XII Београдска Гимназија

Матурски рад

Тема :

Сеобе Црногораца у XVII и XVIII веку

Професор-ментор: Ученик:

*име ментора *Ваше име, разред

2011

С А Д Р Ж А Ј

УВОД..................................................................................................................................3

1 Карактеристике унутрашњих сеоба...............................................................4

2 Историјске околности сеоба у XVII и XVIII веку................................................5

2.1 БРДСКА И ХЕРЦЕГОВАЧКА ПЛЕМЕНА ПОД ТУРСКОМ ВЛАШЋУ............................8

2.2 БОРБА ЗА САМОУПРАВУ........................................................................................9

2.3 МЛЕТАЧКО-ЦРНОГОРСКО РАТНО САВЕЗНИШТВО...............................................11

3 Узроци сеоба у Црној Гори................................................................................14

4 Последице сеоба у ХVI и ХVII веку....................................................................17

ЗАКЉУЧАК................................................................................................................20

ЛИТЕРАТУРА....................................................................................................................21

2

УВОД

Неспорни су научни докази да су преци Црногораца, као посебна племенска

групација Словена, дошли са простора Полабља и Поморја, низијских крајева око Балтика

(Х. Скалева је унела на карте 12. 000 словенских топонима на том простору, а Р. Ротковић

је утврдио постојање 830 топонима које су преци Црногораца пренели из старе постојбине

на простор данашње Црне Горе). Досељенике из равничарских и цивилизацијски

развијених крајева привлачило је Црногорско приморје, где су постојали римски градови у

распадању власти, и средишња удолина (Зетска равница, Бјелопавлићи и Никшићко

поље). Државна територија коју су населили Склави Дукљани, као их назваше Византијци,

по средишњем римском граду Дукљи, постепено се ширила према највишим планинама,

природној граници према осталим групама словенских племена. Познати византолог Г.

Острогорски каже да је Дукља - Зета прва од словенских држава успела да се осамостали

од Византије. Та моћна држава ће постати краљевина 1077. године. У њој ће једно време

бити и Рашка, као и друге околне словенске државе. У држави Немањића, око 170 година,

Зета ће имати аутономност, имаће своје краљеве. Доћи ће до јачања веза између Срба и

Црногораца. Осамостаљењем Зете у доба Балшића поново ће јачати њена веза са осталим

деловима Медитерана. За време владавине Балше II Црногорци воде тешке борбе против

Турака у приморској равници данашње Албаније. У тим борбама Балша II је погинуо

1385. године код Берата. Црногорци су зауставили продор Турака, али су и прекинуте везе

са Србијом преко Дрима и они не учествују у бици на Косову (1389). Повлачење Срба

после те битке иде према северу и то не само са Косова, већ и из долине Ибра, Лима и

Таре. Србија ће као држава постојати још дуго, а Срби ће се у великим таласима селити

према северу и у Војводину. Познати научници Ј. Цвијић и Ј. Ердељановић истицали су да

сва већа племена црногорска воде порекло од досељеника у 6. и 7. веку. Дакле, више од

1400 година постојања Дукље-Зете-Црне Горе.

Црногорци су се много исељавали, посебно када су се пред највећим освајачима

морали повлачити у планине. Прве сеобе су ишле из средишњих делова у Црногорско

приморје, када је оно припадало Млетачкој Републици или Аустро-Угарској. Као пример

3

наведимо да се после Морејског рата (1684-1699) у Боки дуплирао број становника,

досељеницима из унутрашњости Црне Горе. Бројни се селе у Истру, западну Хрватску,

Босну, а од Карађорђевог устанка (1804) највише у Србију. Бројни су селили у Америку,

Скадар, Цариград и друге крајеве света. После Другог светског рата из Црне Горе се у

Војводину преселило 38.000 становника.

1 Карактеристике унутрашњих сеоба

У време напада јачих освајача Црногорци се повлаче у планине. Најлепши пример

за то је подловћенска Црна Гора, коју све земље у Европи, осим Турске, сматрају

слободном већ од половине XVI века. Као карактеристичне треба поменути сеобе

Васојевића, Никшића и Дробњака, а слично је и са осталим племенима. Васојевићи су до

продора Турака насељавали источне делове Зетске равнице, између Братоножића и Куча, а

касније се постепено повлаче у Лијеву Ријеку и Горње Полимље. Из средишње Црне Горе

јаке сеобе у Потарје и Полимље и у долину Ибра почеле су још после пустошења тих

крајева од стране Византије, 1149-1150. године. Касније ће се појачавати досељавање

племена из Зете - Никшића и других у Потарје, Полимље и долину Ибра, а особито после

исељавања Срба из тих крајева после битке на Косову и велике сеобе Срба под Арсенијем

Чарнојевићем Трећим (1690).

Сеоба Никшића у Жупу никшићку и Никшићко поље, крајем XIV и у XV веку

условљава повлачење ранијих становника у планинске крајеве - Угреновића, Дробњака и

Риђана. Дробњаци се селе у долину Комарнице, да би половином XIX века стално

населили Језера дробњачка. Касније ће се и Никшићи одселити у разне правце, а

Никшићко поље и околне крајеве ће, после Вељег рата (1876-1878) населити досељеници

из Катунског крша, чији потомци данас чине 90 одсто становништва града и краја.

Ослобођење Подгорице, Спужа, Бара и Улциња условиће нове сеобе из аграрно

пренасељених крајева, као и касније послије ослобођења долина Таре, Лима и Ибра.

Унутрашње миграције становништва у периоду после Другог светског рата у Црној

Гори имају карактер сеоба из села у градове. Према подацима са пописа из 2003. у Црној

Гори 62 одсто становништва живи у градовима. Доста је изражена и миграција из

планинских подручја према средишњем региону и црногорском приморју.

4

2 Историјске околности сеоба у XVII и XVIII веку

Црна Гора обухватала је у прошлости најкршевитији и најсиромашнији део

данашње Црне Горе, од реке Мораче до Котора и од Острога до Сутормана. Та област

названа у XIX веку стара Црна Гора присутна је у историји кроз пуна четири века.

Највјероватније је име добила по густим шумама. Област Црна Гора некада део Горње

Зете, обухватала је планински крај изнад Котора. Када су се крајем XV века политичке

прилике измениле и језгро државе постала je Црна Гора и то име је почело да истискује

старо државно име Зета. Пренос престонице из Жабљака на Цетиње симболично изражава

завршетак историје Зете и почетак историје нове државе Црне Горе. Касније ће се

географски појам Зете ограничити на нахију Зету код Подгорице.

Североисточно од старе Црне Горе су брдска племена "Седморо брда":

Бјелопавлићи, Пипери, Братоножићи, Кучи, Васојевићи, Морача и Ровци. Северно од

старе Црне Горе су херцеговачка племена: Никшићи, Бањани, Пива и Дробњаци. Северну

границу данашње Црне Горе завршавају градови: Пљевља, Бијело Поље и Рожаје. Пљевља

или Таслиџе, први пут се спомиње као трг 1469, а од средине 1576. постаје седиште

херцеговачког санџаката. Према мору стара Црна Гора граничи с млетачким поседима.

Приморски појас од Суторине до Бојане, био је у прошлости подељен између Турака и

Млечана. Године 1481. Турци освајају Херцег-Нови и Рисан па је Бококотрорски залив за

два века остао подељен између Турака и Млечана. Грбаљ је припадао Турцима, а Будва,

Љешевићи и Паштровићи Млечанима. У кипарском рату (1570-1573) Турци заузимају:

Улцињ, Бар и Спич (Сутоморе). Своје поседе на данашњем црногорском приморју

Млечани су звали "Млетачка Албанија".

Црна Гора улази у састав Османског царства када је оно било на врхунцу своје

моћи. Ђурађ Црнојевић управљао је Црном Гором као турски вазал до краја 1496. када је

смењен и на његово место постављен његов брат Стеван. Ђурађ Црнојевић са женом

Јелисаветом, родом из млетачке племићке породице Ерицо, и децом прелазе у Венецију

где ће доживети неприлике па чак и бити хапшен. Геополитички положај Црне Горе

између Турака и Млечана биће од пресудног значаја за њен историјски развој.

Године 1499. избио је рат између Венеције и Османског царства (1499-1502). Борбе

су се водиле и на црногорском приморју. Млечани су успели да сачувају своје поседе.

Црна Гора тек што је пала под турску власт диже главу и покушава да се помоћу Млечана

5

ослободи Турака. Почетком 1500. Ђурађ долази у Црну Гору, али га Турци упућују у

Анадолију ђе је добио тимар и ту завршио живот.

Отпор започет непосредно после губитка независности неће престати ни касније. У

лето 1505. скадарски санџак-бег се упутио на Црну Гору са 6000 људи и "изненада напао

онај народ непослушан његовом господару". Много света је убијено и починио је врло

велика зверства. Црногорци су поново 1510. године били спремни да оружјем дочекају

скадарског санџак-бега који је хтео да упадне у земљу. Године 1513. они "ниесу хтели да

плате харач султану". Тада покушаше да се ставе под заштиту Угарске.

Народно предање у Црној Гори сачувало је живо сећање на Црнојевиће који су

изумрли у Венецији 1621. године. Традиција о Црнојевићима у Црној Гори, која се

надовезује на Немањићку подгревала је и јачала државотворна стремљења црногорских

племена.

Повластице које су Црногорци извојевали у борби против турске државе имаће

велики значај за унутрашњи и спољнополитички развитак Црне Горе. Остављајући Црну

Гору као јединствену област без власти у нахијама и кнежинама, Турци су се ограничили

на узимање само одређеног данка и услуга од Црногораца.

Крајем XVI века стару Црну Гору сачињава пет нахија: катунска, ријечка,

црмничка, љешанска и пјешивачка, са приближно око 3000 кућа.

Црногорско друштво у XVI веку, узевши у целини, очувало је своје најбитније

карактеристике из времена последњих Црнојевића с наглашеним, претежно племенским

уређењем. Иако је Црна Гора била под турском врховном влашћу, привредно је била

везана за млетачка тржишта у Боки Которској. Политичке границе и вера нису раздвајале

Бокеље и Црногорце.

Надирање Турака и пад Црне Горе под њихову власт, утицаће и на историју Боке

Которске и читавог приморја. Сви млетачки градови на црногорском приморју очували су

комунално уређење из средњег века. Котор, Будва, Бар и Улцињ имали су извесну судску

и управну самоуправу од којих на крају млетачке владавине није остало готово ништа.

Политичка власт у градовима била је у рукама племства Најпотпунија сталешка

организација изграђена је у Котору. Племство и грађанство били су у честим сукобима.

Народ или пук био је организован у братовштине, у ствари, струковне организације

занатлија, које су штитиле професионалне интересе својих чланова. Остали градови имали

су сличну сталешку поделу као Котор али не толико изграђену.

6

Читава територија Боке Которске била је сиромашна и земља уз највећи људски

напор није могла обезбедити исхрану становништва ни за неколико месеци. Оскудност

обрадиве земље гонила је људе, да на мору траже средства за живот. Бокељи постају

поморци и трговци. Пераст постаје најпознатије поморско насеље у Боки. Са својом јаком

трговачком флотом Пераст је могао да издржи трговачку конкуренцију Турака и

Дубровчана. У вези с поморством развија се бродоградња. Од почетка XVII века раде

бродоградилишта у Котору и Перасту у којима се изграђују бродови мање носивости за

пловидбу Јадранским морем. Котор је управно средиште провинције. На челу управе

налазио се ректор, касније провидур, са широким овлашћењима управног, судског и

војног карактера.

Несметани промет добара и људи између Боке и Црне Горе одвија се на обострану

корист. Црногорци купују у Котору највише текстил и друге мануфактурне производе. Из

Црне Горе и других крајева у Котор се извози: стока, кожа, вуна, сир, усољено месо, сува

риба, дрво, катран и друго. У Котору цвета кожарски занат. Обрада коже и трговина њоме,

постаје најуноснији посао. Котор постаје посреднички трговински центар између свог

залеђа и Италије. Котор и други бокељски градови постепено ће развити живу

посредничку трговину између Албаније и Италије. Од турских градова Рисан се развија

као габела (трг) на којој Млечани продају со. Привредне везе између Црне Горе и Боке

допринеће учвршћивању пријатељских веза између Црногораца и Млечана.

Црногорци су са симпатијама гледали на борбе које је водила Венеције против

Турака крајем XVI век , али се нису активније ангажовали. Једино су Грбљани показивали

жељу да се отргну од турске власти, али у томе нису успели.

Рат је компликовао стални црногорско-бокељски сукоб око граница. Сви ти

спорови око граница решавали су се на бази обичајног права широко распрострањеног и

примењиваног с обе стране млетачко-турске границе на црногорском приморју.

Постепено сами Турци усвајају обичајно право и у односима с млетачким поданицима или

га прећутно признају.

Отпор Црногораца Турцима не престаје ни после рата и испољиће се још снажније

у време кипарског рата (1571-1573) између Венеције и Турака. У овом рату црногорско

приморје тешко ће страдати. Почетком 1571. у Котору и околини избила је куга од које је

умрло око 3500 људи. Куга је захватила и Херцег Нови. У лето 1571. Турци освајају

Улцињ, Бар и Спич.

7

Будва је била разорена, а становништво избегло. Идуће године Турци су покушали

да узму Котор, али је млетачка флота успела да га одбрани. У овоме рату Црногорци су

покушали да се ослоне на Венацију. То је у ствари, продужетак оног отпора Турцима који

је стално тињао. То још није био свесни општецрногорски политички акт који је имао за

циљ збацивање турске и прихватање млетачке власти. Млечани су били задовољни

држањем Црногораца који су у најкритичнијем тренутку помогли Котор. Већи број

Црногораца изјаснио се за Венецију. Грбљани су дали 200 веслача на галије "и били

стражари против Турака и мартолоза, као што су то учинила многа села у Црној Гори до

66 на броју". тада је Стара Црна Гора имала око 90 села.

После рата Турци упорно настоје да потчине Паштровиће, али не успевају у томе.

Црногорци и даље одржавају пријатељске везе са Млечанима. Од тридесетих година XVI

века Црногорци постају писмоноше млетачке дипломатске поште од Котора до Цариграда

и назад. Ту ће дужност вршити све до краја XVII века.

2.1 БРДСКА И ХЕРЦЕГОВАЧКА ПЛЕМЕНА ПОД ТУРСКОМ

ВЛАШЋУ

Исте године када су Турци загосподарили Косовом и Метохијом у области између

Пиве и Таре организовали су од сточара вилајет Никшићки или Лимски Никшићи. Затим

1457. освајају Медун. Као што је био случај и са Црном Гором, Турци с брдским

племенима поступају обазриво и прихватају стање које су затекли. Они им дају извесне

повластице нарочито у пореском оптерећивању.

Крајем марта 1532. Пипери и Кучи сатрли су војску скадарског санџак-бега од

10.000 људи, када их је изненада напао. "Сви његови људи су уништени, ко заробљен, ко

погинуо, ко се утопио, а неко је једва и го живот спасио". Колико су Пипери ојачали

тококм XVI века види се из чињенице да је 1570. приликом пописивања у дефтер раја

одбила да им се броје куће, али су кнезови пристали да порез плаћају одсеком.

Крајем XVI векa брдска племена су управне заједнице у нахији. На челу нахије

стајао је турски војвода. Поред војводе постојале су домаће старешине - кнезови, у свакој

нахији један или двојица. Касније ће турске војводе нестати и остати само домаће

старешине. Иако брдска племена крајем XVI века по својој унутрашњој организацији нису

оно што ће касније постати, процес уједињвања братства достигао је такве размере да

8

племе постаје моћна снага способна да се супротстави све већој опасности од надирања

турског феудализма.

Сличан положај под Турцима имала су и херцеговачка племена од којих су

најзначајнији Никшићи.

2.2 БОРБА ЗА САМОУПРАВУ

Када крајем XVI века, у време аустријско-турског рата (1592-1606), долази до

живог интересовања неких западних држава за Балкан, низ старешина брдских и

херцеговачких племена покушаће да се са ослонцем на западне државе ослободе турске

власти. Отада, па све до кандијског рата, Црну Гору, Брда и Херцеговину потресаће разни

отпори, буне и устанци против Турака. Почетком 1597, побунили су се Бјелопавлићи због

давања десетка у крви.

Исте године никшићки војвода Грдан радио је на дизању буне али до ње није

дошло. Отуда све до своје смрти Грдан и српски патријарх Јован водиће преговоре са

Шпанцима, италијанским владарима и папом за ослобођење од Турака. Сви ти преговори,

вођени у највећој тајности, имали су карактер завере и нису ни до чега довели. Ипак,

старешине брдских и херцеговачких племена успеле су да заинтересују неке западне

државе за судбину свога народа. Истовремено када се воде ови преговори Црногорци и

Брђани започињу борбу за одбрану својих привилегија од надирања турског феудализма,

који се креће у правцу слабљења централне власти у Османском царству. Црногорци

уједињени преко општег црногорског збора, као врховног управног тела у земљи, браниће

с успехом своје повластице од насртаја турских феудалаца. Осим, збора и цетињска

митрополија снажно утиче на јединство народа Црне Горе. Црква у Црној Гори имала је

значајну улогу. Јачањем племенског друштва, црква се демократизује и прилагођава

новим друштвеним условима.

Почетком XVII века Црна Гора се јавља као чврста обједињена земља са својим

самоуправним правима. Црногорци су изузети од свих војних обавеза осим одбране

земље. У Црну Гору не може доћи ниједан турски функционер да скупља харач изузев

личности са султановим наређењем. Тада Турци постављају на чело Црне Горе и спахију

Вују Рајчева с Љуботиња као покушај да створе противтежу племенима катунске нахије и

цетињском митрополиту.

На покушај засецања турске власти у кнежинску и племенску самоуправу одлучно

ће реаговати брдска, херцеговачка и црногорска племена. Средином 1603. Црногорци

9

дочекују у Љешкопољу војску скадарског санџак-бега који је покушао да силом упадне у

земљу. У сукобу Црногорци су убили преко 80 Турака. Ускоро су се побунила и брдска

племена: Бјелопавлићи, Пипери, Кучи и Братоножићи. У лето 1609. босански паша кренуо

је с великм снагама против побуњеника али није успео да их савлда. Две године касније

Турци су спремили још већи поход и са 40 000 војника нападају Брђане. Овом приликом

тешко су страдали Бјелопавлићи и Пипери. Ни ова офанзива није укротила побуњенике.

Ни касније турске казнене експедиције нису сломиле отпор Брђана све тамо до пред

кандијски рат. Изгледа да је овај отпор Брђана утицао на Турке да су нека брдска и

албанска племена добила извесне повластице.

Турско-црногорски односи стално се погоршавају од почетка XVII века.

Црногорци молбама султану и још више оружјем бране своје повластице од суседних

санџак-бегова који настоје да узму данак од Црногораца и мобилишу их у борби против

Брђана. Положај Црногораца постаје све тежи. Владика Мардарије пише 1639. године да

је народ "све више угњетаван и тиранисан, тако да му не бремди и не користи његово". У

таквој ситуацији Црногорци се све више приближавају Млечанмима. Котор постаје и

центар за повезивање с Римом.

Владика Мардарије примио је унију и у септембру 1640. изјаснио покорност папи и

извршио исповјест вјере према прописима папе Урбана XVII и конгрегације фиде (верске

пропаганде). Примање уније није имало никакав практичан значај за православну цркву у

Црној Гори.

Опасност од Турака гурала је Црногорце у загрљај Млечана и Папе, јер је основна

супротност тога доба хришћанство и ислам. Насиље Турака над покореним народом

доводи до сеобе са Црногорског приморја у Истру.

2.3 МЛЕТАЧКО-ЦРНОГОРСКО РАТНО САВЕЗНИШТВО

Са кандијским ратом (1645-1669) почиње млетачко-црногорско политичко и ратно

савезништво, које ће се обнављати у свим ратовима Венеције и Османског Царства све до

почетка XVIII века. Чим је дошло до млетачко-турске затегнутости, суседна племена

показују живо интересовање за развој ситуације. Догађај који је коначно определио

Црногорце за Венецију био је оружани сукоб с Турцима 16. септембра 1646. испод

Пјешиваца. Црногорци и Грбљани су поразили војску скадарског санџак-бега. Од Турака

10

су се најпре одметнуле три црногорске општине: Грбаљ, Маине и Побори, које су 1647.

збациле турску и прихватише млетачку власт. Пример ових општина навео је и остале

Црногорце да почетком 1648. збаце турску власт и затраже млетачку заштиту на бази

унутрашње самоуправе и организовања управних органа у земљи. После ових политичких

успеха Млечани у јануару 1649. без успеха нападају Бар, али 11. фебруара заизимају Рисан

уз помоћ Црногораца. Истовремено Никшићи ослобађају Грахово. У Никшић долазе и

далматински ускоци, али се убрзо повлаче. Средином августа 1649. Млетачака војска од

800 Бокеља долази на Цетиње, али је Турци одмах протераше из Црне Горе. Истовремено

брдска и херцеговачка племена устају на Турке, али после млетачког неуспеха привремено

се смирују.

Турци нападају Пераст 1654. али су одбијени. Идуће године Турци нападају Грбаљ

и притом су починили велике штете у Боки. Најзначајнији догађај био је турски напад на

Котор 1657. године. Турска опсада Котора трајала је два месеца, али је завршила

неуспехом. Херцеговачка племена много су помогла Млечане приликом опсаде града.

Неуспјех Турака код Котора уздигао је самопуоздање племена и распламсао

ослободилачку борбу. Герилским акцијама Херцеговци и Брђани наносе велике губитке

Турцима. Венеција је помогла ову борбу материјално, а највише давањем плата главарима.

Турци предузимају противмере и врше крваве репресалије над старешинама. Године 1662.

сасечено је 57 кнезова из Никшића, Пиве Дробњака и Мораче. Катастрофални земљотрес

од 16. априла 1667. у којем су тешко страдали Котор и сва насеља у Боки, још је више

погоршао ионако тешко стање народа.

Рат је изазвао бекство велико броја турских поданика у Боку. Тада долази до

најмасовније сеобе Црногораца у Истру - 1655, 1657, и 1659. године. Један део тих

избеглица, као хајдуци остаје у Боки Которској.

Стварање хајдучке крајине у Боки за време кандијског рата био је догађај који је

имао велики значај за историју Боке и сусједних крајева. Хајдучки центар постаје Пераст.

Хајдуци долазе у Боку у току читавог рата. Већ 1654. појављују се као добро организована

дружина. Родом највише из Херцеговине, хајдуци у току рата служе као посредници

између Млечана и народа. Они су отворили једно ратиште и скоро 20 година држали

херцеговачке Турке у узнемирености. Нису били плаћени и морали су да се издржавају од

плена. Зато хајдуци плене и хришћанско становништво, а нарочито дубровачку

територију.

11

Народна песма опеваће хајдучке подвиге и створити од хајдука узор јунака и борца

против насиља. Млечани су низом уредби регулисали положај хајдука. Као православнима

гарантована им је верска слобода. У Боки је било највише до пет стотина хајдука без

породица. Тада се појављују Бајо Николић Пивљанин и низ других хајдука опеваних у

народној песми.

У кандијском рату први пут је остварена широка политичка и борбена сарадња

херцеговачких, црногорских и брдских племена са Венецијом. У проциепу између Турака

и Млечана ова племена стално се колебају. Борба против Турака, започета и довршена на

племенској бази, није дала значајније војне резултате. Повремени племенски савези

оставривани у току рата нису добили довољну млетачку подршку, нити су имали чвршћу

унутрашњу повезаност. Кандијски рат открио је могућност Црногорцима, Брђанима и

Херцеговцима да ратовање Венеције с Османским Царством користе за јачање

ослободилачке борбе у дотада непознатим размерама. То исто искуство извукли су и

Млечани: да у рату против Турака могу рачунати на ова племена.

Кратак предах до новог морејског рата (1684-1690) био је наставак политике из

кандијског рата. Црногорци дају отпор Турцима, одбијају плаћање харача, четују по

турским земљама и одржавају пријатељске односе с Млечанима. Турци улажу велике

напоре да смире бунтовна племена али у томе не успевају.

Поход Турака на Беч 1683. године и њихов пораз био је изванредан догађај који ће

судбоносно утицати на историјски развој средњоевропских народа и једног дела Балкана.

Идуће године Венеција је ушла у рат против Османског Царства. Исти проблеми

постављени у кандијском рату поновиће се и у Морејском, али у знатно повољнијијм

условима ратовања и борбе.

Још пре уласка Венеције у рат нека херцеговачка и брдска племена била су спремна

за устанак против Турака. Никшићи и Кучи одмах су успоставили везе са Млечанима.

Морејски рат затекао је Црну Гору у тешкој племенској кризи. У почетку самог рата 1684.

године половина црногорских кнежина приступа Млечанима. Тако се Црна Гора на

почетку рат нашла подвојена.

Борбу започињу бокељски хајдуци под вођством прослављеног четовође Баја

Пивљанина. Хајдуци заједно с Паштровићима ноћу 22. августа 1684. нападају Херцег-

Нови. Они упадају у Херцеговину као весници нових борби и немира. До пролећа 1685.

сва црногорска херцеговачка племена су уз Венецију. Пивљани и Бањани упућују чету

војника у Боку да се придружи хајдуцима.

12

Скадарски паша Сулејман да би одвојио Црногорце од Венеције, напада Црну

Гору. Млечани свом савезнику упућују помоћ. Почетком маја 1685. један одред састављен

од хајдука, Бокеља и Никшићана под командом Баја Пивљанина дочекао је Турке на

Вртијељци и претрпео пораз. Ту је погинио и прослављени четовођа Бајо. Његова смрт

била је велики губитак за хајдучки и народни покрет у овом крају. Сулејман-паша је без

отпора ушао у Цетиње где се задржао четири дана. За одмазду попалио је низ села и тешко

глобио Црногорце. За дуго времена послие пораза на Вртијељци Црногорци ће остати по

страни. Турци успевају да смире брдска и херцеговачка племена. Изгледало је да су

докрајчили сарадњу Венеције са овим племенима.

Догађај који је означио ратну прекретницу на црногорском приморју био је

млетачко освајање Херцег-Новог 31. септембра 1687. године. У борби за Нови истакли су

се Црногорци и Далматински ускоци. Освајање Новог био је велики војни и политички

успех Венеције. Учвршћено је пријатељство и сардања Млечана са суседним племенима.

Свуда се запажа смелост и самопоуздање У борби против племена Турци трпе и

неуспехе. У марту 1688. Кучи су поразили војску Сулејман-паше. Турци су имали мртвих

само 1500 људи. Скадарски паша Сулејман поново у мају 1688. напада Куче, али је

одбијен "са гором штетом него раније".

Победа Куча и повољни политички услови подстакли су Црногорце да у лето 1688,

на збору донесу одлуку о збацивању турске и прихаватању млетачке власти без икаквих

услова. Идуће године на Цетиње ће доћи један одред млетачке војске под командом

Которанина Ивана (Зана) Антонија Болице. Окупацијом Цетиња Млечани су сматрали

Црну Гору освојеном територијом.

После заузимања Херцег-Новог Млечани почињу са освајањем Херцеговине уз

помоћ хајдука, црногорских и херцеговачких племена. Док су Млечани и њихови

савезници низали успехе у Херцеговини, скадарски паша Сулејман спремао се да протера

млетачку војску са Цетиња и покори брдска племена. Средином јула 1691. паша је са

знатним снагама напао Пипере и Бјелопавлиће али је био поражен. Идуће године крајем

септембра Турци заузимају Цетиње. Млетачка војска под условима часне капитулације

напушта главно место Црне Горе. Приликом одласка млетачка војска је минирала

цетињски манастир. Од протеривања Млечана са Цетиња настаје нова етапа у млетачко-

црногорским односима. Ово је био последњи боравак млетачке војске у Црној Гори. После

неуспеха у Црној Гори Млечани се окрећу Херцеговини и ту постижу запажене успехе.

Године 1694 заузимају Требиње и Клобук.

13

Протеривањем Млечана са Цетиња Турци су поново повратили Црну Гору под

своју врховну власт. И поред свих унутрашњих и спољних тешкоћа, стање у Црној Гори

постепено се сређује. После смрти митрополита Висариона Бориловића 1692. црногорски

главари тек ће средином 1694. изабрати новог владику Саватија. Владика је изабрао "за

нашега пастира душевного и старјешину... по заповједи преосвестенаго архиепископа

Арсенија Црнојевића, патријарха српскаго". Крајем рата 1696. Млечани нападају Улцињ,

главно турско гусарско гнездо у јадранском мору. То је био последњи млетачки војни

подухват у овом рату. Године 1699. закључен је мир у Карловцима између савезника и

Османског Царства.

Ниједан ранији млетачко-турски рат није имао толики значај за историју

црногорског народа као морејски рат. Венеција је коначно овладала Бококоторским

заливом и добила Леденице. Бока је очишћена од муслиманског становништва које се

повукло у Херцеговину и Босну. Република није успела да задржи освојене територије у

Херцеговини. За време рата и после њега Боку насељава православно становништво из

Херцеговине и Црне Горе. Број досељеника био је два пута већи од старосједелаца. Тиме

је коначно учвршћено етничко јединство Боке са залеђем. Досељеници су донели са собом

доста елемената племенског друштва.

3 Развитак племенског друштва у XVIII веку

Ослободилачка борба народа Црне Горе у XVIII веку условила је довршење

формирања племена. Борба против Турака није се могла успешно водити без унутрашњег

збијања племена и тесне међуплеменске сарадње. У том процесу број кнежина и кнезова

опада. Јача братства обједињују око себе слабија и постају кичма племена. У овом веку тај

процес је видан и доста брз. Тек крајем XVIII века племена ће добити устаљену

организациону форму, каква је позната почетком XIX века, какву је затекао Вук Караџић у

Црној Гори.

Он каже: "Осим владике, свака нахија има једног сердара, а свако племе једног

војводу, кнеза и барјактара, и сва ова звања су насљедна у некојим породицама. Осим

овијех има у сваком племену знатнијех људи који уживају неки углед и зову се

главарима".1

1 Вук Стефановић Караџић: Црна Гора и Бока Которска, Нолит, Београд, 1977.

14

Све функције у црногорском племенском друштву начелно су биле изборне. Али

пошто је избор падао на исту кућу, био је слабо оспораван од стране племеника. Власт

главара почивала је на обичајном праву, али од великог значаја био је његов лични углед.

По правилу главари су били имућнији људи, али само богатство није било довољно да

неко постане главар. Старешина је, по правилу, морао посједовати квалитете који су

одговарали критеријуму црногорског ратничког друштва. Главари су се увек сматрали

бољим родом. Они нијесу имали никакву власт и никога нијесу могли казнити за

неизвршење заповести. Кроз цeо XVIII век запажа се стална тежња у црногорском

главарском слоју да се издигне изнад племенске демократије, али ни по броју ни по

друштвеном положају он се није могао издвојити у једну класу.

Општецрногорски главар који је био формални управљач Црне Горе у XVIII веку,

звао се гувернадур. Задржавање гувернардурске функције у условима појачане борбе

против Турака, успорило је процес стварања државне власти у Црној Гори зато што су и

гувернадур и владика били заинтересовани за организовање управе у земљи. Деловање

гувернадура Јован Радоњића било је нарочито негативно за Црну Гору.

Најзначајнија личност у црногорском племенском друштву био је митрополит.

Владике су формално биле само духовни поглавари, али они играју најзначајнију улогу у

политичком животу Црне Горе. Они су црквени поглавари Црне Горе и цетињске

митрополије. Под њиховом вјерском управом били су један дио Боке Которске и сусједна

племена. Владике су са вјерског, политичког и економског становишта били

заинтересовани за учвршћивање племенског јединства Црне Горе. Манастир је располагао

релативно знатном имовином. Општи црногорски збор гарантовао је црквену имовину. Та

релативно јака економска основа цетињске митрополије, поред осталога, касније ће

омогућити владикама да постану носиоци централне власти.

Цетињска епархија као црквена организација улази у састав пећке патиаршије. Али

пећки патријарси нису постављали цетињске митрополите. Они су их само потврђивали.

Цетињске владике признавале су пећког патријарха све до 1766. године када је српска

црква подвргнута васељенској патријаршији у Цариграду. Отада је цетињска митрополија

постала самостална.

Највиши управни и политички орган у црногорском племенском друштву био је

Збор. Он је општи политички оквир који је изнад ужих сеоских, братственичких и

нахијских подвојености.

15

Поред општег збора постоји и главарски збор читаве Црне Горе. Главарски Збор се

окупљао у изузетним приликама и његове одлуке подлегалесу санкцији општег Збора. Од

општег црногорског Збора према наниже постоје нахијски, племенски, братственички и

сеоски Зборови који у оквиру својих компетенција делују и доносе одлуке које се тичу

њихове територије и организације.

Као што су се главарске функције заснивале на обичајном праву тако су и све

остале правне институције поникле из њега. Основни проблем положаја личности у

племенском друштву јесте питање заштите његовог живота и имовине. У условима

племенске организације и недостатка јавне власти, племе или братство је штитило

имовину и личност племена, а то се могло заштитити само адекватним мерама: зуб, за зуб,

главу, за главу.

Већ је у XVIII веку у Црној Гори постојала пословица: "ко се не освети, тај се не

посвети". Крвна освета и освета из темеља потресају црногорско племенско друштво.

Према племенском моралу освета је највеће задовољење повређеног индивидуалитета и

често се најужасније извршавала. Док се крвна освета задржавала у границама одмазде,

освета нужно прелази ту границу. Крвне везе удружују појединце на нижим степенима

друштвеног развитка у чвршће заједнице него што их касније на вишим степенима

друштвеног развитка здружују националне државе и комуналне везе. И баш благодарећи

таквим везама, заједница се и могла одржати. Крвна освета је почивала на једном

обичајном праву, али се вршила на разне начине. Ипак племена се нису сатирала у

бескрајним крвним осветама. Митрополит клетвом и умирни судови врше миритељску

улогу. Услед крвне освете дешавале су се сеобе читавих породица, па и племена. У страху

од освете, бежали су најчешће у Србију, на Косово или у Босну.

Сви спорови и сукоби решавали су се "по закону черногорскому" или "закону

земунскому", односно обичајном праву. Умирни односно кметски суд по утврђеном

обичајном праву ријешава кривична дела укључујући убиства и ране. Убица је био

обавезан да породици или братству убијеног исплати велику новчану накнаду-крвнину.

Жена је била изузета крвне освете, али у случају убиства жене плаћала се половина

крвнине, а за дете још мање. Ауторитет кметског суда био је врло велики. Суд је узимао

трећину од предвиђене казне. Мање спорове могли су риешавати и племенски главари.

На истом правном принципу ријешавали су се чести сукоби Црногораца с

млетачким поданицима па и с Турцима, који су признавали обичајно право. Међутим, ако

није било у питању убиство, други многобројни сукоби између племена и нахије као и

16

Црногораца с млетачким поданицима риешавали су се на станку. Заинтересоване стране

упутиле би одређен број људи који би пријатељски расправљали и решавали о спору на

основу обичајног права.

Поред свих прописа обичајног права и свих напора племенског друштва, оно није

било у стању да осигура јавну безбедност. То ће бити један од узрока нестанка тога

друштва и уступање места савршенијој друштвеној организацији - државној власти у

Црној Гори. Колико је крвна освета тешко притискала племенско друштво види се из

Законика Петра И Петровића, донетог 1798. године. Од 33 члана Законика готово 16

чланова је уперено против крвне освете и отимачине. Прокламовано је начело супротно

обичајном праву да се убица не може "никаквим благом откупити, но ако се ухвати, да

буде обешен, али камењем побијен, али огњем из пушаках разнесен".

Од тог времена почиње ново доба у формирању правне свести црногорског

племенског човека. Племенско друштво, које је играло тако значајну улогу у историји

Црне Горе, почиње да силази са историјске позорнице. У основи то је статично друштво

које само себе репродукује. Племенски дух и менталитет надживјеће племенске

институције све до најновијих дана.

Црногорско племенско друштво изградило је свој патријархални режим са својим

моралним схватањима, оригиналним начином разумевања живота и човека. Главна

психичка црта Црногораца јесте јуначна амбиција и високи понос. Јунаштво је основно

мјерило људске вредности што је у условима сталне ослободилачке борбе било и једино

могуће мерило. Та шака пуке сиротиње, навикнута на немаштину, на глад најтежу и

оскудицу створила је изузетне људске вредности.

4 Узроци сеоба у Црној Гори

За историју Црне Горе, XVII и XVIII век карактеришу турска освајаwа црногорских

територија и стална борба Црногораца против Турака. Иако нису желели да потпадну ни

под власт Дубраовачке републике и Млечана, Црногорци су се увек са њима пре

удруживали у рату против Турака. Отпор је највише мотивисан верским разликама.

Још у XVI веку у жељи за што јачим отпором, уједињују се братства и јача њихова

власт. Друга половина XVI века – између 1592 и 1606. Црну Гору потресају разни отпори,

17

буне и устанци који трају до Кандијског рата. Сви ови ситнији ратови праћени су

померањем становништва. Чим би Турци освојили одређене територије, они би на њих

насељавали своје становништво, или би локално становништво толико оптеретили разним

порезима и наметима да је оно, у великој мери примало муслиманску вероисповест.

Узрок велике сеобе народа 1571. је и куга која је захватила Херцег Нови, а потом и турско

освајанје јужног црногорског приморја Улциња, Бара, Спича. Том приликом Будва је

разорена, а становништво избегло.

Касније, у XVII веку, у Црној Гори догодила су се два велика рата, који су имали

несагледиве последице по становништво овог краја. То су Кандијски рат и Морејски рат.

Насиље Турака над покореним народом у XVII веку доводи до великих сеоба са

црногорског приморја у истру. 1667. године Црногорско приморје, задесио је и велики

земљотрес који је опустошио Котор и Боку и изазвао миграције становништва у

Далмацију. Некако у исто време, турски поданици, због рата беже у Боку (велике сеобе се

дешавају 1655. 57. 59). Ово изазива најмасовнију сеобу хришћанског народа у Истру, док

један део избеглица остаје у Боки да се у хајдучким дружинама боре за ослобођење Црне

Горе. Они за време Кандијског рата стварају и Хајдучку крајину у Боки.

Са завршетком рата 1699. Венеција је била принуђена да уклони хајдуке из Боке

како би избегла сукобе са Турцима. Република је 1671. дала хајдуцима привилегије сличне

паштровским повластицама и преселила их у околину Пуле. Око 600 хајдука с

породицама исељено је у Истру (село Перој). Лоша клима и епидемије само за једну

годину поморише их скоро половину. После тога настаје бежање хајдука у Далмацију или

Боку. Године 1673. у Истри су остале само 33 хајдучке породице. То је била најтежа

трагедија коју су хајдуци доживели у својој историји.

Након Морејског рата из Боке је у потпуности исељено муслиманско

становништво и оно се, након рата, повукло у Херцеговину и Босну. Тада се на ове

просторе насељава православно становништво из Херцегвоине и Црне Горе. Број

досељеника, тада двоструко премашује број староседелаца, тако да је православно

становништво на том делу црногорског приморја и данас доминантан.

Узроцима миграција, појединачних, али не и малих размера, били су и турски

обичаји одмазде. О томе Вук говори: „ако Турци гоне каквог хришћанина у својој земљи,

или ако хришћанин случајно или хотимице убије каквог Турчина или хришћанина, или

уопште ако учини какву кривицу да није више у свом мјесту сигуран са животом, он бјежи

18

у Црну Гору. Многи то чине зато да би као слободни људи могли живјети или да би на

задовољства могли ратовати с Турцима. Такав Бегунац зове се ускок“2

У периоду ХVII и ХVIII века, турском територијом се називало приморје, које је у

то време било одвојено од Црне Горе, којој је припадао брдски део залеђине. У залеђину

су Турци ређе залазили, прво због кршевитог терена, а друго и због добро организованих

племенских заједница које су увек пружале јак отпор. Тако је у брдским територијама

Црне горе увек било сигурније, и током сваког налета Турака испод планина,

становништво се селило у брда, или је одлазило у Херцеговину. Ипак, током мирнијих

периода и Црногорци са брда су силазили у приморје, најпре због економских разлога.

Наиме, услови за пољопривреду у кршевитим крајевима су били минимални, те су се

често селили у приморје како би се бавили морепловством.

У XVIII веку, поред сталних ратова и сиромаштва као основни узрок сеоба јавља се

и обичајно право у коме је установљена крвна освета. Крвна освета је била обичај, да

уколико неко убије одраслог мушког члана из неке породице или чак и племена,

мужкарци тог племена коме је убијени припадао били су дужни да убију заузврат члана

породице из племена убице. Обичај крвне освете се преносио и на Турке и Млечане, а

изазивао је велики страх, пошто се није поништавао и неколико генерација. Многа

племена су бежала из Црне Горе у Србију, или друге крајеве и мењали презимена, како би

се склонили од освете. Куће су остајале празне, огњишта угашена.

Ово је изазивало даље миграције, односно насељавање тих територија обично од

стране Турака, а у јужном приморју исељена места насељавали су Албанци.

2 Вук Стефановић Караџић: Црна Гора и Бока Которска, Нолит, Београд, 1977.

19

5 Последице сеоба у ХVII и ХVIII веку

Последице сеоба у ХVII и ХVIII веку осећају се до дана данашнњег. У првом

реду, оне се огледају у великом броју муслиманског становништва које насељава

јужни Јадран и јужни део црногорског приморја. Даље, то муслиманско

становништво је и касније привлачило, женидбено удајним и другим пословним

приликама албанске избеглице које су населиле у највећој мери градове Улцињ и Бар.

О међусобном односу Црногораца и Турака, писао је још Вук Караџић: „У ове

пограничне сукобе мијешају се и жене, те немају оне слободе кретања као у

племенскијемзавадама. Туркиње истина могу много слободије ићи у Црну Гору, него

Црногорке у Турску, јер је Црногорцу одвратно оженити се ма и покрштеном

Туркињом, док је Турцима највеће јунаштво и заслуга за вјеру да хришћанку приводе

да се потурчи и да се њоме ожени.“3

Последице сеоба у ХVII и ХVIII веку су веома значајне и многоструке. Оне су

утицале, не само на нови етнички распоред народа, већ и на њихов привредни,

културни и политички развотак. Иако у то време границе међу народима јужних

Словена нису биле јасно повучене, јер се око језгра појединих народа налазе ужи и

шири појасеве прелазних области са неопредељеним становништвом, ипак се у

главним цртама знало где су средишта појединих народа – Срба, Црногораца, Хрвата

и муслимана. Ипак Турска најезда је те границе често реметила.

Како су се Црногорци селили на другу страну Дурмитора и слилазили у

Косовско - Метохијску котлину, тако су и Срби често, под најездом Турака бежали у

црногорске кршевите планине како би се сакрили, или припремили неку нову буну.

Велике су биле и културне и верске последице етничких померања у ХVII и

ХVIII веку. Развитак држава у средњем веку и утицаји разних култура и цивилизација:

у Црној Гори се мешају исток – византијска и турска култура, са западном културом

коју доносе Млечани. Етничка измешаност и различитост, губи се након дуже

владавине Турака.

3 Вук Стефановић Караџић: Црна Гора и Бока Которска, Нолит, Београд, 1977.

20

Административно расцепкана и тако везана за различите санџаке, територија

данашње Црне Горе у XVII веку, била је обележена одређеним привредним развитком,

јачањем ранијих и формирањем нових градова али и израженијом исламизацијом у односу

на претходно време. У тим градовима, који су признавали османску као званичну власт,

већинско становништво било је муслиманско. То су били потомци раније исламизираних

Црногораца и других који су живели на тим просторима. Број исламизираних био је

велики јер је у Црној Гори исламизација била израженија више него у XVI веку, тако да је

исламски елемент јачао у Црној Гори. Драгоцени су подаци о томе што су нам их

оставили путописци, а односе се на просторе данашње Црне Горе.

Ходочасник Симеон Лехаци, Јерменин, видео је 1611. године, на путу од Цариграда

за Дубровник, који је делом водио кроз данашње црногорске просторе, много

муслиманског становништва. Томе додаје да су балкански Словени примили ислам да не

би давали Турцима харач, али да ислам није дубље продро са својом културом код

Словена јер су они од ислама прихватили верске догме, а језик им је остао ранији – тј.

исти.

Ниска привредна репродуктивна моћ најчешће је доводила Црногорце до

егзистенцијалног минимума. Излаз се налазио у миграцијама становниства – појави врло

карактеристицној за те просторе. Миграције су се одвијале у правцима које су одређивале

временске и политичке прилике. Њихове пропратне појаве биле су честе буне и немири

различитих садржаја, па су они за Црну Гору и у XVII веку карактеристични. На удару су

биле турске власти, без обзира да ли су их представљали Турци или домаћи муслимани, а

најчесће под барјаком скадарских везира. По млетачким изворима избио је 1610. у

Албанији (Скадарски санџак) велики устанак против турских власти. Масу од четири до

пет хиљада устаника чинили су: Брђани, Дукађинци, Клименте, Кучи, Пипери,

Братоножици, Бјелопавлићи, Хоти, Кастрати, Скреље, конфесионално означени као

католици.

Опште је познато да су у тим бунама против турских власти најчешће заједнички

наступали црногорска и албанска племена, а албанска племена су поцев од XVII и у XVIII

веку, посебно док су били хришћани, “представљали кичму отпора балканског народа

турским освајачима”. Да су то били врло озбиљни покрети говори податак да је беглербег

Румелије кренуо 1681. са 6.000 војника да угуси побуњене Арбанасе.”

О присутности бројног католичког становништва на црногорско-албанским

просторима има доста података. Црногорска и албанска племена имала су тада много чега

21

заједничког посебно у ономе што је било скопчано са егзистенцијалним питањима и због

тога су у турским властима имали заједничког непријатеља. Заједничко и главно занимање

било им је сточарство. Код многих племена и религија је била заједницка готово током

цијелог XVII века, па многи обичаји, те оно сто им је природа наметнула (која у условима

привређивања XVII века није могла да обезбеди егзистенцију), па је долазило до оскудице

најосновнијих средстава за живот. Дакле, заједничка им је била економска страна, боље

речено тежак живот, а то је извор за све остало, па су то основни разлози за тако честе

буне и немире.

Пошто је Венеција преузела Рисан (1684) и Нови (1687) тада је доста бројно

муслиманско становниство напустило те градове, а било је врло значајан фактор у

привређивању. Вероватно да су се неки задржали у планинској области Кривошија,

северозападно од Боке, где се помињу крајем XVII и почетком XVIII века. Бивајући на

удару хајдуцима, муслимански житељи Рисна склонили су се тада у Корјенић.

Муслимани Новог су напустили тај град послије 1687. и расули се у различитим

правцима. У XVIII веку их налазимо као становнике Никшића, Подгорице, Бијелог Поља

и других сада црногорских градова а било је оних који су се одселили према Босни. На

место њих долазе становници – хришћани из других крајева Црне Горе. Сасвим мали број

муслиманских породица које су остале тамо да живе биле су током XVIII века покрстене.

Надасве, обичајно право и сеобе у XVIII веку услед страха од крвне освете биле су

узрок исељавања читавих племена и њихово насељавање Косовско Метохијске котлине и

централне Србије. Последица тога је велика раштрканост Црногораца по читавој

територији некадашње Југославије.

22

ЗАКЉУЧАК

Очигледно је да су XVII и XVIII век били бурни векови за народ Црне Горе.

Миграције становништва су биле честе, готово сталне и одвијале су се у различитим

правцима.

Те сеобе су биле узроковане надирањем Турака и то најпре због тога што је дошло

до размимоилажења у вероисповести. То је и разлог због којег су Црногорци радије

прихватали своје раније непријатеље, Mлечане за савезнике у борби против Турака, али и

за зближавање албанског и црногорског народа (јер је то време када су и Албанци били

већином хришћани). Сталне буне и чести ратови доводили су до сеоба различитих народа.

Црногорци су након турских освајања, бежали са освојених територија а на њих су се

насељавали муслимани и обрнуто, када би Црногорци освојили територије, бежало је

муслиманско становништво, а те територије насељавали су православни становници.

Осим буна, сеобе су се догађале и због природних катастрофа, земљотреса али и

заразних болести које су владале у то време. Узроци сеоба били су и економске природе,

жеља за опстанком и преживљавањем која је била посебно изражена, поготово у

кршевитим деловима Црне Горе, али и обичајно право и страх од крвне освете.

Последице ових сеоба видљиве су и данас. Оне су довеле до етничке измешаности

становништва, до мешања религија, култура и стварања заједничке традиције. Многа

црногорска племена су у то време примила веру коју и до данас поштују. Ердељановић

наводи податке по којима су Кучи у великом броју примили ислам, а у пракси се то да

потврдити. Највјероватније је да су Кучи у највећем броју прихватили ислам током XVII и

XVIII века.

Када је Велики рат окончан (1699) већи део избеглог становниства, оног раније

исламизираног на просторима данашње Србије, вратио се на своја станишта. Од тада

настаје време општих прогона муслиманског становниства са балканских простора а да се

за то несу бирала средства. Није при томе никога интересовало етничко порекло

муслиманског живља иако је већина била словенске крви. Требало је једноставно

очистити просторе и то, иако у Црној Гори много мање, пратећи турске поразе на

бојиштима и њихово повлачење. Ови догађаји је описани су у Горском вјенцу и познати

су као истрага потурица

23

ЛИТЕРАТУРА

[1] Вук Стефановић Караџић: Црна Гора и Бока Которска, Нолит, Београд, 1977.

[2] Историја народа југославије, књига друга, Просвета, Београд, 1960.

24