Филозофски факултет Универзитета у НишуДепартман за српски језик

Семинарски рад

Тема: Вукови предговори пјеснарицама

Ментор Студентпроф. др Миливоје Р. Јовановић Ивана Маринковић 2190 Ниш, 2011

- 1 -

Садржај

Вук — човек и научник...........................................................................................................3Увод...........................................................................................................................................4Од усмене до писане поезије...................................................................................................4Почеци у Бечу...........................................................................................................................5Прва пјеснарица — почетак рада............................................................................................6Добар певач — добра песма, рђав певач — рђава песма......................................................8Копитар — иницијатор и сарадник.........................................................................................9Слепачке (ни)су јуначке песме..............................................................................................10Женске и мушке песме...........................................................................................................11Просте песме и учена Европа................................................................................................12Рекли су о српским народним песмама................................................................................13 Закључак..................................................................................................................................15Литература...............................................................................................................................16

- 2 -

Вук — човек и научник

Данас је народна књижевност веома доступна како обичним читаоцима, тако и научницима који желе да је проучавају. Стога је нама њена класификација уобичајена, те понекад заборављамо да није тако одувек било. Пре само 200 година док је Србија још покушавала да отера Турке и ослободи се петовековног ропства, српски народ није имао ни свој књижевни језик, ни граматику, ни речник. Вук Стефановић Караџић је кренувши 1813. год. од нуле, радећи пола века, успео да уради оно што нико пре њега није могао. Вуков значај за нашу културу и језик се речима готово не може описати. Али можда нам речи и нису потребне јер његов значај не лежи у речима, већ у делима. Прва граматика, први речник, прва критика, што се тиче језика, али и сакупљање и објављивање целокупне народне књижевности. Утемељивач је језика и књижевности какву данас познајемо. Колико је тај пут који је прешао за нас важан мислим да ни данас нисмо потпуно свесни. У ово време када се све ствари схватају олако и кад су наши проблеми већи, гори и значајнији самим тим што су наши, тешко да се може замислити да неко подреди и посвети читав свој живот нечему што сматра да је веће од њега самог, само да би га оставио и пренео потомцима, не имајући за себе никакве користи. Размишљајући о њему као реферматору језика и писма, ми заборављамо оно најважније, а то је да је Вук био човек као и било који други. Његов живот није само био тежак, већ пре свега тужан јер је за свог живота морао да схрани једанаесторо своје деце. Али његов индивидуални бол никад није заслепео његову љубав према свом народу, који је био разлог његове жртве. Да Вук се жртвовао за свој народ, али он то није видео као жртву већ је сматрао да је његова дужност да то уради за свој народ, за нас. Не, Вук није имао никакв дуг према своме народу, он је био само један од оних великих људи којима је Бог наменио велика дела. Али је зато његов народ дужан Вуку, који је показао да се историја не може обрисати гумицом, те да вековна традиција наших предака не може нестати током ноћи јер она постоји у нама, али захваљујући Вуку постоји и на папиру. Вуков пут био је нераван, препун камења и трња понекад и непрепознатљив попут најуже стазе, али га је он прешавши га претворио у дугачак и широк бетонски пут којим данас корачамо. Како је неко од самоуког и полушколованог болешљивог човека постао сакупљач и објављивач целокупне српске народне књижевности можемо сазнати управо од њега и то преко његових предговора. Преко њих можемо да сагледамо праву ситуацију у којој се Вук налазио, шта је мислио и осећао у одређеним тренуцима, ко су били његови пријатељи, а ко противници и како је успео да савлада све препреке на које је наилазио током рада.

- 3 -

Увод

Још од средине 18. века по целој Европи књижевници су много почели да се баве народним умотворинама, својим и страним, у жељи да се што боље упознају са народном прошлошћу и народним особинама, које су до тада биле занемарене и у књижевности и у науци. На све стране прикупљане су старе повеље, стари рукописи, стари записи, народне песме и народна предања. У Србији је међутим слика била потпуно другачија. Вековима стварана и преношена усмена традиција коју је српски народ поседовао до прве половине 19. века била је позната само том народу који ју је и стварао док није била призната ни од ученијих њихових припадника. Велики антички филозоф Сократ је говорио да је изговорена реч жив човек, а да је писана само слика човека. Међутим ако се само помисли колики је део од те традиције неповратно нестао јер је заборављен или није имао коме да буде пренет или је пренет али на потпуно другачији начин. Зато је и Копитар док је још убеђивао Вука да записује народне песме говорио да : „ Изговорено лети, а записано остаје.” Да то Вук није урадио можемо само да се питамо како би данас изгледала наша народна књижевност, шта би садржала и да ли би је уопште било. Тачно је да је велики део наше књижевности сигурно изгубљен јер Вук свакако није могао баш све да сачува, али је сигурно и тачно да је један део сачуван, довољан део као темељ на коме се и данас гради, расте и опстаје наша књижевност.

Од усмене до писане поезије

Делатност Вука Караџића, огромна и многострана, имала је јединствено исход. Цео Вуков рад био је одређен појмовима народ и народно. Вук је сакупљао и објављивао народне песме и друге усмене умотворине. Он је, у ствари, ову значајну област наше културе открио, учинио је доступном образованом свету. Полазећи од народне књижевности као основе и узора, Вук је ушао у велику битку за народни језик, за књижевност на народном језику. Као књижевник описивао је народни живот, народне обичаје, историју народа. Појмови народ и народно присутни су код њега свуда, од наслова његових главних књига до њихове садржине, облика и израза. У Вуково време и у Вуковој интерпретацији ти појмови се односе искључиво на сељачки, прости, неписмени народ, онај народ који је, откако су Срби примили словенску књигу, кроз цео средњи век, турска времена, 18. столеће (с делимичним изузетком Венцловића и Доситеја), у ствари, све до Вукове појаве, остао изван књижевности. Сабравши народне умотворине, Вук је показао да права велика српска поезија није она коју су стварали учени људи за узан круг посвећених него она која је настала и живела у народу и да на њеним темељима треба да се убудуће развија читава књижевност. Само четири месеца након доласка у Беч и познанства са Копитором било је потребно Вуку да речи претвори у дела тј. да изврши посао кога се прихватио. И 1814. године штампана је Мала простонародна славено-сербска пјеснарица у којој је објављено 100 лирских и 8 епских песама, која представља зачетак Вуковог рада на сакупљању и објављивању народних српских песама. Те је песме Вук записао по свом

- 4 -

сећању јер су то биле управо оне које је у свом детињству у родном Тршићу често слушао. Још пре него што ће ова Пјеснарица изаћи на светло дана Вук одлази из Беча у Срем у потрази за материјалом тј. новим песмама које ће прикупити да би објавио још једну збирку песама. У Срему је тада било много бегунаца из Србије, који су се ту склонили после пропасти устанка 1813. те је Вук за врло кратко време прикупио песме и већ следеће 1815. године у Бечу објављује други део збирке песама под називом Народне србска пјеснарица која је садржала 100 лирских и 17 епских песама. Од тада па све до смрти Вук је неуморно пробирао песме из народа, било путујући лично било преко пријатеља и дописника које је имао у свим нашим крајевима. Друго велико издање Српских народних пјесама он је издао у четири књиге, у Лајпцигу и Бечу, од 1823. до 1833. године. Треће издање, још веће и богатије, штампано је у Бечу од 1841. до 1866., у шест књига. Четврто у које су унете и многе песме из његове књижевне заоставштвине, издала је српска држава од 1887. до 1902. у девет књига. Поред ових издања, поједине књиге, а нарочито избори из појединих књига, штампане су и прештампаване много пута, ћирилицом и латиницом. Са друге стране постојале су такозване особите песме које Вук није објавио због поштовања грађанског морала. Те у Вукове збирке нису ушле усмене песме еротског карактера, као ни вулгарне, неуспеле и незанимљиве.

Почеци у Бечу

Након пропасти Првог српског устанка 1813. године Вук одлази у Беч. Беч је био центар словенске писмености, а Димитрије Фрушић и Димитрије Давидовић су тамо основали Новине сербске. Управао ту је Вук одлучио да одштампа текст који је написао о пропасти Карађорђевог устанка. Да би могао да га одштампа текст је прво морао да прође цензуру. Цензор јужнословенских текстова био је Јернеј Копитар. Он наравно није могао да дозволи штампање текста из политичких разлога, али је зато пожелео да упозна његовог аутора, те је на његову иницијативу дошло до сусрета.Када је Копитар прочитао Вукову књижицу, између осталог је рекао: „ Овде је неки Вук који прекрасно пише српски... Упознао сам у њему најбољу главу међу свим својим српским познаницима.” Копитар је пореклом био Словенац, али је по политичком опредељењу био аустрофил који је био врло заинтересован да словенским народима који у то време нису имали дефинисани језик помогне. Његова жеља је била и да их преко културе веже за католичку Аустроугарску и одврати од по његовом мишљењу превеликог утицаја православне Русије. Од коликог су значаја били савети и подршка коју је добијао од Копитара, Вук ће открити тек 1842. године у предговору који се зове „ Прави узрок и почетак скупљања нашијех народних пјесама”. Своје намере Копитар није могао да оствари јер није било одговарајућих људи који су били спремни да се прихвате тог изузетно значјног, али ипак огромног посла. Копитар ће чак касније признати Вуку, да је он молио Хрвата Ранковића, а од Срба управо Давидовића и Фрушића, али да они нису желели да ураде оно што је од њих Копитар тражио, тј. да сакупљају народне песме и да направе речник и граматику. У Вуку, је Копитар видео особу која је способна то да уради, те није одустајо док га није наговорио. Вук је свакако у почетку био скептичан, пре свега јер он будући да није био школован, није припадaо кругу научника, већ је био човек из простог народа, и није себе сматрао

- 5 -

компетентним. Такође није знао зашто би неко хтео да сакупи песме које је стварао прости народ који није имао додирних тачака са угледним књижевницима тога доба.

Како би га уверио у озбиљност својих намера Копитар му је доносио Качићев „Разговор угодни народа словинског”, „Путовање по Далмацији” Алберта Фортиса, у коме је он забележио Хасанагиницу као и Хердерову збирку „Гласови народа”, из које ће Вук касније преузети многе поетичке идеје. Упознајући га полако са народним стваралаштвима других народа, али и уводећи га у кругове најпознатијих и најзначајнијих европских књижевника коме су између осталог припадали браћа Вилхелм и Јакоб Грим, књижевник Гете и историчар Леополд Ранке Копитар је Вука приволио да се уз његову помоћ прихвати посла. Резултат Вуковог и Копитаровог рада, угледао је светлост дана већ годину дана касније.

Прва пјеснарица — почетак рада

Тај резултат је била прва пјеснарица, тј. Мала простонародна славеносербска пјеснарица коју је Вук објавио 1814.године у Бечу. Сви пјеснарице се мећусобно разликују, а оно што је посебно карактеристично за ову су пре свега: језик и назив. Ова је прва и једина Вукова пјеснарица која је писана славеносербским језиком, јер ће све касније бити написане народним језиком, а уједно и једина која у свом називу при опису песама садржи простонародну, док ће остале бити само народне песме. Разлог због назива, Вук ће дати у самом предговору. Архимандрита манастира Шишатовац, Лукијана Мушицког Вук помиње као првог који му је тражио народне песме како би их сакупио, док је још боравио у Сремским Карловцима, осам година пре доласка у Беч. Вук међутим признаје да је био сумњичав, и иако је знао много песама признаје:„...нисам смео ни едне написати и дати ербо сам цело мислио да се он чрез то подева нама, као момчадима, која су по шуми, код свиња, код коза, и код овца одрастла.” 1Овакво Вуково неповерење произилазило је из тадашњег огромног ниподаштавања свега што потиче из народа, јер је сматрано недовољно добрим, и по мишљењу тадашњих научних кругова, није било на нивоу оне науке која је у то време долазила из Европе. Лукијан Мушицки је управо био један од тих људи те није ни чудо што га Вук тада није узео за озбиљно. Да другачијим очима сагледа Лукијанове речи Вуку је помогла Качићева збирка, али и збирке руских и немачких народних песама са којима је касније дошао у додир. По питању српских народних песама Вук се двоумио око тога да ли су оне уопште постојале, или само нису биле записане. Његова дилема је била оправдана тиме што су све остале земље већ биле завршиле процес скупљања и објављивања народне књижевности као што су Француска, Немачка, Русија, док је у Србији тај посао тек требао да буде отпочет.

Велики проблем је био огроман јаз који је постојао између образованих и необразованих људи тј. „изображених” и „неизображених” како их је Вук и називао, с

1 Вук С. Караџић, Мала простонародна славеносербска пјеснарица - Предговор, Беч, 1814.г., 37.стр.

- 6 -

тим да су се ови први толико настојали да се што је више могуће одаље од све га што су стварали ови други.

Таква атмосфера која је у Србији била заступљена утицала је и на Вука, који иако није делио њихово мишљење јер се није нимало стидео свега народног, ипак је предност давао науци, те се може рећи да је донекле и у почетку сматрао да наука и народна књижевност нису на истом нивоу. За разлику од Србије, западна Европа је итекако знала да препозна вредност народне књижевности. Вук управо овде истиче у коликој мери су га погодили стихови, Оде Лукијана Мушицког у којима он критикује Србе оптужујући их за прелазак у ислам. И уз сво дужно поштовање које има према њему Вук је имао потребу да и он каже нешто о овом питању. Он се слаже да су многи људи православље заменили исламом, али његово мишљење је да разлог преласка у ислам долази превасходно из нужде, а не из жеље, али да су упркос томе Срби који су и даље били под турском влашћу, ипак више очували свој „национализмус” тј. дух свог језика, за разлику од Срба, који су живећи преко Саве и Дунава под Аустроугарском, имали право да на свом језику граде школе, манастире и цркве јер им ништа није било забрањено. Овај парадокс Вук је објашњавао тиме да су се научници који су учили школе на страним језицима се на неки начин одродили од Србије, те им је све српско далеко, док су се други чак стидели и свог рода и свог језика, желећи да буду неко други. Регију између Дрине и Мораве јужније од Саве и Дунава и нахије као што су Крагујевачка, Карановачка, Рудничка, Крушевачка, Ужичка, и околина Новог Пазара до Херцеговине је по Вуковом мишљењу та која чини: „езгра Сербскога рода, и наичистиега езика.” 2 Док нахије преко Мораве и Босна су те које се јесу помешале са Турцима, и у којима су турске речи доминантне. Да је предео који је Вук издвојио као језгро, уистину то он доказује набрајајући велики број старих славено-сербских имена који се могу у овим крајевима наћи. Од српских књижевника он спомиње Милована Видаковића који у својим романима та имена употребљава. „Овде нема ни едне песне, коју је дух вооброжења, читањем књига обогаћен, по правилима песнотворства измишљавао, него су све оне које је сердце у простоти и у невиности бесхудожно по природи спевавало.”3

Вукова пјеснарица је представљала почетак прикупљања народне књижевности, али је он мислио да ће се наћи људи којима ће он бити само модел те ће кренути његовим стопама, па ће неки сакупљати песме по Банту, други по Бачкој, трећи по Срему, четврти по Србији, пети по Хрватској, шести по Славонији, седми по Далмацији, а неки по Босни, Херцеговини, Црној Гори, да би неко чак сабрао и сакупио све песме те од њих начионио једно велико цело, као што је и Хердер сматрао. Једноставно тај посао је био преобиман за само једног човека, и било је потребно више људи, да би се што више грађе прикупило. Очекујући критику, као нешто сасвим нормално Вук није страховао од ње притом наглашавајући да му свако може замерити због језика и правописа и то само зато што није било никаквих дефинисаних правила, те је свако писао како је хтео тј. „по правилима баба Смиљане”, а то се свакако неће променити док неко По Вуковом мишљењу не састави граматику и речник и утврди правила: „Пак онда црн му образ, кои не буде умео, или не буде хотео владати се по ономе.” 4Али му је зато, с друге стране било јако стало да његов посао буде добро примљен од стране српског народа због чије љубави и издао ову пјеснарицу.

2Вук С. Караџић, Мала простонародна славеносербска пјеснарица - Предговор, Беч, 1814.г., 40 стр.3 Op.cit.str. 7.4 Op.cit.str. 7

- 7 -

Они који нису подржавали Вука у његовом послу само су га омаловажавали оптуживајући га да издаје сљепачке песме. Вук на то није претерано ни обраћао пажњу јер је он у њима видео много више и од Копитара и од немачких књижевника, који је под разлогом њихових сакупљања и објављивања није подразумевао пуко чување од заборава. Вуков разлог био је много већи, значајнији и дубљи. Јер како сам каже у чему је лежала вредност ових песама: „А мени се чини, да су овакве песне содржале, и сад у народу простом содржавају, негдашње битије сербско, и име.”5

Добар певач — добра песма, рђав певач — рђава песма

Вук је изузетно полагао на оригиналност и веродостојност песама те је у Предговору из 1833. године све песме из претходно објављених четири књига поделио према певачима, од којих је те песме записао спомињући и крајеве из којих су дотичне песме долазиле, али и дајући кратке биографије својих певача, усредсређујући се на детаље који су били релевантни за њихово певање односно казивање. Највећи проблем је имао при сакупљању епских јуначких песама, док су нешто лакши посао предтављале женске лирске песме.

Вук није био потпуно део романтизма јер неки његови ставови нису били исти као код романтичара. Народну књижевност која је код романтичара била постављена на пијаедестал и која је представљала идеал који је сам по себи савршен Вук није гледао истим очима. За Вука нису све ствари у књижевности биле подједнаке: неке песме су биле боље, неке мање добре, нешто је негде требало да се измени, да се доради и прилагоди. Колективност је романтичарима била јако значајна, и они нису много полагали на ауторство, сматрајући колектив за коначног аутора. Вук је такође наглашаво значај колектива али је велику улогу код њега имао и појединац од кога је по његовом мишљењу у великој мери зависила сама песма. Колектив јесте створио песму, али је он ипак тражио доброг певача који као врло значајан фактор ће својим умећем на прави начин обликовати песму.Док је први део овог предговора био посвећен пореклу објављених песама, у другом делу Вук се бави разлозима које је узео у обзир при избору песама за штампање односно зашто су неке песме штампане, а друге нису, зашто је више варијанти једних песама штампао, док то није урадио са неким другим песмама, и зашто није желео да од било ког певача узме било коју песму. Вуков рад на сакупљању и објављивању песама није био једноставан пре свега јер су Вукове збирке биле антологије. Што значи да је Вук вршио селекцију те је у збирке уносио само по његовом мишљењу најбоље песме. Многи су Вуку то замерали, те је одлучио да објасни своје разлоге зашто не штампа све песме. Главни разлог је свакако певач чија је улога од немрљивог значаја. О овом питању Вук каже:„ Ја мислим, да је свака народна песма добра и лепа, само ваља наћи правога певача, који је зна, као што треба.”6

5Вук С. Караџић, Мала простонародна славеносербска пјеснарица - Предговор, Беч, 1814.г., 37.стр.6 Вук С. Караџић, Српске народне пјесме – Предговор, Беч, 1833.г., 407.стр.

- 8 -

Позивајући се на своје речи још из предговора к првој књизи: „Једни пјесама различно пјевање по народу показује очевидно, да све пјесме нијесу одма ( у првом почетку своме) постале онаке, какве су, него један почне и састави што, како он зна, па пoслије идући од уста до уста расте и кити се, а кашто се умаљује и квари; јер какогођ што један човек љепше и јасније говори од другога, тако и пјесме пјева и казује. ”7

наглашавјући у наставку значај певача: „ Рђав певач и добру песму рђаво упамти и покварено је другоме пева и казује; а добар певач и рђаву песму поправи према осталим песмама, које он зна. Истина да у народним песмама ( као готово ни у каким) не треба тражити истините историје, али приповетка, која је у јунчким песмамам најглавнија ствар, у песми од доброг певача никакд није са свим противна здравоме, народном, и у песмама обичном разуму.” 8

Као пример Вук наводи песму г. Стеића из прве књиге Забаве, у којој се описује да је Марко Краљевић носио пушку кад се тукао с вилом, иако је народу познато да у време Марка Краљевића није ни било пушака. Постоје многи примери у којима су песме лоших казивача дате збрда здола без икаквог реда и смислa што се тематике и композиције тиче. Велики проблем је и кад се делови неких песама убацују у друге песме које међусобно немају додирних тачака. Због тога је потребно, по Вуку, да се песме бирају посебно када избор постоји. Међутим Вук разуме зашто сви нису делили његово мишљење: „Да би пак човек могао добру песму од рђаве разликовати, он мора песме познавати и разумевати, а то је за наше књижевнике доста тешко.”9 Он овим није хтео да их увреди већ само да скрене пажњу јер како сам каже: „ није никаке срамоте не знати оно што човек није учио. Ако су наше народне песме и постале само од простога народа, опет не треба мислити , да ји сваки наши књижевник, без икаке у том науке и препреке, може разумети.”10 Овде за пример узима Симу Милутиновића који је преводио на немачки Герхарду али није знао прави смисао појединих израза, те ни превод није био добар. У неким се пак песмама види и недореченост неких стихова те се не може са сигурношћу конкретно знати на шта се шта односи. Вук иако имајући много песама позива све људе да му песме пошаљу, а он ће и њих споменути када песме буду одштампане као што је то урадио у овом предговру.

Копитар — иницијатор и сарадник

„Прави и једини узрок да наше песме почнем купити и штампати је г. Копитар”. 11 Ове Вукове речи су његов одговор на препирку г. П. А. Поповића и Ђорђија И. Петровића из 20. и 23. броја „ Српскога народнога листа” о узорцима скупљања народних песама. Г. Поповић је цитирао Вукове речи из предговора Малој простонародној славеносербској пјеснарици које се односе на почетак сакупљања народних песама где је као иницијатор представљен Лукијан Мушицки.

7 Вук С. Караџић, Мала простонародна славеносербска пјеснарица - Предговор, Беч, 1814.г., 37.стр.8 Вук С. Караџић, Српске народне пјесме – Предговор, Беч, 1833.г., 407/408.стр.9 Op.cit. str. 910Op. cit. str. 9 11 Вук С. Караџић, О српској народној поезији, Београд, Просвета, 1964.г. 182. стр.

- 9 -

Како не би дошло до забуне Вук у овом предговору експлицитно наглашава да није истина да је Лукијан Мушицки био тај који га је касније у Бечу подстакао да почне са прикупљањем народних песама већ да је заслуга искључиво Јернеја Копитара. Како би разјаснио целу ситуацију онима који нису упознати са његовим радом Вук се враћа на почетак у 1813. год. у време када је дошао у Беч, опiсујући када се и како срео са Јернејом Копитаром, који су били Копитарови предлози, и на који га је начин Копитар убедио да те његове предлоге прихвати. „ Ја сам дошао у Беч негдје око половице јесени 1813. године и написавши ондје малу књижицу, пођем да је штампам. Овај рукопис мој дође господину Копитару и познавши из ње, да сам ја човјек од народа и да сам друкчији од свију Срба које је он донде виђао, дође к мени да ме види. И тако, познавши се са мном, наговори ме мало-помало не само да пишем народне песме него и речи и граматику. Било је онда ученијих Срба у Бечу, који су сав овај посао држали за беспослицу и говорили ми у очи да не кварим хартије узалуд, но мени се учини боље и милије послушати господина Копитара него њих.” У наставку, објашњава какве је везе Лукијан Мушицки имао са његовим радом и зашто њега помиње у предговору из 1814. год. Вук је свестан и не стиди се да призна да када је почео са сакупљањем народних песама није познавао њихов прави значај, али додаје да је тај прави значај још мање од њега могао познавати Лукијан Мушицки који није имао толико додира са народом живећи у манастиру за разлику од Вука који је био у непосредном контакту са њима. Осим контакта са народом Вуку је народна књижевност била блиска јер је он управо био човек из народа, припадао је народу, а потицао је из породице која је сама неговала народне песме и стварала их. Његов деда Јоксим и стриц Тома, били су певачи те је он од детињства слушао те песме и растао са њима. Та дистанца Лукијана Мушицког од народних песама показивала се при певању Филипа Вишњића, и Тешана Подруговића које је Вук доводио к њему у Шишатовац да ту преписује песме од њих, где је Мушицки избегавао да те песме слуша, а није их ни читао мада их је хвалио. Разлог лежи у језику, јер будући да је Мушицки био навикнут на славеносербски народни језик му је био одвећ прост, те је и Вуку замерао да ће пишући само народним језиком, „остати довијека само простонародни писар.” Да није познавао народни језик може се видети у његовим делима, а касније је мало поправио под Вуковим утицајем. Вук сматра да Мушицки није сам дошао на идеју о сакупљању народних песама већ да је то превасходно био утицај страних књижевника. Дајући затим пример Шлецера који је безуспешно покушао да састави српски речник и бугарску граматику уз помоћ својих сарадника, али видећи да то није нимало једноставно тај покушај је убрзо пропао. За овај случај испричао му је сам Мушицки који је лично учествовао. Враћајући се на народне песме Вук каже: „Да народу нашему нијесу миле своје пјесме, које он спјева и пјева, не би их могао ни имати.Али се по томе опет не може рећи да он познаје и њихову праву вриједност, како год нпр.ни то да народ какав познаје сладост и богатство језика којим говори.”12 Такође по Вуку познавање народних песама не представља ни писање народних песама. Такође народне песме нису оне које су писане у духу народног језика, као што је Качић урадио.

12 Вук С. Караџић, О српској народној поезији, Београд, Просвета, 1964.г. 187. стр.

- 10 -

Слепачке (ни)су јуначке песме

Бивајући подељена на два дела од којих је Војводина била под Аустроугарском, а јужни део од Саве и Дунава под Турском влашћу то се огледало и код српског становништва. Изузетно мали број тих људи који су живели у градовима био је школован, док се већи део становништва по селима, бавио земљорадњом и сточарством, а био је неписмен. Јаз између ове две групе био је огроман те је Вук наишао на велике проблеме при сакупљању песама јер су га ти школовани људи оптуживали да издаје слепачке песме које они нису сматрали достојним да уђе у књижевност српског народа. Да право стање није било такво показаће Вук који је у тим песмама видео оно што и оне јесу право народно стваралаштво које је сам народ створио и које не само да су достојне да уђу у књижевност већ им то место више припада него покушајима од песама ученог света који нимало не познаје свој народ, његов дух и обичаје. За оне који нису били довољно упућени Вук је дао и детаљна објашњења шта су и како и где настају те слепачке песме.У Вуково доба јуначке песме су се највише певале „ по Босни и по Ерцеговини и по Црној Гори и по јужним брдовитим крајевима Србије.” „ По тим мјестима”, писао је Вук 1824. године, „ и данашњи дан готово у свакој кући имају по једне гусле, а по једне особито на страну код чобана; и тешко је наћи човека да не зна гуђети, а многе и жене и ђевојке знаду. По доњим крајевима Србије ( око Саве и Дунава ) већ су ријеђе гусле по кућама, но опет мислим да би се у сваком селу ( особито с лијеве стране Мораве) по једне могле наћи. У Сријему пак, и Бачкој, и у Банату гусле се данас могу виђети само у слијепаца ( па и они морају учити у њи ударати, и многи не пјевају пјесама, него само богораде уза њи), а други би се људи врло стидили слепачке гусле у својој кући објесити, и тако по тим мјестима јуначке ( или као што се туда зову слепачке) пјесме нико други и не пјева осим слијепаца и , по Бачкој, ђекоји жена (које без гусала певају).Из тога се ласно може дознати зашто се јуначке пјесме по Срему и по Бачкој и по Банату горе пјевају него по Србији, а и по Србији око Саве и Дунава горе него даље унутра, особито к Босни и Ерцеговини. Тако и к западу од Сријема што се гођ даље иде преко Славоније к Рватској и Далмацији, све су пјесме јуначке у народу више у обичају. И највише их спевавају, људи средовечни и старци . По реченим мјестима, куд се данас јуначке пјесме највише пјевају, нема човека који не знају неколико пјесама (ако не читави, аоно барем комада од њи), а има и који знаду и преко педесет, а може бити и на стотине. Који човек зна педесет различни пјесама, ако је за тај посао, њему је ласно нову пјесму спевати.” А по народу највише разносе песме слепци, путници и хајдуци

Женске и мушке песме

Осим као сакупљач и објављивач Вук је био и тај који је први класификовао наше народне песме и који им је касније и имена давао јер су прво биле поређане по

- 11 -

бројевима. Вукова класификација је данс проширена самим тим што је дошло до разгранавања народне књижевности па су настајале нове врсте. Иако данас постоји више типова класификација многи управо полазе од Вукове која представља основу, али и која се умногоме поклапа са данашњом научном класификацијом.

Управо у предговорима својих песнарица Вук се измећу осталог бави и питањем класификације тих песама. Сакупљене народне песме, плод дугогодишњег Вуковг рада, биле су најмногобројнија врста народне поезије. Оне су обухватале све сегменте људског живота како и сам Вук каже: „Нема ниједне области народног живота, ниједног осла који се колективно обавља, а да није нашао свој израз у песми. Песма је пратила цео људски живот, од колевке до гроба.” Прву поделу дао је Вук, поделивши их на мушке (епске) и на женске (лирске). Начин на који их је он видео био је следећи: „Женске пјесме пјева једно или двоје ради свога разговора, а јуначке се пјесме највише пјевају да други слушају, и зато се у пјевању женских пјесама више гледа на пјевање него на пјесму, а у пјевању јуначкијех, највише на пјесму." Вук је од малих ногу био склон лирским песмама док за епске као да није много марио у детињству.

Истичући да је многе лирске песме запамтио баш у време када је овце и козе чувајући живео, али и да су оне биле много лакше за прикупљање самим тим што су биле краће, лакше су се памтиле те је Вуку понекад било довољно да једном, евентуално двапут чује неку лирску песму пре него што је запише. Епске песме су биле много теже самим тим што су биле дуге те је требало пуно времена и стрпљења Вуку како би прво пронашао најбољу варијанту коју ће сачуати. Вуку је много помогло при овом раду то што је још од раног детињства уз свог оца, деду и стрица који су били певачи, а код којих су и многи други певачи редовно долазили, слушао различите песме те је могао да препозна која је добра а која не, а ако има више варијаната исте песме што се врло често догађало да изабере ону праву која ће ући у пјеснарице. Касније ће проширити своју калсификацију па ће их делити и на тематској основи, али и на основу старости тј. колико су ти догађаји које су песме опевале били удаљени од тренутка у коме су се певали односно од тренутка када их је Вук записао. Та класификација представља Вукову тежњу да свакој песми нађе њено место и иако је свака песма посебна сама за себе, она је такође повезана са свим осталим песмама које заједно као скуп чине усмену књижевност тј. духовно наслеђе наших предака које је вековима било таложено у нашем народу, а коју је Вук записавши је оставио нама потомцима тога народа.

Просте песме и учена Европа

Док су у Србији српске народне песме наилазиле на ругање, оспоравање и ниподаштавање, те исте песме су захваљујући пре свега великм књижевним умовима Копитару, Гетеу и Гриму ушле у велики свет чији је пријем био значајно друкчији самим тим што су наилазиле на одушевљење и дивљење свих оних који су имали прилику да се са њима упознају. Оно што су за учене Србе биле само просте песме за учену Европу и свет било је непроцењиво благо које се мора по сваку цену сачувати како не би потпуно несатало. И док је за њих Вук био само прост писац, и не образовани чобанин за цео свет био је геније који се борио да свом народу да оно што

- 12 -

му припада - свој језик. Колико год то другима сметало Вук је схватио оно што многи од њих никад нису успели да схвате, а то је да је језик онакава какав је сам народ јер је језик тај који расте у народу и који се народу прилагођава. Иако можда прост то језик српскога народа и то је српски језик, а не онај језик кога ниједан Србин не разуме и не говори њиме. Али је Вук знао да српски језик неће увек бити прост, како се народ буде образовао и школовао, и језик ће заједно са њим да се развија.

До тада довољно му је било што је Вук био признат од стране оних који су знали свој посао који обављају, као што је и Вук знао свој. Оно што је фасцинантно је одјек који је производ који је наш народ стварао био са толиким одушевљењем прихватан ван граница наше земље и нашег језика. Српске народне песме и приповетке превођене су на немачки језик готово упоредо са њиховим објављивањем, понекад и пре тога, непосредно из Вукових рукописа или казивања. Копитар је за Грима превео целу прву Пјеснарицу, затим низ песама у свом приказу Лајпцишке збирке, Грим је захвљујући народним песмама почео да учи српски језик те се касније и сам појавио као преводилац. Тереза Албертина Лујза фон Јакоб-Талфи превела је 250 лирских и епских песама већ 1825.године. У својој компаративној студији поводом Вукове књиге из 1833.год. оценила је појаву збирки српске народне поезије као „један од најзначајнијих књижевних догађаја модерног времена.” На основу њених превода настају преводи на друге језике.

На енглески: Џон Бауринг, на француски Е. Бојар, на шведски Јохан Рунеберг, на руски Пушкин. Песме су се преводиле на све словенске језике. На Сорбони Клод Форијел 1831, а на Колеж де Франсу Адам Мицкјевић 1841. држали су специјални курс о српској народној поезији. У Америци Едвард Робинсон, чувени професор теологије, у Њујорку дршао је предавања о српским народним песмама.

Рекли су о српским народним песмама

Вук Караџић

„ Ја сам се у писању књига највише о томе старао да би народ српски уз њих себе познао, и да би код другијех народа познат постао.” „ Осим пјевања уз гусле, Срби све послове своје раде пјевајући; пастири пјевају по брдима и шумама, радници на пољу, жене код куће, путници путем.”" „ Кад би ми све сребске народне пјесме скупили и без избора печатали, ја вас увјеравам да би била књига готово колико цијела Библија.” (у писму Копитару, 20. априла 1815.) „ Што се тиче старине наших пјесама ... међу женскима може бити да их има и од хиљаду година.” „ ... И толико сам их сакупио, да ни сам нисам знао да Сербљи оволико народних пјесама имају.”

Јакоб Грим

- 13 -

„ Од свих словенских народа ови су Срби својим благим и за песму необичним згодним језиком најобдаренији песмом, певањем и причом, и изгледа као да им је добри Бог богатим даром народне поезије, хтео надокнадити недостатак књиге.”„ Вук је њиховим објављивањем неумрлу славу стекао и у исто време стекао је славу за изучавање словенских језика. Због ових песама ради, сада ће се учити словенски.”„ Српске лирске песме сједињују предности оријенталне и западне лирике. Њихово биће је потпуно европско, и само по тананости и богатству мисаоних веза ... подсећају на оријент, али не омамљују. Оне имају мирис руже, а никако ружиног уља.”

Јернеј Копитар„ То су чудесно лепе песме свих врста.”

Јован Јовановић Змај, 1865.г.

„ ... Оставимо мало овај велики свет, оставимо га за час, открићу вам шарену копрену, да ућемо у неки мали свет, који нам је тако близу, који сваки Србин и нехотице, и не знајући на срцу носи. А томе малом свету име је: српске народне песме. Кад Србин спомене своје народне песме, онда су му отворене двери у тај мали мили свет, мали је јер у њему нема ничег туђег, мио ти је јер, што је год у њему све је српско, а свет је јер је у њему све што Србина чини Србином, у њему је прошлост, садашњост и будућност српска.

Исидора Секулић

„ Најбољу поезију створио је народ. Највећи наш модерни песник владика Раде Његош, нешколован је брђанин. Језик народне песме наше, епске и лирске, језик Горског вијенца, то је величанствена дикција, ванредан стил, створен за израз високих духовних потреба, за афористичку мисао, за религиозну мудрост, за очишћен бол. За нас Србе, за наш посебан случај, ми се усуђујемо поставити ову тезу: док језик у простом народу не постане стилски и песнички моћан, нама песника који ће на том језику певати знатну и велику поезију.

Васко Попа

„ И за сваког човека, за сваког читаоца важи закон по коме треба речи песме да заслужи, ако жели да те речи постану његове. Иначе може да стоји колико год му је воља над песмом, сама му се песма никад неђе отворити. Затворено коло чине речи у песми. Види се да играју у колу, али се не види око чега то оне играју. То речи у песми састављају слику извора из кога су потекле и коме теже. Речи су, казало би се, окренуте леђима човеку нагнутом над песмом. И човек им може видети лице само ако пристане да се сам, без пратњи својих задњих мисли којима се поноси, ухвати у то коло речи, да не пита куда ће га одвести и да се не осврће уназад. Једино ће му се тако песма отворити: отвориће му се изнутра. Других улаза у песму нема.”

Нада Милошевић Ђорђевић

- 14 -

„ Све што народни живот чини животом, сва људска осећања и расположења: радост и бол, нада и очекивања, срећа и несрећа, рад и обичаји, веровања и страх од небеских сила опевани су у лирским народним песмама. Добиле су име по грчком народном инструменти лири, а а Вук Стефановић Караџић називао их је и женским, јер су их певале младе жене и девојке.”

Закључак

Људи се од животиња разликују по томе што њихово животно искуство не нестаје заједно са њима. То искуство теже да пренесу својим потомцима како би они само наставили пут којим су њихови преци ходали. Они немају потребу да се враћају на почетак. У томе је и успех и напредак људи — у настављању. Син ће надмашити оца само ако настави оно што је он започео. Налик штафети где је потребно да се више људи удружи како би се дошло до циља. А циљ је бити бољи, и урадити више. Да се за макар милиметар помери граница — то је циљ. Да се никад не стоји на истој тачки. Хиљадама година, пре високе технологије, једино што су људи имали како би се разликовали од других врста је био језик. Преко језика они су преносили васпитање, културу, религију, морал. Са генерације, на генерацију песме, бајке, приповетке, пословице, загонетке, чували су „битије Сербско и име”. Вук Караџић је мост који је записавши народно стваралаштво повезао прошлост и будућност. Колико год да је време у коме живимо другачије и модерније, то није изговор да окренемо леђа ономе што су били наши преци, што смо ми сада, а што ће наши потомци бити. Јер без прошлости садашњост нам је непозната, а како ћемо онда гледати у будућност.

- 15 -

Литература:

Вук С. Караџић, О српској народној поезији, Београд, Просвета, 1964.Вук С. Караџић, Српске народне пјесме – Предговор, Беч, 1833.г.Вук С. Караџић, Мала простонародна славеносербска пјеснарица - Предговор, Беч, 1814.г,Јован Деретић, Огледи из народног песништва, Вукова поетика народног песништва, Слово љубве, Београд, 1978.Љубомир Стојановић, Монографија, БИГЗ, Београд, 1987.Нада Милошевић Ђорђевић, Кзивати редом , Рад, КПЗ Србије, Београд, 2002.

- 16 -