1

2

1. Međunarodni platni promet

Platni promet sa inostranstvom obuhvata sva plaćanja I naplate u

inostranstvu koje se obavljaju posredstvom banaka I sve platne odnose subjekata iz dve različite zemlje. Platni promet naše zemlje obuhvata sva plaćanja I naplaćivanja koje imaju subjekti iz naše zemlje sa subjektima u drugim zemljama.To s jedne strane znači upotrebu posebnih tehničkih instrumenata kao što su teleks, telefaks, telegraf I sl., a sa druge strane angažovanje inostrane banke.

U platnom prometu sa inostranstvom mora se voditi računa o korektnim

ugovorima, pravnim I običajnim razlikama koje postoje između naše zemlje I inostranih zemalja ponaosob, bez obzira da li je u pitanju naplaćivanje ili plaćanje. Za izvršenje svakog platnog naloga, bilo da on ide u inostranstvo ili da dolazi iz inostranstva, potrebno je upotrebiti dve vrste novca I to domaći I inostrani. Ta okolnost sama po sebi stvara čitav niz problema u pogledu nabavke stranih sredstava plaćanja, zatim konverzije domaćeg novca u drugi, pokrića, kursnih razlika, pariteta, zakonskih I drugih relacija I odnosa.

Poslovni odnosi između domaćih I inostranih partnera se javljaju po osnovu

robnih I nerobnih finansijskih odnosa u ekonomskim odnosima sa inostranstvom. Robni osnov međunarodnih ekonomskih I finansijskih odnosa karakteriše

izvoz robe na inostrano tržište I uvoz robe sa inostranog tržišta. Nerobni osnov međunarodnih ekonomskih finansijskih odnosa na izvoznoj

strani, odnosno u delu naplate potraživanja, odnosi se na: • obavljanje raznih usluga ( saobraćaja I veza, osiguravajućih organizacija

I banaka), • troškova putovanja I boravka službenih I privatnih lica u inostranstvu, • poklone, nasleđa, I prihode od imovine u inostranstvu, • prava iz inostranstva ( autorska prava, patenti, licence) I sl.

Obrnuta je situacija kada je reč o uvoznoj strani, odnosno korišćenju stranih

usluga I isplati obaveza u vezi sa tim. Robni I nerobni osnovi međunarodnih finansijskih odnosa direktno utiču na finansijsku situaciju I platnobilansni položaj dotične zemlje. U momentu naplate potaživanja od inostranih dužnika ostvaruje se priliv deviznih sredstava odnosno plaćanja u dotičnoj zemlji, dok se u momentu isplate obaveza inostranim poveriocima ostvaruje odliv deviznih sredstava plaćanja.

Međunarodni platni promet ima I svoje posebne karakteristike po kojima se

razlikuje od unutrašnjeg platnog prometa. Ta obeležja su: • prostorna udaljenost korisnika I nalogodavca u međunarodnom

platnom prometu, • obavljanje međunarodnog platnog prometa uz posredovanje domaćih I

inostranih banaka, • razlike između domaćih i stranih zakonskih akata kojima se bliže

reguliše način međunarodnog plaćanja ,

3

• primena, u okviru međunarodnog platnog prometa, različitih novčanih jedinica I slično.

Platni promet sa inostranstvom mogao bi se obuhvatiti I posmatrati kroz

ekonomsku problematiku sa tri tačke gledišta: sa gledišta materijalnog, sa gledišta forme, sa gledišta bankarsko-tehničkog.

S materijalnog gledišta, platni promet sa inostranstvom predstavlja skup svih primanja I svih davanja prema inostranstvu u toku jedne godine.U pitanju je sticanje I trošenje inostranih sredstava plaćanja deviza I valuta. Instrument preko koga se ta te kretanja beleže I materijalni odnosi jedne zemlje prema inosranstvu naziva se bilans plaćanja ili platni bilans. Za raliku od trgovačkog bilansa kojim se beleži uvoz I izvoz, ovaj bilans iskazuje I obuhvata ulaz I izlaz novčanih vrednosti I po robnom osnovu (uvoz-izvoz) I nerobnom osnovu kao što je: turizam, ušteda radnika, transport, zajmovi, pokloni ,pomoć, intelektualne usluge I sl.

Platni bilans ima veoma veliku važnost za celokupnu privredu zemlje ,jer njegovo stanje može pokazivati ravnotežu, suficit ili deficit. Od tog stanja platnog bilansa u svakoj zemlji, zavisi I devizni režim kao I oštrina deviznih propisa.

Sa formalnog gledišta,platni promet sa inostranstvom posmatramo kada izučavamo propise kojima se reguliše platni promet.To su devizni propisi I oni su u svakoj zemlji različiti-liberalni više ili manje,u zavisnosti od stanja platnog bilansa. Skup svih propisa kojima se reguliše platni promet I odnosi oko platnog prometa u jednoj zemlji,čini njen devizni sistem-odnosno devizni režim. Sa bankarsko-tehničke strane platnog prometa sa inostranstvom, pitanje se odnosi na način I instrumente pomoću kojih se taj promet sprovodi.

4

2. Pojam, Značaj i Vrste Deviza

Deviza je imovinsko pravo na kratkoročno potraživanje u inostranstvu, izraženo u inostranoj valuti. Deviza je, dakle, novčano potraživanje, pravo koje se može steći ili cesijom (prenosom) zadobiti, i koje treba realizovati. Deviza nije svako potraživanje prema inostranstvu. Ako neko naše pravno ili fizičko lice ima u Nemačkoj hartije od vrednosti ili neku nekretninu, to se pravo ne može izračunati kao deviza, ali se lako može pretvoriti u devizu. Takođe u devizu se ne može računati ni potraživanje u inostranstvu, ako glasi na dinare.

Naši devizni propisi daju definiciju devize koja glasi: ''Devize su

potraživanja u inostranstvu po bilo kome osnovu i u bilo kojoj valuti, bez obzira na način raspolaganja čekovima, menicama, uputnicama, nalozima i sl.'' Prema istim propisima definiše se i valuta.Valute su sve vrste efektivnog stranog novca, sem kovanog zlatnog novca.

U bankarstvu se praktično radi sa devizama a vista. Sporno pitanje je: do

koga roka je potraživanje prema inostranstvu deviza, a posle kog roka prestaje da bude deviza. Imajući u vidu dosadašnju praksu u kojoj se novčano tržište oslanja na tromesečni rok, onda se može reći da potraživanje duže od tri meseca prestaje da bude deviza. Uopšte, uzevši, deviza je pravo raspolaganja izvesnim delom novčane mase neke strane zemlje. Taj novac se može steći na više načina, a najvažniji su: izvozom robe, vršenjem usluga, unosom stranog kapitala i zajmovima.

U bankarskom poslovanju, sticanje deviza putem izvoza robe i usluga smatra

se normalnim i trajnim načinom sticanja deviza, dok se sticanje deviza unosom stranog kapitala i zajmovima smatra pomoćnom i ne uvek pogodnom merom, jer opterećuje kasnije devizne obaveze države prema inostranstvu, jer se strani kapital i zajmovi moraju vratiti, zarada i kamata transferisati sto je moguće učiniti jedino izvozom robe i usluga. Rad sa devizama u bankarstvu se svodi na sledeća četiri slučaja:

1. Naplata izvoza: Za račun svoga komitenta-izvoznika, banka vrši preko svog inostranog korespodenta naplatu izvezene robe-menicom, čekom, akreditivom ili inkaso dokumentima.

2. Plaćanje uvoza: Za račun svoga komitenta-uvoznika, banka iz svog sopstvenog ili računa komitenta, naređuje preko svog inostranog korespodenta isplatu inostranom prodavcu za račun domaćeg kupca. Isplata se vrši, čekom, akreditivom i sl.

3. Prodaja i kupovina deviza po nerobnom osnovu obuhvata prodaju i kupovinu deviza za putnički promet, studije u inostranstvu, penzije, pretplate i ostala plaćanja.

4. Držanje i izvršenje dispozicije po računima inostranih lica.

5

Držanje tih računa i vršenje dispozicije po nalozima iz inostranstva, predstavlja za banku jednu naročitu deviznu radnju koja je vezana za primenu deviznih propisa.

Postoje tri vrste ovih računa:

• Slobodni - sa kojima se mogu vršiti sva plaćanja bez izuzetaka, • Interni - koji se mogu upotrebiti za rane troškove u zemlji, ali ne za

izvoz i nabavku deviza i • Blokirani - sa kojima se izvesno vreme ne mogu vršiti nikakva

plaćanja.

U zavisnosti od mogućnosti raspolaganja razlikuju se konvertibilne i nekonvertibilne devize.

• Konvertibilne devize su one koje se mogu bez ikakvih ograničenja i formalnosti pretvoriti u ma koju drugu devizu.

• Nekonvertibilne devize su one koje se uopšte ne mogu pretvoriti u drugu devizu ili je ta mogućnost ograničena. U konvertibilne devize spadaju potraživanja izražena u USA dolarima, kanadskim dolarima, engleskim funtama i francima, a u nekonvertibilne devize spadaju potraživanja na pr. u rumunskim lejima ili mađarskim forintima.

Devize dakle možemo podeliti na klirinške i neklirinške, u zavisnosti od toga

da li se trasfer vrši putem kliringa ili putem slobodnog deviznog plaćanja. Podela na tzv. čvrste i meke devize, bazirana je na čvrstini deviznog kursa, a podela na prometne i terminske u zavisnosti je od prava raspoloživosti- odmah (prometne) ili kasnije (terminske).

2.1. Valute

U bankarstvu, pod valutom se podrazumevaju sve vrste stvarnog – efektivnog stranog novca koji u određenoj stranoj zemlji predstavljaju zakonsko sredstvo plaćanja. Deviza je žiralni novac, a valuta efektivni strani novac i u tome je osnovna razlika između ova dva pojma. Posao sa valutama sastoji se u kupovanju i prodavanju stranog novca i on danas podleže ograničenjima i kontroli u velikom broju zemalja.

Kupovina i prodaja valuta, vrši se po kursevima koji važe i za devizu. Ako

neka banka kupi valute više nego što joj je potrebno za šaltersku prodaju, ona će ih poštom poslati svome korespodentu u odnosnoj zemlji, sa nalogom da joj se taj iznos odobri na računu i time se valuta pretvara u devizu. Pri kupovini valute, postoji određeni rizik za banku, a to je da valute budu falsifikovane ili povučene iz prometa u odnosnoj zemlji. Radi toga, banka različito postupa sa valutama.

6

U praksi sve valute se dele na tzv.kurentne i egzotične.

• Kurentne valute su one za koje se pouzdano zna da su prave i da su u opticaju i takve valute se odmah otkupljuju i isplaćuju u domaćem novcu uz pismen izveštaj.

• Egzotične valute su one koje su retke i malo poznate i kojih ima mnogo više nego što ima država. Takve valute banke ne odkupljuju, jer im se ne zna kurs ili zato što nisu banci poznate.

Centralna tržišta za egzotične valute u Evropi su London i Cirih. Sve

egzotične valute koje se pojave na šalterima evropskih banaka, šalju se na jedno od ta dva tržišta i definitivno se obračunavaju prodavcima tek kada budu konvertovane u engleske funte ili švajcarske franke.

Trgovina valutama danas je postala sporedan posao za banku, prvo, zato što su se u međunarodnom platnom prometu razvile i usavršile metode plaćanja koje su brže i sigurnije od plaćanja gotovim novcem, drugo, zato što devizne restrikcije unose ograničenja u promet valutama i treće, zato što mnoge države zabranjuju izvoz svojih valuta.

2.2. Valutni Paritet I Devizni Kurs

Valutni paritet je zakonom ili drugim propisima utvrđeni vrednosni odnos jedne valute prema zlatu, ili prema nekoj drugoj valuti. To znači da su monetarne vlasti jedne države, odredile valutni paritet u fiksnom iznosu.

U međunarodnim ekonomskim i finansijskim odnosima javlja se problem

pretvaranja jedne nacionalne valute u drugu, kao i odnos prema kome će se to pretvaranje izvršiti. Međusobni odnos dve nacionalne valute naziva se intervalni kurs. Svaka nacionalna valuta je zakonsko sredstvo plaćanja samo unutar odnosne zemlje, izvan granica ona nema to svojsvo. Radi toga se cena strane valute, izražena u domaćoj valuti, naziva devizni kurs. Danas se intervalutarna vrednost valuta formira na međunarodnim deviznim tržištima (berzama). Valute se kao i ostala roba prodaju. Na bazi ponude i tražnje formira se tržišna cena koja je u stvari inervalutarna vrednost, odnosno intervalutarni kurs.

Devizni kurs je cena strane valute, izražena u domaćem novcu. Ako se

kursevi na domaćem tržištu slobodno formiraju na osnovu ponude i tražnje, uspostaviće se kurs ravnoteže. Kurs ravnoteže se uspostavlja na nivou na kome se izražavaju cene domaćih roba i usluga sa cenama u inostranstvu. Zbog toga se ovaj devizni kurs naziva i paritetom kupovnih snaga.

Devizni kursevi mogu biti fiksni, fleksibilni, fluktuirajući, višestruki, i dr.

7

Fiksni devizni kursevi postoje kada je vrednosni odnos između domaćeg novca i inostrane valute stabilan, tj. u jednom fiksnom iznosu. Kod fiksnih kurseva dozvoljena su kolebanja u uskim okvirima – najvise do 2.25% iznad ili ispod pariteta.

Fleksibilni devizni kursevi se formiraju na deviznom trzištu u širim rasponima u odnosu na fiksne devizne kurseve, odnosno od utvrđenog pariteta.

Fluktuirajuci devizni kursevi se takođe formiraju na deviznom tržištu, ali slobodno u zavisnosti od ponude i tražnje deviza. Ovi kursevi se baziraju na prethodno utvrđenom paritetu od strane monetarnih vlasti. Ova vrsta deviznih kurseva naziva se i plivajućim deviznim kursom.

Višestruki devizni kursevi su, po pravilu, utvrđeni od strane drzave. Ovim

kursevima država utiče na tokove izvoza i uvoza robe i na ostala plaćanja prema inostranstvu. Tako, na primer, država moze odrediti jedan kurs valute za izvoz, a drugi za uvoz robe. Ovim kursevima država direktno utiče na međunarodne ekonomske i finansijske transakcije. Višestruke devizne kurseve, primenjuju uglavnom zemlje u razvoju, radi rešavanja problema racionalizacije devizama, kao i radi zaštite domaće proizvodnje od nepovoljnog uticaja iz inostranstva. Ova vrsta kursa naziva se i manipulativnim kursom.

2.3. Devizni Propisi I Platni Sporazumi

Da bi zaštitile bilans plaćanja, skoro sve zemlje regulišu svoje materijalne

odnose sa inostranstvom posebnim merama. Te mere se ustanovljavaju deviznim propisima i vrse veća ili manja ograničenja slobode u međunarodnim plaćanjima. Ako je bilans plaćanja uravnotežen ili aktivan, u toj zemlji će devizni propisi biti liberalniji, a ako je bilans plaćanja pasivan, onda će te mere biti strožije. Osnovni cilj deviznih propisa jeste da obezbede racionalno postupanje sa devizama i da utiču na povećanje priliva, a smanjenje odliva, na svim pozicijama platnog bilansa.

Prva devizna ograničenja beležimo posle velike ekonomske krize 1929-

33.godine, a naročito posle Drugog svetskog rata. Devizni propisi su vrlo različiti u pojedinim zemljama, ali se ipak mogu izvući neki opšti principi na kojima danas počivaju devizni režimi: celokupni platni promet sa inostranstvom skoncetrisan je kod jedne centralne ustanove (emisiona banka), koja vrši kupovinu i prodaju valuta, obavlja transfer i kontrolu nad primenom deviznih propisa.

Platni sporazumi su počeli da se primenjuju među državama tek posle velike

ekonomske krize, pošto je ona prouzrokovala definitivno napuštanje zlatnog važenja. Kriza je izazvala veliki talas devalvacija i iz osnova poremetila dotadašnji sistem intervalutnih kurseva. U to vreme bilo je mnogo blokiranja inostranih potraživanja, zatim bankrotstva i dr. Iz toga intervalutalnog haosa počeli su se formirati prvi platni sporazumi u vidu tzv. međunarodnog kliringa. Od tada kliring se širi i u čitavom svetu i sve do danas ostao je satavni deo međunarodnih bilateralnih odnosa.

8

3. Sistem Međunarodnih Plaćanja

U svetu danas postoje uglavnom četiri sistema međunarodnih plaćanja. Svaki od njih podešen je prema karakteru odnosnog valutnog sistema, stanju bilansa plaćanja i privrednim odnosima između zemalja ugovornica. Ti sistemi su: slobodno devizno plaćanje, međunarodni kliring, kompenzacija i grupni sistem transfera.

3.1. Slobodna Devizna Plaćanja

Slobodna devizna plaćanja ili konvertibilna plaćanja zasnovana su na tekućim i žiro računima koje naše banke otvaraju kod inostranih banaka, svojih korespodenata, u zemljama sa kojima je ovakav način plaćanja ugovoren. Ovaj način plaćanja ugovara se sa zemljama koje imaju konvertibilnu valutu. Osnovna prednost sistema plaćanja slobodnim devizama jeste u tome što se sa takvom devizom, stečenom u jednoj zemlji ne mora u toj istoj zemlji obavljati kupovina, već se slobodno može upotrebiti za plaćanje u nekoj trećoj zemlji. Takva slobodna upotreba ovih deviza daje mogućnost da se roba nabavi tamo gde je ona najbolja i najjeftinija. Slobodni način plaćanja može se obaviti teleksom ili telefonom u kratkom vremenu, što nije slučaj kod kliringa.

3.2. Plaćanje Putem Kliringa

Klirinški način plaćanja karakteriše to što se omogućuje da se međudržavna plaćanja izvršavaju u nacionalnim valutama. Mehanizam obračuna obavlja se na bazi prebijanja međusobnih potraživanja, i to bez ostatka. Za normalno funkcionisanje kliringa od bitne je važnosti da se plaćanja između zemalja po vrednosti poklapaju, jer inače bi došlo do vremenskih neslaganja, zbog čega je naplata upućena na čekanje redosleda, prema priticanju uplata na zbirni račun. Da bi se takve posledice izbegle, partneri se brane odobravanjem međusobnih beskamatnih manipulativnih kredita, iz kojih se privremeno vrše isplate, za vreme dok se na zbirnom računu ne prikupe potrebna sredstva. Pri zaključivanju klirinških sporazuma utvrđuju se sledeći uslovi: koja plaćanja će se izvršiti kliringom (koji može biti totalni, parcijalni, čisti, mešoviti), utvrđivanje kontigentskih lista, valuta u kojoj će se voditi i kursevi koji će se primenjivati, kako će se likvidirati saldo, kako će se nadoknaditi gubici.

Tehnika obavljanja klirinških plaćanja bazira se pre svega na postojanju

centralnih zbirnih računa, koji se vode u obe zemlje kod centralnih obračunskih mesta. Ova oba obračunska mesta svakodnevno se obaveštavaju o priljenim uplatama, sa naznakom svih relevantnih podataka. Ovi izveštaji su ujedno i nalozi za isplatu korisniku.

Kliring je glavni predstavnik bilateralnog privrednog odnosa sa

inostranstvom. Njegovi krupniji nedostaci su u tome što se potraživanja stečena u jednoj zemlji, ne mogu upotrebiti za plaćanje u trećoj zemlji, već se moraju upotrebiti tamo gde su nastala. Na taj način kliring ograničava slobodu trgovanja, razbija jedinstvo tržišta i utiče na smanjenje obima razmene.

9

Međutim, kliring je imao i konstruktivnu ulogu, naročito posle velike krize i Drugog svetskog rata. U obnovi i oživljavanju trgovinskih odnosa, pri iscrpljenim deviznim rezervama.

Likvidacija, bilateralizma i prelaz na multilateralizam i konvertibilnost, vodi

se preko multilateralnog kliringa, koji se 1950.godine pojavio u obliku Evropske platne unije (EPU). Ova unija obuhuhvatila je 16 zemalja Zapadne Evrope i omogućila je svojim članovima da se međusobno kompenzuju, tako da se pasiva jedne zemlje mogla pokriti njenom aktivom iz bilo koje druge, od ostalih zemalja članica. Valute zemalja koje pripadaju Evropskoj platnoj uniji, postale su transferbilne za jedan širi krug zemalja. Evropska platna unija prestala je sa radom 1959.godine, ali se može reći da je to bila važna etapa za prelazak ka potpunoj konvertabilnosti.

3.3. Plaćanje Putem Kompenzacije

Kompenzacija je jedan od načina plaćanja prema inostranstvu, a sastoji se u razmeni vrednosti uvoza sa vrednošću izvoza. Kod kompenzacije, za razliku od kliringa, radi se o direktnom obračunu jednog uvoznog i jednog izvoznog posla između dva preduzeća. Dakle, jedan izvoz se neposredno naplaćuje jednim uvozom na osnovu slobodne pogodbe između subjekata, uz prethodnu dozvolu deviznih organa. Kompenzacije su kod nas regulisane posebnim propisima. I danas ovaj oblik plaćanja, u međunarodnim plaćanjima, ima sve manji obim. Kompenzacija će se izvršiti u sledećim slučajevima:

• Ako je takav način obračuna izričito predviđen ugovorom između dve zemlje,

• Ako se uvoz ili izvoz nekih artikala ne može izvršiti na drugi način, • Ako se pomoću kompenzacije obezbeđuje uvoz, odnosno izvoz neke

robe, po naročito povoljnim okolnostima.

Kompenzacija se primenjuje i onda kada se radi o kritičnoj robi ili o robi koja se teže plasira na svetskom tržištu. Isto tako kompenzacija je pogodna kada se radi o zemljama koje usled udaljenosti nemaju česte trgovinske odnose. U tehnici izvršavanja kompenzacije svi poslovi se obavljaju podsredstvom banke.

3.4. Grupni Sistem Plaćanja

Grupni ili regionalni sistem plaćanja, sličan je već pomenutoj Evropskoj platnoj uniji. Ovim sistemom plaćanja obuhvataju se manje ili veće grupe zemalja, međusobno geografski ili politićkih povezanih. Osnova za ovaj sistem plaćanja je jedna zajednička valuta, uz multiratelarni platni sporazum. Takve vrste zemalja formiraju neku vrstu višestrukog kliringa i dolaze do srednjeg rešenja između bilateralnog plaćanja i opšte konvertabilnosti. Njihove valute postaju transferabilne, što obezbeđuje put ka konvertabilnosti.

10

Razlikujemo dve vrste regionalnih platnih sporazuma: jednu koja je nastala na bazi političke pripadnosti i drugu koja je nastala na bazi ugovora. U prvu grupu se ubraja sterlinško područje, područje francuskog franka, dolarsko područje, područje belgijskog franka... U regionalne platne sisteme spadaju EMU, Centar za obračunavanje zemalja Latinske Amerike, Zapadno-afrička novčana unija i dr.

11

4. Instrumenti Plaćanja U Međunarodnom

Platnom Prometu Uporedo sa razvojem i porastom međunarodne trgovine i jačanjem njenog uticaja na privredne tokove kako razvijenih zemalja, tako i zemalja u razvoju, pokazalo se da je potrebno unaprediti sistem plaćanja, unificirati instrumente plaćanja i jednoobrazno tumačiti pravne osnove njihovog izdavanja. Problem instrumenata platnog prometa u sistemu međunarodnih plaćanja javio se kada je trgovina izgubila značaj lokalne, pa i nacionalne razmene dobara i počela da istupa na strana tržišta. U situaciji kada se kupac i prodavac nisu neposredno susretali, kada se zaključivanje kupoprodajnog ugovora, otpremanje robe i plaćanje robe više nije prostorno i vremenski poklapalo, međunarodna trgovina je počela da dobija nove oblike, koji su se sve više usavršavali; sa tim procesom su počeli da se razvijaju i usavršavaju instrumenti plaćanja. Time se nametnula potreba da se koriste najadekvatnije forme plaćanja koja učesnicima u međunarodnoj razmeni pružaju optimalnu garanciju za zaštitu interesa i omogućavaju najbržu naplatu potraživanja. Prema uobičajenoj finansijskoj i bankarskoj praksi u međunarodnom platnom prometu, najčešće se koriste sledeći finansijski instrumenti:

1. Dokumentarni akreditiv 2. Doznake 3. Ček 4. Menica 5. Bankarska garancija 6. Kreditno pismo 7. Kreditna karta

4.1. Dokumentarni Akreditivi U Poslovanju Sa

Inostranstvom

Dokumentarni akreditiv predstavlja obavezu banke da po prezentaciji dokumenta koji potvrđuje preuzimanje robe u skladu sa uslovima akreditiva plati prodavcu robe ili usluga određen iznos u odredjenom roku.

Međunarodni dokumentarni akreditiv je nastao, razvio se i usavršio,

prilagođavajuci se promenama i potrebama poslovne prakse savremene međunarodne privrede. Ovaj instument plaćanja ne osigurava samo finansijsko pokriće robno-uslužnih transakcija nego se sve češće upotrebljava kao instrument za finansiranje i refinansiranje kreditnih aranžmana.

Dokumentarni akreditiv je prihvaćen i oblikovan prema interesima kako

klijenata tako i poslovne banke. To je ključni razlog što ovaj instrument plaćanja

12

prihvata gotovo celokupna međunarodna privreda, usavršavajuci ga prema svojim potrebama.

Radi unifikacije ovog instrumenta u sistemu plaćanja sa inostranstvom, takav instrument plaćanja međunarodne trgovine uslovio je i određena pravila koja je međunarodna poslovna praksa kao najzainteresovaniji činilac i potvrdila. Nacionalna zakonodavstva pojedeninih zemalja dugo nisu regulisala pravila o primeni dokumentarnog akreditiva. Jednoobrazna pravila i običaje za dokumentarne akreditive objavila je Međunarodna trgovinska komora u Parizu prvi put 1933.godine. Od tada su pravila više puta revidirana (1951, 1962, 1974 i 1983. godine). Jednoobrazna pravila svojim odredbama ne obavezuju samo banke već i komitente, koji im poveravaju na izvršenje plaćanja ili naplate putem dokumentarnih akreditiva. Takođe treba istaći da su dokumentarni akreditivi po svojoj prirodi poslovi koji su odvojeni od kupoprodajnih ugovora, kao i da zainteresovane strane (banke i komitenti) posluju samo dokumentima, a ne robom.

Obaveza akreditivne banke je određena uslovima navedenim u operativnom akreditivom instrumentu. Izvršenje akreditivne obaveze uslovljeno je prezentacijom akreditivnih dokumenata, kao i ispunjavanjem drugih propisanih uslova. Izuzetak od ove uslovljene povezanosti i istovremenosti u ispunjavanju akreditivne obaveze i predaje akreditivnih dokumenata, uz ispunjenje ostalih predviđenih uslova, predstavljaju akreditivi i sa odloženim plaćanjem i standby akreditivi.

4.1.1. Vrste Dokumentarnih Akreditiva

(a) Nostro i loro akreditivi

Ova podela akreditiva je vezana za inicijativu uvoza i izvoza. Dokumentarni akreditiv koji se otvara po nalogu domaćeg kupca u korist inostranog prodavca naziva se nostro akreditiv, a ako otvara inostrani kupac u korist domaćeg prodavca naziva se loro akreditiv.

(b) Opozivi i neopozivi akreditivi

Prema čvrstini obaveze koju preuzima akreditivna banka u odnosu na prodavca – izvoznika akreditivi mogu biti opozivi i neopozivi. Prilikom davanja naloga za otvaranje akreditiva uvoznik obavezno mora da naznači da li je akreditiv opoziv ili neopoziv, a ukoliko se to ne naznači smatra se da je akreditiv opoziv.

(c) Nepotvrđeni i potvrđeni akreditivi

Prema čvrstini obaveze plaćanja koju preuzima banka posrednik (avizirajuća banka) u odnosu na prodavca – izvoznika, akreditivi su potvrđeni ili nepotvrđeni. Obaveza potvrđujuće banke prema korisniku akreditiva je samostalna tj. nezavisna kako od pravnog odnosa između kupca i prodavca, tako i od pravnog odnosa između akreditivne banke i same potvrđujuće banke.

13

(d) Prenosivi i neprenosivi akreditivi

Prenosivi akreditiv predstavlja akreditiv na osnovu koga njegov korisnik ima pravo da zahteva od banke koja treba da izvrši plaćanje, akceptiranje ili negociranje da akreditiv potpuno ili delimično stavi na raspolaganje jednom ili nekolicini drugih korisnika. Ako u akreditivu nije naznačeno da je akreditiv prenosiv, takav akreditiv se smatra neprenosivim. Prenosiv akreditiv se veoma često koristi u praksi, i to uglavnom kada prodavac izvoznik ne raspolaže na skladištu ugovorenim proizvodima ili novčanim sredstvima za njihovu nabavku u zemlji.

(e) Jednokratni (obični) i rotativni (revolving) akreditivi

Jednokratni akreditivi se gase iscrpljenjem akreditivnog iznosa. U praksi se češće otvaraju akreditivi koji služe za obavljanje niz unapred predviđenih poslovnih transakcija između preduzeća koja su u stalnoj poslovnoj vezi, a bave se prodajom - izvozom istih artikala. Za obavljanje takvih transakcija otvaraju se rotativni ili revolving akreditivi. Oni se ne gase posle iscrpljenja akreditivnog iznosa, već se njihov iznos vraća na prvobitnu visinu, sve dok zbir svih izvršenih isplata ne dostigne određeni maksimum.

(f) Akreditivi domicilirani u zemlji ili inostranstvu

Domiciliranje akreditiva označava određivanje mesta plaćanja. Kada se isplata akreditivnih dokumenata vrši u zemlji domaćeg uvoznika ili izvoznika, onda kažemo da je akreditiv domiciliran u zemlji. Međutim kada se isplata akreditivnih dokumenata vrši u zemlji inostranog uvoznika ili izvoznika ili u nekoj trećoj zemlji onda se kaže da je domiciliran u inostranstvu.

(g) Akceptni dokumentarni akreditiv

Akceptni dokumentarni akreditiv predstavlja akreditiv kod koga prodavac-izvoznik, podnoseći odgovarajuća dokumenta banci koja vrši isplatu dokumenata, ne dobija akreditivom ugovoreni iznos, nego banka akceptira menicu koju je vukao na nju. Ovakvu akceptiranu menicu prodavac može držati kod sebe sve do dospelosti, ali može je i eskontovati pre njenog roka dospevanja i tako ranije doći do vrednosti izvezene robe. Ova vrsta akreditiva se koristi najviše kada se ugovori kupoprodaja na kredit.

(h) Podakreditiv (back to back credits)

Ukolio između kupca-uvoznika i prodavca-izvoznika ne dođe do sporazuma o otvaranju prenosivog dokumentarnog akreditiva, a ne želi se da kupac- uvoznik sazna nameru prodavca – izvoznika, za nabavku proizvoda od nekog drugog dobavljača, koristi se podakreditiv.

(i) Akreditiv sa crvenom klauzulom

Akreditiv sa crvenom klauzulom omogućuje korisniku akreditiva da bez dokumenata može, u vidu akontacije, dobiti potreban iznos sredstava. Ovaj vid akreditiva se koristi najviše na Dalekom istoku. Kao nove vrste akreditiva u jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive, revizijom pravila uvedeni su standby akreditivi i akreditiv sa odloženim plaćanjem.

14

4.1.1.a. Standby akreditivi

Standby akreditiv je novi pravni institut uvršten i sadržan u redakciji jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (revizija 1983.godine, u primeni od Oktobra 1984 godine.) Ovi akreditivi nastali su u praksi severnoameričkih banaka kao supstitucija za bankarske garancije koje te banke izdaju, jer banke SAD nemaju ovlašćenje ni prava da izdaju tzv. bankarske garancije sa obavezom plaćanja “na prvi zahtev”. Izdavanje takvih garancija bi bilo izvan granica njihovog ovlašćenja, predviđenih u njihovim statutima.

Kod standby akreditiva banka se obavezuje da isplati određeni iznos u

slučaju neivršenja dužnikove obaveze iz osnovnog ugovora. Za razliku od klasičnog dokumentarnog akreditiva, kod standby akreditiva uslov od kojeg zavisi ispunjavanje bančine obaveze je u neizvršavanju obaveze dužnika iz osnovnog ugovora. Obaveza banke da isplati standby akreditivnu obavezu dospeva u momentu kada korisnik prezentira banci svoju pismenu izjavu da dužnik iz osnovnog ugovora do određenog roka nije ispunio svoju novčanu obavezu iz osnovnog ugovora.

Kod standby akreditiva nema ni robnih ni transportnih dokumenata o

raspolaganju robom. Standby akreditiv se ne koristi kao sredstvo za osiguranje izvršenja obaveze dužnika iz osnovnog ugovora, nego kao sredstvo za osiguranje protiv rizika od neizvršavanja obaveza dužnika iz osnovnog ugovora, slično kao što je u slučaju bankarskih garancija sa obavezom plaćanja na prvi zahtev. Razlikovanje standby akreditiva je veoma važno za one zemlje čije zakonodavstvo nije zabranilo izdavanje bankarskih garancija sa obavezom plaćanja “ na prvi poziv“, ali je administrativnim putem svojim komercijalnim bankama indirektno zabranilo izdavanje takvih bankarskih garancija, na taj način što se izdavanje takvih garancija čini zavisnim od dobijanja deviznopravnih odobrenja.

4.1.1.b. Akreditivi sa odloženim plaćanjem

Dokumentarni akreditivi sa odloženim plaćanjem odavno su poznati u međunarodnoj poslovnoj praksi. Ovi akreditivi su takođe obuhvaćeni u Jednoobraznim pravilima I običajima u reviziji tih pravila iz 1983.godine. Jedna od osnovnih karakteristika regulative ove vrste dokumentarnog akreditiva je da se akreditivna obaveza banke I predaje akreditivnih dokumenata istovremeno I da se akreditivni dokumenti ne mogu vremenski odvojiti od momenta izvršenja akreditivne obaveze.

Kod dokumentarnog akreditiva sa odloženim plaćanjem akreditivna banka ili druga ovlašćena banka se obavezuje prema korisniku da će u određeno vreme posle prezentacije navedenih dokumenata u određenom akreditivu, isplatiti navedeni iznos. Ovom vrstom akreditiva se finansira nalogodavac čije plaćanje treba da usledi u određeno vreme posle prezentacije dokumenata.

15

4.1.1.c. Dokumentarni akreditiv i izvoznik Ukoliko izvoznik postupi striktno prema uslovima akreditiva,imaće sledece koristi:

• banka će izvršiti isplatu prema uslovima nezavisno od kupca; • kupac neće moci da zaustavi plaćanje ni u kom slučaju; • ukoliko kupac želi da ospori plaćanje, mora to uraditi odvojeno od

akreditiva, što izvozniku daje jaču pregovaračku ulogu; • plaćanja se izvršavaju relativno brzo; • zakašnjenja koja se pojavljuju u bankarskim prenosima su znatno

eliminisana.

Da li će izvoznik zahtevati neopoziv nepotvrđeni akreditiv, ili neopozivi potvrđeni akreditiv, zavisi od toga koji stepen obezbeđenja izvoznik zahteva. Ukoliko zemlja kupca ima stabilne političke prilike i efikasan bankarski sistem, a roba je takve vrste da se može lakše prodati drugom kupcu, neopozivi nepotvrđeni akreditiv je sasvim prihvatljiv.

Ukoliko prethodno pomenuti uslovi ne postoje, izvoznik može da otkloni

rizike zahtevajući neopozivi akreditiv, potvrđen od strane avizirajuce banke. Takođe može da zahteva da akreditiv bude plativ u njegovoj zemlji i da dokumenta budu prezentirana u njegovoj zemlji. U suprotnom, može da snosi posledice gubitka dokumenta prilikom slanja poštom ili zbog kasne prezentacije dokumenata kod akreditivne banke.

4.1.1.d. Dokumentarni akreditiv i uvoznik Koristi koje pruža dokumentarni akreditiv uvozniku odnose se na sledeće:

• otvarajući akreditiv, uvoznik potvrđuje svoje finansijsko solidno stanje i može da zahteva solidne uslove plaćanja;

• roba će biti isporučena u saglasnosti sa uslovima isporuke u akreditivu; • kupac relativno brzo prima dokumenta koja je zahtevao; • kupac može biti siguran da će platiti samo ako dokumenta potpuno

odgovaraju akreditivnim uslovima.

Kada je reč o vidu akreditiva koji uvoznik treba da otvara, strani prodavac će gotovo po pravilu tražiti neopozivi akreditiv. Međutim, ukoliko prodavac traži konfirmirani akreditiv, to za uvoznika znači naknadni trošak. Uvoznik treba da nastoji da se u kupoprodajnom ugovoru predvidi otvaranje neopozivog nepotvrđenog akreditiva, plativog u njegovoj zemlji.

Dokumentarni akreditiv, kao instrument plaćanja u međunarodnom trgovinskim transakcijama, ima visoku tehničku i ekonomsku prednost u obavljanju plaćanja u međunarodnoj razmeni. Jasne i precizne instrukcije za otvaranje akreditiva omogućavaju nesmetano izvršenje kupoprodajnih ugovora. U tom poslu uloga banaka

16

ne bi smela da bude pasivna, jer bi banke trebalo stručno da pomognu svojim komitentima prilikom otvaranja akreditiva, da se uslovi jasno i precizno formulišu u skladu sa voljom ugovornih stranaka i odredbama Jednoobraznih pravila i običaja, a i da korisnike akreditiva savetuju šta treba da učine da nesmetano ostvare plaćanje po akreditivima.

17

4.2. Dokumentarne Naplate – Inkaso Poslovi

Dokumentarna naplata predstavlja instrument plaćanja koji se šalje na naplatu odgovarajućih komercijalnih dokumenata, najčešće posredstvom banke u zemlji i inostranstvu. Međunarodna komora u Parizu izadala je 1956. godine Jednoobrazna pravila za dokumentarne naplate (prva revizija ovih pravila izvršena je u maju 1967. godine, a druga je stupila na snagu 1. januara 1979. godine).

Dokumentarna naplata može u izvesnom smislu da predstavlja rizik i za

prodavca izvoznika i za kupca uvoznika. Rizik za prodavca je u tome što u momentu otpremanja robe ne postoji sigurnost da će kupac akceptirati menicu, odnosno isplatiti komercijalna dokumenta. Rizik za kupca sastoji se u tome što je on dužan da isplati komercijalna dokumenta, akceptira menicu još pre prispeća robe i pre nego što može da ispita da li isporučena roba odgovara uslovima ugovora. Kupac može naknadno da realizuje svoje pravo, zahtevajući od prodavca naknadu štete zbog neispunjavanja uslova iz ugovora. Dokumentarna naplata svakako pruža daleko veću sigurnost od čiste doznake, odnosno od slanja robe na otvoreno, ali ne toliku koliku pruža dokumentarni akreditiv. Odluka da se plaćanje osigura na osnovu dokumentarne naplate preduzima se u slučajevima:

• Kada se prodavac (izvoznik) i kupac (uvoznik) poznaju dobro i imaju poverenja jedan u drugog;

• Kada se nema sumnje u vezi sa željom i mogućnošču kupca da plati;

• Kada postoje stabilni politički, ekonomski i zakonski uslovi u zemlji uvoznika;

• Untrašnji sistem plaćanja u zemlji uvoznika nije i opasnosti od devizne kontrole ili neke slične restrikcije;

Posebne koristi od ovako preduzetih dokumentarnih naplata su:

• Jednostavno i jeftino rukovanje; • Brže plaćanje nego na otvoreno; • Mogućnost uručivanja dokumenata kupcu uz kontra plaćanje iznosa

koji se duguje ili uz akcept menice. I pored pomenutih pogodnosti, ukoliko kupac odbije da otkupi dokumenta,

pronalaženje novog kupca ili vraćanje i transport robe može izazvati visoke troškove.

18

4.3. Doznake

Bankarske doznake su veoma korišćeni instrument u međunarodnim plaćanjima kod robnih i nerobnih plaćanja. Kod bankarske doznake nalogodavac daje nalog banci da izvrši određeno plaćanje u inostranstvu. Nalog koji nalogodavac daje banci mora da sadrži sledeće, bitne elemente:

• Podatke o korisniku doznake; • Za čiji račun se dostavlje doznaka; • Razlog slanja doznake.

Banka koja primi zahtev nalogodavca za izvršenje doznake, a koji inače

raspolaže odgovarajućim pokrićem kod te banke, daje nalog banci u inostranstvu za isplatu određenog iznosa, na teret svog računa kod te banke.U platnom prometu sa inostranstvom poznate su sledeće vrste bankarskih doznaka:

• Nostro i loro-doznake. • Robne i nerobne doznake. • Uslovne i bezuslovne doznake. • Konvertibilne i klirinške doznake. • Obične i telegrafske doznake.

(a) Nostro i loro doznake

Kod nostro bankarskih doznaka reč je o slanju doznaka iz zemlje u inostranstvu posredstvom domaće banke, a kod loro-doznaka reč je o slanju doznaka iz inostranstva u zemlju posredstvom domaće banke.

(b) Robne i nerobne doznake

Robne doznake se odnose na plaćanje vrednosti neke robe, a nerobne na plaćanje pruženih usluga, raznih troškova, poklona i sl.

(c) Uslovne i bezuslovne doznake

Kada nalogodavac kod davanja instrukcija banci za izvršavanje plaćanja zahteva ispunjenje nekog uslova (predaja garancija, menice i sl.) kažemo da je to uslovna doznaka, a kada se ne zahteva nikakav poseban uslov, znači da je posredi bezuslovna doznaka.

(d) Konvertibilne i klirinške doznake

Prema sistemu plaćanja koji postoji između zemalja, možemo razlikovati bankarske doznake koje se obavljaju preko kontokorentnih računa u zemljama konvertibilnih valuta i one koje se obavljaju preko odredjenih klirinških računa koji se vode kod centralnih banaka zemalja potpisnica bilateralnih sporazuma o plaćanjima.

(e) Obične i telegrafske doznake

Prema hitnosti izvršenja doznaka one mogu biti obične i telegrafske. Obične doznake se dostavljaju redovnom poštom, a telegrafske telegramom, teleksom i dr.

19

4.4. Ček

Ček u međunarodnom platnom prometu predstavlja hartiju od vrednosti koja se izdaje u zakonskoj formi u kojoj njen izdavalac (trasant) daje nalog banci (trasatu) da na teret njegovog pokrića kod te banke isplati određeni iznos novca korisniku čeka (remitentu), samom izdavaocu čeka ili donosiocu.

Ček predstavlja jedno od vrlo rasprostranjenih sredstava plaćanja u svetu, vrlo

praktičnih i korisnih. On omogućava plaćanje bez upotrebe gotovog novca, i to na velikim prostornim razdaljinama prostim slanjem isprava. Njegovom upotrebom obavljaju se značajni trgovački poslovi sa relativno manjom emisijom novčanica. Povećana uloga čeka u međunarodnim trgovinskim i finansijskim odnosima zahtevala je mađunarodnu unifikaciju.

4.4.1. Vrste Čekova

Čekovi prema načinu izdavanja mogu biti: • ček na ime, • ček po naredbi, • ček na donosioca, • alternativni ček - u kome je pored imena korisnika stavljena i

klauzula ili donosiocu • rekta ček - čekovi kod kojih se stavljanjem klauzule 'ne po naredbi '

zabranjuje mogućnost prenošenja čekova, (te zbog toga nisu u velikoj upotrebi).

Vrste čekova prema obliku i nameni:

• bankarski ček, • putnički (travelleržs) čekovi, • privatni ček, • dokumentarni ček.

Bankarski ček

Bankarski ček predstavlja ček koji banka vuče na sebe, u kome je ona i trasant i trasat. U međunarodnom platnom prometu bankarski ček izdaje banka koja ga trasira na drugu inostranu banku kod koje banka ima sredstva na svom računu.

Putnički (travellers) čekovi

Putnički čekovi su oni koji su namenjeni putnicima i turistima, i izdaju ih turističke i putničke organizacije, kao i ugledne banke, kako bi pomogli korisnicima da za vreme putovanja u inostranstvo mogu podizati novac u raznim mestima u kojima se zadržavaju.

20

Privatni ček

Privatne čekove izdaju pojedinci, inostrane organizacije ili ustanove koje imaju svoja potraživanja na računu neke inostrane banke. Kod ovih čekova postoji nesigurnost u pogledu ispravnosti čeka i mogućnosti naplate, te ih mnoge banke preuzimaju s tim što ih šalju na naplatu banci na koju glase.

Ukoliko banka trasat na lice privatnog čeka stavi oznaku 'certificiran', sa oznakom datuma kada je certificiranje izvršeno, ona je time potvrdila da je pokriće za njegovu isplatu obezbeđeno i da je iznos blokiran do isteka roka za njegovu isplatu. Postoje i vizirani čekovi koji ne pružaju istu sigurnost kao cerificirani, jer klauzula o vizi samo potvrđuje da je u momentu izdavanja čeka postojalo pokriće za njegovu isplatu.

Dokumentirani ček

Dokumentirani ček se koristi u međunarodnom platnom prometu kada su plaćanja vezana za ivoz robe odnosno usluga. Dokumentarni ček dospeva po viđenju i isplaćuje se pod uslovom da su uz njega priložena dokumenta koja se odnose na robu (konosman, tovarni list, polise osiguranja, fakture i dr.)

Prilikom otkupljivanja inostranih čekova u zemlji treba posebnu pažnju obratiti na to da čekovi moraju biti formalno ispravni, što znači da ne smeju biti brisani ili na bilo koji drugi način oštećeni. Datum izdavanja čeka ne sme biti stariji od dvadest dana, ako je ček izdat u nekoj evropskoj zemlji, odnosno u roku od sedamdeset dana ako je ček izdat u zemlji izvan Evrope. Ček mora biti bankarski tj. vučen od banke na banku. Kada se ustanovi da je ček formalno ispravan i da ispunjava uslove za otkup, banka će od podnosioca čeka zahtevati da se na određenom mestu i na određeni način izvrši indosiranje, pri čemu indosment na čeku mora biti bezuslovan.

Otkupljeni čekovi se dostavljaju na naplatu inostranom korespodentu, s tim što se obično bariraju, kako bi ček dobio karakter obračunskog čeka i u slučaju njegovog nestanka ili krađe, lice koje je došlo u posed čeka ne bi moglo da ga naplati.

4.4.2. Značaj i Mane Čeka

Poznata je engleska izreka prema kojoj: 'ko poseduje račun kod banke i svoja plaćanja vrši čekom taj je dzentlmen, a ko plaćanje vrši u gotovom novcu, taj je samo čovek'.

U vezi sa tim navodi se da je ekonomska kultura jednog naroda utoliko veća

ukoliko pojedinci imaju pri sebi manje efektivnog novca. Iz navedenog proističe da se čeku kao hartiji od vrednosti koja se često koristi u praksi, pridaje veliki značaj.

Važnost čeka se temelji na činjenici da on predstavlja podesno sredstvo

plaćanja. Ovakvu ulogu omogućuju sledeća pravila: trasat kod čeka može da bude samo bankarska organizacija; dospelost čeka po viđenju; postojanje pokrića u momentu izdavanja čeka.

21

Zahvaljujući svojoj osnovnoj funkciji platežnog sredstva ček omogućuje lakše odvijanje platnog prometa, uz otklanjanje rizika koji prate plaćanja koja se vrše gotovim novcem. Istovremeno, smanjujući upotrebu novca u prometu, ček omogućuje duže trajanje novčanica (sprečava habanje novca).

Mane čeka se ogledaju u tome što se plaćanje može izvršiti ukradenim

čekom. Osim toga, ček se često koristi kao kreditno sredstvo na nedozvoljen način (dopušteno je kreditiranje u granicama dozvoljenog minusa na tekućem računu), čime se funkcija čeka kao platežno sredstvo znatno slabi. Nedozvoljeno kreditiranje se vrši stavljanjem na ček kasnijeg umesto pravog datuma izdavanja. To su tzv. post datirani čekovi.

22

4.5. Menica

Menica je hartija od vrednosti kojom se njen izdavalac bezuslovno obavezuje da će on sam, ili po njegovom nalogu određeno treće lice, isplatiti u njoj navedenom poveriocu ili po njegovoj naredbi iznos novca koji je u menici označen, i to u određeno vreme i na određenom mestu.

Menica je po samom zakonu hartija od vrednosti po naredbi. Ona ima to

svojstvo i onda kada u njoj nije označena klauzula ¨po naredbi¨. Ali, ona nije isključivo hartija po naredbi. Ona može da bude izdata i kao hartija na ime unošenjem klauzule ¨po naredbi¨. Menica ne može biti izdata da glasi na donosioca. Ipak, menica može biti preneta blanko indosamentom ili indosamentom na donosioca, i u takvom slučaju, mada izdata po naredbi, u praksi proizvodi isto dejstvo kao da glasi na donosioca.

Menica je ponikla u međunarodnom saobraćaju i njen značaj na tom

području zahteva da menični propisi budu što je moguće više ujednačeni u svim državama. Zbog toga je izrađen unificirani Menični zakon, koji je 1930. godine usvojen Ženevskim konvencijama od strane mnogih država. I naš Zakon o menici, zasniva se na Ženevskim konvencijama, koje ne obuhvataju sve menično-pravne propise, već samo one koji imaju međunarodni značaj; drugi deo materijala o menici ostavljen je pojedinim državama da ga same regulišu prema svojim posebnim prilikama. I naša država iskoristila je ovu mogućnost, čime je obezbeđeno da uloga menice kod nas u unutrašnjem saobraćaju bude u skladu sa našim privrednim razvojem. Menica se kod nas koristi kao kreditni instrument, kao instrument plaćanja i kao sredstvo obezbeđenja potraživanja.

Naš Zakon o menici ne daje definiciju menice, ali iz njegovih odredaba

izlazi da je menica pismena isprava izdata u propisanoj formi kojom jedno lice izdaje nalog drugom licu da u određeno vreme i na određenom mestu isplati označenu sumu novca licu imenovanom u tom pismu (ili po njegovoj naredbi), obavezujući se i samo da je isplati, ako to ne učini lice kome je nalog upućen.

Ovakva menica zove se vučena (trasirana) menica za razliku od sopstvene menice, u kojoj se sam njen izdavalac obavezuje da će u određeno vreme i na određenom mestu isplatiti označenu sumu novca licu imenovanom u menici (ili po njegovoj naredbi).

4.5.1. Uloga Menice

Prvobitno menica je služila kao menjačko sredstvo (sredstvo za razmenu novca), pa je otuda i potekao njen naziv (menica, lettre de change, lettera di sambio). U daljem razvoju menica je počela da se koristi kao sredstvo trgovačkog kliringa (obračuna trgovaca), posebno na sajmovima. Umesto da plaćanje vrše u gotovom novcu, trgovci su to činili izdavanjem menice. Na kraju obračunskog perioda (sajma) vršilo se prebijanje meničnih potraživanja i isplata salda u gotovom novcu. Zatim,

23

menica je korišćena kao kreditno sredstvo (trgovac izdaje menicu, koju prodaje drugom licu pre dospelosti i tako dobija kredit koji je dužan da vrati o dospelosti menice), kao sredstvo obezbeđenja kredita (prilikom kupovine robe na kredit trgovac je izdavao menicu prodavcu kao sredstvo obezbeđenja da će cena biti uredno plaćena); kao sredstvo plaćanja (umesto da trgovac-dužnik plati svoj dug on je predavao trgovcu poveriocu menicu sa nalogom svom dužniku da licu označenom u menici isplati određenu svotu novca).

4.5.2. Vrste Menica Klasifikaciju menica moguće je vršiti prema različitim kriterijumima.

Zavisno od toga koje su radnje u vezi sa menicom izvršene moguće je razlikovati protestovane i neprotestovane, akcepirane i neakcepirane, avalirane i neavalirane, umnožene i neumnožene i dr. Zavisno od forme razlikuju se potpuna i nepotpuna (u trenutku izdavanja sadrži sve bitne elemente) i blanko (u trenutku izdavanja sadrži samo propisani minimum bitnih elemenata) menica. Zavisno od osnovnog posla radi kojeg je menica izdata moguće je razlikovati robne (izdaju se u vezi s nekim poslom prometa robe) menice i finansijske (izdaju se u vezi prometa novca) menice. Najznačajnija je podela ona koja se vrši s obzirom na broj lica koja se pojavljuju u meničnom odnosu. Prema tome kriterijumu razlikujemo trasiranu i običnu menicu.

Trasirana menica (vučena menica) – Kod ove menice izdavalac daje nalog

drugom licu da trećem licu isplati iznos koji je označen u menici. Kod trasirane menice u meničnom odnosu se pojavljuju tri lica: trasant, lice koje izdaje nalog, lice koje treba da isplati meničnu svotu, i remitent, lice kome treba da bude isplaćena menična svota. Trasirana menica prepoznaje se po tome što se u tekstu meničnog sloga nalazi reč ¨platiti¨.

Osim takozvane redovne trasirane menice postoje i:

Trasirana menica po sopstvenoj naredbi – To je menica kod koje trasant

daje nalog trasatu da njemu (trasatu) ili po njegovoj naredbi, a ne nekom trećem licu isplati o dospelosti menice meničnu svotu. U meničnom odnosu pojavljuju se dva lica: trasant i trasat. Ove menice prepoznaju se po klauzuli ¨platite po naredbi mojoj sopstvenoj¨.

Trasirana spostvena menica – Kod ove menice trasant označava samog sebe

kao trasata. Trasant sam sebi daje nalog da plati remitentu meničnu svotu. Ova se menica svodi na spostvenu, ali je njena pravna konstrukcija u osnovi konstrukcija trasirane menice, pa se na nju ne mogu primenjivati pravila sopstvene menice.

Trasirana sopstvena menica po sopstvenoj naredbi – Kod ove menice

trasant daje nalog samom sebi, da sebi isplati naznačenu meničnu svotu. Ovde postoji samo izdavalac menice zbog čega ona počinje da proizvodi pravno dejstvo tek od momenta prenosa na drugo lice. Od tog trenutka izdavalac postaje dužnik, a označeni imalac menični poverilac.

24

Sopstvena menica –To je takva vrsta menice kod koje se njen izdavalac obavezuje da će on, o dospelosti menice, isplatiti trećem licu, ili po naredbi tog trećeg lica, svotu koja je označena u menici.

Blanko menica – predstavlja takvu menicu kod koje u momentu njenog

izdavanja voljom njenog izdavaoca nedostaju neki bitni elementi. Takvu menicu popunjava poverilac kasnije, a saglasno sporazumu koji postoji između njega i izdavaoca menice.

Promisorna nota – se primenjuje u pravu anglosaksonskih zemalja, kao i u

nizu drugih zemalja. Koristi se kao sredstvo obezbeđenja kredita, a može se i prenositi. Za razliku od trasirane menice, koja sadrži bezuslovan nalog za plaćanje određenog iznosa novca, promisorna nota sadrži bezuslovno obećanje plaćanja određenog iznosa i ne sadrži ime trasata. Takođe ona ne mora da sadrži mesto plaćanja, dan i mesto izdavanja...

Robna (trgovačka) menica – ovu menicu izdaje preduzeće u vezi sa

kupovinom i prodajom robe. Prodavac izdaje trasiranu menicu i vuče je, akceptira i tako preuzima meničnu obavezu kao glavni menični dužnik da će u određenom roku platiti menični iznos. Prodavac može menicu prenositi na drugo lice i tako vršiti svoja plaćanja.

Finasijska menica – predsatvlja menicu koja se primenjuje radi obezbeđenja

potraživanja iz nekog već postojećeg ugovora ( ugovor o tekućem računu, ugovor o kreditu i sl.

4.5.3. Pravna Priroda Menice O pravnoj prirodi menice postoji više teorija. Teorija tri ugovora, teorija

delegacije, teorija stipulacije, teorija ugovora i jednostranog akta, teorija jednostranog akta.

Prema teoriji tri ugovora kod menice postoje tri ugovorna odnosa: osnovni ugovor između trasanta i remitenta, koji služi kao osnov za izdavanje menice, ugovor o mandatu između trasanta i trasata i ugovor o cesiji potraživanja između indosanta i indosatara.

Po teoriji delegacije, prilikom izdavanja menice trasant delegira remitentu svog dužnika (trasat), a to čini i svaki indosatar prilikom prenosa menice.

Teorija stipulacije u korist trećeg lica polazi od toga da trasant obećava remitentu (i docnijim imaocima menice) da će on isplatiti meničnu svotu ako to ne učini trasat.

Teorija kombinacije ugovora i jednostranog akta polazi od toga da je menica mešovit akt: ugovor između izdavaoca i remitenta na osnovu kog se izdaje menica i jednostrani akt izdavaoca koji ga obavezuje prema svim ostalim korisnicima menice.

U savremenoj pravnoj teoriji prihvaćena je teorija jednostranog akta po kojoj menični odnosi nastaju jednostranom izjavom volje njenog izdavaoca.

25

4.5.4. Načela Meničnog Prava Načelo pismenosti ili formalnosti – Menica može da postoji samo u

pisanom obliku. Isto tako, i sve menične radnje moraju da se preduzmu u pisanoj formi, i to, po pravilu, na meničnoj ispravi.

Od načela formalizma odstupa se u dva slučaja. Prvo, primenom teorije propuštanja (emisije) moguće je de sa izda blanko menica (ne sadrži sve bitne menične elemente). Drugo, lica koja su nesposobna za davanje pisanih izjava (nepismena ili slepa lica) mogu da potvrde usmeno preuzete obaveze stavljanjem rukoznaka na menicu i uz sudsku overu, ili da preuzmu meničnu obavezu preko punomoćnika.

Načelo inkorporacije – Menični poverilac ne može ostvariti svoja prava iz

menice dok ne podenese dužniku menično pismo. Menica na simboličan način predstavlja to pravo tako da se ono ne može prenositi ni vršiti bez posedovanja menice. Ovo načelo je ublaženo mogućnošću amortizacije menice. Na osnovu amortizacione isprave može se ostvarivati pravo iz menice i bez posedovanja menice. U tom slučaju pravo iz menice se može ostvariti samo prema akceptantu, kao i prema trasantu neakceptirane menice i menice čije je akceptiranje trasant zabranio, pod uslovom da je blagovremeno podignut amortizacioni protest (ni ova lica neće biti u obavezi da izvrše isplatu, ako dokažu da je predlagač bespravno dobio odluku o amortizaciji). Regresni dužnici se oslobađaju u potpunosti od menične obaveze.

Načelo menične strogosti – ovo načelo ima dva svoja aspekta:

Formalno-pravni i materijalno-pravni.

Formalno – pravni aspekt menične strogosti ogleda se u tome što je menica stroga kako prema dužniku, tako i prema poveriocu. Menični poverilac ima stroge obaveze u pogledu izvršenja meničnih radnji na vreme (prezentacija menice, podizanje protesta).

Materijalno – pravni aspekt menične strogosti dolazi do izražaja u vezi sa pravnim položajem meničnog dužnika. Naime, menična obaveza je apstraktna, pravno samostalna u odnosu na osnovni posao iz kojeg je nastala. Kada jedno lice potpiše menicu ono jednostranom izjavom svoje volje preuzima meničnu obavezu, tako da je mogućnost isticanja prigovora po menici prilično ograničena.

Načelo fiksne menične obaveze – Obim i sadržina menične obaveze cene se

samo na osnovu onoga što je u meničnom pismu naznačeno (ako je u menici naznačen iznos od 100 dinara dužnik je dužan da ga o dospelosti menice isplati). Prema savesnom sticaocu menice dužnik ne može isticati prigovor da menica nije popunjena u skladu sa osnovnim poslom ili da je menica delimično plaćena.

Načelo solidarnosti – Ako glavni menični dužnik ne isplati meničnnu svotu,

ostali menični dužnici solidarno odgovaraju poveriocu za isplatu menične svote. Dakle, regresni dužnici (trasant, indosan, avalista) odgovaraju supsidijarno za ispunjenje menične obaveze. Poverilac mora prvo da pozove glavnog dužnika da

26

izvrši meničnu obavezu. Ako glavni dužnik ne izvrši isplatu i ako se konstatuje putem protesta, poverilac može da zahteva isplatu od ostalih (regresnih) dužnika.

Načelo neposrednosti – Svaki od potpisnika menice, kao menični dužnik,

neposredno odgovara imaocu menice koji je menicu stekao neprekinutim nizom prenosa. Između meničnog dužnika i imaoca menice (poverioca) uspostavlja se neposredan pravni odnos, a sadržina tog odnosa opredeljena je isključivo sadržinom menične isprave. Otuda, menični dužnik može prema svkom poveriocu da ističe samo objektivne prigovore (proizilaze iz pismena) i subjektive prigovore koji proizilaze iz njegovog subjektivnog karaktera koji proističu iz odnosa sa određenim poveriocem (ne može da ističe prigovore subjektivnog karaktera koji proističu iz odnosa između imaoca menice i drugih meničnih dužnika).

Načelo samostalnosti – svaki potpis na menici svara samostalnu obavezu,

koja je nezavisna od obaveza ostalih potpisnika menice. Obaveza jednog potpisnika menice može da bude punovažna mada obaveza nekog drugog potpisnika menice nije punovažna. Ukoliko obaveza izdavaoca menice nije punovažna (maloletnost, falsifikovan potpis), obaveze ostalih potpisnika menice su punovažne. Ili, obaveza avaliste je punovažna iako obaveza njegovog honarata nije punovažna (osim u slučaju formalnog nedostatka – stavljen rukoznak honorata, a nije overen kod suda). Takođe, prekid i ovustava zastarelosti prema jednom meničnom dužniku ne deluje prema ostalim meničnim dužnicima.

Da bismo definisali funkciju menice u poslovnim finansijama, potrebno je

prethodno razmotriti razvoj menice, njene karakteristike, vrste, radnje i eskontovanje. Sa pravnog stanovišta menica se definiše kao hartija od vrednosti sa

obavezom bezuslovnog plaćanja naznačenog novčanog iznosa drugom licu, po naredbi upisanoj na poleđini, nezavisno od vrste posla kojim je zasnovana obaveza.

Menica je nastala kao sredstvo plaćanja, uporedo sa razvojem robno –

novčanih odnosa i međunarodnog prometa. U daljem razvoju robno – novčanih odnosa, menica dobija funkciju kreditnog sredstva, jer putem menice omogućava se kupcima da ne plaćaju robu novcem prilikom kupovine već se plaćanje obezbeđuje izdavanjem menice, čime se odlaže plaćanje za određeno vreme, odnosno kreditira se kupac.

Kada dospe rok plaćanja, prodavac robe podnosi menicu na naplatu. Tokom

svoga razvoja menica je poprimila mnoge funkcije, među njima i funkciju sredstva obezbeđenja plaćanja, a sa primenom pravnih instituta, indosament, akcept, protest; Menica je postala savremeno sredstvo plaćanja i kreditiranja. Tako je menica postala značajan instrument u poslovnim finansijama, a naročito u domaćem i međunarodnom platnom prometu, kao sredstvo obezbeđenja plaćanja i kreditiranja.

27

Menicu kao hartiju od vrednosti karakterišu:

• Pismenost: menica je vrednosni papir u pismenoj formi, jer ne postoji forma usmene menice;

• Formalnost: menica je strogo formalizovan vrednosni papir, jer je zakonom o menici propisan oblik sa određenim sastojcima – elementima;

• Inkorporiranost: pravni osnov i njegovo dokazivanje, zasnovani su na postojanju menice i njenoj sadržini;

• Strogost: menica je zasnovana na strogim rokovima koji jednako važe i za poverioca i za dužnika. Ta karakteristika doprinela je kvalitetu menice i sigurnosti kao instrumentu plaćanja i kredita, jer protiv meničnog potraživanja nisu dozvoljeni prigovori iz osnovnog posla;

• Samostalnost: svaka menična izjava u pogledu ispravnosti, nezavisna je od ostalih meničnih izjava. To znači da je menična obaveza samostalna, ali ako se na menici pojave lažni potpisi, to znači da su oslobođeni obaveze oni čiji su potpisi ispravni;

• Solidarnost: menica ima solidarnu odgovornost svih potpisnika zajedno i svih pojedinačno prema imaocu menice.

4.5.5. Menični Sastojci

4.5.5.a. Bitni Menični Sastojci Na osnovu Zakona o menici trasirana menica mora da sadrži sledeće bitne

menične elemente: označenje isprave kao menice, bezuslovni uput da se plati određena suma novca, ime onoga koji treba da plati (trasata), označenje dospelosti, mesto gde plaćanje treba da se izvrši, ime onoga kome se ili po čijoj se naredbi mora platiti (remitenta), označenje dana i mesta izdanja menice, potpis onoga koji je menicu izdao (trasanta). Isprava u kojoj ne bi bili sadržani navedeni elementi (osim pretpostavljenih bitnih elemenata, o kojima će biti reči) ne vredi kao trasirana menica.

Sopstvena menica sadrži iste sastojke kao i trasirana menica, osim označenja

imena lica koje treba da plati meničnu svotu. U pravnoj teoriji bitni menični elementi se grupišu u četiri grupe. Prvu čine

opšti menični sastojci: označenje isprave kao menice i bezuslovni uput na isplatu određene svote novca. Drugu čine presonalni elementi: ime trasat, ime remitenta i potpis trasanta. Treću obrazuju kalendarski sastojci: datum izdavanja i označenje dospelosti. U četvrtu ulaze: mesto izdanja i mesto plaćanja.

28

4.5.5.b. Opšti Menični Elementi Označenje menice – Svaka menica mora da sadrži reč “menica”. U

štampanom formularu ovaj sastojak se nalazi u drugom redu meničnog sloga. Označenje da se radi o menici mora da bude napisano na jeziku na kome je ona sastavljena. Na taj način potpisnicima menice se skreće pažnja da preduzimaju meničnu obavezu.

Bezuslovni nalog za isplatu menične svote – U menici mora da bude

sadržan nalog da se plati menična svota (kod trasirane menice), odnosno obećanje da će se menična svota platiti (kod sopstvene menice). Ovaj sastojak se unosi u drugi red meničnog formulara i izražava se izrazom “platite” (trasirana menica) ili “platiću” (sopstvena menica).

Menični iznos može biti napisan brojevima (prvi red meničnog sloga) i

slovima (mora obavezno da se napiše, a unosi se u četvrti red meničnog sloga), a ako se ova dva iznosa ne slažu važi iznos napisan slovima. Kad je menična svota napisana više puta, merodavna je najmanja svota.

4.5.5.c. Personalni Menični Elementi Označenje trasata – U vučenoj menici (ne u sopstvenoj) mora se jasno

naglasiti kome se upućuje nalog za plaćanje menične svote. Ovaj sastojak se unosi u levi donji ugao formulara. Po pravilu, pored imena trasata stavlja se i njegovo prebivalište, odnosno sedište, uz tačnu adresu. Time se omogućuje imaocu menice da lakše utvrdi kome treba da podnese menicu na akcept i isplatu. Međutim, menica je punovažna i onda kada uz ime trasat nije označena adresa.

Trasat može da bude bilo koje fizičko ili pravno lice. Zahvaljujući načelu samostalnosti punovažna je i menica koja je vučena na lice koje ne postoji.

Označenje remitenta – Remitent može da bude bilo koje fizičko ili pravno

lice. Pored imena remitenta ne moraju da se nalaze podaci kojima se on bliže određuje (adresa, zanimanje). Ovaj sastojak se unosi u treći red meničnog sloga.

Potpis trasanta – Potpis se stavlja u donjem desnom uglu formulara.

Stavljanjem potpisa trasant ulazi u menično – pravni odnos. Time on na jasan način izražava svoju volju da se menično obaveže. Obično se pored trasantovog potpisa stavljaju podaci o njegovom prebivalištu, broj lične karte, mesto i datum potpisivanja, ali menica je punovažna i ako ti podaci nisu uneti.

Trasant mora menicu svojeručno da potpiše. Nije dozvoljeno da se menica

potpiše faksimilom ili putem pisaće mašine. Ipak, u okvirima ženevskog meničnog prava (ali ne i našeg) moguće je da menica bude punovažna i bez potpisa trasanta.

Umesto trasanta menicu može da potpiše punomoćnik, uz napomenu da

menicu potpisuje za drugo lice, jer će se smatrati da je menicu potpisao u svoje ime i za svoj račun.

29

Više lica mogu potpisati menicu kao kumulativni trasanti, ali ne i alternativno. Menicu mogu da izdaju i nepismena lica. U takvom slučaju sud će proveriti

identitet lica koje želi da se menično obaveže, zatim će mu pročitati menicu, a lice će staviti na menicu svoj rukoznak ako pročitani tekst odgovara njegovoj volji. Sud će takvu menicu zatim overiti. Overa mora da ima: službeni broj, pečat i potpis službenog lica. Na sličan način obavezu preuzimaju slepa i druga lica koja ne mogu staviti potpis na menicu.

4.5.5.d. Geografski Menični Elementi Označenje mesta izdanja menice – Ovaj sastojak se unosi u prvi red

meničnog sloga. Mesto izdanja menice je značajno za menice koje cirkulišu u međunarodnom prometu (prema zakonu koji važi u mestu izdanja menice određuje se forma menice, pasivna menična sposobnost trasanta, rok do koga se može pokrenuti regresni postupak).

Označenje mesta plaćanja menične svote – Ovaj sastojak se unosi u

poslednji red meničnog formulara, u levi donji ugao, iza reči “Plaćanje...” Mesto plaćanja mora stvarno da postoji. Isprava sa izmišljenim mestom

plaćanja ne važi kao menica.

4.5.5.e. Kalendarski Menični Elementi Datum izdanja menice – Datum izdanja menice unosi se u prvi red meničnog

formulara. Značaj ovog elementa je višestruk. Od datuma izdavanja računa se rok dospeća kod menice plative na određeno vreme od dana izdanja, rok za podnošenje na isplatu menice po viđenju, rok za podnošenje na akceptiranje menice trasirane na određeno vreme po viđenju; utvrđuje se da li je trasant bio menično pravno sposoban za izdavanje menice; obračunava se kamata.

Vreme dospelosti – Ovaj sastojak se unosi u drugi red meničnog formulara.

Njime se određuje kada poverilac stiče pravo da zahteva od dužnika da mu isplati meničnu svotu.

30

4.5.5.f. Pretpostavljeni Menični Sastojci U grupu pretpostavljenih bitnih meničnih sastojaka spadaju: dospelost menice,

mesto izdanja i plaćanje menice. Ako u trasiranoj menici nije označena dospelost, smatraće se da se radi o

menici po viđenju. Ako u trasiranoj menici nije naznačeno mesto izdanja, smatra se da je takva

menica izdata u mestu koje je označeno pored trasantovog potpisa. Ako u trasiranoj menici nije označeno mesto plaćanja, smatra se da se

plaćanje menične svote ima izvršiti u mestu koje je naznačeno pored trasatovog imena.

Za razliku od dospelosti menice, koja se uvek na osnovu zakona može pretpostaviti, mesto izdanja i plaćanja se mogu pretpostaviti samo ako su pored trasantovog potpisa označena određena mesta. U suprotnom, neće se smatrati da je menica punovažna (nedostaju bitni menični elementi), jer se na osnovu konrektnih okolnosti ne može pretpostaviti mesto izdanja, odnosno plaćanja menice.

4.5.6. Korišćenje Menice U Međunarodnom

Platnom Prometu

Menica u međunarodnom platnom prometu se koristi ili kao instrument plaćanja ili kao kreditni instrument. Banke za račun svojih komitenata šalju menice na naplatu inostranim bankama, ili od inostranih banaka dobijaju menice za naplatu u zemlji. Menice se u međunarodnom platnom prometu koriste naročito u vezi sa poslovima eskontovanja i akceptnog kreditiranja.

4.5.6.a. Eskont Inostranih Menica

Pod eskontom se podrazumeva prodaja meničnog potraživanja pre roka dospeća menice. Kod eskontovanja menice, osim što se ispituje sadržina menice sa njene formalne strane, posebnu pažnju treba posvetiti bonitetu subjekata koji učestvuju kao menični dužnici. Osim o ugledu akceptanata, vodi se računa o poslovnom ugledu trasanta. Kod eskontovanja menice vodi se računa o tome da li se trasant može osloboditi odgovornosti za isplatu menice. Prilikom ocene boniteta trasanta osim uobičajenih podataka za utvrđivanje boniteta, potrebno je voditi rašuna i o tome u kom pravnom sistemu je menica izdata i da li je upotrebljena klauzula: 'bez regresa'.

31

4.5.6.b. Akceptno Kreditiranje (Bankarski Akcepti)

U međunarodnom robnom prometu banke često prihvataju da supstituiču

svoju kreditnu sposobnost za sposobnost zajmoprimaoca. Sam instrument je jedna vrsta menice, odnosno trate ili naloga da se plati izvestan iznos sredstava u određenom roku. Razlikuje se od ostalih menica po tome što nosi bezuslovno obećanje banke da plati tratu o dospeću. Obični kupac ne plaća robu gotovinom, nego zahteva kredit dok se roba ne proda. Ovo može da predstavlja problem za prodavca koji ne može da oceni kreditnu sposobnost kupca, a osim toga prodavcu trebaju sredstva odmah. Banka koja poznaje kupca i njegov bonitet može da deluje kao posrednik između oba trgovinska partnera, preuzimajući obavezu da plati robu u ime kupca.

S obzirom da poznaje kreditnu sposobnost kupca, banka će pre nego druga stranka preuzeti rizik na sebe da plati, ukoliko kupac ne bude bio u mogućnosti.

4.5.7. Ostala Pravila O Menici

4.5.7.a. Menične Tužbe I Menični Prigovori Menične tužbe. – Ako glavni menični dužnik, niti regresni menični dužnici,

ne žele da plate meničnu svotu, imaocu menice ne preostaje ništa drugo nego da podigne meničnu tužbu. Ako on tuži, radi isplate menične svote, glavnog meničnog dužnika, onda se takva tužba naziva ¨glavna (redovna) menična tužba¨. Kad imalac menice tuži regresnog dužnika, takva tužba se naziva ¨regresna menična tužba¨.

Postupak po tužbi. – Postupak po meničnoj tužbi, zahvaljujući načelu

strogosti, je jednostavniji i brži, a dokazivanje uprošćeno. Menična tužba je mandatna tužba, na osnovu koje predsednik veća izdaje platni nalog.

Menični prigovori. – Dužnik može na izdati platni nalog u roku od tri dana

uložiti prigovor, čime se otvara menični spor, po pravilima parničnog postupka.

4.5.7.b. Prestanak Meničnih Prava I Obaveza Način prestanka. – Do prestanka meničnih prava i obaveza može da dođe na

više načina. U praksi, menična prava i obaveze najčešće prestaju ispunjenjem. To je redovni način prestanka obaveza. Ali, da bi isplata dovela do prestanka meničnih prava potrebno je da je menična svota isplaćena u celosti i da ju je izvršio glavni menični dužnik. U slučaju delimične isplate ili ako je izvrši regresni dužnik, dolazi do regresa.

32

Amortizacija. – Kada se pokrene amortizacioni postupak i donese sudsko rešenje, prestaju prava meničnog poverioca prema regresnim dužnicima, s tim što zadržava prava prema glavnom meničnom dužniku.

Konfuzija. – Menična prava i obaveze prestaju kada dođe do sjedinjavanja

meničnog poverioca i nekog od meničnih dužnika u jednoj ličnosti. Dejstvo konfuzije je apsolutno, gase se sva prava i obaveze, ako dođe do spajanja u jednoj ličnosti poverioca i glavnog meničnog dužnika. Konfuzija ima relativno dejstvo ako se spoje u jednoj ličnosti poverilac i neki od regresnih dužnika.

Prejudiciranje. – Ako menični poverilac propusti da preduzme određene

menične radnje (prezentacija menice i podizanje protesta), prestaju obaveze regresnih dužnika, ali ne i obaveza glavnog dužnika.

Zastarelost. – Rokovi zastarelosti meničnih potraživanja su uglavnom znatno

kraći nego kod ugovora u privredi.

4.5.7.b. Zastarelost Meničnih Prava I Obaveza Svi meničnopravni zahtevi protiv akceptanta zastarevaju za tri godine,

računajući od dospelosti. Meničnopravni zahtevi imaoca menice protiv indosanata i protiv trasanta

zastarevaju za godinu dana, računajući od dana blagovremeno podignutog protesta, a ako se u menici nalazi odredba »bez troškova« onda od dana dospelosti.

Meničnopravni zahtevi indosanata jednih protiv drugih i protiv trasanta

zastarevaju za 6 meseci, računajući od dana kada je indosant menicu iskupio ili od dana kada je protiv njega kod suda postupljeno. Zastarelost se prekida podnošenjem tužbe sudu.

33

4.6. Bankarska Garancija

Bankarskom garancijom se obezbeđuje korisnik garancije ne samo u slučaju

nastupanja nemogućnosti plaćanja obaveza glavnog dužnika nego i za niz neispunjavanja ili za neuredno izvršavanje ugovorenih obaveza. Bankarska garancija kao pravni institut uglavnom nije regulisana u zakonodavstvu, ali poslovna praksa je stvorila pravila koja se primenjuju u međunarodnom prometu. Međunarodna trgovinska komora u Parizu donela je (1978.godine) jednoobrazna pravila za ugovorne garancije, čija je primena dobrovoljna.

Izdavanjem bankarske garancije, banka preuzima obavezu svojom voljom i

platežnom sposobnošću do visine garantovanog iznosa. Garancija banke je bezuslovna i neopoziva obaveza banke, a izdaje se u pismenoj formi. Prednost bankarske garancije je što omogućava njenom korisniku da brzo i najcešće bez spora realizuje svoja potraživanja, ali je zato skupo sredstvo obezbeđenja.

U izdavanju garancije učestvuju sledeći subjekti:

• Nalogodavac garancije, koji moze biti fizičko ili pravno lice koje se na osnovu ugovora obavezuje poslovnom partneru da za izvršenje obaveze garantuje banka.

• Banka garant, koja garantuje izvršenje obaveze, ukoliko se ona ne bi izvršila u roku od strane nalogodavca.

• Poverilac – korisnik garancije, koji stiče potraživanje u odnosu na banku koja je izdala garanciju, ukoliko ne dođe do ispunjenja obaveze od strane nalogodavca garancije.

Bitni elementi bankarske garancije nisu određeni u zakonu, nego prirodom

posla, jer njih određuju učesnici u garancijskom poslu u finansijskoj ili garantnoj klauzuli osnovnog posla. U bankarskoj praksi uobičajeno je da svaki oblik bankarske garancije ima sledeće bitne elemente: naznačenje izdavaoca i korisnika garancije, novčani iznos na koji garancija glasi, rok važenja garancije, mesto izdavanja garancije, datum izdavanja i potpise ovlašćenih lica. Isto tako bankarska garancija može da ima i nebitne elemente, kao što su: klauzula o vraćanju, broj garancije, klauzula o nadležnosti suda ili arbitraže i sl.

4.6.1. Vrste Bankarskih Garancija

Bankarske garancije prema vrsti pravnog posla: Licitacione garancije ( bid-bond, ili tender bond ).

Licitacionom garancijom banka se obavezuje da će korisniku garancije isplatiti garantovani iznos u slučaju da učesnik na licitaciji čija je ponuda prihvaćena ne ispuni obaveze predviđene licitacionim uslovima. Ovom garancijom se pokriva rizik povrede licitacionih uslova od strane učesnika čija je ponuda prihvaćena kao

34

najpovoljnija, odnosno ako ponuđač odbija da do određenog roka zaključi ugovor sa licitacantom ili odbije da pribavi garanciju za dobro izvršenje posla.

U bankarskoj praksi licitacione garancije su obično bezuslovne. Ne traži se da korisnik garancije podnosi dokaze da učesnik na licitaciji nije postupio prema licitacionim uslovima, nego je dovoljno da podnese banci samo zahtev za isplatu sa odgovarajućom izjavom. Garancija za dobro izvršenje posla

Kod ove garancije banka je dužna da korisniku garancije isplati određeni iznos, ako dužnik iz osnovnog posla ne ispuni ili neuredno ispuni svoje ugovorne obaveze. Garancija za dobro izvršenje posla je opšti tip garancije i pomoću nje može da bude pokriven rizik povrede bilo kog ugovora, uključujući i ugovore iz oblasti pružanja turističkih i ugostiteljskih usluga stranim partnerima. Visina garantnog iznosa najčešće se određuje u fiksnom iznosu ili u najvećem iznosu. Garancija za vraćanje avansa (advance payment bond )

Pod garancijom za vraćanje avansa podrazumeva se garancija kojom banka preuzima obavezu da će korisniku garancije isplatiti garantnu sumu za slučaj da isporučilac ne ispuni svoju ugovornu obavezu za koju je položen avans, ili ne vrati avans na drugi način. Visina garantnog iznosa po pravilu je jednaka primljenom avansu, mada ne i uvek. Bankarske garancije prema uslovu da garantni iznos bude isplaćen:

• Uslovna garancija Kod uslovnih garancija plaćanje je uslovljeno

izvršenjem određenog uslova. Postojanje uslova za isplatu garancije dokazuje se robnim dokumentima, nalazom neke specijalizovane organizacije kojom se utvrđuje da isporučena roba nije bez nedostataka, ili da određeni radovi nisu objavljeni prema ugovoru i tehničkoj dokumentaciji. Uslovna garancija doprinosi većoj sigurnosti, ali se usporava naplata garantnog iznosa.

• Bezuslovna garancija U bezuslovne garancije spadaju garancije kada se ne zahteva ispunjavanje nekog prethodnog uslova. Banka garant se obavezuje da će bez prethodnog dokazivanja opravdanosti zahteva korisnika na osnovu prvog poziva ispuniti svoju obavezu. U praksi je ova vrsta garancije veoma česta. Prepoznaju se i po tome što je u njima sadržana klauzula : 'na prvi poziv', ili neka druga klauzula koja ima isto značenje. Bezuslovna garancija ima izvesne prednosti u odnosu na uslovnu, ali i određene nedostatke. Osnovna manjkavost ove garancije je da se lako može zloupotrebiti. Korisnik garancije može naplatiti garantni iznos, a da prethodno nije ispunio svoje obaveze iz osnovnog ugovora. Međutim, banka može odbiti isplatu ako je zahtev za plaćanje neosnovan.

35

Bankarske garancije prema zavisnosti od osnovnog posla:

• Samostalna garancija Samostalna garancija, ili garancija sa naznakom: 'bez prigovora' ili drugom klauzulom koja ima isto značanje, predstavlja oblik garancije koji se najčešće koristi u praksi. Pošto je samostalna garancija pravno odvojena, kako od osnovnog ugovora, tako i od ugovora o izdavanju garancije, banka može prema korisniku garancije da ističe samo prigovore iz garancije, a ne i iz osnovnog posla.

• Akcesorna bankarska garancija Akcesorna bankarska garancija je takav oblik ličnog obezbeđenja kod koga banka može prema korisniku isticati sve prigovore. Ova garancija retko se koristi u poslovima međunarodne trgovine.

Bankarske garancije prema broju banaka u garancijskom poslu:

• Supergarancija U slučaju kada korisnik garancije nema poverenja u banku garanta, bilo zato što mu je nepoznata ili mu njeno poslovanje ne pruža sigurnost, on može zahtevati garanciju od neke poznatije i sigurnije banke. Supergarancija predstavlja garanciju na garanciju i kod nje se stvara poseban odnos između dve banke, s jedne strane, i između banke super-garanta i korisnika garancije, sa druge.

Supergarancija se može izdavati na dva načina. Prema prvom načinu na samoj prvobitno izdatoj garanciji banke nalogodavca banka super-garant posebnom izjavom preuzima obavezu da će je, ukoliko banka izdavalac garancije ne izvrši preuzetu obavezu po garanciji, sama ispuniti. Prema drugom načinu banka super garant na posebnom tekstu daje izjavu, zadržavajući sadržinu tekstova garancije banke nalogodavca.

• Kontragarancija Konfirmirane ili potvrđene garancije su garancije koje daje banka u zemlji korisnika, i to na osnovu kontragarancije dužnikove banke. Garancija koju daje banka u zemlji poverioca potpuno je identična kontragarnciji strane banke. Ona nema pravo da menja ili dopunjava tekst garancije koju izdaje korisniku u odnosu na tekst koji je dala banka kontragaranta.

Osim navedenih klasifikacija, bankarske garancije mogu da se dele i prema drugim kriterijumima. Bankarske garancije mogu biti: pokrivene i nepokrivene u zavisnosti od toga da li je položeno pokriće ili ne. Mogu se deliti na posredne i neposredne, individualne i konzorcijalne, opšte i posebne, nostro i loro i sl.

U bankarskoj praksi, a ponegde i u pravnoj doktrini, garancije se dele na činidbene i platežne. Ova podela je neprecizna, jer je svaka garancija po svom karakteru i pravnim dejstvima činidbena, a i svaka obaveza banke je izražena u novcu, pa i obaveza koja nastaje izdavanjem garancije.

Bankarske garancije u poslovima međunarodnog platnog prometa javljaju se naročito u onim slučajevima kada instrumenti plaćanja kao što su: dokumentarni akreditiv, inkaso, ček, menica i dr. Po svojoj prirodi i nameni nisu podobni da pruže ono obezbeđenje koje se traži za posebne situacije.

36

4.7. Kreditno Pismo Kreditno pismo se najčešće koristi za vreme putovanja u inostranstvo, i to

bilo da su to putovanja u poslovne ili turističke svrhe, a sve s ciljem da se na takvim putovanjima izbegnu nepotrebni rizici, kao šo su nestanak ili krađa novca.

Kreditno pismo predstavlja pismeni nalog banke upućen drugoj banci da u

određenom vremenskom periodu i iznosu isplati korisniku kreditno pismo. U odnosu na doznake kreditno pismo ima prednosti, pre svega u tome što je kod doznake potrebno unapred znati tačnu adresu korisnika. Takođe bilo bi potrebno da neko iz zemlje isplate naređuje ili da korisnik iz inostranstva dostavlja svojoj domaćoj banci pismene ili telegrafske naloge za isplate, što iziskuje troškove i gubitak vremena. U odnosu na akreditiv, kreditno pismo pruža pogodnosti time što ga sam korisnik lično nosi i što kreditno pismo može da se koristi i kod nekoliko banaka na nekoliko različitih mesta, i to ne samo u jednoj državi već i u više država.

4.7.1. Vrste Kreditnih Pisama

Posebno kreditno pismo

Posebno kreditno pismo izdaje banka i ono se može koristiti samo u jednoj

inostranoj banci. Banka izdavalac ove vrste kreditnog pisma u obavezi je da u trenutku njegovog izdavanja, dakle u isto vreme, odvojenim avizama, obavesti inostranu banku, dajući joj najvažnije podatke kao što su: ime korisnika, iznos, datum i broj kreditnog pisma.

Cirkularno kreditno pismo

Cirkularno kreditno pismo je takvo pismo koje banka po nalogu svog nalogodavca izdaje za veći broj inostranih banaka u jednoj zemlji ili u nekoliko zemalja.

Korespondenti kojima korisnik cirkularnog pisma može da se obrati mogu biti navedeni u samom slogu cirkularnog kreditnog pisma, odnosno u posebnom spisku, ili u zasebnom pismu koje sa sobom nosi korisnik cirkularnog pisma.

Kod kreditnih pisama postoje četiri elementa: nalogodavac, banka-izdavalac kreditnog pisma, banka ili banke isplatioci kreditnog pisma, i korisnik koji može biti samo fizičko lice.

Nalog za isplatu kreditnog pisma mora biti bezuslovan. Naznačeni iznos u kreditnom pismu može se isplaćivati korisniku u manjim ili većim iznosima, međutim važno je da se svaka isplata od strane banke evidentira na poleđini kreditnog pisma. Od primaoca naplaćenog iznosa iz kreditnog pisma zahteva se priznanica. Banka koja vrši isplatu mora da proveri identitet korisnika kreditnog pisma, kako ne bi isplatila neovlašćenom licu.

37

4.8. Kreditna Karta

Kreditna karta se koristi kao instrument plaćanja u zemlji i inostranstvu za plaćanje raznih usluga, kupovinu proizvoda i za podizanje gotovog novca.

Postoje dva tipa kreditnih karata: specijalizovane i univerzalne.

Specijalizovane kreditne kartice izdaju određene organizacije (American Express, Dinners club i sl.). Postoje i takve kreditne karte koje se koriste prilikom plaćanja čekom za kupovinu raznih proizvoda i plaćanje usluga.

U korišćenju kreditne karte pojavljuju se tri subjekta:

• Vlasnik kreditne karte, • isporučilac proizvoda, ili izvršilac usluge koji je spreman da primi

kreditnu kartu, • banka izdavalac kreditne karte.

Kreditna karta pruža pogodnosti svim navedenim subjektima. Upotreba

kreditne karte pruža vlasniku mogućnost da vrši raznovrsna plaćanja u zemlji i inostranstvu, a da pri tom ne mora da strahuje da će izgubiti novac, ili da će se suočiti s raznim procedurama plaćanja i transferom novca, koje postoji naročito kada se plaća u inostranstvu. Posedovanje kreditne karte daje mogućnost njenom vlasniku da ne mora sa sobom da nosi čekovnu knjižicu, ili da se izlaže riziku da mu banka ne isplati ček.