću za upijanje masti, i nekada je upotrebljavana u

suknarstvu, po čemu je i dobila ime. Uma obično sadrži povećanu

količinu magnezijuma i kalcijuma. Kao uma se koristila i svaka

monmorionitska masna glina, uključujući i bentonit.

ilovače su nečiste gline koje sadrže pesak i kalcijum - karbonat.

Upotrebljavaju se u ciglarskoj industriji, ako sastav glina nije strogo

standardizovan. Peskovita ilovača je nečista glina sa velikim sadržajem

peska, kao klastičnog komponenta.

laporovita glina, sadrži kalcijum - karbonat, obično 5 - 15%.

PODELA GLINE PREMA POSTANKU

Prema mestu postanka, gline delimo na rečne, barske, jezerske i marinske.

Specifično mesto ovde svakako zauzimaju sedimentarne (rezidualne) gline.

Barske gline imaju obično sočivast način pojavljivanja, onečišćene su

šljunkom, peskom i organskom materijom, pri čemu je debljina sočiva

redovno mala.

Jezerske gline su slojevite i mogu imati znatno rasprostranjenje. Sadržaj

krupnije frakcije u glini raste prema obalskoj liniji. Ova ležišta daju dobre

vatrostalne kaolinitske gline.

Marinske gline stvaraju se u dubokomorskom i priobalnom regionu. U

priobalnom delu materijal je slabije sortiran. Slojevitost je česta, ali se

marinske gline javljaju i u obliku sočiva. Dubokomorske gline obično

imaju veliko horizontalno rasprostranjenje i ujednačenu granulaciju i

sastav.

Šljunkovita ilovača (lednička glina) nastaje od najsitnijeg materijala

koji nije transportovan vodom, nego ledom. Sem pelitskih čestica, obično

je u ovom sedimentu prisutno i dosta krupnijeg detritusa, po čemu je i

dobila ime. Zbog kraćeg transporta i manjeg dejstva vode na materijal,

mnogo je heterogenijeg sastava nego obične gline. Po sastavu se ova glina

dosta približava lesu. Ledničke gline nisu slojevite stene. Klasiranje

materijala po krupnoći je veoma slabo. I šljunkovita ilovača može da se

koristi u ciglarskoj industriji.

Crvenica ili terra rossa predstavlja pelitski materijal koji nastaje

raspadanjem krečnjaka. Pri razaranju krečnjaka, kalcijum - karbonatna

supstanca biva odnošena vodom, a u ostatku raspadanja koncentrišu se

oksidi i hidroksidi gvožđa i aluminijuma. Ime je dobila zbog

karakteristične crvene boje, koja potiče od povećanog sadržaja gvožđa.

Uz okside i hidrokside gvožđa i minerala glina u ovim stenama

koncentrišu se često i boksitni minerali (interesantni kao sirovina za

dovijanje aluminijuma).

Uljni škriljci su pelitske stene koje sadrže preko 10% organske materije,

kerogena. To su tamnosive, tamnomrke ili žutomrke stene nastale u većim

jezerima, močvarama i plitkovodnim delovima šelfa.

POJAVLJIVANJE GLINE

Gline su obično slojeviti do tankoslojeviti sedimenti, katkad nepravilno slojeviti,

trakasti ili sočivasti. Kosa slojevitost nije karakteristična. Samo rezidualne gline

obično nisu slojevite i sadrže dosta minerala primarne matične stene, pogotovo

kvarca (ako ga je bilo u primarnoj steni) te se zbog toga, pre upotrebe, moraju

prečišćavati.

UPOTREBA I OGRANICENJE

Gline su stene, koje mogu, ako su čiste, predstavljati izvanredan materijal za

industrijske potrebe. Sa druge strane, predstavljaju, za građevinare, veoma

nepogodno tlo za gradnju, zbog osobine da ne propuštaju vodu. Na slojevima

gline stvaraju se klizišta koja mogu da ugroze sve građevinske objekte. Nosivost

glina je izuzetno mala, zapravo, ove stene podnose samo minimalna opterećenja.

Zato se glinovita zemljišta pre gradnje elektohemijski konsoliduju.

GLINA GLINAC

TRESET

TRESET je vrsta tla koje nastaje u vlažnim staništima umerenog

klimatskog pojasa, taloženjem i delimičnim raspadanjem biljnog materijala.

Velike naslage treseta nalaze se u Kanadi, Kini, Indoneziji, Rusiji i SAD.

Treset se koristi kao organsko gorivo. Delimično ugljenisanje ovog materijala

može biti prvi korak u procesu stvaranja uglja. Osušena treset lako gori i pri

sagorevanju stvara veliku količinu dima. Može se koristiti za grejanje

domaćinstva i u kotlarnicama. Treset ima sve veći udeo u ukupnoj potrošnji

goriva u svetu. Glavni potrošači su Finska, Irska, Rusija i Švedska.

NASTANAK

Stalni višak vode iz padavina ili iz podzemnih voda dovodi do manjka kiseonika

u zemljištu, što dalje dovodi do nepotpune razgradnje biljnih ostataka, koji se

talože kao treset. Gomilanjem treseta, živo tresetište raste - uzdiže se. Biljne

zajednice koje uspevaju u takvim uslovima nazivaju se cretovi, a najvažniju

ulogu u njima imaju mahovine. Glavninu ovih biljnih zajednica čine mahovine

roda Sphagnum, koji je po ovom staništu dobio naziv mahovi tresetari.

Za razliku od tresetišta, u močvarama potpuna zasićenost vodom nije

neprekidna. Povremeno isušivanje u močvarama rezultuje potpunom

razgradnjom organskih supstanci u humus.

RASPROSTRANJENOST

Pogodni uslovi za nastanak treseta nalaze se svuda gde postoji velika

količina padavina: u Severnoj Americi, Severnoj Evropi, severnoj i jugoistočnoj

Aziji, u području amazonskog bazena... Tu su nastala tresetišta s različitim

vrstama cretova, što zavisi od sastava podloge i porekla vode koja napaja

tresetište. Slojevi mogu biti različitih debljina a ukupne površine tresetišta čine 4

miliona kvadratnih kilometara što je oko 3% površine zemljinog kopna.

Najbogatiji tresetištima su severni delovi Rusije, Aljaske i Kanade.

EKSPLOATACIJA

Treset je od davnina je iskopavan, sušen i korišćen kao gorivo.

Tresetišta se zbog povećane vlažnosti ne mogu koristiti za poljoprivredu. No,

oduvek se radilo na njihovom kultivizaciji, pre svega odvodnjavanjem.

Jednim od najstarijih isušivanja tresetišta može se smatrati isušivanje Rimskog

foruma. Na tom mestu ranije se nalazila močvara. Područje je isušeno gradnjom

Klaka maksime (lat. Cloaca Maxima), dela stare rimske kanalizacije.

Prvo organizovano kultivisanje tresetišta sprovodili su Cisterciti još u ranom

srednjem veku, no isušivanje je prestalo već u kasnom srednjem veku, kao jedna

od posledica Tridesetogodišnjeg rata.

Nedovoljno razumevanje važnosti ovog staništa rezultiralo je u 20. veku velikim

melioracijskim zahvatima, po pravilu iniciranim i potsticanim od strane

pojedinih država. Tek tokom krajem 20.veka i početkom 21. veka rast ekološke

svesti čini da sa u nekim državama radi na zaštiti njihovih ostataka

HUMUS

HUMUS je plodno zemljiste koje se nalazi na površini zemljine kore,

male debljine, obično nekoliko decimetara. Sastoji se od mešavine organskih i

mineralnih materija sa prisustvom bakterija.

Organska materija koju dodajemo zemlji u obliku organskog gnojiva reaguje sa

jedinjenjima koji se u tlu već nalaze. Pri toj reakciji nastaju humusne materije -

veliki molekuli organske materije sa specifičnim osobinama. Smesa koja se

sastoji od 80-90% humusnih materije i 10-15% manjih nusproizvoda nastalih

razgradnjom organskih materije naziva se humus.

ZNACAJ HUMUSA

Humus veže delove gline i praha u veće strukturne agregate pri čemu se

poboljšava vodopropusnost i zračnost glinastog zemljista. Humus može vezati 5-

10 puta više vode nego minerali gline i na taj način povećati kapacitet upijanja

tla. Ta je osobina humusa važna kod svih vrsta tla, a posebno važnu ulogu ima u

peskovitom tlu.

Humusne materije imaju veliku sposobnost vezivanja hranjivih materije u obliku

koji je pristupačan biljkama.

U hemijskom se smislu humusne materije mogu podeliti na tri grupe organskih

materija:

humin,

fulvinske kiseline i

humusne kiseline.

Mnogi nusproizvodi razgradnje kao što su auksini, vitamini, niskomolekularne

kiseline nastale raspadom organskih materije (npr. jantarna kiselina),

aminokiseline mikrobnog porekla, takođe, fiziološki utiču na rast biljaka. Te su

materije stimulatori rasta i razvoja, a pored toga su i izvor kiseonika za biljke.

Brojni su eksperimenti dokazali da fulvinske i neke huminske kiseline pozitivno

utiču na rast biljaka i razvoj mikroorganizama, a igraju i veoma važnu ulogu pri

preuzimanju gvožđa i drugih mikroelemenata iz tla.

MEHANIKA ZEMLJISTA

MEHANIKA (engl. Soil mechanics, fr. Mécanique des sols, nem.

Bodenmechanik, rus. Механика грунтов) u užem smislu, izučava i opisuje

Zemljiste u prostoru na kojem ili unutar koga se gradi. S te je strane mehanika

tla mlada nauka. Ona koristi laboratorijske metode ispitivanja i terenske "in-situ"

metode ispitivanja. Rezultati terenskih ispitivanja često daju tačnije rezultate od

laboratorijskih.

Mehanici zemljista bliske su grane geologija i fizika. U mehanici tla proučavaju

se osobine zemljista, tj. važne osobine prema kojima možemo tlo podeliti, a

onda i kako ga prema tome možemo koristiti (npr. kakvo tlo je povoljno za

izgradnju različitih vrsta objekata, koje je zemljiste povoljno za izgradnju nasipa

itd). Ocem mehanike tla smatra se Karl Tercagi, koji se bavio proučavanjem

zemljista i njegovih fizičko-mehaničkih svojstava.

ISTORIJSKI RAZVOJ

Smatra se da je prve naučne osnove za izučavanje tla dao A. Š.Kulon 1773.

godine svojom teorijom zemljanih pritisaka. Daljem razvoju izučavanju tla

doprineli su A. Darsi 1856. godine - "Darsijev zakon" o proticanju vode kroz tlo

i Stoks 1856. "Stoksov zakon" o brzini tonjenjenja čestica u tečnosti.

Daljem razvoju teorije doprineli su M. Rankin (M.W.J.Rankine) 1857 sa svojom

teorijom zemljanih pritisaka i J. Businesk (J.Boussinesq) 1885. koji je dao

analitičke izraze za stanje napona i deformacije u homogenom, izotropnom i

elastičnom poluprostoru za slučaj delovanja koncentrične sile na površini tog

poluprostora.

Za razumevanje i poznavanje fizičkih svojstava tla značajan doprinos dao je A.

Aterberg (A.Atterberg) 1911. godine.

1923. godine Karl Tercagi (K.Terzaghi) objavio je svoju teoriju konsolidacije a

u knjizi pod nazivom "Erdbaumechanik auf Bodenphysikalischer Grundlage"

1925. sublimirao je sva dotadašnja saznanja o tlu u građevinskom smislu,

omogućivši na taj način sagledavanje teorijskih osnova i njihovu primenu te

mogućnost formiranja nove naučne discipline.

LITERATURA:

1. Tošović R.: Prirodna bogatstva Srbije - Prirodni resursi Srbije, DS ,Beograd 2006.

2. http://www.agropress.org.rs/tekstovi/10867.html

3. http://www.agrifaculty.bg.ac.yu/files/subjectfiles/118/02%20Prirodni%20resursi.pdf

4. http://www.bastovanstvo.rs/

5. http://www.economy.co.yu/

6. http://www.wikipedia.org/