Sirogojno i Ljudi u Slici i Reci

8/16/2019 Sirogojno i Ljudi u Slici i Reci

1/132


2/132


3/132


4/132


5/132

СВЕТЛАНА ЋАЛДОВИЋ

СИРОГОЈНО И ЉУДИ У СЛИЦИ И РЕЧИ


6/132

Светлана Ћалдовић

СИРОГОЈНО И ЉУДИ У СЛИЦИ И РЕЧИ

Издавач

МУЗЕЈ НА ОТВОРЕНОМ „СТАРО СЕЛО“ У СИРОГОЈНУ

УСТАНОВА КУЛТУРЕ ОД НАЦИОНАЛНОГ ЗНАЧАЈА

За издавача

БРАНКО БЛАГОЈЕВИЋ, в.д. директора

Рецензент

Мр. ЉИЉАНА МАНДИЋ

Лектор и коректор

ИВАНА БУЛАТОВИЋ

Превод на енглески

ЕМИНА ЈЕРЕМИЋ-МИЋОВИЋ

Дизајн и припрема

Inprint Ужице

Фотографије

Фотодокументација

Музеја на отвореном „Старо село“ у Сирогојну

Фотодокументација Sirogojno CO

Фотографије снимљене на теренуФото Никић Чајетина

Приватни фонд

Штампа

Inprint Ужице

Тираж

300

ISBN 978-86-82447-83-2


7/132

СВЕТЛАНА ЋАЛДОВИЋ

СИРОГОЈНО И ЉУДИ

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Сирогојно 2015


8/132

4

Центар Сирогојна педесетих година прошлог века


9/132

5

Уводна реч аутора

Баш као петље на иглама вредних златиорских плети-

ља нижу се године које нас све више удаљавају од

сећања на приче наших бака, на детињство и одраста-ње, на људе и догађаје. Било да смо слушаоци, посматрачи

или учесници желимо што дуже да их сачувамо у сећањи-

ма, на фотографијама, у књигама или у самом срцу.

Сирогојно је село у коме сам се родила и стасала и у

које сам се након школовања вратила. Његов развој пра-

тио је моје одрастање. Ту сам стекла узоре дивећи се њи-

ховом знању, делима и ентузијазму. Памтим кулуке на из-

градњи засеочких путева, копању канала за телефонске

калове у којима су сви учествовали, мушкарци, жене,деца, свако на свом задатку. Нико се није жалио на тежину

посла. Памтим озарена лица плетиља на поселима оку-

пљених око груповође и звекет игала до касно у зимску

ноћ да се што пре и у року заврше поручени модели. Се-

ћам их се и у летњој хладовини поред покошених ливада,

док чекају да се трава осуши оне плету заједно са својим

ћеркама, снахама, акама. Плеле су и успут, „гредом“, док

су носиле већ готову поруџину. Плеле су удућност својој

деци, плеле су свој сан.Сећам се очевих одлазака на посао, пре свитања, са

крампом „шестаком“ преко рамена у мајдан да копа ка-

мен и непрекидног звука гатера у центру села који ме до-

чекивао у школу и испраћао из школе. Свуда се уграђивао

тај камен. Њиме су олагани темељи кућа, од њега су пра-

вљене стазе и ограде, клупе за седење, аштенски столо-

ви, надгробни споменици, градски тргови. Стасале су гене-

рације мајстора за ораду камена.

Памтим и прве пренете рвнаре које ће чинити је-динствени музеј на отвореном у Срији, смештене на ла-

гој падини на коју се поглед пружа од моје куће. Када су

почеле да ничу рвнаре као ретке печурке груписане и

ушушкане међу боровима, изазвале су дечију радозналости свакодневна питања упућена мојој аки или некој из

комшилука о животу из прошлог века. Жеља за оваквим

сазнањима определила је моје удуће занимање.

Са друге стране, центар села прерастао је у вароши-

цу. Отварана су радна места. Запошљавали су се млади из

околних села и градова. Остајали су ту, крунишући раком

љуави рођене на сеоским игранкама, вашарима, радним

местима. Пристизали су аутоуси радозналих посетилаца

да виде то мало златиорско село, да се диве чаронимџемперима показиваним на витким манекенкама које су

корацима хватале звук труе. Могли су истовремено да

осете мирис тек печене погаче у црепуљи на огњишту му-

зејске куће, или посматрају ораду конопље, да се диве

вештим рукама грнчара који на ручном колу у грнчарској

радионици у Музеју прави земљани лонац. Били су добро-

дошли на посело око огњишта да сазнају неку причу из

прошлих времена. За сваког је било по нешто. Долазили су

сликари и писци да насликају и опишу, новинари, снима-тељи, глумци, државници, дипломате и политичари. Доче-

кивани су са поносом и жељом да се опет врате, што су

неретко и чинили.

Ништа не почиње од нас и ништа се не завршава са

нама. Деценијама стицано искуство и знање драгоцено су

наслеђе кога се не треа тако лако и тако рзо одрицати.

Треа памтити људе и њихова дела. Ка успеху и остварењу

идеја водили су их несеичо залагање, ентузијазам, мар-

љивост и посвећеност.


10/132

6

Мапа Сирогојно и околина


11/132

7

СИРОГОЈНО НА ГЕОГРАФСКОЈ МАПИ

Сирогојно је златиорско село. Име Златиор се

током времена, у зависности од административ-

них подела, пренело на много шире подручје

него што уствари заузима ова планинска висораван.

Сматра се да је то подручје омеђено рекама: Дрином

на западу, Моравицом на истоку, Увцем на југу и Ђети-

њом на северу. Златиор је планина типа висоравни

издигнута од околног терена, јасно издвојен предео

заталасане површине ограничене Муртеницом, Торни-

ком, Чајетинском Градином, Црним Врхом, Грудом и

Чиготом. Источно од Златиора, Чиготе и Муртенице,све до Моравице је географски простор познат као Ста-

ровлашка висија.

Данас се Златибор одређује као посебна географ-

ска и административна целина, која приближно покри-

ва простор у прошлости познат као средњевековна

жупа Рујно. Захваљујући пре свега својствима рељефа,

огатог речном мрежом и вегетационом покривачу,

златиорски крај и простор старовлашко-рашке висије

омогућио је развој сточарства као примарне привред-

не гране. Централни златиборски плато има нагиб пре-

ма северу и северозападу, па је ово гравитирање зе-

мљишта условило постојеће токове његових река. Сва

вода отиче у Црно море, ило да је односи Дрина, Ђе-

тиња или Моравица. Јужним делом планине тече река

Увац, испод северозападних оронака Муртенице, из

Царевог Поља извире Црни Рзав, Велики Рзав тече

источном границом Златибора поред Беле Реке, Љуби-ша, Жељина и Сирогојна. Северни делови Златиора,

за разлику од осталих, далеко су сиромашнији водом

зог геолошког састава земљишта. Осим Сушице, која

је доила име по томе што преко лета њена вода не-

стаје у кречњаку, већих река у овом крају нема.

По Златиору су расути ројни извори хладне

планинске воде, од којих су најпознатији: Хајдучка че-

сма и Хајдучица у Муртеници, Зауглине под Чиготом,

Јованова вода у Алином Потоку, Дуњића врело у Сту-

лу, Пашића врело у Чајетини, Кулашевац и Ђурковац

на Златиору, Буквића врело у Зови, два извора у Бор-

ковцу, један са гостиљске, а други са љуишке стране.У административном погледу, Сирогојно припа-

да општини Чајетина. Налази се измнеђу Алиног Пото-

ка на истоку, Високе на југоистоку, Љуиша на југу и

Гостиља на југозападу. Припада скупини старовлашких

села разијеног типа издељених на засеоке, код којих

се разликују засеоци фамилија са груписаним кућама

као што су: Ћалдовићи, Стаматовићи, Планићи, Бјели-

чићи; у Мали: Павловићи, Ђоковићи, Нерићи и Пјево-

вићи, а има и оних код којих су куће у оквиру једне

фамилије међусоно удаљене, на пример у Жељина-

ма, Дренови и Чичкови. Оваква подела уочљива је и

данас.

Утицај природне средине је диктирао начин жи-

вота становника села Сирогојна. Конфигурација терена

и климатски услови знатно су утицали на све сегменте

живота: становање, одевање, исхрану, занимања.


12/132

8

СИРОГОЈНО КРОЗ ИСТОРИЈУ

Утурском пописном дефтеру Смедеревског санџа-

ка из 1476. године, помиње се први пут: „село

Сирогојна, припада кази рвеник...“, а у олику

данашњег имена Сирогојно у турском дефтеру из

1559/1560. године1. Љубомир Ж. Мићић наводи леген-

ду о имену села коју је чуо у народу и која, као и многе

друге, почива на звуковној сличности: „Село се прозва-

ло по томе што су у њему расле многе крушке сирења-

ци“2. Чини се веома прихватљивом и лингвистичка

анализа коју даје Владимир Михаиловић. Овај антро-

поним представља композитум и састављен је из дваантропонимијска елемента Сиро + гој. На основу лин-

гвистичке анализе, поменути аутор долази до закључ-

ка да топоним Сирогојно садржи неоично име Сиро-

гој, а данашњи назив Сирогојно управо значи да је

њему припадало неко имање, поље, а можда чак и

село, па се временом изгуила пропратна именица и

остао само придевски олик Сирогојно.3

Иако је ова оласт, по свој прилици, ила рела-

тивно затворена и неприступачна, кроз њу је још у

средњем веку водио пут економског значаја, којим су

повезани тзв. Дубровачки пут са путем кoји је од Више-

1 А. С. Аличић , Турски катастарски пописи неких подручја за-

падне Србије, XV и XVI век, књ. I, Историјски архив Краљево

– Међуопштински историјски архив, Чачак – Историјски ар-

хив, Ужице, Чачак 1984, 93.

2 Љ. Ж. Мићић, Златибор, Титово Ужице 1970, 454.

3 В. Михаиловић, Из топономастике Србије (Сирогојно), Ужич-

ки зорник 17/1988, Титово Ужице, 1988, 145-148. Турска калдрма


13/132

9

града преко Доруна, Стапара и Ужица водио ка Поже-

зи и надаље једним својим краком према Нишу, а дру-

гим краком према Руднику и Београду4. Важност овог

пута данас је знатно мања јер је преко Краљеве воде

урађен пут према Новој Вароши и Јадранском мору.

Пут који данас преко села Рожанства повезује Сирогој-но са овим магистралним путем и спаја га са најли-

жим градским насељима Чејетином и Ужицем, асфал-

тиран је 1983. године.

Свакако је неопходно хронолошки проучити

историјски развој шире оласти којој припада село Си-

рогојно. Полазећи од пуликованих антропогеограф-

ских истраживања поп Стјепе Трифковића, Љуомира

Ж. Мићића, Љуомира Павловића, студије МилованаРистића и рада Петра Ж. Петровића, могли и се изву-

ћи закључци да су насеља у ширем потезу ужичке ре-

гије настајала крајем XVIII и почетком XIX века. Станов-

ници Сирогојна пореклом су са различитих простора, а

највећи миграциони талас је дошао је после Јаворског

рата (1876 – 1878) и Берлинског конгреса. У тим проце-

сима настало је и развијало се у дисконтинуитету, у

демографском и економском смислу, и село Сирогој-

но. Имајући у виду полуномадски карактер живљењастановништва све до XIX века, оскудни су трагови про-

шлости у атару села Сирогојна: може се само претпо-

ставити да је постојало утврђено насеље на трнавској

4 Г. Шкриванић, Путеви у средњевековној Србији, Историјски

институт, Београд 1974, 96, карта 1: «Путеви у северној Сри-

ји: траса Нова Варош, Љуиш, Сирогојно, Чајетина, Ужице».

Уп. Р. Познановић Прилог проучавању развоја путне мреже у

Ужичком крају до другог светског рата, Ужички зорник

13/1984, 257–276.

Градини које се не може хронолошки одредити. Насе-

ље руралног типа треало и очекивати на потезу Се-

лиште у граничном појасу према Чичкови. У народу се

помињу грчка гроља и више топонима са споменич-

ким остацима. Данас њихови трагови на терену нису

уочљиви. Једино гроље у самом Сирогојну налази сеоко цркве Св. Петра и Павла, где је данас уређен лапи-

даријум од старијих надгроних споменика, измеште-

них приликом нових сахрана или градњом савремених

породичних гроница. Лапидаријум је уређен прили-

ком конзервације цркве Св. Петра и Павла 1990. годи-

не. Ова констатација се надовезује на чињеницу да је

Сирогојно, удући да припада Старом Влаху, у сред-

њем веку, према пописним дефтерима припадало кне-жини влашких кнезова Бакића, која је од XVI века изгу-

ила примат. Било је то дервенџијско место са посе-

ним повластицама. Извесно је да је расељавано у вре-

ме сеое 1690. године, као и после аустро-турских ра-

това 1735 – 1737. године.

Миграциони процеси су започети од времена

продирања Турске на просторе Балкана и администра-

тивних подела у време Османлијске власти, и процеса

депопулације након великих догађања која су оеле-жила историју Сра. Међу значајним датумима које

свакако треа поменути, а који ележе сеое према

северу и оратно је и 1495. година5; значајна кретања

ила су и током аустро-турских ратова од 1683. до

5 С. Игњић, Ужичка нахија, «Туристичка штампа»– Београд,

Београд 1961. 22–23; Б. Ђурђев, О кнезовима под турском

управом, Историјски часопис I, 1–2, Историјски институт САНУ

1949, 132–166.


14/132

10

1690. године6, током Првог и Другог српског устанка, а

најзначајнији период је период Јаворског рата, 1876–

1878. године, када долази до великих миграционих

кретања из оласти источне Херцеговине у ове краје-

ве. Значајна је констатација Петра Ж. Петровића, да је:

„...после великих покрета и расељавања становништва1690. године из наших јужних оласти, нарочито из

Метохије, Косова и из Рашке настало етапно расељава-

ње херцеговачког, црногорског и аранашког станов-

ништва у пределе с проређеним становништвом. До-

сељеници са разних страна оразовали су са затече-

ним становништвом у Старом Влаху нов етнички тип,

са осоинама претежно досељеног становништва. У

Старом Влаху су преовладали херцеговачки досељени-ци. Затечено становништво ове оласти и из суседства

назвало их је по њиховој матици Херцеговини „Хера-

ма“ или „Ерама“, па се тај назив пренео и на затечено

старовлашко становништво, па штавише и на оно за-

падно и северно од Старог Влаха. Везе данашњег ер-

ског и старијег српског и влашког становништва у Ста-

ром Влаху, иле су несумњиве7”.

6 У тим догађајима видну улогу имали су припадници куће Бе-

ратлијских кнезова Рашковића из Штиткова. О Бератлијским

кнезовима уп. Глиша Елезовић, Турски споменици I –1, Зор-

ник за источњачку историјску и књижевну грађу (серија I,

књ.1), СКА, Београд 1940, 855-856. О кнезовима Рашковићи-

ма, уп., М.Ристић, Стари Влах; Војислав Суотић , Кнезови

Рашковићи у историји Срба, «Гамит» Јагодина – Историјски

музеј Срије, Београд – Златарске новости Нова Варош, Бео-

град 2001.

7 П.Ж.Петровић , Стари Влах, 30

Кнежином Рујно управљали су кнезови из фами-

лије Бакића8. Према детаљном попису Смедеревског

санџака из 1476. године, „Кнежина Радована Бакића

имала је 37 примићура, 64 села и 912 влашких дома-

ћинстава. Кнежина се простирала од Дрине до запад-

но од Чачка. Са тог подручја нека су села припадаладругим кнежинама. Та оласт је ила погодна за тада-

шњи начин влашког живота и њихово сточарско при-

вређивање. Села нису компактно распоређена, њихо-

ва концентрација је ила највећа јужно и југоисточно

од Ужица, у крају омеђеном реком Ђетињом на северу

и Моравицом на истоку. Идући од овог језгра ка пери-

ферији кнежине, насеља су ређа и разијена. Тај и

моменат ишао у прилог мишљењу о интензивном пре-сељавању Влаха у то доа из тог језгра према северои-

стоку, у крајеве са становништвом које је проређено

дуготрајним ратовима... И влашко становништво мора

да је ило из историјске Херцеговине, од Стоца до Мо-

раче“ 9. Кнежина Бакића постојала је као самостална и

после 1476. године.

У време када је направљен нови детаљан попис

Смедеревског санџака 1527/28. године, када су други

Власи преведени у рајетински однос изгледа да кнежи-на Бакића и даље функционише као локална јединица,

8 Б. Ђурђев , О кнезовима под турском управом, 132-166; Ми-

лован Васић , О кнежинама Бакића, Годишњак IX/1957, Исто-

ријско друштво Босне и Херцеговине, Сарајево 1958, 221–239.

Уп, Б. Храак, Власи старинци, 15 и д. Уп., N. Lemajić, Bakići,

porodica poslednjeg srpskog despota, Filozofski fakultet u Novom

Sadu, odsek za istoriju – istorijski arhiv «Srem», Sremska Mitrovica,

Novi Sad 1995.

9 Б. Храбак, н. д , 18


15/132

11

с тим што је становништво већ везано за земљу, а по-

ред осталог обавља дервенџијску службу. У дефтерима

се спомињу становници – житељи села Сирогојно који

дају дервенџијску служу на дерену (дервену), про-

лазу или кланцу Чести Дол или Бахтин Дол10. Иза 1595.

године после великих погрома над хришћанским жи-вљем, реорганизацијом спахијског система и укидања

реда „војнука“ у које су регрутовани хришћани, укида-

ју се и одређене енефиције власима11.

Досадашња интерпретација XVII и XVIII века још

није дала довољно јасну пројекцију о миграционим

кретањима на овим просторима. Са данашњег аспек-

та, са још недовољно аргумената, може се говорити о

миграцијама хришћанског живља чија и се маршрутадала реконструисати према предложеном: Источна

Херцеговина, Зета и Западна Срија – Јужна Срија –

Македонија и реверзиилна кретања. Значајни дату-

ми: 1690. и 1737–1739. године довели су до продира-

ња Сра из Подунавља и Посавине заједно са Аустроу-

гарима у служи аустроугарске политике која је на ове

просторе донела идеју о уједињењу свих хришћана

под царском круном Хазурговаца. Све ове акције су

иле краткога даха, и поред тога што су омогућиле Ау-строугарској да се у једном кратком периоду устали на

просторима Мачве, Шумадије, Тимока и Браничева, а

с друге стране довеле су до масовног повлачења хри-

шћанског живља до југозападне Срије – Старога Вла-

ха, Сјеничког санџака, Косова и Македоније. Ове ми-

10 А. Аличић, Турски пописни дефтери књ. I, 596; исти, књ. II,

471; исти, књ. III, 111 и 190.11 Б. Храбак, н.д, 38

грационе струје у науци су познате као: демир-капиј-

ско-вардарска, косовско-метохијска и херцеговачка.

Следећи своје прваке, 1690. године патријарха Арсени-

ја Чарнојевића, а након 1739. године кнеза од Старога

Влаха, Арсенија Рашковића према северу су се повукли

Сри, Власи и делови аранашког племена Климента,па се може рећи да су ови простори запустели. Ту и

тамо, у одређеним енклавама, задржао се народ око

својих првака, поштујући и одржавајући своје светиње,

одржавајући континуитет живљења и остављајући

увек могућност повратка онима који су отишли.

Први српски устанак је довео до нових помера-

ња, удући да су Сри под Карађорђем дуоко продр-

ли према Лиму и Дрини, претећи да се повежу са Хер-цеговином и Црном Гором. Међутим, развој ситуације

на терену и војни порази, условили су нова померања

становништва из ових крајева.

Други српски устанак и политика коју је водио

Милош Ореновић и његови наследници омогућили

су стварање Српске кнежевине, у коју се народ из обла-

сти под турском влашћу здушно насељавао. Те мигра-

ције су доводиле до депопулације хришћанског живља

са простора Санџака (Старе Рашке), па је Милош Оре-новић ио принуђен да се орати народним првацима

у „Санџаку“ да задрже народ на својим прастарим ог-

њиштима12.

Херцеговачки устанак довео је до Српско-турског

рата 1876–1878. године, после кога се за следећих три-

десет пет година усталила граница према Турском цар-

12 Казивања Борисављевића (у редакцији В. Суботића), Нова Ва-рош 1995, 52 и д.


16/132

12

ству. Овај рат је од значаја јер је довео до нових мигра-

ционих кретања из Херцеговине и „Турћије“. Отворено

је више „карантин“ станица које су представљале са-

ирне центре за изеглице које су долазиле у Срију.

У току ових значајних догађаја из српске историје

насељавају се и први становници који онављају теме-ље села Сирогојна. За период највећих миграционих

кретања у XVII, XVIII и XIX веку нема много података

који и у потпуности расветлили сеое и измене ста-

новништва на Златиору и у самом Сирогојну. О томе

говоре сачувана предања у појединим фамилијама у

Сирогојну која је заележио Љуомир Ж. Мићић, по-

писни дефтери, старија гроља, као и најстарији над-

гробни споменици пронађени на гробљу крај цркве Св.апостола Петра и Павла у Сирогојну.

Једини попис, у коме су поименично домови са

именима сваког житеља у тим домовима, је попис из

1863. године, ојављен у пуликацији „Становништво

Златиора“ аутора др Стевана Игњића у коју су прене-

ти основни подаци из ПОПИСНЕ КЊИГЕ, која се у ори-

гиналу чува у Архиву Срије у Београду. На простору

општине Сирогојно 1863. године живе породице:

1. НЕНАД ПИПАЛ, кмет 38, жена Степанија 36, сино-

ви: Милован 13, и Танасије 7, кћери Тадијана 8,

Ката 6, Цмиљка 3, и Јелка ½, брат Љубисав 40,

снаха Стамена 40, синовци: Алексије 18 и Ђуни-

сије 13, синовице: Петрија 6 и Инђија 4.

Вредност имања 40 дуката, месечни приход 10

талира.

2. СИМА ИЛИЋ 28, браћа: Јаков 33, Аксентије 30, иНедељко 24, снаха Станица 25 и мајка Стана 60.


талира.

3. ТОДОР ГУДУРИЋ 27, жена Стоја 25, кћери: Сара 8,

Симана 6 и Стана 2.

Вредност имања 12 дуката, месечни приход 4 та-

лира.

4. БЛАГОЈЕ МАЛИЋ 38, жена Јелисавка 30.


лира.

5. СИМО МАТОВИЋ 36, жена Стоја 30, синови: Крста

9, Сретен 6 и Марко 2, Кћери: Милица 10 и Сава

7, браћа: Ђоко, просут 36 и Миливоје 24, снахе:

Пауна 28, Вида 20, синовци: Димитрије 10, Јосиф

12 и Божо 5, синовице: Даница 9, Сенија 4 и Ани-

ца 1.


талира.

6. СИМО ИЛИЋ 47, жена Стоја 30, синови: Петар 18

и Сретен 1, кћер Круна 13, брат Јован 43, снаха

Смиљана 40, синовци: Витор 14, Стеван 14, Исаи-

ло 9, Лука 9, Андрија 5 и Ђунисије 8, синовице:

Пера 17, Вида 15, Смиљана 13, Ивана 2, Ђука 3,Анђа 1.

7. НИКОЛА ОБРАДОВИЋ, 47, жена Стана 40, синови:

Јеремија 18 и Андрија 9, кћери: Спасенија 14,

Сара 11, Марица 7 и Јања 4.


лира.

8. НИКОЛА МИЈАИЛОВИЋ 53, жена Вукосава 50, си-

нови: јеврем 22, Марко 20 и Милисав 9, кћерЦмиљана 14.


17/132

13


талира.

9. ЛАЗАР ЈАНКОВИЋ 44, жена Сара 40, синови: Гво-

зден 6 и Младен 2, кћери: Петрија 16, Наталија

14, Аница 8 и Савка 1/2.


лира

10. ЈОВАН ИГЊАТОВИЋ 33, жена Станка 30, кћер За-

горка 16, отац Мијаило 71, мајка Цмиљана 70,

браћа: Лазар 29, Милосав 25, Јеврем 20, Обрад

20, Ђорђе 16, Периша 16 и Новак 15, снахе: Вуко-

сава 25, Вида 25 и Давина 20, синовци: Богосав

1/2 и Добросав 1/2.

Вредност имања 80 дуката, месечни приход 19талира.

11. РАДИСАВ ЈОВАНОВИЋ 44, жена Аница 40, синови:

Петар 25, Спиридон 22 и Јевто 18, снахе: Савка 24,

Аница 20 и Сава 18, унуци: Спасоје 9, Филип 5 и

Обрен 3, унуке: Спасенија 10, Гвозденија 2, Ми-

ленија 1 и Јевимија 1/2.


талира.12. МИЈАИЛО СТЕПАНОВИЋ 20, мајка Анђелија 44,

брат Вукосав 14.

Вредност имања нема, месечни приход 2 талира.

13. НИКОЛА ЛАЗАРЕВИЋ 49, жена Стоја 45, кћери: Го-

спава 15 и Лепосава 11.


лира.

14. ЈЕВРЕМ ТОМИЋ 23, мајка Стојана 50, сестра Наста15.


лира.

15. ПЕТАР ЛАЗАРЕВИЋ 40, жена Јања 30, синови: Сава

15, Гаврило 13, Никодим 9 и Стеван 7, кћер Цми-

љана 5.


лира.

16. ЂОКО ВАСИЉЕВИЋ 71, синовци: Лазар 30, Милан

17, снаха Спасенија 25, унуци: Вељко 9, Миланко

6 и Радисав 1, синовице: Даница 15, Стојка 12 и

Аница 7, снаха Милица 50.


лира.

17. МАРКО ТОДОРОВИЋ 37, жена Круна 30, синови:Глигорије 10, Миливоје 9, Милија 8 и Михаило 1,

браћа: Јован 35, Василије 28 и Мићо 26, снахе:

Стоја 28 и Пера 28, синовице: Аница 1 и Станица

1, мајка Марица 55.


талира.

18. ВАСИЛИЈЕ ДАБОВИЋ 46, жена Станисава 40, сино-

ви: Вуле 22 и Данило 18, кћери: Јована 12 и Јела7.


талира.

19. ПАВЛЕ ДАБОВИЋ 37, жена Спасенија 34, синови:

Назарија 9 и Петар 1, кћери: Јелица 10 и Станка 6,

брат Нешо 35, снаха Ружица 30, синовци: Аћим 4

и Петар 1, синовица Јакова 5.

Вредност имања 40 дуката, месечни приход 9 та-лира.


18/132

14

20. СТЕВАН МИТРОВ 24, жена Јована 22, кћер Круна

3 браћа: Милош 27, Матија 21 и Сава 16, снаха

Пауна 24, синовац Милован 1, мајка Станица 50,

сестре: Ђурђија 15, Илинка 12 и Стана 8.


талира.

21. РИСТИВОЈЕ УДОВИЧИЋ, просут 46, жена Миља

40, синови: Митар 22 и Ђоко 6, кћери: Бојана 18,

Иконија 16, Мара 8 и Видосава 4, снаха Сава 20.


лира.

22. ЈОКСИМ УДОВИЧИЋ 38, жена Јека 35, синови: Ве-

лимир 10 и Мирко 8, кћери: Гвозденија 3 и Јевро-

сима 1, мајка Риста 60.


лира.

23. ВЛАИСАВ САВИЋ 21, жена Кристина 20, мајка Не-

венка 45, сестра Јелица 10.


лира.

24. ТОМА САВИЋ 56. Вредност имања нема, месечни приход 1 талир.

25. ВАСИЛИЈЕ ЋАЛДОВИЋ 42, жена Мара 40, синови:

Матија 9 и Милан 5, кћери: Миленија 5, Цмиља-

на 3 и Настасија 1, брат Митар 38, снаха Љубица

35, синовци: Божо 7, Богосав 4, и Драгомир 1.


талира.

26. САВА ЋАЛДОВИЋ 21, мајка Љубица 45, брат Три-фун 18, сестра Станка 17.


лира.

27. РАДОВАН ЋАЛДОВИЋ 43, жена Сава 30, синови:

Танасије 15 и Павле 6, кћери: Станија 8 и Стана 7.


лира.

28. МАКСИМ ЋАЛДОВИЋ 22, жена Јована 20, браћа:

Манојле 23, Степан 17 и Аврам 10, сестра Миља

10.


лира.

29. ДАНИЛО ЈЕВТОВИЋ 72, жена Аница 60, синови:

Милован 27, Петар 26 и Ненад 18, снаха Спасени-

ја 25. Вредност имања 25 дуката, месечни приход 10

талира.

30. МИЛИЈА ЈЕВТОВИЋ 27, жена Стамена 20, мајка

Јања 50, брат Милисав 17, сестре: Вида 10 и Цми-

љана 6.


лира.

31. КРСМАН ГУДУРИЋ 49, жена Ружица 40, синовиАтанасије сакат у ногу 23, Тодосије 21, Филип 13,

Јован 10 и Младен 4, кћер Инђија 6.


лира.

32. НИКОЛА ГУДУРИЋ 34, жена Василија 30, синови:

Јован 15 и Митар 10, кћери: Петра 10, Тадијана 2

и Анђелија 1.



19/132

15

33. МИЛИСАВ ЈОВАНОВИЋ 51, жена Јелица 30, сино-

ви: Василије 22, Мијаило 20 и Матија 19.


талира.

34. ИЛИЈА ЈОВАНОВИЋ 51, жена Љубица 40, синови:

Бојо 23, Милован 20 и Сава 16, кћери: Тодора 13и Сава 10.


талира.

35. ПАУН МИЛИЈИЋ 33, жена Мара 25, синови: Бого-

сав 6, Добросав 5 и Видосав 1.


лира.

36. ЈОВАН КРСМАНОВИЋ 26, жена Неда 25, синови:Василије 11 и Мијаило 8, кћери: Вида 3 и Сава

1/2.


37. ВУЛЕ ВИДИЋ 40, жена Стамена 38, син Радоје 3,

кћери: Јевра 12, Лепосава 9 и Комненија 5.


лира.

38. ПАУН ВИДИЋ 34, жена Неда 30, синови: Урош 9,Богосав 4 и Спасоје 1, кћер Јевимија 5.


лира.

39. МИЛАН ВИДИЋ 26, брат Милоје 24, мајка Наста

45, сестра Марта 15.


лира.

40. ВАСИЛИЈА удова пок. НЕНАДА ВИДИЋА 40, сино-ви: Петар 19 и Милош 13, кћер Јакова 8.


лира.

41. ЈОКСИМ ВИДИЋ 32, жена Круна 30, синови: Ак-

сентије 9, Јеврем 7 и Видосав 1, кћер Павленија

2, брат Станиша 27, снаха Марица 30 и мајка Ми-

тра 60. Вредност имања 12 дуката, месечни приход 6 та-

лира.

42. ГАВРИЛО ВИДИЋ 54, жена Мара 40, синови: Сре-

тен 26, Веселин 21, Јеврем 15 и Јелесије 10, кће-

ри: Јевимија 8, Јела 4 и Савка 2.


талира.

43. ДАМЊАН ВИДИЋ 49, ЖЕНА Станица 45, синови:Маринко 22 и Вукосав 10, кћер Цмиљана 6.


лира.

44. ТОДОР АНДРИЋ 37, ЖЕНА Круна 30, син Митар 7,

кћери: Стамена 12, Станка 10 и Петра 7, отац Ва-

силије 80, мајка Анђелија 70, Брат Матија 30, сна-

ха Сава 30, синовац Владимир 1, синовица Кри-

стина 3. Вредност имања 20 дуката, месечни приход 7 та-

лира.

45. ЈЕВРЕМ ЈЕВЂЕНИЈЕВИЋ 22, жена Даница 20, син

Гвозден 1.


лира.

46. ОБРАД РАДОСАВЉЕВ 32, жена Марица 28, сино-

ви: Новак 10, Маријан 8, Марко 5 и Јеремија 2,кћер Новка 8.


20/132

16


лира.

47. ПЕТАР РАДОСАВЉЕВИЋ 48, жена Пауна 40, сино-

ви: Сретен 20, Живан 10 и Радосав 3, кћери: Јека

18 и Стана 15.


лира.

48. МИЈАИЛО РАДИСАВЉЕВ 36, жена Вукосава 45,

син Миладин 6 и кћер Вида 14.


49. МИЛИЈА РАДИСАВЉЕВ 22, жена Станка 22, син

Стеван 2.


50. МИЛУТИН РАДОСАВЉЕВ 23, браћа: Милоје 10,

Милан 9 и Милован 6, мајка Стоја 50, сестра Ста-

ника 15.


лира.

51. ВУКСАН НИКОЛИЋ 66, жена Стојана 50, синови:

Василије 21 и Мелентије, инвалид 20.


52. ПЕТАР ПИПАЛОВИЋ 52, жена Василија 50, синови

Мијаило 21, Симо 13, Сретен 11 и Миладин 9,

браћа: Лазар 40 и Митар 28, снахе: Милосава 40,

Ружица 40, Даница 40, Станисава 26 и Станка 20,

синовци: Милан 14, Вукосав 13, Јелесије 10, Ми-

лосав 8, Милија 6, Спиридон 6 и Недељко 1, си-

новице: Босиљка 18, Станија 14, Албијана 12, Ста-

на 4, Јелисавка 3, Миленија 2, Јелена 1 и Крстина1.


талира.

53. ВУКОМАН ТОПАЛОВИЋ 28, жена Митра 28, сино-

ви: Младен 6 и Јаћим 2, брат Јован 23, сестре:

Љубица луда 28 и Ружица 18.


лира.

54. НИКОЛА ПИПАЛОВИЋ 61, жена Анђелија 55, си-

нови: Борисав 27 и Богосав 24, кћер Вида 16, сна-

хе: Анђа 25 и Сава 23, унуке: Јевимија 5, Гроздана

3, Јелка 1 и Станка 1.


талира.

55. ДАНИЛО ПИПАЛОВИЋ 56, жена Милосава 50, си-нови: Тијосав 26, Радисав 23, Јеврем 20, Паун 18,

Витор 10, Јован 8 и Младен 2, сестра Мара 8 и

снаха Станисава 20.


талира.

56. ТОМА ПИПАЛОВИЋ 49, кћери: Станица 15, Стојка

10, Јелисавка 15, Сава 10, Пера кљаста у ногу и

руку, Миленија 8, Дуња 7 и снаха Љубица 40. Вредност имања 12 дуката, месечни приход 13

талира.

57. ДОВИЈАНА удова пок. ЛУКЕ ПИПАЛОВИЋА 30, СИ-

НОВИ: Матија 15, Игњат 12 и Стеван 10, кћер Је-

лица 16.


лир.

58. МИЛИЈА СТОЈАНОВИЋ 20, мајка Станица 40, бра-

ћа: Василије 16 и Тодор 12, сестра Василија 16,


21/132

17

снаха Јована 25, синовац Никодим 6, синовица

Николија 3 и Иконија 1.


лира.

59. ЉУБИСАВ ПЛАНИЋ 42, ЖЕНА Сава 33, кћери: Пе-

трија 9 и Станка 2, Брат Радисав 39, снаха Ђурђи-

ја 30, синовци: Вукосав 18, Стеван 14, Степан 9 и

Михаило 4, синовице: Гвозденија 11, Јевимија 7

и Станица 1, маћија Марица 50, сестра Јелисавка

18.


талира.

60. ПЕТАР ЉУБОЈЕВИЋ 33, жена Вукосава 28, кћери

Ана 2 и Стана 1, брат Митар 30 и мајка Марија 60. Вредност имања 15 дуката, месечни приход 7 та-

лира.

61. ЂОКО РИСТОВИЋ 16, брат Јеврем, сестра Цвијета

11.


62. МИЛИНКО ЉУБОЈЕВИЋ 31, ЖЕНА Анђелија 20,

брат Ђорђе 24, мајка Данојла 55, синовац Аврам

9, синовица Јевимија 3 и Павлија 5. Вредност имања 12 дуката, месечни приход 6 та-

лира.

63. ГАВРИЛО МИЛИЋ 37, жена Станија 30, синови:

Сретен 16, Видосав 9 и Ђорђе 1, кћери Јелисавка

10 и Гвозденија 3.


лира.

64. МИРОСАВА удова пок. НИКОЛЕ МИЛИЋА 30, си-нови: Дамјан 9 и Вујица 5, кћер Петрија 1.

Вредност имања нема, месечни приход 1 талир.

65. МИЈАИЛО МИЋИЋ 26, жена Стојка 25, синови: Но-

вица 5 и Милија 1, Кћер Борана 3.


лира.

66. ЈОВАН ОБРАДОВИЋ 41, жена Анђелија 35, сино-

ви: Марко 16, Јаков 5 и Радисав 5, кћери: Петра

14 и Гвозденија 6.


лира.

67. МАТИЈА ОБРАДОВИЋ просут 25, жена Милица 25,

синови: Обрад 4 и Стеван 1, кћери: Синђа 6 и

Цмиљана 2, браћа: Мијаило 23 и Недељко 17,

Снаха Марица 23, синовица Миља 1. Вредност имања 15 дуката, месечни приход 7 та-

лира.

68. ВУКСАН ОБРАДОВИЋ 34, жена Јелисавка 30, син

Аврам 1, кћери: Инђија 12, Мирјана 9, Станка 5,

Станика 3 и Крстонија 1.


лира.

69. МИТАР МИЛОСАВЉЕВИЋ просут али може ради-ти 34, жена Митра 40, син Филип 5, кћери: Новка

12, Јовка 10 и Ката 1, брат Обрад 29, снаха Љуби-

ца 30, синовци: Јован 6, Алемпије 5 и Јеврем 1.


лира.

70. МАРКО МИЛИЋ 25, мајка Пауна 55, брат Максим

18, сестра Јелка 13,



22/132

18

71. ЈЕЛЕСИЈЕ ТОМИЋ 32, жена Вида 30, син Гаврило

6, кћер Обренија 8, Брат Обрад, просут али спо-

собан за рад 28, снаха Марија 25, синовац Дими-

трије 5 и синовица Стојка 2.


лира.72. ЈОКСИМ ТОШИЋ 20, мајка Босиљка 46, брат Мак-

сим 13, сестра Сока Стара 10 година.


лира.

73. НИКОЛА ТОШИЋ 31,жена Вида 28, син Јанко 6,

кћери Спасенија 10 и Јелисавка 8.


лира.74. МИЈАИЛО ТОШИЋ 27, жена Продана 25, син Пе-

троније 2, кћер Павлија 3.


лира.

75. ПАУН ТОШИЋ 32, жена Јања 30, син Антоније ½,

кћери: Крстонија 6,Ђенадија 4 и Миленија 2, брат

Стеван 30, снаха Станија 28.


лира.

76. ПЕТАР ТОШИЋ 41, жена Јела 35, син Вилотије ½,

кћери: Сава 10, Сара 6 и Станка 3.


лир.13

На основу овог пописа може се уочити да неких

презимена данас нема у Сирогојну. Љуомир Мићић

13 Стеван Игњић, Становништво Златиора, Чајетина 2002, 345-350

бележи да су у Сирогојно, током XIX века досељене фа-

милије Пипали (Недићи, Пјевовићи, Павловићи и Ђо-

ковићи) који славе Ђурђевдан (25 кућа) и Ћалдовићи

(16 кућа), досељени из околине Сјенице у време Првог

српског устанка који такође славе Светог Георгија. За-

једно са њима, насељени су Видићи из Негине, а ста-рином су из Херцеговине; затим, Гудурићи и Јевтовићи

из Нововарошких Пчелица, Зечевићи и Планићи са Зе-

чевог рда из Бијеле Реке и Стамати из Клекове под

Мучњем који славе Никољдан (13 кућа). После њих су

насељени Митровићи (Гичевићи), из Ариљске Чичко-

ве, Даовићи који славе Никољдан (3 куће), затим Ву-

јашевићи из Клекове и Мисаловићи (Дикићи) из Руто-

ша; из Рутоша су и Јањуши. После Јаворског рата досе-

љени су Љуојевићи из Радојиње и Андрићи од Ора-

довића из Трнаве.14

Број становника Сирогојна био је у сталном пора-

сту до почетка Првог светског рата. Након завршетка

Балканских и Првог светског рата наступа период де-

популације, који је условљен огромним ратним гуи-

цима становништва.15

Путна мрежа у ужичком крају веома је специфич-

на у настајању и развоју. Још у доа Римљана овимкрајевима су пролазили важни путеви. Колико се по

сачуваним изворима може закључити, кроз Ужице и

ужички крај пролазиле су две важне саораћајнице.

Једна је полазила из Приморја и водила на север до

Сирмијума (Сремске Митровице). У средњем веку то је

ио углавном исти правац којим се пружао тзв. Котор-

14 Љ. Ж. Мићић, Златибор, 452–455

15 В. Рудић – И. Поповић, Социогеографске карактеристике Си- рогојна, Ужички зорник 12/1983, Титово Ужице


23/132

19

ски друм. Друга комуникација повезивала је Босну са

Цариградским друмом у Поморављу. Она је стизала до

римског Наисуса (Ниша).

У средњем веку правац саораћајница у ужич-

ком крају остао је углавном исти као у доа Римљана.

Ужице је и тада ило раскрсница путева за Посавину,Подунавље и Поморавље. Најважнији пут ио је тако-

звани Которски друм. Ишао је од Котора на Рисан, па

даље преко Кривошија, Грахова, Оногошта (Никшића)

на извор Пиве и затим повезивао Таслиџу (Пљевља),

Дорун, Мокру Гору, преко Шаргана изијао у Кремна,

одатле на Ужице и даље на Пожегу, одакле је скретао

у Посавину за Сремску Митровицу. Један крак овога

друма одвајао се преко Штрбаца и Цигле за Јабланицу,

одакле је настављао за Чавловац, излазио на Воду Сту-лић и подножјем Црног Врха на Градину, одакле је

настављао кроз Весовиће преко брда Церове у Мачкат.

У Ужице је овај пут силазио низ Заучје. Други важан

средњовековни друм ишао је од Врхосне (Сарајева)

према истоку. То је био такозвани Босански или Царски

друм. Између Доруна и Пожеге он се спајао са Котор-

ским друмом.

После Другог српског устанка кнез Милош је пре-

дузео прве мере и издао наређења о изградњи путева.

Ти путеви звали су се крченици јер су настајали крче-

њем шума. Ничим нису посипани нити ваљани. Грађе-

ни су простом народном снагом или кулуком. Путеви

из доа кнеза Милоша тек касније су доили слој од

шљунка или макадама.16

16 Гордана Познановић, Прилог проучавању путне мреже у

ужичком крају до Другог светског рата, Ужички зорник 13,Титово Ужице 1984, 257–278

Златиор је у 19. веку ио одсечен од главних ко-

муникација. Везе овога подручја са осталим деловима

државе били су кириџијски каравани који су се кретали

тадашњим путевима од Ужица до Златиора. Један од

путева је водио преко Врела, Зојштице, Калдрме, Ро-

жанства, Љуиша, Беле Реке, Јасенова, Бурађског висаи изијао на Увац код Кокиног Брода. Друга веза са Ко-

киним Бродом ишла је преко Заучја, Беле Земље, Це-

рова, Кнежевића, Мушветских брда до Чајетине, а ода-

тле се проијала преко златиорских висова. Важне

комуникације иле су Кремна–Бранешци–Муртеница

и Ужице–Кремна–Мокра Гора–Вардиште.17

Први прописи о друмовима у ослоођеној Сри-

ји дати су «височајшим решењем» од 6.12.1848. годи-

не. Регулисано је на који начин треа да се оележепоштански, трговачки и сеоски путеви и колика треа

да им уде ширина. У ужичком крају од 1878. године

су почели нешто рже да се просецају нови путеви. Од

те године на друмовима се све чешће види сточна за-

прега. Године 1865. ступа на снагу први Закон о суво-

земним јавним друмовима. И овај закон је задржао

оавезу кулука. Сви путеви су тада подељени на др-

жавне, окружне и среске. Закон о путевима из 1882.

године народни кулук замењује плаћањем пореза по

пореској глави за десет динара већег од обавезног. Пу-

теви се деле на групе и у ужичком крају нема путева

прве групе. Изградња путева народним кулуком укину-

та је по закону из 1910. године, а путеви су подељени

на државне, окружне путеве прве и окружне путеве

друге класе. Законом о путевима из 1929. године пре-

цизира се оележавање километраже.

17 М. Р. Ђенић, н. д, 135


24/132

20

Нова држава, Југославија, је 1929. године поде-

љена на бановине и Ужице је тада било у оквиру Дрин-

ске ановине. Ту је смештено седиште Инспектората и

Секције за путеве за седам срезова: златиорски,

ужички, ариљски, пожешки, драгачевски, трнавски и

љуићки. Тада је утврђена нова подела путева која се

Пут Ужице – Краљева вода


25/132

21

Магарац вуче дрвена кола,Мирко Ћалдовић их је сам направио Ћалдовићи

задржала до почетка Другог светског рата. Сви путеви

су разврстани на државне, ановинске путеве првог

реда, ановинске путеве другог реда и општинске.

До 1929. године о изградњи, реконструкцији и

одржавању путева у Ужичком округу старао се Грађе-

вински одсек при начелству Ужичког округа. Када изапочела изградња или реконструкција важније сао-

раћајнице при Грађевинском одсеку ила и форми-

рана посена секција за изградњу или реконструкцију

одређеног пута. Од 1929. године све послове око путе-

ва преузео је технички одељак формиран при Начел-

ству среза Ужичког. Тридесетих година прошлог века,

на путевима у ужичком крају већ су постојала и огра-

ничења у оптерећењу возила аутомоилског саора-

ћаја, као и прописи у коришћењу одређених гума на

појединим путевима. Постојало је и ограничење за за-

прежна возила.

Као материјал за изградњу путева у прво време

се користио полутуцаник и туцаник. Касније је кори-

шћена комбинација ломљеног камена, туцаника и реч-

ног шљунка као спојног материјала. Шљунак и туцаник

су се и даље приављали народним кулуком, ез о-

зира на то, што је законским прописима пре тога неко-лико пута кулук укидан. Други светски рат означио је

ликвидацију секције, а престала је да постоји и Дрин-

ска ановина.

Превоз робе и путника товарним и јахаћим коњи-

ма, најчешће оављан кириџијским караванима у XIX

и почетком XX века, замењен је аутомоилима и ауто-

усима, па су се тридесетих година прошлог века у

исто време могла видети најпримитивнија и најсавре-

менија превозна средства – кириџијски каравани и

луксузни аутомоили.


26/132

22

Мајка са децом крајем шездесетих година прошлог века

Са децом на трави шездесетих година прошлог века

Једна од жетви у Сирогојнупочетком осамдесетих година прошлог века


27/132

23

СИРОГОЈНСКА ЦРКВА

П

ратећи хронолошки развој формирања центра

села, неизбежно је поћи од цркве Св. Петра и Па-

вла, око које су касније груписане јавне грађеви-не које су чиниле његово средиште. У средњовеков-

ним изворима и турским пописним дефтерима нема

помена о постојању цркве у Сирогојну пре XVIII века.

Места под називом црквина или црквиште чувају се у

народном памћењу и топонимима и до данас су сачу-

вани на неколико места у непосредној лизини села. У

лизини кућа фамилије Љуојевића на Голом рду у

Сирогојну, постоји место са називом Црквина. Северо-

западно од ње, у непосредној лизини, налази се ло-

калитет Грчко гроље. Друга црквина се налази у селу

Жељине, недалеко од претходне, на потезу Којчинско

рдо. И овде се у непосредној лизини налази локали-

тет Грчко гроље које се, у дугом континуитету сахра-

њивања, и данас користи. Становници Жељина, на са-

мој црквини, сваког пролећа, на Ђурђевдан, прекађују

славске колаче18.

И у околним селима се такође чувају места подназивом црквина или црквиште. У Рожанству, у Ради-

ратовића грољу, које је настало око црквине посве-

ћене св. Ђорђу, у његовом североисточном делу, и да-

нас се налази часна трпеза која је припадала поруше-

ном црквеном објекту. Ту се сваке године износи колач

на Ђурђевдан. Црквина на Разложини у Радошеву вид-

18 З. З. Ивковић, Црква светих апостола Петра и Павла у Сиро- гојну, Сирогојно 2004, 20

но је оележена као култно место крај гроља. У Нико-

јевићима, између Тодорића градине и Каштеља, тако-

ђе постоји локалитет под називом црквина. У Љуишу,у непосредној лизини Смиљанског гроља, према

народном предању, налазила се стара љубишка црква,

најпре у грољу према Смиљанском рду, а касније

пресељена ниже, на ливади где се налазило Сеоско

зориште.

Страдања цркава догађају се већ у првим векови-

ма турске окупације. Стога и нема помена о њима у

историјским изворима, нити у турским пописима. Нај-

старији извор који итно одређује историју цркве у Си-

рогојну је ктиторски назив исписан на надверју са

представом Недремано око на иконостасу у цркви.

Двери и надверје у Сирогојну, повезани у тексту на са-

мом ктиторском натпису, дело су истог сликара. Тако

се натпис са надверја, а самим тим и настанак цркве,

датују у време пре 1764. године. Годину је уписао сли-

кар Симеон Лазовић из Бијелог Поља, уз свој потпис на

јужном крилу царских двери крај представе Богороди-це из Благовести.19

У изузетно тешким условима за живот какви су

или током XVIII века у планинској заити простране

љубишке парохије, протојереј Георгије Цмиљанић, већ

у трећој генерацији досељеника успео је да стекне

углед и извесне материјалне могућности да подигне

цркву. Изарано је Сирогојно, као географско среди-

19 исто, 21–25


28/132

24

ште веома простране оласти. Тако је на регу који се

уздиже усред села, подигнут храм, највероватније на

темељима старије сакралне грађевине, који су кори-

шћени за изградњу новог храма. Место је окружено

некрополом са остацима средњовековних надгробних

елега и праисторијским тумулима у непосредној ли-зини. О томе сведочи и средњовековна надгрона

плоча, уграђена као праг западног улаза у цркву. И да-

нас се, источно од цркве, простире и користи старо се-

оско гроље на коме више нема надгроних спомени-

ка старијих од XIX века.20

Протојереј Георгије је родоначелник свештенич-

ке лозе Смиљанића. Његови следбеници и савремени-

ци, попови, током XVIII, XIX и XX века опслуживали су

сирогојнски храм и његову велику парохију. Кроз осам

генерација у фамилији Смиљанића за свештенички по-

зив определило се чак шеснаест Цмиљаниних потома-

ка. Најплоднија свештеничка грана читаве породичне

лозе потиче од Георгијевог рата Јована који није ио

свештеник. Његов син, поп Тома Јовановић, имао је

сина, попа Јована и унука, попа Тому. Два Томина сина

су такође или свештеници; поп Милош који је умро

млад и, као и отац, сахрањен код цркве у Сирогојну иМихаило, од кога се лоза наставља даље, преко попа

Драгомира, проте Милана, до последњег свештеника

из лозе Смиљанића у сирогојнском храму, проте Миха-

ила.21

Ктитор храма је уписан у ктиторском натпису са

чином протојереја који је достигао одређеним образо-

20 исто, 27–2821 исто, 28–29

вањем и искуством. Сигурно је да је располагао и из-

весним материјалним дорима, како и уз прилоге

парохијана и доротвора могао подићи цркву. У товреме турске власти су давале дозволу само за онову

старијих, порушених или дотрајалих цркава. Ктитор се,

стога, морао оратити надлежном кадији или непо-

средно султану од кога и, потом, стигао ферман – до-

звола да може да гради цркву. Посена комисија је

утврђивала постојање старије грађевине и одређивала

димензије новог храма које су се морале поштовати.

Ретки примери обновљених цркава у овом периоду са-

држе и податке о веома скупим дозволама које су ко-

Црква и џера


29/132

25

штале ктиторе готово колико и сама изградња, одно-

сно онова храма.22

Протојереј Георгије је ангажовао тада младог, на-

дареног сликара из Бијелог Поља, Симеона Лазовића,

који је такође ио свештеник. Колико је познато, Лазо-

вић је своје прве иконе насликао за сирогојнски храм.За освећење тек завршене цркве урадио је царске две-

ри на којима је оставио податак о сеи и 1764. годину

рада, надверје са текстом о приложницима и ктитору

и престоне иконе Христа, Богородице, Св. Николе, Св.

Јована, арханђела Михаила и друге којима је допуње-

на целина на олтарској прегради. Радећи иконе у ужич-

ком крају, зоограф Симеон Лазовић, заједно са сином

Алексијем, постаје један од најплоднијих иконописаца

ових крајева. О ктитору храма протојереју Георгију

нема никаквих података у времену после подизања

цркве.23 Посета Јоакима Вујића у октобру 1826. године,

као и подаци које је он том приликом заележио о си-

рогојнском храму, итно су изменили догађаје из ње-

гове прошлости и умањили вредности најстарије сачу-

ване златиорске цркве. Вујић је оставио податак да је

храм у Сирогојну 1821. године саградио „славни војво-

да“ Јован Мићић, преписавши и ктиторски натпис који је, наводно, видео. Залуда о години изградње цркве

у Сирогојну, као и ктитору који је подигао овај храм

трајала је све до последњих свеобухватних истражива-

ња 1989-1990. године, конзерваторско-рестауратор-

22 исто, 29

23 У потрази за подацима о судини ктитора цркве, упорно и

предано Зорица Златић Ивковић, проналази на Смиљанскомгрољу у Љуишу гро и споменик протојереја Георгија.

ских радова на архитектури цркве и иконостасу, када

су утврђене сачуване чињенице.24 Једини траг прису-

ства сердара Мићића у цркви у Сирогојну је гвоздено

клепало које је 1823. године даривала госпођа Вукоса-

ва, жена сердарева. Најновија свеоухватна и пули-

кована истраживања потврђују да је црква Светих апо-стола Петра и Павла у Сирогојну саграђена 1764. годи-

не, а њен ктитор је протојереј Георгије Цмиљанић.

Један од података о цркви у Сирогојну везан је за

1833. Годину, када су многе цркве и манастири, па и

сирогојнски храм, доили звона. Претпоставља се да

је том приликом у порти, поред цркве, подигнут дрве-

ни звоник, изгледом налик сачуваним звоницима сео-

ских цркава, посено рвнара.25

У породичној оставштини Смиљанића у Равнима

сачувана је најстарија књига умрлих вођена од 1837.

до 1864. године, важна као сведочанство о свештени-

цима који су опслуживали парохију сирогојнске цркве,

о величини парохије, њеној подели, али и за проучава-

ње живота становника Златибора током XIX века. Вође-

ње књиге започиње уписивањем смрти свештенојере-

ја Марка Цмиљанића 31. јануара 1837. године у Љуи-

шу, где је и сахрањен. Тада су на служи у сирогојнскојпарохији или јереји Јован и Симо Цмиљанић. Поп

Симо се често потписивао и као Протић, да би нагласио

да је потомак проте Марка. Било је више случајева да

24 Резултати истраживања и најновијих открића пуликовани су

у монографији аутора Зорице Златић Ивковић o многорој-

ним старим надгробним споменицима, углавно

Documents

Sirogojno i Ljudi u Slici i Reci