Севдалинка је љубавна пјесма тугаљивог и чежњивог угођаја, са снажним источњачким музичким мотивима.[1] Под севдалинком се често мисли на традиционалне босанске песме које су се у вријеме настанка преносиле искључиво усменим путем.

ЕтимологијаРијеч севдалинка је настала од турске ријечи sevda што значи љубав, док су значења сродне ријечи севдах — миловање, љубавна чежња, страст, занос, ватрена жеља, дубоко нагнуће, жарка склоност; љубавна патња, уздисање.[1]Такође, „Дерт” (или „севдах”) је осећање својствено свим балканским народима и коренима је везано за поезију и уметност Истока. Овај израз означава психолошко стање: „Данас јесмо, сутра ко зна где смо!”. Ово осећање српска музика изражава избегавајући оријенталне лествице, а замењује их трилерима и осталим украсима достојним француске барокне музике.[3]Постоје и ставови да реч севдах, која се налази у основи речи севдалинка, потиче од арапске речи sawda која означава црну жуч која је по веровању арапских и грчких лекара један од четири елемента који сачињава људски организам. Пошто је љубав узрок меланхоличних расположења, извршено је њено повезивање са црном жучи. Због тога је у турској језику sawda била основа за реч севда (тур. sevda) која значи љубав. Додавањем слова Х настао је севдах од којег је још мрачнији, тужнији и љубавнији карасевдах, крајњи стадијум љубавног заноса и припадајуће туге и жалости који људи речима могу да опишу

Поријекло севдалинкеОмер Побрић даје сљедећу дефиницију севдалинке: »Севдалинка је босанска, градска љубавна пјесма, при чему ријеч „босанска“ географски одређује аутохтност севдалинке, ријеч „градска“ урбаност, а ријеч „љубавна“ садржајну тематику.«Севдалинка је првенствено градска босанска народна пјесма, мада је популарна, писана, компонована и певана широм југоисточне Европе, посебно у Србији и Црној Гори.[5] Њени коријени сежу до времена османске владавине на Балканском полуотоку, с тим да су првобитни аутори многих севдалинки углавном непознати, те се стога може говорити о севдалинци као народној пјесми.

Национално својатати севдалинку и саз (као што се то дешава данас у случају исламског живља) или их национално одбацивати (како то данас чини православни и католички живаљ), спада у највеће парадоксе историје музике.

  — Ђакон Владимир Савић у тексту „О поријеклу саза и севдалинке“[6]

У музичком погледу севдалинку одликује лагани, спори или умјерени темпо и богата хармонија, који остављају меланколичан осјећај код слушаоца. Својом су структуром севдалинке веома комплексне пјесме, набијене емоцијама, а традиционално се изводе са доста страсти и душевности.Вокални извођач севдалинке често намеће ритам и темпо пјесме, који могу варирати у њеном току. Пјесму обично изводи један мушки вокал, мада женски

вокали нису неуобичајени. Обично је изводи мањи оркестар, који садржи хармонику (најистакнутији инструмент у ансамблу), виолину, (махом класичне) гитаре с пластичним жицама и/или понекад друге жичане инструменте, флаутуили кларинет, контрабас и добош, мада су раније кориштени и традиционални народни инструменти попут саза. Између строфа се скоро увијек може чути хармоникашки или виолински соло. Њени текстови су баладе, обично посвећене заљубљивању или несретној љубави, а отуда и поријекло севдалинке, која осим значења „љубав“ у себи садржи и остала значења као: „страст“ или „љубавни жал“.

Sevdalinka

Sevdalinka predstavlja jedinstven narodni muzički izraz u Bosni i Hercegovini, koji se može pohvaliti dugom i bogatom tradicijom. U brojnim slučajevima "sevdalinka" se jednostavno zove i "sevdah". Sama riječ sevdalinka potječe od arapske riječi "sawda" što znači "crna žuč", a u turskom jeziku, ovaj pojam se veže za melanholično raspoloženje, da bi u bosanskom jeziku pojam "sevdah" dobio značenje čežnje, ljubavnog žara, ljubavnih jada. Omer Pobrić, veliki poznavatelj sevdalinke, daje sljedeću definiciju ovog muzičkog žanra: "Sevdalinka je bosanska, gradska ljubavna pjesma, pri čemu riječ "bosanska" geografski određuje autohtnost sevdalinke, riječ "gradska" urbanost, a riječ "ljubavna" sadržajnu tematiku. "Sevdalinka je prvenstveno gradska narodna pjesma Bošnjaka, mada je popularna širom Jugoistočne Evrope, posebno u Srbiji i Crnoj Gori, te Makedoniji. Ne može se odrediti tačan vremenski period nastanka sevdalinke, ali se pretpostavlja da je ona nastala osmanskim osvajanjem srednjovjekovne Bosne kada se formiraju prva gradska naselja. Nastanak prvih gradova sa svim institucijama (škole, biblioteke, sudovi, i sl.), kao i glavnih gradskih četvrti - mahala, uvjetovao je razvoj drugačijeg načina života od onog u srednjovjekovnoj Bosni. U mahalama, koje su bile namjenjene isključivo za stanovanje i gdje su kuće bile ograđene visokim zidovima, veoma se poštovala privatnost. Kuće su se djelile na ženski dio kuće - haremluk i muški dio kuće - selamluk. Stoga su žene bile zaštićene od radoznalih muških pogleda, te se razvio mnogo intimniji način života od onoga na selu. Kuće su također imale i bašče i avlije sa mnogo različitog cvijeća, a neke i šadrvane sa vodom. Kult vode, koji je bio veoma raširen u Bosni i Hercegovini, nastanak mahala i razvoj intimnog načina života uvjetovali su nastanak i razvoj sevdalinke.Autori sevdalinki su nepoznati, tj. sevdalinka je nastajala u narodu, te se generacijama prenosila i uobličavala, da bi do nas došla kao savršeno izbrušen i formiran oblik.

MuzikaU muzičkom pogledu sevdalinku odlikuje lagani, spori ili umjereni tempo (rubato), te razvijena melodija sa mnogo melizama (ukrasa) što ostavlja melanholičan osjećaj kod slušalaca. Svojom strukturom sevdalinke su veoma kompleksne pjesme, nabijene emocijama, a tradicionalno se izvode sa dosta strasti i duševnosti. Vokalni izvođač sevdalinke često nameće ritam i tempo pjesme, koji može varirati u njenom toku. U današnje vrijeme obično je izvodi manji orkestar, koji može da sadrži harmoniku (najistaknutiji instrument u ansamblu), violinu, (mahom klasične) gitare s plastičnim žicama i/ili ponekad druge žičane

instrumente, flautu ili klarinet, kontrabas i doboš. Između strofa se skoro uvijek može čuti harmonikaški ili violinski solo. Međutim, u svom izvornom obliku sevdalinka se pjevala uz tradicionalni žičani instrument saz ili bez instrumentalne pratnje. Možda je prisutnost saza i utjecala na formiranje sevdalinke, odnosno "ravne pjesme", jedne forme u okviru sevdalinke, te način njenog izvođenja. Inače, termin "ravna pjesma" ne znači silabična pjesma, odnosno jednostavna melodija na koju se iznosi veliki broj stihova, već je to sinonim za široku pjesmu, tj. postoji jedan melodijski obrazac, a više tekstova. Uz saz su sevdalinku izvodili iskjlučivo muškarci, dok su žene sevdalinku pjevale bez instrumentalne pratnje, najčešće u kućama. Tekstovi sevdalinki su obično posvećeni zaljubljivanju ili nesretnoj ljubavi, ali je sevdalinka opjevala i mnoge historijske ličnosti, gradove, rijeke, planine i događaje.

Dovoljno je pogledati stihove poznate sevdalinke Sirota sam, na sve mi se žaluje (HB, 78): Sirota sam na sve mi se žaluje, Jer ja ne znam gdje moj dragi danuje, Đe danuje, đe on noći noćuje, Đe on sada drugu dragu miluje. Ah, neka ga, i on će se kajati, Pa će doći na moj pendžer plakati, A ja neću za te suze hajati, Nit' ću s njime pod pendžerom stajati.

Iz ritamskih razloga i lahkoće pjevanja u sevdalinkama su česte tzv. fonometaplazme, odnosno forme formi. Izvor su im narodni govori. One su destrukcije, ali ne povećavaju diskurzivnu već samo stilističku informaciju. Njihovi oblici skreću recipijentovu pažnju na formalni dio iskaza, usporavaju percepciju, pa se takav iskaz aktualizira i stilski markira. Uz stilsku imaju još ritmičku i eufonijsku funkciju.

Skladnost, metrička i sintaksička, posebno je izražena u pjesmi Stade se cvj’eće rosom kititi (I), u kojoj prvih osam stihova počinje sa glagolom nepotpunog značenja, koji pjevač dopunjuje uvijek po istom modelu: stade se biser zlatom nizati / stade se srma srmom srmiti... Slijede stihovi u kojima je lirski subjekt u središtu, ali lirsko ja stoji u inverziji, potisnuto je iza predikata: Gledam ja goluba, golubicu / gledam ja lastu i lastavicu. Sve je u znaku suprotnosti, kontrasta. Drugi se raduju, a ne i ona koja pjesmu pjeva. Reda stihove koji podsjećaju na tužbalicu: Nikad me nije niko volio, / nikad me nije niko ljubio, / nikada nisam zorom zorila, / nikada nisam sevdah vodila. Zašto tako pjeva postaje nam jasno tek iz završnih stihova: Dadoše mene mladu za stara, / dadoše mene starcu zbog para,/ da mu ja mlada kuću redujem, / da mu ja s'jedu bradu milujem.

Sintaksički paralelizam u sevdalinkama može biti uređen tako da svaki član dobije oznaku (polisindet), a može biti i bez oznake naporednosti (asindet): Šetala se Morića Begzada, Kad opazi Morića Begzada. Sve tenefe priko sinjeg mora ispod muča nože povadila, presjekla mu na moru tenefe, i utonu pehlivan Alija, i utonu u po sinjeg mora, i utonu žalosna mu majka. (Pehlivani pod Gradiško pali, I)Lipi Mujo, goranine vuče. ne daj Hanki svu noć zaspat’ muče, izmetni joj jastuk ispod glave, podmetni joj svoju b’jelu ruku, potrgaj joj biser oko vrata, ponizaj joj svoje b’jele zube. (Bismillahi, kudre sahatile, MM, 324)

Pjevač sevdalinki uspio je sjajno da obradi jezički materijal kojim je oblikovao pjesmu i na taj način što je cikličnim leksičkim ponavljanjem odvajao pojedine dijelove (stihove), i zgrozdavanjem riječi osvjetljavao ih na najbolji način.