Nezavisni univerzitet Banja LukaFakultet za društvene naukeOpšta pedagogija 1. godinaProfesor: dr Ivica RadovanovićAsistent: mr Branka Ostojić2008/2009

M A T E R I J A L Z A K O L O K V I J

(OPŠTA I NACIONALNA ISTORIJA PEDAGOGIJE)

1

OPŠTA ISTORIJA PEDAGOGIJE

PREDMET I ZADACI ISTORIJE PEDAGOGIJE

Ova nauka proučava razvoj vaspitnog rada i pedagoških ideja od prvobitne zajednice do naše neposredne prošlosti. U tu prošlost spada razvoj vaspitnih ciljeva, pricnipa, metode, razvoj sistema i upozanvanje najistaknutijih pedagoških ličnosti koje su sve to iznosile i na taj način uticale na razvoj celokupnog vaspitanja i na školstvo.

Istorija pedagogije ne bavi se samo nizanjem istorijsko-pedagoških činjenica u toku vremena, nego joj je ujedno stalo do toga da otkriva mnogobrojne uzroke vaspitnih zbivanja u prošlosti i da posebno utvrđuje na koji način su vaspitna iskustva i pedagoške ideje starijih doba uticale na pedagošku prasku i teoriju budućeg doba; njen je zadatak da otkriva međusobne uticaje i veze i na samom pedagoškom području.

Istorija pedagogije se ne može odvojiti od opšteg ekonomsko-političkog i kulturno-filozofskog razvoja društva.

Istorija pedagogije mora što određenije i što kritičnije da objasni sve one praktične i teorijske vaspitne tekovine koje su u istoriji toliko napredne da su sačuvale svoj značaj i za današnjicu, za našu pedagogiju. Istorija pedagogije progresivnost vaspitnog delovanja i pedagoških ideja u prošlosti ocenjuje prema njihovom značenju za razvoj materijalnog društvenog života, za razvoj društvenog bića i pedagoške kulture u celini.

Istorija pedagogije mora prikazati i ulogu onih ideja koje su kočile razvoj društva.Predmet opšte istorije pedagogije je proučavanje celokupne pedagoške prošlosti u njenoj

društveno-istorijskoj zavisnosti i ulozi-proučavanje razvoja pedagoških doktrina, pedagoških sistema i vaspitnih ustanova.

Zadatak opšte istorije pedagogije je u tome da otkriva društvene i kulturne uzroke vaspitanja u prošlosti, posebno njegov klasni karakter u eksploatatorskom društvu i da u borbi pedagoških shvatanja, koja su izraz društvneih suprotnosti, kritički razmatra pozitivne, napredne elemente. Tako ukazuje na neprekidnu povezanost u razvoju vaspitne prakse i teorije i otkriva uticaje pedagoške društvene svesti na opšti društveni napredak.

Istorija pedagogije treba da posveti naročitu pažnju onim dostignućima pedagoškog rada kojim i mi treba da ovladamo kao pozitivnim pedagoškim nasleđem i da ga smatramo jednim od izvora za naše vaspitanje i pedagogiju.

Proučavanje istorije pedagogije mora na taj način kod vaspitača da razvija poštovanje prema pedagoškoj prošlosti, da probudi kritičko osećanje za njeno ocenjivanje, da osvetljavanjem velikih napora i analizom dostignuća prošlosti probudi u njima razumevanje sadašnjeg pedagoškog rada kod nas, da izoštri njihovo osećanje za istorijske elemente u našoj pedagoškoj sadašnjosti i osećanje za sve što je u njoj zaista novo.

2

VASPITANJE U PRVOBITNOJ ZAJEDNICI

Već u prvobitnoj zajednici možemo govoriti o vaspitanju. Vaspitanje se javilo u procesu rada.

Besklasnost prvobitnog društva dala je i tadašnjem vaspitanju besklasni karakter. Vaspitanje se razlikovalo samo po polu. U početku je bilo povezano sa neposrednim radnim procesom i osposobljavalo je omladinu za taj proces. Sa postepenim razvojem proizvodnih sredstava i sa postepenim dolaženjem do izražaja drušvene podele rada počele su se javljati i nove društveno-vaspitne potrebe. Vaspitanje se sve više menjalo u poučavanje u radu i u celishodno navikavanje. Pored neposrednog ospsobljavanja za rad javlja se kao vaspitni cilj potreba za uključivanjem omladine u celokupan društveni život. Javlja se, pre svega, potreba verskog, moralnog i vojničkog vaspitanja.

Nastajanjem društvenih razlika prvobitno vaspitanje gubi karakter društvene jednakosti, a sa počecima klasnog društva javljaju se i počeci klasnog vaspitanja. Umno vaspitanje, odvaja se u prvom redu od radnog i vojničkog vaspitanja. Umno vaspitanje postaje naročito pravo valadajućih, dok se vaspitanje ostalih članova ograničava na radno i vojničko vaspitanje.

VASPITANJE I PEDAGOGIJA U ROBOVLASNIČKOM DRUŠTVU

VASPITANJE U POJEDINIM ROBOVLASNIČKIM DRŽAVAMA (EGIPAT, GRČKA, SPARTA, ATINA)

PEDAGOŠKI RAD I PEDAGOŠKI POGLEDI GRČKIH FILOZOFA (SOFISTI, SOKRAT, PLATON, ARISTOTEL)

VASPITANJE I ŠKOLSTVO U RIMU.

HRIŠĆANSTVO I VASPITANJE DO RASPADANJA ROBOVLASNIČKOG DRUŠTVA

Vaspitanje u robovlasničkom društvu ima izrazito klasni karakter. Klasno obeležje toga vaspitanja ističe se u njegovoj pristupačnosti, sadržini, metodama i organizaciji. Negde pre, a negde kasnije, vaspitanje u tom drušvu postaje stvar države, koja je oruđe vlasti eksploatatorskih slojeva.

Predškolsko vaspitanje je koncentrisano u porodici, a kasnije škola prihvata centralnu vaspitnu funkciju. Postanak škola vezan je za sve veće društvene potrebe i za kulturni procvat koji je omogućio ropstvo.

Najstariju kulturu i prve škole nalazimo u zemljama staroga Istoka nekoliko hiljada godina pre naše ere.

Nekoliko vekova pre naše ere kultura i školstvo u antičkoj Grčkoj dostižu viši stepen. Ovde vladaju dva školska sistema: spartanski i atinski.

3

Spartansko vaspitanje je izrazito vojničko.

Vaspitanje u Sparti odgovaralo je organizaciji života i potrebama Spartanaca. Sparta je bila stalno izložena dvema opasnostima: spoljnoj – opasnost da bude osvojena od drugih i unutrašnjoj – opasnost od pobuna velikog broja robova. Pored toga imali su i želju za osvajanjem tuđih teritorija. Zbog svega toga život u Sparti bio je gotovo potpuno vojnički organizovan.

Ona deca koja su pri rođenju bila nerazvijena ili bolesna odmah su osuđivana na smrt. Odmah su odnošena i ostavljana zverima u šumi ili su bacana sa litice). Zdrava deca podvrgavana su specijalnom vaspitanju, do 7. godine u porodici, a od 7. do 18. u specijalnim zavodima (u surovim uslovima). Okosnicu vaspitanja činili su učenje ratnih veština, razvijanje fizičke snage, okretnosti, izdržljivosti, snalažljivosti i lukavosti u borbi, a posebno je uvežbavan tzv. lakonski govor (što kraće postaviti pitanje i još kraće na njega odgovoriti).

Vaspitanje u Atini se odlikuje svojim vaspitnim idealom, skladnošću tela i duha.

Upravo je u Atini, prvi put, harmonijski razvoj ličnosti postavljen kao cilj vaspitanja. Nastavno gradivo se koncentriše u predmetima: gramatici, dijalektici, retorici, aritmetici, geometriji, astronomiji i muzici. Ova nastavna sadržina je veoma bogata i odgovara životu u doba cvetanja antičkog sveta.

Za grčku vaspitnu praksu i teoriju veoma su značajni filozofi. Najznačajniji grčki filozofi koji su teoretski osnovali vaspitanje i tako stvorili pedagošku teoriju na osnovu posmatranja prakse jesu Platon i Aristotel.

Obojica ističu društveno značenje vaspitanja, svesni su toga kolika je važnost predškolskog vaspitanja, za koje daju izvesna uputstva, zamišljaju sistem školstva i odvojeno posvećuju pažnju teoretskom i filozofskom obrazovanju.

Aristotel veoma ističe realističko vaspitanje, što se vidi iz njegovog odnosa prema nastavnim predmetima (važnost telesnog vaspitanja, geografije, istorije, zakonodavstva i dr.), a zatim i iz toga što vodi računa o čovekovoj prirodi i vežbanju.

Platon i Aristotel zasnivaju celokupni sistem obrazovnih predmeta koji su se tada izučavali i raspravljaju o međusobnim odnosima raznih vaspitnih područja; telesnog, umnog, moralnog, estetskog vaspitanja. Aristotel ističe njihovu nedeljivu međusobnu povezanost.

Platon i Aristotel utiču svojim pogledima na srednjevekovno vaspitanje. Aristotetl, pre svega, na vaspitanje u vreme Humanizma i Renesanse.

U dodiru sa grčkom kulturom, rimski se vaspitni sistem snažno oslanja na grčki vaspitni sistem, što se vidi naročito u školstvu, mada Rim muzici i gimnastici nikad nije pridavao toliko važnosti koliko Atina.

Rimski pedagog Kvintilijan bio je veoma značajan za istoriju pedgogije. On je sredio grčke pedagoške poglede i plodonosno ih dopunio rimskim vaspitno-obrazovnim iskustvima i svojim pedagoškim talentom. Značajan je za didaktiku.

4

Karakteristična crta celokupnog antičkog vaspitnog sistema jeste etička nota koja provejava kroz taj sistem. Tu se ne radi samo o visokom stepenu umnog vaspitanja, zatim telesnog i estetskog, nego ujedno i uvek o poptuno određenom moralnom liku čoveka koga vasptianje treba da formira za antičko društvo.

Etička shvatanja antičkih filozofa prepliću se uvek i sa njihovim pedagoškim shvatanjima. Sokrat, Platon i Aristotetl vide glavni vaspitni zadatak u vaspitanju građanina punog vrlina. Grčkom i rimskom vaspitanju poznat je niz etičkih vrlina koje će pred kraj hrišćanstvo dopuniti sa svoje idejne osnove (humanost).

O radnom vaspitanju kroz čitavu antiku nema govora.

U vreme raspada robovlastičkog društva (od II do IV veka nove ere) antička kultura i obrazovanje osetno opadaju. U punom smislu reči počinju da cene ovu kulturu tek u XIV veku, u doba Humanizma i Renesanse.

Ekonomsko-političke krize i nova vera koja je podredila celokupno znanje teologiji, pripomogle su tome da su antičko vaspitanje i pedagogija počeli venuti i da se nastava sve više pretvara u dogmatičnost i formalizam.

Kulturna uloga hrišćanstva sastoji se u tome što među manje razvijenim evropskim narodima širi pismenost i tako bar delimično omogućava kontinuitet sa elementima one kulture kojoj su bili skloni neki hrišćanski mislioci.

U zapadnoj Evropi pojavila se antička kultura sa Arabljanima u VIII veku.

FEUDALIZAM:ŠKOLE, NASTAVA I UMETNOSTI U FEUDALIZMU

Za srednjevekovno vaspitanje presudan je stav da je ljude trebalo vaspitati u jedinstvenom duhu katoličke vere, u duhu odanosti Bogu i bezuslovnoj poslušnosti. Cilj na onom svetu treba da nadoknadi sve potrebe na ovom svetu.

Zbog interesa svešteničke službe, crkva drži skoro isključivo vlast nad školstvom. Ali je ona za to imala i stvarnih uslova, pošto je ogromno antičko kulturno bogatstvo bilo u rukama njenih zastupnika.

Srednji vek nije znao za opšte obavezno i osnovno školstvo. Tip srednjevekovne škole predstavljala je staleška škola, bilo da je crkvena ili gradska. Toj školi je bilo stalo da vaspita i obrazuje sveštenika, ili kasnije da vaspita i obrazuje trgovca, zanatliju ili upravnog službenika; dakle, da vaspita pripadnika određenog staleža. Staleški karakterer srednjevekovne škole vidimo iz njene svrhe, njene pristupačnosti i iz njene celokupne nastavne sredine. Gradske škole znače važan korak napred u razvoju školstva naročito s obrzirom na osamostaljenje školstva od crkvenog gospodstva.

5

Feudalno društvo sastojalo se iz dva osnovna staleža: duhovnog (sveštenstva) i svetovnog (plemstva).

To je period kada sveštenstvo preuzima monopol i nad vaspitanjem, sa osnovnim zadatkom pripreme sveštenika, koji bi mogli da vladaju i da drže mase u pokornosti hrišćanskim dogmama. U tu svrhu otvaraju se manastirske, katedralne i parohijske škole. U njima su učenici izučavali „sedam slobodnih veština“ podeljenih u dva ciklusa: trivium (gramatika, retorika i dijalektika) i kvadrivium (aritmetika, geometrija, astronomija i teorija muzike). Sve proučavane discipline bile su podčinjene teologiji (važio je princip da je nauka sluškinja teologije). Nerazvijen način proizvodnje u tom periodu nije zahtevao razvijanje prirodnih nauka, a crkva, kao vrhovni arbitar u svim važnijim društvenim pitanjima (pa i u sferi vaspitanja), onemogućavala je iole slobodniji razvoj društvene misli i društvenih nauka, potčinjavajući sve dogmama.

Pripadnici svetovnog staleža vaspitavani su na dvorovima, gde su izučavali sedam riterskih veština (jahanje, mačevanje, lov, plivanje, rukovanje kopljem, igranje šaha i sastavljanje stihova). Pismenost i račun se nisu izučavali, smatrajući ih nepotrebnim u životu (imali su pisare na dvoru).

Organizacija i metodika srednjevekovne nastave bile su uglavnom vrlo nepotpune, pošto je u centru bila samo sadržina nastave koju je trebalo usvojiti bez pravog razumevanja, tako da je i mehanički način učenja pomogao pri vaspitanju dogmatičnosti. Ličnost učenikova nije značila još nikakav poseban faktor u nastavnom procesu.

Crkva je postepeno bila primorana, zbog misaonog razvoja srednjevekovnog društva (XII i XIII vek), da ojača svoju versku dogmatiku i doktrinu razlozima razuma, i za to je našla oslonac u sholastici.

Zbog opšteg društvenog razvoja počeli su već u srednjem veku osnivati univerzitete, kako svetovne tako i crkvene. Na tim univerzitetima, doduše, još nije preovladavao naučni duh slobodnog istraživanja pošto je uticaj crkve bio izvanredno jak, mada su univerziteti nesumnjivo postali jedno od glavnih žarišta ideja budućih velikih misaonih prevrata i borbi protiv idejnog monopolizma crkve.

Sholastika u vaspitanju, kao oblik vaspitne prakse u srednjem veku, odlikovala se: izlaganjem biblijskih informacija ex cathedra (po formuli - magister dixit, discipulus scripsit), mehaničkim bubanjem bez razmišljanja i doslovnim ponavljanjem naučenog. Danas se terminom sholastičko vaspitanje označava školsko, formalističko, verbalizovano i besplodno vaspitanje, upotrebljava se u pežorativnom značenju i pripisuje se onom vaspitanju i onim vaspitačima koji ne vode računa o životu, realitetu, praksi. (iz Pedagoške enciklopedije, str. 347.)

6

HUMANISTIČKA PEDAGOGIJA, ZNAMENITI PEDAGOZI-HUMANISTI(Vitorio Da Feltre, Fransoa Rable, Erazmo Roterdamski)

Epoha humanizma i renesanse (XIV - XVI vek) bila je nošena velikim entuzijazmom u isticanju i afirmaciji dostojanstva čoveka, a kao uzor uzima antičku grčko-rimsku kulturu i humanističko obrazovanje. Humanisti su u čoveku videli najvišu vrednost i svrhu opstanka. Humanistički pokret na početku novog veka nošen je tim uzorom, ali i nastojanjem da afirmiše ljudsko naspram božanskog, slobodu mišljenja naspram srednjevekovnog dogmatizma i univerzalnog stvaralaštva u umetnosti, politici i naukama.

Bio je to period borbe protiv mračnjaštva srednjeg veka, protiv neprikosnovene dominacije crkve i teologije. To je vreme kada čovek svoj pogled spušta na zemlju i počinje da se bavi „ovozemaljskim brigama“

Humanisti su bespoštedni kritičari feudalnog poretka, obespravljenosti ljudi, asketizma i duhovne ograničenosti, posebno monopola crkve i njenog nastojanja da ljude okuje teološkim dogmama, a slobodnu misao spreči lomačama. (iz Pedagoške enciklopedije, str. 251.)

Naziv pokreta nastao je od francuske reči renaissanse – obnavljanje, preporod (antičke misli i kulture) i latinske reči humanus – ljudski (pošto je problem čoveka stavljen u centar razmatranja).

Osnovni pedagoški problemi o kojima su humanisti raspravljali su:

nov sadržaj obrazovanja (pored klasičnih jezika i srednjovekovnih sadržaja, traži se izučavanje prirodnih nauka, koje se u ovom periodu sve snažnije razvijaju),

nove metode vaspitanja (umesto reči i dogmi u vaspitanju prvenstveno treba koristiti realne stvari i predmete, prirodu koja nas okružuje),

nov odnos prema detetu (prilikom vaspitanja moraju se uzimati u obzir posebna svojstva, potrebe i mogućnosti dece),

posvećuje se pažnja fizičkom vaspitanju, aktivnosti u procesu vaspitanja itd.

Feudalna, humanistička i reformaciska pedagogija

Feudalna, humanistička i reformaciska pedagogija razlikuju se u mnogo čemu, ali im je ponešto zajedničko. Činjenica da ih je vreme najtešnje približilo i da se na temelju živih dodira i odbijanja elemenata svih triju pedagogija počeo formirati lik nove, buržoaske pedagogije. Feudalna pedagogija kao sistem zatajila je zbog zahteva koje je stavljao humanistički pokret, a Humanizam nije u celini mogao da odgovara potrebama protestantskih socijalnih i verskih težnji. Pa ipak Humanizam nije u potpunosti moga da mimoiđe neke osnovne osobenosti feudalne pedagogije, a reformacija nije mogla da pređe preko tradicijom ukorenjenih postignuća i jedne i druge. Koji elementi razdvajaju, a koji spajaju feudalnu, humanističku i reformacisku pedagogiju?

7

Zajedničkih elemenata ima mnogo. Među njih spadaju na primer: versko-moralna obojenost vaspitnih ciljeva, koja ni u humanizmu nije nestala, premda humanizam postavlja već čitav niz “ovozemaljskih” vaspitnih zahteva i motivacija; ideja staleške škole, koju su zadržali i neki protestanti; nada sve značajna uloga latinskog jezika u feudalnim, humanističkim i reformacijskim školama; elementi feudalnog nastavnog sistema “sedam slobodnih umetnosti”; veoma veliki značaj ponavljanja; delimično sačuvane telesne i ponižavajuće kazne. Ni jedna ni druga ni treća pedagogija nisu se mogle odvojiti od po nekog autoriteta: ono što je za srednji vek značilo božje otkrovljenje, to je za humanizam značila antika, a protestantima biblija. Znanja su, dakle, sticali iz knjiga, a zato je jezička nastava kroz čitav ovaj period uvek na prvom mestu. Reč je bila polazna tačka ka znanju o stvarima. Naročito je isticana važnost govorništva, rečitost u latinskom jeziku (elokvencija); ove elemente nalazimo u sve tri pedagogije, mada se one, naravno, ovde – onde u pojedinim nijansama razlikuju.

Na drugoj su strani elementi u kojima se ove pedagogije iz osnova razlikuju. Vaspitni cilj u Srednjem veku izrazito je ortodoksno – verski, u humanističkoj pedagogiji izrazito životni, u prestantskoj opet verski, ali sada već “krivoverski”, dok ujedno protestanti već ističu čovekove obaveze na ovom svetu. Feudalnoj pedagogiji bilo je stalo do vaspitanja pasivne volje da bi se moglo izdržati u tegobama. Vaspitni cilj se u humanizmu značajno proširio i na telesno i estetsko vaspitanje. Feudalna pedagogija nastoji u vaspitanju dogmatičnosti i ulivanju straha od kazne, dok humanistička pedagogija polaže na vaspitanje kritičnosti (premda nedosledno) i ulivanje težnje za slavom. Telesna kazna u humanizmu je znatno ublažena i ograničena.

U nastavnom gradivu pojavljuje se s humanizmom antika, a u prvom redu prilično realistički ton u nastavi, koji u buržoaskom školstvu, doduše, lagano ali sve više dolazi do izražaja. Pravu kvalitetnu promenu doživljava usvajanje nastavnog gradiva; ranije bubanje, a sada razumevanje. Susrećemo se već sa zamecima nastavnih principa (humanizam) koji ističu znanje stvari.

Kvalitativni skok se vidi i u odnosu prema učeniku. Humanisti i protestanti počinju da vode računa o detetu kao pojedincu i o njegovim razlikama u mogućnosti razumevanja i u karakteru.

Veliki značaj humanističke pedagogije jeste u tome što se sad prvi put pedagogijom bave laici, svetovnjaci, a ne isključivo sveštenstvo. Time crkva gubi monopol na važnom ideološkom području. Ono što građanske škole znače za razvoj školstva, to humanistička pedagogija znači za razvoj pedagogije: crkva je izgubila svoj monopol koji je držala u školskoj praksi i u pedagoškoj teoriji.

Sa reformacijom počinje da se javlja velika promena u pogledu organizacije školstva; neki protestanti se približavaju ideji osnovne škole. Veronauka kod protestanata postaje nastavni predmet, a za nju vezuju jezičku nastavu. U tome je kontinuitet i u tome su razlike u pedagogiji feudalizma, humanizma i renesanse.

PEDAGOGIJA I VASPITANJE U XVII I XVIII VEKU.

JAN AMOS KOMENSKI (1592-1670).

8

DŽON LOK (1632-1704).

ŽAN ŽAK RUSO (1712-1827).

Razdoblje XVII i XVIII veka znači u istoriji pedagogije izvanredno veliki napredak koji je vezan za ekonomski, politički i kulturni razvoj same buržoazije. To vreme u kome se odvija odlučujuća borba novih društvenih snaga protiv feudalizma, koji odumire na celokupnom životnom i kulturnom području, rađa nove velike vaspitne potrebe koje najpre upoznaju, oblikuju, spajaju i oživljavaju u društvenoj svesti najnapredniji mislioci i pedagozi. To je vreme prvih velikih pedagoških sistema, koji su u svom najboljem delu odraz naprednih buržoasko-demokratskih težnji na tom području.

Osvajajući postepeno vlast i rušeći feudalni poredak, građanski stalež se sa njim sukobio na mnogim poljima, između ostalih i na polju vaspitanja, koje se pretvara u snažno oružje u borbi za novi poredak. U oblasti vaspitanja prihvaćene su i dalje razvijane pedagoške ideje humanizma i renesanse. Osnovni zahtevi bili su: stvoriti osnovnu školu na maternjem jeziku (što je sa reformacijom već započeto), obogatiti opšte obrazovanje sadržajima prirodnih nauka, organizovati rad na nov način (npr. Princip očiglednosti se u novoj metodici rada stavlja u prvi plan), bolje opremiti škole i sl.

Duh nove pedagogije je duh industrijski i trgovački razvijenog mladog građanstva, duh naučnog i filozofskog otpora protiv feudalne ideologije, duh koji je oživeo u sjajnim tekovinama prirodnih i uopšte pozitivnih nauka i u filozofskom materijalizmu, empirizmu, buržoaskom racionalizmu i prosvetiteljstvu.

Realistički karakter toga doba je nikao i u pedagoškom realizmu ova dva veka. Pedagoški realizam se otkriva na svim vaspitnim područjima. Već u samom vaspitnom cilju može se uglavnom primetiti novi duh.

Nema pedagoški značajnog tvorca toga vremena koji ne bi bio potpuno svestan osnovne važnosti telesnog zdravlja i telesnog vaspitanja. Pravu revolucionarnu promenu doživljavaju didaktika i pog l e d i na školstvo . U presudni karakter pedagogije toga vremena spada i novo shvatanje vrednosti deteta.

U delima čuvenih pedagoga toga vremena nalazimo i misao o radnom vaspitanju. Svi pedagoški klasici se slažu u tome da dete treba moralno vaspitavati. Za sve klasike tih vekova značajan je pedagoški optimizam, pošto su svi ubeđeni u uspešnost i važnost vaspitanja.

Nove društvene potrebe i nove pedagoške ideje su se najlepše spojile i praktično pokazale u tadašnjem školstvu. Sprovedena je diferencijacija između osnovne i srednje škole, odnosno stručne škole. Osnovne škole su pristupačne i devojkama, mada obrazovanje devojaka uglavnom zaostaje iza obrazovanja dečaka.

Napredak se primećuje i u nastavnoj sadržini i metodama rada u osnovnoj školi. I srednje škole doživaljavaju energičnu reformu. Naročito je važno za razvoj školstva osnivanje učiteljskih pripremnih škola, seminara, tadašnjih učiteljskih škola.

U vreme Francuske revolucije javljaju se u nacrtima za organiazciju školstva

najdemokratskije težnje napredne buržoazije.

9

Jan Amos Komenski (1592-1670.)

Češki pedagog - Položio čvrste osnove za celokupan dalji razvoj pedagoške nauke

Od dvanaeste godine ostao je bez roditelja. Posle osnovne i srednje (latinske) škole završio je univerzitet u Hajdelbergu. Pripadao je verskoj sekti ”Češka braća”.

Po povratku sa studija postao je upravnik škole “Češke braće” i već tada počinje da razvija novu didaktičku koncepciju rada u školi. Zbog 30-godišnjeg rata beži u Lešno (Poljska) gde postaje upravnik škole i nastavlja pedagoški rad, ujedno piše niz pedagoških dela i rasprava. Boravio je i u Engleskoj, Švedskoj i Mađarskoj da bi unapredio njihovo školstvo. Umro je u Holandiji.

Bio je pod uticajem različitih idejnih i drugih shvatanja svog doba: renesansne pedagogije, privrednih potreba mladog građanstva, Bekonove empirističke pedagogije i demokratskih težnji verskih sekti.

Glavno delo: “Velika didaktika” (“Didactica magna”) – jedna od prvih celovitijih pedagogija. Pored toga napisao je i “Otvorena vrata jezika”, “Čulni svet u slikama”, “Informatorijum za materinsku školu”... Pisac je prvih udžbenika.

Komenski je oštro kritikovao srednjovekovno vaspitanje i školu, istovremeno se boreći za školu i vaspitanje koji će biti izgrađivani u službi i interesu naroda . On traži opštu i obaveznu školu, nastavu na maternjem jeziku, bori se za izgradnju sistema vaspitanja koji bi činio celinu, obuhvatajući i omladinu i odrasle.

Kako je čovek deo prirode, a u prirodi vlada zakonitost i postupnost u svemu, to i vaspitanje treba prilagoditi detetu i poštovati njegove prirodne mogućnosti. Polazeći od toga, Komenski je postavio dva kamena temeljca za novu organizaciju nastave: organizaciju po razredima i po nastavnim predmetima Tvorac je razredno-predmetno-časovnog sistema organizacije nastave, školske godine, rasporeda časova, frontalne nastave, vodeće uloge nastavnika i celog niza didaktičkih principa – koje je teorijski zasnovao i obrazložio (princip očiglednosti, svesnog usvajanja znanja, sistematičnosti, dostupnosti sadržaja i metoda rada uzrastu učenika).

Komenski je najviše doprineo razvoju moderne didaktike. Po uzoru na humaniste tražio je svestrano enciklopedijsko obrazovanje sa posebnim zahtevom da se uči ono što je od najveće koristi u životu čoveka.

Polazeći od opštih osnova svoje pedagoške koncepcije, Komenski je zastupao princip prirodnosti – postavljao je zahtev saobražavanja razvoja deteta njegovim prirodnim mogućnostima i toku. Smatrao je da je čovek prirodno biće i da ga zato treba vaspitati za ovozemaljske životne potrebe. Ipak, krajnji vaspitni cilj se svodi na pripremu čoveka za večni život i njegovo blaženstvo sa Bogom. Ovaj kompromis bio je uslovljen privredno-društvenim potrebama epohe i ličnim pogledima Komenskog.

Dao je jednu od prvih periodizacija razvoja . Podelom vaspitanja na četiri etape od po šest godina postavio je temelje modernog školstva. Za svaku etapu predvideo je šestogodišnje školovanje:

10

od rođenja do 6. godine vaspitanje u porodici – materinska škola (borio se za smišljeno vaspitanje dece u predškolskom periodu; delo: “Informatorijum za materinsku školu”)

od 6. do 12. godine osnovna škola ili škola za maternji jezik u svakom mestu (traži opštu i obaveznu školu, nastavu na maternjem jeziku)

od 12. do18. godine gimnazija ili latinska škola u svakom gradu od 18. do 24. godine akademija u svakoj državi ili većoj pokrajini.

Školovanje završava putovanjem u inostranstvo.

Komenski je predstavnik empirizma i realizma u pedagogiji. Insistirao je na uvođenju realnih predmeta. Zalagao se za nastavu na maternjem jeziku u osnovnoj školi, jer je to škola “za sve i svakoga”. Borio se protiv sholastike i verbalizma u nastavi, a za svesno učenje.

Polazeći od Bekonove senzualističke teorije i opšteg zahteva da se nastava prilagodi prirodi deteta, Komenski traži da učenje započne posmatranjem prirode. Priroda mora da bude prva osnova i prvi izvor znanja. Iz ovoga izvodi princip očiglednosti, kao zlatno pravilo i najvažnije načelo svoje nastave. Na istoj osnovi traži uvažavanje principa sistematičnosti i postupnosti, kao drugog važnog načela u nastavnom radu.

Zato nastavu treba izvoditi u određenim etapama: posmatranje, zapamćivanje, saznavanje i rasuđivanje. Tako će i razumevanje gradiva dolaziti do punog izražaja. Ovaj zahtev prirodno u sebi uključuje i aktivnost učenika u nastavi.

Komenski moralno vaspitanje dovodi u vezu sa svojim opštim pogledima o vaspitanju. Iako mu pridaje svetovno obeležje, zasniva ga na religijskoj osnovi i hrišćanskim etičkim načelima. Poniznost, poslušnost, čestitost, poštovanje starijih, težnja ka istini, ljubav prema bližnjem i prema radu su glavne moralne vrednosti.

Celog života ga je vodila ideja Pansofije i uspostavljanja svetskog mira. Napisao je delo “Pansofijska škola” (1651.). Neka njegova dela pronađena su mnogo godina posle njegove smrti. Od 1931. do 1934. otkriveni su rukopisi šest manjih dela, deo prepiske i veoma vredno delo “Opšte savetovanje o popravljanju ljudskih stvari” u kom je centralni deo Panpedagogija ili Vaspitanje svih u svemu, u kom raspravlja o vaspitanju čoveka od začeća do smrti (u školi prenatalnog doba, ranog detinjstva, poznog detinjstva, dečaštva, mladosti, zrelog doba i starosti). Komenski je, prema tome, preteča ideje o permanentnom obrazovanju i vaspitanju.

Poznat je kao pisac prvih udžbenika u kojima je primenio svoje pedagoške ideje, a koji su veoma dugo bili u upotrebi u mnogim zemljama Evrope.

Komenski je ne samo najveći pedagog 17. veka i najveći slovenski pedagog, već je i jedan od najvećih svetskih pedagoga, genijalan mislilac i humanista.

11

Engleski filozof, predstavnik nove buržoazije

Glavno filozofsko delo: “Ogledi o ljudskom razumu” u kom je raspravljao o prirodi i granicama ljudskog saznanja.

Prvi je od filozofa, iz kompleksa opštefilozofskih problema, izdvojio saznajno-teorijske probleme kao posebne filozofske probleme, a stavom da je poreklo svakog saznanja u iskustvu (empiriji) prvi je konstituisao teoriju filozofskog empirizma.

U svom pedagoškom spisu “Misli o vaspitanju” (1693.) izložio je svoja shvatanja o mnogim pitanjima (značaju, cilju i funkciji vaspitanja, sadržaju vaspitanja, načinima učenja, ulozi porodice, svojstvima vaspitača).

Tvrdio je da vaspitanje ima najvažniju ulogu u razvoju ličnosti, da je snaga vaspitanja tolika “da su od svih koje vidimo njih devet desetina ono što su, dobri ili rđavi, korisni ili ne, samo po svom vaspitanju”.

Zasnovao je specifičnu teoriju fizičkog vaspitanja, za moralno vaspitanje je smatrao da je najvažnije i najsloženije, a smisao moralnog vaspitanja nalazio je u disciplinovanom duhu i uvođenju mladih u praktični život.

Intelektualno vaspitanje mora da se zasniva na sadržaju koji ima realnu životnu vrednost i na metodama rada koje podstiču duhovnu radoznalost i misaonu kritičnost vaspitanika.

Ukupno vaspitanje treba da se odvija u porodici, ne u školi, uz neposrednu pomoć odabranih vaspitača – a cilj je vaspitanje džentlmena.

Francuski prosvetitelji i materijalisti XVIII veka:

Ruso (“Emil ili O vaspitanju”) Didro (“Pismo o slepima i Plan o univerzitetu za vladu Rusije”) Helvecije i Holbah (“Sistem prirode”)

Džon Lok (1632 – 1704.)

12

Kritikujući tadašnje društvo isticali su da je vaspitanje ljudi moćan činilac u promeni društvenih odnosa

Istakli su značaj poznavanja vaspitanika i realnije organizovanje nastave

Francuski filozof, književnik i pedagog, kritičar francuske feudalne kulture XVIII veka, radikalni buntovnik i mislilac.

Svoja pedagoška shvatanja izneo je u delu “Emil ili O vaspitanju” i u drugim delima.

Ustao je veoma oštro protiv društvene nejednakosti, despotizma, religijskih zabluda i crkvenih autoriteta. Zastupnik slobode, demokratije i humanizma.

Tvorac je teorije o vaspitanju saobraženom prirodi deteta, o slobodnom razvoju i slobodnom vaspitanju,o potrebi individualnog prilaženja detetu.

Rusoa je, zbog složenosti i dijalektičnosti njegovih misli, teško klasifikovati. Na primer, njegov zahtev “vratimo se prirodi” znači ne samo stav o potrebi vaspitanja u prirodnoj sredini i potrebi za vaspitanjem koje je u skladu sa prirodom deteta (naturalizam), nego je, pre svega, izraz želje za vaspitanjem novog, humanijeg čoveka, u novom, humanijem društvu.

Ruso je izraziti je protivnik autoritarnog vaspitanja. On ne izvodi sve iz deteta (pedocentrizam), niti je za povlađivanje svim dečjim željama, on je samo protiv slamanja dečje volje i ličnosti, silom autoriteta odraslih. Bio je protiv fizičkog kažnjavanja.

“K azne prirodnih posledica ”, značaj umnog i radnog vaspitanja su temelji njegove pedagoške koncepcije.

Zahteva podsticanje i razvijanje misaone aktivnosti i samostalnosti učenika, učeničke intelektualne radoznalosti, kritičkog mišljenja. Zato od vaspitača traži suptilno i inteligentno pedagoško vođenje vaspitanika.

Zahteva učenje o predmetima i pojavama koje okružuju dete, a ne učenje bez predstave i pojma, jer takvo učenje intelektualno iscrpljuje delujući samo na pamćenje, na štetu intelektualnih potencijala.

Žan Žak Ruso (1712-1778.)

13

Smatra da je radno vaspitanje veoma značajno i povezano sa intelektualnim i moralnim vaspitanjem. Zalaže se za slobodu emocionalnog razvoja deteta i razvoj individualnosti.

Idejni je začetnik novog literarnog ipedagoškog pokreta (rusoizam) koji je veoma uticao na ideologe francuske revolucije, na Pestalocija, Herbarta, Kanta, Hegela, a u novije vreme i na progresivističku pedagogiju i novu školu.

Dela: Društveni ugovor, Rasprava o poreklu i osnovama nejednekosti među ljudima, Emil ili o vaspitanju, Pisma francuskih enciklopedista.

Kant je tipičan primer za onaj period razvoja pedagogije kada se ona nalazi u okvirima filozofije i kada se njome bave filozofi.

Pošto je postao profesor logike i metafizike na Univerzitetu u Kenigsbergu, Kant je prihvatio da predaje i jednu „praktičnu filozofiju“. Izabrao je pedagogiju. Negova predavanja objavili su njegovi prijatelji neposredno pred njegovu smrt, pod naslovom „Spis o pedagogiji“

Na Kanta je snažan uticaj ostavio Ž. Ž. Ruso svojim pedagoškim idejama.

Kant je smatrao da čovek postaje čovekom zahvaljujući vaspitanju i da je čovek jedino živo biće kome je posebno vaspitanje potrebno.

Pod vaspitanjem podrazumeva sledećih pet komponenti: ishrana (fizičko vaspitanje), disciplinovanje, razvijanje umnih sposobnosti, civilizovanje (pripremanje za život u društvu) i moralno vaspitanje (formiranje moralnog karaktera).

Vaspitanje nije i ne može da bude lako, nije prijatna stvar za dete, ali je neophodno i mora da se ostvaruje. Vaspitanje ne može biti slično igri i zabavi. To je ozbiljan i naporan rad

PEDAGOGIJA XIX VEKA. JOHAN HAJNRIH PESTALOCI (1746-1827) JOHAN FRIDRIH HERBART (1776-1841) ADOLF DISTERVEG (1790-1866)

Imanuel Kant (1724 – 1804.)

14

Za XIX vek u ekonomskom pogledu važno je intezivno širenje industrije. Veliki polet doživele su prirodne nauke. Razvijale su se prirodne nauke koje su prikazivale prirodne pojave kao proces (npr. geologija, embriologija, fiziologija), pojavio se, dakle, evolucionizam, pojavila su se značajna naučna otkrića.

Bio je to buran period u ekonomskom i političkom pogledu, bogat i u filozofiji. U filozofskom pogledu na prelazu u XIX vek bila je značajna Kantova filozofija. U glavne smerove u drugoj polovini XIX veka uvrštava se i filozofija pozitivizma, neokantovstva i pragmatizma.

Ekonomsko-politička stvarnost i svi glavni misaoni smerovi XIX veka oživeli su na ovaj, ili onaj način i u pedagogiji, dajući joj novi lik. Pedagogija prosvetiteljstva uglavnom je prošla. Pedagoško područje bilo je u tom periodu prilično raznoliko, nejedinstveno, za njega su se aktivno zanimali i najistaknutiji mislioci iz filozofije, sociologije, književni stvaraoci. To je period u kojem je vođena odlučujuća borba za osamostaljenje i konstituisanje pedagogije kao nauke.

Zapadnoevropskoj pedagoškoj kulturi u tom razdoblju znatno se pridružila i ruska pedagoška misao.

Johan Hajnrih Pestaloci (1746-1827.)

Švajcarski mislilac, istaknuti humanista i pedagog, kome je podignut spomenik na kome piše “Sve za druge, ništa za sebe”

Krajem XVIII veka njegova domovina je pozornica razvitka kapitalizma i manufakturne proizvodnje, propadanja siromašnih i srednjih seljaka, Napoleonovih osvajanja. Sve svoje mogućnosti i snage, svoju darovitost, sposobnost, pa i ličnu imovinu, stavio je u službu ublažavanja negativnih posledica takvog stanja.

Rođen je u Cirihu, završio je elementarnu i latinsku školu, a potom studirao filozofiju, filologiju i pravo. Nakon prelaska na studije teologije napustio je višu školu i počeo da se bavi poljoprivredom na sopstvenom nevelikom posedu u Najhofu, ali bez uspeha. Osniva dečje sirotište, u kojem radi 6 godina, zatim radi u domu za nezaštićenu decu u Stancu.

Najviši domet u pedagoškom radu dostigao je u Iverdonu (1805-1825.), gde je radio u saradnji sa 15 učitelja. Tu priprema nastavnike u svojevrsnom pedagoškom seminaru čime je privukao opštu pažnju i svoje delo učinio poznatim u Evropi. Kroz Iverdon su prošli mnogi od najznačajnijih pedagoga i nastavnika, kulturnih i javnih ličnosti, državnika, da bi upoznali delo tada već priznatog pedagoga i humaniste.

Pestaloci je vaspitanje video u funkciji stvarnih promena u društvu. Zato se zalagao da vaspitanje bude obuhvatno, opšte, da priprema za rad.

Smatrao je da je snaga vaspitanja u podsticanju sila koje su u prirodi deteta. Uvažavao je saznanja psihologije njegovog doba.

Podsticao je razvoj osnovne škole u Evropi.15

Smatrao je da obrazovanje treba zasnivati na obrazovanju uma, srca i ruke. Razvoj uma odvija se preko formiranja jasnih pojmova, čime je naglašena racionalna komponenta učenja i mišljenja. Tražio je “intenzivno povećavanje snaga uma”.

Istakao je ulogu nastavnika u procesu vaspitanja i razradio metodiku elementarne nastave. Sadržaj nastave nalazi u trima svojstvima stvari: ime, broj i oblik. Iz ovog trojstva izvodi ukupne sadržaje poučavanja, insistirajući na posebnim nastavnim predmetima. Polazna tačka je očiglednost, kretanje od elemenata ka celini, proučavanje oblika, broja i reči kao početnih momenata obuke

Dela: “Kako Gertruda uči svoju decu”, “Lihard i Gertruda”, “Večernji časovi jednog usamljenika” – nastala su simultano sa njegovim radom u praksi. Svojim delima snažno je istkao ulogu rada u vaspitanju, značaj porodice, posebno majke u procesu formiranja budućeg čoveka (osnovicom vaspitnog rada smatrao je materinsku ljubav prema deci).

Johan Fridrih Herbart (1776-1841.)

Nemački pedagog, jedan od najznačajnijih i najzaslužnijih za utemeljenje pedagogije kao nauke, veoma plodan pedagoški pisac.

Rodio se u Oldenburgu. Do 12. godine je učio u roditeljskom domu, a potom završio latinsku školu (gimnaziju). U Jeni je studirao filozofske nauke. Od 1797. do 1801. godine boravio je u Švajcarskoj (Bern) radeći kao domski učitelj sinova bogatog aristokrate, što je posebno uticalo na njegovo trajno opredeljenje za pedagoški rad. Nakon položenog doktorskog ispita (1802.) otpočeo je univerzitetsku karijeru u Getingenu (1802.), zatim u Kenigsbergu (1809.) i ponovo u Getingenu (1833 -1841.). U Kenigsbergu je na katedri za pedagogiju nasledio Kanta i podiga je pedagogiju na nivo univerzitetske naučne discipline. To je jedan od razloga zbog kojih mnogi smatraju da je upravo Herbart najviše doprineo osamostaljivanju i konstituisanju pedagoške nauke.

Pedagogija je po Herbartu nauka čiji je zadatak da sistemom utvrđenih i proverenih istina neposredno pomaže praktični rad, štiti ga od igre slučaja i moguće neizvesnosti (nastojao je da pedagogiju izgradi kao samostalnu nauku i to kao normativnu teoriju). Ona se oslanja na druge nauke, a pre svega na praktičnu filozofiju ili etiku, koja određuje ciljeve vaspitanja i na psihologiju, koja ukazuje na načine i sredstva vaspitanja.

Izgradio je celovit naučni pedagoški sistem po kome jedno pedagoško načelo treba da proizilazi iz drugog I ona treba da se odnose kao uzrok i posledica (npr. Ciljevi vaspitanja proizilaze iz večnih I nepromenljivih ideja, kao što su unutrašnja sloboda, dobrota, pravednost …). Osnovni put za izgrađivanje i konstituisanje pedagoške nauke je dedukcija. Prema njgovom mišljenju dedukcija je jedini pravi naučni metod, zbog čega neki Herbartovu pedagogiju nazivaju i deduktivnom pedagogijom.

(Uporediti sa Lokom i njegovim empirizmom, koji počiva na indukciji)

Ciljeve vaspitanja Herbart je svrstao u dve grupe: moguće, koji zavise od slobodnog izbora (zanimanja, profesije) buduće ličnosti i naučne, kojima obavezno treba da teži svaki

16

pojedinac, trudeći se da svoje praktično delanje usklađuje sa značenjem pet moralnih ideja (savršenstva, unutrašnje slobode, dobrote, prava i pravičnosti) u kojima je sadržan i celovito izražen ukupan smisao moralnosti.

Cilj vaspitanja izvodi se iz nepromenjivih i večnih ideja, a osnovna sredstva kojima se cilj ostvaruje su upravljanje decom (zadatak je da se obuzda dečja priroda, a to se postiže: opomenom, nadzorom, zabranama, kaznama, zapovestima, autoritetom i ljubavlju), nastava (mora biti vaspitna, zasnovana na „mnogostranom interesu“) i disciplinovanje (vaspitanje u užem smislu, izgrađivanje moralno čvrstog karaktera).

"Nigde nisu toliko potrebni filozofski pogledi zasnovani na opštim idejama, kao u pedagogiji, gde svakodnevni posao i individualno iskustvo sužavaju horizont vaspitanja“.

Zadatak upravljanja je da divlju sirovu volju, sa kojom se deca rađaju, ukroti (pripitomi, socijalizuje), a ovo se postiže primenom različitih mera: zapovest, zabrana, pretnja, nadzor, kazna, autoritet, ljubav. Tako se stvaraju neophodni uslovi za kasnije (pravo) vaspitanje.

(Uporediti sa Rusoom, sa slobodnim prirodnim razvojem i kaznama prirodnih posledica)

Nastavom se obogaćuje i proširuje krug predstava i posredno najviše doprinosi razvoju moralnosti. Nastava, takođe, najsigurnije utiče na razvoj mnogostrukih interesa kod učenika. Put do moralnosti (moralnog karaktera) kao krajnjeg vaspitnog ideala vodi preko podsticanja i razvijanja u svakom vaspitaniku širokih interesovanja. Ipak, najvažnija je vaspitna funkcija nastave “jer nastava bez moralnog vaspitanja je sredstvo bez cilja, a moralno vaspitanje bez nastave cilj lišen sredstva”.

Vaspitanje u užem smislu neposredno deluje na volju vaspitanika i vodi računa o njegovoj individualnosti. Ovde je važno:

- da se vaspitaniku omogući da stiče sopstveno iskustvo - da se uvede u pravila ponašanja - da se stišava prerano pojavljivanje čulnih strasti - da se podstiče i podseća na ponašanje u duhu priznatih moralnih načela - da se vaspitanik postepeno sve više osamostaljuje i osposobljava da svesno i odgovorno

upravlja sam sobom - da vremenom vaspitanje preraste u samovaspitanje, nadzor u samonadzor

Herbart ne isključuje kazne za koje tvrdi da neke od njih treba da budu takve da “duši donose istinske rane”.

Herbartovo učenje je imalo snažan uticaj na razvoj pedagoške misli i ona je dugo bila pod njegovim teorijskim okriljem. Taj uticaj je bio tako snažan da Herbartove pedagoške ideje postaju za dugo vremena vodeće ne samo u Nemačkoj, već gotovo u svim zemljama Evrope i na drugim kontinentima, sve do 30-ih godina XIX veka. Brojne njegove pristalice, razrađujući, manje ili više dosledno, njegove osnovne pedagoške ideje, stvorili su čitav pedagoški pokret – poznat kao herbartijanstvo.

Napisao je više radova od koijh izdvajamo: “Estetičko predstavljanje sveta kao glavni zadatak vaspitanja” (1804.), “Opšta pedagogika izvedena iz cilja vaspitanja” (1806.), “O odnosu škole i života” (1818.), “Nacrt pedagoških predavanja” (1835.), “Psihologija kao nauka zasnovana na iskustvu, metafizici i matematici” (1835.)

17

Herbart Spenser (1820-1903.)

Engleski filozof, osnivač filozofskog pozitivizma i evolucionizma.

Oštro je kritikovao tradicionalni (sholastičko-klasični) karakter obrazovanja i tražio: - da se sadržaj obrazovanja neposredno povezuje sa određenim životnim delatnostima (za

lično samoodržanje, održanje porodice, socijalne dužnosti, estetske potrebe) - da se metode učenja zasnivaju na interesovanjima i samoaktivnosti učenika, ličnom iskustvu

i kritičkom mišljenju - da se sadržaj moralnog vaspitanja izvodi iz jedinstva (kompromisa) egoizma i altruizma - da zadaci fizičkog vaspitanja proizilaze iz interesa pojedinca za ličnu sreću i neizbežnu

konkurentsku životnu borbu

Bio je otvoren i odlučan protivnik širokog obrazovanja radničkih slojeva i uopšte državnog sistema vaspitanja.

Najznačajnija dela: “Vaspitanje umno, moralno i fizičko”, “Sintetička filozofija”, “Principi etike”.

GLAVNI PRAVCI U PEDAGOGIJI I ŠKOLSTVU U PRVOJ POLOVINI DVADESETOGA VEKA

U pedagogiji 20. veka pojavio se čitav niz pedagoških teorija. Opštu društvenu problematiku komplikovao je i džinovski napredak tehnike, industrije, prirodnih i društvenih nauka, a tempo života povećao se u velikoj meri na svim područjima.

Oblici starog vaspitanja i stare škole nisu više zadovoljavali; trebalo je na nov način formirati omladinu i pošto je vaspitanje sve više bilo usredsređeno na školu, bilo je potrebno reformisati i staru školu, staro školsko vaspitanje. Zato su svi moderni reformni pedagoški pokreti

18

težili rešavanju školskog pitanja i centar njihove problematike u suštini bio je reforma školstva, školskog sistema i obrazovanja.

Veliki broj nastavnika i pedagoga se trudio da školu načini što ugodnijom, podnošljivijom za decu kako bi iz nje nestalo atmosfere kasarne i zatvora. U tim težnjama i promenama pokazuje se i ostvaruje pravi građanski humanizam. Podstrek za tako humanije gledanje i postupanje davale su učiteljima u priličnoj meri i psihologija i pedagogija, koje sve više postaju sastavni deo učiteljskog obrazovanja.

Iz suprotnosti između pojedinca i kolektiva, nastale su mnoge od ovih teorija, a pre svega klasično pedagoško-teorijsko dvojstvo: individualna i socijalna pedagogija. Obe pokušavaju da reše pitanje odnosa pojedinca i društva. Ali dok individualna pedagogija svu nadu stavlja u razvoj ličnosti pojedinca i zahteva da društvo nešto popusti u prilog ove ličnosti, socijalna pedagogija očekuje sve od društva i pojedinac treba ponešto da podnese za društvo. Dok je individualna pedagogija zalutala u pedologiju ili nauku o detetu, socijalna pedagogija se našla u službi države. Prva teži za tim da vaspitanje oslobodi od društvenih zadataka i na taj način propagira individualizam, druga pokušava da omladinu vaspitava u ljubavi prema postojećoj državi

Kraj XIX i početak XX veka

Snažan razvoj i afirmacija pedagoške misli ogleda se u delima:

G. Keršenštajnera (“Teorija obrazovanja”) A. Laja (“Eksperimentalna pedagogija”) DŽ. Djuja (“Pedagogija i demokratija”) i dr.

Dvadeseti vek dao je veliki broj pedagoga teoretičara i pedagoga koji su uvodili inovacije u područjju vaspitanja. Teško se može govoriti o "pedagoškim klasicima", već više o velikom broju istaknutih pojedinaca, pedagoških pravaca, institucija koji su zaslužni za sve snažniji razvoj nauke o vaspitanju.

19

Marija Montesori

Vodeći američki pedagog u vreme brzog razvoja američke privrede i demokratije, snažnog poleta prirodnih nauka.

Najistaknutiji predstavnik filozofije i pedagogije pragmatizma – pravac koji je u socijalno-pedagoškoj primeni imao za cilj da doprinese vaspitanju čoveka i izgradnji boljeg, demokratskog društva.

Prema pragmatizmu nema objektivne istine, istina je samo ono što je korisno za pojedinca. Na osnovu toga Djuj je razvio misao da je svaka ideja istinita onoliko koliko može da posluži kao oruđe – instrument za uspešno i korisno praktično delovanje. Iskustvo koje se na taj način stiče je pravo i stvarno znanje, jer je provereno u individualnoj praksi.

Preusmerio pedagogiju sa opštih društvenih ciljeva na dnevne životne ciljeve i aktivnosti . "Učitelj je neophodan u školi ne da bi nametnuo deci neke ideje, već kao član školske zajednice koji odabira uticaje podesne za formiranje iskustava učenika i pomaže mu da odgovori na te uticaje".

Djuj osnove vaspitanja vidi u sociologiji, jer je vaspitanje životna potreba čoveka i psihologiji, jer je središte i merilo svakog vaspitanja aktivnost deteta.

Vaspitanje treba da se zasniva na samoaktivnosti, interesovanjima deteta: to je vaspitanje koje će najviše pomoći detetu da se prilagodi životnoj situaciji u kojoj se nalazi i da se bezbednije uključi u društveni život.

Džon Djuj (1859-1952.)

20

Vaspitno-obrazovni rad odvija se u radionicama, laboratorijama, biblioteci, školskom vrtu, voćnjaku.

Glavni cilj učenja je da stvara uslove za slobodan razvoj, da uklanja smetnje i savetuje učenike u njihovom samostalnom radu.

Mnogi elementi Djujove pragmatističke pedagogije pozitivno su uticali na razvoj savremene didaktike.

Najznačajnija dela: “Škola i društvo”, “Demokratija i vaspitanje”.

NACIONALNA ISTORIJA PEDAGOGIJEPedagoške ideje Svetog Save

Sveti Sava - Rastko Nemanjić (1175 -1235.) je prvi i najveći srpski prosvetitelj.

21

Za sobom je ostavio više literarnih ostvarenja koja su tematski raznorodna („Tipici“, „Nomokanon“, „Žitje Svetog Simeona“,...).

Njegov prosvetiteljski rad je imao utemeljivački karakter – od Svetog Save počinje utemeljivanje srpske nacionalne prosvete i autentičnih nacionalnih obeležja.

O pedagoškim pitanjima ni na jednom mestu ne govori eksplicitno, ipak, njegove misli o vaspitanju i obrazovanju, koje se nalaze u spisima, pružaju začuđujuću Savinu anticipaciju budućeg vremena i pokazuju savremenost njegovih shvatanja.

Čoveka ne shvata kao biće koje poseduje različite sfere ličnosti koje su međusobno razdvojene ili funkcionišu svaka za sebe. Intelektualne sposobnosti čoveka i njegove saznajne mogućnosti ne poseduju same po sebi vrednost ako se ne realizuju u domenu praktične delatnosti (koja podleže vladajućim moralnim vrednostima)

Insistirao je na nužnoj povezanosti poznavanja moralnih pravila i moralnog čina.

Svoje učenike upućuje da čitajući razmišljaju o znanju.

Naše prvo zapisano metodičko-didaktičko uputstvo je dao Sveti Sava („Uputstvo za držanje psaltira“) dajući savete i objašnjenja, kao i redosled za čitanje pojedinih delova.

Metoda samoizgrađivanja zauzima istaknuto mesto u shvatanjima Svetog Save. Ta metoda je imala veliku važnost usled nedostatka institucionalizovanog vaspitno-obrazovnog uticaja. (samoizgrađivanje podrazumeva vlastitu aktivnost, jaku unutrašnju motivaciju, disciplinu i samokontrolu)

Disciplina nije strogo poštovanje spoljašnjih propisa (iako oni postoje), već je, pre svega, na unutrašnjem planu.

Samo vaspitanje ima za cilj usavršavanje u hrišćanskom smislu.

22

Učitelji i učilišta u srednjovekovnoj Srbiji

Podaci o učenju, mada malobrojni i retki, mogu se naći u srednjevekovnim srpskim biografijama.

Najznačajnije delo je „Žitje srpskih vladara“ Arhiepiskopa Danila II. Iz Danilovih kazivanja možemo saznati da je on bio podučavan od strane jednog učitelja koji je podučavao grupu dece nejednakog uzrasta i znanja, te da je budući arhiepiskop brzo napredovao i sam postao učitelj svojim drugovima.

Dragoceni su podaci koje je u svojim delima ostavio Konstantin Filozof iz kojih možemo naslutiti da je u srednjovekovnoj Srbiji posojala jedna visoka škola pod Patrijarhovim patronatom, u kojoj se i sam Konstantin obrazovao. Uzgredno je govorio i o svom radu sa decom u učilištu koje je držao u Beogradu u drugoj deceniji XV veka.

Pored dvorskih škola (vladari su organizovali obrazovanje svoje dece na dvoru – pored hrišćanskog znanja uče se i viteške veštine) postojale su i parohijske i episkopske škole i upravo one su imale glavnu ulogu u obučavanju i širenju pismenosti.

Parohijske škole su postojale pri većim parohijama. Osnivane su pri selima za obučavanje parohijske dece radi obezbeđivanja svešteničkog podmladka. Parohijski sveštenici su pripremali podmladak za crkvene dužnosti.

Episkopske škole su postojale u episkopskim sedištima (9 episkopija). Pošto je najveći broj sveštenika (posebno parohijskih) mogao da pruži relativno skromnu obuku, kandidati za sveštenički poziv su posle obuke u parohijskoj školi dobijali stručno bogoslovsko obrazovanje.

Metodi i sadržaji obrazovanja:

Nije bilo školskog kalendara, niti je postojala uzrasna granica za početak obrazovanja, pa nije bilo ni izjednačenosti dece po uzrastu i znanju

Učenje čitanja i pisanja bilo je otežano, jer se nastava izvodila na crkvenoslovenskom jeziku i učilo se metodom sricanja

Učilo se i crkveno pevanje Račun skoro i da se nije učio u parohijskim školama Sa učenicima se radilo individualno i vodilo se računa o napredovanju svakog učenika Disciplina je bila stroga i za njeno održanje primenjivale su se različite kazne

23

Školstvo Srba u Vojvodini

Seobe Srba u Habzburšku monarhiju počele su posle Maričke bitke, a 1690. godine, došlo je do najmasovnije seobe. Sa Patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem pošlo je oko 200 do 300 hiljada Srba. Jedan deo Srba naseljen je na vojnoj granici (Krajini) sa zadatkom da čuvaju granicu.

Na Fruškoj gori bilo je 16 manastira. Oni su čuvali etničku svest Srba.

Veliki značaj imala je Karlovačka Mitropolija.

Iako su „na papiru“ Srbi imali slobudu veroispovesti i izvesne privilegije, u svakodnevnom životu postojao je veliki pritisak katoličke crkve u vidu težnji za pokatoličenjem i unijaćenjem Srba. Kao odgovor na to otvaraju se prve škole.

Rusko-slovenske škole (1726 -1731.) otvorene su nakon pomoći koja je, na molbu mitropolita Mojsija Petrovića, stigla iz Rusije – crkvene knjige i učitelji. Škole su otvorene u Karlovcima i Beogradu. Zadatak im je bio priprema činovnika. Imale su karakter osnovne i srednje škole. Pohađali su ih učenici oba pola (odrasla deca). Ove škole su delovale kratko i pod teškim uslovima. Predstavljaju začetak razvoja školstva kod Srba.

Srednje latinsko-slovenske škole (1731 -1737). Mitropolit Vićentije Jovanović podigao je opustele Karlovačke škole i osnovao nove škole u Beogradu. Škole su radile pod upravom Srba učitelja. Osniva se prva potpuna srednja škola (6 razreda).

Nakon 1745. godine srpske škole su podeljene na tri okruga:

Pečujski (Bačka, Baranja, sve škole na severu – centar u Somboru). Nadzornik je bio Avram Mrazović.

Zagrebački (Hrvatska, Slavonija, Srem – centar u Osijeku). Nadzornik je bio Stefan Vujanovski.

Velikovardarski (Banat – centar u Temišvaru). Nadzornik je bio Teodor Janković Mirjevski.

Nadzornici su bili dužni da se upoznaju sa stanjem škola na svojoj teritoriji, da reše problem udžbenika (eventualno da ih napišu ili prevedu neki), da održavaju tečajeve za učitelje koji su već bili u službi, da vode računa da se u mestima sa pravoslavnim stanovništvom otvaraju pravoslavne škole, da postavljaju samo kvalifikovane učitelje. Obilazili su škole (nadzor) i zalagali se za opstajanje ćirilice.

24

Zaslužni su što su krajem XVIII veka na našim prostorima organizovali rad prvih škola po ugledu na

„Opšti školski red“ (1774.) koji je važio u Austriji.

U oslobođenim delovima počinje se sa formiranjem države.

Osnovan je Pravitelstvujušči sovjet kao ustanička vlada, sa šest ministarstava (popečiteljstva). Jedno od njih bilo je ministarstvo prosvete (popečiteljstvo prosveštenija). Prvi ministar bio je Dositej Obradović (od 1811.), koga je Karađorđe 1807. imenovao za direktora svih škola.

Nova vlast bila je svesna uloge koju prosveta ima u izgradnji države.

Crkva koja je do tada bila nosilac i organizator prosvete gubi dominaciju, a rukovođenje prosvetom preuzima država.

1813. godine u 40 škola školovalo se oko 1500 učenika (muška deca različitog uzrasta)

U tom periodu otvorene su i Velika škola (srednja škola sa tri razreda, u zgradi današnjeg Muzeja Vuka i Dositeja) i Bogoslovija. Velika („ustanička“) škola 1838. prerasta u Licej, 1863. formirana je Velika škola „Akademija“, a 1905. godine nastao je Univerzitet.

1845. godine ustaljuje se mreža srednjih škola: gimnazija u Beogradu, polugimnazije u Kragujevcu, Šapcu i Negotinu, trgovačka škola u beogradu.

Gimnazije su 40-ih godina XIX veka imale humanistički karakter, što se vidi i u cilju gimnazijske nastave „da mladež naukom k čovečnosti izvodi“.

Prosveta i škole u vreme i posleI srpskog ustanka

25

Pedagoška shvatanja Dositeja Obradovića (1739-1811.)

Predstavnik epohe prosvetiteljstva (18. vek) – čovek se posmatra kao biće razuma, sposoban da uči i shvata – svi zaslužuju da se razvijaju.

Bio je borac za narodno prosvećivanje, borio se protiv sujeverja, svemoći crkve, zaostalosti naroda, zalagao se za jedinstvo naroda bez obzira na verske razlike i za oslobađanje žena od ropskog položaja.

Bio je za prosvećeni apsolutizam (da na čelu države bude prosvećeni vladar, koji će „u jednoj ruci držati zakone, a u drugoj mač“).

Dela : „Život i priključenije“, „Basne“, „Sovjeti zdravoga razuma“ (nije napisao sistematsko pedagoško delo, ali su sva dela pisana iz namere da budu vaspitna). Otvorio je vrata evropskoj kulturi i stvorio osnovu za modernu književnost kod Srba.

V a spitanju pridaje ogromnu moć - zdrav razum je osnovno merilo čovekovog života, a do njega se dolazi jedino putem vaspitanja – ono je zaslužno za dobro uređenje društva.

Dete je po svojoj prirodi prijemčivo i čisto . Rađaju se sa različitim temperamentima, a vaspitanje taj temperament može da učini dobrim ili lošim

Prednost daje domaćem vaspitanju i značaju ljubavi u porodici koja treba da preraste u ljubav prema svima.

Ideal je zdravo telo i prosvećeni um i volja. (Savršenstvo). Cilj vaspitanja je stalna težnja ka tom savršenstvu.

Osnovu moralnog vaspitanja čini religijsko vaspitanje, pri čemu prvo treba razvijati poslušnost. Odatle proizilaze poštenje, osećanje dužnosti, trudoljubivost, ...

Nasuprot poslušnosti je samovolja, tvrdoglavost. To je prva dečja strast od koje dete treba odviknuti (blagom disciplinom).

Razum je u funkciji moralnosti – moralna strana je najbitnija.

Treba razviti rasuđivanje, umovanje, zaključivanje.

Insistirao da i ženska deca treba da idu u školu.

Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864.)

26

Reformator našeg jezika, prosvetitelj i sakupljač narodnih umotvorina. Ogroman je Vukov doprinos u prikupljanju narodne mudrosti koje su se odnosile na sva

područja ljudskog života, pa i na podizanje i vaspitavanje dece. Naše narodne poslovice, pripovetke i pesme obiluju porukama mladima i starima. Pored borbe koju je vodio da znanje postane potreba svih ljudi, Vuk pridaje značaj i iskustvu

koje je stečeno u dugom nizu godina.Misli, ideje, poruke

Ko se reči ne boji, ne boji se ni batina. Lako je zapovedati, ali je mučno izvršavati. Mudre je lako savetovati. Niko ne može ovoga sveta u svačemu srećan biti. U dobru se ne ponesi, a u zlu se ne poništi. Srednja je sreća najbolja. Čovek se do smrti uči. Što se češće razgovara, to se bolje dogovara. Što čine deca? Što vide od oca.

Vasa Pelagić (1833-1899.)

Srpski pedagog. Ponikao je iz naroda i ceo svoj život posvetio njegovom obrazovanju. Poznavao je dušu našeg čoveka iz naroda, znao je kako on diše, šta ga tišti i šta mu

nedostaje. Od njegovih mnogobrojnih dela možemo istaći „Kako da se školujemo“, „Preobražaj škole i

nastave“ i „Narodni učitelj“.

Misli, ideje, poruke Zdravo telo, zdrav mozak i istinski, naučni moral jedini su kadri učiniti čoveka pravim

čovekom. Čitati ležeći nezdravo je ma gde ono bilo, a najviše u postelji. Ko dugo vreme mnogo leži

bez sna u postelji i ko dugo čita ležeći, taj omlitavi, olenji, pobledi, gubi urednost stolice i stomaka, postaje bunovan, nervozan i nemoćan.

Za decu je jako nezdravo ono silno ljubljenje koje im se čini od strane roditelja i prijatelja. Ljubi se srcem, a ne bolešljivim i smrdljivim ustima.

Decu ne treba grditi, kleti i nazivati neljudskim imenima. Radi zdravlja, kuće i morala, deca imaju pravo uzviknuti: Tata, mama, daj loptu i kolut da

igramo i neke alatke da štogod radim, a ne ambrelčić i pomodne haljinice.

Obrazovanje učitelja i učiteljske škole u Srbiji do 1914. godine

Od trenutka kada je u Srbiji o otvaranju i organizaciji škola počela da se brine država, bilo je jasno da rezultati rada škole zavise ponajviše od nastavnika, njihove sposobnosti i pedagoške stručne spreme. Još tada se razmišljalo o osnivanju škole za njihovo obrazovanje, ali je prošlo dosta vremena dok ta ideja nije realizovana.

27

Taj proces je bio dug: Od učitelja sveštenika, preko svršenih bogoslova, onih koji su završili gimnaziju (i u njoj pedagogiju i metodiku), profesora koji su se školovali u Austriji i Rusiji, brojnih inicijativa pojedinaca, ... do 1870. godine, kada je donet zakon o uređenju učiteljske škole u Kragujevcu.

Učiteljska škola u Kragujevcu počinje sa radom 1871. Neki učenici i mlađi učitelji postaju politički aktivni (pod uticajem ideja Svetozara Markovića uključuju se u rad socijalista), na šta država drastično reaguje, najpre ukidanjem 1. i 2. razreda, a zatim i preseljenjem škole u Beograd (1877.) Iz istog razloga dvadesetak godina kasnije premeštena je u Aleksinac, a učiteljska škola u Nišu (koja je radi obrazovanja učiteljskog kadra otvorena 1881. godine) zatvorena je 1985.godine. Da bi se nadoknadio gubitak škole u Nišu, 1895. je otvorena učiteljska škola u Jagodini (upravnik Sreten Adžić).

Prvih godina rada škole u Kragujevcu, zahvaljujući materijalnoj podršci koju je škola dobijala od samog početka kao i stručnoj spremi nastavnika pedagogije Stevana D. Popovića i Vojislava Bakića, uspeh prvih generacija učenika bio je izuzetno dobar.

Obrazovanje učiteljica u Srbiji

1845. u Paraćinu osnovana prva ženska škola. 1846. otvorene su ženske osnovne škole u Beogradu i Donjem Milanovcu, kao i veliki broj

privatnih škola za devojčice iz imućnijih porodica.

1863. donet je Zakon ustrojstva više ženske škole u Beogradu sa zadatkom da daje više obrazovanje i da sprema učiteljice.

PRVA ŽENSKA UČITELJSKA ŠKOLA osnovana je 1900. u Beogradu.

Svi znameniti srpski pedagozi bili su, posredno ili neposredno, uključeni u rad na obrazovanju učitelja, bilo kao predavači u učiteljskim školama, kao pisci udžbenika i pedagoške literature, službenici ministarstva prosvete,...

Najznačajniji pedagozi u u drugoj polovini XIX i početkom XX veka bili su: Stevan D. Popović Jovan Miodragović Sreten Adžić Vojislav Bakić

Stevan Okanović Vojislav Mladenović Miloš R. Milošević Vićentije Rakić

28

Strani uticaji na razvoj naše pedagoške nauke su veoma značajni, a često su zavisili i od niza vannaučnih okolnosti, od političkih podela u Evropi i svetu, od veza naše zemlje sa drugim zemljama i od mogućnosti pojedinaca da se školuju i usavršavaju u inostranstvu.

U XIX veku je dominantan uticaj nemačke pedagogije, jer se većina naših prvih fakultetski obrazovanih pedagoga školovala u Nemačkoj, odnosno Austro-ugarskoj (herbartovci).

Između dva svetska rata blago je prisutan uticaj francuske literature i pedagogije, jer se veliki broj srpskih intelektualaca školovao u Francuskoj.

Neposredno posle drugog svetskog rata, snažan i radikalan je uticaj sovjetske i uopšte socijalističke pedagogije.

Poslednje decenije XX veka, prevladava uticaj raznovrsne naučne literature o vaspitanju, nastale u okviru govornog područja na engleskom jeziku.

Učitelj Petar Savić sa svojim đacima školske 1932/1933. godine u selu Jargulica