~ 1 ~

I PREDMET IZUČAVANJA NACIONALNE EKONOMIJE

1.1.Šta izučava nacionalna ekonomija? Privreda ma koje zemlje zaokuplja pažnju prvenstveno njenih naučnika i stručnjaka uopšte koji je izučavaju na najrazličitije načine. To čine jer ekonomiju mesta gde žive i rade najbolje poznaju pa na njoj najlakše mogu da provere, potvrde ili ospore opšteprihvaćene zakonitosti ili zaključke do kojih su i sami došli. Nakon toga, mogu izvršiti proveru na drugim nacionalnim ekonomijama i pretvoriti ih u zakonitosti. Nacionalna ekonomija se od drugih ekonomskih disciplina razlikuje po tome što jedino ona na sveobuhvatan način, celovito i svestrano proučava uslove, stanja i promene u ekonomskoj stvarnosti jedne zemlje. Nacionalna ekonomija jeste primenjena i makroekonomska disciplina jer se pre svega bavi izučavanjem celine privrede na prostoru Srbije, istražuje stanja i promene u makroekonomskim agregatima, kao i međusobnim odnosima sektora i regiona. Pošto nijedna privreda, koliko god velika bila ne može biti izolovana, zato nacionalna ekonomija proučava i brojne oblike međunarodne razmene. U ekonomskoj stvarnosti svake zemlje postoji veliki broj pojedinačnih, mikroprivrednih jedinica koje imaju svoju sopstvenu logiku ekonomskog ponašanja. Te mikroprivredne jedinice se grupišu po raznim osnovama što omogućava njihov potpun obuhvat raznim makroekonomskim agregatima. Pre svega, to su agregati privredne aktivnosti, proizvodni fondovi, ekonomska i društvena infrastruktura, ukupna zaposlenost i nezaposlenost, broj i struktura stanovništva... Makroekonomski pristup podrazumeva da se nacionalna ekonomija bavi celinom privrede i kroz brojne uprosečene izraze stvarnosti – kretanje cena, profitne stope, prosečne plate... Takođe se koriste i per capita projekcije svih agregata koje omogućavaju međusobno poređenje privreda i njihovih rezultata. Sa druge strane, kaže se da je nacionalna ekonomija primenjena disciplina jer je njen predmet posmatranja stvarnost određene zemlje na kojoj se proveravaju važeći zakoni, a takođe se utvrđuju strategije, pravci razvoja i mere ekonomske politike za ostvarenje makroekonomskih ciljeva. Smisao ekonomskog u ponašanju znači da se uspostavlja racionalna veza između ciljeva i resursa koji su raspoloživi za njihovo ostvarivanje. Time se ističe nužnost izbora između većeg broja raznovrsnih ciljeva na jednoj strani i ograničenih resursa na drugoj. Kada bi prirodnih izvora bilo u izobilju, ekonomsko ponašanje bilo bi nepotrebno.

1.2. Uloga spoljnog faktora u nacionalnoj privredi Nacionalna privreda je otvoren ekonomski sistem čije se funkcionisanje teško može zamisliti kao izolovano od okruženja, zato je opravdano reći da ekonomski život svake zemlje iziskuje uspostavljanje brojnih veza i odnosa koji su utoliko jače ukoliko je privreda otvorenija za međunarodnu saradnju. Savremena privredna kretanja i ekonomska stvarnost velikog broja razvijenih zemalja pokazuju nesumnjivi pozitivan uticaj spoljnotrgovinske razmene na kretanje privrednog rasta, pre svega u drugoj polovini XX veka. To je jasno već na primeru neophodnog uvoza i izvoza. Neophodan uvoz i izvoz obuhvataju reprodukciona dobra koja se ne proizvode ili se ne mogu proizvesti u zemlji, pa

~ 2 ~

međunarodna razmena predstavlja jedini način za pribavljanje određenih dobara koja su neophodna za funkcionisanje nacionalnih privreda. Uloga spoljnog faktora u nacionalnoj ekonomiji bi međutim bila jako sužena kada bi se svela samo na neophodan uvoz i izvoz. Neke od prednosti uključivanja zemlje u međunarodne tokove jesu rasprostiranje nove tehnike, novih ideja, proizvodnih znanja, kao i novih metoda organizacije i upravljanja. Kao značajan efekat delovanja spoljnog faktora, javlja se međunarodno kretanje kapitala. Ovo prevashodno dolazi do izražaja u savremenim uslovima pre svega zbog intenzivnog kretanja kapitala između najrazvijenijih zemalja. Međutim, međunarodno kretanje kapitala je posebno važno za nerazvijene i zemlje u razvoju. Ono omogućava da se zemlje pojedinačno specijalizuju u proizvodnji onih proizvoda koje im pružaju najveće komparativne prednosti s jedne strane, na osnovu čega opet finansiraju uvoz dobara u čijoj proizvodnji nisu dovoljno konkurentni. Kao krajnji rezultat, javlja se povećanje produktivnosti i bolje zadovoljenje ukupnih potreba. Spoljni faktori nemaju isti značaj za sve nacionalne privrede, jer su delovanjima spoljnih uticaja mnogo manje podložne veće zemlje, dok manje i nerazvijene zemlje mnogo više zavise od spoljnih faktora. Objašnjenjenje jeste usko unutrašnje tržište malih zemalja posebno ukoliko ekonomska isplativost zavisi od ekonomije obima. Stoga se manje zemlje mnogo više moraju oslanjati na spoljnu trgovinu. Srbija je sada mnogo više pod uticajem spoljnih faktora nego što je to bila kao deo SFRJ. Pre svega, zato što se svi odnosi sa tadašnjim republikama sada tretiraju kao međunarodni. Manje zemlje se suočavaju sa problemom neekvivalentne razmene u svetskoj trgovini jer njihov izvoz pre svega podrazumevaju poljoprivredni proizvodi i sirovine a uvoz gotovi industrijski proizvodi. Takođe, one imaju veoma mali udeo u svetkoj trgovini i nisu u stanju da izvrše bilo kakav uticaj i značajniju promenu u odnosima ponude i tražnje. Zato ove zemlje mnogo više pogađaju sva kolebanja iz okruženja. Sa druge strane, razvijenije zemlje imaju mnogo veći asortiman izvoznih proizvoda i elastičnije reagovanje na bilo kakve promene pa one ne izazivaju veće poremećaje u njihovim nacionalnim privredama.

1.3. Odnos između makro i mikro disciplina Na makroekonomskom nivou cele privrede postoji mnogo ciljeva koje treba rangirati po prioritetnosti. Međutim, ako se izuzmu netržišni sistemi, ne postoji odgovarajući subjekat koji bi taj izbor vršio na nivou privrede kao celine. Upravo se zato u tržišnim aktivnostima ekonomska aktivnost ostvaruje u brojnim transakcijama između pojedinačnih mikroprivrednih subjekata. Stoga je za makroekonomski pristup veoma važno poznavanje ekonomskih prioriteta pojedinačnih privrednih subjekata. Kako bi se stvoriti odgovarajući uslovi, posebno je važno postojanje celovitog tržišta, kao i okruženja u kome se promoviše sloboda ekonomskoh izbora. Na nivou preduzeća, ta sloboda označava mogućnosti da maksimiziraju razliku između prihoda i troškova tj. Profit. Povezanost makro i mikro disciplina je neosporna. Polazeći od saznanja o ekonomskom ponašanju privrednih subjekata uz pomoć odgovarajućih instrumenata ekonomske politike, aktivnosti pojedinaca se usmeravaju u smeru ostvarivanja izabranih makroekonomskih ciljeva. Zadatak makroekonomskog pristupa jeste da odgovori na pitanje kako uspostaviti uslove u kojoma će ekonomski subjekti vršiti svoj izbor tako ostvaruju svoje prioritete u skladu sa postavljenim ciljevima. Ovo implicira da su mikroekonomska saznanja osnova na kojoj se baziraju makroekonomske discipline pa stoga i nacionalna ekonomija.

~ 3 ~

II PRIVREDNI RAZVOJ

2.1. Pojam privrednog razvoja Privredni razvoj je složen ekonomski i društveni proces kojim se jedna zemlja postepeno oslobađa ekonomske nerazvijenosti i siromaštva dostižući sve više razvojne nivoe. Čine ga dve osnovne komponente : privredni rast i promene u strukturi privrede. Privredni rast označava povećanje nacionalne proizvodnje tokom vremena. To povećanje se može izražavati ukupno, za celu privredu ili po glavi stanovnika – per capita. Pošto se broj stanovnika takođe povećava, rast proizvodnje po stanovniku predstavlja pravu meru ekonomskog napredovanja jedne zemlje. Ako se npr. proizvodnja u tekućoj u odnosu na prošlu godinu povećala za 4% a broj stanovnika za 1%, onda povećanje proizvodnje po stanovniku iznosi 3%. Nekada se nije pravila oštra razlika između privrednog rasta i privrednog razvoja. Međutim, danas se ističe da je privredni rast uži pojam od privrednog razvoja, jer obuhvata samo promene u obimu nacionalne proizvodnje. Raznovrsne promene u strukturi privrede se najupečatljivije izražavaju kroz promene u proizvodnoj strukturi, odnosu učešću pojedinih delatnosti u ukupnoj proizvodnji. To takođe mogu biti i promene u raspodeli proizvodnih činilaca po tim delatnostima, strukturi izvoza i uvoza, teritorijalnom razmeštaju aktivnosti itd. U novije vreme sve veći značaj dobijaju socijalni i ekološki aspekti privrednoj razvoja a jedna od glavnih odlika jeste stavljanje čoveka u centar pažnje. Shodno tome, privredni razvoj ima smisla samo ako omogućava bolji život većini stanovništva. Proizvodnja koja raste a koristi samo bogatijem sloju stanovništva ili razvoj koji iscrpljuje prirodne resurse i zagađuje životnu sredinu nije poželjan i ne može se pozitivno oceniti.

2.2. Savremeni koncepti ljudskog i održivog razvoja

2.2.1. Istorijsko zaleđe Teorija privrednog razvoja spada u isto vreme među najstarije i najmlađe grane ekonomske nauke. Već su Adam Smit i klasični ekonomisti nastojali da otkriju izvore ekonomskog napredovanja i da na dugi rok analiziraju proces ekonomskih promena. Ono što je svojevremeno Adam Smit nazvao ,,prirodnim uvećanjem bogatstva,, nije ništa drugo do ono što se danas naziva teorija privrednog razvoja ili razvojna ekonomija. Pažnja se na rast i razvoj kao bitnoj temi ekonomije vraća tek nakon Drugog svetskog rata. Kraj četrdesetih i pedesete predstavljaju pionirsko razdoblje nove razvojne ekonomije, koja je zaokupljena problemima ekonomskog napredovanja azijskih, afričkih i latinoameričkih zemalja. Teorija razvoja je nastala iz praktičnih razloga, pre svega da bi se pružila pomoć zemljama u razvoju da lakše izađu iz hroničnog siromaštva. Povećanje blagostanja stanovništva bila je krajnja preokupacija razvoja ali se pretpostavljalo da privredni rast automatski obezbeđuje realizaciju toga cilja.

~ 4 ~

Tradicionalni pristup privrednom razvoju, koji podrazumeva ekonomski rast kao najreprezentativnijeg pokazatelja, nije dao očekivane rezultate. Činjenica je da su mnoge zemlje u razvoju tokom pedesetih i šezdesetih godina uspele da zabeleže relativno brzo povećanje ukupnog i per capita društvenog proizvoda. Međutim, to nije doprinelo rešavanju problema masovnog siromaštva na tim područjima. Šta više, i pored impresivne proizvodnje, životni nivo većine stanovništva je ostao nepromenjen ili se čak i pogoršavao. Početkom sedamdesetih godina se menja i sama percepcija privrednog razvoja koji se više ne vezuje samo za rast privrede već se obogaćuje novim aspektima. Pažnja teoretičara razvoja se usmerava i ka problemima zaposlenosti, siromaštva i raspodele dohotka. U tom periodu raste i interesovanje za probleme prirodnog okruženja, što je pre svega bilo izazvano nepovoljnim stanjem životne sredine, kao i strahom od oskudice osnovnih resursa koji su neophodni za modernu proizvodnju. 1972. godine u Stokholmu je održana konferencija UN pod parolom ,,samo jedna Zemlja,, a iste godine je publikovana i studija ,,Granice rasta,, posle koje je započela velika debata u naučnom krugu o mogućnostima i poželjnosti stalnog rasta proizvodnje. Jedna grupa autora se zalagala za zaustavljanje rasta dok su drugi isticali da se mora više povesti računa o ekološkim aspektima povećanja proizvodnje. Preovladava uverenje da privredni rast sam po sebi nije problem već da je on ukoliko se pravilno shvati upravo rešenje mnogih problema. Sredinom sedamdesetih godina u centar rasprava dospeva koncept osnovnih potreba. Zagovornici ovog pristupa polaze od stava da se napori društva moraju direktno usmeriti na borbu protiv siromaštva. To se može postići postavljanjem prioriteta u vidu zadovoljavanja potreba najnižeg sloja stanovništva. Najčešće se kao osnovne potrebe smatraju hrana, odeća, obuća, stambeni prostor, pitka voda, prevoz, obrazovanje... U širem smislu, uključuje i mogućnost zaposlenja uz adekvatnu zaradu, zdravo okruženje, kao i mogućnost učešća u kreiranju odluka koje se na njih odnose. Koncept osnovnih potreba je prvenstveno bio namenjen nerazvijenim zemljama, mada je on univerzalno primenljiv, jer je zadovoljavanje elementarnih potreba ljudi minimalna obaveza svakog društva.

2.2.2. Koncept ljudskog razvoja Koncept osnovnih potreba je utabao put ideji ljudskog razvoja koja je obeležila devedesete godine XX veka. Za razliku od osnovnih potreba, koncept ljudskog razvoja je relevantan za celo stanovništvo, u svim zemljama, bez obzira na nivo njihove razvijenosti. Osim toga, on se ne ograničava samo na elementarne potrebe već ima u vidu celu paletu ljudskih potreba. Ljudski razvoj stavlja čoveka u centar pažnje. Ljudi su istinsko bogatstvo svake zemlje a osnovni cilj ekonomskog razvoja treba da bude stvaranje takvog ambijenta za ljude koji će im omogućiti zdrav, dug i kreativan život. Ideja o ljudskom razvoju nije nova, već datira još od Aristotela koji je razlikovao dobru politiku od loše u zavisnosti od toga u kojoj meri ljudima omogućava sadržajan život. Posle Drugog svetskog rata preterana zaokupljenost rastom proizvodnje i računanjem nacionalnog dohotka bacila je senku na ljudsku perspektivu razvoja i značaj se davao samo onome što se moglo meriti i što je imalo cenu. Ljudi su, iako akteri promena i korisnici razvoja, bili ostavljani po strani. Činjenica je bila ipak, da brži privredni rast ne obezbeđuje automatski ljudski progres i da visok nivo dohotka ne ograničava ljudske patnje. Prvi pomaci u pravcu ljudskog razvoja postaju vidljivi od početka sedamdesetih godina, a intenzivno bavljenje ljudskim razvojem je intenzivirano u devedesetim godinama.

~ 5 ~

Ljudski razvoj se definiše kao širenje mogućnosti izbora, tj. povećanje broja opcija koje se nalaze pred ljudima. Dohodak je samo jedna od raspoloživih opcija koju bi ljudi voleli da imaju. Još neke od poželjnih su zdravlje, obrazovanje, političke slobode, kulturni identitet, zdrava okolina... U principu, mogućnosti izbora koje stoje na raspolaganju ljudima mogu da budu jako brojne i da se menjaju tokom vremena. Ali na svim nivoima razvijenosti, tri opcije se posebno ističu:

1) Mogućnost da se vodi dug i zdrav život 2) Mogućnost da se stiče znanje 3) Mogućnost da se raspolaže resursima dovoljnim za pristojan životni standard

Decenije su prošle pre nego što se prihvatilo ono što je sve vreme bilo evidentno – da su ljudi sredstvo i cilj ekonomskog razvoja. Tretman čoveka u konceptu ljudskog razvoja se razlikovao od onog koji je karakterističan za neke druge, tradicionalne pristupe. Teorija razvoja ljudskih resursa i ulaganja u ljudski kapital posmatra čoveka samo kao faktora proizvodnje. Oni se bave samo stranom ponude gde su ljudi instrumenti za unapređenje proizvodnje. Na drugoj strani, pristupi koji u centru pažnje imaju blagostanje ljudi, posmatra ljudska bića samo kao korisnike razvoja a ne i učesnike u tom procesu. Ponekad se ističe da je dohodak dobar zastupnik svih raspoloživih opcija jer omogućava da se eksploatišu i sve druge mogućnosti, ali je važno istaći da je dohodak sredstvo a ne cilj! Blagostanje društva zavisi od toga kako se dohodak koristi a ne samo od njegovog nivoa. Neke zemlje su bile veoma uspešne u prevođenju ekonomskog rasta u ljudski razvoj, druge ne toliko. Veoma je važno, međutim da se oba procesa – ljudski i ekonomski razvoj podjednako prate i podržavaju jer, favorizovanje samo jednog može da dovede do većih razvojnih neravnoteža. Pojam ljudskog razvoja u sebi sadrži četiri ključne komponente:

1) Pravičnost znači da svaki čovek mora da uživa jednak pristup prilikama koje se nude. Međutim, jednakost u prilikama nije nužno jednakost u rezultatima. Šta ljudi rade sa mogućnostima koje im stoje na raspolaganju je njihova stvar.

2) Održivost jeste odgovoran stav prema budućim naraštajima. Naredne generacije treba da imaju iste mogućnosti za razvoj kao i sadašnje generacije, i mora im se obezbediti da uživaju bar onaj nivo blagostanja koji mi danas imamo.

3) Produktivnost zahteva investicije u ljudske resurse i stvaranje podsticajanog makroekonomskog okruženja koje će omogućiti ljudima da iskoriste svoje potencijale.

4) Osposobljenost znači da su ljudi u poziciji da sami biraju između većeg broja mogućnosti koje im se nude. To zahteva političku demokratiju, ekonomski liberalizam i decentralizaciju moći.

Dve greške koje su rasprostranjene u vezi ljudskog razvoja jesu:

1) Da je on u osnovi protiv rasta. Rast je bitan za ljudski razvoj. Ostvarivanje rasta je potreban ali ne i dovoljan uslov za ljudski napredak. Kvalitet ekonomskog rasta je isto tako važan kao i njegov kvantitet.

2) Da on obuhvata samo socijalni razvoj. Ljudski razvoj je sveobuhvatan razvojni koncept koji uključuje i sredstva i ciljeve, i produktivnosti i pravičnost, i ekonomski i socijalni razvoj. Razlika je samo u tome što se svakom pitanju prilazi sa stanovišta ljudi - da li oni učestvuju u ekonomskom rastu i da li imaju koristi od njega.

~ 6 ~

2.2.3. Koncept održivog razvoja Ideja održivog razvoja je ponikla iz brige za probleme prirodnog okruženja koja je bila posebno aktuelna krajem šezdesetih godina. Termin održivi razvoj je ušao u široku upotrebu zahvaljujući Izveštaju Brundtland komisije koji je publikovan 1987. Godine. U njemu se održivi razvoj definiše kao razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjih, bez ugrožavanja sposobnosti budućih generacija da podmire njihove vlastite potrebe. Na konferenciji UN o životnoj sredini i razvoju koja je održana u Rio de Žaneiru juna 1992. Godine postignuta je saglasnost o formiranju Komisije za održivi razvoj, a prihvaćena su i dva važna dokumenta:

1) Deklaracija o životnoj sredini – sadrži 27 principa koji se odnose na globalni održivi razvoj 2) Agenda 21 – obuhvata više od 100 specifičnih programa za postizanje održivog razvoja u

svetskim razmerama tokom XXI veka. Mnogi od tih programa podrazumevaju transfer resursa iz razvijenih u zemlje u razvoju.

2002. godine održan je Svetski samit o održivom razvoju u Johanesburgu na kojem je reafirmisan značaj održivog razvoja za pojedine zemlje i svet u celini. Konstatovano je da se nije daleko odmaklo u primeni ovog koncepta i da je potrebno preduzeti konkretnije mere kako bi se suzbilo siromaštvo, i obezbedila zaštita i racionalno korišćenje prirodniih resursa. U širem smislu se pod održivim razvojem podrazumeva razvoj koji je socijalno i ekonomski a ne samo ekološki održiv. Koncept održivog razvoja je neposredno usmeren na zadovoljavanje potreba ljudi a ne na postizanje ekonomskog rasta. To nikako ne znači da je ovaj pristup protiv rasta. Upravo je ključna vrednost održivog razvoja briga za kvalitet podjednako kao i za njegov kvantitet. Rast je važan sa stanovišta održivog razvoja ali ne svaki rast i ne po svaku cenu. Rešenje za probleme prirodnog okruženja nije zaustavljanje rasta već oblikovanje novih, održivih modela privredne ekspanzije. Nulti rast može da bude isto tako pogiban za okruženje kao i za brzo povećanje proizvodnje. Koncept održivog razvoja pokreće pitanje međugeneracijske i unutargeneracijske pravičnosti. Održivi razvoj je zamišljen tako da koristi i sadašnjim i budućim generacijama. Nelogično bi bilo da se iskazuje duboka zabrinutost za dobrobit narednih pokoljenja a da se u isto vreme ignoriše teško stanje siromašnih danas. Održivi razvoj teži da ograniči sve vrste dugova koje sadašnja generacija ostavlja u nasleđe budućim pokoljenjima, uključujući finansijske, socijalne i pre svega ekološke dugove. Svaka zemlja koja sledi koncept održivog razvoja mora da se razvija na takav način da minimizira one aktivnosti čiji troškovi padaju na teret budućih generacija. Naredna pokoljenja zaslužuju priliku da uživaju bar isti nivo blagostanja koji mi danas uživamo. Ako se razvoj definiše kao povećanje blagostanja, onda održiv razvoj znači ne-smanjivanje blagostanja tokom vremena. Mogućnost da se zadovolje potrebe sadašnjih i budućih generacija zavisi od raspoloživosti resursa tj. različitih formi kapitala – prirodnog, proizvedenog i ljudskog. Koncept održivosti se ponekad meša sa obnavljanjem prirodnog kapitala što je samo jedan aspekt održivog razvoja jer se zapravo radi o održivosti svih formi kapitala. U vezi sa tim koliko su međusobno zamenljive različite komponente kapital, pravi se razlika između:

1) Slabe održivosti - Po ovom konceptu, ukupne zalihe su bitne a supstitucija između pojedinih komponentni zaliha je moguća i poželjna. Društvo se može opredeliti da akumulira fizički ili ljudski kapital u zamenu za korišćenje prirodnih resursa. Pri tom je važno da akumulirani kapital u potpunosti kompenzuje gubitke od iscrpljivanja prirodnog kapitala.

~ 7 ~

2) Jake održivosti – Počiva na uverenju da su pojedine komponente prirodnog kapitala jedinstvene i da bi njihov gubitak mogao da ima neizvesne i potencijalno nepovratne efekte na ljudsko blagostanje. Međutim, problem nastaje kada treba identifikovati taj kritični kapital, pa je opreznost pri trošenju prirodnog kapitala preko potrebna.

Potreba za očuvanjem ukupnih zaliha kapitala uslovljena je delovanjem dva faktora. Prvi je tehnologija jer prilike koji stoje na raspolaganju budućim generacijama zavisi od produktivnosti kapitala. A drugi faktor je stanovništvo. Održavanje konstantnog per capita blagostanja tokom vremena iziskuje da se ekonomska aktivnost širi uporedo sa rastom stanovništva jer se sa povećanjem broja stanovnika povećava ponuda ljudskih resursa ali i tražnja za drugim tipovima kapitala.

2.2.4. Odnos ljudkog i održivog razvoja Tokom devedesetih godina koncepti ljudskog i održivog razvoja su se pararelno razvijali. U osnovi je reč o dva srodna ako ne i identična pristupa razvoju. Koncept ljudskog razvoja nas podseća da su ljudi pravo bogatstvo svake zemlje i da ekonomski razvoj treba da služi unapređenjunjihovog blagostanja. Ljudski razvoj obuhvata tri gledišta:

1) Razvoj ljudi – jačanje njihovih sposobnosti kroz ulaganje u obrazovanje, zdravlje i sl. 2) Razvoj za ljude – plodovi ekonomskog rasta i razvoja moraju se raspodeljivati široko i pravično 3) Razvoj od strane ljudi – svima se mora pružiti jednaka šansa da participiraju u ekonomskom

razvoju Pošto je održivost svojstvena ljudskom razvoju, pomenuti koncept bi se slobodno mogao nazvati održivi ljudski razvoj. Održivi razvoj se, sa druge strane, može okarakterisati kao ljudski razvoj jer jer okrenut čoveku i zadovoljavanju njegovih potreba. Tu ljudsku dimenziju trebalo bi posebno naglasiti, pa bi onda glasio održivi ljudski razvoj. Ovo je bitno pre svega kako bi se izbegla pogrešna tumačenja održivosti kojoj su skloni ekološki fanatici. Održivi ljudski razvoj obećava povećanje proizvodnje na zdravim ekonomskim osnovama, uz odgovorno ponašanje prema prirodnom okruženju i zadovoljavanje kriterijuma socijalne pravde. Takav tip tip razvoja iziskuje integrisani set politike kojima će se zajednički delovati u pravcu unapređivanja ljudskog blagostanja. Odgovornost za ostvarivanje održivog ljudkog razvoja leži u velikoj meri na državi. Ali i druge institucije treba da postanu aktivni partneri u tom procesu. *Država treba da stvori pogodan ambijent za postizanje takve vrste razvoja. *Privatni sektor generiše u najvećoj meri poslove i dohodak. *Organizacije civilnog društva (sindikati, nevladine organizacije, ekološke grupe, humanitarne organizacije) imaju za zadatak da mobilišu ljude da bi učestvovali u ekonomskim, socijalnim i političkim aktivnostima i da olakšaju političku i socijalnu interakciju.

~ 8 ~

2.3. Činioci privrednog razvoja Na privredni razvoj jedne zemlje deluju brojni i raznovrsni činioci. Oni potiču iz same provrede ali i iz drugih sfera društva sa kojima je privreda povezeana. Ekonomska nauka je dugo vremena zanemarivala neekonomske činioce razvoja privrede koji deluju iz njenog društvenog okruženja. Pokazalo se, međutim, da su ti faktori isto tako značajni a možda i značajniji od čisto ekonomskih faktora. Činioci privrednog razvoja potiču i iz prirodnog okruženja jer ono obavlja mnoge funkcije koje direktno ili indirektno utiču na privredni razvoj i blagostanje ljudi. Ekonomisti nisu mnogo istraživali sve te efekte ali su napravili značajan napredak vrednovanjem prirodnog kapitala uvođenjem koncepta ,,ukupne ekonomske vrednosti,, koji omogućava da se ekonomska analiza poveže sa ekološkim razmatranjima. Ukupna ekonomska vrednost prirodnog kapitala je komponovana iz dva dela:

1) Upotrebna vrednost:

Direktna upotrebna vrednost koja je određena doprinosom prirodnih resursa proizvodnji i potrošnji

Indirektna upotrebna vrednost koja uključuje funkcionalne usluge kojima okruženje podržava proizvodnju i potrošnju

Opcionu vrednost koja se odnosi na očekivane buduće koristi od postojećih resursa 2) Vrednost koja nije povezana sa njegovim korišćenjem

Pasivna upotrebna vrednost tj. vrednost postojanja koja predstavlja vrednost koja proističe iz zadovoljstva usled same činjenice da neki resursi postoje

Pored domaćih, pažnju zaslužuju i međunarodni činioci, čiji se značaj povećava u savremenim uslovima globalizacije. Za taj proces je karakteritično sve čvršće povezivanje država, nacionalnih privreda i ljudi. Za sadašnju eru globalizacije je karakteristično da su interakcije izeđu zemalja i ljudi dublje, intenzivnije i neposrednije nego ikada pre. Ona je povećala tokove trgovine i kapitala. Putovanja, Internet i mediji su podstakli eksponencijalni rast u razmeni ideja i informacija. Sve to je prouzrokovano inovacijama u informacionoj tehnologiji, komunikacijama i ekolomskoj politici. Sadašnju eru globalizacije odlikuju:

Nova tržišta – razvoj globalnih tržišta u sferi usluga kao što su bankarstvo, osiguranje, trasport, kao i nova finansijska tržišta

Novi akteri – multinacionalne korporacije koje imaju veću ekonomsku snagu od mnogih država (STO)

Nova pravila – multilateralni sporazumi o trgovinim uslugama i intelektualnoj svojini

Nova sredstva komunikacije – internet, mobilni telefoni, mreže medija Uz globalizaciju se vezuju sledeći fenomeni:

Skupljanja prostora - distance se skraćuju a geografska izolacija smanjuje

Skupljanja vremena – tržišta i tehnologije su podložni veoma brzim promenama

Iščezavanje granica – nacionalne granice se ruše, ne samo za trgovinu, kapital i informacije već i za ideje, norme, kulturne vrednosti...

Globalizacija se odvija paralelno sa lokalizacijom koja podrazumeva tražnju za autonomijom, odnosno politički glas koji dižu regioni i zajednice unutar nacionalnih država. Uzroci lokalizacije su brojni – od nezadovoljstva sposobnošću država da ispune obećanja vezana za ekonomski razvoj, preko snage lokalnog i etničkog identiteta, do zaoštravanja konkurencije između subnacionalnih jedinica pri čemu bogatije zajednice odbijaju da dele resurse sa siromašnijim susedima. Lokalizacija slabi nacionalnu državu i priprema teren za globalizaciju a globalizacija ruši spoljne granice i olakšava lokalizaciju.

~ 9 ~

Lista faktora privrednog razvoja je očigledno veoma dugačka. U prvi plan se ipak stavljaju:

1) Osnovni proizvodni činioci:

Stanovništvo – svojim obimom, strukturom i dinamikom čini izvor radne snage

Prirodni resursi – materijalnu osnovu predmeta rada za koje je karakteristično da podležu daljoj preradi

Osnovni proizvodni fondovi – sredstva za rad kao elemenat proizvodnog procesa koji predstavljaju delo čoveka, tj. rezultat njegove dotadašnje privredne aktivnosti

2) Tehnološki progres čiji se značaj povećava tokom vremena. Na nižim nivoima razvijenosti, radna snaga je obilan faktor koji utiče na privredni rast. Sa odmicanjem procesa razvoja, rezerve radne snage se postepeno iscrpljuju a nestašica tog faktora se nadoknađuje širom upotrebom osnovnih proizvodnih fondova. Tehnološki progres povećava kvalitet proizvodnih činilaca i podiže efikasnost njihove upotrebe što pozitivno utiče na privredni rast. On takođe doprinosi širenju ljudskih potreba i omogućava da se te potrebe lakše zadovoljavaju.

2.4.Stepen privrednog razvoja Dostignuti nivo rayvoja nacionalne privrede je teško precizno izraziti. On predstavlja ukupan rezultat razvojnih napora koji su ostvareni u ranijim periodima. Na osnovu stepena privredne razvijenosti može se sudiiti o tome dokle je jedna zemlja stigla u procesu razvoja ali i kakvi su njeni izgledi za dalje ekonomsko napredovanje. Kada želimo da da predstavimo nivo razvijenosti nacionalne privrede služimo se različitim ekonomskim pokazateljima, od kojih se ističe društveni proizvod po stanovniku. To je najopštiji ekonomski indikator razvijenosti koji je pogodan i za međunarodno poređenje. Svetska banka svake godine objavljuje podatke o veličini DPa per capita za gotovo sve zemlje svetam i razvrstava ih u tri grupe:

1) Zemlje sa niskim dohotkom (do $935) 2) Zemlje sa srednjim nižim (do $3706) 3) Zemlje sa višim srednjim dohotkom (do $11.455) 4) Zemlje sa visokim nivoom (preko $11.455)

Naviši nivo DPa per capita je u 2007. Imala Norveška ($76.450), Luksemburg ($75.880), Švajcarska ($59.880) i Danska ($59.910). Na dnu liste našli su se Burundi ($110), DR Kongo ($140) i Liberija ($150). Prosek za zemlje sa visokim dohotkom je oko $38.000, a za zemlje sa niskim i srednjim dohotkom oko $2.400. Veličina DPa per capita može se izražavati američkim dolarima, polazeći od zvaničnog deviznog kursa, ili u međunarodnim dolarima, polazeći od kupovne snage nacionalne valute (PPP). Podaci Svetske banke pokazuju da su vrednosti DPa izražene u američkim dolarima potcenjene u manje razvijenim zemljama. Da bi se dobila detaljnija slika o dostignutom stepeni razvijenosti zemlje treba uzeti u obzir i druge ekonomske pokazatelje, kao što su struktura izvora DPa, obim i strutura razmene sa inostranstvom, ekonomski sastav stanovništva, stepen zaposlenosti... Privredni razvoj ima za cilj što potpunije zadovoljavanje potreba ljudi tj. povećanje njihovog životnog standarda. DP per capita pokazuje kakve su materijalne mogućnosti za podmirivanje potreba stanovnika jedne zemlje. Međutim, stvarna slika se dobija tek na osnovu socijalnih pokazatelja u koje se ubrajaju očekivano trajanje života, stopa pismenosti, smrtnost odojčadi, broj lekara na 1000 stanovnika itd.

~ 10 ~

Poslednjih godina sve veći značaj dobijaju i ekološki pokazatelji kao što su udeo ekološki čistih grana u ukupnoj industriji, nivo degradacije zemljišta, emisija ugljendioksida po stanovniku... Bilo je pokušaja da se pokazatelji iz različitih grupa povežu u jednu širu meru dostignutog nivoa razvijenosti, i rezultat toga jeste Indeks ljudskog razvoja (HDI) čije se vrednosti obračunavaju za različite zemlje svake godine počev od 1990. Indeks ljudskog razvoja je agregatni pokazatelj koji izražava prosečna dostignuća zemlje u tri osnovne dimenzije:

1) Dug i zdrav život – meri se očekivanom dužinom života živorođene dece (utvrđena fiksna donja granica je 25 a gornja 87 godina)

2) Znanje – meri se pokazateljima u sferi obrazovanja 3) Pristojan životni standard – meri se družtvenim proizvodom po stanovniku (utvrđena fiksna

minimalna suma je 100 dolara a maksimalna 40.000 dolara) Vrednos HDI se prostire u intervalu od 0 do 1 pokazuje koje je rastojanje neka zemlja već prešla na svom putu ka maksimalno mogućoj vrednosti ovog indeksa što je 1. Prema visini HDI zemlje se svrstavaju u 3 grupe:

1) Visok nivo ljudskog razvoja – HDI>0,800 2) Srednji nivo ljudskog razvoja – 0,500<HDI<0,800 3) Nizak nivo ljudskog razvoja – HDI<0,500

Prema Izveštaju o ljudskom razvoju iz 2007. Godinem najveću vrednost HDI imale su Island i Norveška (0,968)m Australija (0,962) i Kanada (0,961), a najnižu vrednost Siera Leone (0,336). Rang lista zemalja koja je sastavljena prema visini HDI se može osetno razlikovati od rang liste koja se bazira na vrednosti DPa per capita. Ako jedna zemlja zauzima bolje mesto po visini HDI, to znači da je bila delotvorna pri prevođenju dohotka u ljudsko blagostanje, dok negativna razlika između DP per capita i HDI ranga imprlicira da je zemlja i tome bila manje uspešna. Interesantno je pomenuti da su u razvijenijim zemljama razlike između GDP i HDI ranga uglavnom umerene i ne više od 10 mesta. Ekstreman je primer Australije gde postoji pozitivan gep od 13 mesta i Luksmeburga koji ima negativan gep od 17 mesta. Bivše socijalističke zemlje iglavnom zauzimaju bolju poziciju na listi sastavljenoj prema visini HDI. Indeks ljudskog razvoja je nastao objedinjavanjem DPa per capita, kao ekonomskog pokazatelja, i izabranih socijalnih pokazatelja. Bilo je pokušaja da se uključi i ekološki aspekat kako bi se unapredio njegov kvalitet. Kao najozbiljniji kandidat za ,,zeleni,, HDI se pominje pokazatelji emisije ugljen dioksida, indikatori biološke raznovrsnosti, pokazatelji veličine zaštićenih prostora... Nažalost i ove indikatore prate ozbiljni problemi i dileme, koje otežavaju njihovo uključenje u HDI. Međutim, iako očito nesavršen, HDI je koristan jer uzima u obzir i socijalne aspekte ljudskog života.

2.5. Bruto domaći proizvod (GDP) i Bruto nacionalni dohodak (GNI) Rezultati ekonomske aktivnosti u jednoj zemlji izražavaju se zbirno preko odgovarajućih makroekonomskih agregata. Njih čine dobra i usluge, koji su proizvedeni u određenom vremenskom intervalu. Naša statistika se tokom celog perioda socijalističkog razvoja posle Drugog svetskog rata oslanjala na uže shvatanje proizvodnje, jer su se u makroekonmskim agregatima uračunavala samo materijalna dobra i proizvodne usluge dok ostale usluge poput školstva, zdravstva, bankarskih i osiguravajućih usluga nisu ulazile u obračun ukupne proizvodnje. Zbog ovakvog računanja, naši makroekonomski agregati nisu bili uporedivi sa onima iz tržišnih privreda jer je za njih bilo karakteristično uključivanje neproizvodnim usluga u obračun.

~ 11 ~

U našoj statističkoj praksi se već dugo primenjuju tri osnovna agregata materijalne proizvodnje.

1) Društveni bruto proizvod je najširi makroekonomski agregat koji predstavlja vrednost ukupne materijalne proizvodnje u zemlji za neki određeni vremenski period, obično godinu dana. Sastoji se od

prenete vrednosti – troškovi sredstava za red (amortizacija) i troškovi predmeta rada (materijalni troškovi) i

novostvorene vrednosti – nacionalni dohodak

DBP= Mt + Am + ND

Ovaj agregat nije pogodan za izražavanje ostvarene proizvodnje zbog višestrukog uračunavanja vrednosti predmeta rada koji prolaze kroz brojne faze prerade.

2) Društveni proizvod je DBP umanjen za iznos materijalnih proizvoda. Dakle, sastoji se od

amortizacije i nacionalnog dohotka i izražava vrednost finalne proizvodnje. U njemu je izbegnuto višestruko računanje vrednosti predmeta rada pa je pogodan za merenje ostvarenje proizvodnje.

DP= DBP - Mt ili DP= Am + ND

3) Nacionalni dohodak je DP umanjen za amortizaciju. To je čista novostvorena vrednost, bez prenetih vrednosti i bilo kakvih višestrukih računanja. Zbog toga bi on mogao biti najadekvatniji izraz ostvarene proizvodnje. Međutim, problem je što ovaj agregat predstavlja samo računskou veličinu, a ne postoji skup dobara koja svoj vrednošću zaista čini ND. Ipak, on je bitan jer pokazuje maksimalnu vrednost koju jedna zemlja sme da potroši a da ne umanji svoje ranije stvoreno bogatstvo. Naravno, ND se ne troši u celini, već se jedan de izdvaja za proširenu repreodukciju.

ND= DP – Am U statistici UN ne postoji agregat DBP. Njemu je najsličniji tzv. Bruto domaći proizvod (GDP) koji predstavlja vrednost finalnih dobata i usluga proizvedenih tokom nekog perioda na teritoriji jedne zemlje. On se kvantitativno razlikuje od našeg DPa jer obuhvata i neproizvodne usluge. Kada se od GDPa oduzme amortizacija dobije se neto domaći proizvod koji se od našeg NDa razlikuje za neproizvodne usluge. U statistici UNa bitan je još jeda makroekonomski agregat koji se zove bruto nacionalni dohodak (GNI) i predstavlja vrednost finalnih dobara i u usluga proizvedenih unutar ili van granica jedne zemlje a čijom prodajom stanovnici te zemlje stiču dohotke. GNI u stvari predstavlja GDP uvećan za dohotke koje su stanovnici date zemlje ostvarili u inostranstvu i umanjen za dohotke koje su stranci ostvarili u toj zemlji. Ako je zemlja izolovana od sveta, GDP je jednak GNI. Svi osnovni makroekonomski agregati se izračunavaju po tekućim tržišnim cenama proizvoda i usluga koje se u njih uračunavaju, i tada se dobijaju nominalne vrednosti tih agregata. Međutim, da bi se pratila dinamika tih agregata, moraju se isključiti promene u cenama do kojih sa vremenom dolazi. To se postiže tako što se dobra i usluge vrednuju po stalnim cenama iz neke ranije godine i tako se dobijaju realne vrednosti makroekonomski agregata.

~ 12 ~

2.6. Kvantitativna analiza izvora privrednog rasta Rast DPa jedne zemlje je uslovljen delovanjem velikog broja faktora. To su zapravo, svi oni faktori koji deluju na privredni razvoj jer je privredni rast sastavni deo privrednog razvoja. Kvantitativna analiza izvora privrednog rasta pruža uvid u faktore rasta i njihov doprinos povećanju obima proizvodnje. Iz mnoštva faktora koji deluju na privredni rast izdvojili su se osnovni proizvodni činioci. Pre svega, jer bez tih faktora sam procees proizvodnje ne bi ni mogao da se odvija, ali su oni takođe lako merljivi i njihove promene su očigledne i dinamične. DP se može posmatrati sa dva stanovišta. Prvi jeste iz ugla radne snage i njene produktivnosti.

1) Radna snaga se označava kao zaposlednost (L). Produktivnost (p) izražava veličinu društvenog

proizvoda (Y) po zaposlednom: p= Y/L tj. Y= L*p

Zaposlenost pruža informaciju o broju radnih mesta. Produktivnost rada podrazumeva sve uslove pod kojima radna snaga obavlja proizvodnu aktivnost. Na kretanje produktivnosti rada utiču pre svega tehnička opremljenost rada (q) koja pokazuje veličinu osnovnih proizvodnih fondova (K)

po zaposlenom (L): q=K/L Prema tome, kada se DP posmatra iz ugla radne snage, ne gubi se iz vida fiksni kapital. Ako je DP umnožak broja zaposlenih i produktivnosti onda rast DP a zavisi od promena u nivou

zaposlenosti i produktivnosti tj. ry= rl+ rp Rast proizvodnje je ekstenzivan ako je prevashodno uslobljen povećanjem zaposlenost, a intenzivan ako je pretežno baziran na rastu produktivnosti. Na nižim nivoima razvoja jedne zemlje, kada postoje veće rezerve radne snage,rast zaposlenosti je glavni izvor rasta društvenog proizvoda. Međutim, u razvijenijim ekonomijama, rast DPa se zasnima pretežno na rastu produktivnosti dok povećanje zasposlenosti ima skroman doprinos.

2) Drugi pristup DP se posmatra sa sa stanovišta osnovnih proizvodnih fondova I njihove efektivnosti. Prosečni koeficijent efektivnosti osnovnih proizvodnih fondova (e) predstavlja količnik DPa (Y) I osnovnih proizvodnih fondova (K). On pokazuje koliko se jedinica DPa ostvaruje

po jedinici fiksnog kapitala. e=Y/K

Recipročan izraz ovog pokazatelja je prosečan kapitalni koeficijent tj. k=K/Y koji pokazuje koliko je jedinica fiksnog kapitala angovano za proizvodnju jedinice DPa. Na rast DPa pozitivno deluje povećanje osnovnih proizvodnih fondova (K) I poboljšanje njihove prosečne efektivnosti (e), odnosno pad prosečnog kapitalnog koeficijenta (k). U početnoj etapi privrednog razvoja kapitalni koeficijent se obično povećava. Početna faza predstavlja prelazak sa ručnog na mašinski rad što znači veću upotrebu fiksnog kapitala. Zato je rast osnovnih proizvodnih fondova presudan za rast DPa nedovoljno razvbijenih zemalja.

~ 13 ~

III PRIVREDNI RAZVOJ JUGOSLAVIJE/SRBIJE

3.2. Dinamika privrednog razvoja Jugoslavije/Srbije 3.2.1. Razvojni tokovi privrede SFRJ Privredni razvoj je ekonomski proces koji se ne može uspešno analizirati n osnovu izolovanog posmatranja kraćih vremenskih intervala već treba imati u vidu duži vremenski period i čitav lanac uzročno posledičnih veza koje dolaze do izražaja tokom tog perioda. Mnogi razvojni problemi Srbije danas su vuku svoje korene iz prošlosti. U prvim decenijama posleratnog razvoja, Srbija je zabeležila imresivan privredni rast. Zahvaljujući brzom povećanju proizvodnje Jugoslavija je za realativno kratko vreme savladala ekonomsku zaostalost, ušla u krug srednje razvijenih zemalja i dostigla svetski porsek DPa per capita već u šezdesetim godinama. Međutim, jedan od glavnih kriterijuma za ocenu privrednog razvoja je mogućnost njegovog samoodržavanja, a razvoj Jugoslavije nije bio održiv na duži rok. Naime, nakon početnih uspeha u povećanju proizvodnje 50ih i 60ih godina, tempo ekonomskog rasta je osetno usporio, da bi se u 80im desila prava kriza ekonomskog rasta. Takođe, problem je bio to što rast nije bio homogen sa gledišta dinamike. * 1947.-1952. Društveni proizvod se prosečno godišnje povećavao po stopi od 1,9%, a rast per capita DPa je bio još skromniji. Ovo nije prikazivalo realnu sliku jer su veliki napori društva u ovom periodu bili usmereni prevashodno na izgradnju teške industrije i energetike a efekti tih ulaganja su bili registrovani tek u kasnijim godinama. * 1953.-1964. je period poznat pod imenom ,,zlatno razdoblje,, kada je dinamično rasla zaposlenost kao i osnovni proizvodni fondovi, poboljšavala se produktivnost i efektivnost fiksnog kapitala. Stopa privrednog rasta je bila 8,3% (8,7% u Srbiji). Međutim, iza visokih stopa rasta, nazirali su se prvi problemi. Javljale su se strukturne disproporcije u industriji usled nesklada u razvoju bazičnih i prerađivačkih grana. Problem je bio što industrijski sektor koji je uživao prioritet u ulaganjima nije bio u stanju da svoje proizvode uspešno izvozi i tako obezbedi novac za uvoz nedostajućih proizvoda.

* 1965.-1979. je period obeležen osetnim smanjenjem stope rasta, koja je iznosila 5,6% (5,5% u Srbiji) prosečno godišnje. Kvalitet privrednog rasta se bitno pogoršao. Efektivno stosnovnih proizvodnih fondova je opala, usporio se rast zaposlenosti, širio se deficit u razmeni sa inostranstvom, obilno su se koristili inostrani krediti a kada je došlo vreme za vraćanje tih kredita, čitava privreda je zapala u krizu. * 1980.-1989. je period ekonomske stagnacije. Prosečna stopa rasta DPa je iznosila svega 0,7% (0,9% u Srbiji) koliko se povećavalo i stanovništvo pa je DP per capita ostao nepromenjen. Zaposlenost i osnovni proizvodni fondovi su nastavili da rastu ali znatno sporije nego ranije. Produktivnost je opala kao i efektivnost fiksnog kapitala. Ostali vesnici krize bili su velika inflacija, nezapolsenost nezapamćenih razmera, zamiranje investicione aktivnosti... Deficit trgovinskog bilansa je smanjen ekspanzijom izvoza ali još više ograničavanjm uvoza, što se loše odrazilo na proizvodnju. Kriza u 80im godinama je bila završna

~ 14 ~

faza dugoročnog procesa usporavanja tempa proizvodnje čiji su koreni duboki i sežu u godine kada je SFRJ beležila nerealno visoke stope rasta društvenog proizvoda. * Krajem 80ih se pristupa radikalnim promenama u privrednom sistemu kako bi se prevazišlo teško ekonomsko stanje. Promene su obuhvatale afirmaciju tržišnog sistema privređivanja i napuštanje socijalizma. Očekivani rezultati su izostali. Šta više, došlo je do pooštravanja međurepubličkih odnosa u okviru SFRJ nakon čega je usledilo raspadanje jugoslovenskog tržišta i obustavljanje skoro svih odnosa ekonomske saradnje među republikama. U takvim okolnostima, DP zemlje je opao za 7,6% a u Srbiji za 8,3%. Do kraja 1991. četiri jugoslovenske republike se otcepljuju, a Srbija i CG u aprilu 1992. proglašavaju Saveznu Republiku Jugoslaviju. Ona je trajala do 4. Februara 2003. kada se formira državna zajednica Srbija i Crna Gora. Nakon tri godine, u maju 2006. CG referendumom glasa za nezavisnost i 3. Juna 2006. formira samostalnu državu i od tada SCG više ne postoji.

3.2.2. Razvojni tokovi privrede SRJ Posle ekonomske stagnacije u koju je Srbija zapala u 80im godinama, početkom 90ih dolazi do potpunog ekonomskog sunovrata. 1990. DP se smanjio za 8,3% u odnosu na prethodnu godinu, a u 1991. Za 11,1%. U najtežu situaciju Srbija dospeva 1992. I 1993. godine. Svi ekonomski odnosu sa bivšim republikama su prekinuti a u maju 1992. Savet bezbednosti UN zavodi stroge sankcije prema SRJ. Zemlja se time potpuno izoluje od sveta što je donelo ogromnu štetu jer smo bili veoma zavisni od saradnje sa inostranstvom. Ekonomska politika nije uspela da neutrališe negativne efekte sankcija jer se pošlo od pretpostavke da one neće dugo trajati, što je bilo pogrešno. U 1992. DP zemlje je opao za 27,9% a u 1993. za 30.8%. Prosečna godišnja stopa rasta DPa u periodu 1990.-1993. Ima negativan predznak i iznosi -22,5%. (Obim DPa 1993. god. čini tek 2/5 njegovog nivoa iz 1989.) Smanjivanje DPa SRJ je praćeno opadanjem zaposlenosti, investicija, ličnih primanja, životnog standarda stanovništva kao i spoljnotrgovinske razmene zemlje. Nasuprot tome, krajem 1992. I u 1993. Se razbuktava hiperinflacija koja poprima nezamislive razmere. ( U celoj 1993. Cene su porasle za 116,5 hiljada milijardi %, a samo u prve tri nedelje 1994. Za 313 miliona %.) Međutim, hiperinflacija je suzbijena primenom Avramovićevog programa početkom 1994, posle čega dolazi do umerenog povećanja DPa od 2,5%, što je postignuto bez ikakve pomoći ili kredita iz inostranstva. U periodu 1994.-1998. Rast DPa je preosečno godišnje iznosio 4,7%. Savet bezbednosti UN je krajem 1995. obustavio sankcije a potom ih i formalno ukinuo 1.oktobra 1996. Ostao je samo tzv. spoljni zid sankcija koji je sprečavao regulisanje odnosa SRJ sa međunarodnim finansijskim organizacijama bez čega se nije mogao obezbediti ozbiljniji priliv inostranog kapitala u zemlju. Tokom 1998. sankcije se ponovo uvode od strane EU i SAD zbog pogoršanja situacije na Kosovu i Metohij. Do drastičnog pogoršanja ekonomske situacije u zemlji došlo je usled NATO bombardovanja 1999. Posle 5 godina uzastopnog rasta, DP je ponovo opao, i to značajno – za 18,3% u Srbiji. Šteta koju je SRJ pretrpela od bombarovanja je ogromna i meri se desetinama milijardi dolara. Privredni rast u našoj zemlji je obnovljen već 2000. godine kada je stopa rasta iznosila 5,2%, a posle događaja od 5. oktobra stekli su se uslovi za ukidanje sankcija prema SRJ i za njeno ponovno uključivanje u sve međunarodne političke, ekonomske i finansijke organizacije.

~ 15 ~

3.2.3. Razvojni tokovi privrede Srbije posle 2000. godine Tokom tranzicije koja je u Srbiji tekla od kraja 2000. Godine, izbegnuta je ,,tranziciona recesija,, koju su neki ekonomisti predviđali, ali je i izostao nagli uspon, kojem su se mnogi nadali. Podaci za našu zemlju pokazuju da je od 2000. Do 2007. Godine ostvaren prosečan godišnji rast BDPa od 5,6%. Do ubrzanja privrednog rasta je došlo pre svega 2004. Godone, posle čega privredna dinamika ponovo slabi, da bi u 2007. Ponovo porasla i Srbija ostvaruje stopu rasta BDPa od 7,5%. Kretanje proizvodnje je bilo jako neujednačeno što pokazuju ekstremne vrednosti ovog indikatora u dve uzastopne godine – 2003.-2,5% i 2004.-8,4%. Kao rezultat ekonomskog rasta , nivo BDPa per capita dostiže gotovo 4000 evra 2007. Godine što nas je svrstalo u zemlje sa višim srednjim nivoom dohotka. Od bivših jugoslovenskih republika u istoj grupi su Hrvatska, CG, i BiH, u grupi nižeg srednjeg dohotka je Makedonija dok je Slovenija u grupi industrijalizovanih zemalja sa visokim nivoom dohotka. Međutim, 2007.godine smo dostigli tek 68% svog BDPa iz 1989. Godine po čemu imamo relativno najlošiju poziciju od svih bivših republika. Za period 2000.-2007. u našoj zemlji je karakteristična relativna cenovna stabilnost. Inflacija je smanjena sa 40% u 2001. Na 10% u 2007. Deficit tekućeg platnog bilansa predstavlja osnovu makroekonomsku neravnotežu u našoj zemlji. On je, uglavnom rezultat spoljnotrgovinskog deficita koji je preouzrokovan znatno većim uvozom od izvoza. Spoljni dug zemlje se održava na ok 60% BDPa. Po visini indeksa globalne konkurentnosti za 2008. naša zemlja je u konkurenciji 134 zemlje sveta zauzela 85. mesto. Najlošije se kotiramo po efikasnosti tržišta robe a najbolje u kategoriji zdravlja i osnovnog obrazovanja. Naša zemlja zauzima bolju poziciju od BiH i Makednije ali lošiju od Slovenije, Hrvatske i CG. Konkurentnosti zemlje uključuje skup faktora, politika i institucija koji određuju nivo njene produktivnosti. Rast produktivnosti utiče na stopu prinosa na investicije, koja određuje stopu rasta privrede. Konkurentnost se manifestuje kroz sposobnost ostvarivanja dinamičnog i održivog privrednog rasta i razvoja tokom vremena. Program UN za razvoj ne objavljuje podatke o veličini HDI za našu zemlju ali je Republički zavod za razvoj izračunao HDI Srbije za period 2000.-2005. koji su pokazali da se veličina ovog indeksa povećala sa 0,762 na 0,810 (ovo svrstava Srbiji u kategoriju zemalja sa visokim nivoom ljudkog razvoja). Važno je istaći da naša zemlja zauzima viši rang prema visini HDI nego prema velićini GDP per capita što znači da je bila relativno uspešna u prevođenju dohotka u blagostanje stanovništva. Kada je reč o ekološkom aspektu očigledno je da je Srbija iz prethodnog perioda nasledila loš kvalitet životne sredine, kao i neadekvatan okvir politike koja se odnosi na ekološku zaštitu. Iz BDPa se za te svrhe odvajalo svega 0,3% u 2005. Godini. U isto vreme, degradacija životne sredine prouzrokuje velike godišnje troškove za našu privredu, od kojih je više od polovine izazvano zagađenjem vazduha, zatim zagađenjem vodom i upravljanjem otpadom.

~ 16 ~

S obzirom na ekonomsku i socijalnu situaciju u Srbiji, privredni razvoj predstavlja imperativ za našu zemlju. Postavlja se, međutim, pitanja, kakav treba da bude taj razvoj i kakvim ciljevima treba da služi. Koncept održivog razvoja,koji je prihvaćen kao cilj EU, ima univerzalni karakter pa je primenljiv za sve zemlje sveta pa i za našu zemlju. Marta 2000., na sednici Evropskog saveta u Lisabonu, usvojena je desetogodišnja strategija sa jasnim ciljevima da EU postane najkonkurentnija i najdinamičnija ekonomija zasnovana na znanju u svetu, sposobna za održivi ekonomski rast sa većim brojem boljih poslova. Tokom 2001. I 2002. Godine, EU je donela Strategiju održivog razvoja koja predstavlja jedan od njenih najvažnijih dokumenata. Tri godine kasnije, Strategija se preispituje u svetlu novih okolnosti – opasnosti od terorizma, prirodnih katastrofa, novih pretnji zdravlju stanovništva, proširenja EU... Juna 2006. Usvaja se inovirana Strategija održivog razvoja EU koja reafirmiše značaj globalne solidarnosti i prepoznaje važnosti jače saradnje sa partnerima izvan EU. Marta 2005. Godine je usvojena i inovirana Lisabonska strategija koja je kompatibilna sa Strtegijom EU. Novi Lisabonski proces se koncentriše na tri ključna područja:

1) znanje i inovacije kao pokretače održivog razvoja 2) Evropu kao atraktivno mesto za investicije i rad 3) kreiranje novih i boljih poslova

Ideja održivog razvoja je od početka prisutna i na našim prostorima. Prvi pokušaji zakonskog regulisanja datiraju sa početka devedestih. Uvažavajući preporuke Rio Konferencije naša zemlja još 1993. Donosi Rezoluciju o politici zaštite životne sredine i Rezoluciju o politici očuvanja biodiverziteta, međutim, kasnilo se u praktičnoj primeni ovog koncepta. Opšti utisak je da se kod nas u proces tranzicije ušlo stihijski, bez jasno definisanog redosleda poteza, bez nove razvojne filozofije i strategije razvoja. Interesovanje za definisanje razvojnih strategija je kod nas oživelo poslednjih godina ali na tom planu ima dosta neracionalnosti i preklapanja. Krajem 2006. Je doneta ,,Nacionalna strategija privrednog razvoja Republike Srbije of 2006. Do 2012. Godine,,. Kao razvojni prioriteti su istaknuti

Održivi privredni razvoj

Podizanje konkurentnosti privrede

Izgradnja društva zasnovanog na znanju

Uravnoteženi regionalni razvoj

Priključenje EU Nacionalna strategija razvoja nudi dva scenarija za budućnost:

1) Konzervativni – koji predviđa prosečnu godišnju stopu rasta BDPa od 5% i GDP per capita u iznosu $7.000

2) Osnovni –postavlja nešto ambiciozniji cilj od 7% stope rasta BDPa i povećanje GDPa per capita na $8.000

3.3. Promene u strukturi društvenog proizvoda

3.3.1. Struktura privrede između dva svetska rata Struktura privrede države koje je formirana po završetku Prvog svetskog rata je bila veoma šarenolika i izrazito nehomogena. U severnim i zapadnim delovima zemlje proces industrijalizacije započeo je pre nego što je formirana Kraljevina kao jedna država pa su tamo uspostavljani zreliji društveni odnosi, razvijenije tržište i zastupljenije forme novčanog poslovanja. Za razliku od toga, u južnim i istočnim bilo je izraženo učešće poljoprivrede a od ostalih delatnosti, izdvajalo se još zanatstvo.

~ 17 ~

Ovakva ekonomska sktruktura i odnosi upućuju na ocenu da se radilo u privredi sa jasno izdvojenim razvijenijim i zaostalim delovima. Osim toga, čak i u najrazvijenijim delovima, naša privreda je osetno zaostajala za tada razvijenijim privredama u Evropi. Izvesne promene su ipak ostvarene u međuratnom periodu, tako da je poraslo učešće industrije, rudarstva i zanatstva u strukturi izvora DPa sa 21% na 30%, a u 1939. godini je opalo učešće poljoprivrede i šumarstva sa 58% na 51%. Ukupni ostvareni rezultati za privredu se ipak ocenjuju kao skromni, pa je tako poljoprivreda još uvek vodeća privredna delatnost. Karakteristike produktivnosti su ipak bile niska produktivnost rada, nedovoljno zaposlena radna snaga, ograničena tehnička opremljenost rada i mala akumulativna sposobnost. Pokazatelj celokupne situacije je nizak DP per capita pa se prema tom pokazatelju Jugoslavija nalazila na jednom od poslednjih mesta u evropskoj listi razvijenosti pred Drugi svetski rat.

3.3.2. Promene u strukturi društvenog proizvoda jugoslovenske privrede posle Drugog svetskog rata U peridou od 1947.-1989. DP jugoslovenske privrede rastao je po prosečnoj stopi od 4,9% godišnje, ili ukupno uzev, usedmostručen je prema baznoj vrednosti. U istom periodu, DP per capita je upetostručen i rastao je po prosečnoj godišnjoj stopi od 3,9%. PO brzom rastu se isticao društveni sektor, čija se proizvodnja uvećala za preko deset puta. Posmatrano po sektorima privrede, najveći rast proizvodnje je ostvorila inddustrija, čiji je društveni proizvod 1989. Godine bio skoro 18 puta veći od onog koji je stvoren 1947. Poljoprivredna proizvodnja je rasta po stopi od 3,1% prosečno godišnje. Sa obzirom na navedene razlike, došlo je i do značajnih promena u ekonomkoj strukturi. Pre svega se ističe neprekidan i brz rast učešća industrije koja je krajem osamdesetih godina učestvovala u stvaranju DPa više od bilo koje druge delatnosti uzete pojedinačno odnosno nešto manje od primarnih i tercijarnih delatnosti zajedno. Međutim, najveće smanjenje u stvaranju DPa imale su primarne delatnosti koje su na početku posmatranog perioda učestovale sa 45% a krajem osamdesetih samo 15%. U tome je najveće smanjenje relativno doživelo šumarstvo a najveći apsolutni pad udela imala je poljoprivreda. Pored primarnog sektora, smanjenje udela u strukturi izvora DPa karakterisalo je i smanjenje građevinarstva, i zanatstva. Tercijarni sektori posmatrani kao celina ostvarili su rast učešća u strukturi DPa sa oko 18% na oko 32% početkom osamdesetih. Početkom šezdesetih godina izjednačili su se doprinosi industrije i poljoprivrede u stvaranju društvenog proizvoda da bi se potom, razlika u dinamici ispoljavala u korist industrije. Navedene promene omogućile su i podstakle značajna pomeranja u ekonomskoj strukturi stanovništva tj. izvršena je dezagraricaija i došlo je do promene u rasporedu aktivnog stanovništva i zaposlenih po sektorima.

~ 18 ~

IV RAZVOJ POJEDINIH DELATNOSTI PRIVREDE SRBIJE 4.1. Dugoročne karakteristike privrednog razvoja zemlje Na teritoriji Srbije razvoj industrije je započet još pre Prvog svetskog rata. U to vreme se može govoriti samo o začecima industrije, uglavnom nastalim na osnovu privatnih domaćih ili stranih investicija, a samo jednim veoma malim delom angažovanjem sredstava nacionalne države. Industrija je sektor privrede u okviru kojeg se radom, pomoću mašina, sirovine prerađuju u poluproizvode i gotove proizvode. Odlikuje se mehanizovanim postupcima, ujednačenom serijskom ili masovnom proizvodnjom robe za tržište. U savršenoj fazi razvoja procesi u industriji mogu biti visoko mehanizovani, automatizovani, pa i robotizovani, čime se značajno menja odnos neposrednih proizvođača prema sredstvima i predmetu rada, uvećava produktivnost, podiže nivo kvalifikacija, a čovek se oslobađa opasnih i štetnih po zdravlje, monotonih operacija, zadržavajući za sebe programiranje i druge kreativne poslove. Posle Prvog svetskog rata formirana je jedinstvena država Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije preimenovana u Kraljevinu Jugoslaviju. Stvorena je zemlja sa znatno većom teritorijom, koja je ukupno posmatrano bila nerazvijena i odlikovala se obiljem radne snage. Osim toga, na ovoj većoj teritoriji je postojala veća raznovrsnost prirodnih bogatstava. Sve to je podsticajno delovalo na domaći i strani kapital da se nastavi investiranje. Ako se posmatra celo međuratno razdoblje kao celina, napredak u industriji se može oceniti kao skroman, pošto se nije značajnije povećavalo njeno učešće u stvaranju DPa, a istovremeno su se povećavale i regionalne razlike Promene u pogledu politike i pravaca industrijalizacije u zemlji izvršene su odmah posle završetka Drugog svetskog rata. To je, između ostalog podrzumevalo poseban interes za ubrzani razvoj industrije industrije jer se očekivalo da će se tako unaprediti ukupna i evropska i društvena struktura. Akcenat je stavljen na razvoj industrije a posebno proizvodnje sredstava za proizvodnju. Unutra toga vršen je izbor prioriteta, pa se naglasak stavio na energetiku, mašinsku industriju, i bazične kapacitete za preradu domaćih sirovina. Industrijalizacija je ostvarena uvozom u celosti a pre svega uvozom sredstava za rad. Tako su postignuti brzi rezultati u širenju proizvodnih kapaciteta, a izabrane grane su u kratkom roku podizane na viši tehnološki nivo. Pošto su izgrađeni i aktivirani kapaciteti u prioritetim industrijskim granama i grupacijama, izvršeno je preusmeravanje investicija na druge grane i grupacije kako bi se uspostavila tržišna ravnoteža. Posmatrajući u celini razdoblje od Drugog svetskog rata od početka devedesetih godina prošlog veka, ostvareni su bez rast i razvoj ukupne privrede gde posebno mesto pripada industriji. U njoj su najbrže rasli proizvodnja, zaposlenost, osnovna sredstva, a značajno je uvećan fizički obim proizvodnje svih grupacija i grana . Uopšteno uzev, naš industrijski razvoj posle Drugog svetskog rata bio veoma značajan i brz prema svim pokazateljima koji se uobičajeno koriste.

~ 19 ~

4.2. Industrija – vodeća delatnost 4.2.1. Industrijalizacija kao osnovni metod privrednog razvoja Industrijalizcija u našoj zemlji primenjena je kao osnovni metod ubrzanog privrednog razvoja pose Drugog svetskog rata. Nerazvijena zemlja, kakva smo mi bili, morala je da donese odluku da li se vremenski prioritet treba dati poljoprivredi ili industriji. Načelno, odgovor se nameće sam po sebi, pošto su bitna obeležja nerazvijenosti agrarna struktura nacionalne ekonomije odnosno visoka zastupljenost poljoprivrede u svim makroekonomskim agregatima i nedovoljna društvena podela rada. Postoje dve grupe autora koje zastupaju različite stavove po ovom pitanju. Manji broj autora se zalaže prvo za razvoj poljoprivrede kao uslova i pretpostavke industrijalizacije, koja bi potom trebalo da usledi. Oni smatraju da porastu industrijske proizvodnje treba da prethodi uvećana proizvodnja hrane za zadovoljenje potreba radne snage koja će se uposliti u industriji. Obezbeđenje ovih viškova ne može se rešiti uvozom jer uvećani industrijski izvoz nerazvijenih zemalja nailazi na konkurenciju razvijenih zemalja. Međutim, stav ove grupe autora nije teško osopriti, a ovo su samo neke od najvažnijih argumenata. * Razvoj poljoprivrede i podizanje njene produktivnosti rada podrazumeva primenu savremenijih sredstava rada i veću primenu tehnike uopšte. To zbog nerazvijenosti domaćeg tržišta nije moguće učiniti nikako sem uvozom ali sredstva za to se, opet, treba ostvariti izvozom. Tu se javljaju ograničenja i nepovoljni uslovi pa nema pogodinih uslova za unapređenje poljoprivrede. * Takođe, nerazvijene zemlje se odlikuju velikom agrarnom prenaseljenošću, nedovoljno zaposlenim aktivnim stanovništvom kome je poljoprivrede izvor sredstava za život. Njena modernizacija imala bi za posledicu ististkivanje dela dotle zaposlenih u poljoprivredi za koje se ne bi stvarala dodatna radna mesta izvan poljoprivrede. * Troškovi za unapređenje poljoprivrede deluju na obim proizvodnje ali i na rast cena proizvoda ove delatnosti. Prodaja većeg obima proizvodnje po višim cenama nailazi na ograničenja uskog unutrašnjeg tržišta. * Konačno, strukturne promene u finalnoj potrošnji koje prate ekonomski napredak i rast standarda stanovništva ne bi se podudarale sa razvojem u kome prioritet ima poljoprivreda, pošto se brže povećavaju izdaci za kupovinu industrijskih proizvoda. Prema navedenim argumentima, stvarni napredak poljoprivrede i čitave nacionalne ekonomije zavisi prvenstveno od industrjie. Stoga se ubrzanje razvoja privrede nerazvijenih zemalja mora prvenstveno oslanjati na industrijalizaciju kao osnovni pravac. Pored svega ovoga, za razrešenje dileme o prioritetu poljoprivrede ili industrije u našoj zemlji značajni su i sledeći razlozi: Proces industrijalizacije započet je još pre Prvog svetskog rata na svim teritorijama koje su potom ušle u jedinstvenu državu. Vrlo je bila izražena potreba da se izvrši promena u ukupnoj privrednoj strukturi a posebno preobražaj u nasleđenoj strukturi industrije. Tehnološke i tržišne veze industrije su bile najrazgranatije, pa njen brzi napredak unapređuje međugransku razmenu i deluje na podizanje integrisanosti ekonomskih procesa u nacionalnoj ekonomiji kao celini. Ubrzan razvoj industrije omogućava snažnije uključivanje privrede u međunarodnu razmenu, zatim poboljšanje strukture i odnosa razmene sa inostranstvom.

~ 20 ~

Jedino se na ovaj način moglo donekle nadoknaditi zakašnjenje ili izostanak industrijskog razvoja u mnogim područjima, i takođe stvoriti uslovi za dugoročno povećanje proizvodnje i dohotka, a na taj način i uslovi ta unapređenje životnog standarda. Naravno, davanje prioriteta industriji nikako ne bi trebalo da znači potpuno zanemarivanje razvoja poljoprivrede kao ni ostalih delatnosti. Poljoprivredne proizvodnja treba da obezbedi dovoljno količine sirovina agrarnog porekla za prerađivačku industriju i održavanje dostignutog standarda kada se radi o ishrani stanovništva u porastu (što su u stvari novozaposleni u industriji i ostalim nepoljoprivrednim aktivnostima).

4.2.2. Granski i regionalni razmeštaj industrije U ostvarenom brzom rastu i razvoju ukupne probrede posebno mesto je pripalo industriji. To se vidi iz ostvarenih promena u strukturi izvora društvenog proizvoda, i čak 57% udela industrije u stvarnom porastu kapitala društvene privrede u celom razdoblju, zatim iz strukture zaposlenosti, kao i iz brojnih drugih agregatnih veličina. Pored ukupnog obima, značajno je istaći da je uvećan fizički obim proizvodnje svih oblasti u industriji, pa čak i pojedinačnih grana. Ipak, među njima su postojale značajne razlikeu brzini rasta posmatrano po grupacijama. Najbrže se uvećavala proizvodnja sredstava za rad. To je delom rezultat veoma skromnih nasleđenih kapaciteta, ali je ova slika donekle iskrivljena. To se može videti ako se skrati period posmatranja. Tada se dolazi do ocena o znatno ujednačenijem rastu posmatranih grupacija, mada je rast ispod proseka imala proizvodnja materijala za reprodukciju. Pored značajnih promena u strukturi, razlike u dinamici posmatranih skupova industrije prouzrokovale su često isticani nesklad između prerađivačkih i bazičnih kapaciteta. Ovaj nesklad pokazao se u nacionalnoj ekonomiji SFRJ početkom šezdesetih godina, a potom se uvećavao sve dok je država postojala. Ukupan rast proizvodnje i tome odgovarajući rast zaposlenosti u industriji ostvarni su zahvaljujući dinamičnom investiranju. Ali je zatim udeo industrijskih investicija pokazao tendenciju opadanja sve do početka devedesetih godina XX veka. Tokom razdoblja od 1955.-1990. Godine ostvareni su brz rast i razvoj o čemu svedoči porast industrijske proizvodnje za više od jedanaest i po puta. Kao oblast sa najbržim uvećanjem izrazito se izdvaja proizvodnja hemijskih proizvoda i vlakana, a najsporiji rast je imala proizvodnja saobraćajnih sredstava, kao i proizvodnja u oblasti prerada drveta i proizvoda od drveta i plute (osim nameštaja). Kako bi se što preglednije predstavilo kretanje svih dvadeset pet oblasti, one su svrstane u tri grupacije. Kriterijum za razvrstavanje je dinamike društvenog proizvoda u odnosu na prosek industrije:

1) Dinamične oblasti – one čiji je bazni indeks proizvodnje preko jedan i po put veći od prosečnog 2) Umereno dinamične – one čiji je bazni indeks u intervalu od prosečnog do jedan i po put veći 3) Spororastući – čiji je indeks rasta ispod prosek industrije

Na teritoriji Srbije industrijalizacija je započeta pre formiranja jedinstvene države u kojoj su se našle posle Prvog svetskog rata. Međutim, taj proces je po mnogo čemu bio na samom početku i odlikovao se neravnomernostima u teritorijalnom razmeštaju industrije. Nasleđeni kapaciteti u prerađivačkoj indstriji bili su relativno skromni po broju fabrika, a njihov najveći deo je lociran izvan teritorije Srbije.

~ 21 ~

Skromno uvećanje je ostvareno u međuratnom razdoblju ali nije posebno orijentisano u pravcu teritorijalnog ujednačavanja, pa su se nasleđene razlike još više produbile. Tokom razdoblja ubrzane industrijalizacije, industrijska proizvodnja se uvećavala dosta brzo i zemlji kao celini i u svakom regionu pojedinačno. Na teritoriji Srbije je industrijska proizvodnja povećana preko dvadeset i jedan put tokom ovog razdoblja. Kao rezultat ubrzane investicione aktivnosti, brzo su uvećavana osnovna sredstva industrije u svim regionima ali se pokazuje i njihov rastu nerazvijenijim delovima drđave, pa je tako na celom tlu stvoren industrijski i proizvodni potencijal. Zbog značajnih razlika u veličini regiona nužno je u ocenjivanje ostvarenih rezultata uključiti i stanovništvo kao jedan od izraza veličine. Društveni proizvod po stanovniku je na teritoriji Srbije rastao sporije od proseka države čiji smo deo bili. Stoga, iako su ostvarene visoke stope rasta, došlo je do zaostajanja za celinom SFRJ, odnosno povećavala se razlika u odnosu na razvijenije delove zemlje.

4.3. Osnovne karakteristike razvoja poljoprivrede 4.3.1. Protekli razvoj i aktuelno stanje poljoprivrede Ocena proteklog razvoja i sadašnjeg stanja poljoprovrede u Srbiji može se posmatrati dvojako:

1) U poređenju sa nasleđenim stanjem u samoj poljoprivredi nakon Drugog svetskog rata kada je započeta ubrzana industrijalizacjia

2) Sa stanovišta razvoja ukupne privrede 1)Kada se posmatra razdoblje od Drugog svetskog rata do danas u celini je ostvareno udvostručenje proizvedene količine hrane po stanovniku što je značajan podatak ako se zna da je u međuvremenu stanovništvo poraslo za jedan i po put. Takav razvojni rezultat postignut je primenom mehanizacije, mineralnih đubriva i hemijskih sredstava zaštite. Kada su u pitanju neki proizvodi, tokom poslednje decenije smanjene su proizvedene količine po stanovniku, što je najvidljivije kod šljiva, grožđa i duvana. Značajna karakteristika u razvoju poljoprivrede bilo je stvaranje i paralelan razvoj dvaju delova – privatnog i društvenog sektora. Društveni sektor je stvoren tokom svojinskih promena koje su izvršene u celoj nacionalnoj ekonomiji kako bi se ona uskladila sa socijalističkim načinom privređivanja. Razvoj ova dva sektora svojine u poljoprivredi se bitno razlikovao tokom celog razdoblja. Na jednoj strani se formirao moderan, društveni sektor poljoprivrede a na drugoj se ostvarivao znatno sporiji rast i razvoj privatnog sektora. Veliki uticaj na to je imala razlika u obimu i stopi investicija što se potom odrazilo i na tehnološku opremljinost po zaposlenom. Znatno je bila povoljnija kvalifikaciona struktura zaposlenih u društvenom sektoru od one u privatnom sektoru pa se to odražava i na velike razlike u produktivnosti rada. 2)Ukoliko se ostvareni rezultati u razvoju poljoprivrede Srbije ocenjuju sa stanovišta razvoja ukupne nacionalne ekonommije, mora se konstatovati da je ova delatnost bila i unekoliko zapostavljen. Ekonomski pokazatelj toga su dispariteti cena na štetu poljoprivrede. Problem je i to što razvojni rezultati nisu ostvarivani ravnomerno, a tokom sedamdesetih godina se uočava i usporavanje u razvoju poljoprivrede kao celine. Usporena poljoprivredna proizvodnja dovodi do toga da je na domaćem tržištu tražnja veća od ponude pa se tako pojačavao pritisak na uvoz poljoprivrednih proizvoda.

~ 22 ~

Brojni su uzroci sadašnjeg stanja i kretanje koja su dovola do sporog razvoja poljoprivrede, ali kao najbitnije treba izdvojiti:

*trajno nepovoljne uslove privređivanja *nepostojanje i/ili nedoslednost i formulisanju i sprovođenju koncepta razvoja poljoprivrede *razna ograničenja pre svega prema privatnom sektoru *zanemarivanje ove delatnosti *nedostatak dosledne zemljišne politike *usitnjavanje ionako malih individualnih poseda *sporo obuhvatanje poseda navodnjavanjem i melioracijom

Da bi se obezbedio trajan razvoj poljoprivrede, osimm promena ekonomskog položaja ove delatnosti, potrebno je aktivno učestvovanje u pravcu uspostavljanja paritetnih odnosa cena, zatim koristiti podsticajne mehanizme poreske, kreditne i drugih politika. Drugim rečima, stalan razvoj poljoprivrede podrazumeva da se, osim promena u dosadašnjim tokovima ekonomskih uslova, radikalno izmene i druptveni uslovi života poljoprivrednika i njihov socijalni status.

4.3.2.Pojam i specifičnosti poljoprivrede Poljoprivreda jeste privredna delatnost u kojoj se korišćenjem zemljišta, gajenjem korisnih biljaka i životinja dobijaju primarni proizvodi odgovarajućeg biljnog odnosno životinjskog porekla. Ona uključuje i njihovu preradu kako bi se ovi proizvodi doveli u stanje da mogu zadovoljiti neku potrebu. Poljoprivreda ispunjava brojne zadatke:

Obezbeđuje hranu

Obezbeđuje sirovine za mnoge oblasti prerađivačke industrije

Uslovljava razvoj industrije

Deluje na bilans spoljnotrgovinske razmene Specifičnosti poljoprivredne proizvodnje su:

Visoka zavisnost od prirodnih uslova (zemljišta, klime, reljefa)

Posledično veći ili manji skokovi/padovi u proizvodnji

Veći poslovni rizici

Nestabilnost dohotka poljoprivrednika

Proces proizvodnje je pretežno vezan za zemljište što dovodi do određenih organizaciono-tehnoloških i društveno-ekonomskih problema

Organska proizvodnja, čiji su proizvodi po pravilu živi svet Kao sektor privrede, poljoprivreda je prešla dug put razvoja od primitivnog načina proizvodnje do savremene, moderne faze u razvijenim zemljama. Tokom dugog istorijskog razdoblja, razvoj ove aktivnosti bio je izuzetno spor, iako je za sve to vreme ona predstavljala osnovnu privrednu delatnost. Nastala u različito vreme i na mnogim mestima, njeni počeci sežu još u praistoriju. Međutim, o tome se danas malo zna. Prvi ozbiljniji podaci o poljoprivredi na prostoru Evrope datiraju iz vremena Zapadnog rimskog carstva. Isprva je razvoj industrije bio na štetu poljoprivrede, tj. poljoprivreda je bila potiskivana u korist industrije koja se širila. To je posebno vidljivo u razvijenijim, tržišnim ekonomijama sve do Drugog svetskog rata. Sa druge strane, zemlje u razvoju su se suočavale sa problemom odnosa krajnosti – zaostalog tradicionalnog dela, naspram modernog, tržišno orijentisanog dela.

~ 23 ~

4.3.3 Agrarna politika

Agrarna politika je onaj deo ekonomske politike jedne nacionalne ekonomije koji je usredsređen na usmeravanje razvoja poljoprivrede i sa njom neposredno povezanih aktivnosti po različitim osnovama. Njena bitna obeležja i osnovni principi određeni su karakterom društvenih ekonomskih odnosa sa jedne, i dostignutim nivoom razvijenosti proizvodnih snaga, sa druge. Agrarnu politiku čini nekoliko međusobno povezanih elemenata koji deluju u određenom prostoru i vremenu a kao njihov zajednički rezultat postižu se promene u oblasti poljoprivrede. Ti elementi su:

Cilj agrarnopolitičke aktivnosti

Sredstva, mere i metode delovanja

Nosioci agrarne politike Sa stanovišta vremena na koje se projektuju ciljevi agrarne politike razlikuju se:

Osnovni, dugoročni ili strateški ciljevi

Ciljevi koji se utvrđuju za kraći period Najčešći ciljevi agrarne politike su:

Povećanje poljoprivredne proizvodnje i/ili menjanje njene strukture

Porast produktivnosti rada i prinosa po jedinici

Efikasnije korišćenje uloženih sredstava u ovu delatnost

Porast i stabilizacija dohotka poljoprivrednika

Umerene i stabilne cene poljoprivredno-prehrambenih proizvoda Mere agrarne politike, sa obzirom na karakter delovanja, dele se u četiri grupe:

1) Ekonomske mere

Cene - polazi se od dveju osnovnih proporcija. Tj. potrebno je uspostaviti odgovarajući, skladan odnos cena po kojima se afrarni proizvodi prodaju na tržištu i cena po kojima poljoprivrednici kupuju proizvode/usluge ostalih delatnosti, i sa druge strane, uspostaviti skladan odnos cena između otkupnih i maloprodajnih cena poljoprivrednih proizvoda

Investicije – pre svega onaj njihov deo koji se finansira iz akumulacijem predstavljaju materijalnu osnovu proširene reprodukcije

Porezi – veoma važan instrument regulisanja odnosa robnih i kupovnih fondova, politike raspodele i usmeravanja razvoja pojedinih delova poljoprivrede

Politika izvoza i uvoza – njome se bitno utiče na odnose ponude i tražnje na tržištu unutar jedne nacionalne ekonomije, odnosno omogućava/sprečava da se postojeći viškovi izvezu ili manjak određenih proizvoda popuni uvozom

Prema načinu sprovođenja, mere agrarne politike mogu biti

Direktne i indirektne

Prisilne i dobrovoljne

U formulisanju i sprovođenju agrarne politike na različite načine i u različitim ulogama učestvuju organi izvršne, zakonodavne i sudske vlasti, zatim poljoprivredni proizvođači pojedinačno, udruženi ili organizovani, udruženja građana... Ocena uspešnosti agrarne politike proizilazi iz stepena podudarnosti ili odstupanja ostvarenih rezultata sa postavljenim ciljevima.

~ 24 ~

4.4. Karakteristike razvoja saobraćaja

Saobraćaj je sektor privrede koji se bavi prenosom materijalnih dobara, ljudi i vesti sa jednog mesta na drugo. Omogućava promet robe, odnosno zadovoljenje ostalih potreba za prevozom i tako čini deo infrastrukture koji je bitan za razvoj svih drugih sektora. Uopšteno uzev razdoblje od početka ubrzane industrijalizacije zemlje, ostvaren je brz razvitak ove delatnosti kao celine. To se vidi u povećanju njenog udela u stvaranju DPa, zatim u povećanom obimu prevoz robe početkom devedesetih za gotovo 21,5 puta prema polovini pedesetih godina, odnosno prevozu putnika za više od 5,7 puta. U periodu koji sledi su te tendencije prekinute pa je došlo i do osetnog smanjenje obima prevoza. U javnom saobraćaju najveći skok izvršenom prevoza do početka devedesetih ostvaren je u pomorskom prevozu tereta. Tome je doprinela izgradnja lučkih kapaciteta za pomorski saobraćaj (Luka Bar). Međutim, međunarodna blokada izazvala je drastičan pad količine prevezene robe već u 1992. God. A zatim i potpuni prekid pomorskog prevoza tereta. Kao druga krajnost, vidljiv je nepromenenjeni obim prevezenih putnika na železnici i najsporiji rast prevezenog tereta u ovoj grani saobraćaja. Zahvaljujući tome, ova grana je doživela drastičan pad kako u strukturi putničkog tako i teretnog saobraćaja. Po obimu izvršenog prevoza i ostvarenom rastu izdvaja se drumski saobraćaj, posebno u prevezenoj robi do početka devedesetih. Tokom devedesetih i u ovoj grani je ipak, došlo do smanjenja obima prevezenih putnika na oko polovinu od onog na početku decenije. Istovremenom veliki je skok ostvaren i u prevozu putnika vazdušnim saobraćajem, nešto manje od 17 puta. Još je brži razvoj robnog vazdušnog saobraćaja, ali zbog malog ukupnog obima, nije od velikog značaja za saobraćaj u celini. Rečni i jezerski putnički saobraćaj je potpuno zamro i u teretnom i putničkom saobraćaju. Ocena ukupno ostvarenog razvoja saobraćaja na teritoriji Srbije može se početi konstatacijom da su izvršene velike i nagle strukturne promene ali se za njih mora reći da se velikim delom rezultat spontanosti u razvitku, odnosno da za njih nije postojala strategija. Razvoj je bio umnogome određen odnosima u primarnoj raspodeli i odnosima cena a oni su za sve grane saobraćaja, izuzev drumskog, bili nepovoljni. Takvi, neusklađeni odnosi na štetu saobraćaja, posebno železničkog, uz ostale uslove privređivanja otvarali su brojne probleme u razvoju saobraćaja, finansiranja proširene reprodukcije, odnosno modernizaciji i prilagođavanju privrede i društva. Ocena razvoja se može izvršiti polazeći od nasleđenog stanja u ovoj aktivnosti. Prema tom stanju tokom razdoblja od gotovo četiri decenije, u saobraćaju je ostvaren dosta veliki napredak. Veoma je izmenjena struktura saobraćaja na teritoriji Srbije, prvenstveno u korist drumskog prevoza. Takođe se razvoj saobraćaja može posmatrati i u zavisnosti od učešća transportnih troškova u ceni robe. Udeo transportnih troškova u vrednosti robe privrede Srbije ocenjuju da je i apsolutno i relativno veoma visok, pošto je iznosio 15-17% krejem osamdesetih, dok je početkom šezdesetih godina bio oko 10%. S druge strane, u razvijenijim zemljama, to učešće se kreće od 6-10%. Slične se ocene mogu dati i na osnovu udela izdataka za saobraćaj i veze u strukturi lične potrošnje. Oni su sa nepunih 2% u pedesetim godinama porasli na oko 8% sredinom osamdesetih.

~ 25 ~

Razvoj poštanskog, telefonskog i telegrafskog saobraćaja takođe je ostvaren značajnim povećanjem obima usluga i širenjem kapaciteta. Izvršena je promena u strukturi u korist znatno većeg udela telefonskog saobraćaja, kao savremenijeg sredstva brze komunikacije. Međutim, danas se često čuju komentari da uprkos tome PTT saobraćaj znatno zaostaje u pogledu prilagođenosti potrebama savremene elektronske komunikacije.

4.5. Razvoj trgovine Trgovina je sektor privrede koji se bavi posredovanjm u prometu, omogućuje razmenu između proizvodnje i potrošnje. Deluje tako da obezbedi ponudu robe u količini i po vrstama koje se traže na tržištu, u odgovarajuće vreme, po cenama i drugim uslovima koje kupci mogu da prihvate. Razvoj trgovine je određen dostignutim nivoom razvijenosti proizvodnih snaga i karakterom društvenih odnosa. Mesto i uloga trgoviine su u procesu reprodukcijeu Srbiji bili veoma ograničeni. Opredeljenje za socijalizam kao društveno-ekonomski sistem delovalo je na preuzimanje i raspodelu ograničenim količina robe. To znači da je trgovina obavljala uglavnom i prevenstveno tehničke funkcije povezivanja proizvodnje i potrošnje i da je njena uloga bila veoma sužena. Stoga se veći deo robe posredstvom trgovine u stvari raspodeljivao putem tzv. karata za snabdevanje što pokazuje da se radi o zatvorenom obliku robnog prometa. Zaokret u odnosu prema trgovini i drugim privrednim aktivnostima izvršen je prelaskom na izgradnju samoupravnog ekonomskog sistema. Istovremeno je započinjao i proces osavremenjivanja trgovine uvođenjem savremene organizacije rada i opremanjem skladišnog prostora i pomoćnih kapaciteta u ovoj oblasti. Trgovina od polovine pedesetih najvećim delom svoj rast i razvoj finansira iz sopstvene akumulacije. Rast broja prodavnica je rastao posebno brzo tokom druge polovine osamdesetih godina prošlog veka, a gotovo sve vreme se povećavao i broj radnika u trgovini ali različitom dinamikom po periodima. Promet u trgovini se naročito brzo uvećavao od sredine pedesetih do polovine šezdesetih, da bi i tokom sledeće dve decenije beležio visoke stope rasta. Od sredine osamdesetih promet počinje da opada, a posebno smanjenje nastaje u prvoj polovini devedestih. Značajne promene su se desile u strukturi, pre svega u trgovini na malo, gde se preko tri deceniji smanjivalo učešće ponajviše prehrambenih proizvoda, kao i tekstila, tekstilnih proizvoda, kože i obuće, uz porast elektrotehničkih proizvoda, građevinskog materijala, tečnih goriva i maziva. Međutim, ubrzo dolazi do značajnog zaokreta u suprotnom pravcu zbog duboke i dugotrajne krize izazvanom raspadom zemlje, hiperinflacijom, sankcijama i bombardovanjem. Sve je to praćeno povremenim nestašicama pojedinih roba na tržištu pa je i logično smanjenje prometa u trgovini i sužavanje asortimana proizvoda i značajno povećanje zastupljenosti robe neophodne za preživljavanje stanovništva. Sveukupno, trgovina je tokom perioda od Drugog svetskog rata ostvarila vidan napredak. Uprkos tome, dostignuti nivo razvoja trgovine još nije takav da se ona može uzeti kao činilac koji značajnije doprinosi ubrzanju toka reprodukcije i efikasnoj realizaciji ukupne proizvodnje na domaćem i inostranom tržištu.

~ 26 ~

4.6. Razvoj ostalih sektora privrede Kao rezultat ukupnog razvitka nacionalne ekonomije, došlo je do značajnih promena u globalnoj strukturi privrede zemlje. Ako se uzme u razmatranje celo razdoblje od Drugog svetskog rata do kraja osamdesetih godina, važno je napomenuti da se svi sektori privrede ostvarili porast. Najsporiji rast je bio u sektoru šumarstva, čiji se proizvod samo nešto više nego udvostručio. Zanatstvo je sledeće po dinamici ovog agregata, zatim poljoprivreda, i građevinarstvo. Sledi vodoprivreda da bi na vrhu ove liste sektora koji su imali dinamiku ispod proseka privrede bili objedinjeno iskazani trgovina i ugostiteljstvo. Dinamiku iznad proseka u tom periodu su imali grupa ostalih delatnosti, saobraćaj, i kao najdinamičnija industrija. Tokom devedestih godina, došlo je do ekonomskog nazadovanja – smanjenja DPa per capita, značajnog pada DRPa i svih makroekonomskih agregata. Najmanji pad proizvodnje je imala poljoprivreda, i sve ostale delatnosti koje se inače svrstavaju u primarni sektor. Sekundardni i tercijarni sektor su doživeli nadprosečno smanjenje DPa. U dvehiljaditim, DP ukupne privrede povećan je za 1,52 puta ali je to ostvareno uz značajne razlike u dinamici po sektorima. Među sektorima koji su imali natprosečnu dinamiku najbrže je rastao doprinos državne uprave i obaveznog socijalnog osiguranja. Sledeći su sektor saobraćaja, trgovine na veliko i malo, popravka vozila, finansijsko posredovanje i poslovi sa nekretninama pa su ovi sektori povećali udele u stvaranju bruto domaćeg proizvoda. Sa druge strane, sa negativnim rastom proizvoda su se suočili hoteli i restorani, ribarstvo, prerađivačka industrija i građevinarstvo. Pošto je rast bio različit, nije suvišno reći da je uopšte uzev ostvaren značajan napredak. Prvenstveno takav razvoj znači da je upotpunjena/obogaćena ekonomska struktra nizom novih grana i grupacija. Sa druge strane, u osnovi sus se promene u strukturi događale u pravcu sektora, oblasti i grana koje se odlikuju višim nivoom društvenog proizvoda po zaposlenom, odnosno višom produktivnošću rada.

~ 27 ~

V DRUŠTVENA INFRASTRUKTURA I RAZVOJ SRBIJE 5.1. O društvenoj infrastrukturi uopšte i njenom značaju za razvoj savremene tržišne privrede/društva Društvena infrastruktura obuhvata brojne i raznovrsne aktivnosti – obrazovanje, kulturu, naučno istraživanje i razvoj, zdravstvo, socijalno staranje, javni sektor, različite državne organe, političke organizacije, udruženja građana... Mada su vrlo različite po karakteru, sve se odlikuju time što su njihovi proizvodi specifična dobra koja se uglavnom ne realizuju na tržištu, već predstavljaju zajednička dobra za celinu društva ili pojedine njegove delove. Razvoj ovih delatonsti nije primarno određen dejstvom ekonomskih zakonitosti, pa im zato donedavno ekonomska nauka nije pridavala neku značajniju pažnju. Država postaje značajan činilac u nesmetanom odvijanju ukupne ekonomske aktivnosti, pa se čak javlja i piroko je prihvaćeno uverenje da država, ako se iskreno prihvati nekog zadatka, može da napravi sve osim onog što je po prirodi nemoguće. Takvo verovanje je imalo za rezultat naglo širenje aktivnosti države ali će se sedamdesetih godina pokazati da država ne zna gde treba da stane. Značajno narasla sredstva i njihova dugo ispoljavana tendencija daljeg uvećavanja nesumnjivo su doprineli da čitava ova oblast postane predmet interesovanja savremene ekonomske nauke. Naravno, društvena infrastruktura i dalje je u biti daleko izvan potpune primene tržišnog mehanizma. Sa stanovišta ekonomske nauke nema nikakvih razloga da se racionalnost upotrebe sredstava zahteva samo od privrednih delatnosti a da se ne traži i od društvene infrastrukture. Zato se u izučavanju ovog domena, kao osnovne kategorije javljaju – potreba, korisnik, usluga/proizvod, korist, cena. Specifičnost ekonomskog istraživanja u društvenoj infrastrukturi nameće se već u fazi utvrđivanja intenziteta potreba stoga što je njihov veliki deo u domenu nematerijalnog karaktera pa se ne mogu meritit uobičajenim kvantitativnim jedinicama. Sa druge strane, radi se o veoma heterogenoj grupi aktivnosti sa stanovišta zadovoljavanja različitih ljudskih potreba, što znatno otežava jednostavno vrednovanje koristi. U njihovom određenju, ne mali uticaj imaju lične preferencije ili prioriteti različitih društvenih grupa. Još jedan aspekt izučavanja društvene infrastrukture tiče se korisnika. I ovde se mora konstatovati heterogenost grupacije ovih delatnosti. U ovom pogledu, najširi krug korisnika pokrivaju javna dobra:

U njihovom korišćenju se niko ne može isključiti

Istovremeno su na raspolaganju velikom broju/svim potencijalnim korisnicima

Jednaka su u potrošnji za sve Kao suprotnost njima javlja se lična potrošnja tj. upotreba određenog dobra od strane jedinke kojom se iz korišćenja svi drugi isključuju. Cene usluga/proizvoda društvene infrastrukture mogu posredno ili neposredno određivati funkcionisanje celine skupa ili pojedinčano uzetih aktivnosti. Prvenstveno, sredstva kojima se finansira obezbeđuju se tako što su u cenu svakog proizvoda, u nekoj meri, ugrađene posebne stavke (porezi, doprinosi...). Politika cena u domenu društvene infrastrukture određena je:

Dostignutim nivoom privrednog razvitka

Ekonomskom/tržišnom strukturom

Aktuelnom situacijom u zemlji

Društveno-ekonomskih sistemom i političkim odlukama

~ 28 ~

Postoje različita teorijska razmatranja i praktična rešenja u domenu društvene infrastrukture. Jedan od mogućih načina za to ponudio je još sredinom pedesetih godina Samjuelson. On je napravio analogiju između privarnih s jedne i javnih dobara sa druge strane. Po njemu, slično privatnim dobrima kod kojih se putem cena uspostavlja ravnoteža na tržištu, za javna dobra on smatra da se koriste pseudo cena i pseudo tržišna ravnoteža, koja predstavlja Pareto optimum. Ostaje međutim, otvoreno pitanje pravih preferenci pojedinaca pošto ne postoji sistem koji bi bilo koga primorao da ih otkrije. Sem ovih, daju se i znatno složenije metode u SAD zasnovane na analizi ciljeva pojedinih potencijalnih nosilaca vlasti u zemlji, sredstava i programa koji su omogućili da se ti ciljevi najbolje ostvare, kao i budžeta koji se za realizaciju podrazumeva. U Francuskoj je razvijena slična, ali znatno razuđenija metodologija budžetskog izbora. Oba pomenuta metoda imaju neosporan značaj ali je njihova pirmena u praksi veoma zavisna od kvaliteta političke kontrole države. Proizilazi da za društvenu infranstrukturu ne postoji jedna široko ili opšteprihvaćena procedura alokacije sredstava, odnosno nije moguća čak ni parcijalna objektivizirana analiza i ocena. U razvojnoj strukturi brojnih zemalja mogu se jasno uočiti dva suprotna toka. Prvi tok, koji se u literaturi vezuje državu blagostanja, i njeno nastojanje da zadovoljenje različitih značajnih društvenih potreba delimično ili potpuno finansira iz fondova zajedničke potrošnje. U težnji da ublaže već postojeće probleme, države su imale veće učešće kolektivne potrošnje u DPu od onoga što bi odgovaralo dotignutom stepenu razvoja zemlje. Drugi tok jeste tendencijsko smanjenje izdavanja za koloktivnu potrošnju praćeno reprivatizacijom i deregulacijom. Javlja se u gotovo svim industrijski razvijenim zemljama, a potom se širi prema novoindustrijalizovanim i onima u razvoju. Proizašao je kao rezultat preispitivanja koncepcije države blagostanja i osnovnih principa njene socijalne politike, uz obrazloženje da su izazvali prekomerni rast javne potrošnje, prouzrokovali birokratizaciju društvenih službi. Ovaj drugi tok je posebno ojeačan zato što se javni rashodi nisu pokazali elastičnim na promene u dinamici DPa. Sve je to bio razlog da se država odrekne finansiranja dela društvene infrastrukture i smanjuje svoj uticaj na javni sektor, da bi se potom izvršila reprivatizacija nekih delova koji su do tad finansirani od države i deregulacija u cilju povećanja konkurentnosti, smanjenja gubitaka javnog sektora i subvencija iz budžeta.

5.2. Obrazovanje

5.2.1. Obrazovanje kao činilac razvoja Razvoj privrede do ne tako daleko unazad zasnivao se na primeni jednostavnih metoda proizvodnje koje su se sporo menjale. Vrlo čest je bio slučaj da se kvalifikacije stiču u samom procesu proizvodnje gde su se zaposleni obučavali za relativno jednostavne operacije do kojih je dovodila sve detaljnija podela rada pre svega u industriji. Zahvaljujuću tome, nakon industrijske revolucije značajno se širi mogućnost aktiviranja stanovništva u privredi, povećava se obim proizvodnje i dostiže dotad neviđene razmer što je stvorilo pretpostavke za ukupan društveni napredak. Zajedno sa privrednim razvojem stvaraju se pretpostavke za potpuniji obuhvat stanovništva organizovanim obrazovanjem u kome se znanja stiču sistematično, uz sve veću društvenu pažnju. Takva tendencija je nailazila na sve izraženiji interes pojedinih kategorija stanovništva da se aktivno uključuje u proces proizvodnje, odnosno da bez većih prepreka menjaju zaposlenje. Takođe je obrazovanije stanovništvo sposobnije da se brže i uz manji napor prilagođava promenama koje se dešavaju.

~ 29 ~

Zaposleni sa višim kvalifikacijama bolje usavršavaju primenjene proizvodne procese, a i visoko obrazovana radna snaga je sve traženija što se odražava i na kretanje zarada. Paralelno sa ovim promenama, usavršava se i samo obrazovanje kao delatnost, u pravcu standardizacije pojedinih nivoa sticanja znanja, posebno stručnih kvalifikacija. Celokupna oblast obrazovanja postaje predmet društvenog interesovanja, normativnog regulisanja i to prvenstveno u delu koji finansira država. Sve to vreme, obrazovanjem se prevashodno obuhvata mlađe stanovništvo, kako bi organizovano savladalo utvrđena opšta znanja kao osnovu na kojoj će se u nastavku stručno osposobljavati i ovladati znanjem potrebnim za ceo radni vek pojedinca. Takav tok obrazovanja često se naziva tradicionalnim obrazovanjem. Ono je dugo zadovoljavalo potrebe privrede i društva ali je dovedeno u pitanje usled savremenog tehnološkog napretka. Savremeni tehnološki napredak donosi promene u sve segmente privrede i celu socijalnu nadgradnju što pred obrazovanje i čitavu društvo stavlja obavezu da se tokom inicijalnog školovanja stanovništvo osposobi da samostalno i kroz različite oblike usavršavanja, sistematski i pravovremeno stiče nova znanja. Sa stanovišta ekonomskih nauka, sve značajnija uloga organizovanog sistematskog obrazovanja ispoljava se u pet najvažnijih pravaca:

1) Rast tražnje za kadrovima višeg nivoa obrazovanja 2) Brže uvećanje sredstava kojima se finansira obrazovanje u najrazvijenijim zemljama

3) Povećanje interesa sve većeg dela stanovnika svih starosnih grupa da se napusti tradicionalni

sistem obrazovanja u korist nove paradigme kontinuallnog, permanenetnog obrazovanja

4) Menja se do skora široko prihvaćen stav o isključivo neproizvodnom karakteru obrazovanja

5) Zahtev ekonomskoj politici za pronalaženje najboljih srazmera između ulaganja u materijalne elemente proizvodnje i finansiranja razvoja obrazovanja koje treba da deluje ko jedan od činilaca podizanja kvaliteta stanovništva

5.2.2. Obrazovanje u Srbiji Razvoj sistema obrazovanja može se posmatrati kroz tri etape. Prva, između dva svetska rata, kada je formirana jedinstvena država, nasleđeni nivo je potpuno odgovarao privrednoj odnosno ukupnoj društvenoj razvijenosti, tj. odlikovao se značajnim ralikama između pojedinij delova zemlje. U ovom periodu je oblast obrazovanja beležila veoma skromne rezultate. Obuhvat određene starosne grupe stanovništva osnovnim obrazovanjem je bio oko 45% po čemu smo značajno zaostajali u odnosu na razvijenije evropske zemlje. Takođe jeprocenat nepismenih u stanovništvu starijem od 10 godina bio visok i iznosio 35%. Druga etapa se odnosi na razdoblje od Drugog svetskog rata do početka devedesetih godina, odlikuje se ubrzanim pretežno kvantitativnim razvojem obrazovanja i nastojanjem da se smanje nasleđene razlike. Ova etapa se odlikuje brzom ekspanzijom ove delatnosti. Pre svega, to se ogleda u povećanju

~ 30 ~

broja učenika/studenata, višestrukom porastu broja viših i visokih škola te raznoraznih usmerenja stručnog obrazovanja, umetničkih škola i drugih. Broj redovnih učenika osnovnih škola je dostigao svoju prvu maksimalnu veličinu početkom šezdesetih, što je rezultat delovanja povećanog obuhvata odgovarajuće starosne grupe obaveznim osmogodišnjim obrazovanjem i relativno bržeg uvećanja stanovništva. Rastući procenat obuhvaćene dece osnovnim obrazovanjem je postizan sve do sredine sedamdesetih godina, kada obuhvat počinje da opada. Sve do polovine osamdesetih rastao je broj redovnih učenika srednjih škola da bi zatim oscilirao sa tendencijom opadanja. Broj studenata visokih i viših škola se uglavnom povećavao sve do druge polovine osamdesetih godina kada se uočavaju oscilacije sa tendencijom opadanja. Istovremeno, mnogostruko je povećavan i broj nastavnika i saradnika na svim nivoima obrazovanja sve do početka osamdesetih godina. Sredinom devedesetih je smanjen jedino broj nastavnika u redovnom osnovnom obrazovanju. Nagli skok je ostvaren sredinom tekuće dekade u redovnim osnovnim školama kao i u srednjem obrazovanju. Treća etapa počinje nastankom SR Jugoslavije 1992. koji je praćen dramatičnim promenama u odnosima sa neposrednim okruženjem, ratom, padom privredne aktivnosti, potpunom međunarodnom izolacijom zamlje, što pogađa i oblast obrazovanja. Stoga se tokom proteklog razdoblja treće etape ne može ni govoriti o napretku obrazovanja. Ipak, po nekim pokazateljima može se oceniti da je u toku prilagođavanje za uključivanje u jedinstven evropski sistem obrazovanja. Zahvaljujućim svim promenama koje su se dogodile u obrazovanju Srbije prvenstveno ogromnom uvećanju broja učenika i studenata kao i nastavnika i saradnika, u ovoj fazi su ostvarene značajne promene u obrazovnoj strukturi stanovništva. Najveći broj škola za redovno osnovno obrazovanje bio je pedesetih godina, a najviše srednjih škola sedamdesetih. Visokoškolske institucije se umnožavaju od 11 pred Drugi svetski rat na 97 tri decenije kasnije. Posmatrano apsolutno, od preko 2,5 miliona stanovnika bez školske spreme s početka pedesetih, 2002. je bilo njih oko 358 000. Najveći porast udela zabeležili su stanovnici sa srednjom školom i kvalifikovani čiji je broj ušestostručen u ovom periodu. Iako su ostvareni značajni rezultati ukupno gledano, sa stanovišta obrazovnog nivoa, oni se krajem druge faze ne mogu oceniti kao zadovoljavajući. Ovo stoga što je još uvek 1/10 stanovnika bez ikakve školske spreme, a zajedno sa stanovništvom koje nije završilo celu osnovnu školu, taj procenat se povećava na čak 1/3 stanovništva starog više od 15 godina. Po poslednjem popisu, 2002. nepismenih je bilo 3,4%. Povoljna okolnost je što u toj grupi najveće učešće ima grupa od 60 i više godina, ali mora se spomenuti i da nepismenost postoji u skupovima mlađeg stanovništva, što je zabrinjavajući podatak. Nakon nastanka SR Jugoslavije 1992. godine dolazi do smanjenja sredstava koja su namenjena javnom obrazovanju, tako da se iz društvog proizvoda za ove namene devedesetim godinama izdvajalo 4-5% što u relativnom iznosu i nije tako malo kada se uporedi sa prosekom namenjenim školstvu u drugim zemljama, ali je u apsolutnom iznosu to bilo jako malo. Dakle, u trećoj etapi može se govoriti čak o nazadovanju u ovoj oblasti, a po brojnim pokazateljima koji se tiču kvaliteta, uočavaju se elementi višegodišnje stagnacije. To se prvenstveno odnosi na održavanje postojećeg prostora i opremanje škola savremenim nastavnim sredstvima, a već ranije postojeće teritorijalne razlike nisu se smanjivale, već su se i produbile. Ipak, od ulaska u treću fazu, obrazovni sistem je obogaćen izvesnim brojem institucija koje su formirane privatnim sredstvima, od kojih je najviše njih orijentisano u pravcu stručnog obrazovanja. Za ovu oblast je bila nužno usvojiti strategiju kojom bi se na nivou zemlje odredio minimum ciljeva i osnovni pravci razvoja sistema obrazovanja kao osnova za dugoročnu razvojnu politiku.

~ 31 ~

Brojne su specifičnosti ove oblasti:

Velika vremenska nepodudarnost ulaganja i efekata koji se postižu višim obrazovnim nivoom

Potreba da obrazovanje bude dostupno svim kategorijama bez obzira na pol, doba starosti, nacionalnu pripadnosti i verska ubeđenja, region u kome žive, imovinsko stanje i socijlano poreklo

Mora se uzeti u obzir mogućnost delovanja procesa tranzicije i na ovaj domen kako bi se jedan njegov deo privatizovao, komercijalno razvijao i finansirao na tržišnoj osnovi, mada to krije opasnost da se i kroz ovu oblast pojačavaju već postojeće socijalne razlike, a to drugačije rečeno može dovesti do napuštanja ideje o pravu na dostupnost najviših nivoa obrazovanja svim slojevima stanovništva.

5.3. Naučna istraživanja i razvoj 5.3.1. Fundamentalna, primenjena i razvojna istraživanja Savremeni tehnološki progres je proces koji se realizuje kroz nekolik sukcesivnih etapa pa se kao prva u tom nizu uzimaju

1) fundamentalna istraživanja sa obzirom da su ona najudaljenija od praktične primene. Ova istraživanja predstavljaju aktivnost čija je preshodna svrha proširenje fonda znanja. Ona se preduzimaju kako bi se uvećao stepen razumevanja pojava i procesa u prirodi i društvu a da istovremeno ne uzimaju u obzir mogućnosti neke neposredne praktične primene. Ona mogu biti:

Slobodna fundamentalna istraživanja – koja su orijentisana na proširivanje naučnih saznanja ali im je istovremeno individualizam bitno obeležje jer po pravilu, ova istraživanja vrši pojedinac. To znači i da se čitav postupak vodi potpuno slobodno u smislu da od samog istraživača zavisi u kom će pravcu i do kog stepena vršiti istraživanja, tj. on sam odlučuje da li su ideje do kojih dolazi interesantne.

Usmerena fundamentalna istraživanja – imaju za cilj proširivanja naaučnih saznanja ali se u ovom tipu pažnja istraživača koncentriše na neki problem tako da proširi čovekova znanja i shvatanja, a da ne ulazi u mogućnost njegove praktične primene. Ona svojim rezultatima daju osnovu sa jedne strane za velika teorijska otkrića, i sa druge strane zanjihovu konkretnu primenu. Ova istraživanja se mogu sprovoditi dvojako:

*deskriptnivna koja su orijentisana na prikupljanje podataka, zapažanja i merenja u vezi sa nekom pojavom *istraživanja sa određenom temom koja su koncentrisana oko nekog velikog fenomena

2) Primenjena istraživanja podrazumevaju aktivnost čija je svrha unapređenje naučnih odnosno tehničkih saznanja, ali se u ovom slučaju napori usmeravaju u određenom pravcu imajući u vidu određene praktične ciljeve. Njihov osnovni cilj jeste da polazeći od spoznatih zakonitosti razvoja prirode i društva reši praktične probleme primene istih u cilju zadovoljenja neke ljudske potrebe. U rezultatu ove faze istraživanja dolazi do proširenja postojećih znanja o metodama proizvodnje i kontrole proizvodnih procesa. Rezultati primenjenih istraživanja se mogu zvati i tehničkim otkrićima. Polje istraživanja se u ovoj fazi sužava i koncentriše na određeni problem što znači da su odstupanja nedozvoljena bez obzira na eventualno interesantne rezultate. Primenjena istraživanja se vrše u odgovarajućim institucijama.

~ 32 ~

3) Razvojna istraživanja predstavljaju korišćenje određenih, često veoma brojnih rezultata fundamentalnih i primenjenih istraživanja kako bi se ova dovela u stadijum da se mogu primeniti u proizvodnji tj. kako bi dala neku ekonomsku tj. socijalnu korist. Najčešće se oslanjaju na mnogobrojna empirijska saznanja iz raznih oblasti. Predstavljaju treću etapu na putu od otkrića do primene kao tehnološke inovacije u tom smislu što se na bazi već dobijenih naučnih i tehničkih otkrića zavisno od očekivanih rezultata i potreba nastavlja rad kako bi se ona dalje usavršila i time stvorila mogućnost za njihovo uvođenje u proizvodnju. Razvojnim radom se smatra i delatnost usmerena na prilagođavanje postojećih i razrađenih metoda u pojedinim zemljama na specifične uslove nekih drugih zemalja. Rezultati razvojnog rada valorizuju se sa dva aspekta. Prvo se ocenjuje mogućnost primene određenog postupka ili proizvodnje novog proizvoda, i drugo ocenjuju se ekonomski parametri ovog postupka ili proizvoda. U fazi vrednovanja rezultata razvoja treba respektovati i socijalne i psihološke faktore.

Navedena klasifikacija može se dopuniti dvema fazama: a) Prvom primenom tehničkog pronalaska i b) Difuzijom koja označava širenje i upotrebu nekog pronalaska sve do njegove primene u nekoj

grani ili celoj privredi jedne zemlje Ove dve faze su specifične u odnosu na prve tri jer nisu vezane za bilo kakva dalja naučna i tehnička istraživanja niti razvojni rad već za neposrednu investicionu aktivnost. Zemlje koje su ranije započele proces ekonomskog i društvenog razvoja imaju razvijeniju fazu fundamentalnih ili istraživanja intelektualnog karaktera. Sa druge strane nove zemlje koje su kasnije stupile na put svog razvoja pokazuju tendenciju izrazitije orijentacije na one faze istraživanja koja su bliže proizvodnji tj. primenjena i pre svega razvojna istraživanja.

5.3.2. Savremena NiR i potreba aktivne politike u tom domenu Nauka postaje jedan od vodećih činilaca daljeg privrednog i ukupnog društvenog razvitka a na drugoj strani, i sama tokom tekuće tehnološke revolucije poprima tri osnovne osobenosti prema ranijim razvnojim fazama:

1) Brzo se uvećava ovim naučno-istraživačkog i razvojnog rada. Prema procenama G.M.Dobrova broj naučnika is redstava za naučna istraživanja se udvostručuju svakih deset godina. Kao jedan od osnovnih razloga za brzo uvećanje i napredak naučno-istraživačkog rada vidimo u znatnom skraćenju vremna koje protekne od invencije do njene primene u vidu tehnološke inovacije.

2) Sve je značajnija uloga države/međudržavnih asocijacija/organizacija u finansiranju i organizaciji naučno-istraživačkog rada. To prvenstveno proizilazi iz opštedruštvenog karaktera naučnih istraživanja. Sem toga, stalno povećanje uloge države imalo je za cilj obezbeđenje stabilnosti prvenstveno u oblasti naučnih istraživanja, tj. njenu zaštitu od kratkoročnih oscilacija. Sve veća uloga države proizilazi i iz potrebe koordinacije prema domenu obrazovanja tako da se njegov razvoj usaglasi i sa potrebama naučnih institucijama za visokokvalifikovanim kadrovima.

3) Koncentracija u ovoj delatnosti paralelno ili brže od koncentracije u privredi. Koncentracija naučno- istraživačke oblasti se sprovodi u tri osnovna pravca: a) Koncenntracija sredstava b) Koncentracija kadrova c) Koncentracija skupe i složene opreme

~ 33 ~

4) Ostvareni rast naučno-istraživačke i razvojne delatnosti, složenost novih naučnih i tehnoloških

rešenja te stalna potreba za novim istraživanjem i razvojem, sonova su na kojoj može da se govori o ovoj oblasti kao o specičnoj ,,industriji istraživanja,, ili čak strateškoj industriji. Po tokovima finansijskih i materijalnih sredstava, rastućim multiplikativnim efektima prvenstveno na industriju, odnosno celu privredu naučno-istraživački rad se posmatra kao produkcija pronalazaka čije proizvode čine izumi, nova tehnička sredstva za rad, novi postupci, te novi upravljački metodi.

Iz ovih obeležja savremene nauke proizilazi potreba za ,,vođenjem državne politike,, u ovoj oblasti, odnosno određenom formom planiranja i društvenog uticaja. U najrazvijenijim državama planovima se utvrđuju naučno-istražicvački prioriteti, vrši se koordinacija osnovnih pravaca i sa dozom verovatnoće se predviđaju rezultati.

5.3.3. Problemi i metodi merenja efektivnosti naučnoistraživačke aktivnosti Do pred kraj pedesetih godina ovog prošlog veka merenje efikasnosti naučno istraživačkog rada nije bilo predmet interesovanja ekonomske nauke iz više razloga kao što su nedostatak zadovoljavajućih statističkih vremenskih serija o kretanju naučnoistraživačkog rada u prošlosti, i oskudnost i nerazvijenost metoda ekonomske analize koje bi se primenili na ovu oblast. Praktično se situacija u pogledu merenja efikasnosti menja nakon Drugog svetskog rata kada se sve veća pažnja ekonomskih istraživača pridaje proučavanju prirode veze između nauke i proizvodnje. Značajno se uvećava i literatura posvećena ovim pitanjima, pa se tu otkrivaju i ističu sve teškoće i nerešena praktična/teorijska pitanja sa kojima se suočava ova vrsta ekonomskih istraživača. Najznačajnije je svakako da se teško mogu utvrditit neka objektivna merila ili efekti iskazani novčano, da bi se potom stavili u odnos sa troškovima, kako se to inače radi sa proizvodnjom. Veoma je složeno davati kvantitativnu ocenu naučnih rezultata koji su kvalitativnog karaktera a doprinose mnogim oblastima u privredi ili njenom okruženju. Zbog svega ovog se ekonomske ocene rezultata nauke vrše na veoma širokom planu, kroz brojne sukcesivne postupke ili njihovim kombinovanjem. Kao drugi pravac aktivnosti i razvoja ekonomske analize mogu se navesti istraživanja počev od nivoa preduzeća, grupacije, grane pa sve do celine privrede. Njima se istražuju mogućnosti kumuliranja efekata počev od najnižeg nivoa u organizaciji privrede, da bi se došlo do ukupne društvene produktivnosti. Poznati su takođe pokušaji da se društvena rentabilnost meri efektima do kojih ne bi uopšte došlo da su ta istraživanja potpuno izostala, tj. posredstvom ,,alternativnog troška,,. U iskazivanju ekonomskih efekata oblasti istraživanja koristi se i tzv. tehnološki bilans plaćanja – pregled prihoda i rashoda zemlje od izvoza i uvoza znanja, patenata, licenci, know how i drugih produkata ove delatnosti. Ukoliko je ovaj bilans pozitivan, smatra se da je zemlja bila uspešna u stvaranju novih procesa i proizvoda. Mada, ovaj pokazatelj je ipak parcijalni, pokazuje efekte samo spoljnotrgovinske razmene, i primenljiv je pre svega za tehnološki visoko razvijene zemlje. Metod koji već dugo ima najširu empirijsku primenu su agregatne proizvodne funkcije u kojima se efekti tehnološkog progresa utvrđuju kao rezidualni faktor tj. pripisuje mu se sav onaj rast DPa koji se ne može neposredno vezati ta rast angažovane radne snage ili kapitala. Ovaj metod takođe ima izvesne nedostatke ali nesumnjivo pokazuje da su naukai obrazovanje činioci koji na dugi rok presudno određuju rast produktivnosti rada.

~ 34 ~

5.3.4. Naučna istraživanja i razvoj u Srbiji Rashodi za naučno-istraživačku i razvojnu delatnost na teritoriji Srbije krajem 60ih godina su učestvovali sa oko 1% u DPu, a dinamika njihovog uvećanja je u 70im bila za oko 40% iznad rasta proizvodnje. Međutim, krajem 70ih i u 80im godinama usporen je rast, pa i njihov udeo u DPu opada. Početkom 90ih godina per capita prihodi od naučno istraživačkog rada dramatično opadaju što znači da mnogostruko zaostaju za razvijenim pa čak i zemljama u razvoju. Broj naučno istraživačkih i razvojnih organizacija je dostigao maksimalnu vrednost početkom 80ih da bi se potom neprekidno smanjivao, sve do početka dvehiljaditih godina. Broj naučnika i istraživača se povećavao po kontinualnoj godišnjoj stopi od 4,9% u periodu 1969.-75. Da bi u narednih 5 godina bila čak nešto iznad 18%. Tek polovinom 90ih ovaj broj se povećava za nešto preko 240 i nadmašuje podatak sa početka 90ih. U tekućoj deceniji, broj naučnika i istraživača se blago povećava na oko 55 istraživača prosečno po jednoj organizaciji. To se dešava zahvaljujući povećanoj dinamici zapošljavanja uz istovremeno smanjenje broja NIR institucija. Kao jedan od često korišćenih pokazatelja obima naučno istraživačke delatnosti uzima se odnos naučnika/istraživača prema ukupnom ili aktivnom stanovništvu. Na teritoriji Srbije je sredinom 80ih godina bilo 12 naučnika na 10.000 stanovnika, što je nešto više od odgovarajućih podataka za Francusku ili Nemačku krajem 60ih. Prema podacima iz 2006. Broj naučnika i istraživača na 10.000 stanovnika u Srbiji premašuje 16, što proizilazi iz povećanja naučnika/istraživača kao i smanjenja stanovništva. Porast iznosa per capita ostvarenih delatnošću NIR do polovine 80ih praćen je povećanjem broja zaposlenih naučnika i istraživača. Sve do sredine 90ih je to imalo za rezultat rast broja naučnih radova, publikacija i časopisa, kao i naučnih skupova u inostranstvu na kojima su učestovavli naši naučnici i istraživači. Posebno je zabrinjavajuće što u dvehiljaditim nije došlo do onog kvalitativnog spoja nauke i tehnologije sa proizvodnjom, kojim bi se omogućilo njihovo međusobno sistematsko i trajno podsticanje karakteristično za savremeni tehnološki progres. Moraju se konstatovati značajni propusti u kvalitativnom napretku NIR delatnosti, a najznačajniji nedostaci su odsustvo dugoročno definisane koncepcije, te na osnovu nje utvrđene strategije razvoja i odgovarajućim sredstvima sprovođene politike u toj oblasti kao i usitnjene organizacije u neadekvatne metode finansiranja i neodgovarajuća unutrašnja koordinacija i povezanost sa privredom. Uprkos tome što je početkom dvehiljaditih usvojena dugoročna koncepcija privrednog razvoja Srbije, iz nje nije proizašla dugoročna strategija ukupnog razvoja i posebno koncept za oblast NIR sve do danas. Usled toga se nisu utvrdili prioriteti, niti su opredeljeni ciljevi pa se programi istraživanja spreovode spontano, motivisani kratkoročnim ciljevima i tekućim potrebama. Takav pristup podrazumeva da se efektivnost meri parcijalno, sa stanovišta pojedinih segmenata, i da ne postoji nikakva koordinacija između pojedinih NIR oblasti i faza. Usitnjenost NIR je ozbiljan problem, jer sve do polovine 80ih, u Srbiji prosečan broj naučnika/istraživača po organizaciji nije dostizao ni 30, a tek sredinom 90ih nadmašuje 50. U međuvremenu je došlo do daljeg ukrupnjavanja, pa se razlike u zaostajanju danas još veće sa tendencijom produbljavanja jaza. Takođe je nepovoljan odnos naučnika i istraživača sa jedne strane i ostalih zaposlenih sa druge, koji su sredinom 90ih bili u proporciji 1:1,3.

~ 35 ~

VI REGIONALNI RAZVOJ 6.1. Uopšte o regionalnom razvoju i fenomenu ekonomskih razlika Usled slobodne igre tržišnih snaga koje su delovale na razvoj proizvodnje spontano su stvorene značajne razlike u nivou privredne razvijenosti posmatrano po teritorijama unutar jedinstvenih država. Razvoj je neravnomeran i sa stanovišta prostora i vremena. Nastajanju i širenju razlika dopinosilo je i dugo vladajuće shvatanje kojima se idealizovalo delovanje objektivnih ekonomskih zakona. Inspirisana Sejovim zakonom tržišta, teorija je isticala da se celokupna društvena reprodukcija odvija spontano u ukupno uzev uravnotežuje sistem kao celinu, upravo zahvaljujući slobodnom i ničim neometanom delovanju mehanizma tržišta. U drugoj polovini 30ih godina XX veka, sa sve većim prihvatanjem Kejnsovog učenja, delimično se napuštaju neoklasična shvatanja čime se otvaraju mogućnosti teorijskog razmatranja raznovrsnih neravnoteža u privredi, pa i onih koji su vezani za razvoj pojedinih delova teritorija države. Sa druge strane, izvestan broj razvijenih zemalja se suočava sa ekstremnim slučajevima – centre sa velikom koncentracijom stanovništva i privrede sa jedne i nerazvijena područja koja je proces industrijalizacije gotovo potpuno zaobišao, sa druge strane. Samo postojanje ovih ekstrema podrazumeva brojne i vrlo raznovrsne posledice po dalji ekonomski i društveni napredak zemlje. Ubrzano priznavanje i širenje teritorijalnog pristupa razvoju, već polovinom 50ih godina prošlog veka imali su za rezultat formulisanje regionalne nauke kao posebne discipline. Tako je problematika regionalnog razvoja postala predmet pažnje velikog broja ekonomista i drugih naučnika. Može se reći da se koreni regionalne problematike u ekonomskoj teoriji vezuju za njeno zanimanje problemima razvoja u prostoru, ali sa stanovišta razmeštaja u prostoru. U prvoj polovini devetnaestog veka je Hajnrih von Tunen razradio specifičnu teoriju razmeštaja poljoprivrede i šumarstva u jednoj zemlji. On je u stvari izvršio uopštavanje iskustava i uslova iz svog neposrednog okruženja pretpostavljajući tako: da se radi o izolovanoj zemlji koja se nalazi u ravnici, da nema plovnih puteva, da se sav promet odvija zapregom, da postoji samo jedan rudnik soli koji je neposredno uz grad, da je kvalitet zemlje svuda isti i da postoji samo jedan grad u središtu države. Polazeći od ovih pretpostavki, proizvođači različitih poljoprivrednih proizvoda i produkata šumarstva će se locirati oko grada u obliku koncentričnih krugova. Tunenove polazne pretpostavke su i onda i sad veliko pojednostavljenje stvarnosti, i upravo se kao glavni nedostatak njegove teorije ističe izolacija predmeta proučavanja od uticaja brojnih prirodnih, geografskih, ekonomskih i drugih činilaca. Međutim, svakako je njegova zasluga što je skrenuo pažnju na probleme prostornog razmeštaja poljoprivredne proizvodnje i šumarstva. Posebno mesto u teoriji lokacije pripada A. Veberu koji je zaokružio teoriju lokacije industrije i na tim osnovama formulisao celovit računski i geometrijski metod određivanja transportnih troškova, tj. njihovog minimizaranja. On je smatrao da se transportni troškovi odlučujući faktor u određivanju najpovoljnije lokacije i u njihovom izračunavanju je koristio tzv. lokacioni trougao. Međutim, i za Veberova rešenja, kao i za rešenja njgovih prethodnika i sledbenika u oblasti lokacije, se mora reći da su apstraktna i šematizovana i da rešavaju problem samo sa pozicija izolovanog i pojedinačno posmatranog preduzeća.

~ 36 ~

Palander, Huver i Denison su otpočeli značajnije širenje pristupa razmeštaju. Oni su prešli sa razmatranja lokacije pojedinačnog preduzeća na nivo grana ili većih proizvodnih celina. Loš je zaokružio takav širi pristup razmeštaju, postavljajući temelje analizi opšte prostorne ravnoteže. Na toj osnovi se utemeljuje većina svih daljih prostornih istraživanja ekonomista koji se bave problemima razmeštaja. Osnovna pretpostavka teorije prostorne ravnoteže je da će se sve regionalne neravnomernosti automatski izjednačiti tj. eliminisati delovanjem tržišnih snaga, zahvaljujući potpunoj pokretljivosti proizvodnih činilaca i njihovoj deljivosti. Naime, zahvaljujući jeftinijoj radnoj snazi, u nerazvijene regione će po toj teoriji biti privučen kapital a sa druge strane, veće zarade i bolji uslovi zapošljavanja će privući radnu snagu u razvijenije regione. Iz takvog shvatanja, izvodi se zaključak da nije potrebno bilo kakvo mešanje sa strane, niti svesna intervencija u privrednim tokovima koji se uspostavljaju na tržištu. Na takav način se idealizuje liberalno tržište. Njemu se pripisuje da svojim delovanjem obezbeđuje:

1) Punu zaposlenost svih faktora proizvodnje 2) Najbolji razmeštaj radne snage i sredstava za proizvodnju 3) Ravnotežni razvoj svih delova jedne zemlje saglasno raspoloživosti faktora i ostalih uslova

6.2. Sadržaj regionalnog razvoja i određenje regiona

6.2.1. Suština regionalnog razvoja Sve brojnije zemlje suočavaju se sa problemima nerazvijenih teritorija sa jedne strane i problemima preterane koncentracije stanovništva i privrednih aktivnosti u drugim delovima. Obe krajnosti predstavljaju problem pošto značajno odstupaju od ostalih regiona tj. razvijenosti celine. U teoriji bi bilo nedopustivo pojednostavljenje da se regionalni razvoj svodi samo na odnose ekstremnih područja. Regionalni razvoj podrazumeva znatno širu sadržinu, i posmatranje svih regiona u zemlji, tj, odnosi se prvenstveno na razvoj svih teritorijalnih delova koji imaju karakter regiona. Drugačije rečeno, pojam regionalnog razvoja obuhvata razmatranje napretka privrede kao materijalne osnove ostalim domenima društva u svim područjima jedna zemlje. To podrazumava da se razmatraju svi aspekti razvoja, njihovo međusobno dejstvo i ukupni socijalni napredak zemlje u celini. Iskustva zemalja koje su se deklarisale kao socijalističke pokazuju da se vrlo brzo nakon konstituisanja prve zemlje, između dva svetska rata, regionalni aspekt razvoja u njima nameće svom težinom. Razlog za najveću usmerenost ekonomske politike na nerazvijena područja jeste potreba da se likvidiraju postojeće razlike. Proizilazi da je ujednačavanje nivoa razvijenosti regiona preduslov za dugoročan brz razvoj privrede zemlje i svih regiona u njoh uzetih pojedinačno. Granski pristup pri izboru prioriteta daje veće efekte, neposrednije i u kraćem roku. Nasuprot tome, regionalni prioriteti ili neusklađenosti zahtevaju duže vreme da se ispolje, veća sredstva.. Zato planski organi ovih zemalaj često daju primat granskom pristupu. Ovakvim odnosima, doprineo je i centralizovani sistem upravljanja. To znači da svesne i unapred planirane koordinacije između sektora i investicionih objekata po regionima. U tom postupku, prave se i mnogi kompromisi, kako bi se zadovoljilo nastojanje svakog regiona da dobije neki od prioritetnih kapaciteta. Sadržaj regionalnog aspekta se u stvari redukuje na donošenje pojedinačnih investicionih odluka. Kao odlučujući kriterijumi uzimaju se transportni troškovi i sirovinski izvori, a društveni troškovi i efekti pojedinačnih investicija na čitavu regionalnu strukturu najčešće se respektuju samo u principu.

~ 37 ~

U literaturi se predlažu brojni postupci za potpuniju ocenu efekata koji se postižu u celini. Oni su pretežno usmereni na pravljenje projekcija razvoja i razmeštaja proizvodnje za višegodišnja razdoblja. Njihova ocena bi se vršila sa stanovišta pojedinačno uzetih grana, zatim sa aspekta pojedinih proizvodno-teritorijalno kompleksa, te s obzirom na celinu privrede zemlje, U zemlji socijalističkog opredeljenja koju karakteriše snažni uticaj tržišta roba i usluga na razvoj i razmeštaj proizvodnje, smatralo se da će se akumulacija iz razvijenih kretati ka nerazvijenim područjima podstaknuta obiljem radne snage i drugih neaktiviranih faktora proizvodnje. U suprotnom pravcu, prema razvijenim regionima pod dejstvom povoljnijih uslova i širih mogućnosti zapošljavanja kretala bi se radna snaga iz nerazvijenih delova. No, pretpostavka da će tržište svojim slobodnim delovanjem automatski dovesti do ravnoteže, nisu se pokazala održivim.

6.2.2 Pojam regiona Različite definicije regiona opredeljene su razlikama u pristupu. Složenost i teškoće u definisanju ovog pojma ističu mnogi autori koji su međusobno ipak saglasni da je reč o većem teritorijalnom segmetu jedne zemlje. Njegovo dalje opredeljenje, međutim, zavisi od pristupa problemu koji se proučava. Prema širem, uopštenijem pristupu, region se odlikuje geografskom zaokruženošću, ekonomskom homogenošću, teritorijalnom podelom rada i proizvodnom orijentacijom a stvara se oko jednog ili više industrijskih centara. Region je dovoljno velik da raspoloživim prirodnim resursima i ljudskim potencijalom u datim društveno ekonomskim uslovima omogući stvaranje žarišta privrednog razvoja, odnosno specijalizaciju uz kompleksan razvoj proizvodnje na toj teritoriji. Sledeći pristup ekonomskom regionu posmatra ga sa stanovišta konkurencije i homogenosti. Prvo se opredeljuje prostor delovanja subjekta tj. zona njegovog uticaja, a zatim teritorija na kojoj privredni subjekat ima ujednačene uslove proizvodnje i prodaje. Međusobnim vezama unutar jedne grupacije i uzajamnim delovanjem sa subjektima iz ostalih privreednih delatnosti i grana a putem tržišnih odnosa na određenoj teritoriji formiraju se centri i polovi razvoja iz kojih snage deluju u pravcu koncentracije odnosno disperzije. Kao poseban može se izdvojiti i posmatrati onaj pristup čiji predstavnici uzimaju ekonomske regione kao delove celine narodne privrede. Prema tom shvatanju, region ima izvesna zajednička obeležja sa ukupnom privredom uz istovremeno prisustvo i nekih osobenosti koje proizilaze iz istorijskog nasleđa, prirodnih karakteristika prostora, ekonomske strukture i demografskih obeležja. Zbog toga se ispoljavaju i brojne specifičnosti u razvoju svakog regiona te se javlja nužnost usaglašavanja ciljeva i pravaca, zatim metoda i mera da bi se dobila jedinstvena koncepcija razvoja. Postoje različite tipologije u pogledu istraživanja razvojnih karakteristika regiona. Sa obzirom na razmeštaj aktivnosti i stanovništva u prostoru regioni se mogu posmatrati kao:

1) Homogeni – oni u kojima je ujednačen razmeštaj privrede i stanovištva na celoj teritoriji 2) Polarizovani – oni u kojima je koncentracija razmeštaja 3) Planski – u kojima se svesnim planskim akcijama društva vrši razmeštaj ili usmerava razvoj u

samom regionu

~ 38 ~

Sledeća tipologija polati od bilansa razmene pojedinih regiona sa ostalima na osnovu tzv. teorije izvozne orijentacije, razlikujući

1) aktivne – gde je veći izvoz od uvoza 2) pasivne – gde je veći uvoz od izvoza 3) uravnoteženi

Ona tipologija koja utvrđuje dinamičke osobine pojedinih regiona na osnovu analize elemenata strukture, integracionih veza i nosilaca razvoja je široko prihvaćena i obuhvata podelu na:

1) razvijene – jedini tip koji se ne smatra kritičnim jer su dostigli industrijsku zrelost, sa razvijenim tercijarnim delatnostima i infrastrukturom ali i primarnim sektorom

2) depresirani – već industrijalizovani tip regiona, sa razvijenim tercijarnim delatnostima i razvijenom infrastrukturom ali sa problemom usporenom rasta proizvodnje

3) regioni u zaostajanju – odlikuju se strukturom u kojoj je dosta značajno mesto industrije ali struktura industrije nije takva da može obezbediti dovoljno brz i efikasan razvoj regionalne privrede. Sa druge strane, značajan je udeo poljoprivrede u stvaranju DPa

4) nerazvijeni regioni – naznačajnije mesto pripada primarnoj proizvodnji, nedovoljno razvijen sekundarni sektor, a tercijarne delatnosti su jako slabo razvijene.

6.3. Kriterij ekonomske razvijenosti regiona Postupak utvrđivanja nivoa ekonomske razvijenosti pojedinih regiona u zemlji može se uzeti kao osnova za formulisanje mera ekonomske politike i planiranje privrednog razvoja svih regiona. U literaturi se nalazi široka lepeza predloga pokazatelja razvijenosti, ali se gotovo kod svakog autora pronalazi poseban pristup u zavisnosti od svrhe analize koja se vrši. Izvodjićemo četiri velike grupe: I NACIONALNI DOHODAK PER CAPITA Ovi autori se zalažu za nacionalni dohodak per capita kao reprezentativan i jedini pokazatelj ekonomske razvijenosti regiona. ND se uzima kao najopštiji pokazatelj i istovremeno prestavlja materijalnu osnovu proširene repredukcije i opredeljuje životni nivo stanovništva. On je najčešće upotrebljavani kriterij za utvršivanje nivoa razvijenosti u međunarodnim i međuregionalnim poređenjima a da bi bio uporedio za teritorije raznih veličina uzima se u per capita izbosu. Sem njega, kao pojedinačni indikatori često se koriste podaci o proizvodnji određenih produkata ili grupa. Mada je ND rezultat ukupne privredne aktivnosti u određenoj zemlji ili njenom delu, moraju se učiniti i neke ograde u vezi njegove reprezentativnosti kao pokazatelja. Deo ograničenja se tiče uporedivosti što proizilazi iz različite metodologije obračuna i obuhvatnosti kao i problema svođenja veličine NDa na jedinstveni novčani izraz (što se gubi kao nedostatak u međuregionalnim poređenjima unutar zemlje). ND se ograničeno može koristiti kao izraz razvojnih mogućnosti pojedinih regiona. Naime, iza približno jednakih iznosa nacionalnog dohotka po stanovniku, zbog različitog stepena korišćenja kapaciteta, može se dogoditi da region koji je imao neiskorišćene kapacitete ostvari značajniji porast dohotka. Takođe, procene broj stanovnika kao osnove za projekcije dohotka u međupopisnim periodima mogu rezultirati u značajnijim greškama, a takođe ako se posmatra manja teritorijalna jedinica (npr. Opština), mogu se bitno razlikovati dohodak koji se proizvede od onog koji se tu troši. Zbog svega ovoga, za dobijanje celovite slike o razvijenosti regiona, potrebno je analizirati i čitav niz dodatnih pokazatelja.

~ 39 ~

II NACIONALNI DOHODAK PER CAPITA SA JOŠ NEKIM INDIKATORIMA Kao reakcija na brojne primedbe u vezi sa nacionalnim dohotkom kao jedinim pokazateljem, ide se u pravcu dopunjavanja ovoga još nekim pokazateljima, s tim da primat i dalje pripada nacionalnom dohotku. Na taj način, užom ili širom listom pokazatelja se postiže širi metodološko-analitički prilaz ekonomskoj razvijenosti regiona, te se dobijaju znatno bolje ocene, posebno kada su u pitanju regioni sa približno sličnim iznosima per capita NDa. Osnovna primedba koja je ovom metodu pripisuje jeste relativno veliki prostor za ispoljavanje subjektivnih stavova kod određivanja značaja pojedinih pokazatelja, pa se ovaj pristup neretko naziva ,,slobodnom ekonomsokm ocenom,,. III VEĆI BROJ POKAZATELJA BEZ NACIONALNOG DOHOTKA U ovom slučaju se ND potpuno isključuje kao pokazatelj i oduzima mu se sva reprezentativnost. Međutim, zagovornici ovog metoda prave istu grešku kao i oni koji se zalažu za ND kao jedini pokazatelj. Uostalom, većina prigovora na njegovu reprezentativnosti (NDa) se vezuje za one regione kod kojih je ND per capita približno isti, pa su potrebne i dodatne informacije. IV SINTETIZOVANJE IZABRANIH OBELEŽJA U težnji da se izbegnu nedostaci ocene nivoa razvijenosti regiona različitim metodama i da se različite numeričke vrednosti više merila svedu na jedinstvenu meru, neki autori su pronašli izlaz koristeći se rezultatima diskriminacione analize. Korišćeno je I (Ivanovićevo) odstojanje kao najsavršenija varijanta među raspoloživim metodama u to vreme. Njegov kvalitet je pre svega u tome da omogućuje upotrebu velikog broja raznovrsnih merila i objektivnost analize. Povećanjem broja pokazatelja koji su međusobno nezavisni postiže se povećanje diskriminacionog efekta. Međutim, ostaje pitanje da li se razvijenost nekog regiona može oceniti samo jednom brojkom koja uz to ni nije uporediva sa odgovarajućim odstojanjem iz bilo kog vremena s obzirom da se ono izračunava za svako vreme u odnosu na fiktivno dobijen najrazvijeniji ili najnerazvijeni region. Iako je veoma privlačna za potrebe rangiranja regiona, metoda I odstojanja ne omogućava da se bez posebne kvalifikativne analize strukture privrede samog regiona ocene uslovi za dalji razvoj. * * * Zajednička karakteristika svih ovih razmatranja je da se nivo razvijenosti predlaže prevashodno polazeći od namere ili potrebe za razvrstavanjem regiona – utvrđivanjem njihove rang liste prema stepenu razvijenosti. To dalje uglavnom služi kako bi se odredili kritični regioni kako bi se u njima preduzimale odgovarajuće mere. To su uglavnom mere za oživljavanje privrede u nerazvijenim regionima. Takvim pristupom se regionalni aspekt privrednog razvoja veoma pojednostavljuje i svodi na traženje rešenja za određivanje razvijenosti regiona.

~ 40 ~

6.4. Ekonomske razlike u razvijenosti na prostoru Srbije

6.4.1. Zaostajanje teritorije Srbije za ostalim regionima/celinom zemlje u kojoj se razvijala Pre stvaranja jedinstvene države pod imenom Jugoslavija, sve oblasti koje su ušle u nju, pa i Srbija, nalazile su se na četiri različita ekonomska prostora: srpskom, crnogorskom, austrougarkom i turskom. Njihova osnovna odlika je nizak opšti nivo razvijenosti, i nasleđene razlike u razvijenosti su presudno uticale na njihovo ekonomsko napredovanje tokom kasnijeg razvitka. Drugim rečima, u peridou između dva svetska rata izostale su značajne promene u teritorijalnom rasporedu industrijskog kapitala/zaposlenosti. Takođe, značajna zastupljenos poljoprivrede u Srbiji, te njen nepovoljni ekonomski položaj tokom većeg dela međuratnog razdoblja i njeno opterećenje prirastom radne snage koja neije mogla da nađe zaposlenje van ove delatnosti, delovali su da se umnogome umanje ostvareni privredni rezultati. Sve je to prouzrokovalo da u celini zemlje stopa rasta per capita društvenog proizvoda bude relativno niska, a kako je dinamika rasta stanovništva na prostorima Srbije bila natprosečna, to je značilo ekonomsko nazadovanje. Većina autora se slaže da je tokom razdoblja nešto dužeg od četiri i po decenije privreda od izrazito agrarne postala znatno razvijenija, izvršene su relativno velike promene u ukupnoj strukturi odnosima između delatnosti i grana unutar nje. Posmatranjem dinamike ukupnog društvenog proizvoda za celo razdoblje, očigledno je nešto sporije rastao na teritoriji Srbije nego za celinu SFRJ. Kako je istovremeno rast stanovništva u Srbiji bio dinamičniji, to je razlika u kretanju DPa per capita još veća. Osnovni uzrok ovome nalazi se u tome što su bruto privredne investicije u osnovna sredstva u Srbiji bile tokom gotovo četiri decenije, znatno ispod prosečnih u celoj privredi. Od ekonomskih činilaca koji su delovali na zaostajanje Srbije za celinom zemlje, svakako treba istaći nepovoljnije uslove razmene za delatnosti i grane unutar njih koje su zastupljenije u strukturi privrede na ovom prostoru. U istom smeru, podržavajući disparitete cena, deloavala je i carinska zaštita. Kada se ima u vidu da je sve ovo sprovođeno zajedno sa teritorijalizacijom akumulacije, onda je za očekivati da deluje podstičuće na one prostore koji su inače bili razvijeniji odnosno na zaostajanje onih nerazvijenijih. U međuratnom periodu to se događalo spontano, odlukama preduzetnika/vlasnika kapitala. Posle Drugog svetskog rata, vršena je centralizacija akumulacije i ona je po tom osnovu mogla biti teritorijalno mobilna. Međutim, ta mogućnost se nije i iskoristila, već bi se pre moglo reći da su akumulirana sredstva korišćena uglavnom za investicije tamo gde su i formirana. Izuzetak se svodi na tzv. garantovane investicije iz Opšteg investicionog fonda, koji je bio najvažniji mehanizam za podsticanje razvoja nerazvijenih.

6.4.2 Nasleđene teritorijalne disprroporcije razvijenosti i potreba aktivnog delovanja na smanjenje razlika Ukupan razvitak republika i pokrajina, posmatran i ocenjen kao razvoj ekonomskih regiona, mada je ostvaren vidan napredak, nije dao reyultate koji su mogli biti postignuti sa obzirom na raspoložive ekonomske potencijale. S druge strane, postojeće regionalne razlike se mogu uzeti kao osnova za ocenu da faktori proizvodnje, a pre svih radno sposobno stanovništvo, nisu aktivirani shodno njihovoj raspoloživosti. To znači da nisu izbegnuti negativni efekti multiplikovanja kapaciteta za proizvodnju istih ili sličnih proizvoda, pa shodno i visoki troškovi proizvodnje.

~ 41 ~

S druge strane, vršena je spontana teritorijalna koncentracija privrednih aktivnosti i stanovništva u razvijenijim područjima, uz visoke društvene troškove i neracionalno korišćenje dela društvenog bogatstva i postojećih ekonomskih potencijala. Negativne tendencije ispoljavale su se kroz sve jače zatvaranje regiona. Postajale su utoliko očiglednije što se više odmicalo u razvoju jer se on nije sprovodio kao proces međuregionalne podele rada na osnovu različitih potencijala. Naprotiv, decentralizacija je vršena na svim nivoima političko-teritorijalnog organizovanja, i njeni efekti su se osećali sve do najnižeg stepena ali su najvidljiviji u samim republikama i pokrajinama. U njihovim privrednim strukturama uočljivo je da se svako orijentisala na veoma široku lepezu proizvoda. Očigledan je primer elektro energije gde je svaka država razvijala svoju energetiku, bez obzira na specifične troškove. Ovo se moglo delom objasniti neobavešćenošću ali neretko se u tom pravcu išlo svesno. Regionalna problematika u celini i njoj odgovarajuća regionalna politika je shvatana suženo i praktično je izjednačavana sa problemima nerazvijenih područja. Takav je pristup bio i u srednjoročnim i drugim planskim dokumentima. U novijim dokumentima 80ih, zapaža se izvestan zaokret po ovom pitanju ali ni tada nije bio formulisan jedan celovit koncept razvoja kritičnih teritorija, niti svih teritorija zajedno. Prema tome, ocenjujemo da se ukupnim privrednim razvojem sve vreme od Drugog svetskog rata do početka 90ih godina, umnogome zanemarivao niz važnih svojstava teritorijalnog aspekta razvitka ukupne privrede zemlje i značajni potencijalni efekti. Ovo znači da se nije posvećivala dovoljna pažnja privrednom razvitku svih regiona u zemlji niti promenama unutar njihovih stuktura već se u zemlji ugrožavalo jedinstvo tržišta sa tendencijom stvaranja ,,nacionalnih ekonomija,, koje su izraz nacionalizma kao ideologije.

6.5. Regioni u Srbiji Dugo pre formiranja SR Jugoslavije, u SFRJ je bilo uobičajeno da se postor Srbije posmatra kao celina ili je raščanjavan u tri regiona – dve pokrajine i Centralna Srbija. U prilog takvog pristupa uzimano je da je republika kao celina bila članica federacije. Ta teritorijalna podela nije bila konsekventna jer su kao regioni unutar Srbije razmatrana područja sa različitim političko teritorijalnim statusom – pokrajine, sa jedne strane, i sa druge uže područje bez odgovarajućeg državno pravnog položaja. Ipak, za sve njih je prikupljana i obrađivana raznovrsna statistička građa, pa je postojala mogućnost praćenja i upoređivanja po brojnim kriterijumima sa celinom zemlje i ostalim republikama ili međusobn. Kao značajni nedostaci regionalizacije u SFRJ ističu se različitost po veličini-prostoru i broju stanovnika, zatim nehomogenost po unutrašnjoj razvijenosti, a u njihovom omeđavanju značajnu ulogu imali su politički, nacionalni, istorijski ali i brojni ostali neekonomski kriterijumi. Prilikom formulisanja aktuelnog rešenja u Srbiji, kao osnovni kriterij za određivanje statističkih regiona uzeto je stanovništvo uz istovremeno respektovanje brojnih ostalih relevantnih merila. S obzirom na to, čitava teritorija je podeljena u devet prilično ujednačenih celina:

1) grad Beograd 2) Istočna Vojvodina 3) Zapadna Vojvodina 4) Istočni region 5) Južni region

6) Zapadni region 7) Centralni region 8) Istočno Kosovo i Metohija 9) Zapadno Kosovo i Metohija

~ 42 ~

Kao značajnu novinu u poređenju sa ranijim predlozima ističe se uvođenje nove karakteristike ,,statistički,, u regionalizaciju umesto državnog obeležja, a zatim unutar njih subregione tj. okruge. Subregioni jesu najmanji delovi teritorije budući da su teritorijalne celine koje objedinjuju nekoliko opština koje su tesno povezane sa jednim centrom. U sagledavanju teritorijalnog razvoja Srbije ne bi se trebalo ići na manje teritorijalne delove od ovoga jer oni nemaju odgovarajuće prirodne, ljudske i proizvodne potencijale na raspolaganju. Tako npr. opštine pojedinačno ne mogu samostalno formirati dovoljno velike ekonomske kapacitete, na osnovu kojih bi ušle u teritorijalnu podelu rada i formirale samostalno celovitu društvenu infrastrukturu – zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, naučne i kulturne institucije – čije bi aktivnosti one mogle finansirati. Naravno, u sveobuhvatnoj analizi teritorijalnog aspekta razvoja nije moguće potpuno isključiti niže nivoe od subregionalnog jer se moraju zapaziti značajne razlike u privrednom i ostalim dimenzijama razvitka unutar svakog regiona. Na nižem nivou podela Republike Srbije kao celine, uključujući KiM, postoji podela na 29 okruga

1) Grad Beograd bez regiona 2) Istočna Vojvodina – tri okruga 3) Zapadna Vojvodina – četiri okruga 4) Istočni region – pet okruga 5) Južni region – pet okruga

6) Zapadni region – tri okruga 7) Centralni region – četiri okruga 8) Zapadno KiM – dva okruga 9) Istočno KiM – tri okruga

Neki od najbitnijih faktora za ocenu naše regionalizacije su sledeći:

1) Ukupno stanovništvo regiona – koje se kreće od 688. 000 u Istočnoj Vojvodini i 1.576.000 u Beogradu, pri čemu je odgovarajući koeficijent varijacije 0,284. Ukoliko se Beograd kao gusto naseljena metropola izuzme iz analize, razlike se smanjuju i ekstremi se svode na odnos 1,95:1. Razlike su, naravno veće ukoliko se posmatraju odnosi između subregiona. U tom slučaju, najbrojnije stanovništvo je u Južnobačkom okrugu a najmalobrojnije u Topličkom okrugu. Odgovarajući koeficijent varijacije je čak 0,428.

2) Veličina teritorije - najveći je Istočni region, najmanji je Beograd, tj. odnos između njih je 4,61:1, a koeficijent varijacije je 0,424,

3) Nivo regionalne razvijenosti meren BDPom je između 92.358 u Južnom regionu do 227.926 dinara u Beogradu, a koeficijent varijacije je 0, 399. Takav dnos zahteva određeni napor usmeren u pravcu ujednačavanja ili bar zaustavljanja daljeg širenja postojećih nejednakosti.

4) Nivo subregionalne razvijenosti meren BDPom je od 62.067 u Jablaničkom okrugu do 180.460 u Južnom Banatu, koeficijent varijacije je 0,324, a odnos 2,9:1. Kriterijum EU koji ih kvalifikuje za korišćenje mehanizama namenjenih za stimulisanje razvoja, ispunjava čak 15/25 subregiona, tj. oni imaju BDP per capita majni od 75% proseka Republike Srbije.

5) Razlike u nivou razvijenosti u ostalim korišćenim indikatorima unutar pojedinih regiona su u znatno užim intervalima.

~ 43 ~

6.6. Politika regionalnog razvoja, tranzcija i ostala aktuelna ograničenja Problemi kojima se teritorijalni aspekt razvitka nameće posledica su značajnih razlika u nivou razvijenosti pojedinih delova Srbije, a proizišli su iz celokupnog prethodnog razvitka. No, iz toga se nikakko ne bi smelo zaključiti da oni nisu aktuelni i da ne treba da budu predmet posebne pažnje. Zato se u današnjim institucionalnim okvirima Srbije, bez obzira na brojna ograničenja i ostale probleme razvoja, ova oblast ne bi smela potpuno prepustit spontanom delovanju tržišnog mehanizma jer bi se tako teritorijalne razlike i dalje produbljivale sve dok ne dostignu neprihvatljiv nivo, kočeći tako dalji razvoj. Istovremeno, potrebno je delovati u centrima i područjima sa visokom koncentracijom da bi se ublažile teškoće, te obezbedilo nesmetano funkcionisanje privrede i društvenih delatnosti, da se uspori ili spreči dalji stihijski priliv stanovništva i privrednih aktivnosti koji izaziva mnogostruko povećanje društvenih troškova. Sve to zahteva preduzimanje niza mera i aktivnosti koordinirano za zemlju u celini. Neophodnost delovanja u domenu teritorijalnog razvitka na prostoru Srbije se pojačava činjenicom da u nekim od delova živi pretežno stanovništvo jedne nacionalnosti ili etničke grupe što deluje na pojačano isticanje zahteva za aktivnom politikom države kojom bi se sprečilo pooštravanje problema na ovom planu. Zalažući se za aktivnu politiku u domenu regionalnog razvoja, imamo u vidu načelno opredeljenje da se razvoj cele privrede Srbije, pa i svakog njenog regiona, subregiona i užih teritorijalnih celina prvenstveno zasniva na ekonomskim interesima preivrednim subjekata, respoloživim resursima, tržišnom valorizovanju svih činilaca i rezultata proizvodnje. Prema tome, zahtev za aktivnom politikom regionalnog razvoja valja uklopiti u celinu ekonomske politike zemlje. Istraživanje nedvosmisleno pokazuje da su razlike između regiona i njihovo odstupanje od proseka zemlje znatno manje nego kada su u pitanju subregioni, što uzimamo kao indikaciju da su u pitanju homogene celine. Zahvaljujući tome što su u pitanju realtivno homogeni, veći teritorijalni segmenti, kao osnova politike teritorijalnog razvitka trebalo bi da bude utvrđivana koncepcija razvoja svakog od regiona, usaglašena sa ostalima. Regionalni aspekt razvoja jedne zemlje podrazumeva ispoljavanje određene doze solidarnosti kako bi se stanovništvu svih delova zemlje omogućilo zadovoljenje kolektivnih potreba na nekom minimalnom nivou kojim se ujednačavaj mogućnosti njegovog aktiviranja. Izbor strategije razvoja i tekuće ekonomske politike zasnivao bi se na tome i opredeljen raspoloživim sredstvima. U predstojećem peridou, neminovno će se osećati uticaji nedovršenih procesa tranzicije i brojnih nepovoljnih dejstva iz okruženja, i zbog toga se u kratkom roku ne mogu očekivati neki značajniji pozitivni pomaci u regionalnom razvoju. Ipak, to ne isključuje mogućnost i potrebu da se izvrši adekvatna regionalizacija Srbije, pa makar samo i za potrebe praćenja teritorijalnog razvoja, kako bi olakšala pristup dostupnim podsticajnim sredstvima EU za tekuće razdoblje. Treba izvršiti potrebne institucionalne prrpreme kojima bi se olakšala spoznaja i savladavanje postojećih procedura u svim fazama, od traženja sredstava, preko njihovog korišćenja, praćenja izvršenja, te izveštavanja u toku realizacije. Proces kompletiranja institucionalne infrastrukture i u domenu regionalnog aspekta razvoja u Srbiji započeo je formiranjem Saveta za ravnomeran regionalni razvoj, a u aktuelnoj organizaciji izvršne vlasti formirano je i Minisarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj. Početkom 2007. Vlada Republike Srbije usvojila je Strategiju regionalnog razvoja 2007.-2012. U toj strategiji se predviđa formiranje nove vladine institucije za koordinaciju u sprovođenju tog dokumenta, kao i mreže regionalnih institucija za razvoj. Pored toga, s obzirom da se u budućem razvoju uopšte očekuje značajna zastupljenost malih i srednnjih preduzeća to bi u mreži regionalnih institucija za razvoj trebalo formirati odeljenja čiji bi osnovni zadatak bio da pomognz preduzetnicima u procesu pribavljanja informacija o potencijalni, izvorima podsticajnih sredstava na koja mogu računati.

~ 44 ~

VII INVESTICIJE I INVESTICIONA POLITIKA

7.1. Pojam, funkcije i vrste investicija Na makro nivou investicije označavaju onaj deo društvenog proizvoda koji se troši za zamenu i proširenje osnovnih fondova kao i za ulaganja u obrtne fondove. Investicijama se povećava raspoloživi kapital jedne zemlje i podižže njen proizvodni kapacitet. Ovako shvaćene investicije zovu se realne investicije. Na nivou pojedinih privrednih subjekata pojam investicija se šire određuje tako da, pored realnih, uključuje i i finansijska ulaganja. U tom smislu, investicijama se smatra i kupovina akcija radi ostvarivanja dividendi ili ulaganje novca u banku u cilju sticanja kamate. Finansijskim investicijama se, međutim, ne povcećava proizvodni kapacitet privrede već se samo vrši prenos finansijskih sredstava između učesnika u ekonomskom procesu. Investicije se mogu podeliti na različite načine. Poznata je, pre svega, podela na privredne, koje služe neposrednom povećanju proizvodnog potencijala privrede i neprivredne investicije koje posredno utiču na proizvodnju, njen obim, kvalitet i efikasnost (investicije u obrazovanje, kultutu, zdravstvo...). U početnim fazama razvoja privredne investicije uživaju prioritet, dok se sa odmicanjem privrednog razvoja stiču uslovi za uspostavljanje skladnijih odnosa između privrednih i neprivrednih investicija. Sa prihvatanjem nove klasifikacije delatnosti u SCG koja je usklađena sa klasifikacijom EU i UN, gotovo je nemoguće napraviti razliku između privrednih i neprivrednih delatnosti, a samim tim, i između privrednih i neprivrednih investicija. Važno je napraviti razliku između investicija u osnovne fondove (za koje je karakteristično da se upotrebljavaju u više proizvodnih ciklusa, i da u svakm od njih deo svoje vrednosti prenose na nove proizvode), i investicija u obrtne fondove (koje obuhvataju ulaganja u prirast zaliha sirovina, nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda. One su bitne za odvijanje procesa proizvodnje ali često ne nastaju voljom privrednih subjekata). Postoji i podela investicija na neto investicije i bruto investicije. Neto investicije imaju svoj finansijski izvor u akumulaciji koja potiče iz raspodele NDa. Ta akumulacija se označava kao neto akumulacija. Akumulacija je izvor sredstava za investicije a investicije znače upotrebu akumulacije. NI=A Stopa neto investicija pokazuje relativno učešće neto investicija u nacionalnom dohotku. i= NI/ND *100 Neto investicijama se povećava raspoloživi kapital, a od njih zavisi razvojni potencijal privrede kao i mogućnost otvaranja novih radnih mesta. Ako se akumulacija iz nacionalnog dohotka uveća za amortizaciju, dobija se bruto domaća akumulacija. Ta akumulacija se transformiše u bruto investicije iz domaćih izvora. Stopa bruto investicija, koje se finansiraju iz domaćih izvora, pokazuje relativno učešće bruto investicija u DPu. i = BI/Y *100

BI= NI + Am ili NI = BI – Am

~ 45 ~

Bruto investicije su, dakle, širi investicioni agregat koji pored neto investicija, obuhvata i amortizaciju. Može se reći još i da obuhvataju ulaganja u obrtne i osnovne fondove tj. BI = BIf + ∆Z (analogno tome važi i NI = NIf + ∆Z ) Na nižim nivoima razvijenosti prioritet ima nova izgradnja, stvaranje novih preduzeća i privrednih grana. Otuda, neto investicije sa veoma visokim procentom učestvuju u bruto investicijama. Kako se nivo razvijenosti povećava, opada i relativni značaj neto investicija. Na drugoj strani, učešće amortizacije u bruto investicijama raste. Tome doprinosi i ubrzano ekonomsko zastarevanje fiksnog kapitala izazvano tehnološkim progresom koji smanjuje vek trajanja osnovnih fondova. Pored domaćih izvora, za finansiranje investicija se koriste i inostrana sredstva. DP stvoren u jednoj zemlji služi za tri vida finalne potrošnje – lična potrošnja, državna potrošnja i investicije. To važi pod pretpostavkom zatvorene privrede, ali ako uzmemo u obzir izvoz i uvoz dobara i usluga, onda proizvod koji stoji na raspolaganju jednoj zemlji može da bude manji ili veći od stvorenog domaćeg proizvoda što će zavisiti od bilansa razmene sa inostranstvom. Za manje razvijene zemlje je karakterističan deficit u razmeni sa inostranstvom, tj. Višak uvoza (M) nad izvozom (X). Ako pretpostavimo da se sav taj višak upotrebljava za investicije, dobijamo:

i = BI + (M-X) *100 Y Investicije u krajnjoj liniji, služe povećanju proizvodnje. Njima se širi proizvodni potencijal privrede, obezbeđuje rast DPa i samim tim stvaraju materijalne pretpostavke za rast potrošnje. U svakom datom momentu, međutim, investicije i potrošnja su međusobno suprotstavljene veličine. Povećanje investicija može da se ostvaruje samo na račun potrošnje i obrnuto. Suština investicija je, u stvari, u žrtvovanju sadašnje potrošnje radi ostvarivanja veće potrošnje u budućnosti. Svaka zemlja treba da investira bar toliko da obezbedi nepromenjen nivo DPa po stanovniku. To dovodi do sledeće podele:

1) Demografske investicije su onaj deo ukupnih investicija kojim se u uslovima rasta stanovništva održava nepromenjen nivo DPa per capita.

2) Ekonomske investicije su preostali deo investicija koje služe povećanju per capita DPa. Tamo gde nema rasta stanovništva nema ni demografskih investicija već su sve ekonomske.

Minimalne investicije su zapravo jednake demografskim investicijama. Naravno, poželjno je da proizvodnja na nivou nacionalne privrede raaste brže od rasta stanovništva kako bi se podigao nivo DPa per capita. To je moguće postići povećanim izdvajanjima za investicije, kao i njihovom efikasnijom upotrebom. Međutim, povećanje investicija iznad minimalnog nivoa ima svoju granicu koja je određena dostignutim nivoom životnog standarda stanovništva, koji u principu ne bi trebalo ugrožavati. Stopa investicija u jednoj zemlji treba da se nađe negde između ovih ekstrema. Pri određivanju optimalne stope investicija valja uzeti u obzir efektivnost investicija. Stoga, definisaćemo marginalni kapitalni koeficijent koji je u stvari količnik stope bruto investicija i stope rasta DPa tj.

km= i / ry ry= i / km

Sledi da povećanje udela bruto investicija u DPu (i) doprinosi ubrzanju privrednog rasta, dok povećanje marginalnog kapitalnog koeficijenta (km) ima suprotan efekat.

~ 46 ~

U početku je rast stope investicija praćen opadanjem marginalnog kapitalnog koeficijenta ili njegovom nepromenjenom vrednošću. Kasnije dolaze do izražaja negativni efekti rastućeg udela u investicija u DPu. Oni se, pre svega, manifestuju kroz slabljenje motivacije radnika za efikasnijim privređivanje zbog sporog rasta životnog standarda. To gura kapitalni koeficijent na više do tačke kada stopa privrednog rasta ostaje nepromenjena. Tj. rry = ri – rkm = 0 odakle proizilazi da je ri = rkm

(Dakle, kada se stope rasta investicija i marginalnog kapitalnog koeficijenta izjednače, već je pređena ekonomski opravdana gornja granica stope investicija). Optimalni udeo investicija u DPu postiže se u onoj tački koja neposredno prethodi povećanju margialnog kapitalnog koeficijenta. Vredno je pomenuti da se u novije vreme, sa buđenjem interesovanja za ekološle probleme i afirmacijom održivog razvoja, preispituju tradicionalni pojmovi štednje i investicija. Tako se konvencionalnoj neto štednji suprotstavlja tzv. Prava štednja koja je umanjena za vrednost iscrpljivanja prirodnih resursa i zagađivanja životne sredine u odnosu na standardnu meru neto štednje. Prava štednja služi kao jedan od pokazatelja održivog razvoja. Ukoliko je njena vrednost stalno negativna, to je siguran znak da se privreda ne kreće stazom održivog razvoja.

7.2. Struktura investicija Struktura investicija u osnova sredstva se može posmatrati sa različitih aspekata a posebnu pažnju zaslužuju ekonomska, tehnička i reproduktivna struktura fiksnih investicija. Ekonomska struktura investicija predstavlja raspored investicija po pojedinim sektorima ekonomske aktivnosti. Pri tom se pojam sektor može uže ili šire definisati. Naša zvanična statistika je pod sektorom u najširem smislu podrazumevala pojedine privredne tj. neprivredne oblasti. One su se dalje delile na uže sektore, tj. na grane, grupe i podgrupe. Tako je bilo sve do stupanja na snagu nove klasifikacije delatnosti 2001. Koja predviđa da se celokupna ekonomska aktivnost deli na sektore, a oni dalje na podsektore, oblasti, grane, grupe i podgrupe. Ekonomska struktura investicija je značajna jer predodređuje proizvodnu strukturu nacionalne privrede. Od toga u koje se sektore ekonomske aktivnosti upućuje najveći deo investicija zavisi razvoj tih sektora ali i razvoj celokupne privrede i društva. Smena prioriteta je važno pitanje pri posmatranju ekonomske strukture investicija tokom vremena. Nije dobro da se u dužem vremenskom periodu preterano insistira na razvoje jednih sektora na račun drugih jer bi to moglo da ugrozi ceo proces ekonomskog razvoja. Nacionalna privreda je deo svetske privrede. Stoga, pri izboru ekonomske strukture investicija treba voditi računa o domaćim potrebama ali i o zahtevima međunarodne podele rada. Ekonomskom strukturom investicija se rešava pitanje šta proizvoditi, tj. izvoziti i uvoziti. Ukoliko je zemlja manja, utoliko je taj aspekt ekonomske strukture ekonomske strukture investicija značajniji. Tehnička struktura investicija pokazuje koji se deo sredstava za investicije troši za građevinske radove a koji za opremu, njenu nabavku i montažu. Ovome treba dodati i stavku ,,ostalo,, koja ima mali značaj. Tehnička struktura investicija opredeljuje tehničku strukturu osnovnih fondova. Za nacionalne ekonomije koje se nalaze na nižim nivoima razvijenosti, karakteristična su relativno velika ulaganja u građevinske objekte. Kako odmiče razvoj, povećava se učešće opreme. Navedene promene u tehničkoj strukturi investicija su tesno povezane sa raspoloživošću proizvodnih činilaca na različitim

~ 47 ~

nivoima razvijenosti nacionalne privrede. U početnim fazama razvoja, kada postoje značajne rezerve radne snage, relativno velika ulaganja u građevinske objekte pogoduju smanjivanju nezaposlenosti i to dvojako: radna mesta se otvaraju u fazi gradnje novih kapaciteta, ali i kasnije, kada se ti objekti puste u rad. Vremenom, kako se iscrpljuju rezerve radne snage, menja se i tehnička struktura investicija. Zamena dotrajale opreme se kombinuje sa širenjem kapaciteta i prelaskom na viši tehnološki i tehnički nivo proizvodnje. Novim ulaganjima povećava se tehnička opremljenost rada i sužava prostor za otvaranje radnih mesta. Reproduktivna struktura investicija se može posmatrati sa dva aspekta. Prvi stavlja u centar pažnje strukturu izvora iz kojih se finansiraju investicije u osnovne fondove, a drugi srazmeru između investicija koje služe za zamenu i onih koje su namenjene proširenoj reprodukciji. Kao izvori za finansiranje investicija u osnovne fondove pojavljuju se: akumulacija iz NDa umanjena za prirast zaliha, amortizacija i inostrana sredstva. U dinamičnoj privredi, za koju je karakteristična živa investiciona aktivnosti, amortizacija uvek prevazilazi zamenu tako da se može koristiti za proširenu reprodukciju tako da važi Am = Rf + Nf gde je Rf investicije u zamenu, a Nf deo amortizacije koji sluzi za prosirenu reprodukciju. Stoga se nove investicije u osnovna sredstva definisu kao razlika izmedju bruto fiksnih investicija i zamene tj. NoIf = BIf - Rf Nove investicije su u potpunosti namenjena proširenoj reprodukciji. Bruto investicije fiksne se mogu izraziti i kao zbir neto investicija fiksnih i amortizacije: BIf = NIf + Am. Pošto je NIf= A - ∆Z, prosla jednacina postaje BIf = A - ∆Z + Am. Kada ovo povezemo dobijamo A - ∆Z + Am = Rf + NoIf

Ova jednačina u stvari povezuje dva aspekta reproduktivne structure investicija. Leva strana ukazuje na izvore reprodukovanja osnovnih sredstava a desna na vrstu reprodukovanja. Na formiranje odnosa između amortizacije i zamene utiču dva faktora: stopa rasta bruto investicija u osnovne fondove (ri) i prosečan vek trajanja osnovnih fondova (m). Rf = ri * m Am (1 + ri)

m – 1 (ovo važi ukoliko imamo diskretnu stopu rasta investicija a ako je reč o kontinualnoj stopi rasta, izraz (1 + ri)

m treba zameniti izrazom eri *m)

Udeo zamene opada sa rastom veličina ri I m, što znači da će veći deo amortizacije biti raspoloživ za proširenu reprodukciju. Privreda koja se brzo razvija I ima visoku stopu rasta investicija u osnovne fondove može da računa na amortizaciju kao značajan izvor dodatne akumulacije. Odnos između zamene I fiksnih investicija se izražava formulom Rf = 1

BIf (1 + ri)m

Odavde sledi da se sa povećanjem ri I m smanjuje udeo amortizacije i zamene u bruto fiksnim investicijama i pri tom se sve veći deo inveticija koristi za proširenu reprodukciju.

~ 48 ~

7.3. Ekonomska efektivnost investicija Fiksne investicije su toliko delotvorne koliko doprinose povećanju proizvodnje. Za izražavanje ekonomske efektivnosti investicija koriste se dv pokazatelja. To su marginalni kapitalni koeficijent i njegova recipročna vrednost marginalni koeficijent efektivnosti investicija. Marginalni kapitalni koeficijent predstavlja odnos investicija i prirasta proizvodnje. On pokazuje koliko jedinica investicija je potrebno da se ostvari prirast proizvodnje za jednu jedinicu. Što je marginalni kapitalni koeficijent veći, to je efektivnost investicija manja, i obrnuto. U zavisnosti od toga koji se agregati investicija i proizvodnje koriste, razlikujemo marginalni kapitalni koeficijent u neto i bruto iznosu. Kod neto kapitalnog koeficijenta upoređuju se neto investicije sa prirastom nacionalnog dohotka, dok bruto kapitalni koeficijent izražava srazmeru između bruto investicija i prirasta društvenog proizvoda.

km1 = NIft / ∆NDt km2 = BIft / ∆Yt

Efektivnost investicija se može izraziti I kao količnik stope investicija i stope rasta proizvodnje. Ovako definisan marginalni kapitalni koeficijent pokazuje koliko procenata proizvodnje treba investirati da bi se ostvario 1% njenog rasta. Prema tome da li meri efektivnost bruto ili neto investicija, marginalni kapitalni koeficijent ima oblik:

km1 = i1 / rND km2 = i2 / rY

Marginalni koeficijent efektivnosti je samo obrnuti izraz marginalnog kapitalnog koeficijenta tj: em1 = rND / i1 em2 = ry / i2

On može biti istodoban ili sa vremenskim razmakom. Istodobni marginalni kapitalni koeficijent upoređuje investicije iz jednog perioda sa prirastom proizvodnje iz istog tog perioda dok marginalni kapitalni koeficijent sa vremenskim razmakom uzima u obzir aktivizacioni period investicija tj. vremenski razmak koji je potreban da se investicije pretvore u aktivne proizvodne fondove. Ekonomska efektivnost investicija se menja tokom vremena i na to utiče veliki broj faktora. Zavisi, u prvom redu, od njihove ekonomske strukture. Ukoliko je značajan deo investicija usmeren u kapitalno intenzivne sektore, to će za rezultat imati veću vrednost marginalnog kapitalnog koeficijenta. Sa promenom ekonomske strukture investicija u pravcu većeg udela prerađivačkih sektora, stiču se uslovi za snižavanje marginalnog kapitalnog koeficijenta. Tehnička struktura investicija takođe utiče na njihovu ekonomsku efektivnost. Veća relativna zastupljenost opreme u odnosu na građevinske radove doprinosi većoj efektivnosti investicija i obrnuto. Ekonomska efektivnost investicija zavisi i od toga koliko se uspešno obavljaju investicioni radovi. Posebnu važnost ima pravilan redosled investicija i istovremeno puštanje u proizvodnju objekata koji su međusobno povezani. Propusti u ovom domenu dovode do toga da se neki novosagrađeni kapaciteti ne mogu u potpunosti iskoristiti jer nisu završeni objekti od čije proizvodnje oni zavise.

~ 49 ~

7.4. Osnovna obeležja investicione politike u Jugoslaviji / Srbiji Jugoslavija je posle Drugog svetskog rata ulagala ogromne napore kako bi savladala svoju ekonomsku zaostalost. Investicije su bile glavni pokretač našeg privrednog razvoja. Za investicionu politiku u SFRJ karakteristična je visoka stopa investicija. Već na početku posleratnog perioda, investicije u osnovne fondove čine više od ¼ DPa. U odnosu na vreme između dva svetska rata kada je stopa investicija iznosila 6-8%, ovo je bio krupan razvojni skok. Podaci pokazuju da je nakon Drugog svetskog rata na privredne investicije otpada 2/3 a na neprivredne 1/3. Tokom 80ih naša privreda zapada u velike teškoće. Investicije u osnovne fondove se smanjuju zbog usporavanja privrednog rasta, dospelih obaveza za otplatu ranije uzetih kredita od drugih zemalja i otežanog daljeg zaduživanja u inostranstvu. Kao bitno obeležje investicione politike u SFRJ ističemo njenu snažnu usmerenost na razvoj industrije. Od 1953.- 1989. one čine oko polovinu ukupnih fiksnih investicija u privredi. Saobraćaj je bio druga privredna oblast po zastupljenosti u strukturi privrednih fiksnih investicija, a sve druge privredne oblasti su učestvovale sa preostalih 30%. Veliki propust investicione politike je bio upravo veoma skromno ulaganje u poljoprivredu, koja je u ovom periodu činila samo 1/10 ukupnih investicija. Značajno je sagledati i ekonomsku efektivnost investicija. Visoka vrednost marginalnog kapitalnog koeficijenta zabeležena je i na početku posleratnog razvoja, a na opadanje ekonomske efektivnosti investicija u kasnijim godinama je uticao veliki broj faktora, kako materijalnih tako i institucionalnih. SR Jugoslavija se tokom devedesetih godina suočava sa vrlo nepovoljnim kretanjima na planu investicija pri čemu su investiciona ulaganja bila veoma niska i nedovoljna. To je u stvari bio period dezinvestiranja u kom je privreda izgubila tehničko tehnološki korak sa svetom i zaostala u razvoju. Nizak DP je ostavljao malo prostora za štednju i investicije, a time i za buduće povećanje proizvodnje. Zemlja je bila izolovana od sveta pa je izostao i priliv inostranih sredstava. Stanje se dalje pogoršavalo. DP u SCG je 2000. God bio manji nego deset godina pre pa je vrednost marginalnog kapitalnog koeficijenta bila negativna za taj period. Otuda je korišćenje ovog pokazatelja za ocenu ekonomske efektivnosti investicija izgubilo ekonomski smisap. Investiciona klima je donekle poboljšana posle 2000. Godine, ali se na tom planu još mnogo mora uraditi. Posle političkih promena je došlo do značajnih priliva inostranoih sredstava u formi donacija, a odžane su i tri donatorske konferencije, sa osnovnom orijentacijom na pružanje humanitarne pomoći i obnovu privrede. Donacije su i dalje poželjne, ali će ih neminovno biti sve manje. Uz donacije, u Srbiju je ušao i strani kapital u obliku stranih direktnih investicija pre svega kao rezultati privatizacije, dok se malo ulagalo u otvaranje novih firmi. Rekordan iznos je u 2006. Ostvaren privatizacijom Mobtela od strane Telenora. Investicije su neophodne za ubzani privredni rast naše zemlje kako bi se privukao strani kapital i stvorili povoljni uslovi za porast domaće štednje. Kumulativno, priliv direktnih stranih investicija u Srbiji tokom posmatranog perioda iznosa 1.585 miliona dolara prosečno godišnje, što je relativno skromno u poređenju sa nekim drugim državama u regionu, ali je sa druge strane Srbija privukla više investicija nego BiH, Albanija, Makedonija i CG.

~ 50 ~

VIII PRIVREDNI SISTEM 8.1. Pojam i karakteristike privrednog sistema Privredni subjekti deluju u odgovarajućem institucionalnom okruženju koje opredeljuje institucionalne uslove pod kojima oni ostvaruju svoje poslovne i potrošačke ciljeve. To okruženje poslovanja preduzeća i domaćinstava određeno je karakteristikama privrednog sistema date nacionalne ekonomije. Privredni ili ekonomski sistem je konkretan izraz celine društveno ekonomskih odnosa, koji preovlađuju u jednoj zemlji u određenom vremenkom razdoblju. On obuhvata ključne društveno-ekonomke institucije i principe na kojima su zasnovani funkcionisanje i razvoj jedne privrede. Čine ga sve one političke, ekonomske, socijalne institucije, organizacioni oblici, zakonski propisi i pravila, običajne norme i shvatanja, tradicija i verovanja, vrednosti i ponašanja koji deluju na privrednu aktivnost i njene rezultate. Privredni sistem je društveno određeni obrazac rešavanja temeljnih ekonomskih zadataka – šta, gde, kako, kada, po kojoj ceni, koliko i za koga proizvoditi. Pod privrednim sistemom se podrazumeva celokupnost ekonomskih odnosa sa osnovnim mehanizmima, institucijama, organizacionim oblicima, instrumentima i merama kojima se reguliše privredni život određene zemlje u izvesnom periodu. On preko svojih društveno-ekonomskih osnova predstavlja društveni okvir ekonomskog razvoja zemlje. Međutim, realni ekonomski sistem ne odgovara nužno normativnom niti idealnom. Štaviše, često je u raskoraku sa njima, što je posebno slučaj u socijalističkim zemljama poput naše. Ovaj raskorak se odrazio na ekonomsku efikasnost i razvojne rezultate. Neefikasan privredni sistem zahteva mnogo upravljanja i administriranja koje koči prenošenje nadležnosti odlučivanja na niže hijerarhijske nivoe. U zavisnosti od svojih ekonomskih i neekonomskih efekata, privredni sistem je podložan promenama tokom vremena – menjaju se sistem ekonomske motivacije, karakter i zasupljenost različitih oblika, svojine i vlasničkih prava, raspodela moći i odlučivanja i struktura informacija, uloga države u privređivanju, pravna regulativa... Karakter i funkcionisanje datog privrednog sistema su određeni i njegovih elementima i interakcijom među njima, ali i obeležjima vladajućeg političkog sistema. Delovi privrednog sistema su međuzavisni, pa se ne mogu jednostrano menjati. Privredni sistem određuje funkcije i uslove delovanja preduzeća. U zavisnosti od toga ko je stvarni subjekt delatnosti preduzeća i kako se uspostavljaju odnosi među preduzećima i između njih i državnih organa, razlikuju se različiti privredni sistemi. U različitim privrednim sistemima, ekonomski subjekti i privrede u celini imaju različite pragove osetljivosti na promene. Ističe se važnost da privredni sistem stimuliše i omogući privredu koja se neprekidno prilagođava unutrađnjim i spoljnim promenama. Sposobnost za prilagođavanje privreda se razlikuje, pa se mogu definisati kruti i prilagodljivi privredni sistemi. Ekonomska efikasnost i socijalna pravičnost se mogu označiti kao dva suštinska cilja u funkcionisanju privrednih sistema. Ostvarivanje ravnoteže između potreba i njihovog zadovoljenja se postiže u optimalnom odnosu samo u tržišnoj privredi. U svakodnevnoj životu nema čistih sistema i modela. Privredni sistemi su kombinovani i mešoviti. Ne postoje privredni sistemi koji su samo tržišni ili samo planski, samo centralizovani ili samo decentralizovani, te samo utemeljeni na državnoj ili privatnoj svojini. Za njihovo označavanje, važno je

~ 51 ~

koji elementi preovlađuju a koji su manje zastupljeni. Ne mogu se ignorisati ni međuzavisnost privreda susednih država, čak i ako imaju različite ekonomske sisteme. Širi institucionalni ambijent i socijalni okvir privrednog sistema određeni su datim društveno-ekonomskim sistemom. Mada se oba sistema mogu svesno menjati, oni su ipak dati i istorijskim razvojem. U početku su običaji mogli da regulišu čitav ekonomski život a vremenom su verske i druge ideologije snažno počele da utiču na običaje. Sa nastankom savremenih država ih snažno zamenjuju zakoni i regulative. Ekonomskom politikom se menja sam privredni sistem i ona utiče na oblikovanje privrednosistemske regulative.

8.2. Područja i komponente privrednog sistema Elementi privrednog sistema su institucije i organizacije, sistemska područja kao i instrumenti i mere. Mada institucije nisu jedina komponenta privrednog sistema, on se često definiše kao instuticionalni okvir u kome se odvijaju ekonomski procesi. To je zato što institucije u savremenim društvima imaju izuzetno važnu ulogu pa se javljaju kao zakonski, administrativni i običajni sporazumi za ustaljeno uzajamno delovanje između ljudi, odnosno kao relativno stabilni tipovi veza i odnosa koji povezuju aktere ekonomskih procesa i njihove aktivnosti. Npr. Tržište je institucija jer predstavlja ustaljeni oblik kupoprodaje. Privatna svojina je takođe institucija jer se radi o društveno verifikovanom načinu korišćenja i raspolaganja stvarima od strane vlasnika. Područja privrednog sistema jesu njegovi delovi koji se odnose na pojedine sektorske, funkcionalne i teritorijalne segmente nacionalne ekonomije. Njima se obuhvaćene već dobro poznate faze reprodukovanja kao i realna i finansijska oblast privređivanja. Najvažnija područja privrednog sistema su sistem dohodaka, monetarni i bankarski sistem, fiskalni sistem, spoljnotrgovinski i devizni sistem. Instrumenti, mere i mehanizmi privrednog sistema predstavljaju ključne poluge i sredstva za ostvarivanje njegovih ciljeva. U njih spadaju cene, kamatna stopa, poreska stopa, carine, devizni kurs i sl. Instrumenti privrednog sistema se obično odnose na pravila ponašanja kojih se prilikom donošenja svojih odluka moraju pridržavati svi ekonomski subjekti. Privrenosistemske mere predstavljaju korišćenje instrumenata kojima se utiče na promene institucionalnog ambijenta privređivanja. Sledi da privredni sistem predstavlja sredstvo ekonomske politike. Međutim, privredni sistem predstavlja okvir delovanja ekonomske politike. U ovom slučaju, cilj ekonomske politike postaje usavršavanje i unapređivanje privrednog sistema. Dakle, privredni sistem predstavlja skup elemenata povezanih određenim pravilima i principima u relativno samostalnu celinu. Privrednosistemski delovi su podložni promenama, bilo postepenim bilo radikalnim. Među komponentama privrednog sistema posebno mesto pripada preovlađujućem obliku vlasništva i mehanizmu koordinacije.

8.3. Razvoj privrednog sistema u socijalističkoj Jugoslaviji Privredni sistem Jugoslavije od 1945. Do 1990. Razvijeao se u uslovima socijalističkim društvenih odnosa i njegove osnovne karakteristike su bile društvena svojina nad sredstvima za proizvodnju, samoupravljanje i raspodela prema radu. Ipak, jugoslovenski privredni sistem tokom četiri i po decenije

~ 52 ~

svog razvoja doživljava veoma česte promene. U ovom periodu preduzeto je čak 15 reformi, tj. jednom na svake 3 godine. U tom pogledu, ne može se naći sličan primer u svetu. Već 50ih godina Jugoslavija je bila prvi kreator i protagonista socijalističkih samoupravnih tržišnih rešenja u svetu. Privrednom reformom iz 60ih učinjen je značajan pomak u pravcu većeg uvažavanja tržišta u privrednom sistemu. Međutim, neupešan zahvat tokom 70ih godina značio je veliki korak unazad i potpuno odumiranje tržišta. Početkom 80ih godina najavljuje se afirmacija robnog privređivanja. Nesprovođenjem ovog programa i daljim zaoštravanjem ekonomske krize iznuđena je radikalna privredna reforma, koja je započeta krajem 80ih godina i nastavljena 90ih godina. Ova poslednja privredna reforma zadire u same osnove socijalizma te se privredni sistem koji ona uspostavlja više ne može smatrati socijalističkim. Uvođenjem svojinskog pluralizma i ravnopravnosti svih svojinskih oblika, kao i primenom višestranačkoh političkog sistema učinjene su dalekosežne izmene u celokupnom društveno-ekonomskom sistemu Jugoslavije. Međutim, početkom 90ih kulminira jugoslovenska kriza pa se tadašnja radikalna reforma odvija u veoma teškim okolnostima. Ova reforma je predstavljala prvu kompletniju promociju tržišnih rešenja i podrazumevala je uvođenje tržišta faktora proizvodnje. Prelazak na tržišnu privredu je međutim, pretpostavljalo otvaranje procesa privatizacije dotadašnjeg društvenog kapitala što je istovremeno označavalo promenu organizacione strukture privrede. Naime, preduzeće postaje osnovna organizaciona jedinka privrede sa profitom kao motivacionim pokretačem njegove poslovne aktivnosti. Namere su bile:

- da socijalnu brigu o zaposlenima preuzme država, - da se napusti praksa pokirivanja gubitaka nesupešnih preduzeća - da Narodna banka postane nezavisna i odgovorna za stabilnost domaće valute.

Navedeni privrednosistemski zahvat je bio pokušaj da se tadašnja jugoslovenska federacija ekonomski i socijalno ojača. Međutim, razlozi za njen raspad su bili sve veći. Posle višestranačkih izbora u republikama i oformljavanja novih vlasti nije se postigao dogovor o budućim odnosima u jugoslovenskoj zajednici. Tokom 1991. U SFRJ izbija građanski rat, čak četiri od šest republika proglašava nezavisnost a Srbija i Crna Gora postižu dogovor da očuvaju jugoslovenski kontinuitet donošenjem Ustava Savezne Republike Jugoslavije aprila 1992.

8.4. Privredni sistem Savezne Republike Jugoslavije Savezna Republika Jugoslavija je postojala nepunih 11 godina – od aprila 1992. Do februara 2003. Radikalna reforma privrednog sistema započeta u socijalističkoj Jugoslaviji je zadržana kao opredeljenje i u SRJ. Međutim, novi privredni sistem se u novoj državi zbog brojnih razloga veoma sporo uspostavljao. Naime, tek oformljena SRJ se suočava sa šokantnim dejstvom sankciija Saveta bezbednosti UN kojima je ona izolovana od međunarodnog ekonomskog okruženja. Osim toga, SRJ u to vreme nisu priznavale mnoge države. Privredni sistem je počeo da se formira kao mešavina socijalističkih elemenata u nestajanju i tržišnih osnova privređivanja u nastajanju, pa se pre može reći da se radi o privrednosistemskim prazninama nego o nekom utemeljenom privrednom sistemu. Od presudne važnosti bilo je ponašanje države koja ni sama nije poštovala pravila i norme koje je ugradila u privredni sistem pa nije ni mogla da sankcioniše nepoštovanje tih propisa u privrednom životu. Stoga i ne čudi da je došlo do nažnog hiperinflatornog toka koji je trajao od 1992. Do 1994. Postojale su praznine u privrednom i pravnom sistemu, ponuda novca, kamate, plate, porezi i devizni kurs su izmakli kontroli pa se stanovništvo našlo u institicionalnom haosu i hiperinflacija je bila neizbežna posledica.

~ 53 ~

Međutim, početkom 1994. Počinje da se ostvaruje Program rekonstrukcije monetarnog sistema i privrednog oporavka privrede Jugoslavije. On polazi od toga da nov privredni sistem podrazumeva jasno definisana pravila igre u regulisanju vlasništva i promta robe i faktora proizvodnje, otvorenu privredu sa razvijenom domaćom i međunarodnom konkurencijom, stabilan i konvertibilan novac kao cilj, punu pravnu odgovornost ekonomskih subjekata za izvršenje preuzetih obaveza... Temeljne postavke ovog programa svodde se na uvođenje nove domaće valute, u fiksiranje njenog vrednosnog odnosa prema nemačkoj marki od 1:1. U Programu se računalo i na privatizaciju i izgradnju privrednog sistema primerenog privatnosvojinskom i tržišnom obrascu privređivanja, pri čemu su posebno mesto dobili izgradnja tržišta faktora proizvodnje i tržišta novca. Zahvaljujući Programu suzbijena je jedna od najvećih hiperinflacija u svetkoj istoriji i pokrenuta je privredna aktivnost u SRJ. Ipak, niji došlo do radikalnije promene privrednog sistema već se zadržala dominacija društvenog i državnog sektora u vlasničkoj strukturi privrede. Sistem je posebno nedograđen u finansijskoj oblasti što onemogućava vraćanje poverenja stanovništva i privrede u banke i državu. Mada ustavni okviri SRJ nisu predstavljali prepreku za donošenje nekih najznačajnijih privrednosistemskih zakonskih propisa, oni su doneti tek 1996. Godine. Međutim, problemi se ne odnose samo na nedostatak ili slabosti sistemskih rešenja već i na njihovu primenu. Neusklađenost republičkih i saveznih zakona ugrožava jedinstvo tržišta i dovodi do zaoštravanja situacije u toj meri da je robni promet između Srbije i Crne Gore bio faktički prekinut. Nakon promena 2000. Godine se preispituju dotadašnja sistemska rešenja i tokok 2001. Srbija biva primljena u sve međunarodne finansijske organizacije i reguliše svoja dugovanja prema njoj.

8.5. Privredni sistem Državne zajednice Srbije i Crne Gore Proglašenjem Ustavne povolje državne zajednice Srbije i Crne Gore i Zakona o njenom sprovođenju od februara 2003. Godine stvorena je državna zajednica dve države zajednice, države Srbije i države Crne Gore. Ustavnom povoljom, SRJ nije preuređena već ugašena, dok su Srbija i Crna Gora od republika članica u jednoj federaciji postale države članice u jednoj državnoj zajednici. Po isteku 3 godine, države članice su mogle da pokrenu postupak za promenu statusa i istupanje iz državne zajednice. Ustavna povelja je predviđala dva odvojena privredna sistema i obavezu njihove harmonizacije, kao i zajedničko tržište. Ova dva privredna sistema imala su razilčite nacionalne valute, sopstvene centralne banke, svoja carinska područja i sopstvene fiskalne sisteme. Suština Ustavne povelje se može svesti na sledeće ciljeve:

- Uključivanje u evropske strukture, pre svega EU - Usklađivanje i unapređenje ljudskog dostojanstva, ravnopravnosti i vladavine prava - Stvaranje tržišne ekonomije zasnovane na preduzetništvu, konkurenciji i socijalnoj pravdi - Uspostavljanje i obezbeđivanje neometanog funkcionisanja zajedničkog tržišta na celoj teritoriji

kroz koordinaciju i harmonizaciju ekonomskih sistema država članica u skladu sa principima EU Proces usaglašavanja ekonomskih sistema Srbije i Crne Gore je bio veoma delikatno pitanje. Donošenje Akcionog plana za harmonizaciju ekonomskih sistema dveju članica bio je ključni uslov za početak izrade studije izvodljivosti i sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sa EU. Međutim, SCG se nije značajno približila statusu zvanične kandidature za članstvo u EU. Politički preduslovi za pridruživanje od strane

~ 54 ~

SCG nisu bili ispunjeni i pokazalo se da obe države članice nisu u stanju da privredu kraj proces harmonizacije. Odustalo se od zahteva za potpunom harmonizacijom u prilog modela koji bi uvažavao specifičnosti država članica. Suština strategije tzv. dvostrukog kolokseka bi se sastojala u tome da EU potpiše sa SCG jedan ugovor o pridruživanju i stabilizaciji, ali sa dva protokola. Crnogorskim referendumom od maja 2006., i proglašenjem Ustava Republike Srbije od novembra iste godine, međutim, Srbija je ponovo postala samostalna država.

8.6.Ustavne osnove privrednog sistema Srbije Institucionalne i pravne pretpostavke svake države definisane su njenim najvišim pravnim aktom tj Ustavom. Svoj prvi ustav, poznat pod imenom Sretenjski, Srbija je dobila 15. Februara 1835. Godine. Kao kneževina je imala 3 ustava (1835, 1838, 1869), isto toliko kao kraljevina (1888, 1901, 1903) a svoj poslednji Ustav usvojila je kao republika 2006. Godine. Jođ prvim ustavom je bilo proklamovano da imovina svakog Srbina, ,,bilo kako mu drago jeste neprikosnovena,, a u njenom najnaprednijem ustavu iz 1888. je zapisano da je svojina ,,nepovredna ma kakva ona bila,,. Evropska komisija za demokratizaciju putem prava je tokom marta 2007. Godine usvojila dokument ,,Mišljenje o Ustavu Srbije,, i u njemu je ocenila da naš novi ustav u mnogim aspektima ispunjava evropske standarde ali da postoje i odredbe koje još uvek nisu u skladu sa njima. Kao pozitivne elemente, ova komisija ističe posebno mogućnost postojanja funkcionalnog parlamentarnog sistema vlasti i ljudska i manjinska prava, dok kada je reč o pravosuđu i sudstvu smatra da su neophodne izmene odgovarajućih ustavnih odredbi jer postoji mogućnost stranačkog uplitanja. Treći deo Ustava Republike Srbije se bavi ekonomskim uređenjem i javnim finansijama naše zemlje. Naše ekonomsko uređenje se zasniva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatnog vlasništva i drugih svojinskih oblika. Izvesna ograničenja za preduzetničke slobode mogu nastupiti samo u slučaju ugroženosti zdravlja ljudi, životne sredine, prirodnih bogatstava i bezbednosti. Ne mogu se umanjivati prava stečena ulaganjem kapitala, niti se može ograničavati slobodna konkurencija stvaranjem monopolske pozicije, dok za strance važi nacionalni tretman. Postojeća društvena svojina pretvara se u privatno vlasništvo, dok se garantuje ravnopravnost zadružne i javne svojine. Državna svojina obuhvata prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa i sredstva koja koriste državni organi. Korišćenje i raspolaganje privatnim poljoprivrednim, šumskim i gradskim građevinskim zemljištem je slobodno, osim u slučaju da postoji opasnost od nanošenja štete životnoj sredini ili ugoržavanje prava drugih ljudi. Prirodne resurse i naučno, kulturno i istorijsko nasleđe su dobra od opšteg interesa i posebnu odgovornost za njihovo očuvanje imaju republika, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Finansiranje državnih nadležnosti se ostvaruje putem poreza i drugih javnih prihoda. Ekonomska moć obveznika je kriterijum za plaćanje poreza i drugih dažbina. Svi prihodi i rashodi kojima se finansiraju nadležnosti države se prikazuju u republičkom, pokrajinskom i lokalnim budžetima. Održivi i ravnomerni regionalni razvoj je republička nadležnost. Narodna banka je kao centralna banka naše zemlje, samostalna u obavljanju svojih dužnosti. Najviši državni organ revizije javnih sredstava je Državna revizorska institucija koja je nezavisna u svom delovanju.

~ 55 ~

IX PRETPOSTAVKE RAZVOJA SRBIJE

9.1. Veličina i razvojne pretpostavke Srbije Postojeći svet je veoma raznilik sa stanovišta veličine zemalja koje ga čine. U tos smislu raspon se kreće od minijaturnih, malih zemalja sa samo nekoliko hiljada ili nekoliko desetina hiljada stanovnika i površinom od nekoliko desetina do nekoliko stotina kvadratnih kilometara (Andora, Lihtejnštajn, San Marino...), do ogromnih, džinovskih država čije teritorijano prostranstvo obuhvata više miliona kvadratnih killometara i čije stanovništvo broji više od sto miliona (SAD, Rusija, Indija...) pa čak i više od milijardu stanovnika (Kina i Indija). Međutim, sa ekonomskog gledišta, zemlja je veliko onoliko koliko iznosi njen bruto domaći proizvod. Veličina zemlje se višestruko odražava na razvojne mogućnosti nacionalne ekonomije. Za malu zemlju u prostornom i populacionom pogledu javlja se kao potencijalni hendikep (nedovoljni ljudski i prirodni resursi, usko unutrašnje tržište...) ono što je po pravilu prednost velike zemlje (puno resursa, veliko tržište...). Zemlje sa malom nacionalnom teritorijom pomenute nedostake mogu ublažiti većom otvorenošću za međunarodnu ekonomsku saradnju. Pod uticajem globalizacije i internacionalizacije proizvodnje nacionalno tržište postaje manje važno od globalnog, regionalnog i lokalnog. Skoro da nije moguće odakle dolazi određeni proizvod, pošto njegovi delovi pristižu sa raznih strana. Postoji mišljenje da zemlja ne može da napreduje ako oskudeva u ključnim prirodnim resursima, međutim, razvojno iskustvo tzv. Azijskih tigrova svedoči o uspešnom razvoju i bez domaćih izvora nafte. Srbija sa svojih 88.361 km2 površine zauzima 20. mesto među 49 evropskih zemalja, dok joj po broju stanovnika pripada 17. pozicija. Ona učestvuje u evropskom stanovništvu sa oko 1,33% a u evropskoj površini sa približno 1,81%. Po veličini svoje teritorije Srbija je manja od većine zemalja u svetu u svetu i nalazi se na 110. mestu , dok u svetskim relacijama po broju stanovništva zauzima 84. poziciju. Sve to govori da Srbija u populacionom i teritorijalnom smislu nije ni suviše mala zemlja da bi nailazila na razvojne prepreke niti je toliko velika da bi joj domaće tržište bilo dovoljno u privrednoj aktivnosti. Važno je zapaziti da mnoge evropske zemlje manje od Srbije po površini i broju stanovnika, ili samo jednom od ta dva, imaju veoma visok nivo BDPa per capita. Tako Švajcarska ima manju teritoriju od Srbije 2,1 puta, Danska 2 puta i Slovenija 4,4 puta, ali im je BDP per capita veći između 8 i 10 puta u poređenju sa našom zemljom. BDP na prostoru današnje Srbije 2007. Je iznosio samo 64% iznosa iz 1989. God. Razlozi za ovakve rezultate su prelazak u novi tržišni privredni sistem, hiperinflacija, građanski rat, raspad SFRJ i ostalo što se dešavalo tokom 90tih. Oni više nisu prisutni pa sa tog gledišta nema više prepreka daljem ubrzanju privrednog razvoja Srbije. Bitne ekonomske pretpostavke razvoja naše zemlje jesu priključivanje EU i dalja izgradnja tržišnog privatnosvojinskog sistema kao i još veća saradnja sa spoljnim ekonomskim okruženjem.

~ 56 ~

9.2. Stanovništvo i radna snaga kao faktor privrednog razvoja Srbije 9.2.1. Teorijski pristup razmatranju stanovništva i radne snage Stanovništvo ima posebno mesto i značak u procesu privrednog razvoja. Sa jedne strane, ono obezbeđuje najvažniji input - radnu snagu, a sa druge se javlja kao krajnji korisnik razvojnih rezultata. Stanovništva je dakle u isto vreme i proizvođač i potrošač. U ulozi potrošača se pojavljuje celokupno stanovništvo koje svojim obimom određuje veličinnu domaćeg tržišta i tako utiče na proizvodnju. Status proizvođača je ipak, rezervisan samo za jedan deo stanovništva, tj. za zaposlena lica koja učestvuju u procese proizvodnje. Ukupan broj stanovnika jedne zemlje predstavlja gornju granicu raspoloživog potencijala, a od ekonomskih mogućnosti države zavisi u kojoj će se meri taj potencijal iskoristiti. Svaka zemlja, naravno, treba da teži postizanju pune zaposlenosti koja je postala prioritetan cilj ekonomske politike nakon Drugog svetskog rata, pošto je u tom periodu svet bio u problemu velike nezaposlenosti usled Velike ekonomske krize. Definicija pune zaposlenosti ipak, ne pretpostavlja nultu stopu nezaposlenosti. Kejns pravi razliku između voljne i nevoljne nezaposlenosti, pri čemu puna zaposlenost podrazumeva nepostojanje nevoljne nezaposlenosti. Osim toga, Beveridž dozvoljava prisustvo tzv. frikcione nezaposlenosti (radnici koji prelaze sa posla na posao ili prvi put traže zaposlenje, što zahteva određeno vreme). Njegova definicija pune zaposlenosti uključuje stopu nezaposlenosti od 3% što se upravo uklapalo u stvarno stanje u većini industrijalizovanih zemalja u prvim decenijama posleratnog razdoblja. Od tada se međutim situacija u celom svetu zaoštrava do te mere da je sam koncept pune zaposlenosti doveden u pitanje. Izražena je, naime, sumnja u mogućnost da se ponovo dostigne pune zaposlenosti s obzirom na revolucionarne promene koje su dovele do pojave ,,rasta bez novih radnih mesta,,. Svakako nije bilo dovoljno ubedljivih razloga da se ova ideja popuno odbaci ali postoje mnogi da se ovaj koncept inovia. Pre svega, to se može postići korigovanjem dozvoljene stope nezaposlenosti na više kao i osavremenjavanjem ovog koncepta različitim formama zapošljavanja, kao što su rad na određeno vreme, povremeni rad, rad od kuće i sl. Puna zaposlenost je bez sumnje poželjna danas kao što je bila i mnogo godina ranije, ali važno je istaći da ovaj koncept više odgovara tržišnim uslovima privređivanja. Za centralno-planske privrede bila je karakteristična socijalistička verzija pune zaposlenosti koja je podrazumevala podsticanje primanja što većeg broja radnika od strane preduzeća. Ova zaposlenost je ipak, naglo okončana sa kolapsom centralno-planske privrede. Bitno je navesti da rast stanovništva definiše donju granicu rasta proizvodnje. Svaka zemlja je dužna da povećava ukupnu proizvodnju bar onim tempom kojim raste broj stanovnika kako bi se očuvao dostignuti nivo proizvodnje po stanovniku. Privredni razvoj pretpostavlja da proizvodnja raste brže od stanovništva što rezultira povećanjem nivoa životnog standarda. Problemi stanovništva već dugo vremena privlače pažnju ekonomista. To interesovanje je naglo poraslo nakon Drugog svetskog rata kada se broj stanovnika na Zemlji znatno povećao. Prema raspoloživim podacima, u prvoj godini naše ere, svetsko stanovništvo nije prelazilo cifru od 300 miliona, a da početka industrijske revolucije 1750.god je bilo oko 750 000 ljudi. U narednih dvesta godina svet je dobio još oko 1,7 milijardi stanovnika a do 1990. God je broj ljudi bio čak 5.3 milijarde. Po podacima UN danas na zemlji živi oko 7 milijardi staovnika.

~ 57 ~

U novije vreme tempo rasta svetske populacije postepeno slabi, tako da danas iznosi oko 1,2% godišnje. Prema projekciji UNa do 2050.god će svetsko stanovništvo iznositi oko 9,2 milijarde, a neki smatraju i znatno više od toga. Sa povećanjem broja stanovnika rasle su i mogućnosti za njihovo izdržavanje. Zemlje u razvoju, postigle su vidan ekonomski napredak ali ne dovoljno da bi sprečili širenje siromaštva u tom delu sveta. Najnoviji podaci pokazuju da je broj ljudi u zemljama u razvoju koji žive u krajnjem siromaštvu 2005.god bio 1,4 milijarde što je ¼ ukupnog stanovništva ovih zemalja. U literaturi se izdvaja stav Maltusa koji je zastupao mišljenje da stanovništvo teži da se uvećava preko granica raspoloživih mogućnosti za ishranu. Osim gladi koja je na putu rastu stanovništva, on ističe i ostale koje deli u dve grupe:

a) Preventivne, koje smanjuju natalitet (abortus, moralno uzrdžavanje...) b) Pozitivne, koje povećavaju mortalitet (siromaštvo, ratovi, epidemije...)

Moderni nastavljači Maltusovih ideja – neomaltuzijanci smatraju da brz porast stanovništva u manje razvijenim zemljama čini uzaludnim svaki pokušaj privrednog razvoja. Izlaz iz teškoća oni vide u oštrom ograničavanju daljeg rasta njihovog stanovništva, pa i u zanemarivanju siromašnih, koje bi trebalo ostaviti da stradaju u borbi za preživljavanje. Za razliku od neomaltuzijanaca, pobornici teorije demografke tranzicije zauzimaju kranje optimistički stav prema krizi stanovništva u ekonomski zaostalim delovima sveta. Oni smatraju da će zemlje u razvoju slediti obrazac kretanja stanovništva i da će proći kroz proces demografske tranzicije, tokom kojeg će se tempo povećanja njihovog stanovništva osetno usporiti. U literaturi se takođe ističe troetapni model, čiju podelu daje D. Bog:

1) Predtranziciona etapa – stope nataliteta i mortaliteta su visoke a stopa prirodnog priraštaja vrlo niska ili jednaka nuli

2) Etapa tranzicije – duboke promene u kretanju nataliteta i mortaliteta A) prva podetapa – veliko snižavanje stope mortaliteta, visoka stopa nataliteta, pa se stopa

prirodnog priraštaja značajno povećava B) druga podetapa – pad stope nataliteta, i nešto sporije snižavanje stope mortaliteta što

rezultira blagim smanjenjem stope prirodnog priraštaja. C) Treća podetapa – niska i stabilna stopa mortaliteta, stopa nataliteta lagano pada pa se stopa

prirodnog priraštaja dalje smanjuje 3) Posttranziciona etapa – niske stope i mortaliteta i nataliteta, koje daju približno nulti prirodni

priraštaj stanovništva. Medicinska nauka je veoma mnogo napredovala u prošlom veku a njeni rezultati su bili dostupni i u manje razvijenim zemljama, dok su stope nataliteta ostale na visokom nivou. Zato je pitanje brzog rasta stanovništva u tim zemljama i dalje otvoreno. Teorija demografkse tranzicije tvrdi da rešenje ta probleme rast stanovništva treba tražiti u privrednom razvoju jer se sa njim istovremeno povećava životni standard i više-manje automatski reguliše rast stanovništva. Međutim, to ne isključuje primenu određenih mera populacione politike kojima se može i treba uticati na smirivanje tempa rasta stanovništva.

~ 58 ~

9.2.2. Obim, dinamika i struktura stanovništva Srbije Srbija, prema popisu iz 1991.godine ima oko 9,8 miliona stanovnika a na našoj teritoriji je u 20. Veku sprovedeno ukupno osam popisa – prvi 1921. a poslednji 1991. Praksa je bila da se popisi vrše na početku svake decenije ali izuzetak predstavlja prvi posleratni, vanredni popis stanovništva 1948. Kao i nakon toga 1953.god. U svim popisima tokom 20.veka obuhvat stanovništva je bio gotovo potpun, sem 1991. kada je deo albanskog stanovništva bojkotovao popis kao i 2002. Kada se popis obavio samo na teritoriji Centralne Srbije i Vojvodine. Rezultati tog popisa pokazuju da u Srbiji živi oko 7,5miliona stanovnika, a na oba područja Republike je zabeležen negativan prirodni priraštaj, s tim što je u Centralnoj Srbiji i migracioni saldo bio negativan. Prema broju stanovnika Srbija spada u relativno male zemlje. Kao takva, ona trpi sva ograničenja koja ekonomskom razvoju jedne zemlje nemeće skroman obim stanovništva, pre svega nedovoljna snabdevenost radnom snagom i usko domaće tržište. U takvim okolnostima, ekonomska saradnja sa svetom sa javlja kao imperativ za našu zemlju. Veličinu zemlje treba posmatrati i u odnosu na obim nacionalne teritorije. Dati broj stanovnika nema isto ekonomsko značenje u prostorno velikoj i maloj zemlji. Na 1 km2 u Srbiji bez KiM živi u proseku 97 stanovnika što je znatno iznad svetskog proseka, koji u istoj godini iznosi 48 stanovnika. To ukazuje da naša zemlja spada među gušće naseljene zemlje sveta. Pažnju analize zaslužuje i tempo rasta stanovništva. Na njega utiču prirodne i migracione komponente. U periodu posle Drugog svetskog rata ispoljila se tendencija usporavanja tempa rasta stanovništva na teritoriji Srbije. Presudan uticaj na kretanje broja stanovnika su imale prirodne komponente mada se ni efekat migracija ne može zanemariti. Podaci pokazuju da je u periodu između dva posleratna popisa prosečna godišnja stopa rasta stanovništva iznosila 1,32% a u poslednjem međupopisnom intervalu samo 0,49%. Značajnom smanjenju prirodnog priraštaja su najviše doprinele Centralna Srbija i Vojvodina, dok je područje KiM poznato po veoma visokom prirpdnoog prriraštaju i eksplozivnom rastu stanovništva. Veoma je značajna podela na tri velike starosne grupe:

1) Do 14 godina 2) Od 14-64 3) 65 i više

Samo druga grupa predstavlja neposredni izvor radne snage. Prema popisu iz 2002. je udeo radno spospbnog stanovništva 67%. U periodu posle Drugog svetskog rata primetna je tendencija opadanja procentualnog učešća mlađih od 15 godina i povećanja udela starijih od 64 godine. Prosečna starost stanovništva na tom području iznosi 40 godina po čemu spadamo među najstarije u Evropi i svetu. Treba se osvrnuti i na stepen aktivnosti stanovništva Srbije. Aktivno stanovništvo izražava ponudu radne snage u jednoj zemlji. Čine ga lica koja su sposobna, ali i voljna da rade. Udeo aktivnog u ukupnom stanovništvu Srbije je 2002.god 45%. Vrednost ovog pokazatelja opada posel Drugog svetskog rata. Mogućnost stvarnog korišćenja aktivnog stanovništva zavisi od mnogih faktora. Podaci pokazuju da je 2007.god u našoj zemlji bilo zaposleno 2 miliona lica. Poznato je da je 1989. godine zaposlenost počela da pada, a tendencija smanjivanja je prisutna i nakon 2000.godine, kada je izgubljeno oko 95.000 radnih mesta. Pad zaposlenosti je posledica zatvaranja neproduktivnih mesta usled privatizacije preduzeća.

~ 59 ~

Procenjuje se da još uvek postoje značajni viškovi radnika koji će u daljem toku tranzicije ostati bez posla. Nezaposlenost predstavlja najveći ekonomski, socijalni i razvojni problem sa kojim se suočava Srbija. Broj lica koja traže zaposlenje u 2007.god je iznosio 851.000. Aktivno nezaposlenih ima nešto manje – 785.000. Na području Evrope, Srbija ima jednu od najvećih stopa nezaposlenosti, iza nas su 2007. bile samo Makedonija, BiH i Crna Gora. Ovaj problem u Srbiji ima hroničan karakter, ali znajući da je nezaposlenost ekonomski neracionalna i moralno neprihvatljiva, jasno je da su efekti nezaposlenosti dalekosežni. Nobelovac A. Sen je napravio listu kazni koje nezaposlenost sa sobom nosi od kojih svaka zaslužuje posebnu pažnju:

a) Gubitak tekuće proizvodnje b) Gubitak slobode i socijalno isključenje c) Eroziju ljudskog kapitala d) Psihološku štetu e) Bolest i smrt f) Slabljenje motivacije za rad g) Narušavanje porodičnih odnosa i društvenog života h) Povećanje etničkih tenzija i polne neravnopravnosti i) Gubitak poverenja u društvo, njegove vrednosti i institucije j) Organizacionu nefleksibilnost i tehnološki konzervatizam

U peridou posle Drugog svestkog rata broj zaposlenih u Srbiji se brzo povećavao ali je i nezaposlenost osetno rasla. Ovo se duguje promenama u ekonomskoj strukturi stanovništva. Smanjivanje udela poljoprivrednog u ukupnom stanovništvu i povećanje udela onog stanovništva koje živi od prihoda stečenih van poljoprivrede predstavlja zakonitost ekonomskog razvoja. Međutim, kod nas se taj proces odvijao jako brzo pa je priliv stanovništva bio dovoljan da popunjava radna mesta u poljoprivredi ali i redove nezaposlenosti. Od jedne tipično seoske sredine, naša zemlja je za manje od pola veka postala područje sa većinskim gradskim stanovništvom. Pažnju zaslužuju i kvalitet ljudksih resursa u Srbiji koji je oduvek bio važan faktor razvoja nacionalne privrede, a u savremenim uslovima on dobija ključni značaj. Razloge za to treba tražiti u brzom napredovanju i širenju informacionih i komunikacionih tehnologija koje su uslovile novi civilizacijski kontekst koji se označava terminima ,,nova ekonomija,, ,, ekonomija znanja,, ,,informacijsko društvo,,. Nova ekonomija iziskuje viši nivo obrazovanja ali i bitno drugačija znanja i umeća. Za uspeh u novoj privredi traže se i dodatni kvaliteti poput dobrog komuniciranja, efektivnog timskog rada, kreativnosti, fleksibilnosti... Digitalna pismenost je takođe nezaobilazni element kompetentnosti u savremenom svetu. Na samitu u Lisabonu 2000.god EU je postavila ambiciozan cilja da do 2010.god postane najkonkurentnija i najdinamičnija privreda zasnovana na znanju. Da bi se to postiglo utvrđena je odgovarajuća strategija u kojoj investicije u ljudske resurse zauzimaju prioritetno mesto. Raspoloživi podaci jasno pokazuju da viši nivo obrazovanja prati veća zarada i manji rizik od nezaposlenosti. Sudeći prema nekim istraživanja koja se odnose na Evropu, svaka dodatna godina školovanja poveća va individualne zarade za oko 6,5%. Takođe je dokazano da u globalnoj konkurentnoj privredi finansijski kapital sledi raspoloživi ljudski kapital tj. zemlja koja nedovoljno ulaže u razvoj ljudskih resursa će biti manje atraktivna za strana finansijska ulaganja.

~ 60 ~

Danas na globalnom planu postoji izražen digitalni jaz tj. jaz u znanju koji razdvaja razvijene od zemalja u razvoju. Takođe su značajni dispariteti u znanju, npr. Prosečna dužina školovanja u zemljama sa visokim nivoom dohotka iznosi 10 godina a u zemljama u razvoju samo 4,6 godine. Polaznu tačku u analizi obrazovnog nivoa stanovništva predstavlja sagledavanje njegove pismenosti, što podrazumeva sposobnost čitanja i pisanja teksta iz svakodnevnog života. Imamo značajan broj nepismenih među stanovništvom uzrasta 10 i više godina. Prema popisu iz 2002. Cifra je 233.000. Sa nepismenošću se najviše suočavaju osobe stare više od 65 godina, a seosko stanovništvo je čak četiri puta izloženije nepismenosti od gradskog. Obrazovna struktura naše zemlje za 1991.god pokazuje da 1/3 lica starijih od 15 godina nema završenu osnovnu školu, da obrazovanje poseduje svaki treći a više i visoko svaki jedanaesti stanovnik. Da bi naša zemlja našla svoje mesto u savremenom svetu mora veću pažnju da posveti formiranju ljudskog kapitala i njegovoj efikasnoj upotrebi. Migracija visokoobrazovnih kadrova iz Srbije u razvijene zemlje, tzv. odliv mozgova, koji je naročito bio čest u devedesetim je značajno oslabila nacionalni kreativni potencijal i devalvirala smisao postojanja sistema visokog obrazovanja. Naša zemlja je višenacionalna državna zajednica u kojoj, prema popisu iz 2002. Živi 89,9% Srba, 3,9% Mađara, 1,4% Roma, po 0,9% Hrvata i Crnogoraca i 0,8% Slovaka. Preostalih 7,1% su pripadnici svih ostalih nacija.

9.2.3. Uvođenje tržišta rada Tržišni model privrešivanja za koji se naša zemlja odlučila podrazumeva pstojanje integralnog tržišta, koje pored tržišta robe, usluga i kapita obuhvata i tržište rada. Na tržištu se cena rada formira u zavisnosti od ponude i tražnje. U teorijskim razmatranjima o tržištu rada najčešće se imaju u vidu dva modela njegovog funkcionisanja:

1) Fridmanov (neoklasični) model – smatra da su tržišta radne snage i proizvoda savršeno konkurentna. Cene i nadnica se slobodno kreću u zavisnosti od ponude i tražnje što je neophodan uslov da bi tržište na dugi rok dospelo u stanje ravnoteže. U ravnoteži se dozvoljava izvestan procena nezapolsenih tj prirodnu stopu nezaposlenoti, dok se prinudna nezaposlenost može javiti samo privremeno.

2) Model nepotpune konkurencije – smatra da konkurencija na tržištu rada i proizvoda nije dovoljno razvijena već da na tržištu rada radnici i poslodavci nastupaju organizovani u sindikate, tako da imaju određenu tržišnu snagu. Oni su glavni akteri u procesu kolektivnog pregovaranja kojim se utvrđuje visina nadnice.

- Sindikati su zainteresovani za realnu nadnicu pa imaju u vidu uvek i očekivani rast cena. Stanje na tržištu rada utiče na visinu realne nadnice za koju se sindikat bori.

- Poslodavcima odgovara onaj nivo realne nadnice koji im omogućava da ostvare određeni profit pri ceni proizvoda koju su utvrdili.

- Država se aktivno angažuje na tržištu rada posrednim putem i obavlja značajnu ulogu u procesu kolektivnog pregovaranja.

- Ovaj model karakteriše određena ravnotežna stopa nezaposlenosti koja pored voljnje obuhvata i nevoljnu nezaposlenost.

~ 61 ~

Model nepotpune konkurencije mnogo bolje objašnjava funkcionisanje tržišta rada u savremenim uslovima od neoklasičnog modela. Slobodno delovanje tržišta se retko sreće u ekonomskom životu. Za tržište rada je karakterističan bilaterani monopol koji pretpostavlja određenu tržišnu snagu kako na strani ponude tako i na strani tražnje. U takvim okolnostima, kolektivno pregovaranje između sindikata i organizacija poslodavaca predstavlja mehanizam putem kog se određuje ravnotežna cena rada. U novije vreme značajna pažnja se posvećuje utvrđivanju veze između stepena centralizacije kolektivnog pregovaranja i stope nezaposlenosti. Istrađivanja pokazuju da zemlje u kojima je pregovaranje centralizovano ili decentralizovano imaju značajno nižu nezaposlenost od zemalja se srednjim stepenom centralizacije. Uvođenje tržišta rada je kod nas uveliko u toku kao i stvaranje uslova za nastajanje i razvoj jakih sindikata koji su u stanju da štite prava radnika. Ovo je tesno povezano sa drugim aspektima tranzicije a pre svega sa tranformacijom društvene svojine. Afirmacija tržišta rada kod nas omogućava da se na objektivan, tržišno verifikovan način utvrđuje cena rada, a omogućava i ukidanje monopola na radno mesto tj, otvaranje mogućnosti zamene radnika koji po kvalifikacijama i radnim efektima ne odgovaraju određenoj poziciji. Ovo za rezultat ima odgovorniji pristup radu i veće zalaganje. Tržište rada bi trebalo i da eliminiše prividnu zaposlenost. Izmeštanje socijalne funkcije iz preduzeća mora da bude praćeno većim angažovanjem države u rešavanju tih problema.

9.2.4. Uloga politike tržišta rada u rešavanju problema nezavisnosti U bivšim socijalističkim zemljama politika tržišta rada ima veliku ulogu. Ona treba da bude sveobuhvatna, tj. da kombinuje aktivnu i pasivnu komponentu. Pasivna politika tržišta rada ima za cilj da ubčažii efekte nezaposlenosti tj. da pruži materijalnu podršku licima koja traže zaposlenje, i tako poveća mobilnost radne snage, oslobađajući preduzeća socijalne funkcije. Međutim, primena pasivne politike se vezuje za mogućnost javljanja sive ekonomije uslovljene nakadama za nezaposlene. To stoga što službe za zapošljavanje u zemljama u tranziciji često nemaju potrebno iskustvo niti resurse da spreče zloupotrebe. Smatra se da u zemljama u tranzciji treba dati prioritet aktivnim merama koje podstiču zapošljavanje i smanjuju nezaposlenost ali mogu biti i delotvorne u sprečavanju raznih zloupotreba. U suštini, aktivna politika treba da posreduje izmešu ponude i tražnje i to:

a) Direktnim povezivanjem radnika i poslodavaca b) Unapređivanjem stručnosti i sposobnosti radnika c) Smanjivanjem ponude rada d) Stvaranjem novih radnih mesta e) Promenom strukture zaposlenosti u korist određenih društvenih grupa

Zahvaljujući internetu, povećava se efikasnost u traženju posla i obezbeđuje se veća tržišna transparentnost, a odličan primer za to je slučaj švedske Javne službe za zapošljavanje koja je razvila otvoreni sistem pružanja usluga putem interneta koji se sastoji iz tri generacije:

1) Prva generacija – banka poslova – koja se sastoji iz svih otvorenih radnih mesta 2) Druga generacija – banka nezaposlenih - gde nezaposleni skladište informacije vezane za njihove

kvalifikacije 3) Treća generacija – pomoć pri zapošljavanju – koja dodatno podržava ovaj proces

~ 62 ~

Privatne službe za zapošljavanje u novije vreme dobijaju sve veći značaj i postale su ozbiljna konkurencija državnim službama. Kod nas usluge zapošljavanja pruža Nacionalna služba za zapošljavanje čiji je zadazak da stvara uslove za zapošljavanje kroz finansireanje raznih programa otvaranja novih radnih mesta. Takođe, ova služba brine o statusu i pravima nezaposlenih dok čekaju na posao. Korisnost aktivne politike ne treba precenjivati. Ona je skupa i iziskuje obimnu administraciju, stoga se mora selektivno primenjivati i usmeravati ka pojedinim kategorijama nezaposlenih. Ne treba ni izgubiti iz vida da je primarni sastojak u povećanju tražnje za radom privredni rast, dok aktivna politika ima prevashodno za cilj da pomogne da se obezbedi adekvatan odgovor ponude.

9.3. Privredni resursi i uslovi Na razvoj jedne nacionalne ekonomije osim društvenih i prirodnih uslova deluju i raspoloživost, struktura i kvalitet privrednih resursa. Pošto su oni retki, moraju se racionalno koristiti. Pod kapitalom se podrazumeva veoma širok sadržaj u koji spadaju kako materijalni inputi proizvodnje, tako i finansijski kapital, investicije u znanje, obrazovanje i proširenje kvalifikacija kao i prirodni kapital. Drugim rečima, kapital je sve ono što vlasniku donosi određeni dohodak i obezbeđuje povećanje njegove imovine. Geografski položaj spada u grupu važnih razvojnih činilaca svake zemlje. On se iskazuje geografskom širinom i dužinom ali i karakteriše nadmorskom visinom, rastojanjem od velikih svetskih mora i kopna, kao i udaljenošću od savremenih ekonomskih, političkih i kulturnih centara. Prednosti ili hendikepi koji proizilaze iz geografskom položaja zemlje za njenu privredu mogu biti u razvojnom smislu uticajan faktor. On predstavlja dinamičnu scenu privrednih zbivanaj na prostorima jedne zemlje, ali i njenog uključivanja u međunarodni ekonomski i politički milje. Ipak, delovanjem tehnološkog napretka smanjuje se značaj saobraćajno-geograskog položaja. Fizičko geografska pozicija Srbije se može okarakterisati kao dosta povoljna. Naime, Srbija je smeštena na prostoru povoljne klime, pogodne razuđenosti reljefa sa stanovišta razvojnih mogućnosti ali i u vojno strategijskom pogledu. Sa geografkog aspekta je moguće izdvojiti ravničarsko (nadmorska visina do 200m), brdsko-planinsko (200-500m), i planinsko područje (500-1000m). Država Srbija se graniči sa osam država, pretežno je balkanska, ali i manjim delom panonska i podunavska zemlja sa pogodnim položajem pre svega zbog blizine tromeđe tri stara kontinenta. Važan kvalitet našeg geoprostora je to što Dunav protiče omogućavajući neposrednu vezu sa svetski značajnim pomorskim putevima. Međutim, ove prirodne prednosti nisu dovoljno iskorišćenje u razvoju privrede i Srbija se nalazi u grupi nedovoljno razvijenih zemalja današnjeg sveta. Mnogi značajni ekonomski problemi koji se danas rešavaju u Srbiji imaju poreklo u daljoj i bližoj prošlosti i javljaju se kao istorijsko nasleđe. Ono je bilo uslovljeno stepenom razvijenosti i karakteristikama vladajućeg društveno ekonomskog sistema kao i raspoloživošću neophodnih proizvodnih činilaca. Burna istorijska previranja i ratna dešavanja na području današnje Srbije su ostavile tragove na kulturni nivo, mentalitet ljudi, društvenu svest i stepen ekonomske razvijenosti pojedinih teritorija. U tom pogledu naročito velike efekte su imali raspad SFRJ, ratni sukobi, sankcije, bombardovanje...

~ 63 ~

Nakon političkih promena krajem 2000. Godine na prostoru današnje Srbije bitno su promenjene društvene pretpostavke ekonomskog razvoja. Ušlo se u uspostavljanje novog, otvorenog demokratkog društva zasnovanog na političkim i ekonomskim slobodama, tržištu i konkurenciji. Stvaranje novih društvenih uslova podrazumeva jačanje privatne svojine i njene moralne i pravne utemeljenosti. Demokratske i tržišne osnove novog društvenog uređenja trasiraju put ka razvoju i inicijativnost, preduzetništvu, inovativnosti i kreativnosti svih ekonomskih subjekata. Na takvim društvenim pretpostavkama je usledilo uspostavljanje svestrane saradnje sa svetom u različitim oblastima i jačanje međunarodne pozicije Srbije. Ljudski resursi predstavljaju važan deo privrednog razvoja i društvenog napretka države jer je formiran relevantan obrazovni potencijal koji nudi značajne razvojne mogućnosti. Ipak, zabrinjava odliv mozgova. Njihov eventualni povratak bi predstavljao izuzetnu razvojnu šansu za našu zemlju. Srbija ima odgovarajuću privrednu infrastrukturu: 3.809 km železničke mreže, 42.692 km kategorisanih puteva, 5 aerodroma, 372 km naftovoda, 23 pretplatnika fiksne telefonije na 100 stanovnika, 220.000 korisnika interneta itd. Srbija takođe raspolaže relevantnim proizvodnim kapacitetima i to prevashodno za primarnu proizvodnju i proizvodnju prehrambenih dobara. Izgrađeni su odgovarajući industrijski kapaciteti, posebno u oblasti mašinske, hemijske, garmaceutske i tekstilne industrije. Trgovina ima uglavnom razvijenu infrastrukturu, a postoje i značajni turistički kapaciteti. Međutim, zbog nedovoljog transfera savremenih tehnologija povećan je stepen zastarelosti privrednih kapaciteta, što negativno utiče na razvojne mogućnosti.

9.4. Prirodni resursi i razvoj Prirodni resursi igraju važnu ulogu u razvoju privrede većine zemalja u savemenom svetu. Njihov uticaj na nacionalne privrede može da bude različit po karakteru, dimenzijama i usmerenosti. Za pojedine zemlje prirodni resursi su osnovni izvor a za neke činilac koji usporava ekonomski rast. Mnoštvo unutrašnjih i spoljnih činilaca predodređuje zavisnost ekonomskg razvoja zemlje od njenog prirodnog bogatstva. Međutim, u uslovima svetske energetske i sirovniske oskudice dolazi do porasta apsolutnog i relativnog značaja prirodnih resursa, a kritično značenje prirodnog bogatstva kojim raspolaže jedne zemlja dolazi do punog značaja tek kada se zemlja nađe u uslovima blokade međunarodne zajednice (kao što je bio slučaj sa Srbijom tokom sankcija). Postoji i stanovište da obilje ili nedostak prirodnih resursa ne predstavljaju važne faktore privrednog rasta. Navode se mnogi primeri zemalja siromsšnih prirodnim resursima koje se ekonomski veoma brzo razvijaju, poput Japana i tzv. istočno-azijskih tigrova. Tako se ekonomski uspeh Japana uzima kao primer tehnološkog čuda savremenog doba, pogotovo kada se uzme u obzir da on ne poseduje značajnija ležišta najvažnijih vidova rudnog blaga, ali se tu zanemaruje činjenica da je Japan ostrvska zemlja koja ima pristup na važne pomorske puteve što mu omogućava niske transportne troškove. Zemlja takođe može fantastično da se obogati pri neočekivanom otkriću zaliha mineralnih sirovina ili energetskih resursa na svojoj teritoriji kao što se desilo sa Norveškom kada su 70tih otkrivena velika nalazišta nafte u Severnom moru. Efekat ogromnih izmena u bogatstvu zahvaljujući novim otkrićima je dobio naziv – holandska bolest (po velikim pomeranjima u proizvodnju Holandije nakon otkrića rezervi prirodnog gasa 60tih godina).

~ 64 ~

Strukturu ekološko-ekonomskog sistema čine dva podsistema: privreda i prirodno okruženje. Pod prirodnim okruženjem se podrazumeva celokupnost prirodnih resursa i uslova koji se nalaze u neposrednoj interakciji sa ljudksim društvom. Znači da prirodna okolina ne obuhvata samo sopstvene žive komponente već i sve druge. Najvažniji zahtev u korišćenju prirodnih resursa je definisanje alternativnih načina njihove upotrebe u privredi imajući u vidu prirodnu ograničenost. Pri tome, ograničenost prirodnih resursa treba da bude uzeta u obzir u vremenskom aspektu odražavajući tako interese budućih pokoljenja. Prirodna javna dobra predstavljaju sposobnost prirodne sredine da zadovolji potrebe čoveka za zdravim i čistim okruženjem. Sa stanovišta kvantitativnog obuhvata prirodnih dobara, mogu se podeliti na dve grupe:

a) Ona koja mogu biti kvantifikovana b) Ona čiji stepen potrošnje možemo odrediti samo kvalitativno

Sledeća važna funkcija prirodnog okruženja je njegova sposobnost za ,,uništavanje,, odloženih otpadaka povezanih sa proizvodnim i potrošačkim aktivnostima. Reutilizacija otpadaka umanjuje zagađenje prirodnog okruženja i snižava potrebu za prirodnim resursima po jedinici proizvoda. Takođe ima funskciju prostorne osnove za razmeštaj proizvodnih kapaciteta. Sedamdesetih godina XX veka su se pojavila strahovanja da će se u svetu brzo iscrpeti prirodni resursi što može postaviti granice rastu. Ipak, ekonomisti tvrde da će porast cena stimulisati uštedu resursa, da će se pojaviti nove tehnologije i da nema razloga za ovu bojazan. Ali, ona se ipak i dalje često spominje jer na razne načine, ograničenja od strane prirodnih faktora mogu usporiti tempo rasta produktivnosti rada. Pred ekonomskim teoretičarima i praktičarima sada se nalazi više alternativa – odustati od rasta i očuvati prirodu, zatim nastaviti rast i dalje zaoštravati ekonomsku situaciju ili menjati sam pristup strategiji rasta i obezbediti njegovu kompatibilnost sa zaštitom prirode. Svakako je jasno da je poželjan rast onaj koji je usklađen sa potrebama i ograničenjima prirode i koji podrazumeva podmirenje današnjih potreba bez umanjenja mogućnosti zadovoljavanja budućih zahteva (održiv rast). Ovo podrazumeva višedimentionalni pristup kroz povezanost i integrisanost privredne, socijalne, kulturne i ekološke razvojne komponente. Nekontrolisana upotreba prirodnih resursa ima i globalnu dimenziju negativnih efekata i stoga se razvojna politika mora orijentisati na očuvanje životne sredine. Ali, pošto brojne uništene ili oštećene prirodne ekosisteme nije više moguće revitalizovati,prioritetan značaj ima preventivna aktivnost. Neophodno je i da upotreba resursa bude usklađena sa kapacitetima i mogućnostima prirode jer korišćenje i iscrpljivanje biološkim i mineralnih resursa ima svoje granice. Ne postoji sumnja da između stepena privrene razvijenosti i stanja životne sredine postoje neposredni interaktivni odnosi. Stoga, osnovni ekološko-razvojni zahtevi koji se stavljaju pred svakog pojedinca jesu formulisani u nekoliko značajnih imperativa:

1) Štedi resurse 2) Plati ekološku štetu 3) Obnovi potrošee resurse 4) Recikliraj

Bivše centralno-plankske privrede nisu izbegle preveliko zagađenje tokom niza godina – u Rusiji i Kini su gotovo besplatna energija i odusustvo tržišta izazvali prave ekološke katastrofe našeg doba. Sa druge strane, najbolje zaštićena životna sredina je u kapitalističkim ekonomijama gde je skupoća energije znatno smanjila nivo zagađenja i nastaviće da ga smanjuje. Prema tome, logično bi bilo da se bivše socijalističke ekonomije što pre prebace na kapitalizam kako bi zaštitili prirodne resurse i obezbedili zdraviju životnu sredin

~ 65 ~

9.5. Obnovljivi prirodni izvori i uslovi Srbija se karakteriše relativno povoljnim prirodnim uslovima i raznovršnošću resursa. Međutim, u prethodnom periodu na njenom prostranstvu nije vođena dobra politika eksploatacije prirodnih resursa i zaštite životne sredine. Naša teritorija raspolaže sa preko 5,7 miliona ha poljoprivrednog zemljišta: na oranice, voćnjake i vinograde otpada oko 70%. Poljoprivredno zemljište po stanovniku iznosi 0,60 ha, dok obradiva površina dostiže 0,42 ha po stanovniku. U tom pogledu Srbija je ispred najvećeg broja evropskih zemalja. Veliki deo teritorije se nalazi na ravničarkom području. Kvalitet zemljišta je iznad evropskog proseka, stepen zagađenosti raspoloživog tla i voda je niži nego u EU, te Srbija ukulko se osloni na koncept organske poljoprivrede može postati značajan proizvođač i izvoznik biološki zdrave hrane. 26,2% teritorije Srbije je pod šumama, a šumsko zemljište po stanovniku iznosi 0,23 ha te u tom smislu dostiže evropski prosek. Ipak, zabrinjava sušenje naših šuma. Vodni potencijal Srbije čine površinske i podzemne vode, a naša zemlja nije prebogata vodom. Izrazite sezonske oscilacije i velike razlike između najmanjeg i najvećeg proticanja vode u rekama predstavljaju poseban problem u korišćenju vodnih resursa. Ukupna dužina naših vodnih tokova iznosi više od 66.000km, dok je ukupna površina jezera 320km2,. Registrovano je 130 podzemnih izvora. Dužina rečnih plovnih puteva dostiže 1.093km. Vodni potencijal se kod nas koristi nedovoljno i neracionalno te je u dosadašnjem periodu učinjeno dosta propusta, što ima za posledicu probleme u vodosnabdevanju niza većih industrijskih i gradskih centara kada nema dovoljno padavina. Takođe, za navodnjavanje se koristi jako mali deo raspoloživih vodnih resursa. Naša zemlja ima bogatu bioraznovrsnost, jer raspolaže sa 215 biljnih i 428 životinjskih vrsta koje su zaštićene prirodne retkosti. Poseban kvalitet naših prostranstava je 5 nacionalnih parkova ukupne površine od 159,6 ha u kojima se nalaze brojni lokalitetu velike istorijske i nacionalne vrednosti. Razmatranja prirodnih izvora Srbije pokazuju da oni ne predstavljaju ograničavajuće faktore za razvoj naše privrede. Može se konstatovati da naša zemlja raspolaže relativno povoljnim prirodnim uslovima, značajnim agrarnim zemljištem, relevantnim šumskim i vodnim bogatstvom, atraktivnim turističkim potencijalom, pogodnom saobraćajno-geografskom pozicijom... Problemi su više vezani za ekspoataciju prirodnih izvora a ne za njihovu limitiranost. Imamo relevantne zalihe metaličnih sirovina i uglja, ali raspolažemo veoma siromašnim rezervama nafte i prirodnog gasa. Veliki nedostatak je što je izostalo kompleksno geološko i ekonomsko vrednosvanje mogućnosti korišćenja znatnog broja malih ležišta. Struktura domaćih energetskih izvora je dosta jednostrana. Slaba tačka našeg energetkog potencijala su klimatski faktori koji zahtevaju višemesečno zagrevanje prostorija u našoj zemlji i nisu naklonjeni povećanju efikasnosti energetske potrošnje.

9.6. Mineralni resursi kao razvojna pretpostavka privrede Mineralno sirovinski izvori se u odnosu na ostale prirodne resurse odlikuju najvećim stepenom povezanosti sa industrijom i njenim proizvodnim tehnologijama. Na osnovu savremene industrijske klasifikacije mineralni resursi se uslovno svrstavaju u više grupa: ogrevno energetske sirovine, crni i obojeni metali, retki metali i retke zemlje, plemeniti metali, hemijske i agrohemijske sirovine, građevinski materijali, dragi kamen i kamenje za obradu, podzemne vode i mineralna blata.

~ 66 ~

Limitiranosti mineralnih resursa izaziva ili porast uvoza sirovinia dobijenih iz mineralnih resursa, ili njihovu supstituciju drugim sirovina. Niži transportni troškovi često imaju veće ekonomsko značenje, nego bogatstvo. Smanjenje transportnih troškova je učinilo posedovanje mnogih energetskih i materijalnih izvora sve manje važnim. Međutim, zemlje koje poseduju manje izvora su u većoj meri zavisne od spoljne trgovine u odnosu na one države koje raspolažu raznovrsnijim bogatstvom. Osnovni problem u ostvarivanju razvoja u zemljama bogatim prirodnim resursima je nepostojanje efikasnog upravljanja prinosima od prodaje tih izvora. Bogatije zemlje mogu da proizvode sirovine bilo za dalju sopstvenu industrijsku preradu bilo za izvoz ili i jedno i drugo. Primenom novih tehnologija se dolazi do otkrića novih izvora. Kada se poznati prirodni izvori razviju, a novi se otkriju i privedu eksploataciji, tehnološke promene šire tehnološku osnovu. Kvalitetni deficitarni izvori se sve više štede i supstitušu. Nedostak sirovina za proizvodnju čelika i energije znači da ekonomski razvoj mora da bude propraćen povećanim uvozom. Postojanje bogatih prirodnih izvora svakako nije dovoljan uslov za industrijski razvoj, ali pomaže. Međutim, dosadašnji ekonomski razvoj nedvosmisleno pokazuje da je potrošnja čelika i energije po stanovniku veća tamo gde je veći i per capita dohodak. Sve do krize sa kojom se svetska privreda suočava 70ih godina ovog stoleća dominira zamisao o neprestanom ekonomskom rastu. Šta više, veruje se da ekonomska aktivnost raste eksponencijalno. Međutim, nikakav eksponencijalni rast se ne može stalno povećavati i uvek naglo doseže određenu granicu koju postavlja fizička okolina. Ekstenzivno povećanje proizvodnje i potrošnje mineralnih resursa nosi opasnost da se veoma brzo može dospeti iz stanja njihovog velikog obilja u stanje njihove znatne oskudice. Za izražavanje predvidivog perioda trajanja sada poznatih zaliha određenog mineralnog resursa, pod uslovom da stopa upotrebe ostaje nepromenjena, služi statički indeks rezervi, dok verovatno vreme trajanja mineralnih sirovina predočava eksponencijalni indeks zaliha. Statički indeks zaliha (S) se dobija kao količnih poznatih rezervi mineralna (Q) sa njihovom tekućom godišnjom potrošnjom (P). S = Q/P Eksponencijalni indeks rezervi se izražava sledećim obrascem: e = ln(r*s + 1) r – prosečna stopa rasta potrošnje mineralnih sirovina r Mogu se diferencirati tri osnovna tipa privreda kojima odgovaraju različiti tipovi mineralne proizvodnje:

1) Doindustrijska (sirovinska) – odlikuje se izvoznom usmerenošću raspoloživog prirodnog bogatstva ali se karakteriše I uvozom znatnih količina nedostajućih prirodnih resursa. U tom pogledu zemalja u razvoju postoje dva tipa mineralno-sirovinskog sektora: a) Izvozni – koji je usmeren na spoljno tržište (Saudijska Arabija, Irak, Iran…) b) Spoljni – podarzumeva uvoz deficitarnih sirovina ( Kenija, Argentima, Šri Lanka…)

2) Industrijska – postoje 4 vida mineralno-sirovinskog sektora: a) Eksportni (Australija, Kanada…) b) Spoljni (Japan I Zapadna Evropa) c) Mešoviti (SAD – značajan I uvoz I izvoz) d) Autonomni (Rusija, Kina)

3) Informatička (postindustrijska) ima oslonac pretežno na spoljnoj sirovinskoj bazi potiskujući mineralnu proizvodnju, ovaj tip je aktuelan tek u novije vreme

~ 67 ~

Inače, mineralna proizvodnja spada u tradicionalne privredne grane, čiji finalni proizvodi nisu pretrpeli suštinske izmene u kvalitativnom smislu tokom poslednjih decenija. Proizvodnja istih tipova mineralnih sirovina se izmenila samo u tehnološkom I geografskom pogledu, dok je sam finalni proizvod praktično ostao isti. Mineralno-sirpvinski sektor privrede je jedna od najviše kapitalno, radno I energetski intenzivnih, a ekološki najpriljavijih proizvodnji. Najsnažniji uticaj na mineralni sektor vrši industrijski tip privrede, ali I mineralno sirovinski sektor može da deluje podsticajno na opšti ekonomski I industrijski razvoj ili da ga usporava Mineralno-sirovinski sektor u industrijskim zemljama kao da postaje kočnica intenzivnog razvoja, pošto apsorbuje znatan deo kapitala, radne snage, materijalnih I energetskih resursa koji bi se inače mogli usmeriti u profitabilnije oblasti proizvodnje. Međutim, kako tzv. Treća tehnološka revolucija donosi bitne novine u ekspoloataciji mineralnih resursa, ovaj sektor dobija jako na značaju, I to se ispoljava dvojako:

1. Mineralni sektor ne samo da utiče na druge grane već I 2. Podleže odgovarajućem uticaju nacionalne ekonomije I pojedinih njenih delova

9.7. Energetski izvori Geološke zalihe energetskih sirovina u našoj zemlji procenjene su na preko 4,1 milijardu tonu ekvivalenata nafte. U strukturi bilansknih zaliha energije dominira ugalj sa 99,1% (pre svega lignit sa skoro 92%) a veoma malo su zastupljeni sirova nafta i prirodni gas. Oko 85% geoloških zaliha energetskog potencijala Srbije čine rezerve uglja. Znatno je manje zaliha nafte i prirodnog gasa, urana, hidropotencijala i ostalih izvora energije. Bez sumnje, može se konstatovati da je struktura energetskih izvora Srbije jednostrana i nepovoljna. Ukupne rezerve uglja se procenjuju na oko 21 milijardu tona od čega se više od pola odnosi na potencijalne zalihe. Uslovi eksploatacije kamenog uglja su veoma teški i složeni a mrkog uglja nešto povoljniji. Ležišta lignita se karakterišu relativno povoljnim uslovima eksploatacije. Sadašnje iskoristive bilansne zalihe uglja obezbeđuju proizvodnju za oko 99 godina, a ako se predpostavi da će se proizvodnja uglja povećavati u budućnost prosečno 5% godišnje, postojeće rezerve bi bile dovoljne za samo 34 godine. Nafta je energetska sirovina koja je kvalitetnija od uglja, ali naftni resursi kojima mi raspolažemo nisu ni približno dovoljni da podmire sve potrebe. Ukupne otkrivene rezerve nafte u Srbiji iznose oko 230 miliona tona i pretežno su dobrog kvaliteta, a locirane pre svega u Vojvodini i Istočnoj Srbiji. Stepen istraženosti na većim dubinama ipak ulivaju optimizam u ovom pogledu. Takođe, kapaciteti za proizvodnju naše nafte u inostranstvu (Angola) kojom se bavi Naftagas dostižu nivo od 250.000 tona. Ukupne otkrivene zalihe svih vrsta zemnog gasa u Srbiji iznose oko 60 milijardi m3 od kojih 1/3 otpada na bilansne, više od ½ na vanbilansne i 1/6 na potencijalne rezerve. Na postojećim bilansnim zalihama nafte i plina dakle nije moguće zasnovati dugoročniju proizvodnju energetskih sirovina ali se te rezerve mogu uvećati poboljšavanjem tehničko-tehnoloških uslova eksploatacije, daljim geološkim istraživanjima i povećanjem racionalnosti u potrošnji energije.

~ 68 ~

Procenjuje se da ukupan godišnji tehnički iskoristivi hidroenergetski potencijal Srbije iznosi oko 25 milijardi KWh, od čega je oko 25% zajedničko sa drugim zemljama.Veoma je atraktivna mogućnost i racionalna orijentacija gradnja većeg broja manjih hidroelektrana na brzim planinskim vodotocima. Opšta istraženost uranskih ruda kod nas je na veoma niskom nivou. Ukupne rezerve svih vrsta uranove rude iznose oko 23 miliona tona. Proizvodnja nuklearne energije je povezana sa velikim rizicima po prirodnu sredinu i ljude, a samo dobijanje je jako skupo. Iz ovih razloga se upotreba nuklearnih sirovina za dobijanje energije u Srbije odlaže za neko kasnije vreme. Nalazišta uljnih škriljaca u Srbiji su otkrivena na više lokacija ali njihovo eksploatisanje izostaje pošto je korišćenje tog energetkog izvora tehnički izvodljivo i ekonosmki isplativo još uvek samo za bogate zemlje. Stoga mogućnost šire primene uljnih škriljaca u našoj energetici još nije dovoljno proučena. Korišćenje geotermalne energije u Srbiji je u početnoj fazi, mada dosadašnja istraživanja pokazuju da u tom polju imamo verlike perspektive. Naime, energija zemlje je podobna za grejanje a može da služi i za ostale niskotemperaturne procese pa nalazi primenu u poljoprivredi, za terapeutske svrhe i rekreaciju itd. Najviše je po ovom pitanju istražena Panonska oblast u kojoj su registrovane temperature i do 230oC. Energetki potencijal vetra, kao i biomasa i biljni i životinjski otpaci u našoj zemlji takođe imaju perspektivu kao lokalni izvori energije.

9.8. Metalično i nemetalično mineralno bogatstvo Srbija poseduje veći broj metaličnih i nemetaličnih mineralnih sirovina relevantnih za privredni razvoj. Međutim, različit je stepen njihove raspoloživosti, geološke istraženosti, privedenosti eskploataciji i upotrebi. Geološke rezerve rude gvožđa se procenjuju na oko 1,8 milijardi tona. Nepovoljna okolnost se sastoji u tome što se njihov dominantni deo odnosi na potencijalne i vanbilansne zalihe a bilansne iznose samo oko 3,3 miliona t. Takođe, danas u Srbiji ne postoji nijedan rudnik gvožđa a ukupne potrebe se pomiruju uvozom. Srbija ne proizvodi titan i iako ga ima u relevantinim količinama, stepen istraženosti rezervi titana je vrlo mali. Naše najveće nade su vezivane za prirodno bogatstvo u rudama obojenih metala, pre svega bakra, olova i cinka. Međutim, mada su srpske rezerve velike posmatrano u svetskim i evropskim okvirima, zabrinjava činjenica da ubrzavanje proizvodnje bakra, olova i cinka sve više skraćuje vek eksploatacije njihovih poznatih zaliha. U razvijenijim zemljama se smanjuje potrošnja bakra i olova koji se u proizvodnju finalnih industrijskih proizvoda supstituišu sintetičkim materijalima. Zbog svega toga, relativno bogatstvo Srbije u rudama obojenih metala nema onaj značaj koji je imalo u prošlosti. Naše rezerve crvenih boksita su dosta skromne. Ako bi proizvodnja nastavila da se povećava za 5,2% prosečno godišnje, tada bi bilansne zalihe te rude iscrpile za narednih 27 godina. Pod pretpostavkom da se proizvodnja ipak ne povećava, zaliha bi bilo za oko 60 godina. Veliki je problem što tokom vremena znatno opada sadržaj metala u bakarnim rudama i najveći deo geoloških rezervi bakarnih ruda otpada na vanbilansne i potencijalne zalihe. Bakar je, ipak, nekaa predstavljao značajnu izvoznu prednost. Međutim, ako bi proizvodnja rasla istim tempom kao i posleratnom periodu, onda bi njene iskoristive rezerve presahle za sledećih 10ak godina. Naše bakarne i

~ 69 ~

olovno-cinkarne rude su polimetaličnog karaktera. Iz rude bakra se kao sekundarni proizvodi dobijaju zlato, srebro, molibden, selen, platina i paladijum, a iz olovo-cinkarne rude zlato, srebro, kadmijum, pirit, piritin i bizmin. Na više mesta su u Srbiji nađena nalazišta samorodnog zlata ali se smatralo da je njihova eksploatacija ekonomski neisplativa jer zahteva veliku finansijsku podršku za istraživanje. Antimon je strateški artikal značajan za proizvodnju oružja pa je veliki deo proizvodnje tog metala u ranijem periodu bio namenjen izvozu. Teritorija Srbije spada među najatraktivnija evropska i svetska područja na kojima ima rude antimona. Ukupne rezerve se procenjuju na blizu 9 miliona tona. Magnezit zauzima posebno mesto među nemetalima kojima Srbija raspolaže. Ukupne rezerve se procenjuju na oko 42 miliona tona. Znatan deo proizvoda od magnezita je bio namenjen izvozu pa je po tom osnovu ostvarivano i do 20 miliona dolara godišnje. Hrizotil azbest je sirovina za dobijanje azbestnog vlakna koje se primenjuje u mnogim industrijama, a veliki deo azbesta je svojevremeno izvožen u neprerađenom obliku. Raspolažemo i ukupnim zalihama vatrostalne gline od oko 12 miliona tona. Međutim, pored maagnezita, azbesta i vatrostalne gline u Srbiji se eksploatišu i drugi nemetalni minerali (dolomit, kvarcni pesak, keramička glina itd.) Iako nemetalične mineralne sirovine zahtevaju dodatna istraživanja radi preciznijeg utvrđivanja realnih mogućnosti za njihovo korišćenje u proizvodne svrhe, ipak se može konstatovati da nemetalni kompleks predstavlja relevantan razvojni oslonac Srbije. Kod nas se javljaju i veoma retke nemetalične mineralne sirovine u malim, mada dosta vrednim količinama koje bi mogle biti od velikog značaja za odgovarajuće izmene industrijske strukture Srbije.

9.9. Značaj i perspektive koncesija i BOT aranžmana u našoj privredi Koncesija u osnovi znači dozvolu koju javna vlast daje domaćim ili stranim licima za obavljanje neke delatnosti ili određenog posla pod posebnim zakonski utvrđenim uslovima. Međutim, ona se javlja i kao poseban oblik stranih ulaganja kad država na svojoj teritoriji daje pravo stranom partneru da investira i obavlja odgovarajuću privrednu aktivnosti odobravajući mu posebne povlastice na određeno vreme. Potreba za koncesionim poslovima nastaje stoga što pojedine temlje raspolažu oskudniom akumulacijom. Koncesionar (imalac koncesije) plaća koncedentu (davaocu koncesije) određenu nadoknadu za njeno korišćenje. Između BOT aranžmana, i koncesije, postoje velike sličnosti i razlike. Naime, kod koncesije je koncedent uvek javni subjekt dok kod BOT modela svi učesnici mogu biti privatni subjekti. Koncesija se odnosi na ustupanje nekog prirodnog bogatstva, dobra u opštoj upotrebi ili javne službe, dok predmet BOT posla mogu da budu dobra u opštoj upotrebi, i izgradnja i opremanje industrijskih i drugij objekata. Po prestanku koncesije izgrađeni objekti postaju državno vlasništvo, a u slučaju BOT aranžmana, objekti mogu postati privatna svojina. Osim toga, koncesija uvek podrazumeva prethodnu saglasnost nadležnog državnog organa, dok BOT projekat ne mora da zahteva prethodnu dozvolu ili odobrenje. Koncesija se realizuje ugovorom o koncesiji a BOT projekat na osnovu jednog o snovnog ugovora i većeg broja posebnih ugovora. BOT projekat je zasnovana na dodeli koncesije promoteru koji je odgovoran za izgradnju, finansiranje i održavanje objekta za vreme trajanja koncesije. Tokom koncesionog roka promoter je vlasnik objekta i njime upravlja, pa shodno u ostvaruje profit iz poslovanja. Da bi se privukao strani kapital neophodno je stvorit razvojnu i investicionu klimu kako bi inostrani investitori mogli opravdano da računaju na ostvarivanje svojih poslovnih interesa. Ulaganja u

~ 70 ~

saobraćajnu infrastrukturu spadaju pod najpozvanija da omoguće aranžmane stranih investicija i u tom pogledu se moraju činiti stalni napori i moraju se menjati i adaptirati rešenja koja su sadržana u zakonima.Sve je neophodno učiniti i da bi profunkcionisalo finansijsko tržište, a umesto ranijeg kreditnog načina finansiranja potreban je novi tip finansiranja – tzv. projektno finansiranje (koje podrazumeva da sam projekat koji je predmet finansiranja garantuje da će njegova realizacija omogućiti otplatu svih obaveza). Međutim, za savremena načine finansiranja neophodne su organizacije, kadrovi i razvijene metode pružanja finansijskih usluga. U uslovima sve veće konkurencije na svetskom tržištu kapitala izbor skupog i neracionalnog načina finansiranja saobraćajne infrastrukture ne vodi nikuda osim u poslovne neuspehe. Oskudni državni izvori finansiranja su osnovni uzrok opadanja javnih investicija u železnicu, puteve, auto-puteve i sl. Najznačajniji razvojni programi i tom domenu se realizuju putem aranžmana BOT (izgradi, koristi i prenesi), a pored njgea strani i domaći investitori su od početka 80ih počeli da primenjuju i aranžmane tipa BOO, BOOM, BOOST, ROM itd... Prema Zakonu o koncesijama Republike Srbije i kod nas se stranom licu može ustupiti izgradnja objekata infrastrukture putem finansiranja po BOT sistemu. Pod propisanim uslovima predmet koncesije može biti izgradnja, održavanje i korišćenje puteva, pruga, aerodroma, naftovoda i gasovoda... Koncesije se takođe daju na rok u trajanju do 30 godina pri čemu se u taj rok ne uračunava vreme potrebno za obavljanje pripremnih radnji za samu izgradnju objekta. Naravno, gotovo svi pomenuti potencijalni izvori finansiranja zahtevaju da se u našoj zemlji potpuno otklone ili bar svedu na minimum politički rizici, kao i konstrukcioni, finansijski, saobraćajni... Pri sklapanju novih finansijskih konstrukcija valja voditi računa da ulaganja imaju katalizatorski uticaj na privrednu aktivnost u celini i da novi koncept finansiranja bude fleksibilan. Nedovoljni javni izvori za finansiranje investicija i u oblast energetskog sektora su pokrenuli rad na pronalaaženju alternativnih finansijskih konstrukcija među kojima koncesije i BOT aranžmani imaju značajno mesto. Mogućnost koncesionog finansiranja se uglavnom odnosi na izgradnju termoelektrana pošto su hidroizvori, nafta i gas već u velikoj meri ekspolatisani. Još od početka ovog stoleća Evropa je bila zainteresovana za naša prirodna bogatstva a koncesiono pravo je u Kraljevini Jugoslaviji primenjivano nekoliko puta između dva svetska rata. Zatim, Socijalistička Jugoslavija 1946. God ukida sve koncesione ugovore a federalni zakon kojim se koncesije ponovo omogućavaju se usvaja krajem 1988.god. U suštini, nema ničeg lošeg u prodaji i davanju javne imovine na korišćenje strancima ako je to izvedno po ekonomskim principima i ako jača potencijal privrede.

9.10. Kapital i tržište kapitala Kapital se može definisati kao svaki novčani imetak koji služi njegovom vlasniku da povećava svoju finansijsku aktivu. To znači da karakter kapitala imaju i sve uštede stanovništva deponovane kod finansijskih posrednika i novac koji su njegovi vlasnici upotrebili za kupovinu HOV. Akumulacija je zapravo uslovljena veličinom ostvarnog dohotka subjekata koji akumuliraju, a visoka stopa akumulacije podrazumeva razvijen tržišni sistem i postojanje efikasnih garancija za privatno vlasništvo. Postojanje finansijskih institucija podrazumeva i raspoloživost finansijskih instrumenata kojima će se vlasnici dohodaka motivisati na štednju a investitori na njeno investiciono ulaganje.

~ 71 ~

Nedovoljna akumulacija i investicije su najakutniji problem privrede Srbije koji se može rešavati samo pronalaženjem realnih izvora sredstava i angažovanjem stranog kapitala. Za oživljavanje investicione aktivnosti od posebne važnosti su institucije, instrumenti i mehanizmi tržišta kapitala, kao i stvaranje novih institucionalnih investitora. Tržište kapitala je mehanizam putem kojeg se trguje obveznicama ili akcijama. To su HOV kojima se sredstva poveravaju privrednim subjektima u zamenu za suvlasništvo nad njihovim kapitalom u srazmeri sa iznosom uloženih sredstava u kupovinu dotičinim vrednostnim papira. Važno je zapaziti da tržište kapitala omogućava formiranje akumulacije i imaocima manjih dohodaka i stimuliše ih na to. Tržište kapitala se sastoji iz tri dela:

1) Kreditno tržište – na kome se trguje obveznicama i drugim dužničkim papirima 2) Hipotekarno tržište – na kome se trguje HOV na bazi zaloge na nepokretnostima 3) Tržišta vlasničkih hartija – na kome se trguje različitim vrstama akcija

Pravi se razlika imeđu:

1) Primarnog tržišta – na kome se prvi put prodaju tek emitovane HOV i stiče se kapital za razvoj. Njegova funkcija je da mobiliše raspoloživa finansijska sredstva za razvoj i da ih usmeri u profitabilne namere

2) Sekundarnog tržišta – na kome se HOV prodaju nakon što je prvi put obavljena njihova kupoprodaja. Na njemu se testira uspešnost preduzeća koja su ranije emitovala svoje HOV.

Centralna institucija svakog organizovanog tržišta kapitala je berza. Na berzi nema primarne prodaje već samo sekundarne kupoprodaje. Mada se na novčanoj berzi obično trguje dugoročnim HOV, zbog nestašice takvih poslova, na Beogradskoj berzi je znatno zstupljena trgovina kratkoročnim tržišnim materijalom. Država je, ipak, 2001. Izašla na tržište sa obveznicama stre devizne štednje i na taj način fomrirala prvi pravi tržištni materijal. Ona je to uradila pre svega kako bi povratila poverenje građana. Daljem razvoju tržišta kapitala u našim uslovima može doprineti širenje lepeze delatnosti berze, jer to dovodi do specijalizacije posrednika za rad sa odeređenom vrstom HOV. Razvoj sekundarnog trgovanja HOV podstiče berzansko poslovanje i inicira primenu različitih metoda kupoprodaje na berzi.

9.11. Proizvodni fondovi privrede Obim, struktura i kvalitet raspoloživih proizvodnih fondova privrede Srbije su rezultat i posledica prethodnog društvenog i ekonomskog razvoja na njenom prostora. Proizvodni fondovi predstavljaju proizvodnu komponentu društvenog bogatstva. Oni obuhvataju proizvodna dobra i investicije u toku. Glavnu i preovlađujuću stavku u strukturi proizvedenog društvenog bogatstva čine osnvni fondovi privrede. Najveći deo osnovnih proizvodnih fondova čine vrednost opreme i vrednost građevinskih objekata, dok su preostali deo patenti, licence, kupljena tehnička dokumentacija i dr. Poslednja decenija XX veka biće zabeležena i po smanjenju tehničke opremljenosti rada i po negativnom marginalnom koeficijentu efektivnosti. U istom periodu ni poljoprivreda nije raspolagala neophodnim i modernim sredstvima za rad. Evidentan je i visok stepen zaostalosti privredne infrastrukture. Osnovni proizvodni fondovi su bazična materijalna pretpostavka ekonomskog razvoja, jer se u njima materijalizuje tehnički progres i odražava nivo tehnološkog razvoja privrede u celini. Dominantna komponenta osnovnih fondova privrede su sredstva za rad, a od njihove tehničke strukture zavise proizvodni potencijali i razvojne mogućnosti nacionalne ekonomije. Osnovni proizvodni fondovi per

~ 72 ~

capita se često koriste kao ekonomski pokazatelj u oceni nivoa razvijenosti i uslova razvoja privrede ali i sama struktura osnovnih fondova privrede dosta zavisi od dostignutog nivoa razvijenosti date države. Na teritoriji današnje Srbije tokom većeg dela druge polovine prošlog veka je ostvarivan dinamičan rast osnovnih fondova privrede čime je bilo omogućeno otvaranje novih radnih mesta i povećanje zaposlenosti i tehničke opremljenosti rada. U ekonomskoj strukturi su preovlađivali poljoprivredni inventar, zanatska sredstva rada i transportni kapaciteti. Međutim, poslednjih 15-20 godina dolazi do usporavanja, stagnacije i opadanja vrednosti i stepena korišćenja osnovnih fondova prirvede. Učešće opreme u ukupnim osnovnim fondovima privrede je manje od udela građevinskih objekata. Srbija uvozi opremu i tehničko-tehnološki je uvozno zavisna od razvijenijih zemalja koje istu tu opremu izvoze. Već duže vremena je investiciona aktivnost zbog ukupnih ekonomskih neprilika skoro obustavljena. Struktura osnovnih proizvodnih fondova se može posmatrati i po regionima. U tom pogledu, interesantno da visok stepen otpisanost osnovnih fondova privrede imaju najrazvijeniji delovi zemlje, dok je ovaj pokazatelj znatno niži u slučaju opreme na Kosovu i Metohiji. To je posledica intenzivne investicione aktivnosti na ovom području u ranijem periodu. Takođe, vlasnička struktura dobija poseban značaj sada kada se Srbija još nalazi u procesu tranzicije. Značajnim proizvodnim fonovima raspolaže privatni sektor a podsticanjem razvoja malih i srednjih preduzeća se njima pridaje sve veći značaj usled blagotvornih efekata koje imaju na ukupan razvojni potencijal zemlje.

9.12. Instuticionalne pretpostavke razvoja Srbije Nakon političkih promena krajem 2000.god je počela izgradnja savremenog sistemskog okruženja i stvaranje liberalnih i stabilinih uslova privređivanaj u Srbiji. Opredelili smo se za efikasnu tržišnu privredu, pravnu državu i demokratsko društvo. Naglasak je na razvijanju privatnog sektora što je podstaknuto Zakonom o privatizaciji iz 2001.god kao, na krupnim strukturnim promenama u privredi, otvaranju prema svetskom tržištu i liberalizaciji cena i spoljne trgovine. Prioritete imaju ekonomska stabilnost, povećanje proizvodnje, kao i oživljavanje bankarskog i finansijskog sistema. Slobodno formiranje cena dobara i usluga uz neposrednu kontrolu cena strateških proizvoda i spoljnotrgovinsku liberalizaciju potvrda je tržišne orijentacije naše zemlje. Spoljnotrgovinsko poslovanje je dosta liberalizovano a izvoz i uvoz robe je takođe u visokom stepenu slobodan. Smanjenjem prosečnog poreskog opterećenja i ravnomernijim raspoređivanjm poreskih obaveza se širi obuhvat poreskih obveznika što doprinosi realnom povećanju javnih prihoda i suzbijanju sive ekonomije. Zakon o PDV-u i uvođenje poreske kase biće efikasna protivteža nelegalnom poslovanju. Funkcionisanje finansijskog tržišta se institucionalno reguliše utvrđivanjem uslova i načina izdvajanja HOV i trgovanja istim na berzama. Tržišta novca služi za obavljanje kratkoročnih novčanih transakcija. Na snagu su stupili i antimonopoloski zakonki propisi. Poslovanje stranih lica u Srbiji je regulisano mnogim zakonima koji su usklađeni sa evropskim merilima i omogućavaju strancima da osnivaju sopstvena preduzeća, da kupuju domaća preduzeća ili njihove akcije, da koriste koncesije i BOT aranžmane, da osnivaju filijale i predstanvništva na teritoriji Srbije itd. Za privlačenje stranog kapitala iz privatnih izvora su naročito značajni međunarodni sporazumi o zabrani dvostrukog oporezivanja koje smo potpisali sa velikim brojem zemljama.

~ 73 ~

X TEHNOLOŠKI PROGRES I RAZVOJ NACIONALNE EKONOMIJE SRBIJE 10.1. Određenje tehničkog progresa sa stanovišta razvoja privrede Među samim ekonomistima postoje značajane razlike i brojne varijante definisanja samog pojma tehničkog napretka. Stoga ga možemo definisati u užem u širem smislu. U užem smislu to je napredak u veštini, mehaničkoj spretnosti, umešnosti, zanatima tj. metodama vršenja neke ljudske delatnosti. U širem smislu to je proces napretka u svim elementima koje obuhvata uži smisao kao i brojni ekonomski efekti, nerazdvojna povezanost sa naukom i njegove mnogobrojne socijalne posledice. Često se u literaturi nailazi na pojam tehnološki progres i u osnovi tog pojma se nalazi napredak u sistematizovanom znanju o veštinama i zanatima te svi oni povezani ekonomski i društveni procesi koje on izaziva. Sinonimima se mogu smatraju tehnološki progres kao i tehnički progres u širem smislu. U užem smislu, tehnika i tehnologija se razlikuju.Tehnika jesu svi materijalni elementi i metode obavljanja neke ljudske delatnosti dok kad govorimo o tehnologiji imamo u vidu nauku, sistematizovano znanje o metodama proizvodnje. Prema tome, pod tehnološkim progresom podrazumevamo stalan, naučno zasnovan proces: a) Usavršavanja materijalnih elemenata proizvodnje obučenosti i osposobljenosti rada, proizvodnih

metoda, organizacije i upravljanja proizvodnjom u čijem se rezultatu postiže povećanje društvene produktivnosti rada

b) Stvaranje novih proizvoda ili novih vrsta već poznatih proizvoda, što rezultira širenjem kruga društvenih potreba i obezbeđenjem njihovog potpunijeg zadovoljavanja

10.2. Retrospektiva tehničkog progresa 10.2.1. Tehnološki progres kao predmet interesovanja nauke Od samog nastanka ekonomske nauke kao posebne discipline krajem XV veka, u domen interesovanja se uključuju tehnički pronalasci a naročto mašine. Pažnja klasična ekonomije je na velikoj nezaposlenosti u prvoj polovini XIX veka koja je proizlašla iz masovne primene mašina i tehničkih inovacija. U ekonomskoj nauci uopše, pa i u ovom pristpu, značajno mesto pripada Karlu Marksu čiji je poseban doprinos što je među prvima shvatio i naučno obrazložio odlučujuću ulogu tehnološkog napretka za uštede rada. On je utvrdio da tehnološki napredak utiče na skraćenje potrebnog radnog vremena pa time istovremeno omogućava i relativno uvećanje viška vrednosti. Stoga je za robnu proizvodnju stalno prisutna težnja da se stalnim usavršavanjem sredstava i organizacije prizvodnje poveća proizvodna snaga rada. Odgovarajući mehanizam robne proizvodnje snažno deluje na stalan tehnološki napredak, primenu inovacija i njihovo širenje. Sa druge strane, mehanizam konkurencije deluje na ostale proizvođače da i oni izvrše inovacije da bi smanjili svoje individualne troškove ispod nivoa cene na tržištu. Tokom druge polovine XIX i početkom XX veka u ekonomskoj nauci dominira neoklasična teorija privredne ravnoteže. Njen osnovni pristup je da tržišni sistem funkcioniše bez većih poremećanja na putu napretka uz neprekidno uspostavljanje ravnoteže. Prema tome, neoklasičari su optimisti u vezi sa delovanjem tehnološkog napretka jer smatraju da on dovodi do opšte privredne ekspanzije.

~ 74 ~

Mnogi autori koji su dali doprinos teorijama privrednih ciklusa uzimaju tehnološki progres kao osnovni ili čak jedini uzrok cikličnom kretanju tržišne privrede. Sa druge strane, ne mali broj autora smatra da postojedrugi temeljni uzročnici ciklusa. Posebno mesto među njima pripada Šumpeteru koji je kao osnovni uzrok ciklusa uzeo inovacije a one su istovremeno i glavni stimulatori privrednog razvoja u tržišnoj privredi.

10.2.2. Osnovne istorijske etape tehničkog progresa Dosadašnji tehnološki razvoj se može posmatrati kroz tri osnovne etape:

1) Prvu etapu koja je najduže trajala odlikuje fizički rad. Tokom tog razdoblja čovek je bio istovremeno korisnik rezultata, subjekat odlučivanja i izvršilac u procesu proizvodnje. Produktivnost rada je određena snagom i razvijenošću odlučivanja čoveka. Ukupan napredak je tekao jako sporo a sredstva za rad u svim oblastima su se svodila na jednostavne alate i sprave.

2) Druga etapa se karakteriše mehanizacijom pa je uloga izršioca prepuštena mašini, a čovek i dalje

zadržava ulogu korisnika rezultata proizvodnje i subjekta odlučivanja. Produktivnost rada više nije

tako čvrsto ograničena čovekovim fizičkim sposobnostima.

3) Treća etapa se odlikuje automatizacijom tj. uvođenjem mašina koje su ne samo izvršioci već sistemi koji bez posredovanja čoveka primaju informacije i na osnovu njih odlučuju. Prema tome, čovek je izvučen iz procesa neposredne proizvodnje i njegova uloga se sastoji ponajviše u konstruisanju mašina i upravljanju celinom reprodukcije.

Promena koja je bila jako značajna za tehnološki napredak se dogodila formiranjem kooperacije koja objedinjuje proizvođače i ima za rezultat veću proizvodnu moć što Marks naziva manufakturom. Manufaktura je delovala na podelu rada i na stvaranje posebnih grana i grupacija proizvoda u kojima se upotrebljavaju različiti alati. Mašina čini bazu kojom počinje nova etapa u tehnološkom razvoju zasnovana na mehanizaciji. Kao početna tačka industrijske revolucije uzima se uvođenje predilice za pamuk u prvoj poloovini XVIII veka u Engleskoj. Međutim, već krajem istog veka Džejms Vat pronalazi i patentira parnu mašinu koja je ekonomična i fleksibilna pa se može upotrebljavati u industriji za pokretanje većeg broja mašina odjednom. Time su stvoreni svi preduslovi za industrijski način proizvodnje u kome predmet rada pronlazi kroz uzastopne procese. Tehnološke promene koje zahvate jednu mašinu iz lanca ili grupu mašina izazvaće lančano dejstvo. Slično je delovanje tehnološkog razvoja između grana, grupacija pa i delatnosti. Time se postiže efekat međusobnog podsticaja inovacija tj. rojenje inovacije. Industrijska revolucij bitno menja položaj čoveka u proceseu proizvodnje jer on više ne deluje na predmet rada svojim alatom već ga u tome zamenjuje mehanizam. Takođe, omogućeno je zapošljavanje žena i dece, i postaje bitna sposobnost radnika da se menja tj. prilagođava raznim poslovima. Od početka industrijske revolucije bitno mesto pripada proizvodnji sredstava za proizvodnju sa stanovišta tehnološkog napretka. U nastojanju da zadrže ili prošire svoj uticaj proizvođači su prisiljeni da svoje proizvode neprekidno usavršavaju ili uvode nove. Kako je raj proces stalan, to se u čitavoj privredi efekti kumuliraju i odražavaju na brži tehnološki napredak tj. uvećanje produktivnosti društva. Naravno, ovaj proces nije ostvarivan bez teškoća ali se ukupno posmatrano odlikovao kontinuiranošću i kumulativnošću.

~ 75 ~

Primetno je da se skraćuje vremenski razmak od pronalaska do njegove primene u privredi, a kao značajni podsticaju ubrzanju primene se navode ratovi, izlasci iz privredne depresije i drugo. Neki od pronalazaka su takođe imali dosta vidan uticaj na jednu ili više vanprivrednih delatnosti pa se značaj pojedinačne inovacije može posmatrati sa više aspekata. Naučno tehnološki značaj se može oceniti intenzitetom nastajanja novih pronalazaka. Ekonomska važnost se može ocenjivati na osnovu:

- Ekonomije živog i opredmećenog rada koju omogućava njegova primena - Promena u privrednoj strukturi i teritorijalnom razmeštaju - Promena u mikro organizaciji proizvodnje i čitave privrede - Obima investicija u domenu privrede...

Do Drugog svetskog rata su nauka i tehnologija bile dva samostalna toka ali je njihovo spajanje dalo potencijale neviđenih razmera. Međusobni uticaj nauke i tehnologije umnogome zavisi od vremena i sredine u kojoj se posmatra. Najvažniji pronalasci su primenjivani najpre u najrazvijenijim zemljama. Kako se vršila difuzija inovacija i kako se ubrzavao razvoj privreda ostalih zemalja, primat Engleske u primeni tehnoloških novina se polako gubio i prešao na SAD. Samo se sa vremena na vreme javljaju ovakva ,,epohalna otkrića,, tj. pronalasci kojima otpočinju novi talasi u procesu rojenja inovacija. Takođe, njihov tok nije potpuno simetričan čak ni u razvijenijim zemljama. Tek temeljna automatizacija proizvodnih procesa je temelj za promenu suštine svih ljudskih aktivnosti pa tako određuje prelaz u novu etapu tehnološkog progresa.

10.2.3. Industrijalizacija – promotor tehnološkog progresa Proces industrijalizacije pre formiranja jedinstvene države na prostoru Jugoslavije je započet samo u severnim i zapadnim delovima Preduzeća u industriji i rudarstvu su nastajala uglavnom na osnovu privatnih investicija inostranih i domaćih subjekata. Vrši se investiranje u kapital što znači prodor novih industrijskih postrojenja i postupaka. Najrazvijeniji delovi su se odlikovali postepenošću, ravnomernošću i mnogostranošću strukture. Stvaranjem jedinstvene države se situacija menja usmislu širenje unutrašnjeg tržišta, povećanjem količine radne snage i širom prirodnom osnovom, što je dalo podsticaj domaćem i stranom kapitalu za proizvodna ulaganja. U DPu industrije sa samo 2,5% učestvuje proizvodnja sredstava za rad koja bi trebalo da vrši značajan uticaj stvaranjem materijalnih elemenata akumulacije. Ipak, ekonomska politika je omogućila da se u privredu unose čak moralno i tehnički zastarela, već istrošena sredstva za rad. Time je ipak podizan tehnički nivo u samoj industriji, ali uz zaostajanje za razvijenijim zemljama. Tom zaostajanju u tehnološkom razvoju je doprinosio i strani kapital koji je u industriji učestvovao sa polovinom ukupne vrednosti a plasiran je u ekspolataciju ekonomski najznačajnijih prirodnih bogatstava. Evidentna je bila heterogenost opreme koja je otežavala uspostavljanje sopstvenih jedinstvenih tehničkih normi. Takođe je zahtevala obuku radnika prema specifičnostima sredstava u raznim preduzećima što je otežalo pokretljivost radne snage. Promene u pogledu politike i pravaca industrijalizacije su se dogodile u Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata kada se zemlja deklarisala kao socijalistička. Poseban inters je iskazan za ubzani razvoj industrije i promenu čitave ekonomske i socijalne strukture. Kao prioriteti su naznačeni energetika, mašinska

~ 76 ~

industrija i bazični kapaciteti za preradu domaćih sirovina. Industrija jeste ostvarivala dinamičniji rast od ostalih privrednih delatnosti na osnovu čega su izgrađeni brojni novi kapaciteti ili su zamenjeni postojeći. Sredinom šezdesetih godina se očekivao veći preokret u pravcu osavremenjivanja industrije ali se to nije desilo. Jedino što se desilo jeste izgradnja brojnih modernih objekata čiji su kapaciteti nadmašili tražnju na unutrašnjem tržištu. U odnosu na nasleđeno stanje u industriji i celokupnoj privredi su načinjeni vidni pomaci. Ipak, u poređenju sa promenama koje tehnološki progres izaziva u razvijenijim zemljama ti efekti se ne mogu pozitivno oceniti na našoj teritoriji. Oni nisu bili dovoljni da se trajno zaustavi dalje produbljivanje razlika.

10.3. Sadašnja faza – treća tehnološka revolucija

10.3.1. Pretpostavke treće tehnološke revolucije

Najvažniji pronalaci su uslovili treću tehnološku revoluciju četrdesetih godina ovog veka. Elektronski digitalni računar konstruisan 1944. godine čini bitnu komponentu savremenih automatizovanih proizvodnih celina. Transformacija materije u energiju praktično je po prvi put izvršena eksplozijom atomske bombe nad Hirošimom, 1945. godine. Uz pomenuta dva pronalaska 1948. godine objavljena je knjiga "Cybernetics" kojom su ustanovljeni temelji teorije sistema. Vidan doprinos dao je promenjeni odnos prema nauci uopšte - prvenstveno koncentracija kadrova i sredstava u tom domenu, te odgovarajuća organizacija, koordinacija napora i usmeravanje ustraživanja. U razdoblju od Drugog svetskog rata skromno je delovanje tih pronalazaka. U tom razdoblju do 60ih ostavareno je dosta brzo uvećanje društvenog proizvoda u svim razvijenim i još brži rast zemalja u razvoju koje su vršile ubrzanu industrijalizaciju. Međutim, opada relativna raspoloživost rada, kapitala, energije, sirovina i ostalih količinskih faktora proizvodnje. Ukupna svetska privreda ulazi u globalnu privrednu krizu čija su dva udara posebno uočljiva sredinom 70ih i drugi početkom 80ih. Primena dotadašnjeg obrasca rasta i razvoja doveden je u pitanje. Njegovo zadržavanje i produžetak primene značilo je produbljivanje krize. Izuzetak od navedenog nepovoljnog kretanja čini čitava grupacija elektronske industrije koja nastavlja sa rastom uz stalno usavršavanje. Brzo širenje sredstava u koja je ugradjena mikroelektronika proizilazi iz njenog svojstva da omogućava veliki porast produktivnosti rada značajne uštede u troškovima proizvodnje a oslobadja čoveka teških, jednoličnih i opasnih poslova. Kriza energije i sirovina iz sedamdesetih dogina aktuelizirala je i ojačala pritisak da se stvaraju i koriste kvalitativno nova tehnologija. Iz osnova se menja karakter procesa proizvodnje u svim granama. Posebno mesto i značaj u menjanju biti proizvodnih procesa pripada informacionoj tehnologiji. Ona se javlja kao jedna vrsta infrastrukturne tehnologije, što zači da su sa njom tesno povezane sve nove tehnologije. Vrši se njena difuzija koroz sve industrijske grane ostale oblasti proizvodnje i uslužne delatnosti, prodrazumeva stalna podela rada i sve veću međuzavisnost proizvodjača u svetskim razmerama. To vodi sve tešnjem povezivanju delova, pa i celih nacionalnih ekonomija. Otvoren je proces potpunog sjedinjavanja razvijeniih zapadnoevreopskih zemalja stvaranjem Evropske unije sa tendencijom formiranja jednog ogromnog "unutrašnjeg" tržišta bez ikakvih barijera.

~ 77 ~

Stvaranje novih tehnologija i njihova brža difuzija ima za rezultat brzo zastarevanje postojećih sredstava u privredi i ostalim oblastima društva. To se naročito prelama i vidi u industriji, ali toga nisu pošteđene ni druge privredne obalasti niti društvene delatnosti. U promenama koje izaziva savremeni tehnološki progres, posebno se ističe izmenjena uloga države i rast njene intervencije širokim spektrom, ali ekonomije na različite načine reaguju na njih s obzirom na ukupne društvene i materijalne uslove.

10.3.2 Važniji pravci delovanja treće tehnološke revolucije Mikroelektronika je oblast koja se ne može zaobići kada se govori o savremenom tehnološkom progresu. U domen mikroelektronike obično se uključuju sledeća tri područja: informacione tehnnologije, roboti i ostali neinformacioni oblici. Proizvodnja elektronskih komponenti, procesora i periferijskih uređaja sa jedne za koji se obično koristi naziv "hardware" te na drugoj strani primenu, tj stvaranje programa koji se otvaraju mogućnosti različite upotrebe komponenti, a naziva se "sotfware". Danas se vrlo često ova dva dela spajaju a tendencija je da se i specifični program za određene aplikacije takođe oseteno implantiraju u hardware. Kad kažemo da je mikroelektronika visoka tehnologija, imamo u vidu njene visoke zahteva da bi uopšte bilo moguće stvarati je, proizvoditi i primenjivati. Njene su bitne karakteristike u tom pogledu: - kritična zavisnost od široke tehnološke osnove, - velika zavisnost od istraživanja i razvoja, - ima strategijski značaj za svaku zemlju, - vrlo kratak životni vek proizvoda i procesa, - brzo zastarevanje, - visok rizik u investiranju, - izrazito međunarodni karater svih aktivnosti od istraživanja i razvoja do proizvodnje i marketinga. - tri medjusobno povezane faze: invencija-rađanje ideja, inovacija – razvoj ideja u realne proizvode/usluge, difuzija-širenje novih proizvoda/usluga na potencijalnom tržištu S obzirom na upravo navedene bitene karakteristike lako je oceniti da su za njenu primenu daleko povoljniji uslovi u razvijenim zemljama. Što je zemlja manje razvijena njene opšte pretpostavke i uslovi za primenu manje su lošiji. Za ostvarenje punih efekata, treba da se izvrši prilagođavanje ukupne privrede ili bar svih proizvodjača u lancu od sirovine do finalnog produkta. Čak i ukoliko su ograničene veličine, zemlje u razvoju i nerazvijene zemlje ne moraju da se odreknu primene savremenih visokih tehnologija. Naprotiv, one takođe treba da se usmere ka industrijskim granama u kojima se primenjuju visoke tehnologije i imaju brz rast. Međutim, za njih je veoma značajan izbor prioriteta koji mora biti vrlo rigorozan i selektivan što je zemlja manja i na nižem niovu. Sem mera ekonomske politike vrše se i njima odgovarajući zahvati u socijalnom okruženju - promene u obrazovanju, naučno- istraživačkoj delatnosti, obezbedjenje povoljnih društvenih ulsova. Biotehnologija je oblast u kojoj su učinjeni revolucionarni prodori. Primenom bioloških organizama, sistema ili pojedinačnih procesa u proizvodnji i uslugama, te genetskim manipulacijama dolazi se do sasvim novih osobina već postojećih živih bića ili se stvaraju potpuno novi organizmi. Ogromne mogućnosti proizilaze iz jednostavnosti postupaka i činjenice da čovek može svesno intervenisati u toku ostvarivanja prirodnih zakona. Radi se o tehnologiji širokog zahvata u već postojećim industrijskim granama kao što su: organska i neorganska hemija, farmaceutska proizvodnja, energetika i prehrambena industrija, delatnosti oljoprivrede, šumarstva, raznovrsne usluge. Primenu biotehnoloških postupaka za sada kontroliše mali broj najrazvijenijih zemalja.

~ 78 ~

Samo eksperimentisanje u biotehnologiji i njen razvoj kriju u sebi ogromne mogućnosti poboljšanja, ali i zloupotrebe stečenih znanja koje mogu ići sve do unišenja pojedinih delova okruženja, pa i ugrožavanja opstanka samog čoveka. Stoga se jednovremeno sa napretkom znanja u ovoj oblasti i njihovom primenom moraju razvijati naučne, tehnološke i etičke norme društva počev od jedinke pa do čitave međunarodne zajednice da bi se razvoj usmeravao u pravcu boljitka za čoveka. Ekonomski značaj biotehnologije pokazuje tendenciju širenja mada je još uvek ograničen. Novi izvori i novi oblici energije , te nove kombinacije u ovom domenu, sledeći su pravac delovanja savremene tehnološke revolucije. Proces ogromnog napretka u energetici započinje primenom atomske energije u elektrani pa se to može uzeti kao prelomni trenutak kada su rešeni problemi energetske osnove savremenog sveta. Omogućeno je korišćenje novog izvora i čovečanstvo oslobodjeno predstojeće energetske blokade - ograničenih svetskih rezervi fosilnih goriva procenjenih da će trajati negde oko dvadesetak godina (nafta) pa do jednog veka (ugalj). Postupkom fisije iz poznatih količina urana i torijuma procenjeno je da bi se dobilo dovoljno energije za 1700 godina. Granice korišćenja energije iz nuklearnih izvora, mogu se i dalje širiti primenom metoda fuzije ili preciznije kontrolisanjem fuzije. Sem toga primena metoda fuzije je značajna kao potencijalni izvor energije i zbog manjih opasnosti, odnosno zagađenja u odnosu na metod fisije. U smeru sve potpunijeg zadovoljenja energetskih potreba deluje tehnološki naredak i danas, doprinoseći efikasnijoj/racionalnijoj upotrebi ostalih izvora a pre svega fosilnih goriva. Drugi značajan pravac delovanja savremene tehnološke revolucije u obalsti energetike ističemo racionalizaciju upotrebe svi izvora i oblika energije. Ona se ostvaruje na dva načina: prvo, povećanjem iskorišćenosti upotrebljenih energenata i drugo usavršavanjem i razvojem postrojenja sa manjom specifičnom potrošnjom energije po jedinici proizvodnje. Danas se promene dešavaju zahvaljujući primeni savremenih tehnoloških rešanja i u kombinaciji raznih oblika energije paralenlno ili komplementarno. Takav način se uveliko primenjuje za potreba zagrevanja ili hlađenja, pa se do nekog nivoa koristi jedan izvor, a potom se za dostizanje potrebnih parametara ovaj dopunjava drugim. Novi materijali su pravac delovanja savremene tehnološke revolucije koji omogućuje sve celovitije korišćenje nekih prirodnih sirovina - postupci za potpuniju upotrebu nusproizvoda i doskorašnih otpadaka, te stvaranje sasvim novih materija sa unapred programiranim osobinama. Dalja upotreba i kombinacije omogućavaće sve raznovsnije nove, pored modifikovanih postojećih finalnih proizvoda. U oblasti novih materijala posebno značajno pomenuti hemiju, fiziku, biohemiju i biologiju. Razvoj novih materijala išao je najpre ka stvaranju supstituta za prirodne sirovine, a zatim se orijentacija proširuje na materijale sa zadatim osobinama potrebnim za odredjenu svrhu, pa stoga boljim od prirodnih. Može se reći da se mnogi savremeni proizvodi ne bi mogli konstruisati ili funkcionisati bez novih materijala. Propulzivnost proizvodnje novih materijala tokom nekoliko proteklih decenija se uvećavala u svetu čak i dvostruko brže od ostale industrije. Zahvaljujući brzom rastu i napretku, oni izazivaju i mnoge promene u proizvodnim procesima pojednostavljujući ih, ubrzavajući, a to znači podižući produktivnost rada i u krajnjoj liniji pojeftinjujući proizvode.

~ 79 ~

10.4 Tehnološki progres kao najdinamičniji faktor razvoja Tehnološki progres deluje na ukupnu privredu pa se već i stoga može oceniti da veoma značajno utiče na ukupan ekonomski potencijal i njegovo korišćenje. Najpotpunije dolazi do izražaja u zemljama koje su prošle fazu početne industrijalizacije, a posebno je vidljiv u onima koje su odmakle u procesu razvoja i po tom osnovu ostvarile preko punu zaposlenost. U razvijenim privredama široko shvaćen tehnološki progres gotovo u celini određuje stopu privrednog rasta, pravce i intenzitet ekonomskog, odnosno socijalnog razvoja. Njegovim račlanjivanjem moguće je utvrditi doprinos svake od komponenti privrednom rastu i ukupnom napretku. Tehnološki proces širi granice korišćenja pojedinih elemenata u procesu društvene proizvodnje. Zatim, podiže efikasnost upotrebe svih činilaca trajno i neiscrpno. Dugoročni rezultat delovanja tehničkog napretka je racionalizacija upotrebe, odnosno štednja svih proizvodnih činilaca. Sem toga, tehnološki progres deluje na promene u kombinaciji upotrebljenih elemenata ekonomskog potencijala u procesu proizvodnje, jednovremeno podužući kvalitet korišćenih elemenata. To se vrši putem uvođenja novih sredstava za rad. Usavršavaju se predmeti rada, razvijaju se metode i sredstava za praćenje, kontrolu i upravljanje proizvodnim postupcima. Podiže se kvalitet ukupnog radnog potencijala, menja se ekonomska struktura zaposlenog stanovništva - uz osnovnu tendenciju da se sve veći deo zapošljava u sferi usluga. Pod njegovim uticajem vrši se stalno razgranavanje proizvodnje koje se ispoljava neprekidnim stvaranjem novih proizvoda, formiranjem novih grupa, izdvajanjem novih grana, pa čak i delatnosti. Sve je veće relativno učešće produktivnije proizvodnje u industriji. Tehnološki progres višestruko može označiti kao najdinamičniji faktor privrednog razvoja. Prvo, on u tom smislu deluje menjajući značaj pojedinih činilaca proizvodnje. Drugo, tehnološki proces deluje na kvalitativan razvoj svih elemenata ekonomskog potencijala, širi granice korišćenja, te podiže efikasnost upotrebe i produktivnosti rada. Treće, povećanjem efikasnosti upotrebe svih faktora tehnološki progres utiče da se u razvoju manje drastično ispoljava ograničenost pojedinih elemenata i omogućava supstituciju oskudnijih. Četvrto, vrše se promene u kombinaciji faktora koji se upotrebljavaju za razvoj, sa osnovnom tendencijom ka korišćenju sve kvalitenijih. Peto, tehnološki napredak deluje i na promene u privrednoj strukturi. Posmatran u medjunarodnim okvirima, izaziva značajne promene što označavamo kao njegovo šesto ispoljavanje. Sedmo, on deluje i na stalan rast obima proizvoda i usluga dostupnih sve širem krugu potrošača u svetu.

10.5 Tehnički progres i nacionalna ekonomija Srbije

10.5.1 Izbor tehnike u nacionalnoj privredi Posebna pažnja izboru tehnike bila je posvećena početkom razdoblja ubrzane industraijalizacije Jugoslavije zbog inače niskog nivoa opšte privredne razvijenosti a pre svega niske akumulativne sposobnosti. Jugoslovenskoj politici razvoja stajali su na raspolaganju različiti stavovi ekonomske teorije koji se mogu sistematizovati u dve grupe. Prvo, među ekonomistima iz razvijenih tržišnih privreda veoma

~ 80 ~

rašireno gledište da je za nedovoljno razvijene zemlje najcelishodnija ona tehnika koja štedi kapital. U drugu grupu svrstavamo stavove ekonomista prma kojima se problemu izbora tehnike prilazi sa aspekta dugoročnih potreba i interesa privrednog razvitka. Oni zastupaju mišljenje da se izgradnjom tehnički savršenijih kapaciteta ostvaruje veća produktivnost rada i tome odgovarajući manji troškovi proizvodnke. Sve to na duži rok omogućava brži rast i razvoj privrede. Prva grupa autora ističe značaj ekonomisanja upotrebom oskudnih faktora i snažnijeg oslanjanja na obilnije. Međutim, kada se njihovi stavovi valorizuju sa aspekta potrebe ubrzane industrijalizacije ne može se prihvatiti njihova sugestija. Kad se zna da štednja kapitala znači i nižu produktivnost rada pa opterećuje proizvode višim troškovima i tereti sve kasnije faze kroz koje oni prolaze. Takvim izborom se ne zaustavlja zaostajanje za razvijenim zemljama u tehnološkom pogledu. Iz tih razloga, druga grupa daju u celini prihvatljivije rešenje. Izbor tehnike velikim delom je uslovljen i izabranim pravcima razvoja, utvrdjenom strategijom i politikom razvoja, institucijama i mehanizmima. U etapi naše ubrzane industrijalizacije uzimani su u obzir i razmatrani sledeći elementi za izbor tehnike: raspoloživost sopstvene akumulacije po obimu i naturalnoj strukturi; mogućnost da se međunarodnom razmenom menja naturalni sastav i povećava realni obim akumulacije; struktura investicija; veličina kapaciteta; vreme gradnje i aktivizacije; raspoloživost radne snage, stepen njene zaposlesnosti kao i obrazovna i kvalifikaciona struktura. Izbor nivoa tehnike vrše subjekti koji raspolažu kapitalom ili im je ovaj poveren. Kao činioce koji deluju kontinuirano i jednoznačno u pravcu izbora i primene više tehnike uzimamo: potrebu za stalnim rastom produktivnosti rada, odnosno smanjenjem troškova roizvodnje, te podizanje kvaliteta i širenje asortimana proizvoda. Tokom ubrzane industrijalizacije Jugoslavije, pa i u Srbiji i Crnoj Gori, posle II svetskog rata u smeru izbora i primene više tehnike delovali su: visoko učešće u strukturi investicija onih grana koje po prirodi svoje proizvodnje podrazumevaju viši organski sastav, potrebe za skraćenjem vremena gradnje i aktivizacije kapaciteta bitnih u daljem toku industrijalizacije. Nasuprot njima, kao faktori koji su uticali na ograničavanje primene više tehnike mogu se navesti: oskudna akumulacija po obimu i neadekvatna po naturalnoj strukturi za viši tehnološki nivo, prenapregnut platni bilans i ograničene mogućnosti da se poveća realna akumulacija sredstvima iz inostranstva, te ograničenje da se spoljnotrgovinskom razmenom menja naturalni sastav raspoložive akumulacije, veliki pritisak nedovoljno zaposlene radne snage u poljoprivredi, uz dosta skroman nivo obrazovanja. Rezultat ukupnog delovanja svih relevantnih faktora je da u ekonomskoj politici nije primenjeno jednoobrazno rešenje za čitavu privredu, niti se na jedinstven i uniforman način vršio izbor tehnike. Tako je ostvaren pretežno ekstenzivan razvoj ukupne društvene privrede koji se odlikuje izrazito brzim uvećanjem zaposlenosti i znatno sporijim prosečnim godišnjim porastom produktivnosti rada. Nakon toga trebalo je da usledi zaokret ka intenziviranju razvoja. To je samo privremeno ostvareno u drugoj polovini 60ih. U 80im godinama snažno je usporavanje rasta proizvodnje, uz ostala negativna kretanja koja se pojačavaju, te se javlja veliko interesovanje za tehnološki razvoj uopšte. Usvojena je strategija tehnološkog razvoja zemlje. Posebno mesto trebalo je da ima stvaranje uslova za sopstveni razvoj tehnologija u odabranim oblastima i uključivanje u međunarodnu podelu rada.

~ 81 ~

10.5.2 Tehnološki progres i zaposlenost Zaposlenost u društvenoj privredi za celo razdoblje od 1953-1990 godine rasla je po stopi od 3% prosečno godišnje. Posmatrana u kraćim vremenskim intervalima ona je imala značajne oscilacije i pokazivala opštu tendenciju opadanja, da bi u 90im godinama beležila negativne vrednosti. Tada su se morali učiniti ozbiljniji zaokreti u ekonomskoj politici i strategiji razvoja da se zaustave dalja nepovoljna kretanja u preusmere u suprotnom pravcu. Njih je prvenstveno valjalo sprovesti promenom prethodno važećeg obrasca u čijoj su osnovi principi mašinske, masovne industrijske proizvodnje i njoj odgovarajuća tehnološka osnova. Tako bi se izvršila preorijentacija na nove principe i podsticala privredna načela, elemenata savremene tehnološke revolucije. Nažalost to se nije dogodilo, već je privreda sve dublje zapadala u krizu u 80im. Ulazak u fazu tranzicije samo je zaoštrio probleme. Danas se obično ističe da tehnološki progres deluje dvojako na zaposlenost:

1) utiče na smanjenje potreba za radnom snagom sustituišući je novom opremom u već postojećim privrednim kapacitetima.

2) Tehnološki napredak deluje u pravcu širenja ukupnih potreba za radnom snagom putem stvaranja novih proizvoda, čitavih novih proizvodnih grupacija, pa čak i grana.

Uopšte uzev, može se oceniti da preovlađuju pozitivni uticaji novih, visokih tehnologija u privredama čiji su razvojni potencijali veliki. Mogu se alternativno očekivati različiti kumulativni efekti - od opadanja, preko stagnacije, sve do postepenog uvećavanja ili čak brzog rasta ukupnog broja zaposlenih. S obzirom da se primenom tehnološkog naprekta ne ostvaruju samo pozitivni uticaju, već i negativni nužan je aktivan odnos prema ovom domenu. U težnji da se u što kraćem roku postignu potpuniji efekti na zapošljavanje, razvojnom politikom treba šire u društvu izvršiti prilagođavanje, odnosno anticipiranje promena koje će se desiti u tražnji za radnom snagom i sa njima vremenski i po strukturi usaglasiti njena buduća ponuda. Značajno ogrančenje primeni visokih tehnologija u nerazvijenim i zemljama u razvoju predstavlja potreba za stalnim, brzim rastom zaposlenosti. To stoga što savremene visoke tehnologije u fazi početne primene imaju mali ukupan ekonomski efekat i uticaj na rast zaposlenosti koji je jedva primetan u razmerama cele privrede. Takav, potencijalno skroman efekat na zaposlenost i velika zavisnost od istraživanja i razvoja u početnoj fazi primene odvraćaju ih od brže upotrebe visokih tehnologija. Sem toga, veći rast zaposlenosti često je uslovljen potrebnim investicijama u nove kapacitete. Znači da su zemljama u razvoju i još više nerazvijenim, nužne velike promene u privredi, odnosno čitavom društvu. Zato u ovoj vrlo brojnoj i heterogenoj grupi zemalja treba stvarati uslove za rast zaposlenosti i druga pozitivna dejstva sadašnje tehnološke revolucije na ukupnu privredu.

10.5.3 Tehnički progres i uključivanje u međunarodnu podelu rada Do sredine 60ih tehnološki napredak je ostvarivan uglavnom uvozom inostrane tehnologije. Karakter uvezene tehnologije menjao se u toku razvoja. U 50im se uvoze tehnologija i tehnika za proizvodnju sredstava rada i ostalih reprodukcionih dobara. Tokom 60ih dominirala je tehnologija namenjena

~ 82 ~

proizvodnji potrošnih dobara, da bi se u 70im preorijentisali na uvoz kompleksnih tehnoloških sistema. Na taj način su stvarani uslovi i vršena tehnološka modernizacija, podizana tehnička kultura i životni standard. Međutim, uvoz tehnologije bio je vezan i za brojna negativna dejstva čiji su efekti jačali od polovine 60ih, a posebno su došli do izražaja u 70im godinama. S druge strane, uvoz inostrane tehnologije nije bio selektivan u smisli jačanja sopstvenog naučno-istraživačkog i razvojnog potencijala. Prepreka samostalnom tehnološkom napretku bila su brojna ograničenja vezana za korišćenje uvezene tehnologije - obaveza uvoza materijala i komponenti od isporučioca tehnologije ili drugog proizvođača koga on odredi, zabrana izvoza u celini ili na pojedina tržišta u svetu, zabrana korišćenja tehnologije po ptrestanku važnosti ugovora, zabrana razvoja uvezene tehnologije i drugi slični limiti. U takvom ambijentu, domaća naučno-istraživačka i razvojna osnova nastoji samo da prati ubrzani tehnološki razvoj u razvijenim zemljama, a pri tome se kašnjenje uvećava, pa izvoz postaje sve više inferioran. Veoma je izražena orijentacija privrednih subjekata na domaće tržište pa su često izgrađeni kapaciteti mnogostruko veći od moguće prodaje. To vodi njihovom nepotpunom korišćenju i pre svega visokim troškovima. Sve to pokazuje da inostrane kompanije, isporučioci tehnologije imaju dominirajući položaj. Njihova je prednost što potiču iz većih i razvijenijih zemalja te koriste pogodnosti koje tamo imaju. Domaća NIR aktivnost trpi i unutrašnja ograničenja - relativno manji udeo sredstava namenjenih istraživanjima i razvoju u društvenom proizvodu, kao i nedovoljnost naučno istraživačkih/razvojnih kadrova po pojedinim oblastima. Kao jedan od mogućih pravaca prevazilaženja postojećih ograničenja danas se u svetu primenjuje udruživanje zemalja da bi se mogle suprotstaviti dominaciji vodećih na vrlo širokom frontu tehnologije. Za drugi pravac obično se uzima selekcija oblasti prodora, izbor pariteta i koncentracija raspoloživih potencijala da bi se dostigli vrhunski rezultati. Prikazano stanje i ostvareni rezultati tehnološkog razvoja formulisali su novi pristup naučnom i na njemu zasnovanom ukupnom tehnološkom progresu i u SFRJ. Očekuje se da se zaustavi proces zaostajanja za razvijenim svetom, odnosno smanji postojeća razlika. Dramatičnost situacije tokom dekompozicije SFRJ po sebi je bila teška, a čitav proces još uvek nije okončan. Položaj aktuelne državne zajednice još je otežan međunarodnom blokadom. Kako je zemlja veličine Srbije jako upućena na međunarodnu saradnju da bi aktivirala postojeće potencijale privrede, naučne, istraživačke i razvojne delatnosti to ostaje da se izvrše brojne unutrašnje pripreme i prilagođavanja organizacionim i svojinskim promenama.

10.5.4. Tehnološki progres, produktivnost i ekonomska efikasnost Kao rezultat brojnih i raznovrsnih dejstava tehnološkog napretka postiže se povećanje društvene produktivnosti rada koja se u makroekonomskoj analizi izražava kao društveni proizvod po zaposlenom. Posmatrana za posleratno razdoblje od preko dve i po decenije produktivnost rada rasla je po prosečnoj godišnjoj stopi od 3,6%. Tokom 80ih I 90ih godina kretanje produktivnosti poprima negativne

~ 83 ~

stope rasta, a u dvehiljaditim ponovo se vraća u zonu pozitivnih stopa. Kretanje produktivnosti je inače bilo različito u kraćim periodima. Do polovine 60ih produktivnost rada rasla je po stopi od 3,9% a to je istovremeno i najdinamičnij godišnji rast tokom čitavog razmatranog perioda. Kao negativni ekstrem produktivnost se smanjivala u prvoj polovini 90ih godina po prosečnoj stopi preko 16% godišnje. Navedene oscilacije u dinamici produktivnosti rada uzimamo kao jedan od značajnih indikatora za ocenu delovanja tehnološkog progresa. Potpuni zaokret u kretanju produktivnosti rada dogodio se tokom 80ih godina pa je i njen doprinost stopi rasta društvenog proizvoda postao negativan. Negativna godišnja stopa rasta produktivnosti bila je veća od odgovarajuće stope zaposlenosti pa je to prouzrokovalo i negativnu prosečnu godišnju stopu rasta proizvoda društvene privrede. Kada se raščlani stopa rasta produktivnosti rada na sastavne činioce, posmatramo je kao rezultantu dinamike tehničke opremljenosti i koeficijenta efikasnosti osnovnih sredstava. Ukoliko se imaju u vidu stope rasta u manjim vremenskim jedinicama može se uzeti da je stopa produktivnosti rada, uz zanemarivu grešku, jednaka zbiru stope rasta tehničke opreljenosti rada i stope rasta koeficijenta efektivnosti osnovnih sredstava. Visoke negativne stope uz istovremeni skroman rast tehničke opremljenosti rada rezultirale su u negativnoj stopi rasta produktivnosti od 1,9% prosečno godišnje. Još je teža situacija u tom pogledu početkom 90ih, pošto koeficijent efikasnosti u 1991. i 1992. godišnje opada po stopi od gotovo 30%. Produktivnost rada rasla je uz protivrečnu dinamiku, a to znači da je tehnološki napredak ostvarivan na teritoriji Srbije prevashodno na bazi uvećanja angažovanih osnovnih sredstava po jednom zaposlenom randiku. Za ocenu primene elemenata tehnološkog progresa posebno je interesantan drugi podatak - broj novih proizvoda sa stanovišta zemlje jer se njime ističe za koliko se širi asortiman proizvoda. Razlika izmedju broja uvedenih i napuštenih proizvoda pokazuje čist prirast broja produkata. Posmatrano po granama i grupacijama, prema broju novih proizvoda sa stanovišta zemlje ističu se: metalna industrije, elektroindustrija, hemijska industrija ali i drvna industrija. Njihov kumulativni udeo kretao se blizu 9/10 u odgovarajućoj grupi novih proizvoda. Prema svemu izloženom možemo zaključiti da je tehnološki progres vrlo skromno i ograničeno delovao u društvenom sektoru, a to znači i u pretežnom delu jugoslovenske privede. Zato se nisu mogle ispoljiti sve one promene koje tehnološki napredak izaziva u razvijenim privredama.

~ 84 ~

XI EKONOMSKA POLITIKA

11.1 Pojam ekonomske politike Ekonomska politika i privredni sistem obuhvataju ukupne institucionalne uslove obavljanja privrednih aktivnosti, kao i uspostavljanja i održavanja brojnih veza i odnosa izmedju ekonomskih subjekata (države, preduzeća i domaćinstava). Učesnici u privrednim procesima pojavljuju se na različitim tržištima (tržištu robe, kapitala, novca, rada). Nijedno od ovh tržišta ne funkcioniše spontano, jer postoji mnoštvo privrednih i društvenih institucija koje ustanovljavaju pravila ponašanja tržišnihaktera. Ekonomska politika u tržišnim uslovima nije skup administrativnih dozvola i zabrana nego sveukupnost mera kojima se učesnici privredjivanja usmeravaju na polsovno ponašanje koje vodi ostvarivanju ostavljenih ciljeva. Država je glavni nosilac ekonomske politike koja shodno ima makroekonomski karakter. Postoji poslovna politika koju vode preduzeća kao mikroprivredni subjekti. Ekonomska politika teži, između ostalog, da usmerava ponašanje preduzeća u željenom pravcu kako bi se ostvarili njeni ciljevi. Ekonomska politika zapravo znači delovanje države na privrednu delatnost u skladu sa postavljenim ciljevima. Prema tome, pod ekonomskom politikom podrazumevamo skup instrumenata, mera i mehanizama koje država kotristi da bi ostvarila zadate ekonomske ciljeve. U uslovima komandne privrede i jednopartijskog političkog sistema ne postoji mehanizam demokratske kontrole koncepta i vođenja ekonomske politike jer se ona kreira i sprovodi direktivama i ideološkim argumentima. Međutim, u društvu utemeljenom na tržišnim odnosima i političkom sistemu parlamentarne demokratije nosioci ekonomske politike su stalno izloženi kontroli i proveri pa su prisiljeni da neprekidno prilagođavaju mere i sredstva za ostvarenje odredjenih ciljeva.

11.2 Elementi ekonomske politike Elemente ekonomske politike čine njeni ciljevi, subjekti i instrumenti. Postoje četiri generalna cilja ekonomske poltike i to:

1. Privredni rast, 2 Puna zaposlenost, 3. Stabilnost tržišta i cena i 4. Ravnoteža razmene i finansijskih transakcija sa inostranstvom.

Ovi ciljevi ekonomske politike imaju veliki značaj za privedu svake zemlje. Njihova projektovana veličina uvek je vezana za vremenski period na koji se odnosi i sama ekonosmka politika. Privredni rast odmerava se projektovanom stopom rasta bruto domaćeg proizvoda za odredjeni period. Stanje pune zaposlenosti, po pravilu podrazumeva da je 40-45% ukupnog stanovništva zaposleno, odnosno da stopa nezaposlenosti iznosi manje od 5%. Stabilnost tržišta i cena nije ugrožena ako se inflacije kreće do 5% godišnje. Za ravnotežu ekonomskih odnosa sa inostranstvom važno je da se eventualna neravnoteža izmedju uvoza i izvoza ne ustali trajnije.

~ 85 ~

Međutim ciljevi ekonomske politike mogu biti međusobno sukobljeni. Kreatori ekonomske politike moraju o tome voditi računa pošto težnja da se istovremeno ostvari više suprotstavljenih ciljeva dovodi u pitanje ostvarivanje svakog od njih posebno. Iz pomenutih razloga mora se utvrditi redosled po prvenstvu i važnosti ostvarivanja ekonomsko političkih ciljeva. U nekadašnjim socijalističkim privredama država je srasla sa partijskim aparatom i postala partijska država te je bila jedini subjekt ekomomske politike. Međutim, u savremenim tržišnim privredama postoji više subjekata ekonomske politike medju kojima se uspostavljaju odnosi saradnje i usaglašavanja postojećih interesa pri donošenju odluka. Osnovni subjekt ekonomske politike u tržišnim uslovima su svakako vlada i centralna (narodna) banka a pored njih javljaju se i veliki monopoli, sindikati radnika i udruženja poslodavaca, a u novije vreme i berze. Ipak država, odnosno Vlada izdvaja se kao neposredni subjekt ekonomske politike. Svi ostali subjekti su posrednog karaktera. Za ostvarivanje izabranih ciljeva ekonomske politike, država koristi odgovarajuće instrumente pomoću kojih se ostvaruju postavljeni ciljevi. Oni se mogu razvrstavati na različite grupe: instrumente javnih finansija, instrumente novca i kredita, instrumente deviznog kursa, instrumente direktne kontrole i instrumente institucionalnih promena. U njih spadaju kamatna stopa, stopa obaveznih rezervi, nivo novčane mase, poreska stopa, carinska stopa, devizni kurs i dr. Sposobnost i umešnost subjekata ekonomske politike iskazuje se u izboru odgovarajućih isntrumenata za ostvarivanje definisanih ciljeava. Često se kaže da mora postojati onoliko instrumenata ekonomske politike koliko ciljeva ona postavlja pred sobom. Ciiljevi ekonomske politike po odgovarajućem prvenstvu i vremenskom redosledu mogu se ostvarivati samo u stabilnom i celovito zaokruženom privrednom sistemu. Najveći deo instrumenata ekonomske politike odnosi se na fiskalnu i monetarnu oblast. To je naročito vidljivo u uslovima tranzicije kada su osnovni ciljevi ekonomske politike uspostavljanje makroekonomske stabilnosti, cenovna, spoljnotrgovinska i finansijska liberalizacije, uspostavljanje spoljne ravnoteže, privatizacija i restruktuiranje preduzeća i banaka.

11.3 Vrste ekonomske politike Ekonomska politika predstavlja ekonomsku stranu politike vlade i njenu osmišljenu intervenciju u privredi. Ona je ujedno i vezujuća nit izmedju privrednog i političkog sistema. Brojna su područja na kojima se iskazuje ekonomska politika a izmedju njih mogu se izdvojiti četiri osvnovna: 1. uravnotežujuće 2. alokativno tj. ispravljanje poznatih nedostataka tržišta u usmeravanju raspoloživih resursa na najpovoljnije upotrebe 3. distributivno tj. korektivno delovanje na uslove privredjivanaj, 4. razvojno tj. usmeravanje privrednog razvoja i obezbedjivanje privrednog rasta. Na navedenim područjima preduzimaju se određene ekonomsko-političke mere koje predstavljaju konkretan čin upotrebe pojedinih instrumenata ekonomske politike. Kad se govori o osnovnim vrstama ekonomske politike, misli se na njene standardne oblike, određene karakterom instrumenata koji se primenjuju u upravljanju privrednim tokovima. Svaka vrsta ekonomske politike ima svoje područje delovanja, svoje mere i probleme koje je pozvana da rešava. U mnogim

~ 86 ~

savremenim privredama, kao i našoj nacionalnoj ekonomiji, inflacija i nezaposlenost javljaju se kao dva glavna makroekonomska problema koje treba ekonomske politike da rešavaju. Kod tih i drugih problema, od posebnog je značaja utvrditi njihovu prirodu i uzroke. Postoji više vrsta ekonomske politike: fiskalna, finansijska, komercijalna, politika prema javnim preduzećima, politika dohodaka, politika cena i tržišnih intervencija, naučno-tehnološka (inovativna) politika, politika neposredne kontrole i direktnih intervencija, razvojna politika. - Fiskalna politika utiče na oporezivanje, upotrebu poreza i javnu potrošnju. Njeni instrumenti su porezi, doprinosi, carine, takse i zajmovi za budžet i druge fondove. - Finansijska politika omogućava protok finansijskih sredstava i rizika izmedju različitih učesnika u ekonomskom životu. Pored novčane i kredtine politike, sadrži i druge komponente koje deluju na raspoređivanje i preraspoređivanje postojećeg novca. Monetarna politika realizuje se kontrolom novca i kredita kao i upravljanje bankarskim sistemom. Vodi je centralna banka. Kreditna politika i njeni instrumenti nalaze se u rukama bankarskih institucija. Instrumenti finansijske politike su kamatna stopa, stopa obaveznih rezervi, operacije na otvorenom tržištu, operacije na deviznom tržištu, HoV… -Politika cena se odnosi na formiranje cena i održavanje stabilnosti njihovog opšteg nivoa. U tržišnim uslovima cene se formiraju slobodno. Netržišne intervencije u oblasti cena u mnogim slučajevima predstavljaju neophodnu aktivnost države. - Komercijalna politika na domaćem privrednom prostoru obuhvata i spoljnotrgovinsku politiku. Njihovi instrumenti su carine, takse, premije, kontigenti, kvote, devizni kurs... -Politika dohodaka zamišljena je kao skup mera i aktivnosti kojima se utiče na nivo stečenih dohodaka i njihovu raspodelu na štednju i potrošnju. Primenjuje se uporedo s politikom cena, i to posebno u situaciji kada je priveda suočena s problemom inflacije. -Antiinflaciona politika se u osnovi može sprovoditi u dva pravca: a) regulisanje cena i dohodaka b) smanjivanje budžetskog deficita, ograničavanje kreditne ekspanzije, eliminisanje novčane emisije... -Naučno-tehnološka politika usko je povezana s razvojnom politikom i planiranjem pošto se njom podstiče tehnički progres. Ona podrazumeva odgovarajuću ulogu automatske regulative i u razvoju naučnog rada. -Politika prema državnim preduzećima pretpostavlja široku upotrebu instrumenata skoro svih oblika politike. Ona se odnosi na osnivanje i poslovanja državnih preduzeća, a njena zamisao je da se oduzme dobit monopolistima i istovremeno stimuliše preduzetničko ekonomsko ponašanje. -Politika neposredne kontrole i direktnih intervencija u tržišnoj privredi treba da se primenjuje izuzetno jer se vezuje za direktno planiranje. Ona je selektivna i efikasna na kraći rok, i najčešće se koristi u kriznim vremenima. Najčešće se sprovodi putem odgovarajućih dozvola, zabrana i naredbi. -Razvojna politika se najvećim delom podudara sa makreoekonomskim planiranjem. Ona je dugoročno orijentisana i njenu najvažniju komponentu predstavlja investiciona politika. Ključni problemi u primeni politike razvoja su promene privredne strukture, akumulacija kapitala, uloga države i tržišta u razvojnom procesu i mesto u uloga spoljne trgovine. Medjutim, ekonomska politika se može razlikovati i sa stanovišta ciljeva na koje se odnosi na: - protekcionističku koja pruža zaštitu određenim privrednim sektorima - pokretačku koja inicira i podstiče napredak izabranih sektora - stabilizacionu koja obuhvata mere i aktivnosti na uspostavljanju i održavanju unutrašnje i spoljne ekonomske ravnoteže i obezbedjivanju pune zaposlenisti - strukturnu politiku koja se sastoji u prilagodjavanju pojedinih industrijskih sektora zahtevima tražnje

~ 87 ~

Poznato je da su u savremenoj privredi u upotrebi dva pristupa u vodjenju ekonomske politike: - aktivistički - tzv. fino podešavanje, koje pretpostavlja slobodu odlučivanja kreatora ekonomske politike u izboru određenih instrumenata i načinu njihovog korišćenja radi postizanja određenih ciljeva. Akktivistička politika se po pravilu usmerava na upotrebu fiskalnih mera; - neaktivistički - se zalaže za postojanje i poštovanje strogih pravila u koncipiranju i sprovodjenju trajne i unapred poznate ekonomske politike za dati period, nezavisno od konkretnog stanja u privredi. Ova politika insistira na novčanom tržištu i neutralnim merama. Prema području delovanja, ekonomska politika može se diferencirati na: a) opštu (ili neselektivnu) koja se odnosi na celu privrec b) uže usmerenu - selektivnu (ili parcijalnu politiku), koja se tiče pojedinih privrednih sektora (industrijska, agrarna, saobraćajna i druge sektorske politike) razvojnih faktora (politika zposlenosti, tehničkog progresa, korišćenja prirodnih resursa...) regiona, projekta... Pažnju zaslužuje i podela ekonomske politike na : a) sistemsku koja sadrži pravila ponašanja za sve učesnike privređivanja i nosioce ekonomske politike b) tekuću, koja obuhvata neposredno delovanje preko merljivih veličina (cena, vrednosti, količina…) Ključno pitanje svake ekonomske politike jeste njena efikasnost. Država mora da deluje prventivno a ne da služi kao mehanizam za otklanjanje grešaka.

11.4 Ekonomska politika na našem državnom prostoru Ekonomska politika na prostoru današnje SCG delila je sudbinu ekonomske politike koja je vodjena u prethodne tri Jugoslavije (Kraljevini Jugoslaviji, socijalističkoj Jugoslaviji i SR Jugoslaviji). Posle II svetskog rata pa sve do uvođenja samoupravljanja i tržišnih odnosa naša ekonomska politika predstavljala je skup dozvola, zabrana i dirketiva bez slobode ekonomskog odlučivanja. Sve do privredne reforme 1965. godine država ostaje glavni subjekt u donošenju odluka o akumulaciji i investicijama. Već početkom 70tih godina stupa na scenu koncept udruženog rada koji ekonomsku politiku lišava neophodne efikasnosti usled razgradnje i obezvređenja države i napuštanja tržišnih veza. Ekonomska politika u SR Jugoslaviji trebalo je da se ostvaruje u uslovima tranzicije ka tržišnoj privredi i privatnom vlasništvu koja je započela u prethodnoj SFRJ. Međutim, nije bilo moguće voditi uspešnu ekonomsku politiku u privrednom sistemu koji ne štiti svojinu, u kome se ugovori ne poštuju i za to ne snose sankcije. Stoga se i desila hiperinflacija koja je na prelazu iz 1993. u 1994. godinu dostigla maksimum, i visok deficit u oblasti javnih prihoda i rashoda. Pošto je privreda i zemlja u celini bila izložena međunarodnoj ekonomskoj izolaciji ekonomska politika se bavila uspostavljanjem kakve takve pravednosti u raspodeli sve manjeg društvenog proizvoda, obezbeđivanjem bar minimuma egzistencije za većinski deo stanovništva, kao i održavanje one proizvodnje koja nije zavisila od uvoznih komponenti. To nije bila ekonomska politika u normalnim uslovima i u njoj su pravljene krupne greške i promašaji, kreatori ekonomske politike se se teško snalazili u uslovima rigoroznih međunarodnoih sankcija i šokova kojima je privreda bila izložena. Program monetarne rekonstrukcije i privrednog oporavka SR Jugoslavije koji je preuzet 1994. godine predstavljao je spasonosan lek za gotovo umiruću nacionalnu ekonoiju. On je značio povratak

~ 88 ~

novca i ekonomskog života u SR Jugoslaviju. Težište stabilizacione politike bilo je u monetarnoj oblasti, u kojoj su poremećaji bili najizraženiji. Ciljevi ekonomske politike bili su dobro definisani: održavanje valutne i cenovne stabilnosti, porast životnog standarda na realnim osnovama, privredno prestruktuiranje, svojinska transformacija i izgradnja tržišno usmerenog privrednog sistema. 1996. god ukinute su sve sankcije SRJ čime su bili stvoreni uslovi za njeno postepeno uključivanje u svetske privredne tokove i povratak u međunarodne ekonomske i finansijske organizacije. Međutim, na snazi je ostao tzv. spoljni zid sankcija koji je otežavao oslobađanje naših zarobljenih računa u inostranstvu. Ekonomska politika u 1998. i 1999. godini vodila se u veoma nepovoljnim okolnostima (1998 godine vraćne su sankcije međunarodne zajednice, a 1999. uz agresiju NATO i pojačane) a rezultat je bio drastičan pad privredne aktivnosti i pogoršanje svih razvojnih karateristika. Zbog vanredne situacije, republička i savezna vlada su privemeno zamrzle neke tržišne mehanizme. Ekonomska politika tokom 2000. god vodila se u dva različita miljea: do početka oktobra u okolnostima kraja jedne etape (perioda sankcija) i početka nove faze razvoja (poslednje tromesečje). Od 2001-2005 osnovni makroekonomski indikatori pokazuju značajan pomak na određenim područjima privredne aktivnosti. Ostvaren je visok rast BDPa, uspostaljvena je makroekonomska stabilnost, održana je stabilnost deviznog kursa, ostvaren je i neprekidni rast državnih rezervi. Doneto je 350 sistemskih zakona koji podržavaju strukturne reforme. Ekonomska politika u Srbiji tokom 2006 godine posebnu pažnju je posvetila popravljanju poslovne i investiticone klime u zemlji. Sa tog stavnovišta veliku važnost imalo je regulisanje trogodišnjeg finansijskog aranžmana sa MMFom, kao i donošenje 30 sistemskih zakona pretežno iz finansijske oblasti, ali i uređivanje odnosa sa Crnom Gorom, proglašenje ustava Srbije i njen ulazak u Partnerstvo za mir. Glavni izazov ekonomske politike u 2006. bilo je zaustavljanje inflacije koja se otrgla kontroli.

11.5 Neizvesnost i ekonomska politika Rezultate bilo kakve ekonomsko-političke akcije nemoguće je egzaktno predvideti ma kako oprezno ona bila koncipirana. Vlade se susreću sa dosta složenim problemima, pošto stalno prisutni neizvesnosti i rizici u ekonomskom životu otežavaju izbor racionalnije politike. Može se izdvojiti mnoštvo vidova neizvesnosti ali dva su dominantna po svom značaju: prvi potiče iz nepredviđenih promena u nekom od elemenata agrarne tražnje a drugi je uslovljen vrstome ekonometrijskog modela na kojem bazira primena stabilizacione politike. Poseban vid neizvesnosti koeficijenata vezan je za vremenske parametre tog uticaja. Jedan od najvažnijih zahteva političkom aktivizmu odnosi se na to da kreatori ekonomske politike ne moraju suviše često da menjaju parametre instrumenata. Vladini organi imaju probleme s tim što na ciljne parametre utiču dogadjaji koji apsolutno nisu podloži kontroli. Ukoliko bi ove eksterne šokove i njihove posledice bile moguće tačno predvideti, onda bi akteri ekonomske politike mogli da ih uzmu u obzir prilikom izbora instrumenata politike. Multiplikovana neizvesnost rezultat je umnožavanja efekta neizvesnosti s efektom uticaja instrumenata politike. To je u stvari "volumen" neizvestnosti uticaja konkretnih političkih mera. Ekonomska politika naše zemlje se na samom kraju XX veka suočila sa velikim neizvesnostima i mnoštvom rizika. Svet izlazi iz industrijskog doba i veliki deo onoga što znamo o ekonomiji i društvu postaje podložan zastarevanju. Nedostaje novo shvatanje odnosa izmedju ekonomije i društva koje se

~ 89 ~

brzo menja. Ekonomski rast, nepovredivost granica, politička stabilnost, vreme za pregovore i konsultacije, efikasnost medjunarodnih organizacija i institucija su pod velikim znakom pitanja. Tržišta sve više ignorišu postojanja državnih granica. Međusobne veze postaju sve zamršenije u tom smislu da nijedna zemlja ne može da preduzme akciju ne vodeći računa o posledicama za druge države i njihovim reakcijama. U tome leže brojini rizici za pojedine zemlje, jer kao da im suverenost u odlučivanju o sopstvenoj ekonomskoj osnovi izmiče iz ruku, dok njihovo nacionalno tržište biva ugroženo od lokalnog, regionalnog i globalnog tržišta. Ne treba svim zemljama isti stepen povezanosti sa spoljnim okruženjem: neke su hipopovezane, a druge hiperpovezane. Pri tome je paradoksalno napomenuti da najviše povezanosti i medjusobnih relacija sa spoljnim svetom treba najrazvijenijim državama (SAD, Japan, EU) kako bi održali svoje uspešne privrede. Od ekološki čistih zemalja se očekuje da zaštite svoje prirodne resurse i životnu sredinu za "opštu stvar” čak i ako to usporava njihov razvoj. Pored globalizacije i tehnologizacije, još jedan fenomen - proces tranzicije potresa savremeni svet na samom pragu XXI veka. Mnoge bivše socijalističke zemlje su već duboko zakoračile u proces društvenih promena koje pretenduju da uključe u ekonomsku igru tržište, konkurenciju, vlasništvo, preduzetništvo, menadžment i rad. Tržišno transformisanje njihovih privreda uslovljeno je međutim simultanim aktivnostima vlasnika kapitala i države. Još uvek se ne zna dovoljno o tome kakvu ekonomsku ulogu treba da ima država u zemljama u tranziciji koja kod nas još ni iz daleka nije završena. Politička nestabilnost smanjuje podsticaje za moguća ulaganja u različite oblasti. Vladavina zakona i kvalitet političkih institucija, posebno se odražavaju na načine na koje osnovni aspekti upravljanja direktno utiču na vlasnička prava ili na mogućnosti obavljanja poslovnih transakcija. Posebno tamo gde nema duže tradicije tržišno usmeravanog preduzetništva razvijaju se odgovarajuće ljudske veštine u nepoštovanju propisa, korišćenju rupa u zakonu za lično bogaćenje i balansiranje između zakonitog i protivzakonitog ponašanja. Zaoštrenost odnosa republičkih vlasti Srbije i Crne Gore, kao i nepriznavanje državne zajednice od strane crnogorske vlade, ali i stalno jačanje tenzija izmedju pozicionih i opozicionih stranaka u našoj zemlji, samo produkuje nove napetosti u društvu i dodatno pojačava neizvesnost za donosioce ekonomske politike. Trajna dugoročna privredno-sistemska rešenja treba da budu tržišno usmerena i orijentisana na uključivanje naše zemlje u međunarodno ekonomsko okruženje. Kreatori ekonomske politike moraju da pokažu više razumevanja za šire principe tržišne privede i reformske porcese. Strategija reformske ekonomske poltiike sve intenzivnije se usmerava u pravcu priključivanja naše zemlje EU, što znatno umanjuje neizvesnost.

~ 90 ~

XII SOCIJALNI RAZVOJ I POLITIKA 12.1. Pojam I značaj životnog standarda

Pojam životnog standarda je odavno poznat u ekonomskoj literature. Prva istraživanja u ovom domenu datiraju sa kraja XVII veka. U početku je životni standard usko shvaćen I sveden samo na ličnu potrošnju a kasnije se obogaćivao uključivanjem mnogih novih elemenata. Ipak, još uvek ne postoji jedinstvena, opšteprihvaćena definicija ovog pojma. Često se u literaturi pravi razlika između životnog standard I životnog nivoa. Životni standard se definiše kao poželjan stepen zadovoljavanja potreba dok životni nivo predstavlja rezultate koji su već ostvareni na tom planu. Kod nas se ova dva pojma uglavnom izjednačavaju. U najširem smislu životni standard uznačava sve uslove života I rada ljudi tj. dostignuti stepen zadovoljavanja raznovrsnih ljudskih potreba. Razlikuju se tri njegove komponente:

1) Životni uslovi: * lična potrošnja koja podrazumeva trošenje materijalnih dobara I obavlja se pojedinačno * zajednička potrošnja koja podrazumeva korišćenje usluga koje pružaju brojne društvene insitucije I obavlja se kolektivno

2) Radni uslovi tj. mogućnosti adekvatnog zapošljavanja, higijensko-tehnološki uslovi rada, dužina radnog vremena I veličina slobodnog vremena

3) Društveni uslovi pod kojima društvo živi I radi. Oni su određeni karakterom društvenih odnosa I obuhvataju društveni položaj čoveka, njegovo učešće u političkom životu, mogućnost da utiče na životni standard I na razvoj sopstvenih uslova života I rada

Sve komponente zauzimaju značajno mesto ali posebnu pažnju zaslužuje potrošnja materijalnih dobara I usluga I u tom smislu treba razlikovati uži pojam životnog standarda koji obuhvata samo ličnu I zajedničku potrošnju. Njegov značaj je činjenica da su ljudi pravo bogatstvo svake zemlje I da osnovni cilj svakog razvoja treba da bude stvaranje uslova za što potpunije zadovoljavanje njihovih potreba. Privredni razvoj, sam po sebi, ne garantuje viši nivo životnog standard standvništva. Bitno je kako se koristi od razvoja raspodeljuju među članovima društva. Privredni razvoj je potreban ali ne I dovoljan uslov za povećanje životnog standard ali I sam životni standard na svoj način deluje na privredni razvoj.

12.2. Fenomen siromaštva 12.2.1. Savremena shvatanja o siromaštvu Iskorenjivanje siromaštva predstavlja jedan od osnovnih ciljeva privrednog razvoja. Poboljšanje uslova života najsiromašnijih u velikoj meri opredeljuje uspešnost razvojnog procesa. Siromaštvo je višedimenzionalna kategorija i neekonomske dimenzije igraju značajnu ulogu u savremenoj interpretaciji ovog fenomena. Reč je o fenomenu sa mnogo lica, koja se menjaju od mesta do mesta I kroz vreme. Shvatanja o siromaštvu su evoluirala tokom vremena. U početku, siromaštvo se odnosilo na materijalnu oskudicu. Tokom 80ih godina je definicija siromaštva obogaćena novim aspektima, kao što su nizak nivo obrazovanja I zdravlja. U poslednje vreme, uzimaju se I druge dimenzije ovog fenomena kap što su ranjivost na rizike različitih vrsta I nedostak političke moći.

~ 91 ~

Siromaštvo se može definisati u apsolutnom I relativnom smislu. Apsolutno siromaštvo se vezuje za neke apsolutne standard minimalnih potreba. Apsolutan, pri tom, ne znači fiksan u vremenu niti identičan u svim zemljama. Apsolutni nivo siromaštva može da varira odražavajući različite fiziološke, socijalne I ekonomske zahteve. Bitno je da se pri ovom pristupu pozicija siromašnih procenjuje nezavisno od situacije u kojoj se nalaze drugi članovi društva. Osoba je apsolutno siromašna ako se njen dohodak nalazi ispod nivoa koji odgovara utvrđenoj liniji siromaštva – kritičnoj granici prihvatljive ekonomske participacije u društvu. Relativno siromaštvo se ogleda u poređenju sa drugima tj. označava zaostajanje za većinom u društvu. Sa stanovništva dohotka osoba je siromašna ako pripada donjoj dohodovnoj grupi (npr. Ako se nalazi među 10% najsiromašnijih). Relativno siromaštvo se ne može iskoreniti jer će uvek biti onih koji su u lošijoj poziciji u odnosu na druge članove društva. U konceptu apsolutnog siromaštva se pravi razlika između:

Primarnog siromaštva (bede) - nedostatak resursa za podmirivanje minimalnih potreba

Sekundarnog siromaštva – neefikasna upotreba inače adekvatnih resursa Postoji razlika I između:

Privremenog siromaštva – kada se zbog nepovoljnih ekonomskih šokova pojedinci ili domaćinstva nađu u privremenom stanju siromaštva

Hroničnog siromaštva Suzbijanje siromaštva predstavlja jedan od ključnih zahteva održivog razvoja, a borba protiv siromaštva može da bude vrlo različita u zavisnosti od vrste siromaštva. Ono čemu se u krajnjoj liniji teži jeste svet bez siromaštva I to predstavlja ekonomski, socijalni, politički I etički imprativ čovečanstva. Na samitu u Johanesburgu je smanjivanje siromaštva označeno kao najveći globalni izazov današnjice. Međunarodna zajednica je postavila sebi nekoliko ciljeva koji su ugrađeni u Milenijumsku deklaraciju usvojenu 2000. Godine. Lista tih ciljeva koji su međusobno povezabi obuhvata:

Iskorenjivanje ekstremnog siromaštva I gladi

Postizanje univerzalnog obrazovanja

Promovisanje jednakosti polova

Smanjivanje smrtnosti dece

Poboljšanje zdravlja majki

Borbu protiv teških bolesti

Obezbeđenje ekološke održivosti

12.2.2. Pokazatelji siromaštva Merenje siromaštva ima za cilj da ukaže na ozbiljnost tog problema na nacionalnom I globalnom nivou I da omogući praćenje rezultata koji se postižu u njegovom rešavanju. U tome posebnu značaj ima dohodak pre svega jer se najlakše može kvantifikovati. U literaturi ima više mera dohodnog siromaštva koje koriste koncept linije siromaštva da odvoje siromašne stanovnike od ostalog dela populacije. Svaka zemlja korsiti liniju siromaštva koja odgovara njenom nivou razvijenosti i društvenim normama. Kada se ocenjuje u globalnim razmerama, izabrana linija siromaštva mora da bude ista za sve zemlje I izražena u zajedničkoj jedinici mere. Svetska banka već dugo vremena koristi dve međunarodne linije siromaštva. Nižu, koja je postavljena na nivou od 1,25$ dnevno po osobi I vipa od 2$ koja se smatra relevantnom za zemlje sa srednjim nivoom dohotka I zemlje poput Latinske Amerike I Istočne Evrope.

~ 92 ~

Pošto svaka linija siromaštva predstavlja samo aproksimaciju granice siromaštva, koja nije sasvim jasna I oštra, ima smisla koristiti više od jedne linije siromaštva. Kao prirodne I jednostavne mera se javljaju:

broj siromašnih (HC – head count) koji je određen brojem individual (i) koje imaju manji dohodak od linije siromaštva (yi<p)

stopa siromašstva (HCR – head count ratio) tj. udeo siromašnog u ukupnom stanovništvu I računa se kao HC/n

Navedene mere su široko koriste upravo zbog svoje jednostavnosti ali imaju određene nedostatke. One ne vode računa o tome u kojoj meri individualni dohoci zaostaju za linijom siromaštva. Poznato je das u ljudi koji se nalaze dalje od linije siromaštva siromašniji od onih koji su joj bliže. Usled toga, HC I HCR kao mere siromaštva mogu podstaći vladu da pruže pomoć prvenstveno onim pojedincima koji su bliže liniji siromaštva jer je to najlakši način da se postigne uspeh u suzbijanju siromaštva. Da bi se otklonile slabosti ovih pokazatelja, koristi se mera prosečnog odstupanja dohotka od linije siromaštva. Kada se prosečan dohodak koji je potreban da se svi siromašni dovedu do linije siromaštva, podeli prosečnim dohotkom društva, dobija se stopa jaza siromaštva (poverty gap ratio – PGR)

PGR =

Ova mera pruža predstavu o tome koliko je veliki jaz siromaštva u odnosu na resurse koji potrencijalno mogu da budu upotrebljeni za njegovo zatvaranje. U tom smislu stopa jaza siromaštva je mera resursa koji su potrebni za njegovo iskorenjavanje. Pomenuti indikator može da stvori pogrešan utisak o siromaštvu u zemljama koje su u celini gledano bogate, ali se odlikuju visokim brojem siromašnih. Bliska prethodnom pokazatelju je i stopa dohodnog jaza (IGR) koja prosečan deficit dohotka izražava kao deo linije siromaštva. Ovaj indikator ne uzima u obzir opšti nivo razvijenosti zemlje i kao takav nema slabosti PGRa, ali mu se može prigovoriti da pruža malo informacija o tome kakve su mogućnosti da se reši problem siromaštva .

IGR

Primetimo da stopa jaza siromaštva i stopa dohodnog jaza zanemaruju učešće siromašnih u ukupnoj populaciji. Ove mere izražavaju samo per capita intenzitet siromaštva. Nasuprot tome, broj siromašnih i koeficijent siromaštva, bez obzira na druge slabosti, nemaju taj nedostatak. Stoga je poželjno da se pri ocenjivanju stepena siromaštva istovremeno koriste mere koje pripada svakom od ovih tipova. U literaturi se pominju i drugi indikatori, koji izražavaju širi pristup ovom fenomenu. Među njima posebnu pažnju zaslužuje Indeks ljudskog siromaštva (HPI) koji je definisan 1997. godine. Ako se ljudski razvoj definiše kao proces širenja mogućnosti izbora koje ljudima stoje na raspolaganju, onda ljudsko siromaštvo znači uskraćivanje tih mogućnosti. Indeks ljudskog siromaštva na sintetički način izražava deprivaciju u tri ključne dimenzije ljudskog života (vođenje dugog i kreativnog života, sticanje znanja i raspolaganje resursima dovoljnim za pristojan život). Njima se kada se radi o indutrijalizovanijim zemljama pridružuje i četvrta dimenzija koja se odnosi na punu participaciju u životu zajednice. Indeks

~ 93 ~

ljudskog siromaštva ima dve varijante – prva se odnosi na zemlje u razvoju HPI-1 a druga na industrijalizovani svet HPI-2. Ova podela je opravdana s obzirom na razlike u socioekonomskim uslovima. U novije vreme se velika pažnja poklanja merenju ranjivosti domaćinstava i pojedinaca na rizike različitih vrsta i trebalo bi očekivati da u dogledno vreme ova ocena postane neodvojiv deo sveukupne procene siromaštva. Siromašnima je takođe svojstven i nedostatak glasa ili političke moći ali je merenje ovih dimenzija tek u povoju. Ovakav širi pristup siromaštvu otežava njegovo merenje ali doprinosi boljem razumevanju i uspešnijem rešavanju samog problema.

12.3. Ekonomska nejednakost 12.3.1. Pojam ekonomske nejednakosti Ekonomska nejednakost se najčešće izražava preko dve ključne promenljive – bogatstva ili dohotka. Ekonomisti prave razliku između ovih varijabli obrazlažući da bogatstvo predstavlja veličinu stanja a dohodak karakter toka. Bogatstvo su resursi koji određena individua ima u datom trenutku. Dohodak pokazuje za koji se iznos bogatstvo menja tokom posmatranog intervala. To je maksimalna vrednost koju jedna osoba može da potroši u određenom vremenu a da njeno bogatsvo ostane nepromenjeno. U zavisnosti od konkretnih okolnosti analiza nejednakosti može da počiva na tekućem dohotku, bogatstvu, ili tzv. životnom dohotku. Pri razmatranju raspodele dohotka bitno je ne samo koliko ljudi zarađuju, već i kako dolaze do svojih prihodi. Na toj osnovi se pravi razlika između personalne i funkcionalne distribucije dohotka koje su međusobno povezane. Proizvodnja predstavlja izvor dohotka koji uzima različite oblike – zarade, rente, profite... Iza svake od ovih kategorija dohotka stoji odgovarajući faktor proizvodnje – rad, zemlja, kapital, kome taj dohodak pripada. Funkcionalna distribucija prikazuje kako se dohodak deli među proizvodnim činiocima. Različite kategorije dohotka se usmeravaju ka domaćinstvima i zavise od vlasništva nad faktorima proizvodnje. Domaćinstva koja nude samo rad primaju dohodak isljučivo po toj osnovi. Sa druge strane, ako imaju udeo u nekom poslu, poseduju zemlju koja je data u zakup ili radnu snagu koja je zaposlena, onda stiču dohodak po svim tim osnovama. Kombinovanje funkcionalne raspodele dohotka sa raspodelom vlasništva nad faktorima proizvodnje dovodi nas do personalne distribucije dohotka, koja opisuje raspodelu svih vrsta dohodaka među pojedicima ili domaćinstvima. Interesovanje za ekonomsku nejednakost potiče iz dva izvora – etičkih i funkcionalnih. Kada je reč o etičkom aspektu važno je imati na umu da su jednakost i pravičnost dva različita koncepta. Jednakost je empirijsko pitanje koje se tiče konkretne raspodele dohotka. Pravičnost je normativni koncept koji govori o tome kakva bi raspodela trebalo da bude. Šta je pravično a šta ne, zavisi od sistema vrenosti onoga ko sudi o pravičnosti. Teško je precizno odrediti kako izgleda pravična raspodela. Čak i kada bi to bilo moguće, vladina politika se ne može oblikovati samo prema kriterijumu pravičnosti već se moraju sagledati i brojni drugi ciljevi koji su često u konfliktu sa pravičnošću. Analiza dohodnih razlika na funkcionalnom nivou pretpostavlja da se sagledaju efekti koje nejednakost ima na druge karakteristike ekonomskog razvoja, kao što su proizvodnja, zaposlenost, tempo rasta privrede itd. Iako nas ne interesuje nejednakost kao takva, moramo brinuti o nejednakosti zbog uticaja koje ona ima na one ekonomske karakteristike koje nas zanimaju.

~ 94 ~

12.3.2. Merenje ekonomske nejednakosti Merenje ekonomske nejednakosti pretpostavlja da postoje odgovarajući pokazatelji preko kojih se mogu rangirati raspodele dohotka posmatrane u različitim zemljama, regionima, tačkama u vremenu itd. Dve najpoznatije mere u Gini koeficijent i Lorenz-ova kriva. Lorenz-ova kriva je vrlo popularna jer pruža jasnu vizuelnu predstavu o personalnoj raspodeli dohotka u jednoj zemlji. Ova kriva se obrazuje tako što se na horizontalnu osu nanose kumulirani procenti stanovništva (od najsiromašnijeg do najbogatijeg) a na vertikalnu kumulirani procenti dohotka koji oni stvaraju. Ove veličine se zatim prenose na ravan sistema koordinata tako da se dobijaju različite tačke. Recimo, tački A odgovara vrednost od 20% na skali stanovništva i 10% na skali dohotka. To znači da 20% nsjsiromašnijeg dela stanovništva stvara 10% ukupno stvorenog dohotka. Lorenz-ova kriva počinje i završava se na liniji 45o što je i logično jer 0% stanovništva stvara 0% dohotka. U slučaju ravnomerne raspodele, Lorenzova kriva se poklapa sa linijom 45o tj. linijom potpune jednakosti. Sa povećanjem razlika u raspodeli dohotka Lorenz-ova kriva se savija ispod svoje linije jednakosti. Što su dispariteti u dohocima veći, to je kriva više udaljena od linije ravnomerne raspodele.U ekstremnom slučaju, kada jedna osoba prisvaja sav dohodak, a drugi ne primaju ništa, ona se lomi pod uglom od 90o. Lorenz-ova kriva može da služi i kao kriterijum za poređenje nejednakosti. Pri tom važe sledeća pravila:

1. Ako jedna Lorenz-ova kriva leži u potpunosti iznad druge, raspodela dohotka je ravnomernija u prvom nego u drugom slučaju

2. Ako se dve Lorenz-ove krive poklapaju, stepen nejednakosti je isti u oba slučaja 3. Ako se dve Lorenz-ove krive seku, potrebne su dodatne informacije da bi se izvršilo poređenje

Problem se, očito, javlaj u trećem slučaju jer se ove krive mogu seći, a tada se Lorenzov kriterijum ne može primeniti. Stoga su izgrađeni drugi numerički pokazatelji nejednakosti a među njima je najpoznatiji Gini koeficijent.Ovo je vrlo direktna mera nejednakosti. On se izvodi neposredno iz Lorenz-ove krive i izražava odnos između površine koju Lorenz-ova kriva zaklapa sa linijom jednakosti i ukupne površine trougla ispod te linije. Vrednost koeficijenta se teorijski kreće u rasponu od 0 do 1 ali je stvarni interval znatno uži. Izračunava se po formuli:

G

Gde su yj i yi dohoci i-tog i j-tog pojedinca, je prosečan dohodak a n ukupan broj primalaca dohodaka. Gini koeficijent je zapravo jednak polovini aritmetičke sredine apsolutnih vrednosti razlika između svih parova dohodaka, posmatrano u odnosu na prosečan dohodak. Gini koeficijent ima i određene slabosti. Pre svega, ova mera je neosetljiva, jer iza malih promena u veličini koeficijenta mogu da stoje velike razlike u relativnim dohocima . Takođe, vrednost Gini koeficijenta može da bude ista za dve raspodele dohotka koje se značajno razlikuju a to je posledica činjenice da se Lorenz-ove krive mogu seći.

~ 95 ~

12.4. Životni standard u Jugoslaviji/Srbiji Dinamičan porast proizvodnje koji je ostvaren u SFRJ tokom posleratnog perioda, širio je materijalnu osnovu za podmirivanje raznovrsnih potreba ljudi. U prvim posleratnim godinama napori društva su biili usmereni na ubrzanje privrednog razvoja. Visoka izdvajanja za akumulaciju i investicije nisu ostavljala prostor za povećanje lične potrošnje. Od 1952. godine lična potrošnja počinje da raste i to, najpre umerenim tempom a zatim veoma brzo. U celom posmatranom periodu ona se povećala za 5,2 puta uz prosečnu godišnju stopu rasta od 4,4%. Dugoročno gledano tempo povećanja lične potrošnje slabi. Do drastičnog usporavanja dolazi u 80im godiama kada lična potrošnja beleži neznatan rast. Posleratni period je obeležen značajnim promenama u strukturi lične potrošnje. Sve do 1979. Su te promene sledile uobičajen obrazac smanjivanja relativnog udela izdataka za ishranu, odeću, obuću, piće i duvan i tako je oslobođen prostor za potpunije zadovoljavanje drugih potreba, svojstvenih višem nivou privrednog i društvenog blagostanja. Sa izbijanjem ekonomske krize 80ih se učešće izdataka za ishranu ponovo povećava a udeo troškova za zadovoljavanje potreba višeg reda smanjuje. Izdacii za obrazovanje i zdravstvenu zaštitu učestvuju sa najvećim procentom u DPu. Naučno-istraživačka delatnost je takođe napredovala. Treba imati u vidu da se nauka pre svega javlja kao važan činilac privrednog razvoja a tek indirektno kao element životnog standarda. Ekonomske nedaće kroz koje su SCG prošle u 90im godinama su se nepovoljno odraziile na životne uslove stanovništva. Prosečna plata u 2000. Je iznosila tek 37% zarade iz 1990., a prosečna penzija 40% nivoa iz pomenute godine. U takvim okolnostima je osetno smanjena lična potrošnja stanovništva. Udeo rashoda za ishranu u ukupnoj ličnoj potrošnji se ponovo povećao na preko 50% u 1993. da bi se zatim postepeno smanjivaao. Poslednjih godina ponovo raste i premašuje 50%. Proces siromašenja velikog dela stanovništva naše zemlje tokom 90ih je bio očigledan. Teške ekonomske prilike u zemlji uz veliki pad proizvodnje i hiperinflaciju, kao i smanjivanje realnih prihoda stanovništva, neminovno su dovele do širenja stanovništva. Prema jednom istraživanju zasnovanom na liniji siromaštva od 4$ dnevno, u našoj zemlji je 1994. god 1/4 stanovništva živela u siromaštvu. Nejednakost u raspodeli dohotka je bila niža u 1999. nego u ranijim godinama. To je pozitivno delovalo na kretanje siromaštva jer pad nejednakosti u raspodeli dohotka ima isti efekat kao porast dohotka uz nepromenjenu nejednakost. Mada se za obrazovanje i zdravstvo izdvajao relativno veliki procenat DPa, ta izdvajanja su u apsolutnom iznosu bila jako skromna. Sredstvima za obrazovanje su uglavnom finansirane plate nastavnika koje su, kao i u celom javnom sektoru, bile nedovoljne za život. Zdravstvo je takođe nazadovalo. Problem nedostaka lekova, medicinskog materijala i opreme je iz godine u godinu bivao sve veći. Da bi se poboljšao životni standard našeg stanovništva trebalo je stvoriti neophodne uslove za dinamičan i postojan privredni rast i razvoj praćen povećanjem zaposlenosti i zarada. To je pretpostavljalo sprovođenje ekonomskih reformi, kao i reformi socijalnog sektora. Tokom tranzicije u Srbiji u periodu 2001.-2007. je došlo do izvesnog poboljšanja životnog standarda. Realne zarade su rasle po godišnjoj stopi od 15% a zajedno sa zaradama su se povećavale i penzije.

~ 96 ~

Oktobra 2003. godine Vlada Republike Srbije usvaja Strategiju za smanjenje siromaštva koja predviđa da se do 2010. siromaštvo u našoj zemlji gotovo prepolovi. Strategija promoviše razvoj orijentisan ka smanjenju siromaštva kroz dinamičan privredni rast, uz veće zapošljavanje i podizanje nivoa ličnih prihoda, sprečavanje stvaranja novog siromaštva kao i unapređenje mreže socijalne sigurnosti. Prema Anketi o životnom standardu, siromaštvo je kod nas prepolovljeno tako da je osnovni cilj koji je Vlada postavila već ostvaren. Ali kao u većini zemalja, i u Srbiji je subjektivno siromaštvo veće od objektivnog. U 2007. god duplo više stanovnika smatra da je siromašno u odnosu na objektivnu procenu. I pored značajnih rezultata koji su postignuti na planu smanjenja siromaštva mora se imati u vidu da ovi podaci ne obuhvataju u potpunosti izbeglice, interno raseljena lica i Rome-što su upravo kategorije koje su najugroženije. Osim toga, pokazalo se da je velika koncentracija stanovništva oko linije siromaštva. Siromaštvo je u Srbiji pretežno ruralni fenomen. Najsiromašnije kategorije su neobrazovani, deca do 13 god., domaćinstva sa 6 i više članova, staračka domaćinstva... Izgledi za poboljšanje životnog standarda u Srbiji u narednom periodu zavise od uspešnosti daljeg toka tranzicije i ostvarenih razvojnih rezultata.

12.5. Ekonomske reforme i problem siromaštva u Srbiji Siromaštvo koje je došlo do izražaja u našoj zemlji tokom poslednjih 15ak god se ne može objasniti procesom tranzicije kao što je to slučaj sa drugim socijalističkim zemljama. Kod nas se tranzicija odvijala sporo i teško. Siromaštvo u procesu tržišnih reformi dosta zavisi od privrednog rasta, a on od toga kako se oblikuju i sprovode ekonomske reforme. Privredni rast je moćno sredstvo za suzbijanje siromaštva pa je od vitalne važnosti za našu zemlju da obezbedi održivo povećanje realnog per capita dohotka. Neke ekonomske politike nesumnjivo pogoduju privrednom rastu. Otvorenost za međunarodnu razmenu, zdrava monetarna i fiskalna politika, uz dobro razvijen finansijski sistem snažno doprinosi povećanju proizvodnje. Insitucionalni faktori su takođe bitni kao i inicijalni nivo dohotka. Zemlje sa nižim nivoom dohotka, kao što je naša, imaju veću šansu da brže grabe napred. Mada je privredni rast veoma važan za suzbijanje siromaštva, ne smeju se zaboraviti ni promene u raspodeli dohotka, koje prate taj rast. Efekat privrednog rasta na siromaštvo zavisi od toga kako se dodatni dohodak koji rast generiše rapoređuje među stanovništvom. Pri datom tempu ekonomskog rasta siromaštvo će opadati brže ako se raspodela dohotka uravnotežuje nego ako postaje neravnomernija. Uz liberalizaciju ekonomskih aktivnosti tokom tranzicije treba očekivati povećanje dohodne nejednakosti. Važno je ipak da se promene u nejednakostima drže pod kontrolom i da se njima pažljivo upravlja. Razmere i tempo tih promena ne mogu da budu skroz prepušteni tek oslobođenm tržišnim snagama. Prihvatljiva raspodela dohotka je jedan od najvažnijih dugoročnih ciljeva tranzicije. Od tranzicije se očekuje da poboljša životni standard većine stanovništva. U suprotnom, ceo proces ne bi imao mnogo smisla. Visoka nejednakost umanjuje efekat koji data stopa rasta ima na suzbijanje siromaštva. Osim toga ona potkopava mogućnosti rešavanja problema siromaštva snižavajući stopu ekonomskog rasta. Ekonomske reforme odražavaju se na kretanje siromaštva ali i samo siromaštvo, na svoj način utiče na ekonomske reforme. Činjenica da je Srbija imala i još uvek ima značajan broj siromašnih ali i onih koji žive

~ 97 ~

blizu granice siromaštva, ne može se ignorisati pri koncipiranju reformi. O socijalnoj dimenziji tranzicije u našim uslovima mora se i te kako voditi računa. Socijalne posledice svega što nam se dešavalo u 90im su vrlo slične socijalnim posledicama tržišne tranzicije u drugim bivšim socijalističkim zemljama. Te posledice uključuju osiromašenje stanovništva, pad zaposlenosti, rast nezaposlenosti, socijalno isključenje, pogoršanje zdravlja stanovništva itd. Zbog rasprostranjenog siromaštva u našoj zemlji trebalo bi se ugledati na one zemlje koje su imale manje socijalne troškove, tj. Srbiji je potrebna humana tranzicija koja iza sebe ne ostavlja socijalnu pustoš.

12.6. Socijalna politika Socijalna politika se može uže i šire definisati. U užem smislu ona obuhvata samo socijalnu zaštinu stanovništva i socijalno obezbeđenje radnika, te zaštitu invalida, žrtvava rata i boraca. Šire gledano, socijalna politika predstavlja sistem mera kojima se utiče na životni standard stanovništva. Kao takva, ona uključuje unapređivanje životnih i radnih uslova, socijalnu sigurnost, blagostanje ljudi, zaštitu od nezaposlenosti, pravo na zdravstvenu negu, ograničeno radno vreme, plaćeni odmor... Socijalna politika treba da bude povezana sa ekonomskom politikom kako bi se obezbedio sklad između ekonomskog razvoja i unapređenja životnog standarda. Za posleratni period u našoj zemlji je bilo karakteristično da se socijalna politika vodi preko preduzeća. To je bilo moguće zahvaljujući važećim svojinskim odnosima. U takvim okolnostima zapošljavani su novi radnici iako za to nisu postojali ekonomski razlozi ili je održavan isti broj radnika iako je proizvodnja opadala. Vođenje socijalne politike preko preduzeća je uticalo na njihovu nesamostalnost pri donošenju poslovnih odluka jer su za sve nedaće tražile pomoć u državi koja je preduzimala mere za preživljavanje kako građana tako i preduzeća. To je imalo nepovoljne uticaje na nacionalnu ekonomiju. Prekomerno zapošljavanje je povećalo troškove i cene što je uticalo na pojavu inflacije i smanjivanje realnih nadnica... Sa prelaskom na tržišni način privređivanja treba menjati i socijalnu politiku. Nova politika mora da obezbedi oslobađanje preduzeća socijalne funkcije i rešavanje problema siromaštva. U tržišnim privredama socijalnu politiku kreira i direktno, kroz svoje organe, ostvaruje država. Predzeća su samostalna u svom poslovanju i rukovode se isključivo ekonomskim kriterijumima pri zapošljavanju. Mere socijalne zaštite se usredsređuju na radno nesposobne i kategorije stanovništva sa najnižim dohotkom. To pretpostavlja postojanje jasno definisanih kriterijuma na osnovu kojih se utvrđuje da li je neko nesposoban za rad ili pripada kategoriji siromašnih. Nova socijalna politika podrazumeva i znatno aktivniji rad humanitarnih organizacija na svim nivoima. U strategiji privrednog razvoja Srbije 2006-2012. je stavljen akcenat na izgradnju socijalno odgovorne države čiji je zadatak da obezbedi svim građanima socijalnu sigurnost. Sistem socijalnog osiguranja i zaštite kod nas ima dosta sličnosti sa sistemom EU s tim što je kod nas učešće privatnog sektora u finansiranju još uvek nisko. Reforma socijalnog sektora u Srbiji je započeta 2001. godine i prisutna je u sva tri domena:

1) penzijski sistem – usmerena na izgradnju finansijski održivog i fleksibilnog penzijskog sistema 2) socijalna zaštita – usmerena na obezbeđivanje minimalne socijalne sigurnosti građana 3) zdravstvena zaštita – usmerena na stvaranje modernog, održivog, decentralizovanog i

transparentnog sistema obezbeđivanja zdravstvenih usluga stanovništvu

~ 98 ~

XIII AKTUELNI PROBLEMI I PRIORITETI U NACIONALNOJ EKONOMIJI SRBIJE

13.1. Tranzicija privrede Tranzicija predstavlja proces prelaska iz postojećeg u željeno tj. realno moguće stanje privrede i društva. Ekonomsku sadržinu tog procesa cini prelazak iz netržišne ili nedovoljno tržišne u tržišnu privredu. Smisao i složenost tranzitornih procesa se upravo ogledaju u mogućnostima, teškoćama i rizicima uspostavljanja efikasne tržišne privrede i demokratskog sistema. Do tranzicije dolazi zbog toga što na sadašnjem nivou razvijenosti ne postoji bolja alternativa od mehanizma tržišne alokacije. To potvrđuje i iskustvo zemalja sa razvijenom tržišnom strukturom i provlađujućim privatnim vlasništvom. Suštinu tranzicije kod nas čini uspostavljanje prilagodljive, otvorene, mešovite i socijalne tržišne privrede, dok se tranzicioni period može podeliti na četiri faze:

1) makroekonomsku stabilizaciju 2) liberalizaciju 3) privatizaciju 4) prestrukturiranje

Esencijalnu sadržinu pojma tranzicije za postsocijalistički svet predstavlja prelazak iz jednog oblika ekonomskog i društvenog sistema u drugi, sasvim drugačiji sistem, kao i iz jedne razvojne koncepcije u drugi, noviji obrazac razvoja. Međutim, tranzicija se u većini postsocijalističkih zemalja pokazala kao veoma težak i rizičan proces. Ipak, ona predstavlja njihovu realnost. Tranzicija je prvi put započela dok je postojali SFRJ i njeno socijalističko uređenje 1989. god. Glavni elementi tog prvog tranzicionog talasa su bili makroekonomska stabilizacija, reforma samoupravnog privrednog sistema i svojinska transformacija. Međutim, politički pritisci u nekadašnjoj SFRJ su uslovili njen raspad 1991. god a potom su usledile sankcije međunarodne zajednice i ratovi, kao i kolaps privrede na našem području. To je istovremeno značilo i zamiranje prvog talasa tranzicije ka tržišnoj ekonomiji. Rezultat je bio nastanak sistema koji je bio svojevrsna mešavina socijalističkih i kapitalističkih elemenata. Na prelasku u novi milenijum, kod nas su postojala samostalna preduzeća, centralna banka, poslovne banke, berze, bescarinske zone, sudovi, komore, sindikati i druge institucije nalik onim u tržišnim ekonomijama. Načelno je bila prisutna sloboda ulaska novih preduzeća i preduzetnika u poslove ali loši zakoni i nepravno ponašanje države su onemogućili postojanje tržišne privrede u njenom punom obliku. Zastoj u tranziciji i poništavanje njenih dometa su bili povoljan ambijent za preživljavanje mnogih negativnim mehanizama funkcionisanja privrede iz prethodnog perioda. Nakon ovog talasa, 2001. godine usledio je drugi tranzicioni talas utemeljen na programu demokratskih snaga koje su došle na vlast krajem prethodne godine. Važne reforme su od tad izvedene u više oblasti.

Socijalna politika je uklonjena iz preduzeća i preneta na državu

Radni odnosi su bitno liberalizovani

Necarinska ograničenja su skoro ukinuta

Doneto je antimonopolsko zakonodavstvo

Zemlja je počela da se uključuje u međunarodnu integraciju

Počela je borba protiv korupcije i kriminala

~ 99 ~

Jedan od temeljnih tranzicionih zakona u Srbiji jeste Zakon o privatizaciji iz 2001.godine. Njegova osnovna karakteristika je što privatizaciju zasniva na metodu prodaje. Naime, prodaje se 70% društvenog kapitala preduzeća a ostatak se besplatno deli zaposlenima ili građanima. Prodaja se vrši putem aukcije ili tendera. Do početka 2005. je privatizovano 1384 preduzeća pa se može očekivati da će privatizacija najvećim delom biti završena u narednih nekoliko godina. Postojeći koncept privatizacije polazi od raskida sa prošlošću i otvaranja puta privredi Srbije ka stabilnosti i rastu. Cilj je da uspostavi novu privrednu strukturu konkurentski sposobnu za nadmetanje na stranim tržištima. Međutim, kod nas se uočava problem nedovoljnog investiranja a takvo stanje nikako ne pogoduje razvoju. Nema dovoljno ni stranih ulagana usled velikog stepena rizika, niti domaćih privatnih investicija. Tranzicione reforme su se dinamično odigravale tokom 2001.godine ali je 2002. god došlo do njihovog usporavanja pod uticajem političkih sukoba tj. do zaustavljanaj 2003.god zbog političke i institucionalne krize. Deblokiranje reformi je nastupilo 2004. godine u kojoj je donet veći broj sistemskih zakona usklađenih sa evropskim normama. U svakom slučaju, dalji tok tranzicije podrazumeva uspostavljanje svih neophodnih institucija, jačanje njihove regulatorne moći i vođenje efikasne ekonomske politike u novom sistemskom okruženju.

13.2. Tranzicija i privatno preduzetništvo Mnoge bivše socijalističke privrede se tokom poslednjih deset godina nalaze na putu tržišne transformacije. Privatno vlasništvo, sloboda preduzetništva i izbora, konkurencija, oslonac na tržišne cene, primena modernih tehnologija i odgovarajuća uloga države predstavljaju opredeljujuće elemente preovladavajućeg dela savremenih nacionalnih ekonomija koje efikasno odgovaraju na pet fundamentalnih pitanja – Šta proizvoditi? Za koga proizvoditi? Koliko proizvoditi? Ko treba da proizvodi i po kojim cenama? Tržišni karakter privrede u isto vreme podrazumeva da ona može da postoji samo u uslovima zajedničke kulture koja poznaje kategoriju ugovora između poslodavca i zapolsnog, između proizvođača i potrošača, između države i preduzetnika... Privatne preduzetnike obaveza da se živi i radi u granicama sopstveih fondova stalno navdi da obaraju troškove. Zato su privatni preduzetnici u tržišnim uslovima više nego javni preduzetnici skloni da se prilagođavaju promenama tražnje. To je nagnalo mnoge vlade z tržišnim zemljama da pristupe donošenju privatizacionih programa i njihovoj realizaciji. Reafirmacija tržišne privrede i privatne svojine su glavne karakteristike tranzicije privreda bivših socijalističkih zemalja. Privatizacija se javlja kao glavno uporište tranzicije. Ona je sastavni deo zbivanja u razvijenim ekonomijama, ali je još važnija u doskorašnjim socijalističkim privredama. Kod ovih zemalja se njen karakter prvo ogledao u individualizaciji ekonomskih aktivnosti a zatim i u samoj privatizaciji. Mada tranzicioni procesi dobijaju smisao tek kad budu okončani, proteklih nešto više od deset godina tranzicije pružaju mogućnost za neka prispitivanja. Mnoge zemlje sa centralistički-planskom privredom su se odlučile da svoje privrede transformišu u tržišne kako bi povećale svoju efikasnost. U nekima od njih je tranzicija pobedila, dok se za druge može reći da su u promenama a treće su na reformskom kursu. Pokazalo se da privatno vlasništvo ne dovodi uvek do restrukturiranja. Pojedine firme koje su delimično u državnoj svojini uspešnije posluju od privatnih. U nekim zemljama između potpuno državnih i potpuno privatnih firmi nema bitnijih razlika u poslovanju.

~ 100 ~

U mnogim tranzicionim zemljama masovna i brza privatizacija je pružila osrednje šanse velikom broju ljudi koji nisu posedovali ni umeće, ni finansijska sredstva koja bi mogla iskoristiti. Slabe institucije su takođe pogodovale neispunjavanju privatizacionih obećanja, te je privatizacija u takvim okolnostima dovela do stagnacije i dekapitalizacije, umesto do rasta produktivnosti i prihoda. Među zemljama u tranziciji su brzo napredovale Istočno-evropske i baltičke zemlje, dok su ostale dosta zaostajale. Na početku tranzicije mali deo BDPa se stvarao u privatnom sektoru u skoro svim tranzicionim zemljama. Dotično učešće privatnog sektora se kretalo od ispod 1% u bivšoj Čehoslovačkoj i Rusiji, do blizu 20% u Poljskoj, što je i dalje bilo nisko u poređenju sa npr. SAD gde je iznosilo 80%. Privatizacija vlasništva i privrede u celini ne ide istim tempom i na isti način u svim zemljama, što je uslovljeno prethodnim tržišnim iskustvom i institucionalnim nasleđem, kao i razlikama u privatizacionim programima. Preduzetništvo je činilac efikasnosti privređivanja i podsticaj razvoja vlasništva. U direktnoj je vezi sa jačanjem liberalizacije, deregulacije i konkurencije, ali i sa afirmisanjem nove ekonomske i socijalne uloge države. Jako je važno kakve su perspektive privatnog preduzetništva koje treba da bude glavni pokretač ekonomije i razvoja u zemljama u tranziciji. Međutim, veoma značajan problem za sve preduzetnike predstavlja država i brojni primeri sputavanja privatnog preduzetništva. Česta prepreka rastu malih preduzeća je nedostaka ambicije privatnih preduzetnika, jer mnogi od njih i nisu zainteresovani za poslovnu ekspanziju dokle god ta preduzeća svojim poslovanjem ostvruju pristojne prihode. Razvoj privatnog sekotra i preduzetništva u znatnom broju zemalja u tranziciji je praćen ekspanzijom sive ekonomije. Tome pogoduje postojanje previše propisa i preterana deregulacija, tj. slab zakonski sistem i nesposobnost državne administracije. U nekim tranzicionim ekonomijama siva privreda obuhvata i 40-50% BDPa. Međutim, postoji i jedan njen nesumnjivo pozitivan efekat – ona doprinosi jačanju tržišnih momenata u ponašanju svakog pojedinca ili porodice jer oni ne očekuju samo pomoć države već se sami brinu o svojoj egzistenciji. Prelaz iz manje tržišne ili netržišne privrede u tržišnu je praćen jednim od najbržih i najvećih povećanja socijalnih nejednakosti ikad zabeleženih. Razlozi koji tome doprinose jesu nejednakost plata u novom privatnom sektoru je veća nego u starom sektoru, u toku tranzicije rastu dohoci od samozapošljavanja i imovine, jača siva ekonomija i sl. Sve do skoro u našoj modernoj civilizaciji je postojala sveopšta opsednutos rastom. Međutim, potrebno je i mali i veliko a osnovni zadatak je da se između njih uspostavi ravnoteža. Preveliko je sve što je preglomazno, prebrzo ili prenapregnuto u poređenju sa kategorijama humanosti, sve što ugrožava ili značajno utiče na kvalitet ljudskog života i biosfere u celini. Rastuća složenost dovodi do smanjivanja radnih jedinica, veliki poslovi postaju manji a mali poslovi se umnožavaju. Kako su tržišta dinamična, tržišna pozicija je manje značajna od fleksibilnosti i manevra. Ekonomije brzine zamenjuju ekonomije obima. U procesu decentralizacije će mnoge zastarele, energetski i sirovinski intenzivne kompanije morati da prođu kroz temeljne promene a u nekim slučajevima će doći do prestanka njihovog poslovanja. Mada novu ekonomiju sačinjavaju male firme i samostalni preduzetnici, velike kompanije se obnavljaju i još uvek igraju ključnu ulogu u privredi. Radi se o tome da informacione tehnologije dozvoljavanju firmama da dostignu veća tržišta. Nova ekonomija stvara firme koje su brze, fleksibilne i pametne.

~ 101 ~

U našoj zemlji takođe posluju preduzeća koja su po svojoj veličini i kompleksnosti veoma složena. Takvim preduzećima nije lako upravljati. Većina gubitaka naše privrede je upravo uzrokovana neuspešnim poslovanjem velikih društvenih, državnih i mešovitih preduzeća. Pomenuta preduzeća često svojom poslovnom aktivnošću nanose i značajne štete životnoj sredini. Zato je njima neophodno stalno unapređivanje upravljanja i organizacije, tj. potrebna je njihova transformacija. U našim uslovima privatizacija pruža mogućnost da se velika i složena preduzeća organizuju u manje ili više razgranate grupacije uvažavajući svetska iskustva i ekonomske kriterijume. Valja imati u vidu da na globalnom tržištu najbolje performanse pokazuje interakcija ekonomije velikog obima i ekonomije malih razmera dok se kao pravi hendikep javlja u slučaju kada su one strategijski neopredeljene. Proces privatizacije velikih sistema i u našoj zemlji mora da se stavi u službu ekologije. Njihova nova vlasnička struktura treba da bude u funkciji razvoja koji je održiv ekološki, ekonomski i socijalno.

13.3. Privatizacija i razvoj preduzetništva u agroprivredi Agroprivreda je veoma složen privredni sektor koji obuhvata mnoštvo organizacionih oblika poslovanja raspoređenih na tri segmenta.

1) dofarmerska oblast (tj. stvaranje agrarnih inputa) 2) farmerski deo (odnosno poljoprivrednu proizvodnju) 3) postfarmersko područje (industrijska i zanatska prerada i trgovinu poljoprivredno-

prehrambenim proizvodima; proizvodnja prehrambenih proizvoda, proizvodnja pića; trgovina na malo, trgovinu na veliko i spoljna trgovina prehrambenim proizvodima).

Efikasno funkcionisanje naše agroprivrede je od velikog značaja jer se u njoj ostvaruje 2/5 ukupnog DPa. Strategija privatizacije agroprivrede u Srbiji mora se ostvarivati uz neprekidnu podršku razvoju malih i srednjih preduzeća čija će ekonomska pozicija sve više jačati. Agencija za privatizaciju organizovala je početkom decembra 2003. godine aukciju na kojoj je prodato i hiljadito preduzeće. Za proteklih dve i po godine privatizacijom je ostvaren budžetski prihod od oko 1,3 milijarde eura. Najveći deo privatizacionih prihoda iskorišćen je za početak restrukturiranja velikih društvenih preduzeća. Same pripreme za taj proces su složene i dugotrajne, a dugovi su često kod mnogih od njih veći od likvidacione mase. Do sada je u oblasti poljoprivrede i ribarstva prodato 47/198 preduzeća. U oblasti proizvodnje prehrambenih proizvoda od ponudjenih 58/135 preduzeća. Na području proizvodnje pića aukcijskim putem prodata su 2/6 ponudjenih. Na sektoru proizvodnje stočne hrane na aukcijama je od 7/12 preduzeća. U oblasti proizvodnje i prerade duvana prodata su posredstvom tendera oba ponudjena preduzeća. Medjutim, u procesu privatizacije agroprivrednih subjekata se ostvaruju veoma dobri efekti i upravo na tom području se javlja značajna tražnja i veća konkurencija kupaca. Pokazuje se da su preduzeća agroprivrede atraktivnija od drugih privrednih subjekata i da se njihovom privatizacijom postižu visoki prihodi. Naime, samo privatizacijom dve naše vodeće duvanske kompanija (DIN i DIV) ostvaren je prihod od oko 437 miliona eura. Posebna priča je privatizacija naše mlekarske industrije u kojoj gotovo i da nema društvenog vlasništva, dok je državni kapital dominantan jedino u Pančevačkoj mlekari. Privatizacija je završena i u većini domaćih pivara. Samo tri pivare (BIP, Jagodinska i pivara u Vršcu) su u većinskom državnom vlasništvu.

~ 102 ~

Naravno, bilo je odredjenih problema tokom razmatranog procesa privatizacije: medju prvim preduzećima koja su obavila privatizaciju bila je zrenjaninska industrija ulja "Dijamant" čijih je 62,3% akcija kupilo 28 akcionara, ali su kasnije utvrdjene neke zloupotrebe u ovom slučaju. Uspostavljanje odgovarajućeg sistema podsticaja za poljoprivredu moglo bi da poboljša poljoprivrednim proizvodjačima i preradjivačima pristup kreditima čime bi se ojačala kapitalna baza i omogućila primena savremene tehnologije. Intermodalizam, održivo preduzetništvo i klastering - Intermodalizam je metod korišćenja više od jednog transportnog sredstva pri prevozu robe i putnika odnosno sistematična, osmišljena upotreba dva ili više načina transporta radi povećanja ukupne efikasnosti saobraćajnog sistema. Članicama EU je intermodalnost jedan od osnovnih načela. Središna i najvažnija karika ekonomskog procesa su preduzetnici koji se javljaju na svim lokacijama i u različitim oblicima. To su oni ekonomski akteri koji pokreću, ostvaruju, menjaju i ukidaju poslovne poduhvate i procese radi ostvarenja profita. U tom cilju oni pribavljaju kapital, organizuju odgovarajući ekonomski mehanizam, da bi taj cilj ostvarili, osnivaju nova ili proširuju i modernizuju postojeća preduzeća, organizuju poslovodstvo, rad i ostalo. Stoga se preduzetništvo može najjednostavnije označiniti kao usmeravanje kapitala u konkretna zaposlenja, proces proizvodnje. U najopštijem izrazu zadatak preduzetništva je izbor proizvodne funkcije. Četiri su komponente održivog preduzetništva - ekologija, tržište, kvalitet i inovacija od podjednakog značaja i jačine, sa čvrstom medjusobnom povezanošću i uslovljenošću. Ni jedna zemlja niti područje nisu ostvarili optimalnu dinamičku ravnotežu ova četiri oslonca preduzetništva. Ipak, postoji sasvim jednostavno rešenje, tj. treba definisati tri zone:

1) zonu zaštite - prava prirode bi trebalo da budu veća od prava ljudi 2) zonu konzervacije - i priroda i ljudi imali bi podjednaka prava 3) zonu okupacije - prava ljudi bi bila nadmoćna pravima prirode.

Planiranje nije ništa drugo do donošenje odluka o tome šta, kada, kako i gde nešto učiniti. Naime, tehnologija, tržište, pa i sami ljudi, postali su mnogo dinamičniji, složeniji i nepredvidljiviji nego što su to bili do pre izvesnog vremena. Višestruko poslovni plan u tranzicionim okolnostima podseća na putnu kartu (mapu) pokazujući preduzećima kako na najbolji način da dođu do odgovora na tri pitanja: Gde je preduzeće sada? Kuda preduzeće ide? Kako da stigne do tamo? Razvoj privrednog klasteringa omogućava malim i srednjim preduzećima i preduzetnicima da uspešnije sinhronizuju sopstvene snage i sposobnosti da bi se mogli "nositi" sa moćnijim kompanijama. Klasteri podstiču konkurentnost na tri načina: 1) povećavajući produktivnost 2) upravljajući kreiranjem i difuzijom inovacija 3) stimulišući nastajanje novih poslovnih aktivnsoti i biznisa koji iniciraju inovacije i širenje poslovnih veza i saradnje kako aktuelnih tako i potencijalnih učesnika klastera. Klasteri predstavljaju geografski skoncentrisane medjusobno povezane kompanije i institucije na pojedinim područjima delatnosti. U njih su uključeni svi oni koji rade zajedno (počev od proizvodjača, preko obrazovnih i naučno-istraživačkih organizacija, banaka i osiguravajućih društava, različitih udruženja pa do vladinih agencija i eksperata) da bi ostvarili konkurentske prednosti i uspehe na

~ 103 ~

određenim poljima aktivnosti. Horizontalno i vertikalno povezivanje i usklađivanje i jačanje interakcionih odnosa između svih učesnika klastera pružaju koristi od lokacije jednim preduzeća u blizini drugih. Transportno-logističke aktivnosti imaju globalni karakter i temelje razvoj uslužne delatnosti na ekonomiji, ekologiji, kvalitetu i inovacijama. Smisao transportno-logističkog klastera je sinergijsko udruživanje komparativnih prednosti svih učesnika koje vodi povećanju transportno-logističke efikasnosti, opadanju troškova, boljem korišćenju infrastrukturnih kapaciteta i poboljšanju ekonolških performansi ukupnog sistema. Do sada su u Srbiji formirana dva klastera (1) za voće i preradjevine od voća i (2) za nameštaj i stolariju. Transportno-logistički klaster još nije ni u naznakama jer u našoj saobraćajnoj politici još uvek preovlađuje tradicionalni granski pristup, a ne sveobuhvatna opredeljenost za transportni sistem kao integracionu celinu. Sa tog stanovišta transportno-logistički klaster šireg područja Beograda ima značajnu ulogu i perspektivu. Transportno-logističko područje Beograd-Pančevo-Smederevo zima oko 2,1 miliona stanovnika odnosno dostiže oko 10% teritorije i oko 28% populacije Srbije. U republičkom NDu ovo područje učestvuje sa oko 35%. Na njemu preovlađuju tercijarne delatnosti kao što su saobraćaj, trgovina, ugostiteljstvo, dok su industrija i građevinarstvo na nivou proseka Republike a udeo poljoprivrede je oko 15%. Formiranje transportno-logističkog klastera na području Beograd-Pančevo-Smederevo ima veliki značaj, jer se to područje nalazi kako na međunarodnim koridorima VII i X tako i na raskršćima ostalih najvažnijih međunarodnih i regionalnih saobraćajnica i vezama sa nijma. Ne treba zanemarivati uticaj privatizacionih prihoda na stanje budžeta, kao i broj privatizovanih preduzeća za kratak period, ali se moraju imati na umu i veoma ozbiljni problemi koji otežavaju ukupnu ekonomsku situaciju u zemlji. Novi cilj privatizacije mora da služi razvoju i povećanju efikasnosti naše agroprivrede, što podrazumeva da privatizacioni prihodi ubuduće treba da budu usmeravani u razvojne agroprivredne projekte.

13.4. Saobraćajna politika i tranzicija Da bi se izabrani ciljevi realizovali u predviđenom vremenu, neophodno je uspostavljanje saobraćajne politike. Ona predstavlja institucionalni obrazac razvoja i funkcionisanja u domenu saobraćaja. Država je osnovni i najznačajniji subjekt ekonomske i saobraćajne politike. Saobraćajna politika se obično sagledava kao rezultat promena u privredi i ekonomskoj politici. Ona nije usmerena samo na posledice već pokušava da podstakne i olakša promene koje će omogućiti razvoj saobraćaja u željnom pravcu. Između ekonomske i saobraćajne politike postoji određena međuzavisnot i povezanost. Saobraćajna politika kao sinteza javnih interesa spada u sektorska područja opšte ekonomske politike. Mere koje su direktno usmerene na oblast saobraćaja po pravilu posredno dotiču na različite načine sve druge privredne sektore, jer transport ima sveprožimajuću ulogu u ekonomskim sferama društvenog života. Država se na saobraćajnom području ne ograničava na direktnu ili indirektnu pomoć i kontrolu kao u slučaju drugih sektora, već deluje dosta šire. Zato postavljanje adekvatne saobraćajne politike nije ni malo jednostavan zadatak. Samo dobra i jasno definisana ekonomska politika za duži vremenski period može biti osnov relevantne saobraćajne politike čvrsto opredeljene u pogledu izgradnje infrastrukture.

~ 104 ~

Na samom pragu novog milenijuma, afirmisane su mikroekonomske efikasnosti i tržišni mehanizam kao ključni elementi savremenih reformskim procesa. Središnu poziciju u gotovo svim modernim reformama imaju svojinske promene. Argumenti konkrurencije ruže filozofiju saobraćajne politike zasnovane isključivo na prevlasti javnog interesa nad povećanjem efikasnoti. Oslobađanje od državne kontrole i reafirmisanje primene alokativne efikasnoti su oslonci konkurentske saobraćajne politike. Polazi se od toga da se efikasnot na najbolji način obezbeđuje dopuštanjem maksimalne konkurencije, i da to donosi najveće koristi klijentima. Cilj svake privrede je uvođenje efikasnof i konkurentskog tržišta transportnih usluga koje služi interesima nacionalne ekonomije i društva u celini. Tu se poseban naglasak stavlja na bezbednost i očuvanje životne sredine. Konkurentan, bezbedan i ekološki prihvatljiv transport podrazumeva otvaranje za pozitivne inicijative i fondove privatnog sektora, suštinske investicije u javni prevoz, unapređivanje bezbednosti transporta... Sektor saobraćaja još nije prepušten nevidljivoj ruci tržišta. Nadležni organi vlade su tu prisutni u vidu državnog monopola, javnog vlasništva ili investicija. Ipak, i privatna inicijativa je našla svoje mesto, o čemu svedoči Eurotunel koji povezuje Veliku Britaniju sa evropskim kontinentom. Takav pravac akcije je baziran na ideji da je tržište sposobno da uradi ono što ne mogu vladine mere. Usvajanje Zajedničke trasprortne politike je odigralo važnu ulogu u uspostavljanju internog tržišta EU. Osnovni izazovi za ovu politiku se svode na usklađivanje njenih obavezujućih i neobavezujućih odredbi sa zahtevima i zakonskim propisima članica EU u zaštiti životne sredine i bezbednosti saobraćaja. Poslednjih nekoliko godina intenzivne integracije zemalja članica EU, saobraćajna mreža Evrope se nalazi pred pravim izazovima, jer je deo sveukupnog tržišta koje je počelo da funkcioniše po novim principima. Značajna pitanja za rešavanje su usklađivanje poreza, taksi i drugih dažbina na transport, vlasnička transformacija, izgradnja glavnih infrastrukturnih pravaca itd. Na najveće prepreke se naišlo u oblasti železnice jer je ona građena tako da je njen vlasnik ili država ili operater tj. prevoznik koji dominira tim delom tržišta. Zajednička transportna politika ima za cilj da eliminiše monopol određenim operatera na odgovarajućim tržištima i to putem osnivanja radnih grupa za planiranje razvoja železničke mreže.

Helsinška konferencija je bila veoma važna i za našu zemlju, jer je na njoj formulisan i usvojen novi Koridor X koji povezuje južnu Nemačku i Austriju sa Grčkom i Turskom preko Slovenije, Hrvatske, Mađarska, SCG, Makedonije i Bugarske. Na naš prostor otpada oko 37% ukupnog Koridora X, te on obuhvata 20% naše železničke mreže i sasvim je očigledno da on sadrži izuzetan razvojni potencijal za naš saobraćajni sistem ali i za društvo u celini. Zato se obnova i razvoj naše saobraćajne infrastrukture na Koridoru X nameće kao prioritet. Kroz našu zemlju proilazi i jedini multimodalni koridor, tj. rečni dunavski koridor VII. Činjenica da od 10 usvojenih panevropskih koridora dva prolaze preko našeg prostora, govori da je neohodno usaglašavanje pravnih, ekonomskih i tehnoloških uslova svih saobraćajnih grana i vidova. Obzirom na to da je budžetski investicioni potencijal u našim uslovima veoma skroman, infrastrukturne koridorske investicije će se morati dominantno zasnivati na novim finansijskim kostrukcijama i aranžmanima kao što su projektno finansiranje, zajednička ulaganja, angažovanje domaćeg i inostranog privatnog kapitala, krediti MMF i Svetske banke itd. Razvoj saobraćaja, pre svega železnice, će biti potpunije ostvarljiv u budućnosti, ako se bude insistiralo na međupovezanosti i usklađivanju ekonomske i saobraćajne politike. Uspostavljanje železnice budućnosti podrazumeva sledeće mere - finansijsko restrukturiranje, finansijsku podršku za dodatne troškove, razdvajanje saobraćajno-političke uloge države i njene vlasnčke uloge na železnici, kontinuirana ulaganja

~ 105 ~

u infrastrukturu i stabilnost, slobodu za nacionalne železnice da učestvuju u zajedničkim ulaganjima... U slučaju SCG, razvojna dimenzija saobraćajne infrastrukture i tehnologij zahteva što pozpunije uključivanje i uklapanje i transevropsku mrežu EU u oblasti saobraćaja i telekomunikacija. Saobraćajna politika i privatizacija – Svojinskom politikom u domenu saobraćaja se može uticati na njegov razvoj i funkcionisanje. Naime, između javnog i privatnog sektora postoje znatne razlike u obezbeđivanju saobraćajnih usluga i mogućnostima intervencije države. Javna transportna preduzeća su u pogeldu veličine kapaciteta, razvojnih programa, obima proizvodnje i nivoa cena usluga veoma podleđna neposrednom uplitanju države. Takođe, transakcioni troškovi kontrole su kod njih generalno niži nego kod privatnika. U slučaju privatnih preduzeća, prisutna je ograničena državna kontrola. Načelo se mogu uočiti u oblasti saobraćaja tri vrste vlasničkih odnosa:

1) javna preduzeća koja su nastala i razvila se na železnicama većine zemalja 2) privatna preduzeća sa ograničenim monopolom čiji je broj u putničkom i robnom prevozu u

poslednje vreme znatno porastao 3) mešovito preduzetništvo koje podrazumeva vlasničku i operativnu odvojenost saobraćajne

mreže od rada na njoj. Međutim, proces privatizacije u saobraćaju je iniciran i podstaknut da bi se uklonili rastući gubicci u poslovanju državnih preduzeća, poboljšala njihova efikasnost i obezbedila nedostajuća sredstva za dodatna ulaganja. Zato se kao osnovni modeli privatizacije u saobraćajnoj oblasti javljaju denacionalizacija državnih preduzeća i angažovanje novog privatnog kapitala za investicije. ntenzivnije uključivanje privatnog sektora doprinosi povećanju raspoloživih resursa neophodnih za razvoj saobraćaja a uz to se veliki deo rizika prenosi sa javnog na privatno preduzetništvo. U svakom lsučaju, parternstvo javnog i privatnog sektora u razvoju saobraćaja moglo bi pružiti najbolje rezultate, pošto u sebi sublimira prednosti i jednog i drugog vlasničkog režima. Progres ovih partnerstava se sastoji u tome što svi učesnici imaju jasno definisane uloge u saradnji i zajedničkim poslovima. Restrukturiranje javnih saobraćajnih preduzeća se odnosi na njihovu organizacionu, programsku, upravljačku i svojinsku transformaciju. Mada mnoga od njih imaju karakter prirodnog monopola i pružaju usluge koje generišu značajne eksterne efekte, tehnološki progres čini sve racionalnijim poduhvat da se ona prešaltaju na tržišnu konkurenciju. Pretpostavke efikasnijeg pružanja prevoznih usluga se svode u osnovi, na uspostavljanje dobrog korporativnog upravljanja, transfer modernih znanja i restrukturiranje javnih transportnih preduzeća. Maksimiziranje dotoka svežeg kapitala za finansiranje unvesticija u razvoj ovog važog segmenta je preduslov dinamiziranja ukupne privrede i društva u celini. Kao pogodni modeli privatizacije bi mogli poslužiti ugovor o upravljanju, ugovaranje usluga, ustupanje postrojenja, koncesije, franšize i privatizacija kapitala preduzeća. Među metodama privatizacije, najpogodnija je prodaja strateškim investitorima a kao tehnika prodaje pogodan je tender. Poliitika privatizacije infrastrukturnih delatnosti treba da bude zasnovana na tri osnovna elementa:

1) delimično restrukturiranje javnih preduzeća pre privatizacije 2) definisanje razvojnih ciljeva koji se žele postići 3) reforma politike cena koja u mnogim slučajevima podrazumeva značajan rast postojećih cena

infrastrukturnih usluga Transformacija putne privrede bi stoga mogla u našim uslovima da podrazumeva privatizaciju preduzeća za održavanje puteva i uspostavljanje konkurencije za obavljanje tih poslova. Izvršioci aktivnosti

~ 106 ~

održavanja puteva trebalo bi da budu privatna preduzeća. Zbog hronične nestašice domaćeg kapitala saobraćajna i ekonomska politika uopšte u narednom periodu moraju da izgrade atraktivan insisucionalni ambijent za privlačenje stranih investitora kako bi se mogao odvijati uspešan proces privatizacije javnih transportnih preduzeća.

13.5. Prioriteti privrednog razvoja Srbije Privredi Srbije predstoje duboke promene a u prilog tome se mogu navesti sadašnje i očekivane promene u neposrednom i širem okruženju zemlje. Da bi se te promene brže i bolje sprovodile, potrebno je osmisliti prvenstveno ekonomski razvoj, ali i ostale strane ukupnog društvenog razvoja. Za to nema jednog jedinstvenog i sigurnog recepta i savršenog mehanizma. Zato se podrazumeva da će u osnovi svih ekonomskih odnosa u zemlji i sa inostranstvom biti tržišni mehanizam, čija je objektivnost nezamenljiva u najvećem broju vrednovanja. Ipak, zbog nesavršenosti tržišta je potrebno njegovo delovanje dopuniti i nekim strateškim mehanizmima. Kod nas se izdvajaju tri osnovna prioriteta razvoja, i to:

1) dostizanje zadovoljavajuće međunarodne konkurentnosti za proizvode i usluge. To znači da se treba omogućiti ekonomski zdrav izvoz i njegov rast, uz prihvatljivu akumulativnost kao i rast profita proizvođača i standarda zaposlenih. Takođe je potrebna i veća otvorenost privrede za saradnju sa insostranstvom.

2) razvoj strukture privrede koja će se uz najmanje moguće troškove i napore povezati sa neposrednim okruženjem i približiti širim evropskim ciljevima. Podrazumeva unapređenje naše nacionalne ekonomije, standarda stanovništva, završetak procesa tranzicije, odgovarajuće socijalne programe u zemlji... Ispunjenjem ovog cilja bi se moglo računati na dopunska sredstva kohezije, sredstva strukturnih fondova i na druge podsticajne mehanizme EU.

3) razvoj privrede zasnovan na sve većem učešću znanja kao osnovnog činioca. To je bitna preorijentacija prema do sada vladajućem obrascu po kome je napredak privrede bio tradicionalno orijentisan na prirodne izvore i radnu snagu tj. kvantitativne faktore proizvodnje. To podrazumeva da se u društvu pokrene proces modernizacije sistema obrazovanja, istraživačkih aktivnosti i pojednostavljenje administrativnih postupaka.

~ 107 ~

XIV SVETSKA EKONOMSKA KRIZA I I KVALITET PRIVREDNOG RASTA U SRBIJI 14.1. Karakteristike globalne krize I izgledi za ekononomski oporavak Svet je nedavno pogodila oštra finansijska i ekonomska kriza, bez presedana u posleratnom periodu. Mada se naziru ohrabrujući znaci na globalnom ekonomskom horizontu, jasno je da izlazak iz krize neće biti ni brz ni lak. Rizik od ponovljene ,,doble-dip,, recesije je i dalje prisutan u mnogim delovima sveta. Dugoročne posledice na ekonomskom i socijalnom planu mogu da budu oštrije od onih vidljivih na kratak rok. Kriza je potvrdila visok stepen međuzavisnosti u savremenom svetu. Kao prvo, teza da će globalni ekonomski rast biti odvojen od zdravlja američke privrede pokazala se netačnom. Umesto toga, jedva da je i jedna zemlja sveta ostala van domašaja aktuelne krize. Drugo, kriza je razotkrila svu krhkost globalizacije. Pošto su presušili izvori finansiranja, došlo je do oštrog pada svetske trgovine, što je posebno pogodilo velike izvoznike. Širom sveta je u porastu anti-imigrantsko raspoloženje, a neki posmatrači već uočavaju znake de-globalizacije. Treće, verovanje u lassez-faire je dovedeno u pitanje. Kriza je jasno pokazala limite prekomerne tržišne liberalizacije. Prepušteno samo sebi, tržište ne može da garantuje ostvarivanje opštih interesa. Imajući u vidu razmere promena koje kriza sa sobom nosi, neki autori prave paralelu između pada Berlinskog zida u XX veku i pada ovog čiji smo svedoci danas –Wall Street-a. Ono što obeležava aktuelu krizu nije toliko veličina pada u pojedinim zemljama već činjenica da je kriza doprla u svaki ugao svetske privrede i tako ugrozila globalni napredak. Kriza je inicijalno pogodila finansijski sektor razvijenih zemalja ali je ubrzo dovela do malaksavanja privrednog rasta i opadanja proizvodnje u razvijenim i drugim zemljama sveta. Sinhronizovane recesije su se nekoliko puta pojavljivale u razvijenijim ekonomijama tokom poslednje četiri decenije – sredinom 70ih, početkom 80ih, početkom 90ih i na startu 2000ih. SAD su često bile u centru sinhronizovanih recesija, kao najveća ekonomija sveta.

Iako ne postoji zvanična definicija recesije, obično se njena pojave vezuje za pad realne vrednosti BDPa u dva uzastopna kvartala. Neke definicije recesije uzimaju u obzir veći broj pokazatelja – zaposlenost, realni dohodak, prodaju I industrijsku proizvodnju. Recesije imaju mnoge potencijalne uzroke. One se vezuju za različite tipove šokova, kao što su finansijski, eksterni, monetarni, fiskalni, cenovni… Praksa je potvrdila das u recesije koje su povezane sa finansijskom krizom oštije I upornije od ostalih. Često se postavlja pitanje u kakvom su odnosu nedavna recesija I Velika depresija 30ih godina prošlog veka. Ne postoji formalna definicija depresije, ali se smatra da depresija predstavlja ekstremno oštru recesiju, u kojoj GDP pada za više od 10%. Mada je aktuelna recesija bez sumnje oštra, pad proizvodnje koji je prati je mnogo manji neko u vreme Velike depresije. Oporavak svetske privrede je započeo. Globalna ekonomija se ponovo uspravlja, kao I finansijski uslovi. Biće potrebno izvesno vreme, međutim, dok I zaposlenost ne krene uzlaznom putanjom. Okidač za pozitivan zaokret su predstavljale razne javne politike primenjene u razvijenim I zemljama u razvoju, ojačane međunarodnim merama. Udruženim snagama na nacionalnom I međunarodnom nivou je smanjena neizvesnot I povećano poverenje.

~ 108 ~

Prognoziranje ekonomskih kretanja olakšava kreatorima ekonomske politike I privatnom sektoru pravljenje planova I donošenje odluka. Pitanje je ipak, koliko su te prognoze pouzdane. Pokazalo se da su greške pri prognoziranju dosta česte. Činjenica je da prognostičari imaju više iskustva u prgnoziranju privrednih kretanja u industrijalizovanim zemljama čiji rast nije tako nestabilan kao u zemljama sa tržištima u usponu. Naravno, to ne znači das u ekonomske prognoze u savremenim uslovima bezvredne I da ih ne treba praviti. Bez njih bi kreatori ekonomske politike izgubili kompas. MMF procenjuje da će se u 2011. I 2012. God nastaviti relativno dinamičan rast svetske privrede od 4,4%, što je nešto iznad stopa rasta ostvarenih u period pre krize.

14.2. Značaj kvaliteta privrednog rasta u traženju izlaza iz krize Oporavak svetske privrede je započeo. Odgovor na aktuelnu krizu je impresivan po svojoj veličini, intenzitetu I stepenu globalne koordinacije. U iznalaženju rešenja za izlazak iz krize se uključeni svi glavni akteri na svetskoj ekonomskoj sceni. Ipak, načinjeni su tek prvi koraci I još mnogo toga treba da bude urađeno. Svet se ne može vratiti na uobičajene obrasce funkcionisanja I rasta jer su se oni pokazali neodrživim. Pitanje nije samo kako I kada izaći iz krize već I kuda taj izlaz vodi tj. Kakav treba da bude sledeći model rasta. Lideri najvećih 20 ekonomija su se okupili u Vašingtonu novembra 2008. Godine da usaglase stavove I definišu globalni odgovor na krizu. Bio je to istorijski samit jer su se do tada okupljali samo lideri G-8. Lideri G-20 su se usaglasili da fiskalne mere treba da budu korišćene u cilju stimulisanja agregatne tražnje kao I da se pruži otpor protekcionizmu kako bi se izbegla greška iz vremena Velike depresije. U nastojanju da trasira put za izlazak iz krize G-20 se koncentrisala na obnavljanje privrednog rasta ali I unapređivanje njegovog kvaliteta. To je došlo do izražaja na samitu u Londonu, aprila 2009. U Globalnom planu za oporavak I reformu koji se usvojen na ovom skupu, konstatuje se da je svetska privreda suočena sa najvećim izazovom u modernom vremenu. Kriza pogađa živote ljudi širom sveta I sve zemlje se moraju ujediniti da bi našle izlaz iz aktuelnih teškoća. Da bi oporavak I rast privredde bio održiv, mora da se deli. Zato se u centar pažnje stavljaju potrebe najsiromašnijih u razvijenim I zemljama u razvoju. Na samitu G-20 u Picburgu učesnici su joše jednom izrazili spremnost da oreduzmu I dodatne korake na putu ka oporavku. Ovaj set vrednosti, pored ostalog obuhvata: - zdravu makroekonomsku politiku u službi ostvarivanja dugoročnih ekonomskih ciljeva - odbacivanje protekcionizma u svim oblicima - podršku otvorenom tržištu, fer I transparentnoj konkurenciji - promociju preduzetništva I inovacija - održivu potrošnju, proizvodnju I racionalno korišćenje resursa - traženje rešenja za problem klimatskih promena - ulaganje u ljude kroz obrazovanje - jačanje mreže socijalne sigurnosti - borbu protiv siromaštva I diskriminacije… Globalne neravnoteže I velike nejednakosti u dohocima su značajno doprineli pojavi krize. Tokom dve decenije koje su joj prethodile, dohodak bogatih je rata brže od srednjih I nižih dohodnih grupa. Rastuće nejednakosti unutar zemalja su doprinele rastu tražnje za kreditima koja leži u srcu ove krize. Stoga je bitno da se obezbe ravnomernija podela dobitaka od globalizacije I da se smanji siromaštvo.

~ 109 ~

Budući model rasta treba da bude snažniji, oslonjen na bolju regulaciju finansijskih tržišta, I čistiji tj. praćen manjom emisijom ugljen-dioksida. Od budućeg rasta se očekuje I da u većoj meri počiva na znanju, kao ključnom resursu savremene privrede, a mora biti I pravičan.

Tekuća kriza je doprinela da se u centar pažnje stavi ekonomski rast I to ne samo njegov tempo već I njegov kvalitet. Komisija za rast I razvoj, koja je okupila istaknute stručnjake iz te oblasti, istraživala je uzroke, posledice I dinamiku rasta u 13 zemalja sveta, koje su uspele da ostvare prosečnu godišnju stopu rasta od 7% ili više. Ovi slučajevi su potvrdili da je brz I održiv rast moguć ali dag a nije lako ostvariti. Stručnjaci objašnjavaju da nisu u pitanju ,,ekonomska čuda,, jer se visok I održiv rast može ostvariti I ponoviti. Doduše, ne postoji gotova formula za kreatore politike koju bi samo trebalo primeniti. Svaka zemlja ima svoje karakteristike I istorijsko iskustvo koji se moraju odraziti na njenu strategiju rasta. Ipak, najvažnije karakteristike koje odlikuju privrede sa postojanim I visokim stopama rasta su:

- Uključenost u svetsku privredu (koje ima poseban značaj) - Makroekonomska stabilnost - Orijentacija ka budućnosti - Tržišna alokacija resursa - Liderstvo I upravljanje

14.3. Kvalitet privrednog rasta u Srbiji između tranzicije I krize Baš kada su se zemlje u tranziciji spremale da proslave 20 godina od pada socijalizma, a mnoge od njih I 5 godina od ulaska u EU, suočile su se sa najtežom ekonomskom I finansijskom krizom decenijama unazad. Ova kriza je za zemlje Istočne Evrope eksterna kriza ali I one delimično snose odgovornost za posledice koje sui h snašle. Finansijska pometnja koja je započela u SAD, pogodila je prvo veoma izložene ekonomije poput Irske I Velike Britanije a zatim se proširila na ključne privrede kontinentalne Evrope dok je Istočna Evropa dosta dugo odolevala. Kriza je razotkrila neke slabe tačke u razvojom modelu koji su sledile zemlje u tanziciji. To implicira da se izmeni a ne zameni dosadašnji oblik tranzicije. Takođe se pokazalo da uspešna tranzicija ne uključuje samo interakciju države I privatnog sektora niti samo visok kvalitet državnih institucija. Oporavak svetske privrede je započeo u 2010. God ali je geografski dosta neujednačen. Zemlje u tranziciji se različitom brzinom izvlače iz krize - neke oštim zaokretima, a neke tek pokazuju prve pozitivne pomake. Kriza u Srbiji je nakon relativno dinamičnog povećanja proizvodnje u peridou 2001-2008. proizvela usporavanje a zatim I opadanje privredne aktivnosti. U 2009. se BDP kod nas smanjio za 3,1%, što je doduše blaže od pada u EU. Rast koji je usledio je zasnovan pre svega na povećanju izvoza, zahvaljujući oživljavanju ekonomske aktivnosti kod glavnih trgovinskih partnera.Recesiju privrede Srbije u 2009. god su pratila nepovoljna kretanja na tržištu rada. Zaposlenost je opala više nego ekonomska aktivnost a taj trend se I dalje nastavlja. U isto vreme, stopa nezaposlenost se povećala I u 2010. dostigla oko 20%. Veću stopu nezaposlenosti u region imaju samo BiH I Makedonija. Gubljenje posla je obuzdano u drugoj polovini 2010. a realne neto zarade su porasle po stopi od 0,7% (pre svega u privatnom sektoru). -U 2010. godini 9,2% stanovništva živi ispod apsolutne linije siromaštva koja je povučena na nivou od 8.544 din mesečno po potrošačkoj jedinici.

~ 110 ~

-Inflacija je u 2009. iznosila 6,6% a na nju je pre svega uticao rast cena derivatna nafte. Podaci pokazuju da je 2010. inflacija dostigla 10,3% što je iznad gornje granice dozvoljenog odstupanja od cilja. -Spoljnotrgovinska razmena je u 2009. znatno smanjena u odnosu na prethodnu godinu. To se pre svega odnosi na uvoz robe mada je I izvoz značajno redukovan. U 2010. Je došlo do rasta spoljne trgovine, uz brže povećanje izvoza od uvoza, čemu je doprineo izvoz osnovnih metala, hemijskih proizvoda I hrane. Ekonomska kriza se nepovoljno odrazila I na javne finansije u Srbiji. Pad prihoda I povećane potrebe za finansiranjem iz budžeta su doveli do značajnog deficit koje prvenstveno finansiran kreditima međunarodnih finansijskih institucija. Ostvareni deficit je bio nešto manji od ciljanog deficit ali itnad odgovarajućeg udela u 2008. Merenje I ocena rezultata koji su ostvareni na putu ka oporavku nije lak zadatak ali je od vitalne važnosti za nacionalnu vladu. Jedan od prvih pokušaja na tom planu predstavlja uvođenje indikatora Evropske banke za obnovu I razvoj 1994. godine. Ti indikatori su se pokazali vrlo korisnim I stekli su veliku popularnosti. Oni su vremenom proširivani I usavršavani. Poslednje promene su načinjene 2010. godine I uključuju povećanje broja sektorskih indikatora sa 5 infrakstukturnih I 2 finansijkog sektora, na ukupno 16 indikatora podeljenih u 4 sektora. Novi sektorki pristup merenju progresa u tranziciji je okrenut ka budućnosti. Umesto da se koncentriše na ono što je postignuto u prošlosti, ocenjuje se preostali tranzicioni gep po sektorima. To se postiže tako što se uzimaju u obzir promene u strukturi tržišta ili kvalitetu institucija koje su neophodne da se dosegnu standarni najrazvijenijih ekonomija. Tranzicioni gepovi se klasifikuju kao zanemarljivi, mali, srenji ili veliki. Novi tranzicioni indikatori ne menjeju bitno pogled na to koje zemlje su načinile najveći progres a koje najviše zaostaju. Najveći tranzicioni gepovi su primetni u Centralnoj Aziji, I delovima Istočne Evrope I Zapadnog Balkana. Veličina gepa u Srbiji se označava kao srednja ili velika. Vredno je pomenuti da je EBRD obračunala I tradicionalne tranzicione indikatore za 2010. God, kako bi se omogućilo poređenje sa ranijim periodima. Oni pokazuju da je zabeleženo svega 9 pozitivnih promena, što predstavlja rekord od kad se ti indikatori obračunavaju. Intreresantno je da je 1/9 promena registrovana upravo u Srbiji u domenu politike konkurencije. Početkom 2010. Godine pojavili su se prvi znaci oporavka u Srbiji ali su problem u našoj privredi još prisutni. MMF procenjuje da Srbiju očekuje ubzanje privrednog rasta u 2011. I 2012. God, uz povećanje nezaposlenosti I relativno velike inflatorne pritiske. EU je nedavno donela novu ekonomsku strategiju kako bi uspešno prebrodila krizu I ojačala temelje evropske socijalne tržišne privrede. Evropa 2020 treba da zameni Lisabonsku agendu koja je usvojena 2000. God I liji ključni cilj (da EU postane najdinamičnija ekonomija zasnovana na znanju) nije ispunjen. Nova strategija ističe 3 međusobno povezana prioriteta – pametan, održiv I inkluzivan rast. Ova stategija je važna kako za članice EU tako I za kandidate za članstvo, kao orijentir u njihovim reformskih naporima. Po ugledu na EU, naša zemlja je donela dokument Srbija 2020 koji sledi evropske ciljeve. U izlasku iz krize Srbija mora da se koncentriše na obnavljanje privrednog rasta, ali I unapređenje njegovog kvaliteta. Pažnju treba posvetiti I njegovom doprinosu povećanju blagostanja ljudi. Važno mesto mora imati I uvođenje savremenih informacionih tehnologija, uz povećanje ulaganja u naučno istraživački rad, kao I povećanje upotrebe obnovljivih izvora energije.

~ 111 ~

XV PRIVREDA POSLE POLITIČKIH PROMENA

15.1 Kreativni kapital kao osnovni pokretač ekonomije zasnovanje na znanju i inovacijama Kreativnost se javlja kao sposobnost rešavanja složenih problema i stvaranja novog znanja. To je umeće mišljenja, reagovanja i delovanja na visoko inovativan i originalan način u rizično vreme. Kreativnost predstavlja stvaranje novih ideja ili kombinovanje postojećih na jedinstven način i ona je pretpostavka za inovaciju. Radi se o prirodnom resursu kojim sve zemlje skoro podjednako raspolažu. Ipak, one nisu u stvaranju i primeni znanja isto kreativne i uspešne. Razlog je u tome što znanje nije u svim zemljama ravnomerno raspoređeno kao što je kreativnost. Koncentracija znanja se dešava u samo malom broju visoko razvijenih zemalja. To je i objašnjenje zbog čega u uslvoima globalne ekonomije siromašne zemlje izvoze kreativnost dok razvijeni svet transformiše znanje u tržišnu vrednost. U procesu oblikovanja ekonomskog razvoja jedno od najznačajnijih mesta zauzima kreativnost kao novi proizvodni faktor i promoter nastanka i razvoja novih privrednih sektora. Razvoj sa svojim napredovanjem postaje sve složeniji i sadržajniji sa novim ekonomskim strukturama, proizvodima i uslugama čime on utiče na uspostavljanje novih i kompleksnijih poslovnih veza izmedju kulturnih, obrazovnih, naučnih, umetničkih i ekonomskih sektora što briše ionako uslovne granice između različitih sfera društvenog života. Proces izrade studije o ekonomskom značaju kreativnih delatnosti 1998. u Velikoj Britaniji nazvan je mapiranjem kreativnih industrija. Definicija kreativnih industrija iz pomenute britanske studije po kojoj su "kreativne industrije one aktivnosti koje potiču od individualne kreativnosti, veštine i talenta, a koje imaju potencijal za stvaranje bogatstva i radnih mesta kroz generisanje i eksploataciju intelektualne svojine" veoma je široko prihvaćena. Kreativni sektori se odlikuju sa veoma tri značajne komponente: a) osnovni resursi su ljudi (intelekt, veštine i mašta) b) ekonomska vrednost je rezultat individualne inspiracije i reputacije koju individua poseduje c) koncept prava intelektualne svojine i značaj zaštite ovih prava ima esencijalnu važnost. Kreativni kapital je rezultat posedovanja znanja, iskustva, tehnologije i veština koje se mogu upotrebti za stvaranje bogatstva. Zemlje koje mogu da privuku kreativne resurse razvijaju se mnogo brže i više od drugih zemalja. Kod nas je taj trend veoma nepovoljan i na njegovo zaustavljanje teško možemo uticati. Da bi neka zemlja privukla kreativne ljude od presudne je važnosti istovremeno prisustvo talenta, tehnologije i tolerantnosti. Na pomenutu moćnu kreativnu grupu u SAD otpada 30% ukupne radne snage. U evropskoj matrici kreativnosti članice EU su razvstane u 4 grupe na osnovu vrednosti indeksa kreativnosti (koji sintetički obuhvata 9 pokazatelja u tri grupe: talenat, tehnologija i tolerantnost): I vodeće države (Švedska, Finska, Danska, Holandija i Belgija) - visok indeks kreativnosti i visok stepen rasta indeksa kreativnosti II države koje dolaze (Irska) - nisu dostigle prosečne vrednosti indeksa kreativnosti prethodne grupe ali imaju visok tempo rasta tog indeksa; III države koje zaostaju (Nemačka, V.B.) - relativno visok indeks kreativnosti ali gube korak jer njegov trend rasta nije pozitivan; IV države koje kasne (Italija, Španija, Austrija, Portugalija, Grčka, Francuska) - relativno nizak indeks kreativnosti i usporen tempo njegovog rasta.

~ 112 ~

Kod nas ovakvih istraživanja nije bilo. Dok se privreda razvijenih zemalja zasniva na stvalaštvu kao osnovnoj pokretačkoj snazi naša nacionalna ekonomija daleko je od nove ekonomije koju "nose" znanje i kreativnost.

15.2. Ka održivom ekonomskom i demokratskom razvoju Šta bi morala da učini Srbija da bi ostvarila ekonomski uspeh i razvoj - jedno je od ključnih pitanja kojim će se baviti aktuelni kreatori ekonomske politike. Treba imati u vidu da vlada koja teži da obezbedi opstanak privede i nadoknadi razvojno zakašnjenje, nema previše vremena na raspolaganju. Njene najvažnije odluke će se odnositi na kadrovska rešenja. Posebno je važno da vrhunski eksperti nisu prirodno dati već postaju takvi ako rade na poslovima za koje poseduju kvalitete i njih stalno unapređuju. Vlada mora da posveti veliku pažnju spoljnjem svetu i pitanjima izvan naše privrede. Neki rezultati vidljivi su tek spolja i nisu samo tamo gde se nalaze naša preduzeća, već i tamo gde su ona omanula. Pored toga geografski položaj pruža Srbiji bolje razvojne šanse u poređenju sa okolnim zemljama. Posedujemo kvalitetno poljoprivredno zemljište ali i kvalifikovanu radnu snagu. Međutim, imajući u vidu karakteristike privrede i institucija, predstojeće razdoblje u ekonomskom pogledu biće obeleženo značajnim prisustvom raznih rizika i neizvesnosti. Zato se mora zadržati određenu dozu opreznosti u predviđanjima, očekivanjima, savetima i preporukama. Alternativna gledišta su neophodna. Kvalitetno obučeni domaći eksperti poseduju "lokalno" znanje i sposobni su da se upuste u dijalog sa spoljnim savetnicima koji imaju međunarodno iskustvo. Pitanja o kojima kreatori ekonomske politike treba da se pozabave su sledeća: Kome odgovaraju savetnici? Ko ih plaća? Kakva je vladajuća struktura? Tranzicija zahteva ne samo novi pravni sistem već i učenje novog tipa ponašanja. Preduzeća, banke, javne službe, državna birokratija, moraju da nauče kako da rade u uslovima nove realnosti. Na veoma dugi rok tranziciju valja posmatrati kao instrument razvojne politike. Primer Kine pokazuje da ekonomija može dostići veliki rast ako se fokusira na konkurenciju ostavljajući privatizaciju sa kasnije. Za razliku od Kine, konkurencija je bila zapostavljena u mnogim od bivših socijalističkih zemalja koje su dale prednost privatizaciji. U našem slučaju pak akcenat mora biti i na jednom i na drugom. Kineski pristup je kod nas teško primenljiv jer je fiskalni teret visok. Demokratski sistem prema Dvorkinu, podrazumeva zajedništvo, jer on kao i gotovo svi drugi politički sistemi podrazumeva kolektivnu akciju. Ta akcija može biti statistička i komunalna i "uzrokuje" dva shvatanja demokratije. Kolektivna akcija je statistička kada ono što grupa čini prestavlja grubu ili specifičnu funkciju onoga što pojedini članovi grupe čine, a bez osećaja da nešto čine kao grupa. Kolektivna akcija je komunalna kada se ne može svesti na neku statističku funkciju pojedine akcije pošto je kolektivna u dubljem smislu jer od pojedinaca zahteva da prihvate postojanje grupe kao posebnog entiteta li fenomena. Razlika izmedju statističke i komunalne akcije dopušta dva različita tumačenja:

1) statističko tumačenje - političke odluke u demokratskom sistemu se donose u skladu sa glasovima li odlukama ili željama svih gradjana:

2) komunalno - političke odluke u demokratiji donosi odredjeni entitet (sam narod) a ne neki skup svih pojedinaca. Odluke koje isključuju neku mankinu iz jednakog učestovanja u odlukama zajednice kao celine, ili nekoj manjini poriču udeo u njenom finansijskom uspehu ne mogu biti opravdane kao demokratske, bez obzira na veličinu povlašćene grupe. Ovde Dvorkin upravo govori o tri zahteva istinskog zajedništva: sudelovanju, udelu u dobitku i neizvesnosti.